САДРЖАЈ

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ..................................................................................................................1

1. ПОЈАМ ДРУШТВЕНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ....................................................................................2

2. РАЗЛИЧИТИ СТАВОВИ О ДРУШТВЕНОЈ НЕЈЕДНАКОСТИ......................................................4

2.1. Представе о друштвеној (не)једнакости у периоду антике.........................................4

2. 2 Основа друштвене неједнакости у средњем веку........................................................6

2.3. Идеја о друштвеној неједнакости у модерно доба......................................................7

2.4. Савремене идеје о друштвеној неједнакости...............................................................8

3. ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ НЕЈЕДНАКОСТИ..................................................................................11

3. 1. Економска неједнакост................................................................................................11

3. 2. Неједнакост у образовању и запошљавању..............................................................11

3. 3. Класне неједнакости...................................................................................................12

3.4. Родне неједнакости......................................................................................................13

3. 5. Глобалне неједнакости................................................................................................14

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................16

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Кроз читаву своју историју човек је постављао питања, давао одговоре,

трагао за новим одговорима и сазнањима о свету, свом месту у друштву и

правима које је као друштвено биће стекао.

Захваљујући научно техничком прогресу све брже и брже долазило је до

крупних друштвених промена. Оне су доводиле до комплетне промене начина

живота, понашања и схватања људи. Али питања питања везана за човеков

односа према свету, другим људима и самоме себи нису изгубила на актуелности.

Друштвене промене доносиле су само нове, условима живота примереније,

одговоре на бројна питања, па и на питања у вези с друштвеним неједнакости које

су се појавиле.

Рад, чији је наслов Друштвене неједнакости, почиње одређењем 1. Појма

друштвене неједнакости и даје објашњење разлога због којих нису идентични

појмови друштена неједнакост и друштвена стратификација.

У оквиру разматрања Различити ставови о друштвеној неједнакости по

хронолошком редоследу изложене су

2.1. Представе о друштвеној (не)једнакости у периоду антике

2. 2 Основе друштвене неједнакости у средњем веку

2.3. Идеје о друштвеној неједнакости у модерно доба

2.4. Савремене идеје о друштвеној неједнакости

Под насловом Врсте друштвених неједнакости обрађене су следеће врсте

неједнакости:

3. 1. Економска неједнакост

3. 2. Неједнакост у образовању и запошљавању

3. 3. Класне неједнакости

3.4. Родна неједнакости

3. 5. Глобална неједнакост

1

1. ПОЈАМ ДРУШТВЕНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

Друштвена неједнакост је неједнакост која је утврђена формалним или

неформалним друштвеним правилима. Утемељена је на друштвеним односима

који омогућују да неки појединаци у друштву на релативно стабилан начин буду

фаворизовани и имају више привилегија, док је другима то ускраћено.

У свим епохама развоја људског друштва људи су се између себе

разликовали не само по изгледу, полу, интересовањима... него и по томе колико

моћи, угледа и материјалног богатства имају. Паралено с развојем људског

друштва расла је и развијала се и друштвена неједнакост. Она се очитовала

првенствено у расподели моћи, одосно расподели степена до којег појединци, или

друштвене групе, могу наметнути своју вољу другима, са или без њиховог

пристанка. Од тога колико је ко моћи стекао зависио је његов углед, односно

количина указаног поштовања или части, као и материјално богатство које је

могао стећи.

Друштвена неједнакост је шири појам од појма друштвене стратификације

(раслојавања). Друштвена стратификација је посебан вид неједнакости који се

односи на хијерархијско груписање људи према количини важних ресурса које

поседују. Последице раслојавања су да неки друштвени слојеви:

– поседују више богатства од других;

– располажу с већом количином друштвене моћи;

– остварују већи утицај и друштву, без обзира на пристанак или не пристанак

других;

– имају и већи степен друштвеног угледа

Социолошка проучавања друштвене стратификације усмерена су на

формулисање принципа рангирања друштвених слојева, али међу њима не

постоји потпуна сагласност, посебно кад је реч о модерним друштвима.

Социолози нису сагласни ни по ком критеријуму вршити разврставање на групе,

2

нити како назвати те групе. Нема сагласности ни о изгледу стратификационе

пирамиде.

Неки социолози сматрају да је у модерним друштвима власништво над

средствима за производњу критријум по коме се могу рангирати друштвени

слојеви, неки тврде да за критеријум треба узети занимање, а неки да је то висина

прихода, без обзира на чему је заснована. Ови последњи као аргумент наводе

податак да је истраживањима потврћено да они који имају више богатства имају

више моћи и угледа. По њима сви појединци се у једном друштву могу

разврстати у три групе - на оне с највишим и оне с најнижим приходима, а између

њих су средњи слојеви.

До убрзаног раслојавања и разлика у расподели друштвене моћи, угледа

и материјалног богатства долази с појавом класног друштва. Неједнака расподела

основних друштвених ресурса у класним друтвима доводила је, доводи и

доводиће до тога да различити појединци у одређеном друштву заузимају

различите друштвене положаје и имају различите друштвене улоге.

3

2. РАЗЛИЧИТИ СТАВОВИ О ДРУШТВЕНОЈ НЕЈЕДНАКОСТИ

2.1. ( ) Представе о друштвеној не једнакости у периоду антике

Постоје различити извори који су научицима помогли да стекну представу

о (не)једнакости људи у периоду антике. Поред Херодотовог дела Историја

допринос су дали и цртежи, барељефи и скулптуре на којима су приказани

представници различитих сталежа у Египту. Они су научницима омогућили да

сазнају коју друштвену моћ, углед и богатство су имали различити слојеви у

египатском друштву.

Као и у другим робовласничким државама у периоду антике у Грчкој је на

власти била аристократија. Још у тзв. антрополошком раздобљу античке

философије, који је започео у доба Перикла (499 - 429, г, пре нове ере), доба у

коме је непосредна демократија доживела свој врхунац, јевљају се и прве

философске идеје о једнакости и праведној мери неједнакости међу људима.

Софист Протагора је указивао на потребу да закони буду у складу с осећањима

људи за стид и праведност, јер та осећања обуздавају индивидуалне прохтеве и

условљавају друштвени живот. По њему традиционални религијски, морални и

правни прописи (закони) имају вредност само уколико их живот и разум

оправдавају. Сократ је сматрао да закони, од богова дани, имају универзално

важење, односно важе за све људе и сва времена. По њему врлина је знање.

Вредност врлине као знања не одређује се по ефектима користи коју доноси, већ

по томе колико то новостечено знање душу човека уздиже изнад пролазних

вредности. А као пролазне вредности Сократ наводи управо оно по чему људи у

друштву нису јједнаки: богатство, слава и моћ владања над другима.

Платон је био први који је у 5. веку пре нове ере промовисао идеју

неједнакости засноване на способностима и постигнућу, као и једнакости у

индивидуалним правима. У дијалогу Држава или о праведности он тврди да сви

људи имају право да задовоље своје основне потребе те је то разлог због којег је

неопходно је да у држави постоји подела рада. Пошто се по својим

4

способностима људи разликују, свако не може да ради сваки посао. По Платону

за функионисање државе неопходно је да људи буду разврстани у три класе:

класу земљорадника, класу ратника и класу философа владара.

Свака класа има своје обавезе у држави. Те обавезе припадник класе

добија зависно од својих природних склоности тј који део душе доминира над

остала два дела, и врлине коју је стекао током васпитавања.

a) Земљорадници, занатлије и трговци имају обавезу да хране

себе и читаву заједницу, одосно да задовољавају потребу за исхраном

и одевањем свих становника полиса. С обзиром да је код њих

доминанан пожудни део душе код припадника ове класе треба

васпитањем развијати умереност.

b) Ратници имају обавезу да одржавају мир у полису и бране га

од напада непријатеља. Део душе који доминира над почудним и

разумским делом је срчани. Зато они по природи својој теже за моћи,

владањем над другима и слави. Код припадника ове класе

васпитањем је потребно као врлину развијати храброст.

c) Философи – владари, с обзиром да је код њих доминатни део

душе разумски, имају обавезу да организују целокупан друштвени

живот у полису. Да би свој посао одговорно обављали њима је, као и

ратницима забрањено да имају породицу и приватну својину.

Аристотел се сложио са својим учитељем Платоном да се људи по својим

спосбностима разликују и сматрао их основом друштвених неједнакости. По

њему људи постају робови због своје природе, а не због одређених друштвених

односа. Арстотел у делу Политика (= учење о полису) износи предлог да код

избора оних који ће владати треба поступити онако како се у породици ради -

слушати оног ко је најпаметнији. Зато за владаре треба бирати оне који су

најспособнији. Али, власт не треба поверити онима који су сувишне имућни, јер

су они обесни, склони разврату и небризи за државу. Не треба је поверити ни

онима који су сувише сиромашни, јер су они брутални и склони освети. Треба је

поверити способним и добрим људима који припадају средњем сталежу, јер су

они довољно богати и довољно бројни да државу заштите и од насиља богаташа и

од превртљивости сиромашних.

5

2. 2 Основа друштвене неједнакости у средњемвеку

У феудализму, друштвеном уређењу које је доминирало у средњем веку,

законски прописи штитили су интересе крупних земљопоседника (феудалаца) и

обавезивали сељаке кметове да им дају велики део онога што произведу.

Друштвени односи у феудализму почивали су на сталешкој затворености и

наслеђивању. Деца сељака нису имала никакве шансе да се баве пословима који

нису били везани за обраду земље. Изузетно ретко се дешавало да појединац

промени друштвени сталеж коме је по рођењу припадао. Углед је представљао

најважнији ресурс. Људи су били подељени на сталеже према породичном

пореклу. Горњи, најугледнији сталеж било је племство, свештенство је

предсатављало посебан сталеж и имало посебну улогу у друштву, а сви остали

припадали су тзв. трећем сталежу који нико није ценио ни увазавао.

На сличан начин у Индији већ неколико хиљада година постоји кастински

систем. Његове зачеци се јављају још у време кад су је пре 3000 година Индију

освојили Аријевци. Да би сачували свој повлашћени положај и идентит они су

увели строгу поделу људи на касте тако што су за критеријум узели етничко

порекло, боју коже, религиозна припадност. По овим критеријумима људи се

разврставају у 4 касте. На врху стратификационе пирамиде су брамани -

свештеници чија је улога обављање религиозних обреда, доношење закона,

решавање спорова. На другом месту су кшатрије, ратничка класа из које се

регрутују носиоци власти, а на трећем вајсије, које чине слободно аријевско

становништво. Шудре се баве тешким физичким пословима и потичу из

покореног домородачког становничта - дравида који се препознају по изразито

тамној боји коже. На најнижем месту на стратификационој пирамиди каста су

парије - недодирљиви. Они обављају најпрљавије послове, имају ограничено

кретање и немају никаквих права. И у кастинском систему, као што је био случај

у средњовековним државама у Европи, важило је правило да се бракови склапају

само између супручника који припадају истој касти, а изузетно ретко се дешавало

да неко из једне пређе у другу касту.

6

2.3. Идеја о друштвеној неједнакости умодерно доба

Друштвени односи успостављени после пада феудализма довели су и до

нових идеја и прокламовали су нове вредности. Насупрот конзервативној

идеологији, која је оправдавала постојање монархија и сталешког уређења,

Француска буржоаска револуција је истакла три главне пароле: слобода, братство

и једнакост, односно поставила захтев за укидање неједнакости.

Капитализам је на сцену довео нове друштвене групе - друштвене класе

(капиталисте, индустријске раднике, грађанску средњу класу) и одвојило цркву

од државе. У центар нових друштвених односа стављен је грађанин државе,

слободан појединац који има законско право да учествује у политичком животу и

утиче на политичке одлуке. Кључна заслуга Буржоаске револуције, с којом је

отпочело модерно доба, је истицање индивидуалних права и слобода грађана.

Један век после ове револуције у већини држава Европе грађани су се изборили

да буду изједначени у правима и слободама, без обзира на послове које обављају,

вероисповест, боју коже.

У другој половини 19. века поред либералне идеологије појављује се нова,

социалистичка идеологија, која поставља нов концепт једнакости. Социални

мислиоци истичу да у капитализму нису на прихватљиву меру смањене

друштвене неједнакости. По њима појединци, који располажу с мање имовине и

знања, присиљени су да кроз тржиште рада улазе у производан однос у којем је

њихов рад експлоатисан од стране капиталиста. Кључне Маркосове поставке по

питању друштвених неједнакости у капитализму су:

– Приватну својину над средствима за производњу треба укинути јер она

представља главни извор неједнакости међу људима.

– Историјски задатак човечанства је да револуцијом укине друштвене

односе који су се успоставили у капитализму и изгради комунистичко, бескласно

друштво у коме нема друштвених неједнакости и у коме је слобода сваког појединца

услов слободе за све.

– Свако треба да ради онолико колико може, а добија према потребама.

7

Социалистичке идеје у првој половини 20. века подстакле су нов талас

револуција. У неким од држава Европе и Азије, по окончању социјалистичке револуције

одузимана је приватна својина и пребацивана у државно или колективно власништво.

Али када се испоставило да је класна подела у социјалистичким друштвима ипак опстала

- чланови врха државне управе стекли су огромну моћ и бројне привилегије, што се

одразило и на њихов стил живота и на материјални стандард - крајем 20. века европски

социјализам се урушио. Остале су ипак неке од социјалистичких идеја које

подразумевају одређену улогу државе у привреди, ограничавање профита, помоћ

најугроженијим категоријама становника ради смањења друштвене неједнакости…

2.4. Савремене идеје о друштвеној неједнакости

Значај и димензије друштвене неједнакости припадници различитих

праваца у социологији различито објашњавају. Али оно у чему се слажу је да

објашњење друштвених неједнакости предпоставља откривање узрока који су

довели до стварања норми којима се регулише расподела моћи, угледа и

богатства.

Функционалисти сматрају да у сваком друштву постоје заједничке

вредности. Сходно томе колико су успешни у реализацији тих вредности,

појединци ће бити мање или више награђени. У ратничком друштву у коме се

храброст и снага сматрају навишим друштвеним вредностима највише су увек

награђени они који се у том погледу истичу. У индустријском друштву у коме

највише вредних ресурса припада организаторима производње индустријалци су

не само најбогатији, већ и најугледнији и најмоћнији чланови друштва.

За разлику од функционалиста марксисти тврде да се расподела богатства

врши на основу поседовања приватне својине над средствима за производњу.

Одувек су они који су поседовали више средства за производњу, робова, земље,

капитала присвајали за себе највише богатства и имали највише моћи и угледа.

По њима друштвена неједнакост спречава социјалекономски развој радничке

класе и у новом комунистичком друштву за које се залажу је треба укинути.

Неки марсистички оријентисани социолози сматрају да је извор друштвене

неједнакости у друштвеној подели рада. Делећи различите послове различитим

деловима друштва и стварајући различита занимања, друштвена подела рада

стварала је и ствара значајне друштвене разлике међу људима. Али из саме 8

поделе рада нису проистекле значајније друштвене неједнакости. Највећи број

људи којима је друштвена подела рада у модерном друштву омогућила да се баве

различитим пословима налази се више или мање у истом друштвеном положају.

Између носилаца бројних занимања које познаје модеран свет нпр. између

бравара и механичара, књиговође и возовође, фризера и кројача... не постоје

нужно неке значајније друштвене неједнакости узроковане првенствено или

искључиво друштвеном поделом рада. И поред тога што је друштвена подела

рада веома развијена и сложена највећи део носилаца појединих исечака из

укупног друштвеног рада налази се у мање-више истом друштвеном положају.

Амерички социолози Кингели Дејвис и Вилберт Мур заступају

становиште да су друштвене неједнакости нису само нужне већ и неопходне за

опстанак друштва. Ово стога што је за функционисање друштва неопходно да

улоге буду добро подељене и да се задужења ваљано обављају. С обзиром да се

људи разликују по способностима и талентима, као што се по својој важности

разликују и улоге, нужно је осмислити механизме који ће најспособнијима

доделити улоге које су за читаво друштво најважније. По наведеним социолозима

решење је да обављање најзначајних улога буде највише награђено. Награде ће

привући људе да се такмиче у добијању улога које доносе највише. Иако на први

поглед изгледа смислена ово је једна од најкритикованијих теорија у социологији.

Критичари истичу да су и најмање плаћена места такође неопходна за

функционисање неког предузећа У пракси често наилазимо на случајеве кад због

штрајка оних с најнижим примањима стане производња. На мети критике је и

начин мерења талената јер они из нижих слојева ретко кад имају могућност да

искажу своје таленте.

Друштвене неједнакости појављују се као резултат сложених процеса

вертикалне друштвене диференцијације, али и као резултат друштвеног

раслојавања захваљујући којем долази до кристализације низа друштвених,

културних и егзистенцијалних предности чланова одређених слојева у друштву.

Од тога коме слоју неко припада умногоме зависе и други аспекти живота као

што су: животне шансе (квалитет лечења, квалитет образовања), стил становања и

одевања и сл.

9

Идеал који савремени теоретичари нуде је меритократија (владавина

марљивих, вредних, заслужних). Термин меритократија је, по аналогији с

терминима бирократија и технократија, увео енглески социолог М. Јанг. Тим

појмом се означава појава да само раширено и опште приступачно школство,

засновано на принципу награђивања вредноће и интелигенције, доводи до

стварања новог облика слојевитости. На врху се налази мериократски слој који је

свој положај заузима на основу објективних критеријума личних напора и

заслуга.

У фокусу дискусије о мериократији је високо образовање, јер се оно

сматра кључним фактором за филтрирање најспособнијих. То је разлог због којег

се и инсистира на томе да систем образовања буде отворен за све, односно да се

свим кандидатима, без обзира на имовинско стање, етничку припадност, пол,

расу, омогући равноправан приступ. То значи да сви, без обзира из ког

друштвеног слоја потичу, треба да имају једнаке шансе да, вредним учењем и

правилним избором професије, напредују и заузму друштвени положај који им

сходно томе припада. Теоретичари који заступају мериократију сматрају да

друштвена неједнакост постоји само у случају ако је припадницима нижих

слојева друштва онемогућено да се школују, нпр. ако дете возача има мање шансе

да упише факултет од детета из породице интелектуалаца.

10

3. ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ НЕЈЕДНАКОСТИ

Неједнакости се могу поделити према различитим критеријумима.

Ако је критеријум по којима се подела ускраћење неког од друштвено

пожељних ресурса неједнакости можемо поделити на економске, политичке и

статусне, а сваку од ових група на неке од њихових појединих аспеката као што

су неједнакости у дохотку, неједнакости у запошљавању, неједнакости у моћи.

Ако поделу вршимо према факторима који доводе до различитих

неједнакости могуће је разликовати класно-слојне, етничке, родне, расне,

религијске и сл. неједнакости.

3. 1. Економска неједнакост

Економске неједнакости су неједнакости између појединаца, друштвених

група, или држава које се темеље на друштвеним односима који омогућују да

неки појединаци у друштву на релативно стабилан начин буду ускраћени у

расподели богатства, привилегија, угледа...

Иако није једини облик економска неједнакост је свакако најважнији

облик друштвене неједнакости. Особе које су материјално угрожене, које су

сиромашне, не могу себи ни чласновима своје породице да приуште ни довољно

хране, одеће и обуће, достојне човека услове становања, а камо ли боље

образовање. Њима је ускраћена и адекватна медицинска нега, лечење, помоћ кад

остаре.

И поред енормног развоја технологије и науке који је довео до побољшања

услова живота, продужења животног века и пораста благостања у неким

деловима света економске неједнакости данас су веће него икад. Према подацима

Уједињених нација у свету само од глади дневно умире 25 000 људи, међу којима

је највише деце.

11

3. 2. Неједнакост у образовањуи запошљавању

Неједнакости у образовању узроковане су видљивим или невидљивим

препрекама за поједине чланове друштва да се образују или нађу запослење. Неке

од тих препрека могу бити разлике у боји коже, етничкој припадности, сексуалној

оријентацији, класном пореклу.

Неспорна је чињеница да је развој образовања функционалан за читав

друштвено-економски систем. Оно омогућава кадровску селекцију за потребе

привреде, а посебно је значајна његова цивилизацијска димензија. Право на

образовање требало би да имају сви, иако је неретко случај да они са мањим

економским могућностима не могу себи да приуште да се школују. Овај проблем

је посебно изражен након завршетка средњег образовања јер много свршених

средњошколаца и поред жеље и способности да наставе школовање то не могу.

3. 3. Класне неједнакости

Класне неједнакости означавају неједнаке могућности припадника

различитих друштвених класа да располажу финансијским средствима, јавним

добрима и услугама (становања, образовања, здравствене заштите...)

Концепт друштвених класа уведен је у друштвене науке у периоду

доминације индустријских друштава када су се класа власника средстава за

производњу и класа радника директно сусретали у процесу производње.

Напоредо с трансформацијом привреде у развијеним земљама дошло је до

опадања индустријског, а повећања секрора услуга, науке, истраживања и високе

технологије. Пошто је дошло до нових подела неки аутори су с краја 20. и

почетком 21. века извели закључак да су друштвене класе нестале, а с њима и

класне неједнакости.

Бројна истраживања показала су да класних неједнакости још увек има.

Поред економских неједнакости које се темеље на друштвеним односима који

омогућују да неки појединаци у друштву константно буду ускраћивани у

расподели богатства, привилегија, угледа, а неки привилеговани ту су и бројне

препреке у образовању. Деца из нижих друштвених класа школују се краће од

оне из виших и имају отежан приступ престижним универзитетима. Чак и ако

заврше факултет потомци сељака и радника имају мање шансе да се запосле на

12

руководећим положајима од потомака стручњака, директора, политичара. То им

не успева чак иако брже и успешније од њих заврше студије, због слабије

неформалне повезаности с утицајним институцијама.

3.4. Родне неједнакости

Родне неједнакости означавају неравноправне могућности мушкараца и

жена да располажу различитим ресурсима и друштвеном моћи.

Већина људи мисли да су неједнакости између мушкараца и жена

природне, да су за одређени пол карактеристична одређена интересовања, да су

неки послови женски, а неки искључиво мушки. Већина природним сматра да

жене треба да обавља послове које традиционално припадају њеном полу - да

кува, чисти, пегла, чува децу, односно да буде мајка, супруга, домаћица. Бројни

примери из праксе сведоче о томе да су жене мање плаћене за обављање истог

посла од мушкараца, да су дискриминисане и код добијања посла. Кад га и добију

морају обећати да неће ићи на трудничко и породиљско боловање, да се неће се

дошколовавати сем по потреби службе, да че у инресу посла увек бити на

располагању... У многим земљама мушко дете се више цени од женског,

девојчице раније прекидају школовање него дечаци чиме им се смањују шансе за

напредовање у друштву и достизање вишег животног стандарда. Уверење да жене

нису способне за улоге политичара, директора, власника предузећа подупиру тзв.

социобиолошке терије по којима су хормоналне разлике одговорне за разлике у

понашању жена и мушкараца.

Посебно у случају родне неједнакости треба знати да су природне разлике

често културно посредоване. Да ли ће нешто што је примећено као разлика

постати основа за неједнакост зависи умногоме од културе и социјализације.

Савремене феминистичке теорије полазе од предпоставке да се разлике између

мушкараца и жена културно конституишу јос од периода примарне

социјализације . Тако на пример, дечацима се купују плаве, а девојчицама роза

бенкице, штрамплице, панталонице, девојчицама се купују лутке и кухињски

сетићи, а дечацима пушке, бокс рукавице и лопте за фудбал.

У развијеним европским државама данас се све више инсистира на

економским аспектима који подразумевају укључивање жена у политику и

13

институције власти. У неразвијеним државама, важно је унапређење

репродуктивног здравља жена и смањење материнског морталитета.

3. 5. Глобалне неједнакости

Глобалне неједнакости представљају данас посебан облик неједнакости.

Оне се односе на светску расподелу дохотка. Живимо на Планети на којој

богатство и сиромаштво није равномерно распоређено, јер 20% светске

популације присваја 80% светског дохотка, на Планети на којој 20%

најсиромашнијих земаља у свету располаже са само 1% светског дохотка. Од тога

колики јој је бруто национални доходак зависи да ли ће одређена држава бити

сврстана у развијене, средњеразвијене или сиромашне земље.

Већина богатих, развијених земаља, оних чији је бруто национални

доходак по глави становника већи од 10.000 долара, налази се на северном делу

Земљине кугле. И поред тога што и међу њима постоје разлике у богатству, као и

културно и историјском наслеђу међусобно сличним их чини то што им је

производња роба и услуга заснована на високим технологијама и достигнућима

информатичке револуције.

У средњеразвијене земље спадају оне чији је бруто национални доходак од

2000 до 10. 000 долара. У ову групу земаља сврстане су Русија, Кина, Индија,

Бразил као и све бивше социјалистичке земље Европе, Азије и Јужне Америке. И

међу њима постоје разлике у богатству, културном и историјском наслеђу али оне

просторно највеће контролишу значајне енергетске изворе, који, уз јефтину радну

снагу успевају да на светско тржиште изнесу огромну количину индустријских

пртоизвода.

Већина становништва живи у тзв. земљама у развоју чији бруто лични

доходак не прелази 2000 долара. Те најсиромашније државе налазе се на

афричком и делу азијског континента. Главна ривредна делатност им је

пољопривреда, која не доноси много приноса јер се обавља на најпримитивнијем

нивоу.

Различите теорије покушавају да објасне овако велике глобалне разлике у

богатству и квалитету живота. Модернизацијска теорија тврди да је узрок

глобалних разлика индустријализација. Развијене су постале оне земље које се

14

нису затвориле према индустријским иновацијама, већ их оберучке прихватиле.

Земље које су задржале традиционалан начин живота и одбиле да се

индустријализују остале су сиромашне. По теорији зависности велике глобалне

разлике последица су колонијализма. Богатство које су стекле богате земље су

стицале тако што су из својих колонија увозиле јефтине пољопривреде производе

и сировине , а у њих увозиле скупе индустријске производе.

Мада је у последњих неколико деценија убрзан развој светске привреде и

нове технологије допринеле квалитетнијем животу становника укупан раст није

довео до смањења него до повећања глобалних неједнакости. Један од разлога,

али не и једини, је демографска експлозија у неразвијеним земљама. Иако се

многи теоретичари, борци за људска права и хумани волонтери залажу да

неразвијене земље добију помоћ која ће довести до смањења драстичних разлика

између богатих и сиромашних земаља, богате земље скупим кредитима и другим

неповољним аранжманима још више повећавају ове разлике.

15

ЛИТЕРАТУРА

др Михаило Поповић Савремена социологија (треће допуњено издање)

БИГЗ 1973.

група аутора Социолошки лексикон Савремена администрација Београд

1982

Слободан Цвејић Социологија за 3. разред средњих стручних школа - део

Друштвене неједнакости од 97 до 116 стр.

Милован Митровић и Сретен Петровић Социологија за трећи разред

стручних школа и четврти разред гимназије Завод за уџбенике и наставна

средства 2004

Др Вељко Кораћ, др Миладин Животић и др. Бранко Павловић Историја

философије ѕа четврти разред гимназије (треће издање) Завод за уџбенике и наставна

средства Београд 1970

16