Dragana Matovi: NAI RIMSKI IMPERATORI

Trajan na prestolu

Dragana Matovi | 25. jul 2009. 00:00 | Komentara: 0

Rodjen u Martincima, Trajan na carskom tronu bio dve godine. Posle Trajanove smrti u Rimskom carstvu sve se promenilo

Car Trajan Decije U itavoj istoriji teko je pronai razdoblje kada su ljudi iz naih krajeva toliko uticali na sudbinu evropske civilizacije i sveta, kao u 3. i 4. veku nae ere. Na teritoriji dananje Srbije, u tom vremenu, roeno je, prema navodima strunjaka, osamnaest rimskih imperatora. To predstavlja petinu od svih vladara Rimskog carstva i najvei broj careva koji su prvi put ugledali svet van Italije. Oni su imali kljunu ulogu u doba najdubljih kriza koje su potresale Rimsku imperiju, a prostor Balkana, odnosno tadanjih rimskih provincija Gornje Mezije i Donje Panonije za nepuna dva veka postao je posebno znaajan. Prva linost sa podruja Srbije koja se uzdigla na carski presto bio je Trajan Decije. Njegova kratkotrajna vladavina, od 249. do 251. godine u analima antike istorije opisana je kao primer vojnike asti, umerenosti i vrline. Roen je u okolini Sirmijuma, u malom mestu koje se nazivalo Budalija ili Bubalija (dananji Martinci). Otac mu je bio oficir, pripadnik lokalne aristokratije iji su koreni verovatno poticali iz Italije. Iako je bio starosedelakog porekla, opredelio se za vojnu karijeru. Zbog svoje hrabrosti i odlunosti napredovao je od nieg oficira do zapovednika rimske vojske. Njegova ena Herenija Etruscilija takoe je pripadala poznatoj senatorskoj porodici etrurskog porekla. Sa njom je imao dva sina: Herenija Etruska i Hostilijana. Trijumfalno Decije je jedan od retkih rimskih vladara sa Balkana, koji je pre stupanja na tron bio konzul, ak i guverner. Njegovo ime ee se spominje u istorijskim dokumentima za

vreme vladavine cara Filipa Arabljanina, koji ga je postavio da komanduje legijama na Dunavu. Krajem 248. godine poinju bune protiv cara Filipa u Panoniji i u Maloj Aziji. Decije odlazi sa svojom legijom da zaustavi uzurpatore. Osvaja na Balkanu zvao se Pakacijan, koji je tokom kratkotrajne vlasti u Sirmijumu uspeo ak da iskuje svoj novac. im su se Decijeve trupe pribliile, Pakacijan je izgubio ivot. Iz zahvalnosti, Filip ga postavlja za upravnika u Meziji i Panoniji. Omiljen meu vojnicima, u iju se podrku neizmerno uzdao, Decije pokazuje izuzetne sposobnosti u borbama protiv gotskih plemena. Zbog toga ga njegovi vojnici, pripadnici Desete legije, biraju za cara. Obiaj je bio da legionari, esto sa isukanim maevima, svoje vojkovoe primoravaju da prihvate carsku titulu.Tu poast nije mogao da odbije i da je hteo, jer bi na taj nain sebi potpisao smrtnu presudu. Godine 249. uao je u graanski rat sa titulom upravnika (prefekta) grada Rima. Nakon ubedljive pobede u bici kod Verone, u kojoj su poginuli car Filip i njegov sin Filip Mlai, Decije odlazi u Rim, gde i formalno biva proglaen za cara. Neposredno po stupanju na carski presto izgradio je i obnovio niz kapitalnih objekata. Poznate su Decijeve terme (Termae Decianae) na Aventinu, koje su zavrene 252. godine, a koristile su se ak i u 16. veku. Obnovio je i Koloseum u Rimu. Zahvalnost koju je imao prema vojnicima elitnih jedinica iz Panonije i Mezije iskazao je na novcu, na reversu sa natpisom genius exercius illyriciani. Novac je pravio u kovnicama u Viminacijumu, a jedno vreme kovao ga je i u ime Filipa Arabljanina i njegovog sina. Od poetka svoje vladavine, Trajan Decije pokazao je velike ambicije i za svoju porodicu: suprugu je proglasio za avgustu (caricu), a sinove za cezare (prestolonaslednike). Zabeleeno je da je bio jedan od rimskih imperatora koji su u vreme pape Fabijana progonili hriane da zaustave irenje ove vere. Zahtevao je da episkopi Crkve prinose rtve njemu lino, to je za hriane bilo nemogue. Trajan Decije je prvi imperator koji je posle dva veka naruio tzv. Pad Christiana, kojim je Rimsko carstvo preutno uspostavilo primirje sa hrianima posle Domicijanovih progona. Hrabri ratnik I pored toga, hriani mu nisu doli glave. Mnogo opasniji neprijatelji po Rim u to doba bili su Goti, koji su prelazili Dunav da bi pljakali po Meziji i Trakiji. Rat je trajao tokom 250. i 251. godine. Praen legionarima, esto je borei se kao obian vojnik, ulazio u prve borbene redove. Ta njegova hrabrost do dananjih dana nije zaboravljena. No, Goti su porazili Rimljane. U estokoj bici koja se odigrala u movari kod Abrita (dananjeg Razgrada u Bugarskoj) poginuo je njegov sin, mladi carevi Herenije Etruski. Istoriari belee da je na vest o njegovoj pogibiji Trajan Decije vojnicima hrabro povikao: Nastavite borbu! Izgubili smo samo jednog legionara. Bitka je nastavljena, ali je Decije i sam upao u zasedu iz koje nije uspeo da izae. Ubijen je strelom. Pretpostavlja se da ga je izdao neko iz njegovih redova. Na taj nain postao je prvi rimski imperator koji je izgubio ivot u bici sa varvarima. Posle njegove smrti u Rimskom carstvu sve se preokrenulo. Godine koje su usledile predstavljaju moda najtei period njegove istorije. Vladale su epidemije, nesree, siromatvo i rat. Stanovnici imperije pitali su se zato se Rim toliko zamerio bogovima. Neki su smatrali da je do toga dolo zato to su mnogi verovali spisima Lukijana, koji je govorio da bogova i nema, pa im nisu vie prinosili rtvene darove. Drugi su govorili da

je za to kriva Hristova sekta, koju su mnogi, poput cara Trajana Decija, smatrali opasnijom od varvara, zato to je otvoreno izbegavala da uestvuje u obredima namenjenim rimskim bogovima i odavanju poasti boanstvenim carevima Rima. Otprilike u to vreme, vojska na Dunavu izabrala je za cara Trebonija Gala, biveg senatora i guvernera Donje i Gornje Mezije. Za njega su tvrdili da je glavni krivac za smrt Trajana Decija, pa je pretila opasnost da doe do novog graanskog rata. Zato je Gal prihvatio da usini Decijevog sina Hostilijana i da vlast podeli sa njim. Udovica Herenija Etruscilija zadrala je poloaj carice. I pored toga, odmah posle pogrebnih sveanosti, Hostilijan i njegova majka odlaze u Viminacijum, gde su se oseali bezbednije nego u Rimu. Naalost, krajem novembra iste godine Hostilijan umire od kuge. Bio je prvi car u etrdeset godina Rimske imperije, koji je umro prirodnom smru. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279774-Trajan-na-prestolu

Bedemi oko Rima

Dragana Matovi | 26. jul 2009. 00:00 | Komentara: 0

Aurelijan naredio izgradnju visokih bedema da bi zatitio Rim. Klaudije naredio ubistvo

sv. Valentina

Aurelije slavi u Rimu SUNCE se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme decenije treeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahaa. Nevini taktikom ratovanju, Goti, ija se snaga ogledala samo u mnotvu, poeli su da se povlae prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juri. U masakru koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno izmeu 30.000 i 55.000 gotskih vojnika. Poraz Gota u bici kod Naisa (Ni) zavrteo je toak istorije u suprotnom smeru. Spreena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro itav vek nisu prelazili rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teko se moe dokuiti da li je car Galijen, ija je vladavina zapamena po mnogim nevoljama, u to vreme bio iv ili je imperator bio Klaudije II, koji je u ast

pobede nazvan Gotski. Jo jedan budui rimski car, koji je kao i Klaudije roen na naem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan. Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti jasni. Legenda kae da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najeljniji vladarske slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noi, tokom opsade Mediolanuma (Milana), u ator cara Galijena upali su unezvereni vojnici. Obavestili su ga da se neprijatelj pribliava. Iznenaen, ne stigavi da navue oklop, izaao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optube nikad nisu dokazane. Zaverenici objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovoa - Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmiljotina, jer je Galijen imao sina i brata. Bivi car je imao dosta pristalica meu vojnicima i Klaudije je morao da smisli nain da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po dvadeset zlatnika! Spasao carstvo Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba dravna kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev poklon bio je naprosto - neodoljiv. Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Roen je u Dardaniji, negde izmeu Naisa (Nia), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao oveka visokog stasa, sjajnih oiju, irokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponaanja, koji je voleo dosta da jede, ali ne i da pije vino. Razlog za velianje njegovih pozitivnih osobina jeste to to je kasnije proglaen za rodonaelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor - otac Konsantina Velikog. Upamen je i po tome to je naredio ubistvo jednog hrianskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeleava kao dan svetog Valentina, praznik zaljubljenih. Za nepune tri godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi rastakanje Rimskog carstva i zapoeo vraanje otcepljenih rimskih provincija pod okrilje. Nije mu bilo sueno da vlada dugo. Poetkom 270. godine, kada je pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljakala Panoniju, pao je kao rtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je prireena sahrana. Rimski senat mu je dodelio boanske poasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu. Izvori kau da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana, koji je od poetka imao podrku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o emu svedoi i nadimak Ruka na mau (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik. Roen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromaan seljak, a majka svetenica Solovog kulta. Legenda kae da je njegova majka imala proroki dar i da je, dok je bio beba, predvidela je da e biti imperator.

Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obeavale nita dobro. Oslobodivi se suparnika, Klaudijevog mlaeg brata Kvintija, u Rimu se suoio sa ustankom radnika kovnice novca. Tek to se ova pobuna zavrila, na Italiju se obruila jo jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u vie bitaka, uspeo je da razbije varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina nee napadati Italiju. Smatrao je da je bezbednost Rima ugroena i naredio da se izgrade visoki bedemi kojima e biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima jo od vremena kraljeva. Njih e nekoliko godina kasnije zavriti imperator Prob. Ubice - gardisti Pobeda u pohodu koji je preduzeo protiv Palmire, nakon to je obezbedio mir u Rimu, spada u njegov najznaajniji uspeh. U to doba uspon Palmire i njene neodoljive kraljice Zenobije doveli su u opasnost rimske oblasti na istoku. Vrhunac je bilo njeno osvajanje Egipta i proglaavanje za naslednicu Kleopatre. Krenuo je u vojni pohod. Koristei ratno lukavstvo, uspeo je da razbije protivniku vojsku i povrati teritorije. Buntovnu kraljicu, okovanu u lance od istog zlata, odvee u Rim. Bila je najlepi ukras u njegovom velikom trijumfu. Zabeleeno je da je ovaj car esto uestvovao u neposrednim okrajima na bojnim polju. U jednoj bici sa Sarmatima, sam je savladao 48 neprijateljskih vojnika, a ukupno je dotukao 950 ratnika. Povratio je provincije Galiju, paniju i Britaniju. Poznate su njegove besplatne deobe hleba i ulja najsiromanijem sanovnitvu. Nekoliko puta je svim stanovnicima podelio po 500 denara. U jesen 275. godine krenuo je u rat protiv Persije. Negde na putu izmeu Bizanta i Perinta ubili su ga njegovi gardisti. Zaveru je organizovao njegov lini sekretar, evnuh Eros. Dok je uz najvee vojne poasti spaljen na tom mestu, supruga Ulpija Severina pokuala je da zadri vlast u Rimu.. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279775-Bedemi-oko-Rima Veliki ratnik Prob Dragana Matovi | 27. jul 2009. 00:00 | Komentara: 2 Rimski car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola

veka kasnije u ovom antikom gradu roen je jo jedan imperator sa tim imenom

Novac imperatora Proba

RIMSKI car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola veka kasnije u ovom antikom gradu roen je jo jedan imperator sa tim imenom, koji se, takoe, voljom ilirskih legija ispeo na carski tron. Za razliku od oseajnog i uglaenog cara-filozofa, Marko Aurelije nazvan Prob (276-282) je bio nepismen, sirov vojnik. Veza u imenu potie iz tadanjeg obiaja da se ono menja u momentu kad neko promeni graanski status. Tako je prilikom usvojenja posinak menjao ne samo porodino, nego i lino ime, pa, ak, i nadimak. U Probovom sluaju verovatno je bilo drugaije. Naime, za vreme imperatora Karakala, 212. godine, svi stanovnici Rimskog carstva dobili su status rimskih graana. Do tada su tu privilegiju imali samo stanovnici Italije. Prema tradiciji svi su dobili nova imena po njegovom zvaninom - Marko Aurelije Antonin. Status graana tada su stekli Probov otac ili deda. Uprkos kratkoj vladavini i injenici da su saznanja o njegovom ivotu oskudna, Prob je u nekim oblastima Evrope jako poznat, i to zbog vinogradarstva. Legenda kae da je u vreme njegove vladavine prvi put zasaena vinova loza van Italije, i to na brdu Glavica, na Frukoj gori, kod dananjeg sela uljam. Takoe, Prob je svim Galima, Hispancima i Britancima dopustio da poseduju vinovu lozu i proizvode vino. Zbog toga se u delovima Austrije i Francuske smatra rimskim carem koji je u tim krajevima uveo vinogradarstvo. Rimljani su, meutim, u ta podruja davno pre Proba doneli vinovu lozu, a ova pria samo ukazuje da je u njegovo doba cvetalo vinogradarstvo. Prob spada u vladare koji su vie vremena proveli u ratovima, nego u ureenju drave. Roen je 232. u Sirmijumu. Otac Maksimus ili Dalmacije bio je batovan ili vojnik, koji je od malih nogu uio sina da naporno radi. Prob se najverovatnije rano posvetio vojnikom pozivu. U tim vremenima, jedino je vojnika karijera omoguavala uspon na drutvenoj lestvici. Nije poznato da li se enio i imao dece. Sa nepune 24 godine, daleko pre nego to je to bilo uobiajeno, stupio je na dunost tribuna, visokog oficira carske legije. Tadanji car Valerijan prepoznao je hrabrost i pouzdanost ovog mladia. Prob je ukazano poverenje ubrzo opravdao sjajnom pobedom nad Sarmatima. Valerijan, koji je samo zahvaljujui Probovom junatvu izbegao smrt, uruio mu je izuzetno znaajno vojno odlikovanje: narukvicu, ogrlicu, koplje i venac. Napredovao je vrtoglavom brzinom. U poetku je zapovedao nad tri, potom nad deset legija, pet puta mu je dodeljena titula konzula. Opijen slavom Ratovao je po celom rimskom carstvu. Kae se da je trijumfovao na etiri reke - Rajni, Dunavu, Eufratu i Nilu. Pripada onim imperatorima koji su poneli epitet semper victorioso (veiti pobednik), to je kasnije kovano na reversu njegovog novca. Kada je Aurelijan (270-275), koji je kao i Prob roen u Sirmijumu, doao na elo Rimskog carstva, stavio ga je uz svoj tron. Vest o neoekivanom Aurelijanovom ubistvu, zatekla ga je u Egiptu, gde je smirivao pobunu. Mada je imao podrku vojske, nije se odmah eksponirao kao pretendent na presto. Nije eleo sukob sa senatom koji je postavio ve ostarelog Tacita (275-276) da rukovodi carstvom. Odmah nakon Tacitove smrti ulazi u graanski rat protiv njegovog brata Florijana, koji se proglasio za cara. Florijan nije

imao podrku vojske i Prob posle pobede u bici kod Tarsusa iz graanskog rata izlazi kao pobednik. Senat je Proba prihvatio kao rimskog imperatora i odao mu poasti, kakve, prema istorijskim izvorima, nisu viene od vremena njegovog imenjaka - Marka Aurelija! im je stupio na presto, Prob je surovo kaznio Aurelijanove ubice. Zatim je, poput svog prethodnika, krenuo u pohode protiv varvara, koji su ponovo poeli da ugroavaju granice carstva. Autor knjige Tlo Srbije zaviaj rimskih careva, Aleksandar Jovanovi navodi da su Probovi savremenici bili zapanjeni da jedan ovek u tako kratkom periodu moe da vodi toliko ratova na dalekim razmeama carstva. Obnovio je mir u svim provincijama. Umirio je opasnu granicu u Retiji, skrio je sarmitske upade u Panoniji, Gote je naterao na mir i saradnju, pobedio brojne uzurpatore prestola, persijski kralj mu je ponudio povoljan mir. Kao iskusan vojnik, znajui da stabilnost limesa (granice) odbija neprijatelja, zavrio je rajanski i dunavski limes i izgradnju Aurelijanovih bedema, kojima je opasan Rim. Nakon pet godina neprekidnog ratovanja, vraa se u Rim gde slavi trijumf. Opijen slavom, objavljuje kako e Rim uskoro postati toliko moan da mu vojska vie nee biti potrebna. Vojnici irom carstva su ovu izjavu primili kao uvredu. Poseban uspeh, koji se pripisuje Probu je to je u rimsku vojsku ukljuio veliki broj varvara, posebno Germana. Prema nekim izvorima ak, 16.000! Sa eljom da ekonomski ojaa carstvo, zarobljene neprijateljske vojnike nije ubijao, ve ih je naseljavao kao kolone da obrauju zemlju. Iz istorijskih dokumenata se vidi da je posle povratka sa istoka u rimsku provinciju Trakiju naselio ak 100.000 varvara. Kajanje ubica Poput Hanibala, koji je svoje vojnike terao da sade masline, Prob je naredio da za vreme mira sade vinovu lozu u Galiji, Panoniji, i Meziji. Antiki istoriari navode da je podizao vinograde na Frukoj gori, sa namerom da pobolja ivot u rodnoj zemlji. Upravo to je bilo kobno za samog Proba. Navodno, jednog vrelog avgustovskog dana Prob je izveo vojnike da prave kanale za odvodnjavanje movara oko Sirmijuma. Razdraeni od vruine, napora i iznurenosti, legionari su se pobunili. Prepoznavi opasnost, Prob se sklonio u gvozdenu kulu, za koju do danas nije razjanjeno ta je predstavljala, da li je to bila posebna kula, koja je sluila za nadgledanje radova u polju ili kula gvozdene kapije Sirmijuma. Kula je osvojena, a maevi legionara zavrili su u telu nesrenog Proba. Prema predanju, ubice je odmah nakon poinjenog ubistva preplavilo kajanje i tuga. Neki od njih su ne mogavi da podnesu griu savesti izvrili samoubistvo, drugi su ga oplakivali i veliali. Sahranili su ga sa svim poastima. Mnogo je, meutim, verovatnije, da je ubistvo bilo posledica pobune legija na zapadu, koje su, kako pie Duko Lopandi u knjizi Purpur imperije, za cara proglasile svog komandanta Karusa. Nekoliko godina posle ovog dogaaja, Probova smrt je osveena. Uinio je to njegov zemljak iz Ilirika - Diokle, kasnije nazvan Dioklecijan. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279776-Veliki-ratnik-Prob

Maem osvojio krunu Dragana Matovi | 28. jul 2009. 00:00 | Komentara: 0

Novac Maksimilijana RIMSKI car iz plejade imperatora roenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski poloaj pre brutalnou i maem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnika karijera, a zabeleeno je da su, ak, istog dana slavili roendan! Par koji je dve decenije uspeno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antikih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj rei. Ma mu je bio prei nego znanje, a laskanje ugodnije od istine. Dioklecijan je bio voa, Maksimijan surov, snaan i neobuzdan izvrilac. U javnosti su se pojavljivali kao braa. Jo na poetku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne moe u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odluio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, ve prekaljenog vojnika. Na sveanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom to je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su boanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa oiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istoni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispoen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad. Tada su osnovane Peta Jupiterova i esta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama koriene za specijallne zadatke. Novi obiaji Nekoliko godina kasnije, smatrajui da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je poveao njihov broj na etiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu etvorice. Pravo na rimski presto sticalo se ukljuivanjem u Jupiterovu porodicu inom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja dravom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodinjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriu prestola i svoja mesta, prava i titule preputaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana

(293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi branim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oenio Dioklecijanovom erkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponaanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istonjaki obiaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se tee prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim meu graanima i senatorima, dok je boanstvo postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao viestepenu zatitu od izdaje. Pre proglaenja tetrarhije, Maksimijan je upeno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroniari opisuju da je tim pohodima uspeo da ue u germanski okean. Maem je umirio buntovnike provincije u Africi i paniji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata. U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je iveo, kako navode antiki hroniari, raskono i porono. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispotovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takoe, roeni na prostoru dananje Srbije. Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saoptavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine ivota, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zaviaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvoanskom mestu alma. Zla kob ODAN Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije drao postignutog dogovora. Opsednut eljom za vlau i moi, na sve naine je uestovao u unitavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledee godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglaava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Poto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i preli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju. Kako bi ojaao svoj poloaj, Maksimijan udaje erku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokuava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanino nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, bei kod zeta i erke u Galiju. ivei na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom uvrivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog loeg ponaanja, sledee godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglaava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, to priznatih to nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob graanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoila. Ubijen je ili nateran da izvri samoubistvo 310. u Marselju. Tako je ovaj veliki rimski car, navodi hroniar Laktancije, okonao ivot sramnom i nedostojnom smru. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobonog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni svetenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (etiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Meana, tribuna (sedam

puta), konzula (est puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlau - doivee rehabilitaciju. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279777-Macem-osvojio-krunu Dvorac Gaja Valerija Dragana Matovi | 29. jul 2009. 00:00 | Komentara: 0

Palata Feliks Romulijana, vrhunac umetnosti tog perioda. Biografija nalik bajci u kojoj

pastir postaje car

Feliks Romulijana IMPERATOR Gaj Galerije Valerije Maksimijan (293-311) jedna je od najprotivrenijih linosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula i Aleksandra Velikog, a drugi ruili i smatrali najloijim vladarom i ovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvano hrabrog, herkulovski snanog, predodreenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala boijim darom, hrianski istoriari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i uenosti, koji je, ak, i svog ouha Dioklecijana oterao sa prestola! Galerije je u mladalakim godinama zadobio najvie vojnike inove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najveih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najvee moi i slave, sahranjen je i uvrten meu bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zajeara), danas jednom od najveih arheolokih nalazita u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hriana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrianstva iz 311. godine. Porazio Persijance Galerijeva biografija lii na bajku u kojoj pastir postaje car. Roen je oko 260. godine na malom poljskom imanju Sekundijana u Priobalnoj Dakiji. Njegov otac, ije ime nije sauvano, bavio se zemljoradnjom. Majka Romula bila je svetenica planinskih bogova. Imao je sestru, majku budueg imperatora Maksimina Deje. Kao deak, Galerije je uvao stoku i stekao nadimak Govedar. Tog nadimka se nikad nije odrekao,

jer je u njemu slutio vezu sa Silvanom, umskim boanstvom. Kao i ostali tetrarsi, u vojsci je napredovao u vreme svojih zemljaka Aurelijana i Proba, kasnije i kod Dioklecijana, koji ga je 293. godine, uzeo uz svoje skute i proglasio cezarom. Tim inom Galerije je uao u boanski red Jovija, sa kojim se Dioklecijan izjednaavao. Postao je Jupiterov sin, drugi Mars. Prethodno je napustio prvu suprugu s kojom je imao ker Maksimilu i oenio se Dioklecijanovom erkom Valerijom. U krajevima u kojima je vladao, gradio je palate, trijumfalne lukove, terme, a dvorove je imao u Serdici (Sofija) i Saloniki (Solun). Pretpostavlja se da je njegova glavna rezidencija pre 299. godine bila u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), jer je odatle u prvim godinama vladavine mogao preduzimati vojne poduhvate kako bi zatitio granicu na Dunavu. Po okonanju tih ratova, dao je da se iskre ume u Panoniji i isui Pelsonsko jezero (Blatno jezero). Tu panonsku provinciju nazvao je po svojoj eni Valeriji kojoj iskazao zahvalnost, to je kao svog, prihvatila njegovog sina Kandidijana, kojeg mu je rodila ljubavnica. Najznaajniji dogaaj u Galerijevom ivotu odigrao se 297-298. godine. Bio je to rat koji je vodio protiv Persije. Sa svojim vojnicima, Galerije je uspeo da savlada Persijance. Galerije je, poput Aleksandra Velikog, koji se posle pobede postarao za porodicu pobeenog cara Darija, zatitio porodicu Narsesa od nasrtaja i otmice, zasluivi veliko potovanje. Posle ovog poraza, Persijanci su napustili Mesopotamiju, a Galerije slavljen u celoj imperiji kao drugi Romul i Aleksandar. Od tog trenutka poinje Galerijeva pripovest o boanskom poreklu: on je sin boga Marsa i Romulov brat, a njegova majka Romula, poput Olimpijade, majke Aleksandra Velikog, zaela ga je sa samim bogom, koji se pribliio u vidu adaje. Odgoneta Romulijane, arheolog Dragoslav Srejovi navodi da je Galerijeva majka od te godine morala uivati posebno potovanje. Galerije je zamislio da sagradi palatu nazvanu po majci Romulijana, po uzoru na Dioklecijanovu palatu u Splitu. Obe palate su predstavljale do tad jedinstvene graditeljske poduhvate u rimskom svetu. Imale su dvostruku namenu: da slue za ivota vladara kao raskoni dvorci, da im obezbede dostojanstvenu i spokojnu starost kada se posle dve decenije povuku sa trona, a nakon njihove smrti trebalo je da postanu mauzoleji. U Galerijevo rodno mesto iz svih delova carstva stigli su najbolji graditelji, uveni umetnici, klesari, slikari i zanatlije, da od skupocenog mermera izgrade i ukrase raskonu palatu. Nova, grandioznija palata zapoeta je da se gradi na temeljima stare, ponovo Romuli u ast, 305. godine i graena je do Galerijeve smrti. Na severnoj strani ovog kompleksa bile su dve raskone palate, sa dvoranama ukraenim mozaicima, freskama i skulpturama. Osveta caru Dela sauvana u Romulijani predstavljaju vrhunac umetnosti tog perioda. Izmeu dve palate bio je mali hram sa rtvenikom, posveen Velikoj majci ili bogovima Liberu i Liberi. Iz nalaza u palati moe se zakljuiti da je Galerije bio sklon bogovima koji su, kao i on, imali smrtnu majku i besmrnog oca, kao to su Herkul, Eskulap, posebno Dionisije, to se vidi po mozaicima i skulpturama sa njegovim predstavama.

Galerijeva teka bolest zaustavila ga je da sprovede svoj naum do kraja. Umro je godinu dana pre zavretka Feliks Romulijane. Lomaa koja je 311. godine oznaila Galerijevu apoteozu poslednji put je u obeleila takav tradicionalni rimski ritual. Na samrtnikoj postelji, suprugu Valeriju i sina Kandijana poverio je caru Licinuju na staranje. Valerija je kratko uivala Licinijevu zatitu. Nekoliko meseci kasnije napustila je dvor i prela u deo carstva kojim je upravljao Maksimin Deja. Ponudio joj je brak. Hteo je da se preko nje povee sa Dioklecijanom. Kad ga je odbila, izgubila je svaku zatitu. Oduzeta su joj sva dobra, a poetkom 312. sa majkom Priskom, Dioklecijanovom suprugom prognana je u Siriju. Posle Dejove smrti, pokuala je da se priblii Liciniju. Kada je ula da je Licinije naredio Kandijanovo ubistvo, sa majkom se sakrila u okolinu Soluna, ali su ih pronali i ubili. To je bio Licinijev konani obraun sa tetrarhijom i sa uspomenama na Galerija. Posle tih dogaaja obustavljena je svaka graditeljska delatnost u Romulijani. Pretpostavlja se da je kompleks u etvrtom veku potpao pod upravu crkve, koja je u sred Galerijeve palate sagradila baziliku. Najverovatnije je to bio nain osvete caru koji je surovo progonio hriane. U vreme najezde Huna u petom veku, Romulijana je razorena i spaljena. Ponovo je razruena u sedmom veku. Tek u 11. veku, naputene zidine naslelili su Sloveni, koji nisu znali ni naziv carskog dvorca, niti nekadanjeg vlasnika. Feliks Romulijana je dobila novo ime - Gamzigrad. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279778-Dvorac-Gaja-Valerija Carevina u miraz Dragana Matovi | 30. jul 2009. 00:00 | Komentara: 0 Hlor ostavio Jelenu i oenio se Teodorom koja mu je donela slavu . Jelena je 283. godine rodila Konstantina

Ostavljena - Jelena elja za vlau budueg rimskog imperatora Konstancija Hlora (293-306) bila je jaa od ljubavi. Da bi postao jedan od etiri gospodara sveta, morao je da se oeni Teodorom, usvojenicom avgusta Maksimijana Herkulija (285-305, 310). Taj brak mu je doneo slavu o kojoj je sanjao, a odneo enu koju je voleo. Odluka da napusti Jelenu (Helena), sa kojom je imao sina Konstantina, kasnije nazvanog Veliki (306-337) imala je dugoroan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji. Naime, to je

presudno uticalo da njihov jedinac Konstantin, kasnije nazvan Veliki, ogrne carski purpur i postane monarh - jedan od najznaajnijih. Konstantin je prihvatio hrianstvo, bio prvi car koji je postao hrianin i osnovao Konstantinopolj, koji e hiljadu godina biti glavni grad izmenjene rimske imperije. Poreklo Konstancija Hlora ostalo je zamagljeno. Kao i ostali vladari tog doba, potekao je iz Ilirika (Balkansko poluostrvo). Roen je 250. godine, najverovatnije, u Naisu (Ni). Njegov otac Eutropije bio je jedan od uglednih ljudi iz Dardanije, dok o poreklu njegove majke, ije je ime, verovatno, bilo Klaudija, izvori nisu saglasni. Veruje se da je bila neaka cara Klaudija Gotskog (268-270), moda ker njegovog brata Krispa. Kasnoantiki pisac Eutropije pretpostavlja da je bila njegova sestriina ili unuka, a drugi izvori navode da je Konstancije unuk Klaudijevog brata, to se moe videti i na natpisima na kojima Konstancije sebe naziva unukom boanskog Klaudija. Carski gardist Mladost je proveo u vojsci. Obdaren hrabrou, blagou, dobrounou, razlikovao se od ostalih vojnika koji su maem krili put do uspona. Govorili su da je njegova lepota dostojna samog Apolona. Nadimak Hlor dobio je zbog svog bledog tena, kakav su imali Ahil i Aleksandar Veliki. Takoe, Hloris je bila rimska boginja cvea, puna sunevog sjaja, uz koju je ilo rumenilo stidljivosti i skromnosti. Ovi epiteti pratili su Konstancija. Sa Jelenom se upoznao oko 270. godine, kada je kao gardista cara Aurelijana boravio u Bitiniji. Bila je ena snanog karaktera i velikih ambicija, no, prema navodima istorijskih izvora, niskog roda. Episkop Milana Ambrozije, Jelenu je nazivao gostioniarkom. Kako ljubav ne pita za poreklo i ne mari za drutvena pravila, Jelena i Konstancije su se spojili. Do danas nije jasno da li su bili u klasinom braku ili su iveli nevenano. U to vreme bilo je zabranjeno da suprunici budu iz nespojivih drutvenih stalea, pa je Jelena, ipak, bila Konstancijeva vanbrana ena. Oko 283. rodila je Konstantina u Naisu. Tih godina Maksimijan Herkulije, koji je ve postao Dioklecijanov suvladar, zapazio je Konstantinove vojnike sposobnosti. Predloio mu je da se oeni njegovom poerkom Teodorom. Konstancije je popustio pod politikim pritiskom, verovatno i radi napredovanja u karijeri. Otpustio je voljenu Jelenu. Sa Teodorom je dobio dva sina Flavija Dalmacija i Flavija Julija Konstancija, ije su sudbine, naalost, bile tragine i nijedan nije ostavio trag u istoriji. Osnivanjem prve tetrarhije, postao je cezar u zapadnom delu imperije. etiri tetrarha - Dioklecijan, Maksimijan, Galerije i Konstancije Hlor - trebalo je da predstavljaju simbol koji je u starim civilizacijama oznaavao etiri velika carstva - Persiju, Asiriju, Egipat i Heladu. Dobio je upravu nad nemirnim provincijama Galijom i Britanijom. Stolovao je u Trijeru, gde je podigao rezidencijalnu palatu sa hipodromom, velike, carske terme, baziliku, amfiteatar, obnovio most Marka Aurelija i poznatu Porta nigra, koja je i danas simbol ovog grada. Kada su u Nikomediji 305. godine na sveanom skupu Dioklecijan i Maksimijan Herkulije predavali vlast novim avgustima Galeriju i Konstanciju Hloru i cezarima Maksimijanu Deju i Flaviju Severu pravljena su poreenja novih avgusta, ukazuje dr Aleksandar Jovanovi, u knjizi Tlo Srbije zaviaj rimskih careva. Galerije je nastupio sa gordom oholou pobednika nad Persijancima, iji se trijumf poredio sa Aleksandrovim, dok je Konstancije plenio svojom blagou, umerenou i otvorenou.

Okretanje Hristu Flavije Sever je tada postao njegov mlai suvladar sa titulom cezara. Prepustio mu je Italiju i Afriku, a sebi pridodao paniju. U pratnji sina Konstantina, Konstancije 305. godine prelazi u Britaniju, gde su izvojevali pobedu nad neprijateljem. Meutim, ubrzo nakon te pobede, iznenada se razboleo i umro u dananjem Jorku. Oalivi ga sa dostojnim potovanjem, vojnici su za naslednika prestola proglasili njegovog sina Konstantina. Vreme vladara koje su birali legionari ponovo se vratilo. Smatra se da je nakon toga Jelena, o kojoj se do tog vremena malo zna, dola na sinovljev dvor u Triru. Posle pobede nad Maksencijem, sinom Maksimijana Herkula, koji se sam proglasio za imperatora i vladao Italijom, Konstantin se okrenuo hrianskoj veri i, po reima savremenika i carevog biografa, Evsevija Cezarejskog preveo je itavu svoju porodicu, ukljuujui i majku, u hrianstvo. Konstantin je svojoj majci poklonio posed na samom jugoistoku Rima i na tom imanju podignuta je moda i najstarija crkva u ovom gradu, posveena muenicima Dioklecijanovog perioda, svetom Marselinu i Petru. Na istom mestu nalazila se i Helenina palata, koja je poticala iz vremena Septimija Severa. Arheolokim iskopavanjima utvreno je da je jedna od prostorija te palate pretvorena u hriansku kapelu. Ubrzo po proslavi Konstantinove desetogodinjice vladavine, Helena se, prema navodima Cezarejskog, uputila na hodoae u Svetu zemlju. Po mitropolitu Palestine, cilj Jeleninog puta bio je da obie sva hrianska mesta i iskae hriansko ovekoljublje. Meutim, Evsevije otvoreno kae da je mogue da je Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici i uklanjanje nekadanjeg vladara Licinija, izazvalo nemire u istonim provincijama. Jelena je podelila novac vojnicima i na taj nain ih je, verovatno, umirila. Obila je Svetu zemlju, crkvu Hristovog roenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu, koje je njen sin poeo da gradi. Nedugo po povratku sa puta po istoku, Jelena je umrla. u srednjem veku, Jelena je bila uzor mnogim vladarkama, kao prva carica koja je, prema predanju, otkrila zaboravljeni asni krst na kome je razapet Isus, ktitorka i dobrotvorka, majka cara Konstantina i na kraju grenica koja se pokajala. Bila je i ostala popularna svetica u razliitim delovima sveta. U junoj Francuskoj smatra se zatitnicom od munja, gromova i vatre, u Alpima i rajnskoj oblasti slavi se kao zatitnica rudara, na Kipru se veruje da je proterala otrovne zmije sa ostrva. Istorijska Jelena bila je inspiracija mnogim umetnicima, esto je predstavljana na delima velikih majstora, poput Rubensa i Franeska. Mnogobrojna literarna dela pisana od Velsa do eke, od Italije do vedske, slave Jelenu i njene podvige. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279779-Carevina-u-miraz Od pastira - cezar! Dragana Matovi | 31. jul 2009. 00:00 | Komentara: 0 Maksimin Daja postao vladar na iznenaenje svih, pa i - sopstveno. Flavije Sever ostao

bez vojske pred Rimom

Temelji carske palate u arkamenu Kada su 305. godine carevi Dioklecijan i Maksimijan Herkulije, posle dve decenije, odstupili od trona, po ranijem naumu, trebalo je da se cezari Galerije i Konstancije Hlor proglase za avguste i u vlast uvedu dva nova cezara. Dioklecijan, koji je raunajui na porodine povezanosti pomiljao da e izbor pasti na Maksencija (Maksimijanov sin) i Konstantina Velikog (sin Konstancija Hlora) zatrai imena od Galerija, kome je prepustio da donese odluku. Istoriar Laktancije je preneo njihov razgovor: Koga onda da izaberemo?, upitao je Dioklecijan. Severa, ree Galerije. Zar onog bunog igraa, pijanca, kome je no dan, a dan no? Dostojan je tog poloaja, jer je odano predvodio vojnike i poslao sam ga Maksimijanu da ga zaogrne purpurom, ree Galerije. Neka bude, Dioklecijan sa ustezanjem prihvati, a kad zapita za drugog - Galerije pokaza na Maksimina Daju, jednog poludivljeg mladia, kome je nedavno naredio da uzme ime slino njegovom. Ko je taj koga mi nudi?, upita Dioklecijan. Moj roak, ree Galerije. Dioklecijan uzdahnu (i proree): Ne daje mi odgovarajue ljude kojima se moe poveriti zatita drave. Isprobao sam ih, odgovori Galerije. To e iskusiti, jer e ti preuzeti kormilo imperije... Bledi ratnik Laktancije kae da je Maksimin Daja (305-313) postao vladar na iznenaenje svih, a verovatno i na sopstveno! Kazuje jo da je Daja, tek, odvojen od stada i uma, brzo postao vojnik gardista, potom stareina garde, uskoro zatim tribun, a narednog dana cezar. Dobio je na upravu Istok da ga satre i upropasti, jer nije poznavao ni dravnu, ni vojnu slubu, a sad je postao pastir ne stada ve vojnika. Tako je i bilo. Ostao je upamen po neuspenim ratnim operacijama, a zbog promenljivog odnosa prema hrianima, ranohrianski pisci o njemu su pisali sa velikom uzdranou. Majka mu je bila Galerijeva sestra. Roen je u okolini mesta koje je danas poznato kao lokalitet arkamen, desetak kilometara udaljen od Negotina. Tu su pronaeni ostaci monumentalne graevine za koju se veruje da ju je sagradio Daja u svom rodnom kraju, po ugledu na Feliks Romulijanu, Galerijevo graditeljsko delo. Karakter Flavija Severa (305-307) opisao je anonimni hroniar, koji navodi da je cezar Sever bio niskog karaktera i porekla, pijanac... Nasuprot tome, Laktancije, osim hedonizma, ne zamera Flaviju druga nedela, ak naglaava njegovu odanost i marljivost. Posredni podaci u delima Aurelija Viktora navode da je roen u okolini Naisa (Ni), no oni se uzimaju sa rezervom. Bio je vojnik neke od balkanskih provincija, pre nego to je njegov prijatelj

Galerije zatraio da ga Maksimijan imenuje za cezara, zapravo mlaeg suvladara Konstancija Hlora, koji je vladio zapadnim rimskim carstvom. Upravljao je Italijom i Afrikom, ali vojska ga nije prihvatila i u tome je lealo seme zle kobi ovog vladara. Maksimin Daja je dobio da vlada Sirijom i Egiptom, gde se, navode hroniari, istakao u sprovoenju nareenja o progonu hriana. Pretpostavlja se da je izgradnja utvrenja u arkamenu poela odmah posle njegovog proglaenja za cezara. Skromnije veliine u odnosu na gamzigradsko zdanje, predstavljao je zapravo preslikan odnos izmeu avgusta Galerija i cezara Daje. Verovatno Daja nije hteo da se izjednai sa svojim ujakom, bez obzira to je na to imao pravo. arkamensko utvrenje, kao ni Romulijana, nikad nije zavreno. U vrtlogu graanskog rata, koji je potresao imperiju krajem prve decenije etvrtog veka, Flavije Sever se naao u nezavidnom poloaju. Maksencije se u Rimu samoproglasio za avgusta. Pozvao je oca Maksimijana Herkulija da mu se pridrui u vlasti, to je ovaj i prihvatio. Galerije nareuje Flaviju da sa trupama svrgne uzurpatore. Ali, vojnici kojima je nekad komandovao Maksimijan, naputaju Severa pred Rimom. Konstancije bei prema Raveni. Zaveden Maksimijanovim obeanjima, predaje grad i - pada u zarobljenitvo. Okolnosti njegove smrti nisu jasne. Pojedini hroniari navode da je nastradao u mestu Tres Tabernae, gde ga je presreo odred Maksencijeve vojske. Prema drugoj verziji, Maksimijan ga je drao u zarobljenitvu i likvidirao 307. tokom Galerijevog pohoda na Italiju. Sahranjen je sa svim poastima u Galijenovom mauzoleju u okolini Rima. Krivi proroci Profesor dr Aleksandar Jovanovi uoio je neobian odnos dvorskog hroniara Laktancija prema Flaviju Severu. Osim navoda da se radi o oveku sklonom piu, nema drugih primedbi. Laktancije, ak, navodi da je Sever izvrio samoubistvo, odabravi smrt, umesto zarobljenitva. Razlog tome je verovatno roaka veza sa Konstantinovom dinastijom, jer istovetnost njegovog imena Flavius aludira na to. Hrianski pisac ne istie, kao to je to radio kod svih tetrarha progonitelja hriana, ni Flavijevo nisko poreklo, pa se pretpostavlja da je poticao iz gradske sredine i ugledne porodice. To, po miljenju strunjaka, ukazuje da je Sever, ipak, roen u Naisu, koji je krajem 3. i poetkom 4. veka doiveo prosperitet. Jovanovi pretpostavlja da je Flavije Sever poreklom pripadao vojnoj eliti. Prvi put vojnike sposobnosti Maksimin Daja pokazuje u Maloj Aziji, kojom je upravljao posle Galerijeve smrti, 311. godine. Ponesen uspesima, odluio je da se ukljui u graanski rat i krene protiv Licinija, koji je umesto njega (smatrao je nepravedno) proglaen za avgusta. Odluujua bitka odigrala se u Trakiji. Maksimus je imao sedamdeset hiljada vojnika, Licinije samo tridesetak. Ratna vetina i srea bile su na Licinijevoj strani. Poraen, Daja se preobukao u roba i pobegao. Hroniari opisuju da je sramnom brzinom napustio bojno polje. Sledeeg dana vien je bled, preplaen, bez carskih obeleja u gradu Nikomedija, vie od 150 milja udaljenom od bojita. Po povratku je odmah, prema kazivanjima, kaznio sve paganske proroke koji su mu predvideli pobedu. Svoju sramotu nadiveo je svega nekoliko meseci. Zbog oskudnih sposobnosti i vrlina, nisu ga alili ni narod, ni vojska. Sahranjen je u dalekoj Kilikiji. Kau da je posle toga zaborav prekrio njegov rodni arkamen. Car Licinije je

unitio i njegovu porodicu. Naredio je ubistvo njegovog sina Maksima, erke i supruge, ija imena, ak, nisu ostala zabeleena. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279780-Od-pastira---cezar Vladar srpske loze Dragana Matovi | 01. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 1 Licinije se u letopisima pominje kao Srbin, predak loze Nemanjia. Surov u obraunu

sa protivnicima, nije tedeo ni decu

Carska palata IDUE noi, doe Liciniju u snu aneo Gospodnji, podstiui ga da brzo ustane, i sa svojom vojskom moli najvieg Boga. Ako to uini pobeda e biti njegova. Posle tih rei, priinilo mu se da onaj koji ga je podstakao stoji uz njega. Upuivao ga je kako treba da se moli. Ovim reima je dvorski hroniar Laktancije opisao snovienje koje je imao rimski car Licinije (307-324) uoi presudnog okraja na Ergenskom polju. Upisano je da se u isto vreme imperator Maksimin Daja (305-313) zavetovao vrhovnom bogu Jupiteru da e ako bude pobedio, iskoreniti hriansko ime i unititi ga do temelja. Sudbina je bila naklonjena Liciniju. Skrio je daleko brojniju vojsku svog suparnika. Kasniji hroniari, koji manje veruju u privienja, razlog za ovakav ishod bitke tumaili su iscrpljenou Dajevih vojnika, koji su, po hladnom i olujnom vremenu, danima hodali iz Sirije da bi prispeli na bojite. Te 313. godine stanovnici istone provincije Rimskog carstva, osloboeni strahovlade Maksimina Daja sa odobravanjem su prihvatili Licinijevo stareinstvo. Licinije je povratio prava hriana, koja je Daja oduzeo. Mada je vladao prilino dugo, a njegova vojska imala znaajnu ulogu u odbrani istonog dela imperije, Licinije je jedna od zanemarenih linosti antike istorije. Neposrednih dokaza o njegovom poreklu nema, ali njegova povezanost sa Galerijem (293-311), iz rane mladosti, daje slobodu naunicima za pretpostavku da potie sa mezijskog ili dakog tla, tj. iz istone Srbije. Do kraja ivota, Galerije nije zaboravio prijatelje iz mladosti, sa kojima je kao dete uvao goveda, po brdima postojbine. Meu njima je bio i Licinije. Njihovo prijateljstvo uvrstila je vojnika karijera. Licinije se prvi put istakao u borbi 296-297, u ratu protiv Persije, koji je vodio cezar Galerije. Bio je jedan od glavnih komandanata. Dok je velika pobeda nad Persijancima dala Galeriju pravo da se poredi sa

Aleksandrom Makedonskim, Liciniju je omoguila da napreduje. Postao je guverner dunavskih provincija. Tanko poreklo ZAHVALJUJUI Galeriju, Licinije je za kratko vreme stekao titulu avgusta, a da pre toga (suprotno pravilu podele vlasti u tetrarhiji) nije bio izabran za cezara. U meteu borbe izmeu est pretendenata na carski tron (307), Galerije je odluio da za avgusta proglasi svog prijatelja. Licinije je preuzeo purpur od Flavija Severa i postao gospodar Ilirika (Balkanskog poluostrva). Sa Galerijem je vladao istonim delom Carstva, a vreme je provodio u Sirmijumu. Odluka da postavi Licinija za svog suvladara, ve 310. godine se pokazala kobnom za ve teko obolelog Galerija. Licinije mu je okrenuo lea. Veridbom sa Konstancijom, polusestrom Galerijevog neprijatelja Konstantina Velikog (306-337) pokuao je da uvrsti vezu sa njim i tako sebi obezbedi zatitu na zapadu. Zabeleeno je da se Licinije od svih tetrarha, koji su u tom surovom dobu morali da se bore za opstanak na carskom tronu, izdvajao po svojoj neasnosti, svireposti i prevrtljivosti. Istoriari su posebno osuivali njegovu pohotljivost. U literaturi se neizbeno istie da uprkos dubokoj starosti (oko 75 godina), nijedna ena u delu carstva kojim je vladao, nije mogla da izbegne njegovo nasilje. Odgovoran je za progonstvo carice Valerije, supruge svog dobroinitelja Galerija i Dioklecijanove erke i za smrt njihovog sina Kandidijana. Saoseanja kod Licinija nije bilo - posle Dajinog poraza naredio je da se pogube njegovi osmogodinji sin i sedmogodinja erka. To je isto uradio i sa sinom Flavija Severa. Kasnije, kada je njegov sukob sa Konstantinom usplamteo, ponitio je svoj potpis na Milanskom ediktu i krenuo u progon hriana, koje je smatrao lojalnim svom protivniku. Dva puta je ratovao protiv Konstantina. Odluujue bitke voene su kod Hadrijanopolja i Hrispolja. U prvom ratu je izgubio Ilirik, u drugom carstvo. - Licinija i Konstantina povezivali su zaviajnost i vojniki duh, a razdvajali poreklo, karakteri i Licinijeva privrenost Galeriju i istoku - pie dr Aleksandar Jovanovi, autor knjige Tlo Srbije zaviaj rimskih careva. - Licinije, oko dve decenije stariji od Konstantina, bio je niskog porekla, ponikao u rustikalnom ambijentu jednostavnosti i elementarne borbe za opstanak. Konstantin je bio dete grada, palate, koji je deo mladosti proveo i u rezidencijalnom sjaju. U Liciniju, koji je izjednaavan sa tribalskim divljim veprom, sauvao se oprez tamnih uma, olujna snaga, tumarajua nedoslednost i prevrtljivost. Opinio ga je uljuljkujui duh luksuza i rasko istonih provincija kada je zavladao tim prostorima. Konstantin, poreen sa bikom, imao je, sve do poslednje dekade svoje vladavine, otvorenost prema sveini uzdiueg Zapada. Nisu bili linosti bliskih pogleda na ivot. Izvesnost sukoba, Konstantin je hteo da predupredi udajom svoje polusestre Konstancije za ve vremenog Licijana. Ona je, dodue, smirivala Konstantinovo neraspoloenje prema Licijanu, ali je ohrabrivala nerealne ambicije mua i time doprinosila razmiricama. Vreme tribala JEDNA legenda o Liciniju na udan nain dovodi ovog vladara u vezu sa srpskom istorijom. U nizu starih letopisa i rodoslova, spominje se kao Srbin i predak vladarske

loze Nemanjia. Kako su nai crkveni hroniari bili ubeeni da je Srba na Balkanskom poluostrvu bilo ne samo za vreme, ve i pre Konstantina Velikog, smatrali su da je normalno da zabelee ta se deavalo u odnosima izmeu rimske carske vlasti i srpskog naroda. Licinije se u Karlovakom rodoslovu naziva Srbinom, u Konstantinovom dalmatinski gospodin, rodom Srbin, dok se u vie rodoslova navodi kao otac ili predak Bele Uroa, od koga, navodno, potie veliki upan Stefan Nemanja. Razlog da ba Licinije bude proglaen za Srbina lei u tome to je verovatno poticao iz plemena Tribala. Tokom srednjeg veka Vizantinci su Srbe nazivali Tribalima, jer su iveli na istom prostoru kao ovo staro balkansko pleme. Po drugoj teoriji pripadao je plemenu Sarmata, koje se povezuju sa Slovenima. Nemogunost da se otkrije Licinijev zaviaj unosi dodatnu nedoumicu u njegovoj biografiji. Utvreno je da je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) podigao velelepne terme, opasao bedemima gradove Ulpijanu (Lipljan) i Remizijanu (Bela Palanka), moda ojaao pristanite u Viminacijumu (Kostolac). Jovanovi istie da se teko moe pouzdano rei da li je sebi sagradio palatu kakve su svojim rodnim krajevima ostavili njegovi prethodnici Dioklecijan, Maksimin Herkulije, Galerije i Maksimin Daja. Ipak, ukazuje da je Konstantin, nakon pobede nad Licinijem, posebno darovao Remizijanu za iskazanu lojalnost, o emu svedoe dva prstena sa natpisom Constantino fidem. Mada nije utvreno da li je Konstantin postupio poput Licinija koji je bio dareljiv prema njegovom rodnom Naisu, Jovanovi navodi da bi taj trag mogao da pokae da je Remezijana Licinijevo rodno mesto. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279781-Vladar-srpske-loze Trijumf na Tibru Dragana Matovi | 02. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 0 Konstantin je reao pobede i sagradio Konstantinopolj. Sa krstom sauvao i oslobodio

Rim od Tirana

Mozaik iz Medijane PONIKAO sa naeg tla, Flavije Valerije Konstantin, kasnije nazvan Veliki (306-337) za ivota je uspeo sebi da osigura besmrtnost. Imao je presudnu ulogu u istoriji oveanstva. Politikom i maem izbacio je iz borbe oko prestola sve svoje suparnike, dao versku

slobodu hrianima, sagradio Novi Rim - Konstantinopolj i time oblikovao osnovu za razvoj Vizantijskog carstva. Pre njega, Rimsko carstvo je bilo pagansko. Posle njegove vladavine - hriansko. Mada su brojni kasnoantiki izvori osvetljavali vladavinu i pisali ivotopis Konstantina Velikog, mnoge strane njegovog ivota ostaju skrivene. Posebno su turi podaci o detinjstvu i ranoj mladosti. Konstantinov anonimni biograf je zabeleio da je roen 27. februara 272. ili 273. godine u Naisu (Ni), gde je i odrastao. Njegov otac Konstancije Hlor (293-306) u to vreme je, bio rimski oficir visokog ranga. Majku Jelenu pratio je usud skromnog porekla. Ostala je pria da je bila ki vlasnika krme u Drepanumu u Bitaniji, gde ju je Konstancije i upoznao. Tadanji zakon nije dozvoljavao venavanje parova iz razliitih drutvenih klasa. iveli su u zabranjenom braku. Vihor rata Rastui u vili, za koju se pretpostavlja da je bila na prostoru dananjeg ergarskog rita, Konstantin je od malih nogu vaspitavan u vojnikom duhu, no nije stekao obrazovanje srazmerno visokom poreklu. Nespretno je oblikovao reenicu, misli su mu bile zamrene. Slina nezgrapnost i neobuzdana govorljivost otkrivena je i u njegovim govorima. Oblikovale su ga nevolje i iskustvo. Greke nije ponavljao. Njegov otac je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (285-305, 310). Kada je odlueno da se carski kolegijum proiri na etvoricu vladara, izabran je za jednog od tetraha. Kako je tetrarhija trebalo da predstavlja veliku i slonu porodicu, cezari Konstancije i Galerije (293-311) su postali zetovi avgusta Dioklecijana (284-305) i Maksimijana. Mada ju je voleo, Konstancije je napustio Jelenu i oenio se sa Maksimijanovom usvojenicom Teodorom. Upuen je u Galiju da brani rimsku granicu na Rajni. Konstantin tada ve mladi poslat je na Dioklecijanov dvor. Pretpostavlja se da ga je Dioklecijan smatrao za prestolonaslednika. Vodio ga je na sva putovanja i dozvolio mu da iz blizine ui vetinu vladanja. Kao mlad oficir, uestvovao je uz cezara Galerija u ratu protiv Persijanaca (296-297), gde je pokazao zapovednike sposobnosti. One e mu kasnije pomoi da se uzdigne iznad svih buduih suparnika. Kada su posle proglaenja druge tetrarhije (303) Galerije i Konstancije izabrani za avguste, Konstantin, iako je bio vien za cezara, nije to postao. Njegov, ve, bolesni otac dovodi ga na svoj dvor u Trijeru na Rajni. Posle oeve smrti 306. vojska ga je, ne ekajui odluku drugog avgusta, proglasila za naslednika. Purpurnu togu obukao je prvi put u Trijeru. Od tada je maem i lukavstvom stvarao prostor da postane jedini vladar Imperije. Taj san je ostvario tek posle 18 godina. U godinama koje su usledile posle Konstantinovog proglaenja za cezara, Imperija je bila u vrtlogu graanskog rata. Brojni legalni i nelegalni avgusti i cezari otimali su se oko carskog trona. Sklapali su i raskidali mogue i nemogue politike saveze. Hazarderski su ili na sve ili na nita. Konstantin je ekao - kad je trebalo. Brzo reagovao - kad su okolnosti to traile. Nekad je irokogrudo pratao, drugi put surovo kanjavao. Hvatao je duh vremena u kome je bio. Obnovio je vezu sa Maksimijanom, ijoj porodici (Herkula) je, preko oca, pripadao. Zarad politikih interesa razveo se od prve ene Minervine, sa kojom je imao sina Kaja i oenio sa Maksimijanovom erkom Faustom. Kada se njegov tast pokazao kao lo

saveznik, platio je to ivotom. Faustine molbe, Konstantin nije usliio. Nemili dogaaj nije uticao na njihov brak. Imali su tri sina - Konstantina, Konstancija, Konstansa i dve erke - Konstantinu i Faustu. Faustin brat Maksencije, uzurpator Rima, proglasio je Konstantina za ubicu i neprijatelja Italije. Naredio je da se unite sve njegove statue. Konstantin se, u isto vreme, odrekao veze sa porodicom Herkula i pronaao spoj izmeu njegovog oca i ilirskog cara Klaudija Gotskog, koji je, takoe, poticao sa ovih terena. Okrenuo se kultu Nepobedivog Sola (Apolona). Obraun Konstantina i Maksencija bio je neizbean. Krst i ma U fazi priprema za polazak u Rim (310. g.), Konstantin je posetio Apolonovo svetilite u Granu, u Galiji. San koji je tamo usnio bitno je uticao na budueg osnivaa hrianskog carstva. Tumaenje egipatskog proroka Zanona da e voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu je boginja Nika stavila na glavu) Konstantin nikad nije zaboravio, niti je to uinio njegov biograf Eusebije. Prema Italiji je krenuo sa 40.000 vojnika. Maksencije je imao pod komandom 188.000! Prema predanju, koje je zabeleio Eusebije, na tom putu Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu svetlosni znak u obliku krsta sa natpisom Ovim e pobediti. Onda mu se u snu javio Isus sa istim znakom, rekavi da ga stavi na ratne zastave. Ujutru je naredio da se na sve ratne zastave stavi Hristov monogram. Stavio ga je i na svoj lem, a vojnici na titove. Iako je suparnik bio jai, beleio je pobedu za pobedom. Osvojivi severnu Italiju, Konstantin je prokrio put ka Rimu. Odluujua bitka odigrala se 28. oktobra 312. godine kraj Milvijanskog mosta na reci Tibar. Uveren u svoju pobedu i zaveden povrnim tumaenjem Sibilskog proroanstva da e na dan osvajanja Rima, 28. oktobra rimski neprijatelj biti poraen, Maksencije je krenuo da se pridrui svojim trupama. Konstantinova pobeda je bila brza i odluna. Maksencijevi vojnici su poele da bee, a on je pokuao da pree most i vrati se u grad. Nije uspeo. Stradao je u reci. Most se pod teinom unezverene gomile ljudi ili, kako hrianski hroniari objanjavaju, s Boijom pomoi prepolovio, a Maksincijeva kola su zavrila u Tibru. Konstantin je trijumfovao u Rimu. Hroniari belee da su ga Senat i narod sa oduevljenjem doekali. Hrianstvo je odnelo prvu pobedu! O tome svedoi krst, simbol pobede, u desnoj ruci Konstantinove statue podignute posle trijumfa u Rimu. Eusebije svedoi da je na njoj bio natpis: Zahvaljujui ovom spasonosnom znaku (krstu), koji je pravi dokaz vrednosti, sauvah i oslobodih grad od tiranskog jarma. Takoe, uspostavih slobodu Rimskom Senatu i narodu, i povratih im preanji ugled i sjaj. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279782-Trijumf-na-Tibru Poruka caru s neba Dragana Matovi | 03. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 1 Na svetlosnom krstu je pisalo: Sa ovim znakom pobeuje. Konstantin Veliki sagradio Carigrad

Konstantin Veliki MILANSKIM ediktom iz 313. godine, hrianstvo je postalo slobodna religija u Rimskom carstvu. Motiv za priznavanje hrianstva, prema verovanju, nalazio se u tome to je tadanji imperator Konstantin Veliki (306-337) u odluujuim bitkama pobeivao u znaku krsta. Legenda kae da se uoi uvene Milvijanske bitke, sa daleko monijim neprijateljom Maksencijem, na nebu pojavio svetlosni krst sa porukom: Sa ovim znakom pobeuje. Posle pobede, Konstantin je proglasio mir u celom svetu. U vreme ovih dogaaja hrianstvo je bilo izuzetno rasprostranjeno. Mnogi hriani imali su kljune poloaje u dravi, mada su se izlagali opasnosti od progona. Prema kasnijim tumaenjima, Konstantin je dozvolio hriansku veroispovest, zato to nije eleo sukob sa njima. Konstantin je upamen i po Prvom vaseljenskom saboru, odranom u Nikeji 325, na kojem su se crkve prvi put dogovorile o hrianskoj dogmi. Saborom je hrianstvo prvi put postalo zvanina religija, a Konstantin dobio reputaciju prvog hrianskog cara. Godine 313. u Mediolanumu (Milano) su se sastala dva preostala vladara imperije - Konstantin i Licinije, kako bi se dogovorili o daljem savezu. Tada usvajaju Milanski edikt. Prof. dr Aleksandar Jovanovi ukazuje da postoje mnogobrojne nedoumice oko ovog dokumenta, pa, ak, i mogunost da je predstavljao dopis razaslat upravnicima provincija: Edikt je moda fikcija, ali injenica na koju se odnosi jeste neprikosnovena. To potvruje i Licinijev opis ovog dogaaja: Kada smo se ja Konstantin Avgust i ja Licinije Avgust sreli u Mediolanumu pod srenim znakom i zapoeli diskusiju o svemu to se tie opte dobrobiti i bezbednosti, procenili smo da se ono to e biti najvanije za veinu ljudi odnosi na regulisanje bogosluenja: treba da damo pravo hrianima i svima ostalima da slobodno slede bilo koje pravilo vere koje odaberu, tako da koje god boanstvo bilo ustolieno na nebu, moe da bude naklonjeno nama i svima onima koji su pod naom vlau. Konstantin je postepeno prihvatio hrianstvo. Posle faze oboavanja Apolona, okruuje se hrianskim biskupima, daje posebne povlastice crkvi, gradi hrianske hramove. Do te mere se udaljio od paganstva, da je prilikom proslave svog jubileja odbio da se popne na Kapitol da bi podneo rtve pred hramom Jupitera. Toliko je promenio religijsku politiku da 319. godine objavljuje Edikt o potovanju paganskih vera. To se ranije podrazumevalo. Sve dok nije pobedio Licinija (koji se okrenuo protiv njega) i postao jedini vladar imperije (326. godine), njegova politika prema paganima bila je promenljiva. Posle toga, jednom vladaru, bila je potrebna jedna vera!

asni krst Konstantin je bio energian, hrabar i popularan vojskovoa. Ratovao je na mnogim frontovima - vie puta je pobedio Franke, Alemene, Sarmate i Gote. Postoji legenda prema kojoj je, pored asnog krsta koji je pronala njegova majka Jelena, jo jedna relikvija, vezana za Hristovo raspee, dospela do njega. To je koplje sudbine, kojim je rimski centurion Gaj Kasije, kasnije sveti Longin, ne mogavi da podnese Isusove uasne muke, kratkim zamahom prekratio dramu. Za onog ko ga poseduje, govorilo se da dri sudbinu oveanstva. Po predanju, Konstantin se ove relikvije dokopao pobedom nad komandantom tebanske legije Mauricijusom. Kau da je koplje nosio u svim pobedonosnim bitkama i da je njime mahao na Saboru u Nikeji. Zapisano je da je govorio: Sledim njegove stope i vidim ga hoda ispred mene. Godine 321, 7. marta, Konstantin je doneo zakon: Nedelja je proglaena za dan odmora! Jedna od njegovih odluka bila je i da se ukinu gladijatorske borbe. Stolujui u Sirmijumu (321-326) planirao je da tu sagradi novi grad, ali ga je movarno tle odgovorilo od te namere. Dogaaj koji je usledio, verovatno je jo vie uticao da odustane. Pogubio je svog sina Krispa. Navodno, razlog je bila urota, koja nikad nije dokazana. Potom je ubio i njegovu maehu i svoju suprugu Faustu, okrivljujui je za Krispovo smaknue. Posle njihove smrti, odluio je da podigne novu prestonicu. Izabrao je mesto Vizantion na Bosforu. Buduem Carigradu (Konstantinopolju) postavljen je temelj 4. novembra 326. godine. Carska riznica Konstantinove ambicije u pogledu zavretka gradnje bile su velike. eleo je da u godini posveenja grada proslavi dvadesetpetogodinjicu dolaska na vlast. Sagradio je sve ono to je potrebno velelepnoj prestonici - carsku palatu, trgove, hramove, kupatila, javne zgrade. Tu su bile i bazilike, svetilita - hrianska i paganska. Doneo je najlepa umetnika dela iz svih delova carstva. Prenet je stub iz Delfa, koji su Grci podigli u znak pobede nad Persijancima kod Plateje 479. godine p.n.e. Stub je kasnije postao simbol otpora grada protiv Turaka. Na velikom trgu Filadelfion stajala je skulptura etiri nekadanja tetrarha, kojom je Konstantin eleo da naglasi nastavak tetrarhije. Ukradena je i preneta u Veneciju 1204. godine. Od tada se nalazi tamo. Posle samo etiri godine gradnje, Konstantinopolj je zavren. Posveenje grada usledilo je 11. maja 330. godine, a proslava 25-godinjice Konstantinove vladavine 25. jula iste godine. Nekoliko godina pred smrt, na uzvienju koje nadvisuje ceo grad, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola. Traio je da se pronau moti svih 12 apostola i da se sahrane u crkvi. U centru ovog zdanja predvideo je spostveni grob na kome bi pisalo: Konstantin - jednak apostolima. Mnogobrojni spomenici i graevine sa naeg tla, neposredno ili posredno su povezani sa Konstantinom. To se posebno odnosi na njegov rodni Nais, koji je prema svedoanstvu velianstveno ukrasio, tako da se kasnijim vizantijskim hroniarima grad inio Konstantinovom zadubinom. Njegov carski kompleks Medijana po svom bogatstvu mogao je da se meri sa najveim carskim rezidencijama tog doba. Dosadanjim istraivanjima otkriveno je osamdesetak zgrada, meu kojima su bile i raskone vile

ukraene vrhunskim mozaicima, etalitima, sa fontanama i termama. Konstantinov rodni grad bio je u rangu njegove prestonice - Konstantinopolja. Medijana je dugo skrivala mozaik izuzetne lepote. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279783-Poruka-caru-s-neba Cezar u kolevci! Dragana Matovi | 04. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 1 Konstantin II, kao beba proglaen za cara u Sirmijumu. Jedan od retkih vladara koji je umro prirodnom smru

POSLE 324. godine kada je postao jedini vladar Rimskog carstva, Konstantin Veliki (306-337) je delio razne poasne titule lanovima svoje porodice. Titulu avguste (carice) tada su dobile njegova majka Jelena i supruga Fausta. Navodno je pred kraj ivota proglasio svoju erku Konstantinu za caricu i krunisao je. U to vreme Konstantin je pravio zamrene planove o nasleivanju prestola. Pored njegovih sinova iz braka sa Faustom, Konstantina II (337-340), Konstancija II (337-361) i Konstansa (337-350), titulu cezara je imao i njegov sinovac Dalmacije. Drugi sinovac Hanibalijan, oenjen sa Konstantinom, dobio je neobinu titulu kralja nad kraljevima pontskih plemena. Pretpostavlja se da ga je Konstantin, koji je pripremao pohod na Persijance, planirao za vladara oblasti koje bi osvojio. Rat brae Odmah nakon njegove smrti, 337. godine, te zamisli su pale u vodu. U pobuni vojske u Konstantinopolju (Istanbul), koja je navodno zahtevala da naslednici prestola budu samo njegovi sinovi, stradala su njegova polubraa i sinovci. Svi koji su mogli da ugroze vlast Konstantinovih sinova! Za obraun unutar carske porodice, kao glavnog krivca, kasniji istoriari navode Konstancija II, koji je jedini bio u Konstantinopolju kada se to dogaalo. Hanibalijan je, takoe, ubijen, a Konstantina ostala udovica. Do groba je bila gnevna na svog brata, koji ju je liio svakog udela u vlasti! Braa su se srela u Viminacijumu (Stari Kostolac) da podele oevinu. Najstariji je imao, tek, dvadesetak godina. Najmlai sedamnaest! Mladi po godinama, ceo ivot su ueni da

vladaju! Konstantin II je jo kao beba, oko 317, u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), proglaen za cezara. Sa tri godine je, mimo pravila Rimske republike, postao konzul. Do tada je konzul morao biti stariji od 42 godine, ali je Konstantin Veliki lako prilagoavao dravna pravila svojim potrebama. Konstancije II, roen u carskoj palati u Sirmijumu, kao jako mlad, uz najmlaeg Konstansa, proglaen je za cezara. Konstantin Veliki je svojim sinovima omoguio dobro obrazovanje. Konstancije se izdvajao od brae. Bio je dobar retoriar i pesnik, nenadmaan u gimnastici, izuzetan trka, skaka i vet konjanik. Podelom nasledstva, Konstantin II je dobio Britaniju, Galiju i Hispaniju, Konstancije II je upravljao celim istokom, od Carigrada nadalje, a najmlai Konstans, koji je ostao pod okriljem najstarijeg brata, vladao je Italijom, Ilirikom i delom Afrike. Nije prolo ni tri godine od smrti Konstantina Velikog, a njegovi sinovi su zaratili. Naime, Konstantin II besan to se Konstans ne obazire na njegove sugestije, sa vojskom je krenuo u Italiju da kazni svojeglavog brata. Konstansove trupe su ga ubile u jednoj zasedi. Tako je Konstans postao vladar zapadnog dela Carstva! Konstancije i Konstans nisu bili prisni, ali se nisu ni sukobljavali. Jaz meu njima stvorio je crkveni spor oko Arijevog uenja o prirodi Isusa Hrista. Naime, Arije je zastupao tezu da u okviru svetog trojstva Bog Otac i Bog Sin nisu ravnopravni, to je veina episkopa na Nikejskom saboru (325) osudila kao jeres. Konstancije je bio naklonjen arijancima, a mladi Konstans gajio simpatije prema pristalicama ikejaca. Konstans je bio veoma poboan i nije podnosio pagane. Ukinuo je prinoenje rtava bogovima, to mu je donelo brojne neprijatelje meu vojnicima, koji su potovali rimsku tradiciju. Tako je posle desetak godina vladavine, vojska zapodenula ustanak protiv njega. Za novog cara proglasili su vojskovou Magnecija, a Konstansa pogubili. Izdaja vojske Konstancije je krenuo u osvetniki rat i u bici kod Murse (Osijek), jednoj od najkrvavijih u itavoj rimskoj istoriji (251. g.), obraunao se sa Magnecijem, koji je posle propasti izvrio samoubistvo. Kasnoantiki istoriar Sulpicije Sever navodi da je Konstancije ishod bitke iekivao u Bazilici muenika izvan gradskih bedema, zajedno sa gradskim episkopom, arijancem Valensom. Episkop je udesio da mu se tajno dojavi rezultat, pa je prvi javio caru da neprijatelji bee. Kada je Konstancije zatraio da dovedu glasnika, Valensa je rekao da ga je o tome obavestio - aneo! Naivni car je poverovao. Tako je voa arijanaca, uz Ursacija, episkopa Singidunuma, postao glavni u ovom delu Imperije. Shvativi trijumf kao boansko provienje, Konstancije je viziju anela izjednaio sa Konstantinovim snovienjem. Posle toga je podigao brojne memorijalne graevine - na prostoru gde je kasnije podignuta Crkva svetih apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, u Smederevu, Sirmijumu i Viminacijumu. Ovaj graanski rat iznedrio je jo jednog rimskog cara, roenog u bespuu tadanje Mezije, pretpostavlja se negde izmeu Bujanovca i Trgovita. Komandant vojske Ilirika, vremeni Vetranion (350) odanost Konstantinovoj porodici, koja mu je priutila vojniku karijeru, pokazao je na neuobiajen nain. U to vreme voe Vetranionovih jedinica bile su sklone izdaji. Olako su prihvatili Konstantinine prevratnike ideje, koja je posle smrti mua Hanibalijana, samo traila pogodan trenutak da se ponovo priblii carskom tronu. Formalno je postao uzurpator prestola i protivcar legalnom Konstanciju II.

Kasniji dogaaji su, meutim, potvrdili da je Vetranion samo eleo da sauva Ilirik od uzurpatora i preda ga Konstanciju. Antiki izvori pominju da je do susreta dva imperatora dolo u Serdici, Sirmijumu ili Naisu. Po svemu sudei, Vetranion je izabrao Konstantinov rodni Nais. Odluio je da saeka Konstancija i preda mu svoju vojsku. Tako je i bilo. Vetranion je uruio carski grimiz i insignije vlasti Konstanciju, koji se u ovoj pobedi poneo razborito i umereno. Podigao je Vetraniona, nazvao ga ocem i priveo tronu i oprotaju. Nagradio ga je sa velikim imanjem u Prusi, gde je Vetranion proiveo jo est godina u, kako je sam govorio, raskonom odmoru. U carskim purpuru ostao je samo Konstancije II, jedini sin Konstantina Velikog roen na prostoru dananje Srbije (Sirmijum). Stolovao je jo jedanaest godina i uspeo da sauva i obnovi Konstantinovu batinu. Umro je prirodnom smru, to oznaava poseban uspeh za rimskog vladara iz tog perioda. Prema predanju, spavao je sam u izdvojenom zdanju, oko koga je bio iskopan dubok rov. Preko tog kanala se prelazilo pokretnim mostiem, koji je svako vee sam podizao! Vreme Konstancijeve vladavine odlikuju znaajni graditeljski poduhvati. Iz te epohe sauvani su ostaci utvrenja sa lepezastim kulama u Surduku, Slankamenu, Novim Banovcima i Petrovaradinu. U Viminacijumu je otkrivena njegova mermerna glava, koja ga pokazuje kao osobu lepog lika, meke duge kose i krupnih oiju. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279784-Cezar-u-kolevci Vladar ui slova Dragana Matovi | 05. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 0 Skromno obrazovan, nauio da pie, tek, kad je postao car. Vladavina obeleena loim znamenjima

Kula Neboja poasni spomenik Jovijanu JEDINI imperator roen u Singidunumu (Beograd) Flavije Jovijan (363-364) samo je 236 dana gospodario rimskom carevinom! Njegov otac Varonijan bio je visoki oficir na limesu(granici) i imao titulu zapovednika vojnih jedinica koje je osnovao Dioklecijan. One su, po njegovom boanskom nadimku, nazvane Jovia (Jupiter). Moda i sam Jovijan, svoje ime duguje ovoj okolnosti. Skromno obrazovan, nauio je da pie, tek, kad je postao car!

Poreklo, stas, kasnije i brak sa Haritom, erkom slavnog oficira Lucijana, odenuli su ga u vojniku uniformu. Produio je oevim stopama. Postao je lan carske garde, a pred kraj ivota Konstancija II, bio je u carevoj pratnji. Vino i ena Jovijanovu vladavinu najavila su loa predskazanja. Kada je Konstancije iznenada umro u Kilikiji 361, Jovijan je dobio zadatak da otprati kola sa pokojnikom u Konstantinopolj. Za taj dogaaj vezano je jedno loe proroanstvo, o kome je pisao Amijan Marcelin, a odnosi se na Jovijanovu buduu vladavinu: ... Kada je telo pokojnog cara Konstancija oprano, namazano i poloeno u koveg, nareeno je Jovijanu, tada jo carskom gardisti, da ga sledi sa kraljevskom pratnjom u Konstantinopolj. Tamo je trebalo da bude sahranjen. Dok je Jovijan sedeo u kolima koja su nosila posmrtne ostatke, poklonjeni su mu, prema postupku uobiajenom za careve - uzorci vojnike hrane, pokazana mu je dravna zaprega, i prema obiaju, presretala ga je masa sveta. Ovi simboli predskazali su Jovijanu carsku vlast, dodue neuspenu i pod senkom, budui da je upravljao posmrtnom povorkom... Ovaj hroniar navodi da je i njegov otac Varonijan usnio san koji je nagovestio vrletnu sreu i strmoglavi pad sina: ... Na ovom mestu si ti, Fortuno rimske drave, s pravom optuena jer si, dok su oluje potresale dravu, istrgla kormilo od vladara iskusnog u upravljanju i predala ga mladiu koga nisu odlikovala nikakva znaajna dela, te ga stoga ne treba ni koriti, ni hvaliti.... Nedugo posle Konstancijeve sahrane, Jovijan je postao zapovednik garde. U leto 263. godine pratio je sledeeg imperatora Julijana (361- 363) u pohodu na Persiju. Rimska vojska je bila duboko na persijskoj teritoriji kada je Julijan zadobio smrtonosne rane. Izgladneli, bez hrane, vojnici su se neprekidno suprotstavljali neprijatelju, koji ih nije ostavljao na miru. Marcelin, koji je prisustvovao ovom dogaaju, navodi da su se nakon Julijanove smrti okupili svi zapovednici da bi izabrali novog cara. I pored tekih uslova, podela meu oficirima je bila neizbena. Presto je prvo ponuen Salutiju, pretorijanskom prefektu Istoka, koji je kao i Julijan bio paganin. Tu poast je odbio pravdajui se poodmaklim godinama i naruenim zdravljem. Dok su oficiri traili novog kandidata, deo vojske je izvukao Jovijana i ogrnuo ga carskim purpurnim platom. Uzviknuli su u ast novog cara: Jovijan, avgust!, to su ostali vojnici gromoglasno prihvatili. Marcelin istie da je Jovijan, u stvari, grekom izabran za vladara. Vojnici su mislili da nazdravljaju oporavljenom JULijanu, a ne tek izabranom JOVijanu! Kada su shvatili da su zabrljali, neki od vojnika su bili ganuti, ali je Jovijan, ipak, prihvaen za cara. Verovatno su ga uzeli zbog popularnosti njegovog oca, a jo vie da bi neko preuzeo komandu i izvukao vojsku iz bezizlaznog poloaja. Marcelin opisuje da je Jovijan bio toliko visok i krupan da se dugo nije mogla nai vladarska odea koja bi mu odgovarala. Bio je lep, dostojanstven, sivih oiju, veseo, dobroudan, ali i neumeren. Uivao je u vinu i u enama. U poetku, Jovijan je bio zaokupljen izvlaenjem vojske iz Persije. Iskusni persijski car apur II, znao je da koristi darove neba. Zahvaljujui dezerterima saznao je da novoizabrani car nije ni nalik prethodnom, da je spor i slab u odlukama. Zato je krenuo u napad. Oslabljeni Rimljani povlaili su se uz reku Tigar. Preko noi su uspeli da preu nabujalu reku i uklone persijsku strau na drugoj obali. Polugladna vojska, nastavila je da

koraa prema svom ognjitu. Persijanci su ih neprekidno gonili. U jednom trenutku apur je predloio da sklope primirje, ali pod uslovom da Persiji prepuste pet provincija na levoj obali Tigra, koje je Galerije, kao Dioklecijanov cezar zadobio 299. godine, kao i dva pogranina grada Nisibis i Sinagre. Jovijan je pristao. Marcelin je opisao da su stanovnici Nisibisa bili oajni to su ga ostavili Persijancima. Sramni mir bacio je senku na poetak Jovijanove vladavine, ali je sa odlukom da proglasi povratak drave hrianstvu stekao brojne pobornike meu svojim podanicima. Pozniji hrianski pisci navode da je Jovijan zatraio od prisutnih oficira da se izjasne kao hriani, u suprotnom - ne bi prihvatio carsku krunu. Pretpostavlja se da je ova pria apokrifna, no u svakom sluaju nagovetava raskid sa Julijanovim pokuajem obnove paganstva. Bio je pristalica nikejskog uenja i obnovio je donacije pravoslavnoj hrianskoj crkvi. Zabranio je paganske rituale. Po povratku iz Persije, Jovijan je kratko boravio u Antiohiji, gde je svog jednogodinjeg sina Varonijana Mlaeg proglasio za konzula. Tokom ceremonije proglaenja dete je sve vreme plakalo. Sujeverni Rimljani su to primili kao lo znak. ak se i taj predznak, u stvarnosti pokazao tanim! Nepovoljna znamenja nisu ostavljala Jovijana. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjanjivo je nestala tuana kugla iz ruke statue Galerija Maksimijana, grede u zgradi Senata su jezivo pucketale, a na nebu se usred dana pojavila kometa! Zagonetan kraj Ubrzo posle tih dogaaja, u mestu Dadastan na severu Galatije, Jovijanu se naprasno dogodio zagonetan kraj. Pronaen je bez ivota u svom krevetu, a da nije bio jasan razlog njegovog svretka. Pretpostavljalo se da se uguio od isparenja svee okreenih zidova ili dimom od loeg uglja koji je loen u pei carske odaje ili se otrovao hranom. Sve u svemu, kao da je mestom gde je utonuo u veni san skicirao venac svog ivota: izdahnuo je u oblasti Galatije, koju su osnovali Kelti, potomci onih koji su sagradili Singidunum, grad u kome je ugledao svet. Njegovo telo preneto je u Konstantinopolj i sahranjeno u porfirnom sarkofagu sa carskim poastima. Na najveem broju reversa njegovih novia iskazana je elja da proslavi petogodinjicu vladavine. Kao da je slutio da se to nee dogoditi. Postojao je samo trideset dve godine. Za sada nisu poznati arheoloki ostaci koji bi ukazali na Jovijanov boravak u Singidunumu. Postoji pretpostavka da moda Neboja kula na Kalemegdanu predstavlja poasni spomenik podignut kao kenotaf (grobnica, poput onih to su Grci podizali u ast pokojnika poginulih u ratu ili na moru kojima se nije znalo za grob) za Jovijana. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279785-Vladar-uci-slova Samo ime dedino Dragana Matovi | 06. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 0 Flavio Gracijan, jedan od najobrazovanijih vladara antike. Konstancije III vladao nepunu godinu dana

Gala Placidija sa decom FLAVIJE Gracijan (367-383) je poslednji - esti rimski car roen u samom gradu Sirmijumu. Stariji sin budueg cara Valentijana (364-375) i njegove prve ene Severe ime je dobio po svom dedi Gracijanu, poznatom megdandiji i pobedniku u svim vaarskim borbama u kojima je uestvovao. Za razliku od dede, unuk je vie voleo filozofiju i knjievnost, od ukusa bitke. Upamen je kao jedan od najobrazovanijih vladara kasne antike! Kada se Valentijan, sa bratom Valensom, ogrnuo carskim purpurom 364. godine prepoznao je u Gracijanu plemenit kov i unajmio je uvenog uitelja Auzonija da ga poduava. Uitelj je nesebino darovao mladog uenika izuzetnim znanjem o filozofiji, knjievnosti i retorici. Hroniari tog doba su zapisali da su se u Gracijanu nasluivale ideje i postupci careva Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija. Otac ga je rano, 387. godine, uveo u vlast. Imao je svega osam ili devet godina kada mu je dao titulu avgusta. Valentijanovo predstavljanje svog sina vojsci, preneo je njihov savremenik, rimski istoriar Amijan Marcelin: Ovoga Gracijana, moga ve stasalog sina, koji je dugo iveo meu vaom decom, vi volite kao sponu izmeu nas. Da bi svuda obezbedio javni mir, nameravam da ga pridruim sebi u zvanju avgusta, ako naklonost vinjeg boanstva i volja vas, suverenog naroda, potpomogne nameru oinske ljubavi. On nije, kao mi, od malena odgajan po strogim naelima ivota, niti je uveban da podnese tekoe, i nije - kao to vidite - vian Marsovom popritu. Drugi Neron Kako meni izgleda, a o tome esto razmiljam, njegov karakter i tenje, mada jo nije sasvim odrastao, jesu ovakvi: na poetku mladosti, budui vaspitan na humanistikim naukama i vetinama bie u stanju da pravednim sudom oceni vrednost ispravnih i pogrenih dela. Radie tako da e poteni ljudi znati da ih on razume. Jurie napred za slavnim delima, drei se vojnikih zastava i orlova, podnosie sneg, mraz, e i bdenje, ukoliko bude potrebno; branie logor i rizikovae ivot za spas drugova. A to je prava i najvia dunost rodoljuba, on e biti u stanju da voli otadbinu kao oinski i dedovski dom...

Oduevljena vojska izvikala je Gracijana za avgusta. Da li je Gracijan ispunio njihova oekivanja? Na poetku vladavine - jeste. Odlino je organizovao upravljanje dravom. Na vana mesta postavljao je strune i odgovorne ljude. U ratnim pohodima - pobedio je ratoborne Alamane, ubio je, ak, njihovog vou Prijarija. Posle 379, meutim, napravio je nagli zaokret. Visoka uverenja podredio je linim zadovoljstvima. Sve manje je mario za dravnu upravu. Sukobljavao se sa nezadovoljnom vojskom. Dane je provodio na dvoru, okruen retorima i laskavcima. Istoriar Marcelin navodi da bi u nekom drugom, manje surovom vremenu, Gracijanova kultivisanost, obrazovanje i interesovanje vie doli do izraaja. Za razliku od oca koji je bio neutralan u crkvenim sporovima i strica Valensa, ubeenog arijanca, Gracijan se vratio pravoslavlju. Te 379. godine proglasio je sve jeresi nezakonitim. Upamen je kao unititelj paganstva! ak je iz rimskog senata izbacio statuu Viktorije, koja je vie od pola milenijuma bdela nad rimskim pobedama! Postao je prvi car koji se i formalno odrekao titule vrhovnog paganskog svetenika, koja je pripadala vladaru jo od doba prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta. Izgledalo je neverovatno kako je mladi izvanredne sposobnosti, reit, umeren, ratoboran, milostiv, koji je napredovao takmiei se sa najboljim carevima preao na drugu stranu. Nepravda, borba za naklonost i kupovina zasluga, postale su sastavni deo ivota na dvoru. Sam Gracijan se prepustio lakomislenim zadovoljstvima - vojnike vetine, poput jahanja, bacanja koplja, gaanja strelom, koristio je samo u lovu. Uivao je u ispraznoj lovakoj pobedi i oreolu lanog junaka. Istoriari Marcelin i Viktor u ovom smislu ga porede sa carem Komodom, a Filostorgijus, ak, sa Neronom. Nezadovoljstvo vojske iskoristio je uzurpator Magnus Maksim. U Britaniji je pobunio trupe protiv njega. Gracijan se odluio za beg, umesto za otpor! Na putu ka oblastima kojima je vladao njegov brat Valentijan II, ubijen je u zasedi. Verovatno se to zbilo kod Liona, mada istoriar Zosim navodi da je ubijen na prilazu Singidunumu. Imao je, tek, dvadeset etiri godine. Na molbu njegovog brata, sahranjen je u Trijeru, a 386. godine milanski episkop Ambrozije ga prenosi u memorijalni kompleks njegovog oca u Milanu. Mada se dva puta enio, prvi put sa Konstancijom, erkom cara Konstancija II, a drugi put sa Letom, nije ostavio potomstvo. Olovni deiji sarkofag, sa predstavom krsta na poklopcu i tri biste sa carskim dijademama, za koje se smatra da predstavljaju Gracijana, Valentijana i Teodosija, pronaen prilikom arheolokih iskopavanja u Niu, svedoi da je boravio na ovim prostorima. Stiu varvari U godinama koje su usledile jo jedan ovek roen u ovoj oblasti ispeo se na rimski tron. Konstancije III, roen u Naisu, proglaen je za avgusta 421. godine. Pesnik Olimpiodor navodi da je on, kao i Konstantin Veliki roen u Naisu, ali nije bio u roakim vezama sa njegovim carskim domom. Meutim, kao da mu je pripadao: bio je velianstvenog izgleda i imao odlike vladara roenog u purpuru. Konstancije je tokom desetak godina bio najuticajniji vojnik na dvoru cara Honorija. Olimpiodor ga uporeuje sa grkim herojima pozivajui se na epske primere kod

Euripida. Uspesi u borbama protiv varvara i raznih uzurpatora obezbedili su mu ruku uvene Gale Placidije, Honorijeve sestre i jedne od najmonijih ena kasne antike. Gala je pre Konstancija bila udata za vizigotskog kralja Ataulfa. Rimljani su ga ubrzo ubili, nju vratili u Ravenu i silom udali za Konstancija. Sa njom je imao sina Valentijana, koji e kasnije postati Valentijan III, poslednji znameniti vladar Zapadnog rimskog carstva. Honorije je vernom Konstanciju dodelio titulu avgusta 421. godine. Meutim, Konstancije ubrzo umire, a da nije proveo ni godinu dana na tronu. Nastupilo je teko vreme za rimsku carevinu. Vladali su varvarski generali. Car je postao samo avetinjska prilika, sve do onog dana kada e jedan varvarin Odoakar 476. strgnuti carski plat i dijademu sa poslednjeg imperatora Zapadnog rimskog carstva (Romul Avgustul) i poslati ih u Carigrad, kao znak da vie nema avgusta u Rimu! No, Balkansko poluostrvo e i dalje stvarati znaajne carave u Istonom rimskom carstvu. Najvei meu vizantijskim vladarima ostae Justinijan, roen, takoe, na tlu dananje Srbije... http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279786-Samo-ime-dedino Savet mudre Teodore Dragana Matovi | 07. avgust 2009. 00:00 | Komentara: 0 Justinijan je imao saveznika u liku preasne supruge. Teodora je Justinijana oarala lepotom i umom

Justinijan i Teodora JEDNOG dana ti e postati car i stajae na glavnoj pozornici sveta. Istorija e odrediti hoe li tvoje ime iveti ili ne. Mudra i blaga vladavina malo znai za istoriju. Veliina nije toliko u kvalitetu due, koju i prosjak moe posedovati, koliko u snazi mate i misli ljudi. Koliko ima vladara koji su vladali ispravno i dobro. Moda na hiljade. Ali njihova

imena su zauvek izgubljena u hronikama. Rat je najbri, ali i najopasniji nain, jer se moe izgubiti. Time se posluio Aleksandar Makedonski. Zatim uvoenje zakona. U tome je bila veliina Izraelca Mojsija. I preduzimanje velikih javnih radova, kao na primer graenje utvrenja, puteva, vodovoda, hramova, palata, pa i flote vojnih brodova. To je uinilo velikim Avgusta. Ovaj savet potekao iz mudrog uma budue carice Teodore (527-548) uinio je Justinijana I (527-565) velikim vladarem. Proet seanjima na rimsku veliinu, Justinijan je, kao car Vizantije, matao da obnovi rimsko carstvo. Hteo je da bude nepogreivi zakonodavac, koji se brine o poretku u monarhiji. Da bi ovekoveio vladavinu i pokazao, kako je govorio podanicima, koliko su sreni to su roeni u njegovo doba, velianstvene graevine i gradove koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, nazivao je svojim imenom. Pobornik pravoslavlja, pokuavao je da u ovoj veri ujedini narode kojima je gospodario. Justinijan je imao sreu da ima izvanredne pomagae. Pravnik Tribonijan je, po njegovoj zamisli, napisao uveni Justinijanov zakonik, koji je smanjio nepravilnosti u sudstvu, a kasnije uticao na istoriju prava. Rodni kraj Vojskovoa Velizar vratio je mnoge teritorije pod okrilje rimske vlasti. Osvojivi Italiju, Dalmaciju i deo Hispanije, Sredozemno more je ponovo postalo rimsko jezero. Dvojica profesora matematike (tada je traeno da arhitekta bude matematiar), Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala na ruevinama crkve Svete Sofije u Konstantinopolju (Carigrad), koju je svojevremeno sagradio Konstantin Veliki, podigli su velianstvenu graevinu, koja predstavlja najvii domet vizantijske umetnosti. Prema predanju Justinijan je gledajui upravo dovreno zdanje uzviknuo: Neka je slava Gospodu koji mi je omoguio da zavrim ovo veliko delo. Solomone, ja sam te pobedio! I, to je moda i najvanije, Justinijan je imao izvrsnog saveznika u liku preasne supruge koju mu je Bog darovao, one koju je voleo da naziva svojom najdraom lepotom. Imao je caricu Teodoru. Justinijan je doao na svet 483. godine u mestu Taurisium, koje se vezuje za lokalitet Justinijana Prima (Cariin grad). To mesto se nalazi nedaleko od Lebana, u blizini Leskovca. Dugo se vodila rasprava oko njegovog mesta roenja, jer je Taurisium u to doba bio i naziv mesta nedaleko od Skoplja. Istorijski izvori, meutim, ukazuju da se Taurisium nalazi pored Justinijane Prime, velelepnog grada koji je Justinijan kasnije sagradio iz elje da ostavi trajan trag u rodnom kraju. Iz opisa tadanjeg slubenog hroniara Prokopija iz Cezareje saznajemo da je to bio jedan od najznaajnijih i najveih vizantijskih gradova u unutranjosti Balkanskog poluostrva, irokih poploanih ulica, sa trgovima i fontanama, palatama i crkvama, kupatilima i leilitima, freskama i spomenicima... Stepenik po stepenik, Justinijan se peo do carskog trona. Kao neak vizantijskog cara Justina postao je ef njegovih tajnih slubi, a 518. godine i njegov suvladar. Bilo je to vreme kada su se drave meu sobom prepirale oko sudbine miliona ljudi, kao to se sitni trgovci svaaju oko nekoliko sitnih novia. Tih godina spoznao je da postoji i Teodora. Oarala ga je lepotom i umom. Opisuju je kao veoma lepu enu, malu rastom, ali vanredno ljupku. Njeno prijatno bledo lice osvetljavale su velike oi, pune ivota i vatre. U nauci se obino uzima da je bila

petnaestak godina mlaa od njega. Teko je odrediti kakav je bio Teodorin ivot pre nego to je postala carica. Oni koji su pisali o njoj, uglavnom, su se koristili Prokopijevom tajnom hronikom Anegdote, u kojoj je ovaj hroniar za