1

FAKULTET VETERINARSKE MEDICINE UNIVERZITETA U BEOGRADU

i VETERINARSKA KOMORA SRBIJE

Programirano usavravanje veterinara 2008.

Dragia R. Trailovi

DIJAREJE PASA I MAAKA: ETIOPATOGENEZA, DIJAGNOSTIKA I

TERAPIJA

Beograd, 2008. godine

2

3

FAKULTET VETERINARSKE MEDICINE UNIVERZITETA U BEOGRADU

i VETERINARSKA KOMORA SRBIJE

DIJAREJE PASA I MAAKA: ETIOPATOGENEZA, DIJAGNOSTIKA I TERAPIJA

Autor: Prof. dr Dragia R. Trailovi

Izdava

Veterinarska komora Srbije Beograd, Bulevar osloboenja 18

4

DIJAREJE PASA I MAAKA: ETIOPATOGENEZA, DIJAGNOSTIKA I TERAPIJA

Dragia R. Trailovi

Dijareja je osnovni kliniki simptom oboljenja creva, koji nastaje kao posledica razliitih poremeaja motiliteta, varenja, sekrecije, apsorpcije, ili pak organskih oboljenja, u prvom redu inflamatornog karaktera. Definie se kao uestalo izbacivanje kaastog ili sasvim tenog izmeta, pri emu se kao neposredni uzrok pominju dva mehanizma: ubrzana peristaltika i/ili poveana sekrecija vode u lumen creva. Kljuni patofizioloki mehanizam kojim se mogu objasniti pojava dijareje, kao i posledice dijareje, predstavlja poremeaj ravnotee izmeu sekrecije i apsorpcije vode u digestivnom traktu. Meutim, i poveana sekrecija i smanjena apsorpcija su sekundarne pojave koje proistiu iz poremeaja drugih funkcija creva. Jedan od bitnih faktora koji utie na pojavu dijareje je crevni imunitet. Poznato je, na primer, da je kod mladih ivotinja imunoloki odgovor na egzogene, jo uvek nepoznate antigene slabiji, ime se objanjava ea pojava bakterijskih oboljenja creva i proliva kod novoroenadi. Uloga i znaaj imunolokih mehanizama u etiopatogenezi dijareja, meutim, jo uvek nisu u potpunosti razjanjeni. Dominantu ulogu imaju imunoglobulini klase A (sekretorna antitela), sintetisani u plazma elijama lamine proprije mukoze, koji oblau sluznicu digestivnog trakta formirajui imunospecifinu barijeru. Ova antitela, otporna na delovanje proteolitikih fermenata digestivnog trakta, reagujui sa odgovarajuim antigenima tite sluznicu od mnogih bakterijskih i protozoarnih infekcija, kao i nekih toksina, spreavanjem njihove apsorpcije. Insuficijencija ili umanjena imunoloka odbrana sluznica digestivnog trakta predstavlja veoma bitan faktor u etiologiji mnogih oboljenja creva, pre svega infektivne prirode, to je i logino. Kod pasa je opisana i specifina imunodeficijencija IgA sa istovremenom pojavom hroninih respiratornih

5

oboljenja i dijarejom, premda se, opet, kod mnogih hroninih dijareja esto moe nai povean nivo IgA. Defektan imunoloki odgovor, nadalje, predstavlja znaajan faktor u etiologiji nekih specifinih, imunoloki posredovanih bolesti gastrointestinalnog trakta, kao to su eozinofilni enteritis i limfocitno-plazmocitni enteritis, koji se karakteriu infiltracijom ovih leukocita u lamini propriji mukoze. Sledei faktor koji utie na pojavu dijareja je bakterijska flora creva. U normalnim okolnostima bakterije imaju veoma malu, gotovo nikakvu ulogu u varenju. U prednjim partijama tankog creva, isto kao i u elucu, ima ih veoma malo, ispod 105 u mililitru sadraja. Idui kaudalno, meutim, broj mikroorganizama se znaajno poveava, naroito iza ileo-kolinog sfinktera, gde se moe nai u proseku oko 1011 bakterija u jednom mililitru, sa izraenom dominacijom anaeroba. Najee se mogu nai Bacteroides i Bifidobacterium, zatim Enterobacteriaceae, Clostridium, streptokoke i laktobacili. Crevne bakterije se mogu nai i u lumenu i na povrini sluznice, pri emu normalno ne pasiraju zid creva, osim u sluaju hroninih enteritisa koji se karakteriu poveanom permeabilnou za mnoge mikroorganizme. Iako, generalno gledano, tip mikroflore zavisi od naina ishrane (preovladavaju proteolitike i trulene bakterije), izmeu pojedinih vrsta bakterija postoji odreena ravnotea. Mehanizmi koji omoguavaju odravanje takve ravnotee i koji konano spreavaju intenzivnije razmnoavanje patogenih bakterija su kompleksni i ukljuuju karakteristino delovanje kiselog eludanog soka, antibakterijsko dejstvo ui, protektivno dejstvo mucina, lokalnu imunoloku barijeru (sekretorna IgA antitela), motilitet creva, brojne produkte razgradnje hrane i konano brojne regulatorne supstancije koje produkuju pojedine bakterije u cilju inhibicije rasta drugih vrsta bakterija. Svaki poremeaj normalne mikroflore koji se karakterie preteranim razmnoavanjem jedne vrste bakterija moe imati viestruk kliniki znaaj, kako zbog eventualnog direktnog patogenog delovanja odreenih bakterija i/ili njihovih toksina, tako i zbog specifinog delovanja njihovih metabolita. Metabolika aktivnost bakterija je veoma sloena, kao posledica bakterijske razgradnje ostataka hrane i sokova u debelom crevu dolazi do oslobaanja brojnih, manje ili vie aktivnih materija, poput indola, skatola, fenola,

6

krezola, histamina, tiramina, diamina, amonijaka, sumporvodonika i vodonika, isparljivih masnih kiselina, zatim unih boja, dekonjugovanih unih keselina itd. Neke od njih su korisne, a neke opet mogu da dovedu do ozbiljnih poremeaja, kako lokalnog, tako i sistemskog karaktera, u sluaju njihove apsorpcije. Znaajni faktori u nastanku dijareja su, naravno, i drugi infektivni uzronici, paraziti, pre svega protozoe, zatim virusi. I protozoe i virusi su intracelularni paraziti koji dovode do razaranja epitelnih elija creva i pojave veoma tekih dijareja, pa e o njima biti vie rei kasnije. Za razliku od virusa i protozoa, helminti se pre mogu posmatrati kao predisponirajui faktori, uostalom kao i najvei broj prisutnih bakterija u digestivnom traktu, koji podstiu delovanje visoko patogenih bakterija, virusa i protozoa. Sledei faktor znaajan za tumaenje mehanizma dijareje je motilitet creva. Osim to je hiperperistaltika creva jedan od karakteristinih znakova dijareje, koja ak sama po sebi, bez ikakvih organskih promena na crevima, moe imati klinike karakteristike dijareje, poremeaji motiliteta su u uskoj vezi sa ostalim mehanizmima koji uestvuju u patogenezi ovog oboljenja, kako sa procesima apsorpcije i sekrecije, tako i sa mikroflorom. Primera radi, kod ivotinja sa usporenim pranjenjem creva redovno dolazi do preteranog razmnoavanja bakterija sa hroninim perzistentnim dijarejama.

PATOFIZIOLOKA KLASIFIKACIJA DIJAREJA

Uprkos injenici da je u najveem broju sluajeva dijareja kod mesojeda u isto vreme prisutno vie od jednog mehanizma, iz didaktikih razloga se najee primenjuje klasifikacija na (a) osmotske dijareje, (b) sekretorne dijareje, (c) eksudativne dijareje, (d) dijareje zbog poremeaja motiliteta i (e) meovite dijareje. Poslednja kategorija, dakle, verovatno ima najvei kliniki znaaj, tim pre to je esto nemogue utvrditi neposredan uzrok (u velikom broju sluajeva se iz crevnog sadraja obolelih ivotinja u isto vreme moe izolovati po nekoliko patogenih bakterija i virusa, kada je veoma teko proceniti da li su svi, ili samo neki od njih odgovorni za pojavu dijareje), a kamoli mehanizam.

7

Osmotske dijareje

Do osmotskih dijareja dolazi u sluaju kada je u lumenu creva prisutna vea koliina hranljivih materija (osmotski aktivnih estica) rastvorljivih u vodi. Ovakvi hipertonini rastvori zadravaju vodu u tankom crevu i dovode do prelaska vee koliine tenosti u kolon, iznad njegovog apsorptivnog kapaciteta. Osmotska dijareja, dakle, nastaje u sluajevima kada nije dolo do apsorpcije hrane iz bilo kog razloga. Jedan od oblika osmotske dijareje imamo kod primene laksantnih sredstava tipa gorke soli (MgSO4), koja se ne apsorbuje iz digestivnog trakta, zadravajui vodu u lumenu creva. Osmotski tip dijareja moemo registrovati kod akutnog enteritisa, usled destrukcije enzima na povrini crevnih resica, vilusne atrofije (atrofija crevnih resica), usled redukovanja apsorptivne povrine i insuficijencije egzokrinog pankreasa, usled maldigestije i nemogunosti apsorpcije veih nesvarenih molekula. Insuficijencija pankreasa je verovatno jedan od najpoznatijih primera osmotske dijareje, meutim, ni u ovom sluaju se ne mogu iskljuiti i drugi mehanizmi. Deficit pankreasnih enzima podrazumeva i manjak lipaze, usled ega e doi do steatoreje, koja se smatra jednim od najeih uzroka dijareje kod pasa. Steatoreja je pritom prisutna i kod vilusne atrofije, kao i kod akutnog enteritisa. Ne moe se iskljuiti ni uticaj bakterijske flore koja svojim neposrednim prisustvom, odnosno svojim degradacionim produktima, poveava osmotsku koncentraciju i u isto vreme nekim svojim metabolitima pojaava sekreciju. Sekretorne dijareje

U normalnim uslovima apsorpcija prevazilazi sekreciju u crevima. Tokom mnogih oboljenja gastrointestinalnog trakta, meutim, dolazi do hipersekrecije tenosti u lumen creva, koja prevazilazi apsorpciju, to neminovno dovodi do dijareje. Dodue, hipersekrecija se ne mora uvek smatrati patolokom pojavom. Kod novoroenadi je sekrecija najverovatnije normalno pojaana, premda joj se kod nekih vrsta ivotinja pripisuje znaajna uloga u patogenezi neonatalnih dijareja. Ipak, sekretorne

8

dijareje se najee dovode u vezu sa patogenim delovanjem nekih bakterija (E coli, Campylobacter, Shigella, Staphylococcus aureus, Clostridium, Pseudomonas, Klebsiella). Koliseptikemija ili enterotoksemija izazvana sa E. coli je verovatno najbolje prouen oblik sekretorne dijareje u veterinarskoj medicini. Pojaana crevna sekrecija se dovodi u vezu sa poveanjem koncentracije ciklinog AMP-a u epitelnim elijama creva. Naime, E. coli lui termolabilni toksin, koji aktivacijom adenilat ciklaze u enterocitima dovodi do pojaane sinteze cAMP, koji, opet, stimulie sekreciju vode. Termostabilni toksin E. coli ispoljava slino dejstvo, aktivacijom guanilat ciklaze podstie sintezu cGMP, koji deluje slino kao i cAMP, premda neto slabije. Kao to je ranije ve reeno, sekreciju podstiu i hidroksi-masne kiseline koje nastaju kao produkt bakterijske aktivnosti tokom steatoreje. Hidroksi-masne kiseline primarno deluju na sluznicu debelog creva, meutim, nije iskljuen ni njihov uticaj na sekreciju u tankom crevu. Ovo je, dakle, jo jedan razlog za eliminaciju masti iz hrane tokom gastrointestinalnih oboljenja mesojeda, bez obzira na njihovu etiologiju. Slino hidroksi-masnim kiselinama, inae, deluju i une kiseline. Eksudativne dijareje

Eksudativna dijareja se karakterie izlaskom serumskih proteina, krvi i mucina u lumen creva u podruju zahvaenom zapaljenskim i ulceroznim oteenjima. Zapaljenje creva se, izmeu ostalog, karakterie eksudacijom i zapaljenskom infiltracijom crevnog zida sa posledinim proirenjem pora na membranama elija i destrukcijom veza izmeu pojedinih elija. Rezultat toga je "curenje" belanevina i tkivne tenosti u lumen creva u koliini koja prevazilazi apsorpcioni kapacitet. Volumen izgubljene tenosti je proporcionalan teini samog oboljenja. Bolesti koje se karakteriu poveanjem meuelijskih prostora sa pojaanim curenjem plazma proteina, nazvane "enteropatijama sa gubitkom proteina" (protein losing enteropathies) privlae posebnu panju. Kod njih je, na primer, esto uoeno poveanje venskog pritiska u mezenterijalnim

9

krvnim sudovima, opstrukcija limfne drenae, zatim smanjen koloidoosmotski pritisak krvi. Hronini enteritis sa limfangiektazijama, nepoznate etiologije, predstavlja takoe primer ovakvog oboljenja, sa veoma izraenom hipoproteinemijom i eksudacijom plazma proteina u lumen creva. Slian proces je zabeleen kod Johneove bolesti goveda. Iako se smatra da je za izlazak krvi u lumen creva potrebno viestruko poveanje permeabilnosti (ak za 10.000 puta), hemoragian eksudat je relativno esta pojava, posebno kod pasa. Krvavi proliv se, na primer, moe zapaziti kod enteritisa izazvanog sa Cl. perfringens, tekih parazitskih infekcija, parvovirusne infekcije, hemoraginog gastroenteritisa i kolitisa. Poremeaji motiliteta

Znaaj poremeaja motiliteta creva u etiopatogenezi dijareja nije jo uvek u potpunosti razjanjen, mada se generalno smatra da u najveem broju sluajeva igra sekundarnu ulogu. Poremeaji peristaltike sa pojavom spastinih kontrakcija su, na primer, registrovani kod enterotoksinogenih dijareja i nekih infektivnih bakterijskih enteritisa. Hipomotilitet je, meutim, daleko ei. Kod transmisibilnog gastroenteritisa (koronavirusni enteritis) je, na primer, registrovano dramatino smanjenje peristaltike, pri emu postoje indicije da je peristaltika usporena i kod parvovirusnog enteritisa pasa. Meovite dijareje

Podela na pojedine tipove dijareja zasnovana na patofiziolokim mehanizmima ima pre svega teoretski znaaj. U praksi se, naime, kod razliitih sluajeva dijareja najee meaju razliiti mehanizmi koji dovode do poveanog prisustva vode u izmetu, zbog ega veina autora ovu klasifikaciju dopunjuje posebnom grupom oboljenja kod kojih je oigledno prisustvo vie razliitih patofiziolokih mahanizama. To se najbolje moe videti iz sledeih primera:

TGE (koronavirus): hipersekrecija, malapsorpcija i smanjen motilitet;

10

Parazitske infekcije: malapsorpcija, eksudacija, abnormalan motilitet; Tumori: malapsorpcija, smanjen motilitet; Kolitis: hipersekrecija, malapsorpcija, smanjen motilitet.

Veina dijareja nastaje kao rezultat oboljenja creva. Pri tome, izmeu dijareja izazvanih oboljenjem tankih creva i dijareja izazvanih oboljenjem debelih creva postoje sutinske razlike, kako u pogledu etiopatogeneze, tako i u pogledu klinikog ispoljavanja Bez obzira na uzrok, dijareje mogu da dovedu do mnogobrojnih komplikacija koje ugroavaju ivot obolelih ivotinja. Jedna od najeih je dehidracija sa poremeajem bilansa elektrolita i acidobazne ravnotee. Do dehidracije dolazi prvenstveno kod oboljenja tankog creva, naroito virusne etiologije, koja se karakteriu profuznim, vodenastim prolivima. ea je kod mladih ivotinja, zbog veeg udela ekstracelularne tenosti.

Slika 1. ematski prikaz prometa tenosti u digestivnom traktu na primeru psa telesne mase 20 kg

11

Slika 2. ematski prikaz efikasnosti apsorpcije u digestivnom traktu, na primeru psa telesne mase 20 kg

Kako se poveanim izbacivanjem tenog sadraja iz digestivnog trakta pored vode gube i elektroliti, dehidracija je obino kombinovana sa metabolikom acidozom, neretko i sa hipokaliemijom, haponatriemijom i hipohloremijom. Uzrok metabolike acidoze je veliki gubitak bikarbonatnih jona, koji se u velikim koliinama izluuju putem ui, zatim pankreasnim i crevnim sokom. Na ozbiljnost komplikacija koje nastaju u sluaju dijareja u velikoj meri utie lokalizacija patolokog procesa koji je odgovoran za pojavu dijareje. Bolesti tankog creva su bez sumnje ozbiljnije, budui da se u tankom crevu odvija najvei deo varenja i apsorpcije. Shodno tome, kao posledica oboljenja tankog creva javie se daleko ozbiljnija dehidracija, isto kao i malnutricija sa mravljenjem. Naravno, dehidracija je vei problem kod akutnih dijareja, a mravljenje kod hroninih. Zbog toga je neobino vano da se u sluaju pojave dijareje utvrdi lokalizacija bolesti, tj. diferencijacija dijareja izazvanih oboljenjem tankog creva i dijareja izazvanih oboljenjem debelog creva.

12

Tabela 1. Diferencijacija dijareja nastalih zbog poremeaja u tankom ili debelom crevu

PARAMETAR BOLESTI TANKOG CREVA

BOLESTI DEBELOG CREVA

FECES Volumen Znaajno uvean Normalan ili neznatno

uvean Prisustvo sluzi Veoma retko Veoma esto Melena Ponekad Odsutna Hematohezija Odsutna, osim kod akutnih

hemoraginih dijareja esto prisutna

Steatoreja Prisutna kod malapsor-ptivnih i maldigestivnih oboljenja

Odsutna

Nesvarena hrana Prisutna kod maldigestivnih oboljenja

Odsutna

Boja esto varira, od mrko-braon, zelene, do naran-daste i sivobele boje

Retko varira, ponekad sa tragovima krvi

DEFEKACIJA

Hitnost Odsutna osim kod veoma tekih akutnih bolesti

Obino prisutna

Tenezmi Odsutni Obino prisutni

Uestalost 2 do 3 puta vea od normalne

3 i vie puta vea normalne

Dyshezia Odsutna Prisutna kod oboljenja distalnih delova kolona i rektuma

POMONI ZNACI

Gubitak telesne mase

esto, kod maldigestije i malapsorpcije

Retko, osim u sluaju tekog kolitisa i tumora

13

Tabela 1. Nastavak

PARAMETAR BOLESTI TANKOG CREVA

BOLESTI DEBELOG CREVA

Povraanje Moe, kod inflamatornih oboljenja

Retko, osim kod manjeg broja sluajeva kolitisa

Flatulencija i borborigmi

Moe, kod maldigestije i malapsorpcije

Odsutno

Halitoza Moe, kod maldigestije i malapsorpcije

Odsutno

Na ozbiljnost komplikacija koje nastaju u sluaju dijareja u velikoj meri utie lokalizacija patolokog procesa koji je odgovoran za pojavu dijareje. Bolesti tankog creva su bez sumnje ozbiljnije, budui da se u tankom crevu odvija najvei deo varenja i apsorpcije. Shodno tome, kao posledica oboljenja tankog creva javie se daleko ozbiljnija dehidracija, isto kao i malnutricija sa mravljenjem. Naravno, dehidracija je vei problem kod akutnih dijareja, a mravljenje kod hroninih. Zbog toga je neobino vano da se u sluaju pojave dijareje utvrdi lokalizacija bolesti, tj. diferencijacija dijareja izazvanih oboljenjem tankog creva i dijareja izazvanih oboljenjem debelog creva.

NAJVANIJE BOLESTI TANKOG I DEBELOG CREVA

PRAENE DIJAREJOM

Najvei broj akutnih oboljenja tankog creva, bez obzira na neposredan uzrok, karakterie se akutnom, profuznom, vodenastom dijarejom. Sutinske razlike u etiopatogenezi, meutim, nemeu potrebu za preduzimanjem adekvatne terapije, koja se od uzroka do uzroka drastino razlikuje. Zbog toga je precizna dijagnostika i diferencijalna dijagnostika izuzetno vana. Za razliku od akutnih oboljenja koje su najee infektivnog porekla, uslovljene grekama u ishrani ili razliitim toksinima, hronine bolesti tankog creva su prevashodno praene mravljenjem.

14

Akutne bolesti debelog creva imaju manji kliniki znaaj, mogu takoe biti infektivnog ili toksinog porekla, dok se hronine esto javljaju u sklopu identinih poremeaja kao i bolesti tankog creva, pri emu ako je bolest lokalizovana samo u debelom crevu ne dolazi do mravljenja. Izutzetak su jedino maligni procesi.

Tabela 2. Najei uzrok akutnih dijareja kod pasa i maaka

I INFEKTIVNI ENTERITIS Endoparaziti (nematode, cestode, protozoe); Bakterije (E. coli, Salmonella, Pseudomonas, Clostridium, Yersinia, Campylobacter, Staphylococcus); Virusi (Parvovirus, Coronavirus, Rotavirus, Adenovirus, Paramiksovirus); Gljivice (Candida albicans, Aspergillus)

III NUTRITIVNE DIJAREJE Nagla promena hrane, premasna hrana, zainjeni kuhinjski otpaci, alergija na pojedine sastojke hrane.

II TOKSINI ENTERITIS Teki metali, lekovi (amoksicilin glukokortikosteroidi), organofosfati, razliiti otpaci.

IV IDIOPATSKI ENTERITIS Akutni hemoragini gastroenteritis, akutni nespecifini gastroenteritis

Dijareje izazvane parazitima

Gastrointestinalni paraziti predstavljaju daleko najei uzrok akutnih i hroninih enteritisa kod pasa i maaka, svih starosnih kategorija, posebno mladih, iako se tome ne pridaje adekvatna panja. Najee su, razume se, razliite helmintoze (nematodoze i cestodoze), premda, poslednjih godina, sve veu panju privlae i protozoarne infekcije.

15

Askaridoza

Najrasprostranjenija parazitoza kod pasa i maaka irom sveta je bez sumnje askaridoza. Kod pasa se, pri tome, najee radi o infekcijama sa Toxocara canis, znatno ree Toxascaris leonina, dok se kod maaka najee radi o infekciji sa Toxocara cati i Toxascaris leonina. Infekcija nastaje preko usta, embrionirana jaja dospevaju u digestivni trakt putem zagaenih predmeta, lizanjem zaraenih kuia, zatim zagaenom hranom. Nakon dospevanja u lumen creva i izleganja larvice bue crevni zid, migriraju u jetru, desno srce, plua traheju, drelo, da bi potom kao zreli paraziti dospeli u creva (migracija T. leonina i T. cati se zavrava u crevnom zidu). Kod odraslih kuja postoji i takozvana somatska migracija, larvice preko jetre i levog srca dospevaju u muskulaturu gde miruju due vreme. Za vreme graviditeta se ponovo aktiviraju, preko krvotoka dospevaju u placentu i fetus (prenatalna infekcija), tako da se tenad raaju inficirana sa larvicama u treem stadijumu razvoja, u pluima. Ubrzo nakon roenja dolazi do iskaljavanja i gutanja odraslih parazita, da bi sa 3 nedelje dolo do intenzivnog izbacivanja jaja putem fecesa. Novoroena tenad, osim toga, mogu biti inficirana i larvicama parazita u treem stadijumu razvoja majinim lekom, tokom prvog meseca ivota, kada se dalji razvoj parazita zavrava u lumenu creva. Promene na crevima nastaju kao posledica oteenja sluzokoe creva od strane larvica i odraslih parazita. Na mestu probijanja sluznice nastaju manja krvarenja, stvara se povoljna podloga za razmnoavanje bakterija i njihov prodor u organizam. Odrasli paraziti mehaniki oteuju creva na mestima gde prijanjaju za sluzokou. Ne moe se, pri tome, zanemariti ni efekat toksina koji paraziti izluuju. Klinika slika zavisi od intenziteta invazije i uzrasta ivotinje, kod tenadi se javlja potitenost, apatija, perverzan apetit, pupavost abdomena. esto se uoava povraanje, kaast izmet, ne retko sa primesama sluzi u krvi. U povraenom sadraju esto ima parazita. Obolela tenad su mrava, pupava, dlaka je bez sjaja, loeg kvaliteta, sluzokoe su blede, esto porcelanski bele... Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike, nalaza glista u izmetu ili povraenom sadraju, zatim na osnovu pozitivnog koprolokog nalaza, premda negativan koproloki nalaz ne iskljuuje infekciju. Terapija

16

se svodi na primenu razliitih antihelmintika, najbolje pirantel pamoata ili piperazina. Zbog verovatne transplacentarne infekcije novoroene tenadi (po nekim autorima prisutno u 100% tenadi), poeljno je prvu dehelmintizaciju izvriti pre poetka izbacivanja jaja, negde sa 2 nedelje, najbolje pirantelom koji tenad u tom uzrastu dobro podnose. Poeljno je takoe kuje podvrgnuti kontroli i adekvatnom tretmanu, naroito dojne kuje da bi se spreila infekcija putem mleka, Prema nekim eksperimentalnim podacima, primenom febendazola u dozi od 50 mg/kg, dva puta dnevno tokom 14 dana, znaajno se smanjuje broj somatskih larvica, dok se primenom istog antihelmintika u dozi od 50 mg/kg dnevno, od 40. dana graviditeta do 14. dana laktacije, obezbeuje jo vea sigurnost. Panju svakako treba obratiti i na higijenu posuda za hranjenje tenadi, zatim, razume se, na upozorenje vlasnika: visceralna larva migrans zauzima visoko mesto meu oboljenjima ljudi dobijenih od kunih ljubimaca. Ankilostomijaza

Ankilostomijaza pasa i maaka je parazitoza koju izazivaju dve vrste parazita iz familije strongilida: Ancylostoma caninum i Uncinaria stenocephala. U najveem obimu se javlja u odgajivanicama posebno kod mlaih ivotinja. Ancylostoma caninum i Uncinaria stenocephala parazitiraju u srednjem delu tankog creva. Paraziti su konastog oblika, dugaki 10 do 20 mm. enke su veoma plodne, polau dnevno oko 10.000 jaja. Egzogeni razvoj je kratak, larvice sposobne za ifekciju obrazuju se za samo 48 asova, pri emu ostaju patogene do 6 meseci. Infekcija sa Ancylostoma caninum nastaje perkutano ili preko mleka, a sa Uncinaria stenocephala preko usta. Ancylostoma caninum je mnogo opasnija, naroito odrasli paraziti koji sisaju krv dovodei do veoma ozbiljnih oteenja crevne sluzokoe. Larve Ancylostoma caninum po dospevanju u lumen creva bue crevni zid dospevaju u Liberkinijeve lezde, zatim portalnim krvotokom migriraju u jetru, plua, da bi preko drela ponovo dospeli u creva. Kod maaka, inae, parazitira Ancylostoma tubaeforme koja je daleko manje patogena od Ancylostoma caninum.

17

Ozlede koje nanose larvice su male i nemaju vei kliniki znaaj, pogotovu u poreenju sa ozledama odraslih parazita, koji se svojim usnim pijavkama hvataju za sluznicu, dovodei do oteenja dubljih slojeva sluzokoe, razarajui ak i krvne kapilare. Prema nekim podacima jedan parazit moe da posie oko 0,8 ml u toku dana, isputajui u isto vreme velike koliine toksina. Klinika slika zavisi od stepena invadiranosti, kod odraslih ivotinja uglavnom protie asimptomatski, dok se kod mlaih moe uoiti malaksalost, depresija, anemija, krvavi prolivi, esto praeni tenezmima. Ponekad se moe registrovati i povraanje, mravljenje, poremeaji koagulacije sa hemoragijama; u fazi migracije moe da se javi verminozna pneumonija, dok se za vreme aktivne penetracije larvica kroz kou moe registrovati akutni dermatitis sa izraenim pruritusom. Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike i pozitivnog koprolokog nalaza. Terapija se svodi na primenu odgovarajuih antihelmintika, poput pirantela, mebendazola, fenbendazola i dihlorvosa. S obzirom na posebnu ugroenost tenadi, zbog mogunosti prenatalne i laktogene infekcije, u ugroenim krajevima je poeljno tenad tretirati sa dve nedelje starosti, najbolje pirantel pamoatom koji se najbolje podnosi, tim pre to se time u isto vreme efikasno reava i problem askadidoze. Teko obolele ivotinje treba simptomatski tretirati, u zavisnosti od stepena anemije i/ili oteenja crevne sluzokoe. Trihurijaza

Trihurijaza se takoe najee javlja kod mlaih pasa, u uzrastu od 3-6 meseci, pre svega u odgajivanicama i pansionima. Kod pasa parazitira Trichuris vulpis a kod maaka Trichuris campanula. Trichuris vulpis je tanka glista dugaka oko 45-74 mm, koja parazitira u cekumu i kolonu. Do infekcije dolazi unoenjem embrioniranih jaja preko usta (embrioniranje traje oko dve nedelje, odigrava se napolju, pri emu su embrionirana jaja infektivna gotovo godinu dana), zagaenom hranom ili vodom. U digestivnom traktu odmah dolazi do oslobaanja larvi koje odlaze u cekum, uglavnom Liberkinijeve lezde, da bi po zavretku razvoja, za oko 10 dana ponovo dospele u lumen creva.

18

Za vreme masovnih invazija mogu da dovedu do ozbiljnih kataralnih promena u debelim crevima, sa karakteristinim ogranienim zapaljenskim promenama u vidu voria na mestima gde se nalaze paraziti. Klinika slika zavisi od uzrasta ivotinje, kod odraslih jedinki je asimptomatska, dok se kod tenadi moe javiti sluzav proliv sa primesama krvi i tenezmima (tipino za kolitis i tiflitis), povraanje i anemija. Kod maaka se javlja veoma retko i to uglavnom bez klinikih simptoma. Dijagnoza se postavlja na osnovu nalaza odraslih parazita ili jaja parazita prilikom koproloke pretrage. Terapija se svodi na primenu nekog od antihelmintika efikasnih protiv trihurisa, pri emu je jedan od najboljih verovatno mebendazol. Tenijaza

Pantljiare se, za razliku od prethodnih parazita, ee nalaze kod odraslih pasa i maaka a ree kod tenadi i maia. Uglavnom parazitiraju u tankim crevima, pri emu retko dovode do ozbiljnijih klinikih manifestacija, osim u sluajevima izuzetno jakih invazija. Najea pantljiara je bez sumnje Dipylidium caninum, iji je prelazni domain buva. Pored dipilidijuma, i kod pasa i kod maaka se moe nai vie vrsta tenija (T. pisiformis, T. taeniaformis, T. hydatigena, T. multiceps, Mesocestoides lineatus, Echinococcus granulosus, s tim to se kod pasa najee javlja T. pisiformis a kod maaka T. taeniaformis), pri emu invazija obino protie asimtomatski, osim u tekim sluajevima kada se moe zapaziti mravljenje, inapetenca, proliv, anemija i svrab. Proglotide dipilidijuma su veoma pokretljive i mogu da provociraju jak svrab u analnoj regiji, zbog ega pas lie ili vue zadnji kraj po zemlji, pri emu ih i sami vlasnici esto mogu da uoe na perineumu ili u izmetu. Dijagnoza se postavlja na osnovu nalaza proglotida na povrini izbaenog sveeg fecesa, perineumu, ili pak njihovih jaja prilikom koproloke pretrage. Terapija se svodi na primenu nekog antihelmintika efikasnog protiv pantljiara (prazikvantel i bunamidin HCl), s tim to se posebna panja mora posvetiti preventivi - unitavanju buva i spreavanju ingestije cistitiranih prelaznih oblika.

19

Kokcidioza

Pojava kokcidioze moe biti problem u odgajivanicama, dok se u individualnom, izolovanom dranju javlja veoma retko. Najosetljivija su tenad, dok kod odraslih protie asimptomatski. U obzir, inae, dolazi vie kokcidija, kako kod pasa tako i kod maaka (Isospora canis, Isospora ohioensis, Isospora neorivolta, Isospora burrowsi kod pasa, zatim Isospora felis i Isospora rivolta kod maaka). Kokcidije su protozoe velike od 10-40 mikrometara, ovalnog oblika, izrazito epiteliotropne. Do infekcije dolazi unoenjem sporuliranih oocista u digestivni trakt putem hrane ili vode. U odreenom razvojnom obliku (sporozoit, merozoit) prodiru u epitalne elije crevne sluzokoe, razvijaju se dalje u izonte i gametocite, razarajui konano elije. Na takvim mestima epitel biva naprosto raznesen. Najtee promene su u tankom crevu koje je zahvaeno kataralnim promenama sa mestiminim dubljim lezijama koje esto krvare. Deskvamacija epitela je, pri tome, rezultat neposrednog delovanja parazita i posledinog reaktivnog zapaljenja. Kokcidioza se kod pasa i maaka retko javlja sa tako dramatinim promenama, osim u stresnim situacijama, u uslovima nepodesnog dranja ivotinja u odgajivanicama, pet opovima, pansionima, naroito ako u isto vreme postoji malnutracija ili imunosupresija. Osnovni simptom oboljenja je dijareja razliitog karaktera, povremeno sa prisustvom sluzi i krvi. Pored dijareje mogu se zapaziti povraanje, letargija, mravljenje i dehidracija. Kokcidije su izolovane i u nekim sluajevima malapsorpcije i vilusne atrofije pasa. Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike, zatim nalazom oocista u izmetu. Nalaz oocista kod kliniki zdravih ivotinja, pri tome, ukazuje na kompenzovani asimptomatski oblik infekcije kod koga nije neophodna terapija, premda bi upotreba nekog kokcidiostatika povoljno delovala u smislu eliminacije kliconoa. Kliniki sluajevi dijareja sa nalazom oocista u tenadi do 6 nedelja starosti se moraju leiti, peroralnom aplikacijom nitrofurazona (5-10 mg/kg dnevno), ili eventualno amproliuma. Amprolium se ne preporuuje za pojedinano tretiranje obolelih pasa, ali je nezamenljiv u sluaju pojave kokcidioze u odgajivanicama i drugim velikim grupama,

20

kada se primenjuje kao 20% praak u elatinskim kapsulama, u dozi od 100 mg jednom dnevno, kod tenadi velikih rasa pasa, tokom 7 do 12 dana. Kriptosporidioza

Kod maaka sa hroninom dijarejom, zatim kod akutnih dijareja u novoroene tenadi, povremeno se mogu nai kriptosporidije (Cryptosporidia), veoma male kokcidije iji su primarni rezervoar najverovatnije telad i jagnjad. Moe, inae, da oboli i ovek, po nekad i fatalno, naroito u imunosupresivnim stanjima. Kao i infekcija izosporama, kriptosporidioza najee protie asimptomatski, meutim, u imunosupresivnim stanjima kao to su infekcije virusom leukemije i imunodeficijencije kod maaka, ili infekcije virusom teneaka kod pasa, moe da dovede do veoma ozbiljnih komplikacija. Profuzna dijareja, kao najkarakteristiniji kliniki znak, obino je praena malapsorpcijom i vilusnom atrofijom, ponekad i mezenterijalnom limfadenopatijom. Dijagnoza je veoma sloena. Oociste kriptosporidija su sitne i jako se teko mogu dokazati koprolokim pregledom. Dijagnostiki postupak obuhvata flotaciju sa eerom po Seteru, pregledom preparata u svetlom polju ili fazno-kontrastnim mikroskopom, primenu odgovarajuih diferencijalnih bojenja, i konano, najefikasnije, elektronsko-mikroskopski pregled uzorka sluzokoe uzetog biopsijom. Terapija kriptosporidioze nije ozbiljnije prouena. Kod ljudi se, na primer, koriste spiramicin, kinin i klindamicin. Kod pasa i maaka, meutim, primena ovih lekova nije opisana. Prognoza je nepovoljna, naroito u imunosupresivnim stanjima. Giardiaza

ardije su krukolike binuklearne flagelarne protozoe koje parazitiraju u prednjem delu tankih creva, dovodei do poremeaja apsorpcije i dijareje. Javlja se u dva oblika, kao trofozoit i cista. Pokretni trofozoiti se mogu zakaiti ventralnom pijavkom za povrinu sluzokoe ili plivati po sluzavoj povrini sluzokoe creva, uglavnom u duodenumu kod pasa, odnosno jejunumu i ileumu kod maaka. Trofozoiti se mogu nai u tenom

21

dijaroinom fecesu, veoma retko u formiranoj stolici. Nasuprot tome, ciste se obino nalaze u formiranoj stolici. ardiaza spada u veoma rasprostranjene parazitoze irom sveta, pri emu posebno ugroavaju mlade ivotinje. Prema nekim podacima, smatra se da je prisutna u najmanje 10% pasa i maaka, pri emu su u populaciji mladih jedinki, posebno u odgajivanicama, moe nai u vie od 50% sluajeva dijareja. Do infekcije najee dolazi unoenjem vode ili hrane kontaminirane cistama. Rezervoar infekcije su verovatno divlje ivotinje, odnosno zaraeni izvori vode. Kod odraslih ivotinja obino prolazi bez jasnih klinikih simptoma, dok kod mladih moe da dovede do dijareje, koja se smatra najkarakteristinijim klinikim znakom giardiaze. Dijareja moe biti akutna ili hronina, intermitentna ili kontinuirana, po pravilu malapsorptivnog karaktera. Izmet je vodenast, svetlo obojen, smrdljiv, sa prisustvom masti (steatoreja). Sama klinika slika, inae zavisi od veliine oteenja sluzokoe i broja parazita, pri emu se, slino kao i u sluaju kokcidioze, veliki znaaj pridaje konkurentnim infekcijama drugim parazitima i virusima, odnosno imunosupresiji. Dijagnoza se bazira na nalazu cista ili trofozoita u sveem fecesu, pri emu se pregled mora ponavljati nekoliko uzastopnih dana, s obzirom na intermitentno oslobaanje parazita. Negativan koproloki nalaz, meutim, ne iskljuuje ardiazu, pa se u sumnjivim sluajevima moe preporuiti i endoskopija sa aspiracijom duodenalnog sadraja, ili skarifikacijom duodenalne sluzokoe. Ponekad je jednostavnije primeniti neki od antiardiaznih lekova i tako indirektno proveriti dijagnozu. Za sada se, inae, u terapiji primenjuju tri preparata: metronidazol (15-30 mg/kg, per oralno, dva puta dnevno tokom 5 do 10 dana), quinacrine HCl (6 mg/kg, per oralno, dva puta dnevno tokom 5 dana) i furazolidon (5 mg/kg, per oralno, dva puta dnevno tokom 5 dana). Metronidazol je dosta dobar, ali je skoro treina sluajeva rezistentna. Furazolidon je efikasan i kod pasa i kod maaka, s tim to vie pogoduje makama, dok je kvinakrin najefikasniji, ali ispoljava i niz neeljenih, efekata.

22

Bakterijske dijareje

U mnotvu bakterija digestivnog trakta kod pasa svega se nekoliko moe smatrati patogenim. Ove, tzv. enteropatogene bakterije se, za razliku od nepatogenih, mogu prilepiti za sluzokou creva gde se razmnoavaju i dovode do odgovarajuih oteenja. U principu se dele u dve grupe: invazivne, koje prodiru u sluzokou creva, pri emu mogu da dopru do limfe ili krvi izazivajui septikemiju, i neinvazivne ili enterotoksinogene, koje ne prodiru u sluzokou ve se patogeni efekat pripisuje njihovim toksinima. U invazivne bakterije spadaju Salmonella, Campylobacter, Yersinia, Shigella, Mycobacterium, Bacillus piliformis i invazivni sojevi E. coli. One primarno napadaju kolon i eventualno distalni deo tankih creva, izazivajui zapaljenje sa eksudacijom, sekrecijom mucina i krvarenjima. Ovakav eneterokolitis je, pri tome, obino praen vodenasto sluzavim, a ne retko i sluzavo krvavim prolivom. Enterotoksinogene bakterije svoje patogene efekte ostvaruju oslobaanjem toksina, koji pojaavaju sekreciju (aktiviranjem adenilat ciklaze, podstiu sintezu cAMP koji stimulie sekreciju), izazivajui tipine sekretorne dijareje, ili citotoksina koji direktno oteuju sluzokou creva. Tipian primer enterotosinogenih bakterija sekretornog tipa su toksinogeni sojevi E. coli, zatim Vibrio cholerae kod ljudi, premda njihov kliniki znaaj kod pasa i maaka nije podrobnije prouen. Kao primer citotoksinih enterotoksinogenih bakterija, opet, moemo da navedemo Clostridium difficile, koji moe da izazove teak enterokolitis potpuno nalik na invazivni. U okviru pojedinih vrsta bakterija, pri tome, postoje sojevi koji deluju invazivno i sojevi koji deluju enterotoksinogeno, s tim to nisu retki ni sluajevi da pojedine patogene bakterije u isto vreme deluju na oba naina. Salmonele, primarno svrstane u invazivne bakterije, mogu, na primer, lokalnim oslobaanjem produkata zapaljenja, poput bradikinina i prostaglandina, da provociraju veoma izraenu hipersekreciju. Pojedine bakterije, opet, mogu svojim enterotoksinogenim ili dijarogenim toksinima da kontaminiraju hranu (Staphylococcus spp.), takoe sa posledinom dijarejom.

23

Zanimljivo je da uloga enteropatogenih bakterija u etiologiji dijareja kod pasa i maaka nije podrobno ispitana, zbog ega se mnogi kliniari jo zadovoljavaju nepreciznim dijagnozama kao to je, na primer, bakterijska dijareja. Izmeu pojedinih oblika, meutim, postoje odreene razlike, zbog ega je tana diferencijacija izuzetno vana. U praksi se, inae, bakterijske dijareje kod pasa i maaka najee dovode u vezi sa sledeim bakterijama: E. coli, Salmonella spp., Yersinia enterocolitica, Campylobacter spp., Bacillus piliformis, Clostridium spp., Staphylococcus spp. i Shigella spp. Neke od njih izazivaju slina oboljenja kod ljudi, u prvom redu Salmonella, Yersinia i Campylobacter. Salmoneloza

Sa preko 140 izolovanih serotipova, salmenele, pre svega S. typhimurium i S. anatum, predstavljaju jednu od najrairenijih grupa enterobakterija kod pasa. Njihov nalaz u fecesu se, meutim, ne moe uvek dovesti u vezi sa klinikim oboljenjem. Prema nekim ispitivanjima u Americi ove bakterije su prisutne kod vie od 10% kliniki zdravih pasa, pri emu u pojedinim regijama inficirana populacija moe da broji i vie od 20% pasa. Kod maaka je rairenost znatno manja i u proseku se kree od 0,5-13,6%. Infekcija je peroralna, sa hranom ili vodom kontaminiranom fecesom. Da li e doi do pojave kliniki manifestnog oboljenja, pri tome, zavisi od virulentnosti sojeva i koliine unetih bakterija, zatim odbrambenog stanja organizma. Najugroenije su svakako mlade ivotinje, posebno novoroenad (salmonele predstavljaju najee uzronike neonatalne septikemije), zatim ivotinje drane u nehigijenskim uslovima (odgajivanice, pansioni i pet-opovi), bolnicama, naroito u sluaju tretiranja imunosupresivnim sredstvima ili pak u sluaju primarnih imunosupresivnih oboljenja. U veim aglomeracijama ivotinja moe da se javi u vidu enzootije, sa visokim morbiditetom i mortalitetom. Klinike manifestacije salmoneloze su relativno retke, posebno u odnosu na rairenost salmonela u populaciji pasa. Ukoliko se razvije, bolest se karakterie akutnom dijarejom, ponekad sa prisustvom sluzi i krvi u fecesu, povraanjem, febrom, anoreksijom, depresijom i progresivnom dehidracijom. U blaem obliku patoanatomske promene su ograniene

24

samo na crevnu sluzokou (akutni enterokolitis sa mezenterijalnim limfadenitisom), dok se u sluaju prodora bakterija u krv brzo razvija bakterijemija, septikemija i DIC, sa promenama na mnogim unutranjim organima. Iako se salmonele smatraju invazivnim bakterijama, salmonelozni enteritis je praen hipersekrecijom, koja je po svemu sudei provocirana produktima zapaljenja ili toksinima. Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike, zatim izolacijom uzronika, premda nalaz ne znai i siguran dokaz da je u pitanju salmoneloza. Salmonele se esto mogu nai u fecesu tokom virusnih dijareja, na primer, parvovirusnog enteritisa, zbog ega je korisno proveriti prisustvo leukocita u fecesu, koji po pravilu ukazuju na bakterijsko invazivno oboljenje. Terapija salmoneloze je dosta kontraverzna, pogotovu u sluaju subklinikog oboljenja. Na uzronike u mukozi creva antibiotici nisu u stanju da deluju pa se antibiotskom terapijom verovatno jo vie podstie hronicitet i kliconotvo. To se u prvom redu odnosi na primenu neapsorptivnih oralnih antibiotika, koji e samo unitavanjem crevne flore poremetiti postojeu ravnoteu. Eventualna primena antibiotika kod latentno inficiranih ivotinja je takoe kontraproduktivna i ni u kom sluaju ne doprinosi eliminaciji uzronika. Moda bi se sa veom efikasnou mogli primeniti probiotici. U tekim sluajevima salmoneloze sa veim oteenjima sluzokoe creva indikovana je primena sistemskih antibiotika, po mogustvu na osnovu antibiograma, s obzirom na visok procenat rezistencije. Uzronik obino dobro reaguje na trimetoprim/sulfo, hloramfenikol i cefalotin, pa bi neki od njih eventualno mogao da poslui za prvi izbor, do dobijanja rezultata antibiograma. Pored antibiotika, u zavisnosti od klinikog stanja ivotinje, terapija obino ukljuuje nadoknadu tenosti i elektrolita, a u teim sluajevima i vetaku ishranu. Prognoza zavisi od teine i toka oboljenja, u sluaju septikemije je nepovoljna, smrt moe nastupiti veoma brzo, dok je u blaim, hroninim oblicima uglavnom povoljna, naroito kod starije tenadi.

25

Kampilobakterioza

Campylobacter jejuni, jedna od najvanijih enteropatogenih baktereija kod ljudi i ivotinja irom sveta, izolovan je kod pasa sa fatalnim hemoraginim gastroenteritisom, ali isto tako i u mnogim sluajevima blagih dijareja, kao i kod kliniki zdravih ivotinja, esto u vezi sa istovremenim prisustvom kod njihovih vlasnika. Rairenost kampilobakterioze kod pasa i maaka varira od mesta do mesta, pri emu se broj pozitivnih nalaza kree od 5% i manje, do 50% u odraslih pasa, ili ak 75% u tenadi, pre svega sa dijarejom. Kod maaka je broj pozitivnih nalaza znatno manji i kree se uglavnom do 10%. Campylobacter je invazivna enteropatogena bakterija koja izaziva aktivni superficijalni erozivni enterokolitis, povremeno sa bakterijemijom. Naen je takoe kao sekundarac tokom parvovirusne infekcije pasa i salmoneloze. Vodenasto-sluzav proliv, povremeno sa primesama krvi, tenezmi i eventualno povraanje su glavni kliniki znaci ovog oboljenja. Dijareja najee traje 5 do 15 dana, pri emu nije iskljuena mogunost pojave dugotrajnih, hroninih proliva. Dijagnoza se postavlja na osnovu identifikacije uzronika (nalazom karakteristinih, tankih, spiralnih tapia u fekalnom razmazu, ili, jo bolje, njihovom izolacijom na specijalnim selektivnim podlogama), pri emu prisustvo leukocita predstavlja koristan dopunski pokazatelj koji potvruje bakterijsku infekciju. Izolacija uzronika inae nije jednostavna, s obzirom da se radi o mikroaerofilnoj bakteriji, uzorak fecesa bi trebalo uzeti direktno iz rektuma i odmah ga dostaviti na ispitivanje. Terapija se svodi na primenu antibiotika. Kod ljudi se u principu koristi eritromicin, koji se moe takoe primeniti kod pasa i maaka, u dozi od 10 mg/kg, per oralno, tri puta dnevno. Efikasni su, meutim, i furazolidon, doksiciklin, hloramfenikol, zatim aminoglikozidi, na primer, neomicin. Antibiotska terapija je efikasna i u sluaju eliminacije uzronika kod kliniki zdravih pasa, ime se znaajno moe umanjiti rizik od potencijalnih infekcija ljudi. Prognoza je u principu dobra, premda su opisani sluajevi bakterijemije sa letalnim ishodom.

26

Klostridioza

Clostridiium perfringens i Clostridium difficile su normalni stanovnici digestivnog trakta pasa i njima se pripisuje veliki broj sluajeva dijareja, posebno mukohemoraginog karaktera. Cl. difficile kod ljudi izaziva teak pseudomembranozni kolitis, posebno u sluaju antibiotske supresije normalne bakterijske flore creva, dok se kod pasa smatra uzronikom hronine dijareje. Prisutan je, naime, dosta esto u fecesu pasa i maaka sa dijarejom, pri emu se, s obzirom na mehanizam delovanja (lui citotoksin) njegova uloga ne moe zanemariti. Da li antibiotski tretman sa posledinim poremeajima crevne flore ima neku ulogu i u patogenezi ovog enteritisa kod pasa i maaka tek treba da se vidi. Dijagnoza ovog enterokolitisa kod ljudi se zasniva na dokazivanju citotoksina, dok se terapija svodi na peroralnu primenu vankomicina. Kako je ovaj antibiotik ekstremno skup, kod pasa i maaka bi svakako mogla da se koriste i druga antibakterijska sredstva, na primer, metronidazol, bacitracin ili tetraciklin. Kod domaih ivotinja, ukljuujui mesojede, ima znatno vie podataka o enteropatogenom delovanju Cl. perfringens, odnosno njegovih toksina. Ovaj anaerob, takoe predstavnik normalne mikroflore creva, najverovatnije se moe smatrati uzronikom akutnog hemoraginog gastroenteritisa, zatim hroninog, intermitentnog sluzavo-krvavog proliva, koji se posebno esto javljaju kod patuljastih rasa pasa. Inae, Clostridium perfringens je izolovan u veem broju sluajeva kod pasa sa hemoraginim dijarejama. Toksinogeni Cl. perfringens tip A je, na primer, izolovan kod pasa sa sluzavo-vodenastim prolivom, dok se Clostridium perfringens (welchii) smatra uzronikom akutnog hemoraginog gastroenteritisa pasa. Izolacija uzronika je, razume se, vana ali ne i jednostavna, to je i jedan od razloga nedovoljnog poznavanja uloge ovih anaeroba u etiopatogenezi crevnih oboljenja kod pasa i maaka. Bez obzira na izolaciju uzronika ili njegovog toksina, primenom metronidazola, penicilina, ampicilina ili hloramfenikola, koji se koriste i kod dijareja druge etiologije, sasvim se sigurno moe suzbiti i eventualna anaerobna infekcija.

27

Virusne dijareje

Tokom poslednjih dvadesetak godina u fecesu pasa i maaka izolovano je vie virusa koji, oigledno, imaju sve vei znaaj u etiologiji gastrointestinalnih oboljenja. Iako su neki virusi opisani jo sedamdesetih godina, obilje podataka o enterovirusima kod pasa i maaka nalazimo tek nakon osamdesete godine. Mnogi od njih su izolovani kod kliniki zdravih ivotinja tako da se o njihovoj patogenosti mnogo ne zna. Jedan od takvih je, meutim, bio i tzv. "minute virus", izolovan 1970. godine iz fecesa zdravih ivotinja, koji je osam godina kasnije opisan kao uzronik jedne od najteih virusnih dijareja pasa - parvovirusnog enteritisa. Do sada su, inae, pored parvovirusa, iz fecesa pasa izolovani koronavirus, rotavirus, astrovirus, adenovirus, paramiksovirus i pikornavirus, kao i humani ECHO i koksakivirusi. Pri tome su, uz ranije upoznat virus teneaka, parvovirus, koronavirus i rotavirus naznaeni kao uzronici dijareje kod pasa. I kod maaka je izolovano vie virusa. Pored parvovirusa, uzronika panleukopenije, iz fecesa ove vrsta ivotinja izolovani su koronavirus (uzronik infektivnog peritonitisa), rotavirus i astrovirus, zatim kalicivirus i reovirus tip III, o ijoj enteropatogenosti nema podatka. U elijama creva se, nadalje, mogu nai virus leukemije (FeLV) i virus imunodeficijencije maaka (FIV). Parvovirusni enteritis pasa

Parvovirusni enteritis je akutno, veoma kontagiozno oboljenje pasa izazvano epiteliotropnim enterovirusom koji spada u grupu parvovirusa. Virus se prvenstveno razmnoava u elijama sa visokim mitotskim indeksom, kao to su epitelne elije sluzokoe tankih creva, zatim elije kotane sri i limfatinih tkiva, sa posledinom nekrozom kripti crevnih resica, tekom dijarejom i leukopenijom. Oboljenje je prvi put opisano u SAD, krajem sedamdesetih godina (virus je izolovan na Kornel univerzitetu u avgustu 1978. godine), pri emu su se masovne enzootije javile gotovo istovremeno irom Amerike, Australije i Evrope, ukljuujui i nau zemlju. Infekcija je per oralna (hranom, vodom ili predmetima kontaminiranim fekalijama inficiranih ivotinja), atrijum infekcije je obino limfatino

28

tkivo drela (tonzile, retrofaringealni limfni vorovi) odakle virus dospeva u timus i druge limfatine strukture. Viremija dostie vrhunac obino izmeu 4. i 5. dana, kada se ve mogu uoiti i prve promene na crevima. U poetku se smatralo da postoje dva razliita oblika parvovirusnog oboljenja, miokarditis i enteritis. Ubrzo, meutim, dolo se do zakljuka da se miokarditis javlja samo kod novoroene tenadi, te da se to moe objasniti visokom mitotskom aktivnou elija miokarda kod novoroenadi. Mogu da obole psi svih uzrasta, mada se najee javlja kod tenadi izmeu 6 i 20 nedelja starosti. tenad mlaa od 6 nedelja su obino zatiena maternalnim antitelima. Posebno su, inae, predisponirana imunodeficijentna tenad (poremeen transfer maternalnih antitela, naroito putem kolostruma, jake invazije askaridama, neadekvatan reim vakcinacije, podhranjenost i sl.). Klinika slika parvovirusnog enteritisa zavisi od uzrasta i imunolokog statusa inficirane ivotinje. Bolest najee poinje anoreksijom i depresijom, da bi se ubrzo zatim pojavili znaci gastrointestinalnih poremeaja, povraanje i profuzan, smrdljiv, esto hemoragian proliv. Usled gubitna velike koliine tenosti veoma brzo se razvija dehidracija i hipovolemini ok, koji mogu da dovedu do iznenadnih uginua u roku od 24 asa. U proseku, meutim, bolest traje 5 do 7 dana, pri emu kliniki tok uglavnom zavisi od koliine izgubljene tenosti. U sluaju tee dehidracije, naime, zapaa se hipotermija, turgor koe je smanjen, one jabuice upale, depresija jo izraenija, zavisno od stepena metabolike acidoze. Oboljenje se moe iskomplikovati sekundarnim bakterijskim infekcijama, sa endotoksinim okom koji predstavlja jedan od eih uzroka uginua, zatim diseminovanom intravaskularnom koagulacijom, koja takoe dovodi do uginua. Smrtnost, meutim, nije velika (oko 20%), tako da se u proseku ve izmeu 4. i 5. dana moe zapaziti poboljanje, prestanak povraanja i proliva, zatim pojava apetita. Promene su lokalizovane na tankim crevima, mahom u duodenumu i jejunumu, zatim regionalnim limfnim strukturama. Osnovni nalaz predstavlja nekroza epitelnih elija kripti sa posledinim kolapsom crevnih resica, zatim deplecija limfatinog tkiva. Dijagnoza se prvenstveno postavlja na osnovu epizootiolokih podataka i klinike slike (visok morbiditet, posebno kod nevakcinisane, ili, jo ee,

29

na vreme nerevakcinisane tenadi, depresija, anoreksija, krvav proliv). Patognomonian nalaz je leukopenija, koja najverovatnije ima veliki prognostiki znaaj. Neki autori istiu relativno nizak hematokrit (neznatno poveanje) u odnosu na druge znake dehidracije, na osnovu kojeg se parvovirusni enteritis moe diferencirati od akutnog hemoraginog enteritisa. Izolacija virusa u fecesu obolelih ivotinja, odnosno nalaz specifinih antitela na parvovirus predstavljaju najpouzdaniji dokaz infekcije. Terapija se u prvom redu svodi na nadoknadu tenosti i elektrolita. Sistemska primena antibiotika irokog spektra je indikovana, s jedne strane, zbog poveane permeabilnosti creva i opasnosti od sepse, a, s druge strane, zbog imunosupresije izazvane leukopenijom. Peroralna primena neapsorptivnih antibiotika je dosta kontraverzna, eventualno dolazi u obzir uz istovremenu primenu odgovarajuih adsorbentnih i adstrigentnih sredstava. U sluaju izraenijeg povraanja indikovano je dati antiemetike i to metoklopramid. Dok traje povraanje, generalno, izbegava se davanje i vode i hrane preko usta (eventualno se sme davati po malo tenosti, u kraim vremenskim intervalima), pri emu se po prestanku povraanja i proliva ivotinje moraju postepeno vratiti na normalnu ishranu. Najvanija je, u svakom sluaju, imunoprofilaksa, koja se izvodi po odgovarajuem programu vakcinacije tenadi, kojim su, pored parvovirusnog enteritisa, obuhvaeni koronavirusni enteritis, teneak, zarazno zapaljenje jetre i zarazni kaalj. Koronavirusna infekcija pasa

Koronavirusna infekcija pasa je aktuno kontagiozno oboljenje izazvano epiteliotropnim enterovirusom iz familije Coronaviridae, koji napada enterocite prvenstveno na vrhovima crevnih resica, dovodei do njihove destrukcije i atrofije, sa posledinom malapsorptivnom dijarejom. Razliiti sojevi koronavirusa izolovani su kod ljudi, maaka (koronavirusni enteritis, infektivni peritonitis), svinja (TGE), goveda, konja, ivine, pacova i mieva, uglavnom u vezi sa gastrointestinalnim poremeajima. U vie razliitih enzootija kod pasa, inae, do sada je izolovano ak 7 sojeva koronavirusa.

30

Psei koronavirus je veoma virulentan, iri se izuzetno brzo meu prijemivim ivotinjama, u prvom redu u odgajivanicama. Infekcija je peroralna, unoenjem materijala kontaminiranih fecesom zaraenih ivotinja. Inkubacioni period je kratak, 1 do 4 dana. Virus se razmnoava u epitelnim elijama du tankih creva, razara enterocite sa posledinim skraivanjem crevnih resica (vilusna atrofija). Sa deskvamisanim epitelnim elijama virus se putem fecesa izbacije u spoljanju sredinu. Usled oteenja povrinskog sloja crevne sluzokoe, inae, dolazi do poremeaja varenja i apsorpcije, koji predstavljaju osnovni patofizioloki mehanizam dijareje. Generalizovana infekcija do sada nije opisana, premda je virus naen u mezenterijalnim limfnim vorovima, jetri i slezini. Koronavirus, inae, moe samostalno da dovede do enteritisa, ili udrueno sa parvovirusom, poveavajui znaajno i morbiditet i moralitet. Bolest poinje naglo sa veoma brzim irenjem, osnovni simptom je dijareja koja se javlja iznenada, ponekad se moe zapaziti povraanje. Feces je narandaste boje, veoma smrdljiv, retko sa primesama krvi. U tekim sluajevima proliv je profuzan, vodenast, to moe da dovede do brzog razvoja dehidracije i disbalansa elektrolita. esto se, nadalje, moe zapaziti letargija i gubitak apetita. Za razliku od parvovirusne infekcije, kod koronavirusnog enteritisa nije prisutna leukopenija. (U pojedinim sluajevima se mogu uoiti iscedak iz nosa i oiju, meutim nije dokazana njihova veza sa koronavirusom). Mogu, inae, da obole ivotinje svih rasa, oba pola, razliite starosti, pri emu se kod starijih esto javlja u subklinikoj formi. Na osnovu klinikih i epizootiolokih podataka moe se posumnjati na koronavirusnu infekciju. Tana dijagnoza se, meutim, ne moe lako postaviti, s obzirom na dosta nespecifinu kliniku sliku koja se malo razlikuje od mnogih slinih oboljenja druge etiologije. Oteenja sluzokoe nisu ni priblino dramatina kao kod parvovirusne infekcije (patohistoloki nalaz bi mogao da bude jedan od pouzdanijih parametara za postavljanje dijagnoze, ali u rutinskoj praksi nema znaaja), zbog ega nisu retki sluajevi spontanog oporavka bez prethodno potvrene dijagnoze. Izolacija i identifikacija virusa sigurno predstavljaju najegzaktniji nain dijagnostikovanja bolesti, mada je to prilino komplikovano: virus se ne moe uvek nai u fecesu, i, to je jo vanije, teko se razmnoava na

31

kulturi tkiva pa ga nije jednostavno izolovati. U obzir naravno dolaze i seroloki testovi za dokazivanje specifinih antitela na koronavirus koji su daleko pristupaniji za svakodnevnu praksu. Za svakodnevnu kliniku praksu, meutim, precizna identifikacija uzronika nije posebno znaajna, s obzirom da se simptomatskom terapijom mogu postii sasvim zadovoljavajui rezultati. Terapija ukljuuje nadoknadu izgubljene tenosti i elektrolita, u sluaju ozbiljnije dehidracije, parenteralnu primenu antibiotika irokog spektra u cilju spreavanja sekundarnih bakterijskih infekcija, antidijaroika i crevnih protektanata, itd. Postoji vakcina protiv koronavirusnog enteritisa, meutim, vakcinacija jo nema rutinski karakter. Panleukopenija maaka

Panleukopenija je teko, veoma kontagiozno parvovirusno oboljenje maaka sa velikim letalitetom. Virus se razmnoava u elijama sa visokom mitotskom aktivnou - epitelnim elijama kripti tankih creva i elijama kotane sri. Usled razaranja germinativnih elija kripti dolazi do kolapsa crevne resice sa istovremeno poremeenom sekrecijom, digestijom i apsorpcijom (enteritis). Razaranjem limfoidnih elija, opet, veoma brzo se razvija leukopenija. Kliniki je oboljenje slino parvovirusnoj infekciji pasa. Atrijum infekcije je najverovatnije sluzokoa drela, mada nisu iskljueni ni drugi putevi infekcije. Oboljevaju najee maii nakon iscrpljivanja maternalnog imuniteta, sa 3 do 4 meseca starosti, skoro nikad pre 6 do 8 nedelja, dok kod starijih ivotinja verovatno prolazi asimptomatski. Najvie su ugroene kune make, dok su uline make obino rezistentne. Inkubacija traje u proseku od 4 do 10 dana, klinika slika varira od perakutnih sluajeva sa brzim uginuem do blagih, uglavnom benignih oboljenja, koji lie na trovanje. Najvaniji simptom je permanentno povraanje sluzavog ukasno-zelenog eludanog sadraja (boja ui), proliv, progresivna dehidracija, anoreksija, depresija, visoka temperatura. Smrtnost je naroito velika kod najmlaih maia.

32

Dijagnoza se postavlja na osnovu klinikih i epizootiolokih podataka, pri emu je veoma izraena leukopenija (esto ispod 0,5 x 109/1) patognomonian znak ovog oboljenja. Seroloka dijagnostika je takoe mogua, premda u svakodnevnoj klinikoj praksi nema veeg znaaja. Dijagnoza se, nadalje, lako moe potvrditi patohistolokim pregledom creva uginulih maia, kada se mogu ustanoviti karakteristina oteenja crevne sluzokoe (potpuna destrukcija crevnih resica). Promene su, razume se, najizraenije na sluzokoi tankih creva, pri emu se slina oteenja mogu zapaziti i u kolonu, dodue manjeg intenziteta, vie fokalnog karaktera. Terapija se u principu poklapa sa terapijom parvovirusne infekcije pasa - obuhvata nadoknadu izgubljene tenosti, parenteralnu primenu antibiotika irokog spektra, primenu antiemetika, itd. U pojedinim sluajevima, posebno kod starijih i krupnijih maia, oporavak moe nastupiti dosta brzo, premda su mogue razliite komplikacije, od sekundarnih bakterijskih infekcija i endotoksemije do diseminovane intravaskularne koagulacije, redovno sa letalnim ishodom. Specirfina imunoprofilaksa predstavlja najvaniji nain borbe protiv ove bolesti i izvodi se po odgovarajuem programu vakcinacije, kojim su pored panleukopenije obuhvaene jo neke bolesti maaka, u provom redu infekcije herpes virusom i kalici virusom. Gljivine dijareje

Gljivine infekcije tankih creva kod pasa i maaka su relativno retke i uglavnom se dovode u vezu sa prolongiranom upotrebom antibiotika i kortikosterioda, malnutricijom ili pak drugim hroninim oboljenjima praenim opadanjem imuniteta. Najei uzronici gljivinih infekcija creva su Histoplasma capsulatum, Candida albicans i Aspergilus spp. Candida albicans je verovatno jedan od najeih uzronika gljivinih enteritisa kod pasa i maaka, sa karakteristinim naslagama na povrini crevne sluzokoe, poremeajima varenja i apsorpcije i posledinim dijarejama. Dijareje mogu biti akutne ili hronine. Dijagnoza se relativno jednostavno postavlja nalazom gljivica u fecesu. Obolele ivotinje dobro reaguju na peroralnu administaciju nistatina i ketokonazola.

33

Aspergiloza je tei oblik gljivinog oboljenja creva sa dubokom, difuznom infiltracijom submukoze. U klinikoj slici dominira dijareja (akutna ili hronina) i, skoro redovno, gubitak telesne mase. Dijagnoza se postavlja ispitivanjem koprokulture. Obolele ivotinje se dosta teko lee. Jedan od vidova medikamentozne terapije se bazira na kombinaciji 5-fluorocitozina (100 mg/kg dnevno) i amfotericina B (0,2 mg/kg svaki drugi dan), premda se amfotericin B moe koristiti i samostalno. Histoplazmoza se znaajno razlikuje od prethodnih gljivinih infekcija. Javlja se u mnogim krajevima kao endemsko oboljenje (rezervati ptica, movarna podruja zagaena ptijim izmetom), po pravilu hroninog toka, sa promenama na mnogim organima, pre svega pluima, zatim crevima, jetri i regionalnim limfnim vorovima. Histoplazmoza pasa predstavlja prilino veliki problem u preko 30 drava Amerike. U klinikoj slici dominiraju mravljenje, respiratorni problemi, dijareja, esto sa primesama krvi u fecesu, malapsorpcija, anemija, anoreksija i depresija. Dijagnoza se postavlja identirikacijom uzronika u neutrofilima i monocitima periferne krvi ili na skarifikatu sluzokoe kolona. Terapija se svodi na primenu amfotericina B ili ketokonazola. Toksine dijareje Dijareje kod pasa i maaka se esto mogu javiti kao posledica unoenja egzogenih toksina ili pojedinih medikamenata. Naroito su este dijareje izazvane lekovima. Tako na primer, gastrointestinalni poremeaji se esto uoavaju usled unoenja insekticida koji se upotrebljavaju za unitavanje buva, nesteroidnih antiinflamatornih sredstava (aspirin, fenilbutazon, indometacin, ibuprofen, fluniksin meglumin), digitalisa i jo nekih kardijaka, nekih antihelmintika, veine antikanceroznih lekova, mnogih antibiotika (izmeu ostalog i zbog poremeaja crevne flore), lekova koji sadre magnezijum itd. Hemoragini gastroenteritis sa erozijama, ulceracijama, nekrozom, ponekad ak sa perforacijom kolona, opisan je vie puta u pasa sa diskopatijama, tretiranih deksametazonom. Mnogi egzogeni toksini mogu da izazovu dijareju. Treba meu prvima navesti hranu kontaminiranu bakterijskim stafilokoknim enterotoksinom, zatim razliite hemijske supstancije poput tekih metala (olovo, arsen,

34

talijum), insekticide (organofosfati), biljne insekticide, herbicide, fungicide itd. Nisu retki sluajevi dijareja izazvani uzimanjem zagaene vode, na kanalima ili barama, kontaminirane raznim hemikalijama. Najvei broj ovakvih trovanja se manifestuje prvenstveno povraanjem, muninom, potom dijarejom, premda nisu retki ni ekstradigestivni simptomi, na primer, neuroloki poremeaji kod organofosfornih jedinjenja. Patogeneza dijareje se razlikuje od toksina do toksina. Pri tome, veliina i karakter oteenja crevne sluzokoe najee zavise od koliine unete toksine supstancije. Dijagnoza se uglavnom postavlja na osnovu anamnestikih podatka, pri emu je terapija simptomatska i, razume se, obuhvata neizostavni prekid daljeg unoenja otrovne materije, eventualno ispiranje eluca i creva i konano, primenu odgovarajuih antidota, za one otrove koji imaju specifine antidote. Nutritivne dijareje Iako se dijareje esto dovode u vezu sa grekama u ishrani koje indirektno omoguavaju delovanje drugih enteropatogena, kod jednog broja sluajeva hrana moe da bude neposredni uzrok dijareje. Ingestija raznih kuhinjskih i drugih otpadaka, korozivnih i nesvarljivih materija, kostiju, peska, zemlje, dlake, plastike, trave, tkanina i sl., sasvim razumljivo dovodi do iritacije sluzokoe eluca i creva sa posledinim gastrointestinalnim poremeajima. ivotinje, nadalje, pojedina hraniva jednostavno ne podnose, na primer laktozu mleka, masnu hranu, zaine i aditive. U takvim sluajevima vlasnici ivotinja su skloni da sumnjaju na alergiju, posebno kada se dijareja pojavi iznenada, nakon uzimanja odreene hrane. Alergija na hranu je teoretski mogua, meutim, kod pasa i maaka je retko dokumentovana. Takvu sumnju svakako ne treba apriori odbaciti. Da li je zaista po sredi alergija, najjednostavnije emo proveriti "restriktivnom dijetom": iz obroka treba izbaciti sve to je ivotinja u poslednje vreme uzimala i prei na tzv. hipoalergensku hranu (pirina uz dodatak mesa sa kojim ivotinja ranije nije dolazila ili pak retko dolazila u kontakt, kao to je, na primer, jagnjetina). Ukoliko doe do smirivanja proliva i oporavka ivotinje, u narednom periodu postepeno uvodimo nova hraniva, otprilike po jedno na

35

7 dana, ne bi li eventualno otkrili inkrimisano jelo. Prelazak na gotovu industrijsku hranu ve predstavlja veliki problem, budui da je teko utvrditi odakle potiu pojedine komponente, pre svega proteini, mada se u takvim sluajevima ne mogu zanemariti ni konzervansi, koji su u konzerviranoj hrani redovno prisutni. Postoje, naravno, i savremenije alergijske metode, ali se one ree koriste u svakodnevnoj rutinskoj praksi. Promene na koi su ea pojava kod alergije na pojedina hraniva nego dijareje, kako kod pasa, tako i kod maaka. Tako, na primer, kod nemakih ovara su opisani sluajevi hroninih otitisa sa intermitentnom dijarejom kao verovatna alergija na hranu. Inae, restriktivna dijeta i eliminacija pojedinih hraniva istovremeno predstavlja i osnovni vid terapije svake "hranom izazvane dijareje", pa i u sluaju alergije na hranu. Akutne idiopatske dijareje

Akutne dijareje kod pasa i maaka bez sumnje predstavljaju jedan od najeih problema sa kojima se veterinari sreu u svakodnevnoj klinikoj praksi. Do dijareje, kao to je poznato, moe da dovede veoma veliki broj etiolokih agenasa, pri emu je u nekim sluajeva nemogue otkriti neposredan uzrok. U takvim sluajevima najee konstatujemo "akutni nespecifini enteritis", ili "gastroenteritis", iza koga se u stvari krije samo klinika dijagnoza. U pojedinim sluajevima, meutim, mogu da se jave i teka veoma dramatina oboljenja, ne retko sa letalnim ishodom, pri emu se uzrok ne moe ustanoviti uprkos svim dijagnostikim postupcima. Akutni hemoragini gastroenteritis

Akutni hemoragini gastroenteritis poredstavlja veoma teko, dramatino oboljenje nepoznate etiologije, koje se karakterie iznenadnom pojavom povraanja i profuznog krvavog proliva sa veoma brzim razvojem dehidracije i hemokoncentracije. Napada pse svih uzrasta, naroito mlae (2 do 4 godine), u prvom redu patuljastih rasa poput naucera i toj podle. U fecesu obolelih pasa moe se nai veliki broj bakterija Cl. perfringens (welchii), pa se smatra da je on, odnosno njegov toksin uzronik oboljenja.

36

Slini simptomi su, meutim, eksperimentalno provocirani ubrizgavanjem endotoksina, zatim tokom anafilaktikog oka, pa je time i uloga klostridija nedovoljno razjanjena. Klinika slika varira od relativno blagog krvavog proliva do teke hemoragine dijareje sa brzim razvojem oka i uginuem ivotinje. Tepmeratura se kree u granicama od 35oC do 40oC (u zavisnosti od stepena hipovolemije), ee normalna, puls blago povien, disanje ubrzano, turgor koe normalan... Proliv i povraanje su, razume se kljuni simptomi, sa prisustvom krvi u fecesu, a ne retko i u povraenom sadraju. U oko 20% sluajeva se palpacijom abdomena uoava bol, u 40% sluajeva se radiografski moe ustanoviti paralitiki ileus. Po svom toku, inae, akutni hemoragini gastroenteritis moe da lii na parvovirusni enteritis, pri emu se od njega razlikuje veoma dramatinim poveanjem hematokritske vrednosti bez vidljivog smanjenja turgora koe. Dijagnoza se u stvari bazira upravo na visokom hematokritu koji je po pravilu iznad 0,60, ponekad ak 0,70-0,80 i smrdljivom krvavom prolivu, pri emu cela ivotinja zaudara istim smradom. Hematolokim pregledom se, osim poveanja hematokritske vrednosti, broja eritrocita i koncentracije hemoglobina, ponekad moe ustanoviti smanjenje broja trombocita, ee samo poremeaj njihovih funkcija, neznatna neutrofilija i umerena limfopenija, zatim poveanje koncentracije ukupnih proteina. Diferencijalno dijagnostiki, pored parvovirusne infekcije u obzir dolaze trovanja varfarinom, nespecifini kolitis, peptiki ulkus eluca ili ulceracije na elucu i crevima druge etiologije, hemoragini pankreatitis, ok... Terapija se u prvom redu svodi na brzu nadoknadu izgubljene tenosti i elektrolita. Indikovana je svakako primena antibiotika, najbolje onih koji deluju istovremeno na Cl. perfringens i na Gram negativne bakterije, s obzirom da se ne moe iskljuiti ni mogunost endotoksemije kao primarnog uzroka akutnog hemoraginog enteritisa. Indikovano je takoe u poetku primeniti kortikosteroide radi eventualnog preveniranja endotoksinog oka. Prognoza je uglavnom povoljna, ako se sa terapijom pone na vreme i ukoliko hematokrit nije previsok. Ako je hematokritska vrednost u poetku iznad 0,75, anse za preivljavanje su neznatne.

37

Enteropatije sa gubitkom proteina

Mnoge hronine bolesti tankih creva se karakteriu pojaanim izlaskom tenosti i proteina u lumen creva, zbog ega se obino svrstavaju u tzv. sindrom enteropatije sa gubitkom proteina (protein losing enteropathies). Osnovna karakteristika ovih oboljenja je povean gubitak proteina - albumina i globulina, sa posledinom panhipoproteinemijom. Zajedno sa proteinima krvi, pri tome, u lumen creva dospevaju i limfociti, pa se ovom sindromu ponekad dodaje i limfopenija. Klinika slika je nespecifina, obuhvata simptome hroninih dijareja, odnosno simptome oboljenja koja su esto praena gubitkom proteina preko crevne sluzokoe, odnosno gubitkom proteina uopte. Kao rezultat hipoalbuminemije, na primer, mogu se pojaviti edemi, ascites i pleuralne efuzije. Do enteropatije sa gubitkom proteina mogu da dovedu mnogi uzroci, poput inflamatornih i ulcerativnih oboljenja creva, crevnih limfangiektazija, insuficijencije srca, konstriktivnog perikarditisa itd. Za sada ne postoji neki specifini test za dokazivanje ove enteropatije, primenljiv u svakodnevnoj praksi, zbog ega se obino sluimo iskljuivanjem hepatike i renalne hipoalbuminemije. Tana dijagnoza se moe postaviti primenom radioizotopa, obeleavanjem albumina radioaktivnim hromom, to je izvodljivo samo u specijalizovanim dijagnostikim i/ili nauno-istraivakim institucijama. Terapija je obino simptomatska i ukljuuje leenje primarnog oboljenja u sluaju njegovog dijagnostikovanja, dijetalnu ishranu bez masti, visokokvalitetnim svarljivim proteinima, kao i primenu prednizolona. Maldigestija i malapsorpcija

Maldigestija i malapsorpcija su vrlo esto poremeaji koji se prepliu tokom mnogih hroninih oboljenja creva sa posledinim gibutkom telesne mase. Izmeu jednog i drugog poremeaja, pri tome, postoje sutinske razlike zbog kojih je neophodna adekvatna diferencijacija.

38

Maldigestija predstavlja problem koji se primarno dovodi u vezu sa insuficijencijom pankreasa. Usled deficita pankreasnih enzima i nemogunosti varenja hrane, klinikom slikom dominira dijareja osmotskog tipa i mravljenje. Feces je obino smrdljiv, sa primesama masti. Steatoreja podstie sekreciju u debelim crevima, ime se volumen fecesa i gubitak tenosti poveava. Dijagnoza obuhvata ispitivanje funkcije pankreasa, dok se terapija svodi na peroralno dodavanje enzimskih preparata pankreasa. Malapsorpcija moe da bude praena istovremenim poremeajima varenja mada ne mora. Do poremeaja apsorpcije prvenstveno dovode teka oboljenja sluzokoe creva, kao to su infiltrativne intestinalne boleti poput limfosarkoma, teka inflamatorna oboljenja, resekcija creva (smanjenje apsorptivne povrine), hronine parazitoze itd. Klinikom slikom takoe dominira hronino mravljenje i dijareja. Dijagnoza se postavlja na osnovu posebnih apsorpcionih testova (test apsorpcije ksiloze, test optereenja mau, koncentracija folata i vitamina B12 u krvi), koji najee omoguavaju i diferencijaciju od maldigestije. Terapija malapsorpcije, pored tretmana osnovnog oboljenja, u osnovi se svodi na dijetalnu ishranu, eim malim obrocima bogatim lako svarljivim proteinima i ugljenim hidratima, bez masti, uz dodatak srednjelananih triglicerida (MCT - medium-chain tryglicerides) dobijenih iz kokosovog oraha, radi nadoknade manjka energije, mada je jednostavnije koristiti odgovarajua komercijalna dijetalna hraniva. Pored toga, neophodno je dodati vitamine rastvorljive u mastima, a vrlo esto i peroralne antibiotike, u cilju kontrole bakterijske flore koja moe da dovede do sekundarnih problema. Hronine inflamatorne bolesti creva Plazmocitni-limfocitni enteritis

Plazmocitni-limfocitni enteritis je hronino obljenje koje se karakterie veoma izraenom plazmocitnom i limfocitnom infiltracijom mukoze i submukoze creva. Definie se kao nespecifini inflamatorni odgovor na tetno delovanje razliitih noksi, pri emu se neposredan uzrok niti

39

mehanizam nastanka ne zna. Pretpostavlja se da je u pitanju imunoloka reakcija na antigene koji su iz lumena creva prodrli kroz oteenu sluzokou. U klinikoj slici dominiraju simptomi hroninog enteritisa: uestala defekacija, 6-7 puta dnevno, feces je kaast ili tean, sa primesama sluzi. Povremeno se moe zapaziti povraanje, a skoro redovno, gubitak telesne mase, naroito u sluaju dueg toka oboljenja. Izvesne razlike u klinikoj slici mogu se zapaziti ukoliko je inflamatorni proces prisutan samo u debelim crevima kada klinika slika odgovara kolitisu, premda se relativno esto identine promene mogu zapaziti du celog digestivnog trakta. Fiziki nalaz je nespecifian, eventualno se mogu napipati zadebljani zavoji creva. Pregledom krvi moe se ustanoviti hipoproteinemija, pregledom fecesa steatoreja. Korisni podaci se mogu dobiti specifinim testovima funkcije creva: apsorpcija ksiloze je smanjena, koncentracija folata i kobalamina smanjena, osim u sluaju preteranog razmnoavanja bakterijske flore kada su folati povieni a kobalamin smanjen. Konana dijagnoza se postavlja biopsijom i histolokim pregledom crevnog zida: zid creva je edematozan, infiltrati limfocita i plazma elija prisutni su u submukozi i lamini propriji mukoze, naroito u crevnim resicama, sa karakteristinom degeneracijom apsorptivnih elija i vilusnom atrofijom. Ovo je, inae, jedno od najeih malapsorptivnih oboljenja creva, zatim jedno od dve tipine bolesti iz kompleksa enteropatija sa gubitkom proteina. Terapija je dosta kompleksna, obuhvata primenu imunosupresivnih sredstava (prednizolon), oralnu primenu antibiotika (tetraciklin, metronidazol, tilozin), u tekim sluajevima azatioprina. Velika panja se poklanja dijetalnoj ishrani bez masti, uz dodatak nekog MCT ulja (ulja koja sadre trigliceride srednje dugakih masnih kiselina). Zbog mogueg deficita vitamina rastvorljivih u mastima, treba ih dodavati parenteralno, ukljuujui i vitamine B kompleksa. Prednizolon ili azatioprin je, pri tome, najee neophodno primenjivati tokom dueg vremenskog perioda. Prognoza je dosta loa, naroito u sluajevima koji traju due vreme, sa izraenom hipoproteinemijom i kaheksijom.

40

Eozinofilni enteritis

Eozinofilni enteritis je hronino oboljenje creva koje se karakterie infiltracijom eozinofila u propriji mukoze creva. Osim tankih creva, sline promene se mogu nai u elucu (eozinofilni gastritis) i debelim crevima, tako da je najbolje govoriti o eozinofilnom gastroenteritisu. Osim eozinofilne infiltracije lamine proprije i crevnih resica, u crevnom zidu se ponekad nalaze segmentirani eozinofilni granulomi nalik na tumorske mase, koji mogu da dovedu do opstrukcije creva. Taan uzrok eozinofilnog enteritisa je nepoznat, premda se pretpostavlja da su promene posledica delovanja imunolokih mehanizama, moda ak hranom indukovan alergijski proces, zbog ega neki ovo oboljenje nazivaju i alergijskim gastroenteritisom. Kod nekih ljudi obolelih od eozinofilnog gastroenteritisa naena je poveana koncentracija IgA u crevima i serumu. Kod pasa je, opet, zabeleena pojava eozinofilnog enteritisa u vezi sa visceralnom migracijom larvi T. canis. Klinika slika eozinofilnog enteritisa obuhvata povraanje i proliv, povremeno sa prisustvom krvi. Gastrointestinalni poremeaji se najee javljaju u epizodama od po 3-4 dana, za to vreme se, pored povraanja i proliva, moe zapaziti karakteristino kranje creva. Simptomi najee prolaze spontano, da bi se posle ciklusa od 6-7 dana, najvie mesec dana, kompletna slika ponovila. U zavisnosti od duine trajanja procesa, moe se zapaziti gubitak telesne mase. Fiziki nalaz je nespecifian, eventualno se mogu palpirati zadebljali zavoji tankih creva ili uveani mezenterijalni limfni vorovi. Pregledom krvi se moe ustanoviti periferna eozinofilija, mada to ne mora biti pravilo. U fecesu se moe ustanoviti prisustvo masti, eventualno mnotvo jaja parazita. Apsorpcioni testovi su uglavnom normalni, bar u lakim sluajevima. Biohemijskim pregledom krvi moe se uoiti hipoproteinemija, pri emu se enteroopatija sa gibitkom proteina moe dokazati i specifinim testovima sa radioizotopima. Najsigurniji nain za postavljanje dijagnoze je histoloki pregled uzoraka sluzokoe creva uzetih biopsijom: crevni zid je zadebljao, u lamini propriji mukoze se zapaaju infiltrati eozinofila koji se ponekad mogu uoiti i u crevnim resama. Biopsija se, inae, moe izvesti endoskopski, preko kolona

41

ili eluca, pri emu se sline promene obino mogu ustanoviti i u kolonu i u elucu. Terapija se u prvom redu svodi na peroralnu primenu prednizolona u duem vremenskom periodu, obino oko 2 meseca. Inicijalna doza je 2 mg/kg svaki dan, prvih 5-7 dana, da bi se nakon toga produilo sa istom dozom svaki drugi dan. U obzir dolazi hipoalergenska dijeta, lako svarljiva hrana bez masti. U pojedinim sluajevima povoljno deluju antibiotici. Kod pasa je prognoza relaltivno povoljna, s obzirom da se kortikosteroidima bolest moe tokom dueg vremenskog perioda drati pod kontrolom. Kod maaka je prognoza nepovoljnija, eozinofilni infiltrati su esto prisutni i na drugim organima, pri emu su kortikosteroidi obino neefikasni. Granulomatozni enteritis

Granulomatozni enteritis predstavlja hronino oboljenje nepoznate etiologije, koje po mnogo emu lii na tzv. regionalni eneteritis ili Kronovu bolest kod ljudi. Karakterie se pojavom fokalnih, granulomatoznih zapaljenskih arita na jednom ili vie mesta du intestinalnog trakta, najee u distalnom delu ileuma i kolonu. Kliniki znaci su nespecifini, ukljuuju hroninu dijareju, gubitak telesne mase, esto sa edemima i ascitesom. Palpacijom abdomena esto se mogu napipati zadebljani zavoji creva i uveani mezenterijalni vorovi. Pregledom krvi obino se moe ustanoviti hipoproteinemija. Apsorpcioni testovi mogu biti promenjeni u zavisnosti od stepena i duine trajanja patolokog procesa, u svakom sluaju nisu dovoljno specifini. Radioloki pregled sa barijumom moe biti koristan, mada se tana dijagnoza jedino moe postaviti histolokim pregledom uzoraka crevne sluzokoe, uzetih biopsijom, ili, jo sigurnije, nakon laparatomije. Granulomatoznim zapaljenjem su zahvaeni svi slojevi crevnog zida, u zahvaenim aritima mogu se videti makrofagi, polijedarne dinovske elije, limfociti, plazma elije, eozinofili i neutrofili. Malo ima podataka o eventualnoj terapiji (malo je sluajeva do sada ukupno i opisano), u obzir dolaze primena glukokortikosteroida i

42

sulfasalazina, premda neki preferiraju azatioprin, u kombinaciji sa antibioticima (metronidazol ili tilozin). Hirurka resekcija creva i uklanjanje zahvaenih segmenata je verovatno najefikasniji nain leenja. Prognoza je u principu loa, mada su opisane spontane remisije, obino nakon promene reima ishrane. Crevna limfangiektazija

Limfangiektazije u stvari predstavljaju grupu oboljenja tankih creva koje se karakteriu cistinom dilatacijom limfnih sudova u crevnom zidu, obino u osnovi crevnih resica, izmeu mukoze i submukoze. Iako su prvi sluajevi kod pasa opisani jo 1968. godine, o ovom oboljenju se ne zna mnogo. Limfangiektazija creva moe da nastane kao rezultat kongenitalne insuficijencije limfatinog sistema intestinalnog trakta (primarna limfangiektazija), ili kao posledica opstrukcije limfotoka (sekundarna limfangiektazija). Primarna ili kongenitalna limgangiektazija je, na primer, opisana kod norvekog lundehunda. Sekundarna limfangiektazija je svakako ea, prvenstveno moe da nastane kao posledica kongestivnih oboljenja srca, restriktivnog perikarditisa, limfosarkoma, histoplazmoze, zatim inflamatornih hroninih oboljenja tankih creva, kao to su granulomatozni enteritis i limfocitno-plazmocitni enteritis, verovatno usled kompresije limfnih sudova limfocitno-plazmocitnim, odnosno granulomatoznim infiltratima. Nije iskljueno, nadalje, da limfangiektazije nastanu sekundarno i kao posledica svakog drugog hroninog zapaljenja creva, pogotovu ako su inflamatornim procesom zahvaeni limfni sudovi i limfni vorovi creva. Javlja se inae kod svih rasa pasa, pri emu se neto ee javlja kod jorkir terijera. Opstrukcija limfotoka, bez obzira na inicijalni uzrok, dovodi do formiranja veih ili manjih cistoznih proirenja ispunjenih mleno belom limfom, ijim "pucanjem" mogu da nastanu znaajna oteenja sluzokoe, pre svega crevnih resica, sa izlaskom limfe i proteina limfe u limen creva. Usled toga se ovo obljenje svrstava u sindrom eneropatija sa gubitkom proteina. Kliniki znaci crevne limfangiektazije ukljuuju hroninu dijareju, mada ne mora da bude uvek prisutna, gubitak telesne mase, edem, ascites, pleuralne

43

efuzije. Apsorpcioni testovi mogu biti promenjeni, ali ne u svim sluajevima. ee se moe ustanoviti anemija (mikrocitna hipohromna anemija) i limfopenija, pri emu su od laboratorijskih parametara daleko najspecifiniji hipoproteinemija (hipoalbuminemija i hipoglobulinemija), zatim hipoholesterolemija, razume se ukoliko se eliminiu hepatiki i renalni uzroci hipoalbuminemije. Definitivna dijagnoza se, inae, postavlja histolokim pregledom uzorka sluzokoe creva dobijenog biopsijom. Terapija se u principu oslanja na dijetalnu ishranu, bez masti, uz dodatak esencijalnih masnih kiselina. Od medikamentoznih metoda leenja u obzir dolazi primena glukokortikosteroida i peroralnih antibiotika. Prognoza nije povoljna, mada su mogui sluajevi spontanog oporavka u pojedinim sluajevima. Idiopatska vilusna atrofija

Degeneracija crevnih resica je esta pojava tokom mnogih hroninih oboljenja tankih creva, zbog ega je termin atrofija crevnih resica ve pominjan kao simptom, na primer, limfocitno plazmocitnog enteritisa. Atrofija crevnih resica kod pasa se, meutim, javlja i kao poseban kliniki entitet, nalik na primarni oblik malapsorpcije kod ljudi (celiac disease, gluten enteropathy), koja se tumai kao preosetljivost na proteine ita (gluten). Kod irskog setera je, na primer, opisan familijarni oblik preosetljivosti na penicu sa esto tekom atrofijom crevnih resica i izraenom malapsorpcijom (smanjena koncentracija folata u krvi, smanjena apsorpcija ksiloze). Kod nemakog ovara je opet zabeleen blai oblik vilusne atrofije nalik na drugi oblik primarne malapsorpcije kod ljudi, tzv. tropsku malapsorpciju, nejasne etiologije, koju neki smatraju sekundarnim poremeajem, izazvanim razliitim hroninim inflamatornim oboljenjima creva. Vilusna atrofija kod pasa se kliniki manifestuje hroninom dijarejom, povraanjem, gubitkom telesne mase i anoreksijom. Laboratorijskim pregledom krvi moe se ustanoviti hipoproteinemija i anemija. Apsorpcioni testovi su promenjeni, smanjena je i apsorpcija masti i apsorpcija ugljenih hidrata. Definitivna dijagnoza se postavlja histolokim pregledom uzoraka sluzokoe creva uzetih biopsijom, kada se mogu zapaziti skraene crevne

44

resice razliite duine, sa zatupastim vrhovima, pri emu se na povrini ne uoavaju mikroresice. Umesto njih, postoje izvesne nepravilne projekcije i invaginacije elijskih membrana. U mukozi se, osim toga, mogu nai ciste koje sadre mucin i neutrofile, dok se u propriji mukoze u velikom broju mogu nai plazma elije i limfociti. Terapija u prvom redu obuhvata dijetalnu ishrnu, bez masti, uz dodatak srednjelananih triglecirida, radi obezbeenja energetskih potreba. Osim dijetetskog reima, medikamentozni tretman obino obuhvata primenu prednizolona, oralnih antibiotika, vitamina i minerala. Iz ishrane treba izbaciti cerealije, to praktino iskljuuje iz upotrebe veinu komercijalnih industrijskih hraniva koja obino sadre cerealije, osim specijalnih dijetalnih proizvoda iz serije d/d i i/d (Hill's Pet Products, Inc., Topeka, USA) u kojima osnovni ugljenohidratni deo ini pirina. Dijetetski reim ishrane je posebno vaan i posebno komplikovan deo terapije, naroito u sluaju nedostatka specijalnih dijetalnih hraniva ili komponenti za sastavljanje dijetalnog obroka. Naroiti problem predstavlja obezbeenje dovoljne koliine energije u obroku bez masti. Prema nekim standardima, neophodna dnevna koliina energije iznosi oko 260 kJ/kg, zbog ega se insistira na dodavanju MCT ulja (srednjelanani trigliceridi), s obzirom da jedna supena kaika (15 ml) obezbeuje 480 kJ. Idiopatski hronini kolitis

Idiopatski hronini kolitis predstavlja daleko najei oblik oboljenja debelog creva kod pasa, ako se uopte moe tretirati jedinstvenim oboljenjem, s obzirom na irok dijapazon uglavnom nedovoljno razjanjenih etiolokih faktora koji po pravilu dovode do isto tako irokog dijapazona patomorfolokih promena, usled ega je teko odrediti specifine kriterijume za dijagnostiku. Otuda i naziv "idiopatski kolitis". Idiopatski hronini kolitis, koji se svrstava u idiopatsko hronino zapaljenje creva (Idiopathic chronic inflammatory bowel disease - IBD), je inflamatorno oboljenje koje se karakterie prisustvom razliitih varijanti zapaljenskih elija u sluzokoi kolona: limfocita i plazmocita kod limfocitno-plazmocitnog kolitisa, eozinofila kod eozinofilnog kolitisa,

45

neutrofilnih granulocitia kod gnojnog kolitisa, histiocita kod tzv. histiocitnog ulceroznog kolitisa itd. Svako od ovih oboljenja predstavlja varijantu hroninog idiopatskog kolitisa, sa mnogim slinostima, kako u pogledu etiologije i patogeneze, tako i u pogledu terapije. Od ve pomenutih varijanti inflamatornih oboljenja creva (limfocitno-plazmocitni ili eozinofilni enteritis) razlikuje se prvenstveno po lokalizaciji inflamatornih promena i specifinim simptomima koji proistiu iz takve lokalizacije. Uzrok idiopatskog hroninog kolitisa je nepoznat, pri emu se najverovatnije moe govoriti o vie razliitih etiolokih agenasa. S obzirom na, po pravilu dobar odgovor na antibiotsku terapiju, uglavnom tilozinom, metronidazolom ili sulfasalazinom, bakterije se obino stavljaju na prvo mesto meu potencijalnim uzronicima ovog kolitisa. Teko je meutim govoriti o jednom jedinstvenom uzroniku, s obzirom da su u razliitim pokuajima do sada izolovani mnogobrojni potencijalni uzronici, meu kojima su oni najpatogeniji (Salmonella, Campylobacter, invazivni sojevi E. coli) relativno retko izolovani. Eksperimentalni pokuaji izazivanja kolitisa bakterijskim kulturama izolovanim od obolelih ivotinja nisu uspeli. Mnoga dosadanja zapaanja sugeriu verovatno prisustvo imunolokih mehanizama u etiologiji idiopatskog kolitisa, o emu najpouzdanije svedoi infiltracija pojedinih celularnih medijatora imunolokog odgovora (limfociti, plazmociti, eozinofili ili histiociti). Objanjenja o moguim imunolokim mehanizmima su, meutim konfuzna, kreu se od hipoteza o specifinoj reakciji na antigene iz hrane, bakterijske antigene (bakterije ili njihovi metaboliti) do reakcije antitela na elije kolona. Zaista veliki izbor potencijalnih antigena u kolonu moe da izazove praktino sva 4 tipa hipersenzitivnosti, pri emu sam tip imunolokog odgovora zavisi od prirode samog antigena (citotoksini tip imunoloke reakcije, reakcija antitela sa bakterijama ili pak antigenima hrane, sa posledinom aktivacijom komplementa, oslobaanjem histamina, migracijom neutrofila itd.). Ulogu imunolokih mehanizama u etiologiji idiopatskog kolitisa moda najbolje potvruje oporavak obolelih ivotinja nakon uvoenja hipoalergenske dijete ili primene antialergijskih sredstava. Jedan od najvanijih argumenata u odbrani teorije o ulozi bakterija u etiologiji ovog

46

oboljenja bio je povoljan terapijski efekat antibakterijskih sredstava meu kojima je na prvom mestu bio sulfasalazin. Ovaj preparat inae, pored sulfonamidske komponente, sadri salicilat, provereno antiinflamatorno sredstvo. Oboljevaju psi svih rasa i uzrasta, najvaniji kliniki simptom je hronina dijareja sa prisustvom sluzi i fecesu, pri emu je u veini sluajeva konvencionalna antidijaroina terapija bila neefikasna ili pak dovodila samo do privremenog poboljanja. Konzistencija fecesa varira od poluformiranog do tenog, ne retko sa primesom svee krvi, naroito u teim sluajevima. Uestalost defekacije je poveana najmanje za dva putra u odnosu na normalno ponaanje ivotinje, kod obolelih ivotinja je prisutan oseaj hitnosti, sa estim akcidentima u kui. Za vreme defekacije se obino uoavaju tenezmi, koji najee rezultiraju izbacivanjem sluzi. Prisustvo tenezama sigurno ukazuje na oboljenja kolona, mada njihovo odsustvo ne iskljuuje dijagnozu. Povraanje se, inae, moe uoiti kod oko 30% ivotinja sa hroninim kolitisom. Dijagnoza se uglavnom bazira na eliminaciji pojedinih tipova strogo definisanih kolitisa. Fiziki nalaz je u naveem broju sluajeva normalan. Ponekad se moe zapaziti umeren gubitak telesne mase, dok se palpacijom abdomena veoma retko otkriva bol. Hemogram je obino nepromenjen, ponekad se jedino uoava neutrofilija sa skretanjem u levo. Kontrastna radiografija moe pomoi u postavljanju dijagnoze, mada su nalazi mahom neprecizni i mogu jo vie da zbune i nepotrebno oduzmu vreme. Kolonoskopija je najefikasniji i najracionalniji nain pregleda ivotinje, kolonoskopskom pregledu je dostupan ceo organ, pa se svaka promena moe lako ustanoviti. Sluzokoa kolona je obino hiperemina i edematozna, esto granularnog izgleda, kao da je izbuena iglom. Krvni sudovi submukoze se ne uoavaju. Krvarenje se relativno esto zapaa, pri emu svea krv u lumenu kolona ukazuje na teak oblik oboljenja. Sluz se, inae, moe videti u velikim koliinama, kako u lumenu tako i na sluzokoi, i to u prilino debelom sloju. Terapija kolitisa obuhvata primenu antibakterijskih i antiinflamatornih sredstava, zatim spazmolitika, uz odgovarajuu dijetalnu ishranu. Mada je hipoteza o ulozi bakterija nesigurna, zbog ega se neki autori protive primeni antibiotika, u praksi su registrovani sasvim zadovoljavajui efekti

47

primenom sulfasalazina, tilozina imetronidazola, pa nema razloga za njihovo izbegavanje. Lek izbora je sulfasalazin (sulycilazosulfapyridine), zbog sinergistikog delovanja sulfapiridina i salicilata. Ovaj preparat se kod pasa primenjuje u dozi od 25-40 mg/kg telesne mase, tri puta dnevno, tokom 3 do 4 nedelje, pri emu je u retkim sluajevima (oko 10%) tretman neophodno produiti. Sporedni efekti sulfasalazina su retki, mada se kod dugotrajnog davanja visokih doza, ili pak kod senzibilisanih ivotinja, moe javiti keratokonjunctivitis sicca. Primena spazmolitika predstavlja prilino kontraverzno podruje, veina autora se slae da aniholinergika sredstva treba izbegavati zbog opasnosti od teih poremeaja motiliteta. U inicijalnoj fazi tretmana tekog kolitisa, meutim, narkotiki analgetici, koji direktno deluju na glatku muskulaturu kolona redukujui pokrete pranjenja, mogu biti veoma korisni. U tom cilju se mogu koristiti difenoksilat (eventualno kombinacija difenoksilata i atropina) i loperamid. U sluajevima kada je efekat sulfasalazina ispod oekivanog, moe se primeniti prednizolon u dozi od 1-2 mg/kg dnevno, u kombinaciji sa sulfasalazinom ili metronidazolom. Kod mnogih pasa i maaka na tok oboljenja povoljno utie hipoalergenska dijeta (jagnjee ili konjsko meso, mlad sir). Suvu industrijsku hranu u kojoj dominiraju itarice treba izbegavati kod svakog sluaja dijareje. Idealan obrok, ustvari, trebalo bi da sadri sasvim malo nesvarenih rezidua, zato to voluminozan feces podstie propulzivne pokrete kolona. Osnova takvog obroka je meso, mogu ak i mesne konzerve, uz dodatak mekinja (dve velike supene kaike na 400 g mesnog obroka), koji treba dati u