Doviđenja kako ste - tekst naracije

________________________________________________________________________________________ Do viđenja, kako ste? (naracija) – dokumentarni film Borisa Mitića – www.dribblingpictures.com

1

Dribbling Pictures predstavlja

U saradnji sa televizijama

ARTE MDR YLE SVT

Uz podršku Filmskog centra Srbije

Ministarstva kulture Republike Srbije i Sekretarijata za kulturu grada Beograda

Satiričnu dokumentarnu bajku

00-24

____________________________________________________

01

“E do viđenja, kako ste?”

Zamislite kako je tek meni…

Ja sam još jako mlad doživeo sve što se doživeti moglo,

i od tad se

strašno dosađujem…

A sad…

“Sad sam spreman da umrem za ono u šta verujem

ali jebi ga,

ne verujem više ni u šta…”

02

“Najjači sam kad je najteže, ali meni ništa nije teško.”


2

Umesto da uživam u svom uspehu,

meni bude žao kad nema više izazova…

Umesto da kukam kad propadnem, ja postajem sve jači i otporniji…

Nemojte vi mene pogrešno da shvatite,

nisam ja sad neki loš čovek,

ja sve ovo samo previše olako proživljavam…

Poslednja stvar koja me još motiviše

je izbor kako da završim ovu svoju priču,

ali ni tu nema mnogo dilema…

Jedini mogući kraj za lika kao što sam ja je, naravno,

jedna apsurdna smrt

u nekom apsurdnom, savremenom dvoboju…

Samo još pravog protivnika da nađem …

03

Ali imam ja jednog prijatelja, koji je uostalom i vaš prijatelj…

E on je moj sekundant

u ovim dvobojima…

Ali umesto da mi pomaže, on stalno pokušava da me spreči.

Kad sam mu se obratio za pomoć,

naterao me je da prvo odem na lekarski pregled, i lepo me upozorio:

“Ponesi poklon doktoru i ne zaboravi - Тvoje zdravlje je u tvojim rukama.”


3

Kad sam mu pomenuo Hipokratovu zakletvu, odgovorio mi je da “ona samo nalaže svakom doktoru

da savesno pregleda svakog pacijenta,

bez obzira na vrstu viskija koju dobije od njega na poklon.”

Na kraju mi je medicinska sestra

sama napisala dijagnozu:

“Pacijent koji ne zna da doktoru treba doneti poklon je medicinski fenomen.”

I otkačila me.

Na kraju nisam ni stigao do tog doktora…

Kad sam raspisao izbore za prvog protivnika, izdvojila su se dvojica kandidata…

Prvi je imao slogan:

“Ne napuštajte me ljudi,

Ja sam harizmatična ličnost!”

A drugi:

“Sve ćemo vas silovati, opljačkati i poubijati.

Ima li iko bolji politički program?”

Kad je došlo do glasanja,

moj Prijatelj se nije dvoumio.

Napisao je na glasačkom listiću:

“Ne slažem se sa vama, ali pošto sam toleratna osoba,

dozvoliću vam mogućnost

da se vi složite sa mnom…”

Oni se nisu složili, izbori su propali,


4

a ja sam opet morao

da tražim sebi novog protivnika…

04

Ja nisam nikad nikog povredio,

nisam podmitio nikog,

nisam nikad ništa ukrao…

Morao sam na kraju da iskažem svoje nezadovoljstvo na neki drugi način…

Nikad nije bilo teško

Naći protivnike za dvoboj

A danas, danas je lakše nego ikad.

Svi ti dobri ljudi sa zlim namerama…

I svi ti loši ljudi sa dobrim namerama…

“Svi su na našoj strani…

samo smo mi na suprotnoj,” što bi reko moj prijatelj.

Možda je sve ovo malo nezrelo,

ilegalno,

nekorektno,

ali jebi ga…

Sve je ionako naopako,

a i meni je ovako lakše.

“Smrt ne ubija kao život.”

Ili što bi reko moj prijatelj:


5

“Od sudbine se ne može pobeći.

Sudbina će pobeći od nas.”

05

Jednog dana naletim tako na jednu zgaženu crnu mačku.

I dok su svi onako zbunjeni čekali

šta će dalje da se desi,

moj prijatelj im je lepo objasnio:

“Crna mačka nam je presekla put. Sutradan je crkla.”

I šta bi sad to moglo da znači?

Da su nam čak i sujeverja pogrešna?

Ili možda da su tačna, al’ smo mi ipak jači?

Možda i MI nekom donosimo nesreću?

Možda smo MI crne mačke

za crne mačke?

Moj prijatelj uvek ima slične komentare,

pogotovo o ljudima koje izazivam na dvoboj.

On nikad ne kaže jasno da hoće da me spreči,

ali uvek uspe da ove moje protivnike

obesmisli do te mere da mi se stvarno više ne bori sa njima.

Ponekad ga, naravno,

i malo pustim da me ubedi…


6

Ali je u većini slučajeva

on apsolutno u pravu:

Ljudi sa kojima najviše hoću da se borim su nedostojni čak i najapsurdnijeg duela…

06

Ima tako jedan ministar…

Nas dvojica ga znamo još od blejanja pred dragstorom…

Tad smo se takmičili ko će zubima

da otvori više piva, a sad…

Sad on ima više zlatnih zuba nego mi zdravih zajedno…

Nisam čak stigao ni da zakažem dvoboj sa njim...

Stalno je navodno zauzet,

čak eto i za nas...

Tražili smo da ga vidimo bar za vikend,

ali nam je prijateljica mog prijatelja, koja inače radi u njegovom kabinetu,

rekla “da se ministar

subotom i nedeljom odmara

i da je to njegov doprinos u borbi protiv kriminala.”

Dalje je sama i ničim izazvana

krenula da insistira na njegovom poštenju:

“Ministar je bio zaprepašćen činjenicom da prima tri plate.

Honorarno je sproveo istragu.”


7

“Gospodin Ministar je obećao narodu

da će živeti bolje...

I stvarno živi bolje.

Ministar je veoma uspešan političar. On više puta nije osuđivan.”

I sve tako.

A onda se odjednom

rasplakala i sama priznala:

„Izvinite. Mnogo smo grešili. Uhapsite one što su glasali za nas!”

07

Jedan ruski pesnik je jednom izazvao svog kolegu da se bore za srce nepostojeće žene.

Oni su je izmislili …

i onda su krenuli da se bore za nju…

Zar to nije najbolji razlog, ako već neko treba da se svađa oko žena?

Ja sam se zaljubljivao

u razne lepotice

I one su mene volele, ali…

to je samo dražilo moje samoljublje …i ništa od spasenja.

Ja njih ih i dalje volim…

Zahvalan sam im za nekoliko

divnih trenutaka…

I dao bih život za njih… – ali mi je dosadno sa njima…


8

Kaže moj prijatelj:

“Ako te žena vara sa najboljim prijateljem, ne sekiraj se. Taj ti nije najbolji prijatelj.”

Ali ajde,

rekli smo da se zbog žena ne vredi svađati… a kamoli voditi dvoboje.

Osim ako nisu izmišljene, naravno…

„Na kraj sam ipak našao ženu bez koje ne mogu da živim.

Gde god pobegnem… uvek me nađe.”

08

Ko je ovde narator? Ja nisam.

I ko mi je taj prijatelj?

Da nije pas? Nije pas.

“Pas je moj najbolji prijatelj.

Zato bi mogao da mi kaže gde je zakopao kosku.”

“Ne, knjiga je tvoj najbolji prijatelj, reče pas, već pomalo umoran od svega...”

09

A bio sam ja nekad i normalan čovek, i to sam bio…

Zasadio sam drvo,

sagradio stadion…

crkvu…

odmah pored i pumpu…


9

I auto-perionicu naravno…

I pekaru…

Napravio sam i svadbu za pamćenje…

Eno još je puštaju na TV-u…

Zaređao sam i dvoje-troje dece…

Al’ sam prestao kad sam shvatio

koliko liče na mene…

Još malo, pa bi i njih izazvao na dvoboj.

Što bi reko moj prijatelj:

“Mladi su naša najveća briga…

jer žele da zauzmu naša mesta.”

Ili možda malo optimističnije…

“Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za budućnost…

Kanade ili Australije…”

“A kada bumerang jednom odavde ode,

više se ne vraća...“

10

Ja sam stvarno nezahvalan čovek...

Na tugu se naviknem isto kao i na uživanje

i život mi postaje sve prazniji

iz dana u dan.

Ostaje mi samo jedno – da putujem, a naputovao sam se vala dosta…


10

Sad mi je zanimljivije da čekam u redu za vizu…

Sav bes koji se tu nakupi u meni

mi toliko draži maštu

da sam im ustvari vrlo zahvalan za inspiraciju.

Moj prijatelj takođe.

Na jednom od 30 formulara zapisao je sledeće misli:

“Ni nebo nije svima isto.

Nekima je plavo, a nekima prokišnjava.”

“Neke životinje imaju ljudske osobine. Ostale volim.”

“Protiv nas vode politiku štapa i šargarepe.

Prvo nas tuku štapom, a onda i šargarepom.”

“Mi, dole potpisani,

padamo sve niže i niže.”

Utom su ljudi polako počeli

da izlaze sa vizama…

I jedni su tako tiho psovali, A drugi su imali tako idiotski osmeh,

da sam zgrožen pobegao iz reda

i potpuno zaboravio na svoj dvoboj…

11

A nekad se znao red.

Uvrediš nekog, i on mora da brani čast u dvoboju.


11

A sad?

Sad ljude ne možeš ni da uvrediš, a kamoli da te počaste dvobojem.

Šta god im kažeš,

oni nađu neko opravdanje.

A drugi se uvrede čak i kad im se i ne obraćaš…

E takve najviše volim...

Galame tolko naglo i tolko glasno…

a na kraju sami

insistiraju da časte piće.

Moj prijatelj im je predložio par vanvremenskih slogana:

“Napad je naša najbolja odbrana,

a mi nismo došli ovde da se branimo.”

“Hteli smo da se borimo do poslednjeg čoveka, ali nas nije bilo dovoljno.”

„Mi sve svoje poraze pravdamo svojim mentalitetom.

Takav nam je mentalitet.“

“Mi u svakom trenutku znamo šta hoćemo, samo ne znamo kad je taj trenutak.”

12

“Zemlja, vazduh, voda, vatra, vlast.”

“Proleće, leto, jesen, zima, rat.”

Kaže moj prijatelj:

“Svaki konflikt može da se reši mirnim putem. Zato vas upozoravamo da nam ni slučajno ne pružate otpor.”


12

Ili “Sukob se nije mogao izbeći –

Vi ste se borili za mir… a mi protiv rata…”

A to ko je prvi počeo?

“Laž kaže da je istina prva počela…”

Ali moj prijatelj ima još nekoliko teorija

na tu temu:

“Ne zna se ko je prvi zapucao. Jedino je sigurno da oni nisu oklevali da odgovore.”

“Neprijatelj nas je opet iznenadio.

Očekivali smo da prvi napadne!”

“Mi smo hteli da se rat što pre završi. Zato smo ga prvi i započeli”

A kad smo već krenuli…

“Niko nije hteo da obustavi paljbu sve dok se rat ne završi”

Jer, jel’te…

“što je duži rat, to smo bliži miru...”

“A ako na kraju ispade nerešeno,

nije strašno.

“Vadićemo slamku da vidimo ko će da piše istoriju…”

13

I ja sam bio u ratu…

I razumem mog prijatelja kad kaže:

“Eh, da smo u ratu imali onoliko heroja koliko se ispostavilo da smo imali…”


13

A bilo ih je stvarno svakakvih.

I ovakvih... i onakvih.

Baš zato sam i hteo da izazovem jednog od tih onakvih,

pa sam mu prišao na starinski način:

“Čuo sam da si hrabar.

Aj na dvoboj.”

Ali on nije bio baš raspoložen, i odmah je krenuo da se pravda:

“Ja sam na ratištu ustvari bio mnogo dobar.

Sažalio sam se nad jednim televizorom koji je ostao bez igde ikoga.”

“Neprijatelj nikad nije spavao.

Granatirali smo ga i danu i noću…”

“Mi nismo okrvavili ruke. Krvi je bilo samo do kolena.”

Ali kad je shvatio s kim ima posla, reko mi je i jednu pametnu stvar:

“Rat, pa mir.

Tako će se svima ugoditi...“

Nije svaki rat isti, ali je svaki rat sam po sebi zločin.

Ne postoje ratni zločini.

Rat

je zločin.

Ali ipak, “Nadam se da nam nećete suditi

za sva zverstva koja smo počinili.

Pa zar nije ljudski nadati se?”


14

Na kraju nisam ni stigao da ga izazovem na dvoboj.

“Uhapsili su ga

jer je pogrešno parkirao.

To u ovoj zemlji ne može da prođe nekažnjeno…”

14

Šta god mislili… mi svi patimo od izobilja nečega,

pa makar to bilo i slobodno vreme.

Čak ni previše saznanja ne valja.

Zato ja volim mog prijatelja.

Sve što mi on kaže je kratko

i nejasno.

Danas ionako niko nema vremena za duža objašnjenja.

Moj prijatelj ne umišlja

da nešto može da promeni svojim pisanjem,

ali neće ništa ni da prećuti…

On tako u dva reda spasi dušu svoju, i ode dalje.

Prosto oseća potrebu

da provocira svojim komentarima…

I to je ono što je najlepše…

Kad bi insistirao, teže bi ga prihvatio.


15

15

Neki put tako šetam ulicom,

I ne samo da mi je dosadno što sam postao ovakav čovek,

nego mi je dosadno i što se

više nigde ništa i ne dešava…

Tada se obično moj prijatelj i ja prisećamo zanimljivijih vremena:

“U sukobu sa policijom,

lakše je povređeno nekoliko demonstranata. Ostali su dobili ono što su tražili.”

“Čim demonstranti pomisle na kamenice,

policija uzvrati pendrecima.”

“Demonstranti su brutalno, leđima, Nasrtali na pendreke iznenađenih policajaca.”

“Policija je pucala u vazduh.

Poginulo je nekoliko letećih demonstranata.”

Nakon jedne od tih demonstracija sam sâm otišao pred islednika.

Hteo sam da se žrtvujem,

da malo ispaštam JA za sve nas...

A i da porazgovaram sa čovekom... Ko zna, možda ga izazovem i na dvoboj?

“Što se, bre, toliko dereš – obrecnu se on

Zar ne vidiš da je i meni prvi put?”

“Po naglasku bi reko da ti nisi odavde… Ovde niko ne sme ni da pisne…”

Na kraju je “ostavio na mene dubok utisak.

Šest kopči.”


16

Ja to ne bih nazvao dvobojem, ali ne kažem da mi nije prijalo…

Tim pre što sam tu došao do nekoliko zaključaka,

koje je moj prijatelj lepo zapisao:

“Promenjen je odnos prema intelektualcima. Ne tuku ih više po glavi.”

“Rado bih promenio svoj prvobitni iskaz, iz perioda kad sam još imao oba bubrega.”

“Mislim, dakle postojim. U njihovoj kartoteci.”

“Drugačije mislim, dakle ne postojim.”

“Policajac koji me je tukao građanina

biće izbačen iz službe jer je utvrđeno da mu je to tek prvi put.”

“Među policajcima ima i onih koji ne žele da tuku narod.

Takvi radije pucaju.”

“Ministar je smenjen jer je policija pucala u demonstrante

za vreme predsednikovog popodnevnog odmora.”

Na kraju sam i sâm izjavio: “Ja sam slobodan umetnik.

Juče su me pustili.”

“Kad sam se vratio kući, majka me je odmah prepoznala.

Srce joj je govorilo da sam to ja.”

A u poštanskom sandučetu me je već čekalo jedno od onih serijskih obaveštenja:

“Lice čiji se lik posle informativnog razgovora bitno promeni dužno je da podnese zahtev za promenu lične

karte.”


17

16

Kažu da narodu treba Vođa…

Mi smo imali jednog na 40 godina…

“Od frenetičnog aplauza se nije moglo čuti šta on govori, što je prisutne dodatno razgalilo…”

Pa drugog na 10 godina…

“I on je takođe bio nepogrešiv, u to sam bio ubeđen.

I to nekoliko puta.”

Sad ih menjamo bar na 4 godine, ali opet ne valja.

Pitao sam prijatelja:

„Da li su gori ovi novi ili oni stari?

Odgovorio je - Da.”

“Najbolja vlast je ona koja tek treba da dođe, pod uslovom da nikad ne dođe…”

I nema tu šta, „ako se svi slože,

i ja ću glasati za promene!“

Ustvari... “šteta što se ne razumem u politiku. Imao bih mnogo toga da kažem.“

A s obzirom na to kolko su svi prevrtljivi,

ne znam ni sam koga bi od njih na kraju prozvao na dvoboj...

Taj izbor zato drage volje

prepuštam svom dobrom i zločestom prijatelju, čemu se on iskreno raduje.

Konačno je dočekao da kaže:

“Napokon smo dobili novu vlast...

Biće to pravo osveženje za satiru.”


18

17

“U komunizmu su 2 i 2 četiri. U kapitalizmu takođe. Ali kakva razlika!”

Kad sam to shvatio, otrčao sam

u prvu od 20 banaka u mom bloku,

ali me je na ulazu zaustavio moj prijatelj:

“Uzeo sam kredit. Kupujem stan. Banci.”

“Oni se izgleda stvarno zalažu za razvoj srednjih i

malih preduzeća. Od velikih prave srednja, a od srednjih mala.”

A država, pitam ja prijatelja, šta država radi u svemu tome?

„Država uvodi porez na siromaštvo,

jer smatra da se jedino tako ono može eliminisati.„

Moj prijatelj inače tako “daje časove marksizma. Plaća obično oko 5 maraka na sat.”

Pitam ga šta bi,

gde je nestao klasni neprijatelj?

A on sleže ramenima, pa me tiho moli...

“Pozajmi mi, molim te, hiljadu evra.

Biću ti večiti dužnik.”

18

Praznik rada smo i ove godine slavili tri dana…

Prednjačili su, kao i uvek,

oni koji ne podnose svoj posao,


19

oni koji nemaju posao

i oni koji ni ne pokušavaju da ga nađu.

Niko nije ni primetio kad je moj prijatelj dograbio mikrofon:

Drugovi,

“Radnička klasa je

kostur našeg sistema!”

“Vi ste bedno plaćeni. Ali srećom, to se retko dešava!”

“Kupili ste fakultetske diplome! Pa mogli ste te pare da potrošite

i na neku pametniju stvar!”

“Ceo život vam se svodi na to: kuća – posao, kuća – posao,

a da stvar bude gora, nemate ni kuću, ni posao!”

“Kolko dugo već ne radite ništa,

ako nije poslovna tajna?”

Niko nije odreagovao, pa nismo imali ni s kim da se svađamo…

Moj prijatelj i ja smo na kraju otišli

“na turističko putovanje u inostranstvo,

ali ni tamo nismo mogli da nađem posao...”

19

Tako smo u jednoj gužvi oko raspodele humanitarne pomoći, moj prijatelj i ja sreli neke zanimljive

likove.

On je prvi započeo konverzaciju.

“Ne zanima me kako ste zaradili svoj prvi milion.


20

To je poslednje u životu što bi me zanimalo.”

“Pa… ja živim od humanitarne pomoći, odgovori mu аsistent savetnika menadžera.

Hoćeš i ti popust na veliko?”

Eto vidiš, kaže mi posle moj prijatelj…

“Nikad ne bih rekao za njega da je mafijaš. Baš zato što znam da jeste.”

A onda se malo i pohvalio:

“I moja žena i ja se takođe bavimo

organizovanim kriminalom.

Ona krade hleb u jednoj, a ja mleko u drugoj prodavnici.”

Ali ne žalimo se…

“Poznati biznismen je moćan i bogat,

a mi smo živi.”

20

Jedan čovek se jednom razboleo i otišao u prirodu da gaji med.

Kad je ozdravio, hteo je da zahvali pčelama

tako što će da im da napravi košnice u obliku makete svog grada.

Zamislio je sve zgrade osim policije i opštine,

ali je na kraju stao samo na crkvi.

Čovek ima duboku veru da uvek neko odozgo

ili sa strane može da ga spase…

“Ali ljudi Boga banalizuju…

Od genijalne ideje hoće da ga svedu na činjenicu…”


21

Ja nisam nevernik…

Ja samo “ne mogu da verujem...

...šta nam se sve dešava…”

Ja verujem da ljudi mogu, umeju i hoće da veruju,

ali se meni u poslednje vreme najviše dopada onaj prvi deo:

„U početku beše reč...“

21

I tako… Bio jednom jedan ja…

“Bio jednom jedan veliki čovek… Drugi put ga već nije bilo.”

“Ima i poštenih ljudi,

Ali je to njihov problem.”

Meni su sudili... ni sam ne znam zašto.

Čak je i “presuda iznenadila mnoge.

A naročito sudiju.”

Utešio me, kao i uvek, moj dragi prijatelj:

“Pravda je spora, kaže, ali nedostižna.”

Ali ne brini... “Reinkarnacija će omogućiti

da se čuje i druga strana…”

22

Ja se barem ne krijem iza dekadencije svog vremena...


22

Nema tu uopštavanja…

Nema prostih objašnjenja…

Ne može istina da se pojednostavi, a da se ne deformiše…

“Ali istina će isplivati kad-tad,

kao i svaka lešina.”

Moj prijatelj i ja smo veliki optimisti po tom pitanju.

“Istina neće moći da se sakrije,

jer ustvari nigde nije dobrodošla.”

23

Naravno da vi sad ne shvatate moju nasladu,

kad vas nikad nisu tako crnili kao mene.

Al sve što me ne uništi

me čini jačim.

To su blagoslovene rane, prosvetiteljske.

Ako nisam neranjiv,

biću barem neuništiv.

Al sad sam postao i neranjiv...

Svet se brine o makrobiotici, ekološkim standardima, penzionim fondovima,

o ogrebotinama na automobilima, novim turističkim destinacijama…

A mi?

Mi nikako da iskoristimo

sve prednosti naše tragikomedije...


23

“Nismo mogli da se odlučimo između Istočne i Zapadne civilizacije,

pa smo odabrali kompromis: Da budemo necivilizovani.”

“Kako da ne budemo ponosni na svoju prošlost,

kad nam je svaki naredni dan sve gori?”

„Nećemo da poslušamo glas razuma, jer viče na nas.“

“Mi nikad ne preuzimamo odgovornost za svoja dela.

Nismo teroristička organizacija.”

Ali “Ni Šekspir nije rekao: Nešto je trulo u državi Engleskoj…”

Moja poslednja ponuda je bila da izazovem na dvoboj

ili sve nas… ili sve njih,

ali sam odustao kada sam shvatio

koliko smo ustvari svi isti…

A onda mi je jednog dana moj prijatelj odjednom rekao da odustaje od svega.

Da ne može više ništa da komentariše

jer… više nema inspiracije.

Svako može sve da kaže… svako može sve da napiše… i nikom ništa.

Šta god reko, kome god reko,

ništa se ne menja…

“Novo doba dolazi, a staro ostaje.”

Uzalud sam ga ubedjivao da nastavi, kaže da je i on izgubio motivaciju.

Da je sâm život postao apsurdniji od satire.


24

Pokušao sam malo da mu laskam:

Tvoje poluistine,

to su bre istine i po…

Ponavljam te tvoje aforizme, k’o da su moji…

Sve što mi kažeš zvuči baš onako

ko što bi i ja sâm reko, da znam tako da pričam...

Sad i razmišljam kao ti. Čak drugačije i gledam na stvari…

E pa ako je tako, kaže mi on, onda ti ja i ne trebam više.

Ako ne možeš da promeniš svet,

možeš bar da promeniš svoj pogled na svet.

Ako si to uspeo, znači da ti je dobro.

24

Slušaj, ako prestaneš da pišeš… …Izazvaću tebe na dvoboj!

Pa ajde, što da ne? kaže on.

Oćemo kod mene?

Deset.

“Čuvaj se ljudi, prijatelju. Mnogo je takvih kao što si ti.”

“Neprijateljima treba oprostiti,

A onda ih uništiti kao prijatelje…”

Devet.

Aj sad ti.


25

“Položaj kičme nije vam najbolji, al su vam zato ostali položaji sjajni.”

“Mogu da biram.

Ili ću biti marioneta, ili će mi život visiti o koncu…”

Osam.

“U istom smo sranju,

ali smo mi prvi došli!”

“Prolazili smo i ranije kroz teške trenutke, ali nikad nisu trajali ovoliko godina…”

Sedam.

“Bojim se da ćemo čak i u budućnosti

imati burnu prošlost.”

“Ali opustite se. Ne preti nam nikakva budućnost.”

Šest.

A priznaj da si blefirao da ćeš

da prestaneš da pišeš…

Ne možeš ti da ne pišeš…

A ne bi ni ja mogo da prestanem da te slušam...

Kako ti ono kažeš?

“Život je pasji,

ali su koske odličnog kvaliteta.”

“Posle sedme čaše popije šestu. Posle šeste petu.

I sve tako, dok se ne otrezniš.”

Pet


26

Izvolte sad vi, gospodine ja...

“Sedimo, ćutimo, gledamo u jednu tačku, a ni nje nema."

“Ima i onih koji misle drugačije, ali je njihov broj zanemarljiv

u odnosu na one koji ne misle uopšte.”

Četiri.

„Ne dozvolite da vam život prođe tek tako. Ovako.“

“Istina je da nismo umrli,

ali laž je da živimo.”

Tri

“Na greškama se uči, naročito ako ih slavimo kao praznike.”

“Učili smo se na svojim greškama, a usavršavali na katastrofama…”

Dva.

“Konačno, svetlo na kraju tunela!

I to ne jedno!”

“Najgore nije prošlo, Najbolje tek dolazi.”

Jedan.

Fraza koju sam čekao ceo život:

“Eureka!

Više se ničega ne sećam!”

Nula.

Pogledao sam svog prijatelja u ogledalu, pa smo rekli jedan drugom:


27

Lui, ja mislim da je ovo kraj

jednog strašnog neprijateljstva.

A vi…

Vi morate da zamislite da sam ja jedan srećan čovek.

Ko se ne slaže,

ajmo napolje to da rešimo...

[KRAJ]

Documents

Doviđenja kako ste - tekst naracije