Др ДАНИЈЕЛА КОСТАДИНОВИЋ

ОСНОВЕ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Друго, измењено и допуњено издање

Београд, 2006.

ОСНОВЕ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Аутор:

Др Данијела Костадиновић

Издавач:

Главни и одговорни уредник:

Рецензенти:

Лектура и коректура:

Технички уредник:

Штампа:

Тираж:

Copyright – Сва права задржана. Није дозвољено да и један део ове књиге буде репродукован или снимљен на било који начин или било којим средством, електронским или механичким, укључујући фотокопирање, снимање оптичким медијима или било којим другим системом за преснимавање информација без дозволе издавача.

САДРЖАЈ:

1. ПОЈАМ ПРАВА..................................................................................19

1.1. ДЕФИНИЦИЈА ПРАВА...........................................................................................20

2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРАВА.............................................................21

2.1. ТИПОВИ ПРАВА.................................................................................................21

3. ПРАВО И ДРУГИ ДРУШТВЕНИ ПРОПИСИ...........................................23

4. ПРАВНА НОРМА...............................................................................26

4.1. ДРУШТВЕНЕ НОРМЕ, ПОЈАМ И ПОДЕЛА..................................................................28

4.2. ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ НОРМИ................................................................................29

4.2.1. Опште и појединачне правне норме....................................................29

4.2.2. Условне и безусловне правне норме...................................................29

4.2.3. Наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће правне норме.....................29

4.2.4. Категоричке и алтернативне правне норме.......................................30

5. ПРАВНИ ПОСЛОВИ...........................................................................31

5.1. ПУНОВАЖНИ И НЕВАЖЕЋИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ........................................................32

5.2. ЈЕДНОСТРАНИ И ДВОСТРАНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ......................................................33

5.3. ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ............................................................33

5.4. КАУЗАЛНИ И АПСТРАКТНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ.........................................................33

5.5. ФОРМАЛНИ И НЕФОРМАЛНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ......................................................33

5.6. ПРАВНИ ПОСЛОВИ МЕЂУ ЖИВИМА........................................................................34

5.7. ПРАВНИ ПОСЛОВИ ЗА СЛУЧАЈ СМРТИ.....................................................................34

6. ПРАВНИ ОДНОС...............................................................................35

7. СУБЈЕКТИ ПРАВА И ОСТВАРИВАЊЕ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА................37

7.1. ПОЈАМ ФИЗИЧКОГ ЛИЦА.....................................................................................37

7.2. ПРАВНО ЛИЦЕ...................................................................................................38

8. ПОЈАМ ДРЖАВЕ И ЊЕНЕ ФУНКЦИЈЕ.................................................42

9. ЗАКОНИТОСТ...................................................................................44

10. ТУМАЧЕЊЕ ПРАВА.........................................................................45

ПРВИ ДЕО

ОСНОВИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА...........................................51

2. СТВАРНО ПРАВО, ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ................................................52

2.1. ВРСТЕ СТВАРНОГ ПРАВА.....................................................................................52

2.1.1. Право својине........................................................................................53

2.1.1.1. Приватна својина............................................................................54

2.1.1.2. Друштвена и државна својина......................................................55

2.1.1.3. Сусвојина.........................................................................................55

2.1.2. Стицање својине...................................................................................55

2.1.2.1. Оригинарни начин стицања својине.............................................56

2.1.2.2. Дериватно стицање својине..........................................................60

2.1.3. Стицање друштвене и државне својине.............................................61

2.1.4. Престанак права својине......................................................................62

2.1.5. Државина...............................................................................................63

2.1.5.1. Врсте државине..............................................................................64

2.1.5.2. Заштита и губљење државине......................................................65

2.1.6. Службеност...........................................................................................66

2.1.6.1. Стварна службеност.......................................................................66

2.1.6.2. Личне службености........................................................................67

2.1.6.3. Заснивање, заштита и престанак службености...........................68

2.1.7. Залога....................................................................................................69

2.1.7.1. Ручна залога....................................................................................70

2.1.7.2. Заснивање и престанак залоге.....................................................71

2.1.7.3. Хипотека.........................................................................................72

ДРУГИ ДЕО

ОСНОВИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА......................................77

2. НАЧЕЛА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА......................................................79

3. ВРСТЕ ОБЛИГАЦИЈА.........................................................................82

3.1. ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА САДРЖИНИ РАДЊЕ................................................................82

3.2.ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА ВРЕМЕНУ ТРАЈАЊА РАДЊЕ........................................................83

3.3. ОБЛИГАЦИЈА ПРЕМА ЛИЦУ КОЈЕ ОБАВЉА ОБЛИГАЦИЈУ.............................................83

3.4. ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА ПРЕДМЕТУ ОБЛИГАЦИЈЕ..........................................................84

3.5. ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА ВРСТИ ЗАШТИТЕ....................................................................84

3.6.ЗАКОНСКЕ ОБЛИГАЦИЈЕ.......................................................................................85

4. ДЕЈСТВО ОБЛИГАЦИЈА......................................................................86

5. ДОЦЊА ДУЖНИКА И ПОВЕРИОЦА...................................................87

6. ПРАВО ПОВЕРИОЦА ДА ОБАВЉА ДУЖНИКОВА ПРАВА.....................88

7. ПРАВО ПОВЕРИОЦА НА ПОБИЈАЊЕ ДУЖНИКОВИХ ПРАВНИХ РАДЊИ

...........................................................................................................89

4

8. ПРОМЕНА СУБЈЕКАТА У ОБЛИГАЦИЈАМА..........................................90

8.1. УСТУПАЊЕ (ПРЕНОШЕЊЕ) ТРАЖБИНЕ...................................................................90

8.2. ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА............................................................................................91

8.3. АСИГНАЦИЈА.....................................................................................................92

9. ПРЕСТАНАК ОБЛИГАЦИЈЕ.................................................................93

9.1. ИСПЛАТА ОБЛИГАЦИЈЕ........................................................................................93

9.2. КОМПЕНЗАЦИЈА.................................................................................................94

9.3. ОПРОШТАЈ ДУГА................................................................................................95

9.4. КОНФУЗИЈА......................................................................................................95

9.5. ПРЕНОВ...........................................................................................................96

9.6. ПРОТОК ВРЕМЕНА..............................................................................................97

9.7. НЕМОГУЋНОСТ ИЗВРШЕЊА..................................................................................97

9.8. СМРТ УГОВОРНЕ СТРАНЕ.....................................................................................98

9.9. ЗАСТАРЕВАЊЕ...................................................................................................98

9.10. ПРЕСТАНАК ОБЛИГАЦИЈА ПО СИЛИ ЗАКОНА.........................................................99

9.11. ОБЛИГАЦИЈЕ С ОБЗИРОМ НА ЗАШТИТУ КОЈУ УЖИВАЈУ..........................................100

10. УГОВОРИ ПОЈАМ, ОБЛИЦИ...........................................................101

10.1. ЗАКЉУЧИВАЊЕ УГОВОРА................................................................................101

10.1.1. Понуда...............................................................................................102

10.1.2. Прихват понуде.................................................................................103

10.2. ВРСТЕ ОБЛИГАЦИОНИХ УГОВОРА......................................................................103

10.2.1. Именовани и неименовани уговори.................................................104

10.2.2. Формални и неформални уговори...................................................104

10.2.3. Једнострани и двострани обавезни уговори...................................104

10.2.4. Теретни и доброчини уговори..........................................................105

10.2.5. Комутативни и алеаторни уговори..................................................105

10.2.6. Уговори са тренутним и трајним извршењем обавеза...................105

10.2.7. Уговори са споразумно одређеном садржином и уговори о приступу

........................................................................................................................106

10.2.8. Колективни и индивидуални уговори.............................................106

10.2.9. Генерални и посебни уговори..........................................................106

10.2.10. Самостални и акцесорни уговори..................................................107

10.2.11. Каузални и апстрактни уговори.....................................................107

10.2.12. Прости (једноставни) и сложени (мешовити) уговори.................107

10.2.13. Претходни и главни уговори..........................................................107

10.2.14. Забрањени уговори.........................................................................108

10.3. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ИЗВРШЕЊА УГОВОРА..................................................................108

10.3.1. Стварна правна средства дужника.................................................108

10.3.2.Лична средства обезбеђења.............................................................109

10.4. ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ................................................................................111

5

10.5. ЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ...............................................................................111

10.6. ПРАВНО НЕОСНОВАНО БОГАЋЕЊЕ....................................................................112

10.7. ПОСЛОВОДСТВО БЕЗ НАЛОГА..........................................................................113

10.8. ПРЕСТАНАК УГОВОРА.....................................................................................114

ТРЕЋИ ДЕО

ПРИВРЕДНО ПРАВО

1. ПОЈАМ, ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И ДЕФИНИЦИЈА ПРИВРЕДНОГ ПРАВА.119

2. ИЗВОРИ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА.........................................................120

2.1. ХИЈЕРАРХИЈА ИЗВОРА ПРИВРЕДНОГ ПРАВА............................................................121

2.1.1. Извори права које доноси законодавац............................................122

2.1.1.1. Устав..............................................................................................122

2.1.1.2. Закон.............................................................................................122

2.1.1.3. Подзаконска акта.........................................................................124

2.1.1.4. Судска пракса...............................................................................126

2.1.2. Аутономни извори права....................................................................126

2.1.2.1. Пословни обичаји..........................................................................127

2.1.2.2.Узансе.............................................................................................128

2.1.2.3. Општа акта привредног друштва...............................................128

2.1.2.4. Општи услови пословања............................................................130

2.1.2.5. Трговачке клаузуле и термини....................................................131

2.1.3. Остали извори привредног права......................................................132

2.1.3.1. Правна правила предратног трговачког права..........................132

2.1.3.2. Грађанско право...........................................................................133

2.1.3.3. Правна наука................................................................................133

3. ОДНОС ПРИВРЕДНОГ ПРАВА СА ДРУГИМ ГРАНАМА У НАШЕМ

ПРИВРЕДНОМ СИСТЕМУ.....................................................................134

ЧЕТВРТИ ДЕО

СУБЈЕКТИ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

1. ПРИВРЕДНО ДРУШТВО..................................................................139

1.1. ПОЈАМ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА И ЊЕГОВЕ ДЕЛАТНОСТИ..........................................139

1.2. ОСНИВАЊЕ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА....................................................................140

1.3. УЛОЗИ, ИМОВИНА, ОСНОВНИ КАПИТАЛ И ОДГОВОРНОСТ ЗА УЛОГЕ..........................141

1.4. СЕДИШТЕ И ПОСЛОВНО ИМЕ.............................................................................142

1.5. ЗАСТУПАЊЕ И ЗАСТУПНИЦИ..............................................................................143

1.5.1. Прокура................................................................................................143

1.6. ОДОБРЕЊЕ ПРАВНОГ ПОСЛА ИЗ СУКОБА ИНТЕРЕСА...............................................144

1.7. ЛИЦА КОЈА ИМАЈУ ДУЖНОСТ ПРЕМА ДРУШТВУ......................................................145

6

1.8. ПОСЛОВНА ТАЈНА............................................................................................145

1.9. ИНДИВИДУАЛНА И ДЕРИВАТИВНА ТУЖБА.............................................................145

1.10. ВРСТЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА........................................................................146

1.10.1. Ортачко друштво..............................................................................146

1.10.2. Командитно друштво........................................................................151

1.10.3. Друштво с ограниченом одговорношћу..........................................152

1.10.3.1. Улог друштва с ограниченом одговорношћу............................154

1.10.3.2. Скупштина друштва с ограниченом одговорношћу................156

1.10.3.3. Управни органи друштва с ограниченом одговорношћу.........159

1.10.4. Акционарско друштво.......................................................................162

1.10.4.1. Појам и одговорност за обавезе................................................162

1.10.4.2. Оснивачки акт.............................................................................162

1.10.4.3. Статут друштва..........................................................................163

1.10.4.4. Улог..............................................................................................164

1.10.4.5. Врсте акционарског друштва....................................................164

1.10.4.6. Оснивачка скупштина отвореног акционарског друштва.......166

1.10.4.7. Акција..........................................................................................167

1.11. ДРУШТВЕНА И ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА......................................................................193

1.11.1. Предузећа у друштвеној својини.....................................................193

1.11.1.1. Друштвено предузеће................................................................193

1.11.1.2. Јавно предузеће..........................................................................195

1.11.1.3. Предузеће за запошљавање инвалида.....................................196

1.11.2. Привредни субјекти у задружној својини........................................196

1.11.3. Форме власништва у приватној својини..........................................198

1.11.3.1. Појединачно власништво - предузетник..................................198

1.11.3.2. Партнерство................................................................................200

1.11.3.3. Корпорације................................................................................200

1.12. ПОВЕЗАНА ПРИВРЕДНА ДРУШТВА.....................................................................201

1.13. ОСТАЛИ ЗНАЧАЈНИЈИ СУБЈЕКТИ ЗА ПРИВРЕЂИВАЊЕ..............................................204

1.13.1. Берзе..................................................................................................204

1.13.1.1. Појам берзе.................................................................................205

1.13.1.2. Врста берзи.................................................................................207

1.13.1.3. Нормативна акта берзе..............................................................208

1.13.1.4. Оснивање берзе..........................................................................209

1.13.1.5. Упис у судски регистар..............................................................209

1.13.1.6. Чланови берзе.............................................................................210

1.13.1.7. Берзански посредници...............................................................211

1.13.1.8. Органи берзе...............................................................................212

1.13.1.9. Берзанско пословање у Европске уније....................................213

1.13.2. Осигуравајућа друштва....................................................................217

1.13.3. Царинска складишта и царинске зоне............................................220

1.13.4. Привредне коморе............................................................................221

7

1.14. ЗАШТИТА КОНКУРЕНЦИЈЕ................................................................................227

1.14.1. Појам заштите конкуренције............................................................229

1.14.2. Извори права.....................................................................................229

1.14.3. Комисија за заштиту конкуренције.................................................230

1.14.4. Злоупотреба доминантног положаја...............................................232

1.14.5. Концентрација учесника на тржишту.............................................233

1.15. СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ У ПРИВРЕДНИМ СУБЈЕКТИМА................................................234

1.15.1. Спајање..............................................................................................235

1.15.2. Подела...............................................................................................239

1.15.3. Одвајање............................................................................................240

1.16. ПРОМЕНА ПРАВНЕ ФОРМЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА.............................................241

1.17. ЛИКВИДАЦИЈА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА...............................................................244

1.18. ПРИНУДНО ПОРАВНАЊЕ И САНАЦИЈА................................................................247

1.18.1. Стечај.................................................................................................249

1.19. ПОСЕБНА ПРАВА НЕСАГЛАСНИХ АКЦИОНАРА......................................................253

1.19.1. Принудна продаја.............................................................................254

1.19.2. Принудна куповина...........................................................................254

1.19.3. Стицање и располагање имовином велике вредности..................255

2. ТРАНСФОРМАЦИЈА ДУРШТВЕНЕ СВОЈИНЕ У ДРУГЕ ОБЛИКЕ СВОЈИНЕ

.........................................................................................................256

2.1. ИЗВОРИ ПРАВА................................................................................................257

2.2. КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ У СРБИЈИ........................................................259

2.2.1. Поступак преноса акција запосленима путем тендера...................263

2.2.2. Поступак преноса акција запосленима путем јавне аукције...........263

3. РАЗВОЈНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ.........................................................265

ПЕТИ ДЕО

УГОВОРИ РОБНОГ ПРОМЕТА1. ПОЈАМ УГОВОРА О РОБНОМ ПРОМЕТУ. 271

2.1. ОСОБИНЕ УГОВОРА О РОБНОМ ПРОМЕТУ..............................................................271

3. ВРСТЕ РОБНИХ УГОВОРА................................................................273

3.1. УГОВОР О ПРОДАЈИ..........................................................................................273

3.1.1. Извори права.......................................................................................274

3.1.2. Закључивање уговора о продаји........................................................275

3.1.3. Елементи уговора о продаји..............................................................276

3.1.4. Обавезе, права и одговорност продавца..........................................277

3.1.5. Обавеза, права и одговорност купца................................................280

3.1.6. Престанак Уговора о продаји.............................................................282

3.2. УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ПОСРЕДОВАЊУ.............................................................282

3.2.1. Извори права код уговора о трговинском посредовању..................282

8

3.2.2. Закључивање уговора о трговинском посредовању........................283

3.2.3. Права и обавезе посредника.............................................................284

3.2.4. Права и обавезе комитента................................................................285

3.2.5. Престанак уговора о трговинском посредовању..............................285

3.3.УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ..................................................................285

3.3.1. Извори права код уговора о трговинском заступању......................286

3.3.2. Закључивање уговора о трговинском заступању.............................286

3.3.3. Права и обавезе трговинског заступника.........................................286

3.3.4. Права и дужности налогодавца.........................................................287

3.3.5. Престанак уговора о трговинском заступању..................................287

3.4. УГОВОР О КОМИСИОНУ.....................................................................................288

3.4.1.Извори права код уговора о комисиону.............................................288

3.4.2.Закључивање уговора о комисиону....................................................289

3.4.3. Права и обавезе комисионара............................................................289

3.4.4. Права и обавезе комитента................................................................289

3.4.5. Престанак уговора о комисиону........................................................290

3.5. УГОВОР О КОНТРОЛИ КОЛИЧИНЕ И КВАЛИТЕТА РОБЕ.............................................290

3.5.1. Извори права код уговора о контроли количине и квалитета робе290

3.5.2. Закључивање уговора о контроли количине и квалитета робе......291

3.5.3. Права и обавезе контролора..............................................................291

3.5.4. Права и обавезе комитента................................................................292

3.5.5. Престанак уговора о контроли квалитета и количине робе............292

3.6. СКЛАДИШНИ УГОВОР.......................................................................................292

3.6.1. Извори права код складишног уговора.............................................293

3.6.2. Закључивање складишног уговора...................................................293

3.6.3. Права и обавезе складиштара...........................................................293

3.6.4. Права и дужности депонента............................................................294

3.6.5. Престанак Складишног уговора........................................................294

3.7. УГОВОР О ШПЕДИЦИЈИ.....................................................................................295

3.7.1. Извори права код уговора о шпедицији............................................295

3.7.2. Посебне врсте уговора о шпедицији.................................................295

3.7.3. Закључивање уговора о шпедицији...................................................296

3.7.4. Права и дужности шпедитера...........................................................297

3.7.5. Права и обавезе комитента................................................................298

3.7.6. Одговорност шпедитера....................................................................298

3.7.7. Престанак уговора о шпедицији........................................................299

3.8. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ ЖЕЛЕЗНИЦОМ..............................................................299

3.8.1. Извори права код уговора о превозу робе железницом..................300

3.8.2. Закључивање уговора о превозу робе у железничком саобраћају. 302

3.8.2.1. Преносиви товарни лист..............................................................303

3.8.2.2. Измене уговора о превозу у железничком саобраћају..............304

3.8.3. Права и дужности пошиљаоца...........................................................305

9

3.8.4. Права и дужности превозиоца...........................................................306

3.8.5. Права и дужности примаоца..............................................................307

3.8.6. Одговорност превозиоца....................................................................307

3.8.7. Престанак уговора о превозу робе у железничком саобраћају.......309

3.9. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ МОРСКИМ ПУТЕМ..........................................................309

3.9.1. Извори права код Уговора о превозу робе морским путем..............310

3.9.2. Закључивање уговора о превозу робе морским путем....................311

3.9.3. Стојнице...............................................................................................312

3.9.4. Права и дужности бродара................................................................312

3.9.5. Права и дужности примаоца терета.................................................314

3.9.6. Права и дужности крцатеља..............................................................314

3.9.7. Одговорност бродара.........................................................................315

3.9.8. Хаварија...................................................................................316

3.9.9. Престанак уговора о превозу робе морским путем..........................317

3.10. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ НА УНУТРАШЊИМ ВОДНИМ ПУТЕВИМА...........................317

3.10.1. Извори права код уговора о превозу робе на унутрашњим водним

путевима........................................................................................................318

3.10.2. Закључивање уговора о превозу робе на унутрашњим водним

путевима........................................................................................................319

3.10.3. Права и дужности наручиоца превоза, бродара и примаоца........319

3.10.4. Одговорност бродара.......................................................................319

3.10.5. Престанак уговора о превозу робе на унутрашњим воденим

путевима........................................................................................................320

3.10.6. Уговор о реморкирању......................................................................320

3.11. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ ВАЗДУХОПЛОВОМ.......................................................321

3.11.1. Извори права код уговора о превозу робе ваздухопловом............322

3.11.2. Закључивање уговора о превозу робе ваздухопловом..................323

3.11.3. Права и дужности наручиоца превоза............................................323

3.11.4. Права и дужности примаоца............................................................324

3.11.5. Права и дужности авио-превозиоца................................................325

3.11.6. Одговорност авио-превозиоца.........................................................325

3.11.6.1. Одговорност за штете које је ваздухоплов у лету учинио на

земљи.........................................................................................................326

3.11.7. Престанак уговора о превозу робе ваздухопловом........................327

3.12. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ ДРУМОМ....................................................................327

3.12.1. Извори права код уговора о превозу робе друмом........................327

3.12.2. Закључивање уговора о превозу робе друмом...............................328

3.12.3. Права и дужности наручиоца превоза............................................329

3.12.4. Права и дужности примаоца робе...................................................330

3.12.5. Права и дужности друмског транспортера....................................331

3.12.6. Одговорност друмског транспортера.............................................332

3.12.7. Престанак уговора о превозу робе..................................................333

10

3.13. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ....................................................................................333

3.13.1. Извори права код уговора о осигурању..........................................333

3.13.2. Закључивање уговора о осигурању.................................................334

3.13.3. Права и обавезе наручиоца осигурања...........................................335

3.14. ИЗДАВАЧКИ УГОВОР.......................................................................................335

3.14.1. Извори права код издавачког уговора............................................336

3.14.2. Закључивање Издавачког уговора..................................................337

3.14.3. Права и обавезе аутора....................................................................337

3.14.4. Права и обавезе издавача................................................................338

3.14.5. Престанак издавачког уговора........................................................338

3.15. УГОВОР О ГРАЂЕЊУ.......................................................................................339

3.15.1. Извори права код уговора о грађењу..............................................340

3.15.2. Закључивање уговора о грађењу.....................................................340

3.15.3. Права и обавезе инвеститора..........................................................341

3.15.4. Права и обавезе извођача радова....................................................342

3.15.5. Технички преглед.............................................................................343

3.15.6. Уговор о изградњи објекта по систему „инжењеринг“..................343

3.15.7. Престанак уговора о грађењу..........................................................344

3.16. УГОВОР О ПРУЖАЊУ ТУРИСТИЧКЕ УСЛУГЕ..........................................................344

3.16.1. Извори права код Уговора о пружању туристичких услуга...........344

3.16.2. Врсте уговора о пружању туристичких услуга...............................345

3.16.2.1. Уговор о организовању путовања.............................................345

3.16.2.2. Посреднички уговор о путовању...............................................348

3.16.2.3. уговор о ангажовању угоститељских капацитета (уговор о

алотману)...................................................................................................350

3.16.3. Престанак уговора о туристичким путовањима.............................352

ШЕСТИ ДЕО

ОСТАЛИ ЗНАЧАЈНИЈИ УГОВОРИ

1. УГОВОР О ДЕЛУ.............................................................................355

1.1. ИЗВОРИ ПРАВА ЗА УГОВОР О ДЕЛУ.....................................................................355

1.2. ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ИЗВОЂАЧА ПОСЛА..................................................................355

1.3. ПРАВА И ОБАВЕЗЕ НАРУЧИОЦА ПОСЛА................................................................356

1.4. ПРЕСТАНАК УГОВОРА О ДЕЛУ............................................................................356

2. ОБЛИЦИ ПРАВА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ И ЊИХОВА ЗАШТИТА.....357

2.1. ПАТЕНТИ........................................................................................................357

2.1.1. Мали патент........................................................................................358

2.1.2. Проналасци из радног односа............................................................358

2.1.3. Грађанско правна заштита права патента.......................................358

2.1.4. Европски патент..................................................................................359

11

2.2. ЛИЦЕНЦА И УГОВОР О ЛИЦЕНЦИ........................................................................359

2.2.1. Извори права.......................................................................................359

2.2.2. Врсте уговора о лиценци....................................................................360

2.2.3. Права и обавезе даваоца и корисника лиценце...............................361

2.2.4. Престанак уговора о лиценци............................................................361

2.3. ДИЗАЈН И ЊЕГОВА ЗАШТИТА.............................................................................362

2.3.1. Садржина права носиоца права на дизајн........................................362

2.3.2. уговор о преносу права на дизајн......................................................363

2.3.2.1. Извори права.................................................................................363

2.3.2.2. Права и обавезе преносиоца и корисника права на дизајн......363

2.3.2.3. Престанак уговора о преносу права на дизајн...........................363

2.4. ЖИГ И ЊЕГОВА ЗАШТИТА.................................................................................364

2.4.1. Употреба жига.....................................................................................364

2.4.2. Уговор о промету права на жиг.........................................................365

2.4.2.1. Извори права.................................................................................365

2.4.2.2. Права и обавезе носиоца и корисника права на жиг.................365

2.4.2.3. Престанак уговора о промету на права на жиг.........................365

2.5. ГЕОГРАФСКА ОЗНАКА ПОРЕКЛА И ЊЕГОВА ЗАШТИТА.............................................366

2.5.1. Стицање права коришћења................................................................366

2.6. ЗАШТИТА ТОПОГРАФИЈЕ ИНТЕГРИСАНИХ КОЛА.....................................................366

2.7. АУТОРСКО ПРАВО И ЊЕГОВА ЗАШТИТА...............................................................367

2.7.1. Настанак ауторског права..................................................................368

2.7.2. Пренос ауторског права.....................................................................369

СЕДМИ ДЕО

БАНКАРСКИ СИСТЕМ И ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ1. БАНКАРСКИ СИСТЕМ

1.1. БАНКАРСКИ СИСТЕМ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ.............................373

2. БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ.................................................................376

2.1. ВРСТЕ БАНКАРСКИХ ПОСЛОВА..........................................................................376

2.1.1. Активни банкарски послови...............................................................376

2.1.1.1. Уговор о кредиту..........................................................................377

2.1.1.2. Ломбард.........................................................................................378

2.1.1.3. Реломбард.....................................................................................379

2.1.1.4. Есконт............................................................................................379

2.1.1.5. Реесконт........................................................................................379

2.1.2. Пасивни банкарски послови...............................................................380

2.1.2.1. Емисиони послови........................................................................380

2.1.2.2. Издавање обвезница....................................................................381

2.1.2.3. Издавање заложнице...................................................................385

2.1.2.4. Издавање благајничких, комерцијалних и државних записа. . .385

2.1.2.5. Сертификат о депозиту...............................................................386

12

2.1.2.6. Улог на штедњу............................................................................387

2.1.3. Неутрални банкарски послови...........................................................388

2.1.3.1. Уговор о депозиту.........................................................................388

2.1.3.2. Уговор о сефу................................................................................389

2.1.3.3. Девизни послови...........................................................................389

2.1.3.4. Клириншки послови.....................................................................390

2.1.3.5. Банкарске гаранције....................................................................391

3. ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ................................................................393

3.1. ПРАВА КОД ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ...................................................................393

3.2. УЛОГА ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ..........................................................................394

3.3. ВРСТЕ ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ..........................................................................394

3.3.1. Новчане хартије од вредности...........................................................394

3.3.1.1. Несеријске (појединачне) новчане хартије од вредности.........395

3.3.1.2. Серијске хартије од вредности....................................................427

3.3.1.3. Изведене хартије од вредности..................................................428

3.3.2. Робне хартије од вредности...............................................................430

3.3.2.1. Теретница (коносман)..................................................................430

3.2.2.2. Складишница................................................................................433

3.2.2.3. Преносиви товарни лист у железничком, друмском и ваздушном

саобраћају..................................................................................................435

ОСМИ ДЕО

УГОВОРНИ ОДНОСИ СА ЕЛЕМЕНТИМА ИНОСТРАНОСТИ

1. МЕЂУНАРОДНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК.................................................439

2. УНИФИКАЦИЈА УГОВОРНИХ ПРАВА................................................442

2.1. УНИФИКАЦИЈА ПУТЕМ ПРАКЦЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ........................................442

2.2. УНИФИКАЦИЈА ПУТЕМ ОРГАНИЗОВАНЕ АКЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ФОРУМА...................443

2.2.1. Конвенција Уједињених нацпја о тговорима о међународној продаји

робе................................................................................................................443

2.2.2. Међународна правила за тумачење трговинских термина INCOTERMS

2000................................................................................................................445

2.2.2.1. Група Е Клаузула о отправљању робе........................................445

2.2.2.2. Група F клаузуле о отправљању робе превозом који не плаћа

продавац....................................................................................................446

2.2.2.3. Група С клаузуле о отправљању робе превозом који је платио

продавац....................................................................................................448

2.2.2.4. Група D клаузуле о приспећу робе..............................................450

2.2.3. Спољнотрговинске дефиниције САД.................................................454

2.2.3.1. Израз ЕХ (место порекла).............................................................455

2.2.3.2. Израз FOB (франко брод).............................................................455

13

2.2.3.3. Израз FAS (брод)...........................................................................457

2.2.3.4. Израз CAF (назначено место испоруке)......................................458

2.2.3.5. Израз CIF (назначено место одредишта)....................................458

2.2.3.6. Израз ЕХ DOCK (назначена лука увоза).......................................459

2.2.3.7. Остали спољнотрговински изрази..............................................459

2.2.4. Општи услови за купопродају робе (Женевски уговори).................460

2.2.5. Општи услови за испоруку робе између организација земаља

чланица СЕВ..................................................................................................461

2.2.6. Међународне конвенције о превозу робе и путника друмом,

железницом, ваздушним путем и морем, као и у речном саобраћају.......461

а. Друмски саобраћај.................................................................................461

б. Железнички саобраћај..........................................................................462

в. Ваздушни саобраћај..............................................................................463

г. Водни саобраћај.....................................................................................463

2.2.7. Добри пословни обичаји у спољнотрговинском пословању.............464

3. МЕЂУНАРОДНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК.................................................466

4. ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА................................................................469

5. МЕЂУНАРОДНА АРБИТРАЖА..........................................................471

5.1. АРБИТРАЖНИ ПОСТУПАК...................................................................................473

5.2. ВРСТЕ АРБИТРАЖА...........................................................................................474

5.3. ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ АРБИТРАЖНИХ ОДЛУКА.......................................................475

5.4. НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА.....................................................................................478

5.5. ПРИЗНАЊЕ И ПРИНУДНО ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ СУДСКИХ ПРЕСУДА...........................479

ДЕВЕТИ ДЕО

ОСНОВЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА.................................483

2. ДОДИРНЕ ТАЧКЕ И РАЗЛИКЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА СА

ДРУГИМ ПРИВРЕДНИМ ГРАНАМА.......................................................484

3. НАЧЕЛА МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА..............................485

3.1. НАЧЕЛО СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ...........................................................................485

3.2. НАЧЕЛО СЛОБОДЕ САОБРАЋАЈА..........................................................................486

3.2.1. Слободна пловидба на воденим површинама..................................486

3.2.2. Принцип слободне ваздушне пловидбе............................................487

3.2.3. Принцип слободног сувоземног транспорта.....................................488

3.3. НАЧЕЛО СЛОБОДНОГ ТРАНСФЕРА НОВЦА.............................................................488

3.4. НАЧЕЛО САВЕСНОГ ИСПУЊАВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ ОБАВЕЗА..................................489

3.5. НАЧЕЛО PACTA SUNT SERVANDA.........................................................................489

14

4. ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА..............................490

5. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА............................494

6. УГОВОРНИ ОДНОСИ СА ЕЛЕМЕНТОМ ИНОСТРАНОСТИ.....................495

6.1. НЕКЕ ВРСТЕ УГОВОРА СА ЕЛЕМЕНТОМ ИНОСТРАНОСТИ...........................................496

6.1.1. уговор о продаји инвестиција............................................................497

6.1.1.1. Извори права.................................................................................497

6.1.1.2. Закључивање уговора..................................................................498

6.1.1.3. Права и обавезе испоручиоца.....................................................499

6.1.1.4. Права и обавезе купца.................................................................499

6.1.1.5. Престанак уговора о продаји инвестиција.................................500

6.1.2. Уговор о извођењу инвестиционих радова у иностранству.............500

6.1.2.1. Извори права.................................................................................502

6.1.2.2. Закључивање уговора..................................................................502

6.1.2.3. Права и обавезе извођача и наручиоца инвестиционих радова у

иностранству.............................................................................................503

6.1.2.4. Престанак уговора о извођењу инвестиционих радова у

иностранству.............................................................................................503

6.1.3. Уговор о продаји електричне енергије..............................................503

6.1.4. Уговор о продаји транспортних средстава.......................................504

6.1.5. Уговор о лизингу.................................................................................504

6.1.5.1. Закључивање уговора..................................................................506

6.1.5.2. Извори права.................................................................................506

6.1.5.3. Права и обавезе даваоца лизинга...............................................507

6.1.5.4. Права и обавезе корисника лизинга...........................................507

6.1.5.5. Престанак уговора о лизингу......................................................508

6.1.6. Уговор о франшизингу........................................................................508

6.1.6.1. Закључивање уговора о франшизингу.......................................508

6.1.6.2. Извори права.................................................................................509

6.1.6.3. Права и обавезе даваоца франшизинга.....................................509

6.1.6.4. Права и обавезе примаоца франшизинга...................................509

6.1.6.5. Престанак уговора о франшизингу.............................................510

6.1.7. Уговор о Know-How-y...........................................................................510

6.1.7.1. Закључивање уговора..................................................................510

6.1.7.2. Извори права.................................................................................511

6.1.7.3. Права и обавезе даваоца Know-How-a.........................................511

6.1.7.4. Права и обавезе корисника Know-How-a.....................................512

6.1.7.5. Престанак уговора о Know-How-y................................................512

6.1.8. Уговор о бартеру.................................................................................512

6.1.8.1. Закључивање уговора..................................................................513

6.1.8.2. Извори права.................................................................................514

6.1.8.3. Права и обавезе уговорних страна.............................................514

15

6.1.8.4. Престанак уговора о бартеру......................................................514

6.1.9. Уговор о продаји робе са консигнационог складишта.....................514

6.1.9.1. Извори права.................................................................................515

6.1.9.2. Закључивање уговора о продаји робе са консигнационог

складишта..................................................................................................515

6.1.9.3. Права и обавезе консигнатора....................................................515

6.1.9.4. Права и обавезе консигнанта......................................................516

6.1.9.5. Престанак уговора о продаји робе са консигнационог складишта

....................................................................................................................516

6.1.10. Уговор о заступању страних лица...................................................517

6.1.10.1. Извори права...............................................................................517

6.1.10.2. Закључивање уговора о заступању страних лица...................517

6.1.10.3. Права и обавезе заступника и страног лица............................518

6.1.10.4. Престанак уговора о заступању страних лица........................518

6.1.11. Закон о концесији.............................................................................518

6.1.11.1. Предмет уговора о концесији....................................................519

6.1.11.2. Закључивање уговора о концесији............................................521

ЛИТЕРАТУРА......................................................................................522

Прилози

16

СУБЈЕКТИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ ПРАВА

Институт права, као и државе, омогућава како начин производње класе на власти, тако и основну друштвену функцију класа.

Међусобни економски и политички односи, односно класни односи, најважнији су за одржавање власти владајуће класе, чије се остваривање регулише одговарајућим правним нормама. Исто тако присутна је регулатива како породичних, тако и других односа у друштву чију регулативу и примену регулише држава.

Дакле, право представља скуп друштвених норми које доноси држава ради заштите интереса владајуће класе и као такво оно има принудни карактер.

Право се примењује како на припаднике класе која је на власти, тако и на припаднике који нису на власти, и као такво оно омогућава владајућој класи да одржава постојеће класне односе. Садржај права с временом се мења и прилагођава потребама класе на власти. Prilagodjava-alkalmazkodik

Правом се остварује заштита оних интереса владајуће класе који се на други начин не могу заштити. С временом друштвени односи застаревају, те је стога нужно прилагођавање постојећих правних норми актуелним друштвеним потребама. Nužno-szükséges

Владајућа класа ствара своје право са тежњом да заштити своје интересе путем одговарајућих норми које се у пракси примењују.

Најбитније карактеристике појма права су:

- За појам права нема значаја да ли правила о понашању људи у друштву утврђује држава или неко други. јер је битна чињеница да држава својим ауторитетом обезбеђује њихову примену.

- Право својим одредбама регулише само оне односе у друштву из којих настају, или пак могу настати одређени класни сукоби.

- Владајућа класа путем државе и њеног апарата принудом приморава чланове потчињене класе да се придржавају постојећих норматива, јер добровољно они то не би учинили.

19

- Право је инструмент који омогућава владајућој класи да одржава постојећи начин производње који омогућава владајућој класи да у својим рукама има власт и средства за производњу.

1.1. ДЕФИНИЦИЈА ПРАВА

Право представља „систем друштвених норми, које санкционише држава и који представљају вољу владајуће класе, а имају за циљ да одрже дати државни поредак, односно у крајњој линији дати начин производње који је у интересу владајуће класе."1

Правним нормама регулишу се они друштвени односи производње који могу да повреде класни интерес владајуће класе, тако да оне представљају оруђе за заштиту датог система. Дакле, право је средство за регулативу оних друштвених односа за које постоји потреба да се регулишу државном принудом .

Prinuda-kényszer

Regulativa-szabályozás

1 Правна енциклопедија, Београд, 1979. стр. 1054

20

2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРАВА

Право, као историјска и друштвена категорија, настало је на одређеном ступњу друштвеног развоја друштва. Оно се јавља у робовласничком поретку са најавом класа које у првобитној заједници нису постојале, јер низак степен развоја успешно је функционисао без права, примењујући обичајне норме.

Распадом првобитне заједнице и формирањем робовласничког друштвеног поретка дошло је до појаве и државе. При томе, држава формира апарат принуде који омогућава владајућој класи да очува свој привилеговани положај. „Држава и право су две тесно повезане појаве, две стране исте појаве класне борбе у друштву. Стога држава и право и настају и постају, и нестају заједно, јер не могу да постоје једно без другог."2

Дакле, настанком државе омогућава се развој права којим се регулише делатност државе у друштву, односно утврђује се њено деловање, тј. држава се јавља као оруђе за остваривање права које се заснива на државној сили коју му она обезбеђује.

Држава је оруђе за остваривање права. Без ње оно не може да постоји и као такво значајан је чинилац који омогућава остваривање државних функција.

2.1. ТИПОВИ ПРАВА

Право као друштвено-историјска категорија развија се кроз више етапа, а паралелно с њим развија се и држава.

У свом развојном путу разликују се:

- робовласничко,-rabszolgatartó

- феудално,-hűbéri,úr-szolga viszony(király-birtokosok)

- буржоаско и-kizsákmányoló,vagyonosabb polgár

- социјалистичко право.-munkésosztály politikai hatalma

2 Лукић, В., Увод у право, Београд, 1969., стр. 107.

21

Робовласничко право је штитило робовласнички начин производње. Ово право било је субјект заштите класне неједнакости јер је његова регулатива штитила својину робовласника над средствима за производњу. У оквиру овог права постојала је оштра подела људи у друштву на робовласнике и робове.

Феудално право представља право привилегија, јер у оквиру њега постоји сталешка неједнакост између класа. То се нарочито одражавало у кривичном праву где су казне за кривична дела кмета и феудалца биле неједнаке јер су привилегије феудалаца омогућавале и њихово блаже кажњавање.

Буржоаско право и буржоаска држава настали су захваљујући револуционарним кретањима ,које је остварила буржоазија. Епоху владавине буржоазије карактерише чињеница да модерно буржоаско друштво приликом разарања феудалног поретка није укинуло класне неједнакости између постојећих класа, већ напротив, оно је створило два непријатељска табора, буржоазију и пролетаријат.-(uralkodó osztály-munkásosztály viszony)

Социјалистичко право настаје у земљама у којима је радничка класа дошла на власт. Карактеристика овог права је настојање друштва и државе да се створи бескласно друштво.

22

3. ПРАВО И ДРУГИ ДРУШТВЕНИ ПРОПИСИ

Право регулише, у првом реду, оне односе који од виталног значаја за владајућу класу. Истовремено, оно је подложно непрестаним променама и прилагођавањима у вези с насталим привредним и осталим кретањима друштву.

Правни систем чини динамичку, логички сређену и непротивуречну целину многобројних општих правних норми једног правног поретка.3

У савременом свету упоредо постоје капиталистички и социјалистички систем права.

Најпознатији системи права су:

- европски континентални,

- англосаксонски,

- исламски,

- хинду,

- кинески и

- јапански.

Европско-континентални систем права заснива се на кодификованом писаном праву, а у оквиру њега улога обичаја судске праксе и других извора је веома мала.

Англосаксонски систем права, супротно европско-континенталном систему права, заснива се на обичајима и судској пракси. Овај систем се примењује у Енглеској, Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.

Исламско или шеријатско право је религијско право земаља у којима је присутна већина становништва исламске вероисповести. Ово право „има божанско порекло, јер је Бог дао у Курану основне принципе и темеље на којима ће се изграђивати ново, боље и моралније друштво.

Он је загарантовао овај правни поредак двоструком санкцијом: казном на овом и казном на будућем свету. На основу

3 Мелвингер, Ј., Увод у право, Нови Сад, 1965., стр. 314 и 445

23

овога долази се до закључка да у исламу између вере и права постоји уска повезаност."4

Исламско право темељи се на религијским књигама. Оно има три извора.

Први извор је Куран, света исламска књига, чије се ауторство приписује Мухамеду. Он, поред религијског дела, садржи и око пет стотина изрека за регулисање друштвених односа.

Други извор је Сунет (традиција), коју чини оно што је Мухамед рекао или учинио.

Трећи извор је Ixmaulummet, односно решење исламских научника о неком верском или правном питању.

Такође, извор исламског права је и Кијас, тумачење по аналогији када се нерегулисани случајеви подводе под норме других сличних права.

Хинду правни систем је систем Хинду заједнице која постоји у Индији и другим земљама југоисточне Азије и у неким земљама Африке. Овај систем регулише личне и породичне односе људи зависно од касте из које потичу.

Кинески правни систем одликују традиције и њено право. До XIX века кинески друштвени поредак базирао се на редоследу догађаја без страног утицаја. Правила о људима у друштву утврдио је кинески филозоф Конфучије (555-479. године пре нове ере). Ова правила су обезбеђивала складност људског понашања са природним и космичким поретком.

Почев од 1911. године у Кини почиње да се ствара писано право. Доношењем Устава Народне Републике Кине 1992. године у Кини је почела изградња специфичног права коју карактерише „комбинација политичког монизма, економског либерализма и тржишног начина привређивања".5

У правном систему Јапана, као и у Кини, присутна су два развојна периода. Први период се развијао у оквиру феудалних односа, а други под утицајем конфучијанизма и будизма све до 1898. године када је донет Грађански законик, и то по угледу на Немачки

4 Беговић, М., Шеријатско брачно право, Београд, 1936., стр. 23

5 Костадиновић, С., Љубојевић, Г., Рачић М., Пословно право, Београд, 2000., стр. 59.

24

законик, али са извесним елементима преузетим из француског Code Civil.6

Након завршетка Другог светског рата Јапан је преузео јавно право Запада, прилагодивши институције западног права својим потребама. Том приликом преузето је германско-романско право у области приватног права, а одредбе америчког права у области јавног права.

6 Ibidem, стр. 53

25

4. ПРАВНА НОРМА

Под појмом правне норме, као најбитнијег елемента права, сматра се једна врста друштвене норме и правила о понашању људи чије остваривање обезбеђује држава. Правна норма би могла да се схвати као правни атом, односно она је најпростији елемент права који не може више да се разложи у простије правне елементе.7

Правна норма може да се дефинише као правило о понашању људи у друштву чију примену држава обезбеђује принудом.

Свака правна норма садржи:

- регулативу (диспозицију) и-szabályzat,utasítás

- санкције у случају да се регулатива не изврши.-büntetés

Диспозиција, односно правна регулатива је главни део норме и као таква она је битни елемент без кога норма не може да постоји.

Диспозиција, у ствари, представља одређено наређење субјектима права.

Разликују се следеће врсте диспозиције:8

- наређујуће или позитивне (перцептивне),-észlelő

- забрањујуће или негативне (прохибитивне),-tiltó

- овлашћујуће или допуштајуће (пермисивне) и-felhatalmazó

- декларативне или интерпретативне (експликативне).-kijelentő

Наређујуће или позитивне (перцептивне) диспозиције су оне диспозиције којима се захтева обављање неке радње, односно неко чињење.

Забрањујуће или негативне (прохибитивне) диспозиције су оне диспозиције којима се забрањује, односно захтева уздржавање чињења неке радње.

Овлашћујуће или допуштајуће (пермисивне) диспозиције су оне диспозиције којима се дају овлашћења за одређене чинидбе или се нешто захтева од другог субјекта.

7 Лукић, Р., Кошутић, Б., Увод у право, Београд, 1985., стр. 201

8 Живановић, Т., Систем синтетичке правне филозофије, Београд, 1959, стр. 39-46

26

Декларативне или интерпретативне (експликативне) диспозиције су оне диспозиције које садрже одређена објашњења или дефиниције, али и оне у себи садрже одређену заповест.

Хипотеза (претпоставка) диспозиције је онај део правне норме који утврђује како околности, тако и ситуације и чињенице које мора да постоје да би се извршила правна норма.

Санкција правне норме је део правне норме којом се предвиђају последице у случајевима како повреде, тако и неизвршења неке правне норме. Санкција представља принудну меру која треба да се спроведе према деликвенту.

Санкције могу да буду двојаке, тј. према:

- лицима и

- правним актима. Činjenica- tény

Санкције према лицима примењују се изрицањем разних облика казни, а према актима њиховим повлачењем или поништавањем.

Хипотеза санкције огледа се у непоштовању диспозиције, односно у понашању субјекта које је супротно ономе што прописује диспозиција правне норме.

Дакле, за примену санкције која је прописана општом нормом неопходно је постојање хипотезе санкције која регулише услове за њену примену. Она се састоји у опису прекршаја диспозиције који је нужан услов за примену санкције. Нико не може бити кажњен за дело које, пре него што је учињено, није било предвиђено законом или прописом заснованим на закону као кажњиво дело, нити му се може изрећи казна која за та дела није била предвиђена.9

Повреда диспозиције назива се деликт који је утврђен у хипотези санкције и представља одређену свесну позитивну или негативну радњу.

У пракси, такође су присутни и деликти мањег значаја и они се називају административни, односно дисциплински деликти.

До повреде диспозиције правне норме може доћи и из непознавања одређене правне норме, али та чињеница не оправдава прекршиоца, те је стога она кажњива.

9 Устав СРЈ, члан 27, ст. 1. 26

27

4.1. ДРУШТВЕНЕ НОРМЕ, ПОЈАМ И ПОДЕЛА

Живот човека у друштву није препуштен стихији, јер је друштво својим правилима о понашању, односно друштвеним нормама одредило шта људи, као свесна бића, треба и морају да чине у постојећој друштвеној стварности. При томе, спровођење од људи утврђених друштвених норми зависно је од воље појединаца да их поштују, или пак крше.

Доносиоци друштвених норми нису могли да допусте да се донесене друштвене норме крше, те су стога за прекршиоце предвидели правна средства, односно санкције које ћe се примењивати у случајевима када се крше постојећа правила понашања.

Људски односи су веома сложени, те стога и постоје разноврсне и многобројне друштвене норме које се међусобно разликују по својим особинама и садржини.

Дакле, зависно од разлика у друштву, постоје и различите врсте друштвених норми.

Најопштија подела друштвених норми обављена је на основу средстава којима се утиче на људе да их не крше, а у оквиру њих разликују се:

- техничке и

- друштвене норме.

Техничке норме су оне норме којима се одређује однос понашања људи према природи, тако да оне искључују односе према људима.

Друштвеним нормама прописује се међусобни начин понашања људи у друштву и, као такве, оне у, првом реду, штите интересе владајуће класе.

У оквиру друштвених норми, разликују се:

- друштвене норме чијом се применом санкција одузима углед, имовина, слобода, живот итд.,

- друштвене норме за чије кршење одговара држава,

- друштвене норме за чије кршење друштво примењује санкције.

28

4.2. ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ НОРМИ

Друштвене норме могу да буду:

- опште и појединачне,

- условне и безусловне,-feltételes és feltétel nélküli

- наређујуће, забрањујуће, овлашћујуће и

- категоричке и алтернативне.-krivične pravne norme

4.2.1. Опште и појединачне правне норме

Друштвене норме се деле на опште и појединачне на основу чињенице да ли се норма примењује на одређени број случајева, или само на одређени, тј. конкретан случај.

Општим нормама регулишу се односи за све субјекте у друштву, што значи да ћe се оне примењивати на неодређен број случајева. Опште правне норме утврђују се општим нормативним актима државних органа, привредних субјеката и друштвене заједнице.

Појединачним нормама регулишу се односи индивидуалних субјеката у конкретним ситуацијама, и као такве оне се доносе на основу општих правних аката (решења, пресуде и др.)

4.2.2. Условне и безусловне правне норме

Условне правне норме друштво доноси унапред за ситуације које предвиђа да могу да се догоде у будућности, када се оне и примењују.

Безусловне правне норме доносе се за случајеве који су се десили.

По правилу, ове норме су појединачне. У оквиру њих постоје норме које ће се применити само у случајевима када су испуњени одговарајући услови.

4.2.3. Наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће правне норме

Наређујуће правне норме су правне норме чијом се диспозицијом наређује одређеном субјекту да обави одређену радњу (нпр. грађанину који има неку имовину налаже се да плати одређени новчани износ на име пореза).

29

Забрањујуће правне норме су оне правне норме чијом се диспозицијом одређеном субјекту забрањује да обави одређену радњу (нпр. забрана убиства).

Овлашћујуће правне норме су оне правне норме чијом се диспозицијом не наређује и не забрањује обављање неке радње, већ се одређено лице овлашћује, односно оставља му се могућност да неку радњу обави или не обави (на пример, овлашћење за пријем плате).

4.2.4. Категоричке и алтернативне правне норме

Категоричке или императивне правне норме морају да се примењују независно од воље субјеката. Карактеристичан пример ових норми су кривичне правне норме.

Алтернативне правне норме својом диспозицијом предвиђају два или више привила понашања, а субјекту је остављено да изабере оно које ћe користити.

Посебна врста алтернативних правних норми су дискреционо правне норме којима се неком органу даје право да одређено понашање може различито да решава.

30

5. ПРАВНИ ПОСЛОВИ

Под појмом правни посао подразумева се слободно дата изјава воље која производи одређено грађанско дејство.

Правни посао представља изјаву воље физичког или правног лица која је слободно и без икакве принуде дата неком лицу, а која се односи на нешто што се у пракси физички и правно може остварити. Као таква, она мора да има, не само одређени предмет, већ и одређени циљ, односно каузу.

Садржина онога што проистиче из одређеног правног посла је његов предмет. Првенствено, то су ствари али, такође, предмет правног посла може да буде и нека чинидба (радња), односно право на извршење, односно уздржавање од његовог обављања. .

Дакле, основна карактеристика правног посла је његова кауза, односно циљ који треба да се оствари обављањем одређеног правног посла.

Настанак, промена и престанак одређеног правног посла, односно односа може да се оствари уколико су испуњени следећи услови:

- постојање слободно дате изјаве неког лица о остваривању неког правног посла,

- да се ради о чињеници,односно околности која не постоји у тренутку настајања правног посла и

- да наступање те околности није извесно, тј. да ће та околност настати, односно да до ње неће доћи.

Правни однос може да се оствари и независно од воље физичког или правног лица. Исто тако, услови за остваривање правног посла могу да буду позитивни и негативни. Позитивни битни услови омогућавају настајање правног посла, а негативни то спречавају. Надаље, правни послови могу да буду одложени и раскидни.

Код одложених послова битно је да до тренутка настајања, или ненастајања одређеног правног посла он не производи своје правно дејство, а код раскидног правног посла он постоји, али престаје да производи правно дејство када наступе одређени услови.

31

Поред одређених услова, време извршавања, тј. рокови имају изузетан значај за остваривање, односно неостваривање или престанак неког правног посла.

Рок је одређени период након кога настаје или престаје да постоји неки правни посао. Рокови су веома често саставни елементи правних послова, а њихова је карактеристика да је увек извесно њихово настајање и трајање.

У пракси се разликују следеће врсте правних послова:

- пуноважни и неважећи,

- једнострани и двострани,

- теретни и доброчини,

- каузални и апстрактни,

- формални и неформални,

- правни послови међу живима и

- правни послови за случај смрти.

5.1. ПУНОВАЖНИ И НЕВАЖЕЋИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

Пуноважне и неважеће правне послове закључују у прописаној форми пословно способна лица на основу своје слободно изјављене пуноважне воље, а односе се на објект за који је допуштено њихово закључење.

Супротно пуноважним, неважећи правни послови су они правни послови који због одређених недостатака немају пуноважно правно дејство.

У оквиру неважећих правних послова разликују се следећи облици:

- противзаконити правни послови који су у сукобу са постојећим правним нормама земље,

- неморални правни послови који су супротни постојећим моралним схватањима,

- зеленашки правни послови код којих је једно лице за себе или за неко друго лице уговорило несразмерну имовинску корист искоришћавајући беду, нужду, незнање или неискуство неког привредног субјекта или лица,

32

- фиктивни правни послови који се фиктивно закључују ради остваривања неког противзаконитог циља који се види из правног посла,

- правни послови који се закључују противно нормативима које је донео један правни субјект.

5.2. ЈЕДНОСТРАНИ И ДВОСТРАНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

Једнострани правни послови су правни послови код којих је довољна изјава воље само једне стране код постојања одређеног правног посла, што је присутни, на пример, код тестамента, менице, обећања награде и сл., што је довољно да се оствари одређено правно дејство.

Двострани правни послови су правни послови чији се настанак базира на усаглашеној вољи два или више лица, што је присутно код уговора.

5.3. ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

Теретни правни послови су правни послови код којих једна уговорна страна даје другој уговорној страни одређену противчинидбу. Тако би, на пример, теретни правни посао био уговор о купопродаји, уговор о закупу и др.

Доброчини правни послови су правни послови код којих се чинидби неке стране не даје никаква противчинидба друге уговорне стране. На пример, уговор о поклону, уговор о бескаматном кредиту и тестамент су доброчини правни послови.

5.4. КАУЗАЛНИ И АПСТРАКТНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

Каузални правни послови су правни послови код којих се њихова кауза, односно циљ види, а носиоци тог правног посла су познати, као што је случај код уговора о купопродаји.

Апстрактни правни послови су правни послови код којих њихова кауза, односно циљ није видљив, али се он види из самог правног посла, као што је то случај код менице.

5.5. ФОРМАЛНИ И НЕФОРМАЛНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

Формални правни послови су правни послови за чије испуњење је нужно испуњавање унапред предвиђене форме.

33

Неформални правни послови су правни послови код којих приликом њиховог настанка није потребна никаква форма, односно за њихов настанак довољно је постојање воље одређеног субјекта.

5.6. ПРАВНИ ПОСЛОВИ МЕЂУ ЖИВИМА

Правни послови међу живима производе одређена правна дејства за време живота субјеката који су их закључили, на пример, уговор о превозу у било ком виду саобраћаја.

5.7. ПРАВНИ ПОСЛОВИ ЗА СЛУЧАЈ СМРТИ

Правни послови за случај смрти своје правно дејство имају тек после смрти одређеног субјекта, као што је то случај код тестамента.

34

6. ПРАВНИ ОДНОС

Правни однос је такав друштвени однос који је регулисан правним нормама које садрже права и обавезе лица у том односу.10

Правни однос садржи следеће елементе:

- правни субјект,

- субјективна права и обавезе,

- правну норму и

- објекат правног односа,

На правном нивоу правна личност се изједначава са субјектом права, који обухвата физичко и правно лице.11

Субјект права састоји се из три кључна елемента:

- субјект власник,

- субјект стваралац правне норме и

- одговорни субјект.

Прва компонента правног субјекта је субјект власник који има способност да поседује, што је у исто време начин да постоји као субјект.

Друга компонента правног субјекта је стваралац правних аката који једино поседује моћ стварања, односно који поседује способност креирања правних аката.

Трећа компонента правног субјекта је одговорни субјект чије се постојање базира на постулату „идентитета субјекта који је проглашен одговорим".12 Субјективна права и обавезе настају заснивањем правног односа и она важе за оба правна субјекта тако што правима једног субјекта одговарају обавезе другог субјекта и обратно.

За постојање одређеног правног односа неопходна је условна или безусловна правна норма јер правни однос је друштвени однос који се регулише одговарајућом правном нормом.

10 Вукадиновић, Г. и Степанов, Р., Теорија права, I део, Петроварадин, 2001., стр. 32311 Ibidem, стр. 32

12 Hеuroit, „Responsabilitete", Encyclopedia Universalis, Paris, 1998, vol. 14, p. 167

35

Објекат правног односа је оно на шта су усмерена права и обавезе субјекта у праву и то могу да буду ствари, чинидбе, научна и књижевна дела и други објекти правног односа.

Правни однос може да буде регулисан општом и појединачном нормом.

Правни субјект је ималац правне способности која се састоји у подобности да буде ималац права (овлашћења) и обавеза (дужности), односно носилац права и обавеза.13

Овакав став произилази из појма правне норме, која представља извесну заповест за један субјект, чиме се истовремено други субјект овлашћује да од одговорног субјекта захтева извршење одговарајуће заповести. Ова особина правне норме изражава се обично тиме што се каже да је она императивно-атрибутивног карактера.

13 Станковић, O., Увод у грађанско право, Београд, 1966., стр. 51

36

7. СУБЈЕКТИ ПРАВА И ОСТВАРИВАЊЕ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Субјект права је носилац права и обавеза у правном односу.

Својство правног субјекта назива се правна способност тако да се под субјектом права подразумевају лица којима право признаје способност да буду носиоци права и обавеза. Од живих бића, једино човек својим свесним акцијама има способност да буде личност у праву.

Поред човека као појединца, субјекти у праву могу да буду и групе људи које представљају одређени привредни субјект (као замишљена лица) која се називају правна лица.

7.1. ПОЈАМ ФИЗИЧКОГ ЛИЦА

Човек постаје субјект у праву моментом рађања и то остаје до смрти.

Услови да човек буде правно способан су:

- да је рођен жив или да даје знаке живота,

- да је потпуно одвојен од мајке и

- да има облик човека (да није монструм).

Правна способност човека престаје смрћу, што се утврђује правилима судске медицине.

Физичко лице има пословну способност под којом се подразумева да својим радњама и поступцима може да стиче права и обавезе. Поред пуне пословне способности физичких лица која се стиче пунолетством, тј. навршеном осамнаестом годином живота, постоји и ограничена правна способност физичког лица.

Физичко лице, поред пословне способности, има и делатну способност која означава скуп овлашћења и правно делује, а вољним радњама изазива правне последице.14

14 Перић, Б., Структура права, Загреб, 1992., стр. 61

37

У оквиру делатне способности разликују се:

- ограничена и

- неограничена.

Ограничена делатна способност настаје критеријумима доба живота, здравља и негативног друштвеног понашања, као и разним облицима дискриминације према полу, раси, нацији, вери, имовини, образовању. Она може да буде везана за подручје јавноправних односа, али и за приватно правне односе.

Неограничена делатна способност физичког лица стиче се пунолетством.

Физичко лице има и следеће атрибуте:

- име физичког лица,

- пребивалиште,

- боравиште,

- народност и

- држављанство.

Име физичког лица састоји се од имена (личног имена) и презимена (породичног имена) које служи за ближу идентификацију, односно ознаку неког лица.

Пребивалиште, по правилу, има сваки човек. Пребивалиште, односно домицил је место у коме једно лице стално живи, односно у коме је настањено.

Боравиште, за разлику од пребивалишта, је место у коме једно лице повремено живи.

Народност означава припадност једног лица одређеној земљи. Држављанство је припадност једног лица одређеној држави.

7.2. ПРАВНО ЛИЦЕ

Поред физичких лица субјекти права могу да буду и правна лица. Правна лица су друштвене творевине којима је признато својство правног лица.

Правна лица су одређена врста „правно персонифицираних

38

колективних бића" која омогућавају остваривање индивидуалних и друштвених циљева.15

У правној теорији у погледу појма правног лица присутна су два схватања. По првом схватању, правно лице је све оно што није физичко лице, а по другом, правно лице је она друштвена творевина која је носилац права и обавеза, а која има својство правног субјекта.

О појму правног лица присутне су три теорије:

- теорија фикције,

- теорија негације и

- теорија реалности.

Теорија фикције сматра да је правно лице фиктиван, вештачки или конвенционалан правни субјект који је противречно са стварношћу, тј. оно је проста апстракција.16

Теорија негације тумачи да правно лице не постоји и да оно није субјект права, већ да је то само физичко лице.

Теорија реалности заступа мишљење да правно лице постоји и да је оно реалност у правним односима, и као такво оно је центар делатности и интереса.

Главни елементи правног лица су:17

- циљ,

- средства,

- чланство,

- органи,

- статут,

- јединственост и

- идентитет.

Свака организација се оснива ради остваривања одређеног циља и од њега зависи да ли ће се тој организацији признати својство правног лица или не, односно каква ће јој се признати делатна способност. Обим правне способности правног лица зависи од циља које оно остварује.

15 Живановић, Т., Системи синтетичке правне филозофије, Београд, 1959., стр. 28516 Воденлић, Правна лица, Увод у грађанско право, Београд, 1995., стр. 285

17 Перић, Б., Структура права, Загреб, 1972., стр. 67.

39

Да би правно лице постало субјект у праву, мора да испуњава следеће услове:

- да има имовину, тј. одговарајућа средства за обављање своје делатности,

- да има одређени број људи који сачињавају чланство, односно радни колектив,

- да има своју организованост и посебну групу органа који руководе колективом и стичу, мењају и гасе права и обавезе,

- да статутом регулише статусна организациона питања, организацију и начин пословања, облике и органе управљања, као и сва питања која су битна за постојање, уређење и функционисање правног лица,

- да у правним односима наступа јединствено,

- да има име, седиште и држављанство, који представљају идентитете правног лица, а идентитете физичког лица, као што је већ истакнуто, одређују лично име, пребивалиште и држављанство.

Најчешћа подела правних лица је на:

- привредна друштва и

- установе.-(intézmény)

Привредно друштво сачињава скуп људи који су удружени радо остваривања добити.

Установе су институције које имају за циљ да обезбеде обављање неке делатности. Код установа управо сврха одређује њену делатност.

У нашем праву постоје:

- друштвена и

- грађанска правна лица.

У друштвена правна лица спадају сви привредни субјекти, друштвенополитичке заједнице и грађанска правна лица.

У грађанска правна лица спадају верске заједнице, задужбине, представништва иностраних фирми, политичке партије, итд.

40

Обим правне способности правних лица ужи је од обима правне способности физичких лица јер правна лица имају тзв. специјалну правну способност која се најчешће ограничава на циљеве и задатке које правна лица имају током својих пословних контаката.

41

8. ПОЈАМ ДРЖАВЕ И ЊЕНЕ ФУНКЦИЈЕ

Држава је друштвена категорија, односно организација која има монопол насиља којим одржава јединство друштва. За државу се може рећи да је политичка организација путем које владајућа класа остварује своју вољу над потчињеном класом.

Као таква, држава има класни карактер јер је орган владајуће класе помоћу које се одржава како према осталим државама, тако и унутар земље, при чему власт одговарајуће класе у њој добија јако упориште.

Организовање физичке принуде владајуће класе у држави је њен спољни елемент, а класни је унутрашњи и он обједињује и спољашњи, тј. чињеницу да је држава оруђе владајуће класе за одржавање њене власти.

Држава се јавља са појавом класе јер у класном друштву свака класа има своје посебне интересе који одражавају њен објективни положај у процесу производње који се остварује унутар државе. Ти интереси су супротни једни другима, те отуда и настаје класна борба у којој свака класа настоји да своје интересе наметне другој класи.

Држава има врло сложену организацију, састављену од великог броја људи који, у највећем броју, припадају владајућој класи.

Поред функције принуде, држава својим правним нормама и судством организује одговарајућу производњу путем које се стварају и дистрибуирају одговарајући производи и услуге који омогућавају опстанак свим чиниоцима у оквиру ње. При томе, власништво над средствима за производњу омогућава власницима присвајање оствареног вишка вредности. Револуционарним променама држава се мења, прелазећи при томе из руке једне класе у руке друге класе.

Зависно од друштвеног развитка разликују се и врсте државе, те се отуда јављају државе у робовласничком, феудалном, буржоаском друштву и у социјализму.

Држава има оружане снаге (војску и полицију) помоћу којих врши физичку принуду и одржава власт владајуће класе. Исто тако, она има и велики број ненаоружаних цивилних органа који обављају низ класних или општедржавних послова специфичних за државу.

42

Битни елементи сваке државе су:

- територија,

- становништво и

- државна власт.

Под појмом територија подразумева се географски простор на коме она спроводи своју власт. Он има три димензије, односно она обухвата део земљине површине који је утврђен државним границама, унутрашњост земље и ваздушни простор на коме држава остварује своју власт.

Становништво државе представља сво људство које живи на територији државе.

Државна власт је способност класе на власти да наметне своју вољу уз помоћ силе осталим житељима државе.

43

9. ЗАКОНИТОСТ

Под појмом законитост подразумева се сагласност правног или материјалног акта са законом, односно са правном нормом.

При установљавају законитости правног акта испитују се његова форма и садржина, односно да ли су његова форма и садржина сагласни са формом и садржином коју је регулисао надлежни орган.

У пракси су присутна два облика законитости:

- формални и

- материјални.

Тако, на пример, ако је прописано да правни акт мора да има у себи одређене елементе, а он их нема, тада је тај акт формално незаконит, односно нема правну снагу.

На пример, уколико меница не садржи битне елементе, она не може да производи правна дејства која су прописана за меницу.

Материјална законитост правног акта (незаконитост) присутна је у оним случајевима када је забрањено његово доношење (нпр. уговор о продаји некретнина незаконит је у оним случајевима када је забрањена продаја некретнина).

Сваки правни акт може да буде подвргнут испитивању његове законитости. Формалну или материјалну законитости правног акта испитује надлежни орган на писмени захтев (правно средство) субјекта који тражи његово испитивање.

Орган надлежан за испитивање законитости је суд и у том случају писмени захтев стране која захтева испитивање законитости правног акта, односно правно средство назива се тужба.

Захтев за испитивање законитости (правно средство) управног акта назива се жалба.

У поступку испитивања законитости присутно је начело двостепености, тј. законитост у првом степену оцењује орган или субјект који је донео акт, а у другом степену то чини други надлежни орган.

44

10. ТУМАЧЕЊЕ ПРАВА

Под појмом тумачења права подразумева се сазнавање смисла и садржине правних норми ради њиховог тачног значења.18

Циљ тумачења права огледа се у томе да се из постојећих значења правних норми изабере адекватно тумачење.

Предмет тумачења могу да буду опште и појединачне правне норме. У ширем смислу тумачење права обавља се применом аналогије где се не тумачи одређена правна норма која, у суштини, не постоји, већ се правно значење користи за случај који треба да се реши, а налази се у нормама које су предвиђене за сличне случајеве, односно изводи се из општих принципа гране права или правног поретка.19

Дакле, тумачење права је саставни део примене права и без одређеног тумачења не може да се правилно примени постојеће право јер основни смисао тумачења права је утврђивање правог значења правне норме.

Тумачење правне норме је нужно јер веома често правна норма није истоветна са њеним језичким изразом, па се стога путем њене анализе долази до тога да се она састоји из мисли које сачињавају одређену језичку целину. Како свака правна норма има два значења, језичко и правно, одговарајућим тумачењем утврђује се значење и прави смисао одређене правне норме.

У пракси су присутни следећи методи и врсте права:

- језичко,

- системско,

- историјско,

- телеолошко (циљно),

- легално,

- судско,

- доктринарно (научно),

- везано,

18 Андријашевић, М., Право удруженог рада са основама права, Београд, 1988., стр. 4819 Станковић, М. и Станковић, С., Пословно право, Београд, 2002., стр. 22

45

- слободно,

- статичко,

- динамичко,

- тумачење по сличности и аналогији,

- субјективно и

- објективно.

Језичко тумачење права је оно тумачење којим се на основу језичких елемената из којих се норма састоји утврђује смисао норме. У оквиру језичког тумачења правне норме присутно је лексичко, синтаксичко и стилистичко тумачење:

- лексичким тумачењем утврђује се значење речи у норми.

- синтаксичким тумачењем утврђује се значење реченице на основу правила синтаксе у посматраној норми.

- стилистичким тумачењем утврђује се значење норме на основу постојећег стила излагања.

Код логичког тумачења права аналитичким путем се проверава садржина одређене правне норме и утврђују постојећи односи између присутних појмова у норми. Логичким тумачењем проверава се да ли је постојеће језичко тумачење правне норме правилно.

Системским проучавањем правне норме утврђује се правно значење правне норме проучавањем постојећих односа у норми и других правних односа.

Историјско тумачење правне норме утврђује узроке и околности под којима је норма настала. Ово тумачење има за циљ да утврди главне чињенице које су присутне у норми која се тумачи.

Телеолошко (циљно) тумачење правне норме има за циљ да се установи њено право значење. То се остварује тако што се не опредељује за ону норму која је најприхватљивија за владајућу класу.

Легално (аутентично) тумачење правне норме обавља онај орган који је њу донео, тако да се оно сматра аутентичним.

Судско тумачење правне норме обавља се судском пресудом и оно је обавезно за конкретан случај, али не и за случајеве у будућности.

46

Доктринарно (научно) тумачење правне норме обавља се путем науке и оно нема обавезни карактер, али има велики значај и утицај при примени права.

Везано тумачење правне норме је оно којим се од могућих решења прихвата једно.

Слободно тумачење правне норме је онај облик тумачења код кога је тумачу дато право да по свом нахођењу тумачи одређену правну норму.

Статичко тумачење правне норме је оно кад се право значење правне норме сматра једно од оних значења које је норма имала у тренутку њеног доношења и код њега нема могућности промене значења правне норме током њеног постојања.

Динамичко тумачење правне норме је супротно од статичког посматрања правне норме и као такво допушта промене током примене норме.

Тумачење правне норме по сличности или аналогији обавља се под условом да је правна норма слична са случајем који је одређен општом правном нормом.

За примену аналогије морају да буду испуњени следећи услови:

- да постоји случај који треба да се реши у праву који није предвиђен општом правном нормом,

- да постоји случај који је предвиђен општом правном нормом и да су оба случаја слична.

Аналогија може да буде двојака:

- законска и

- правна.

Законска аналогија се примењује када се решава неки случај на основу правне норме која је предвиђена за сличан случај.

Субјективно тумачење правне норме зависно је од мишљења које је имао стваралац правне норме приликом њеног доношења.

Објективно тумачење правне норме, означава стваралачево изналажење онога што се хтело постићи посматраном нормом.

47

Први део

ОСНОВИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

Грађанско право је део правног система којим се регулишу имовински односи грађана. Оно садржи опште правне регулативе за регулисање имовинских односа грађана тако да се у пракси назива и имовинским правом.

Грађанско право садржи следеће делове:

- општи део (лично и статусно право),

- стварно право.

- облигационо право и

- наследно право.

Општи део грађанског права назива се лично или статусно право и обухвата:

- место и улогу грађанског права у систему права,

- изворе, субјекте и објекте грађанског права,

- заступништво, остваривање и заштиту постојећих правних норми и др.

Стварно право чини групација правних норми којима се регулишу међусобни односи између људи поводом неке ствари, као што су својина, службеност, залога и хипотека.

Облигационо право регулише правни положај људи у имовинском праву и изворе облигација, укључујући како њихов настанак, тако и њихово правно дејство.

Наследно право својим нормама регулише наслеђивање на основу тестамента и закона, а такође и расправљање о заоставштини.

51

2. СТВАРНО ПРАВО, ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ

Као што је већ истакнуто, стварно право сачињавају норме којима се регулишу међусобни односи између људи.

Карактеристика норми стварног права огледа се у томе што су оне принудне и као такве, странке у спору их не могу мењати, нити прилагођавати, већ их морају у потпуности примењивати.

Разлике између стварног и облигационог права,према класичним схватањима су бројне.

Тако, на пример, стварно правни однос има апсолутни карактер јер је у њему одређен сам титулар права, а сви остали учесници правног односа дужни су да му омогуће остваривање свих облика права која му припадају.

Супротно томе, код облигационог права увек су одређена лица, а њихов правни однос је увек релативан.

Предмет стварног правног односа је нека ствар, а код облигационог односа то је одређено давање, чинидба или уздржавање од неког извршења. Даља разлика стварног и облигационог права огледа се у томе што стварна права не застаревају, а код облигационог права она могу да изгубе способност принудног извршења услед истека законом одређеног временског интервала.

2.1. ВРСТЕ СТВАРНОГ ПРАВА

Историјски посматрано, облици стварног права су се мењали. У оквиру њега присутна су два периода:

- старији (класични) и

- новији (модерни).

У првом, односно у класичном периоду настало је римско право које је познавало три облика стварног права:

- својину,

- службеност и

- залогу.

52

У другом, односно у модерном периоду облици стварног права, укључујући својину, службеност и залогу, проширени су на следеће облике:

- право прече куповине,

- право грађења и

- реалне терете.

Ове разлике познавало је и старо римско право, али их је сврставало у облигациона права. Наведени облици, као чиниоци стварног права, јављају се у Општем земаљском законику Немачке.

2.1.1. Право својине

Научно посматрано, својина представља процес у коме људи присвајају предмете из природе.

У научној интерпретацији присутна су два вида, односно два појма својине:

- својина у економском и

- својина у правном смислу.

Својина у економском смислу представља економско искоришћавање ствари као употребних добара за људске потребе.

Својина у економском смислу је општа и вечита категорија. Она је постојала, постоји и постојаће у сваком људском друштву. У њој се мења само степен економско-техничког присвајања предмета из природе.

Својина у правном смислу представља правно изражавање, фиксирање и заштиту економског присвајања и искоришћавања материјалних добара.

Својина у правном смислу постојала је и постоји само у друштву где је присутно правно третирање економско-друштвеног присвајања. Она постоји само у оним друштвеним формацијама које имају државу и право.

Својина, односно власништво, као правни појам стварног права огледа се у држању и искоришћавању ствари. Из тог разлога друштвена производња се може посматрати као процес у коме људи присвајају предмете природе.

53

Основни облици својине су:

- приватна својина,

- друштвена и државна својина и

- сусвојина.

2.1.1.1. Приватна својина

Приватна својина је облик својине друштвеног односа присвајања у коме у оквиру и унутар друштва постоји нечије индивидуално, монополистичко искључиво располагање, односно коришћење средстава за производњу, што условљава и одговарајуће располагање, односно присвајање предмета потрошње.

При томе. на једној страни присутно је право да појединац објект својине у правном односу слободно користи и располаже са њим, с тим што је друга страна дужна да се уздржава од повреде тог права. У наведеном односу на једној страни је сопственик или приватни власник, а на другој су остали правни субјекти.

Историјски посматрано, приватна својина се јавља најпре као приватна робовласничка својина. Код ове својине робовласници су имали потпуну својину не само над средствима за производњу, већ и над произвођачима, односно робовима.

Након робовласничке приватне својине уследила је феудална приватна својина над земљом, а преко ње и над сељацима који су били везани за земљу.

Трећи облик приватне својине је капиталистичка приватна својина над средствима за производњу која условљава и одговарајуће присвајање.

Такође, присутна је и лична својина која представља облик изражавања производних односа који настану у процесу потрошње. За разлику од приватне својине, лична својина је такав друштвени однос који карактерише индивидуално располагање над средствима за производњу.

Надаље, лице које располаже приватном својином може да користи туђи рад, што није могуће остваривати поседовањем предмета за личну потрошњу.

54

2.1.1.2. Друштвена и државна својина

Друштвена и државна својина је облик својине друштва и државе чији су објекти ствари и права без икаквог ограничења. Ствари и права друштвене и државне својине припадају одређеном правном лицу и улазе у састав његових средстава.

Друштвена и државна својина код нас су настале ограничавањем приватне својине.

2.1.1.3. Сусвојина

Сусвојина је присутна у оним случајевима када су више лица истовремено власници једне исте ствари. Такође, сусвојина постоји и у случајевима када је једна иста ствар истовремено објект како приватне, тако и друштвене и државне својине.

Сусвојина може да буде двострука:

- идеална и

- реална.

Идеална сусвојина је присутна у оним случајевима када су сусвојински односи њених носилаца утврђени у процентима, односно у разломцима.

Реална сусвојина је она врста својине код које су својине њених носилаца утврђене на реалној основи.

Заједничка својина слична је сусвојини, али се од ње разликује по томе што заједнички делови власништва нису утврђени. Заједничком својином управљају власници заједнички и споразумно.

Етажна својина присутна је код станова, односно пословних просторија. Она може да буде индивидуална, и друштвена.

2.1.2. Стицање својине

Под појмом стицање својине подразумевају се правне чињенице које објективно право признаје као основ за стицање својине.

Још у римском праву постојала су два начина стицања својине: оригинарни и дериватни начин стицања својине.20

20 Станковић, М. и Станковић, С., Пословно право, Београд, 2003., стр. 4

55

2.1.2.1. Оригинарни начин стицања својине

Оригинарни начин стицања својине је остварен оригинарним, изворним путем, односно на основу правних чињеница, а не из права претходника.

У оквиру стицања својине оригинарним путем, разликују се следећи облици:

- стицање својине од невласника,

- одражај,

- окупација,

- прираштај,

- прибављање плодова и

- апропријација.

Стицање својине од невласника регулисано је одредбама Закона о основним својинско-правним односима. Он предвиђа да савесно лице стиче право на покретној ствари коју је прибавило уз накнаду од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари.21

За стицање својине од невласника морају да буду испуњени следећи услови:22

- да је стицалац савесно биће,

- да се стиче покретна ствар и

- да се стицање обавља уз накнаду. односно на основутеретног правног посла.

Поред наведених услова, Закон о својинско-правним односима предвиђа и више алтернативних услова, од којих један мора да буде испуњен, и то да:23

21 Закон о основама својинско-правних односа, члан 31., објављен у Сл. листу СФРЈ.22 Српски грађански законик, параграф 221., чије су одредбе у потпуности преузете у Закону о својинско-правним односима.23 Стојановић, Д., Стварно право, Београд, 1991., стр. 159

56

- ствар треба да буде прибављена од невласника који јеу оквиру своје делатности ставља у промет,

- од невласника коме је власник предао ствар у државину, наоснову неког правног посла који није основ за прибављања права својине;

- одређена ствар је прибављена куповином на јавној продаји.

Одражај је начин стицања својине у случају када савесно лице не може да прибави од невласника. За пуноважан одражај морају да буду испуњени следећи услови:

- законитост државине,

- савесност државине и

- проток времена од три године за покретне и 10 година за непокретне ствари.

Поред редовног одражаја, присутан је и апсолутни одражај код кога се не тражи законита државина, већ само савесна државина. Савестан држалац покретне ствари у туђој својини стиче право својине после десет година, а код непокретних ствари протоком 20 година.

Окупација представља прибављање својине једностраним актом прибавиоца на покретним стварима које је њихов власник напустио, односно узимање таквих покретних ствари у државину с намером да их присвоји (окупира).24

Код свесно напуштених покретних ствари својину може да стекне свако лице уколико их преузме под своју физичку власт.

Прираштај је начин стицања својине на стварима које имају различите власнике, а које се јављају у новој ствари. Прираштај се јавља код покретних и непокретних ствари.

Код покретних ствари јављају се следећи облици прираштаја:

- спајање (incorporatio),

- смеша (confusio) и

- прерада (specificatio).

24 Закон о основама својинско-правних односа, члан 32.

57

Спајање је облик прираштаја код кога се ствари различитих власника споје у јединствену масу тако да се више не могу раздвојити (уграђивање туђе греде при зидању куће).

Смеша је онај прираштај када се више покретних ствари које припадају различитим лицима саставе тако да не могу да се раставе (житарице).

Прерада је онај прираштај који настаје при преради материјала без пристанка власника.

Законске одредбе регулишу три облика прираштаја прерадом и то:25

- Када лице, власник материјала својим радом изради нову ствар, тада оно стиче право својине на њу,

- Када друго лице на основу правног посла, а од материјала власника изради власнику нову ствар, право својине на тој новој ствари припада власнику од чијег материјала је она израђена.

- Кад неко савесно лице својим радом од туђег материјала изради ствар, израђена ствар припада њему, под условом да је савестан и ако је вредност рада већа од вредности материјала.

Код непокретних предмета постоје следећи облици прираштаја (придржаја):

- природни и

- вештачки.

Природни придржај непокретности настаје природним путем, као што су нанос (aluvio), откинути комад земљишта (avulsio) и напуштено речно корито.

У оквиру вештачког придржаја јављају се следећи облици:

- зидање на туђем земљишту и

- сађење на туђем земљишту.

25 Ibidem, члан 22 и 23.

58

Код зидања на туђем земљишту постоје следеће ситуације, и то:26

- Када лице изгради грађевински објекат на туђем земљишту, а није знало нити је могло знати да се градња обављена на туђем земљишту, а власник земљишта је знао за изградњу и није се томе успротивио, стиче право на земљиште на коме је објекат изграђен, а такође и на неопходан део земљишта потребан за редовну употребу. У оваквим случајевима, власник земљишта у року од три, а најкасније од 10 година од завршетка изградње грађевинског објекта има право да тражи да градитељ исплати прометну вредност земљишта.

- Уколико лице изгради грађевински објекат на земљишту за које је знао да припада одређеном власнику који се противио тој изградњи, али је оно наставило градњу. У оваквим случајевима власник земљишта може да захтева да му припадне својина на грађевинском објекту или да градитељ поруши изграђени грађевински објекат и врати земљиште у првобитно стање, или да му градитељ исплати прометну цену земљишта.

- Када је изграђен објекат на земљишту чији власник није знао за изградњу, а цена грађевинског објекта је већа од цене земљишта. У оваквим случајевима, грађевински објект заједно са земљиштем припада градитељу објекта који је дужан да власнику земљишта исплати накнаду по прометној вредности.

Сађење на туђем земљишту представља посебан облик вештачког прираштаја код кога све што је посејано или засађено припада власнику земљишта.

Прибављање плодова као начин стицања својине, различито се манифестује, с обзиром на својство лица које треба да стекне својину на њима. Наиме, власник ствари од које плодови потичу стиче својину на њима њиховим одвајањем, исто као што то чини плодоуживалац. Међутим, закупац стиче својину на плодовима њиховим сабирањем када их потчини фактичкој власти, а не њиховим одвајањем од ствари која их је дала.

26 Ibidem, члан 24-26.

59

Апропријација је стицање права својине на предметима који се налазе у друштвеној својини.

Апропријација може да настане:

- додељивањем на основу закона,

- арондацијом и

- комасацијом.

Додељивање на основу закона обављено је у бившој Југославији. Према одредбама Закона о аграрној реформи и колонизацији додељивана је земља земљорадницима и радницима у приватну својину. Земља је додељивана уз услов да се не може отуђити у року од 15 година од дана додељивања.

Арондација представља груписање земљишта у друштвеној и државној својини тако да се ствара њен правилнији геометријски облик.

Она се састоји у груписању разбацаних парцела у један комплекс или мањи број парцела, при чему се задржава иста или еквивалентна категорија земљишта. При арондацији приватним сопственицима земља је исплаћивана или им се давало друго земљиште истог бонитета.

Комасација је аграрнотехничка и аграрно-политичка мера којом се расцепкани, уситњени и разбацани сељачки поседи на територији једне катастарске општине заокружују у веће земљишне комплексе груписањем и смањивањем броја парцела, те се из такве комасационе масе додељују истим власницима нови заокружени поседи.

2.1.2.2. Дериватно стицање својине

Дериватно стицање својине је стицање својине код кога онај који стиче својину то право изводи из права претходника.

За дериватно стицање својине морају да буду испуњени следећи услови:

- правни основ,

- предаја ствари.

Правни основ је битан услов за деривативно стицање својине. То може да буде уговор чија је кауза, односно економски циљ и сврха стицање одређене својине (уговор о продаји, уговор о размени и др.)

60

Међутим, поред уговора о предаји ствари, као основ за деривативно стицање својине могу да буду и остали правни послови, пре свега једнострани, као што су: тестамент, легат, јавно обећање награде и др.

Предаја ствари, као начин стицања својине на покретним стварима стиче се предајом такве ствари у државину стицаоца. Дакле, купац покретне ствари постаје њен власник када му је она на основу закљученог Уговора о продаји предата у својину.

2.1.3. Стицање друштвене и државне својине

Друштвена и државна својина стичу се:

- конфискацијом,

- национализацијом,

- арондацијом и

- комасацијом.

Конфискација представља одузимање ствари из приватне својине и њихов прелазак у друштвену или државну својину без накнаде за њу на основу одговарајуће судске одлуке.

Национализација је стицање друштвене, односно државне својине одузимањем приватне својине на основу постојећих законских одредаба.

Национализација се разликује од конфискације по томе што се конфискација обавља увек без накнаде, а код национализације за одузете ствари даје се накнада.

Експропријација представља прелазак приватне својине у друштвену или државну својину. Обавља се у општем интересу и уз одговарајућу надокнаду. У бившој СФРЈ експорпијација је обављена на основу одредаба Закона о експропијацији.27

Комасација, као што је већ истакнуто, представља груписање пољопривредног земљишта ради стварања већих, правилнијих и економичнијих парцела ради њихове боље обраде.

Арондација, као што је већ истакнуто, представља одузимање земље од приватних власника уз надокнаду, ради заокруживања поседа у државној и друштвеној својини.

27 Закон о експропријацији, објављен је у Службеном листу СФРЈ, бр. 37/1989.

61

Комасација, као што је истакнуто представља груписање пољопривредног земљишта ради стварања већих, правилнијих и економичнијих парцела ради њихове боље обраде.

2.1.4. Престанак права својине

Престанак права својине може да буде:

- апсолутни и

- релативни.

Апсолутни начин престанка својине означава губљење права својине на стварима.

Апсолутним начином ствари се губе:

- пропашћу ствари,

- напуштањем ствари,

- губитком самосталности ствари и

- одржајем који учини и други правни субјект и

- овлашћеном продајом коју обави невласник ствари.

Пропашћу или уништењем одређене ствари које учини власник или невласник долази до престанка својине. Када одређену ствар напусти њен власник, долази до престанка својине.

Уколико нека ствар изгуби своју самосталност, истовремено долази до престанка својине.

Губитак својине услед одражаја који учини други правни субјект настаје када протекне одређени период, па по том основу други правни субјект стекне својину над одређеном ствари.

Кад невласник ствари обави овлашћену продају долази до престанка својине.

Релативни начин престанка својине означава да својина на одређеним стварима престаје само за преносиоца, а на другој страни заснива се својина у корист прибавиоца.

2.1.5. Државина

Државина је фактичка власт на некој ствари, независно од тога да ли лицу које врши фактичку власт над њом припада то право или не.

62

По правилу, власник ствари, односно титулар неког другог права истовремено је и држалац. Једно лице може да буде власник ствари, а да не поседује и њену државину и обрнуто.

За постојање државине од значаја су објективне радње на основу којих се са сигурношћу може закључити да држалац ствари показује економски интерес за фактичко држање ствари.

Разлика између државине (као фактичке власти на ствари) и својине (као правне власти на ствари) јасно се уочава при њиховом престанку.

Наиме, државина престаје престанком физичке власти на ствари, а својина престаје изјавом воље њеног власника, предајом ствари или добровољним напуштањем.

До државине се долази на различите начине, и то:

- задржавањем ствари која му је дата на послугу,

- налажењем одређене ствари.

Државину одликују:

- држање ствари, односно фактичка власт на ствари и

- воља држаоца да ствар задржи за себе.

Детенција представља право коришћења туђе ствари. Она представља фактичку власт на ствари, а детентор нема намеру и вољу да је држи у својини. Држалац има потпуну власт на одређеној ствари, а детентор је има само делимично јер је дужан да ствар после коришћења врати њеном власнику.

2.1.5.1. Врсте државине

У пракси се јављају следећи облици државине:

- непосредна и посредна државина,

- државина права,

- судржавина,

- законита и незаконита државина,

- савесна и несавесна државина,

- права и неправа државина,

- државина наследника и

- земљишно-књижна или табулаторна државина.

63

Непосредна, односно директна државина је она државина код које држалац у одређеном периоду има непосредни утицај на њу и вољан је да ствар контролише.

Посредна државина је она државина код које држалац обавља физичку власт на одређеној ствари преко другог лица.

Према одредбама Закона о основним својинско-правним односима, државину права стварне службености има оно лице које фактички користи непокретност другог лица у оном обиму који одговара садржини службености.

Судржавина се јавља у оним случајевима када више лица врше физичку власт над неком ствари и то на начин када свако од тих лица поседује целу ствар. При вршењу физичке власти на ствари свако лице је ограничено државином од другог лица.

Постоје два облика судржавине, и то:28

- проста и

- заједничка.

Проста судржавина је она судржавина код које је сваки судржавалац у вршењу фактичке власти на заједничкој ствари ограничен конкуренцијом у обављању фактичке власти од других судржалаца.

Заједничка судржавина је она судржавина код које сви судржаваоци имају заједничку власт над ствари.

Законита државина стечена на законит начин и заснива се на одређеном правном поступку.

Незакониту државину је њен власник стекао незаконитим путем, односно без одговарајућег правног поступка.

Савесна државина је она државина до које је њен власник дошао савесним путем.

Несавесна државина је онда државина до које је њен власник дошао несавесним путем.

Неправа или манљива државина је државина коју је њен власник стекао силом, лукавством или преваром.

28 Закон о основама својинско-правних односа, члан 70., објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 34/1970.

64

Државина наследника настаје наслеђем. Наследник код ове државине ужива државинску заштиту.

Земљишно-књижна или табулаторна државина настаје уписом власника у земљишне књиге као власника непокретности, односно неког другог права на непокретностима. Земљишно-књижна или табулаторна државина иницира следеће последице у праву:

- сматра се да лице које је уписано у земљишне књиге ивласник уколико се не докаже супротно,

- савесни држалац државине њу може да стекне после протока од три године од дана уписа.

2.1.5.2. Заштита и губљење државине

Заштита државине остварује се подношењем државинске тужбе на основу које суд штити само фактичку власт коју држалац има, а правно питање правног основа разматра се посебно. Сваки држалац како ствари, тако и права има право на заштиту од узнемиравања или одузимања одређене државине.

Под одузимањем ствари подразумева се трајно одузимање ствари уз употребу силе, претње и сл., а узнемиравање је свако ометање државине, али без одузимања ствари.

Губљење државине се остварује када престане један од два битна елемента:

- фактичка власт над одређеном ствари и

- недостатак воље да се одређена ствар задржи у самосвести, уз услов да је тај губитак трајног карактера.29

2.1.6. Службеност

Службеност је онај имовинско-правни однос који настаје приликом коришћења туђе ствари одређеним начином и обимом.

У оквиру службености присутне су следеће три стране:

- прва страна је власник предмета службености,

29 Станковић, М. и Станковић, С., Пословно право, Београд, 2002., стр. 54-59

65

- друга страна је носилац права службености и

- трећа страна су остали субјекти имовинског односа.

Постоје два облика службености:

- стварна службеност и

- лична службеност.

2.1.6.1. Стварна службеност

Стварна службеност је онај имовинско-правни однос који кориснику службености омогућава коришћење, односно некоришћење неке туђе непокретности у оном обиму и на онај начин који омогућава нормално коришћење.

Код стварне службености туђа непокретна ствар назива се послужно добро, а своја непокретност повласно добро.

Постоје две врсте стварне службености, и то:

- пољска и

- кућна.

Пољске службености су службености код којих повлашћено добро служи у пољопривредној делатности.

У оквиру пољских службености спадају:30

- службеност прелаза (пешака, пешака и стоке, пешака стоке и кола),

- службеност узимања воде и појења стоке,

- службеност паше,

- службеност довођења или одвођења воде преко туђег земљишта и др.

Кућне службености су службености код којих повлашћено добро не служи за потребе пољопривреде већ за друге сврхе. У кућне службености спадају:31

- службености подупирања зграде на туђем земљишту,

30 Костадиновић, С., Љубојевић, Г., Рачић, М., Пословно право, Београд, 2002., стр. 120 31 Ibidem, стр. 120

66

- службеност пропуштања дима кроз туђи оџак,

- службеност одвођења кишнице или отпадних вода прекотуђег земљишта,

- службеност отварања прозора на својој згради према туђем дворишту и сл.

Стварне службености се, такође деле на:

- позитивне и

- негативне.

Позитивне службености су службености из којих за носиоца права службености произилази овлашћење да користи послужно добро у одређеном обиму и на одређен начин.

Негативне службености су службености из којих за носиоца права службености произилази овлашћење да забрани коришћење одређеног послужног добра.32

2.1.6.2. Личне службености

Личне службености су они имовинско-правни односи који омогућавају коришћење туђе ствари.

Постоје два облика личних службености. То су:

- плодоуживање и

- употреба.

Плодоуживање представља троструки имовинско-правни однос. Прва страна тог односа је власник ствари који је истовремено и објект плодоуживања. Друга страна тог односа је плодоуживалац, односно носилац права плодоуживања. Трећу страну овог односа сачињавају остали субјекти који су дужни да се уздржавају од повреде права плодоуживања.

Плодоуживалац, односно носилац права плодоживања има право коришћења предмета плодоуживања у чији састав улази и убирање плодова које даје тај објекат. За време коришћења плодоуживања, плодоуживалац не може да мења суштину објекта плодоуживања. Такође, плодоуживалац је дужан да сноси трошкове које изискује предмет плодоуживања, али при томе он није дужан да обави било каква побољшања предмета плодоуживања.

32 Ibidem, стр. 120

67

Сопственик предмета плодоуживања дужан је да омогући плодоуживаоцу несметано коришћење плодоуживања, укључујући и ванредне трошкове одржавања плодоуживања. Исто тако, он може да захтева од плодоуживаоца да плодоуживање остварује пажњом доброг домаћина. У случајевима када то плодоуживалац не чини, он има право да путем суда захтева да предмет плодоуживања преда на чување трећем лицу. Исто тако, он има право да захтева повраћај предмета плодоуживања када плодоуживање престане, укључујући и штету која је начињена у временском интервалу плодоуживања.

Што се тиче употребе, она је као лична службеност слична плодоуживању, али се од ње разликује по томе што њен титулар предмет употребе може да користи за своје потребе и за потребе свог домаћинства. Такође, он коришћење не може да препусти другом лицу.

2.1.6.3. Заснивање, заштита и престанак службености

Службеност може да се заснива на различите начине:

- на основу одлуке државног органа,

- одржајем,

- на основу уговора (или другог правног посла) и

- наслеђивањем.

Заснивање службености на основу одлуке државног органа долази експропријацијом и то када су испуњени услови за њено остваривање. Исто тако, она се заснива и на основу судске одлуке.33

Заснивање службености одржајем на основу уговора и наслеђивањем остварује се на исти начин као код друштвене својине.

Заштита службености обавља се посесорним и конфесорним тужбама.

Службеност престаје:

- смрћу плодоуживаоца права употребе,

- пропашћу њиховог објекта,

- истеком одређеног времена,

- одрицањем носиоца права службености,

33 Костадиновић, С., Љубојевић, Г., Рачић, М., Пословно право, Београд, 2002., стр. 122

68

- преласком објекта у својину носиоца права службености,

- законским одредбама,

- невршењем службености и

- престанком корисности.

2.1.7. Залога

Залога, као и службеност је тростран имовинско-правни однос који се заснива између заложног дужника, заложног повериоца и осталих субјеката имовинског права ради обезбеђивања одговарајуће обавезе.

Заложни дужник, који је уједно и власник ствари која се залаже је прва страна залоге. Он залагањем своје ствари обезбеђује испуњење своје обавезе.

Заложни поверилац је друга страна залоге коме припада право да од заложног дужника наплати износ залоге, односно да је наплати из вредности заложене ствари у случају да дужник не измири своју обавезу.

Трећу страну залоге представљају сви остали субјекти имовинског права који су дужни да се уздрже од повреде права заложног повериоца.

Залога има два основна облика:

- ручну залогу и

- хипотеку.

2.1.7.1. Ручна залога

Карактеристика ручне залоге је то што је предмет залоге одређена покретна ствар и она настаје оним моментом када предмет залогe пређе у државнину заложног повериоца који је овлашћен да га држи за све време њеног трајања.

Из ручне залоге произилазе одређена права и дужности како заложног повериоца, тако и заложног дужника.

Заложни поверилац је овлашћен да:

- за време трајања залоге држи код себе предмет залоге,

- по престанку залоге наплати износ своје тражбине,

- заложени предмет да у залогу и на тај начин заснује залогу,

69

- наплати своју тражбину продајом заложене ствари у случају да му тражбина не буде благовремено и правилно исплаћена.

Истовремено, заложни поверилац је дужан да:

- чува предмет залоге са пажњом доброг домаћина,

- се уздржава од сваког коришћења предмета залоге,

- правовремено обавести заложног дужника о евентуалној опасности која прети да доведе до оштећења или уништења предмета залоге,

- после престанка ручне залоге врати предмет залоге заложним дужницима заједно са свим евентуалним повећањима.

Заложни дужник има сличне обавезе и дужности.

2.1.7.2. Заснивање и престанак залоге

Залога може да се заснива:

- по сили закона,

- по сили судске одлуке и

- на основу уговора.

По сили закона залога се заснива у оним случајевима када су испуњени услови које закон прописује за њено заснивање.

По сили судске одлуке залога се заснива оним моментом када судска одлука постане правоснажна.

Заснивање залоге на основу уговора остварује се закључивањем уговора и предајом ствари уколико су оне покретне, односно уписом залоге у земљишне или интабулационе књиге.

Залога може да престане:

- престанком тражбине осигуране залогом,

- одрицањем од заложног права,

- принудном наплатом тражбине из вредности предмета залоге,

70

- преласком предмета залоге у друштвену својину и

- пропашћу предмета залоге.

Престанак тражбине означава и престанак основног имовинско-правног односа уз који постоји залога као споредни имовинско-правни однос. Како је залога споредни имовинско-правни однос, она не може да постоји без главног имовинско-правног односа, те престанак тог главног односа повлачи са собом и престанак залоге. Међутим, кад се ради о хипотеци, она мора да се брише из земљишних, односно интабулационих књига.

Одрицање од заложног права доводи до престанка залоге због тога што заложно право представља субјективно право којим заложни поверилац може да располаже слободно.

Принудна наплата тражбине из вредности предмета залоге значи остваривање циља због кога је залога заснована. Ова наплата значи остваривање садржине залоге, па због тога престаје.

Како на објектима друштвене и државне својине не може да постоји заложно право, залога престаје по сили закона оним моментом када објекат залоге пређе у друштвену или државну својину.

Пропаст предмета залоге доводи до престанка залоге јер без предмета залоге она као правни посао не може да постоји.

Залога има сличности са јемством и кауцијом. Међутим, она се од њих разликује по томе што представља појачање сигурности враћања позајмљених средстава јер залогу сачињавају материјална добра чија је вредност адекватна позајмљеним новчаним средствима.

Јемство је туђа лична обавеза за испуњавање неке обавезе.

2.1.7.3. Хипотека

За разлику од ручне залоге, где са залажу покретни предмети, хипотека је она залога код које су предмет залоге непокретна материјална добра. Из хипотеке за хипотекарног повериоца и дужника произилазе одређена права и обавезе.

Хипотекарни поверилац је дужан да:

- тражи од надлежног суда да забрани хипотекарном дужнику смањење вредности предмета хипотеке,

71

- предмет хипотеке пренесе на друго лице, с тим што се тај пренос мора евидентирати у одговарајућим земљишним или интабулационим књигама,

- заснује надхипотеку на предметима хипотеке која одговара пазалози код ручне залоге,

- наплати принудним путем своју тражбину из вредности предмета хипотеке, у случајевима када њу благовремено не плати хипотекарни дужник.

Хипотекарни дужник је овлашћен да:

- може да располаже објектом хипотеке без сагласности хипотекарног повериоца,

- може да оптерети своје непокретности са више хипотека; у том случају се односи хипотекарних поверилаца одређују по принципу првенства, тј. право наплате тражбине из вредности предмета хипотеке хипотекарни повериоци имају по оном редоследу по коме је њихово право уписано у земљишне или интабулационе књиге; изузетно, посебним законским одредбама, поједини хипотекарни повериоци могу да уживају право првенства, без обзира на редослед уписа њиховог права у земљишне или интабулационе књиге.

Хипотека може да се пренесе на друго лице само заједно са преносом потраживања које је обезбеђено хипотеком.

Хипотекарни поверилац може да заснује хипотеку на постојећој хипотеци у корист трећег лица и без пристанка хипотекарног дужника. Ова чинидба назива се надхипотека.

Престанак хипотеке настаје у случајевима када:

- хипотекарни дужник исплати потраживање које је обезбеђено хипотеком,

- хипотекарни поверилац се одрекне хипотеке писменом изјавом датом код надлежног државног органа који води земљишне и интабулационе књиге у којима је уписана хипотека,

- исто лице је постало носилац права својине и хипотеке на истој непокретности и

- у случајевима да пропадне непокретност која је оптерећена хипотеком.

72

Други део

ОСНОВИ ОБЛИГАЦИОНОГ

ПРАВА

1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Obligáció-kötelezettség

Под појмом облигационо право подразумева се скуп правних норми којима се регулишу облигациони односи.

Облигационо право је грана грађанског права чијим нормама се регулише прелаз добара (ствари или услуга) из имовине једног лица у имовину другог лица. Оно је посвећено правном регулисању промета вредности, за разлику од других делова грађанског права који се баве стеченим вредностима.

Предмет грађанског права је еквивалентна размена која се остварује купопродајом. Такође, предмет облигационог права су и они односи у којима се пренос одређених вредности обавља без икакве накнаде (нпр. поклон).

Исто тако, предмет облигационог права су и односи који настају мимо воље субјеката облигационих односа, као што је случај код проузроковања разних облика штета, неоснованог богаћења, обављања послова без налога, законске обавезе издржавања, једностране изјаве воље и других правних аката.

Норме облигационог права присутне су и у домену промета вредности и као такве оне су одраз правно-економских односа одређене правно организоване друштвене заједнице.

Временом норме облигационог права су еволуирале и створени су њихови нови облици који су настали, у првом реду, под утицајем економских фактора, а такође и степеном опредељења одређене средине. На тај начин, створени су нови институти облигационог права, као што су, нпр. разне врсте уговора, осигурање, принцип аутономије воље и други облици који нису постојали или су били у зачетку.

Облигацијом се назива и оно писмено којим се констатује постојање неког потраживања, односно дуга.

Дакле, под облигацијом се подразумева правни однос две стране на основу кога је једна страна (кредитор, поверилац) овлашћен да захтева од друге стране (дужника, дебитора) одређено давање, чинидбу или уздржавање од неке радње, што би иначе имала право да чини.

76

Појам облигације разликује се од других правних институција. Наиме, он је, пре свега, правна веза између повериоца и дужника, што значи да је тај однос снабдевен правном санкцијом која повериоцу пружа могућност да своје право оствари принудним правним путем. Надаље, субјекти тог правног односа су увек тачно одређени, без обзира да ли је на једној или другој страни једно или више лица. Учесници облигације могу да буду повериоци или дужници.

У случајевима када једно лице има улогу дужника, тада је оно обавезно на одређено понашање које се огледа у одређеном давању, односно чињењу или уздржавању (dare, facere, non facere), а поверилац има право да од дужника захтева да нешто учини. односно изврши. То његово право назива се тражбина.

Облигација, као правни однос, има одређену садржину коју чини све оно што дужник треба да учини или не учини, односно све оно што поверилац може да тражи од дужника. Садржина облигације веома често назива се престацијом, а у пракси се употребљава израз облигациона радња, односно чинидба.

- Облигациони однос карактеришу следећи чиниоци:

- Облигација је правни однос између одређених лица.

- Облигација је правни однос са одређеном садржином.

- Облигациони однос је релативног карактера.

Облигација је правни однос између повериоца и дужника код кога поверилац има право да захтева од дужника да обави одређене радње, односно да се уздржи од неких радњи које би имао право да изврши.

Облигација је правни однос који има одређену садржину, која одређује конкретно понашање дужника и повериоца.

Облигациони однос је релативног карактера и као такав он се ограничава само на односе између дужника и повериоца.

77

2. НАЧЕЛА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Законске одредбе утврђују следећа начела облигационог права:34

- начело слободе одређивања облигационих односа,

- начело равноправности страна у облигационим односима,

- начело савесности и поштења,

- начело стварања и искоришћавања монополског положаја,

- начело једнаке вредности давања,

- начело забране проузроковане штете,

- начело дужности испуњења обавеза,

- начело поступања са пажњом „доброг привредника",

- начело решавања спорова мирним путем,

- начело диспозитивности норми Закона о облигационим односима.

Начело слободе уређивања облигационих односа декларише да међусобни односи између повериоца и дужника могу слободно да се регулишу. У пракси је ова слобода ограничена императивним прописима, постојећим друштвеним поретком и добрим обичајима.

Слобода уговарања, која је законским одредбама декларисана као аутономија воље уговорних страна, огледа се у томе што су уговорне стране слободне при избору уговорног партнера, као и у погледу избора врсте и садржине уговора.

Начело равноправности страна у облигационим односима својим садржајем предвиђа да су стране у уговорним односима равноправне и да имају исти статус у облигационим односима, без обзира на њихов економско-политички положај.

Међутим, у пракси аутономију воље уговорних страна веома често негирају економски јачи партнери.

34 Закон о облигационим односима, објављен је у Службеном листу СФРЈ, бр. 31/1995.

78

Начело савесности и поштења моралног је карактера и везано је за моралну свест привредних субјеката, захтевајући од њих поштовање моралних принципа у пословању.

Начело забране злоупотребе права забрањује остваривање облигационих права противно циљу који је законски одређен или признат.

Начело стварања и искоришћавања монополског положаја забрањује искоришћавање свог монополског положаја на тржишту. Наиме, пословање оваквих предузећа мора да буде у складу са одредбама Антимонополског закона.35

Начело једнаких вредности назива се и начелом еквивалентности узајамних давања. Ово начело захтева да су субјекти који учествују у реализацији двостраних уговора обавезни да један другом дају еквивалентне противвредности, односно једнака узајамна давања.

Начело забране проузроковања штете тражи да се учесници у облигационом послу уздрже од поступака којима се другом може нанети штета.

Начело дужности испуњења обавезе тражи да уговорне стране своје обавезе испуњавају у оном обиму како је то уговорима утврђено.

Начело поступања са пажњом „доброг привредника" тражи да у правном промету поступају са дужном пажњом, придржавајући се постојећих правила и обичаја.

Уговорне стране у облигационом односу дужне су да извршавају своје уговорне односе са повећаном пажњом, придржавајући се постојећих правних одредаба.

Одредбе Закона о облигационим односима посебно налажу уговорним странама у облигационом односу да су дужне да се при остваривању својих права уздрже од оних поступака који би отежали испуњење обавезе другог дужника.36

Начело решавања постојећих спорова мирним путем тражи

35 Антимонополски закон, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 29/1996.

36 Закон о облигационим односима, члан 18, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 31/1995.

79

да, уколико дође до спорова, уговорне стране њих решавају усаглашавањем, посредовањем или на неки други миран начин.37

Начело диспозитивности норми Закона о облигационим односима, омогућава учесницима у облигационом односу да могу да их уреде другачије него што је Законом о облигационим односима уређено или под условом да из појединих одредби Закона о облигационим односима, односно његовог смисла не произилази нешто другачије.

37 Ibidem, члан 19.

80

3. ВРСТЕ ОБЛИГАЦИЈА

У пракси су познати следећи облици облигација:

- облигације према садржини радње,

- облигације према времену трајања радње,

- облигације према лицу које обавља облигацију,

- облигације према предмету облигације,

- облигације према врсти заштите и

- законске облигације.

3.1. ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА САДРЖИНИ РАДЊЕ

Облигације према садржини радње могу да буду:

- позитивне облигације и

- негативне облигације.

Позитивне облигације према садржини радње садрже обавезе за дужнике и за повериоце.

Оне обавезују продавца да купцу преда уговорену ствар, односно да оствари уговорену чинидбу, а купца да продавцу исплати уговорени износ новчаних средстава.

Тако, нпр. код куповине брашна продавац је дужан да купцу преда уговорену количину брашна, а код уговорених радњи да се оне обаве (разне врсте поправки, хемијско чишћење, фризирање, бријање и др.).

Осим тога, купац је дужан да продавцу плати уговорени износ за купљену ствар, односно остварену радњу.

Одлика негативних облигација је обавеза дужника на обављање неке дозвољене радње, односно добровољно одрицање од нечега.

Тако, нпр. негативна облигација би била обавеза да неко неће за одређено време да прода, односно отуђи купљену ствар или да неће да свира инструмент у време које дозвољава кућни ред.

81

3.2.ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА ВРЕМЕНУ ТРАЈАЊА РАДЊЕ

Полазећи од заштите коју уживају облигације могу да буду:

- тренутне и

- трајне.

Одлика тренутних облигација огледа се у томе што се код њих купац и продавац обавезују да уговорену радњу обаве одмах, тренутно или да пропусте њено обављање.

Тако, нпр. код купопродаје продавац је дужан да купцу преда уговорену ствар, а купац да плати уговорену цену. Код трајних облигација присутна је обавеза купца и продавца за дужи период.

На пример, код уговора о закупу присутна је обавеза закуподавца да за уговорени период омогући закупцу употребу и коришћење закупљене ствари уз обавезу закупца да плати закупнину. Трајне облигације могу да буду и сукцесивне. Њихова одлика је сукцесивно, односно испуњавање радње у деловима.

Сукцесивну облигацију представља Уговор о становању којим се предвиђа плаћање станарине сваког месеца.

3.3. ОБЛИГАЦИЈА ПРЕМА ЛИЦУ КОЈЕ ОБАВЉА ОБЛИГАЦИЈУ

Облигације према лицу које испуњава облигационе обавезе могу да буду:

- личне облигације и

- неличне облигације.

Личне облигације су везане за одређене личности, односно њих је дужник обавезан лично да обави. Тако, нпр. лична облигација постоји за певача да пева на одређеном концерту, за пуномоћника да заступа одређено лице пред судом, итд. Њихова одлика је да не могу да се уступе, нити наследе.

Неличне облигације нису везане за одређену личност јер њих може да обави било које лице. Тако, нпр. обавеза је купца да преда купљену ствар купцу, а купца да њену цену исплати продавцу.

Код ове купопродаје купца не интересује личност продавца и супротно, продавца не интересује личност купца.

82

3.4. ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА ПРЕДМЕТУ ОБЛИГАЦИЈЕ

Према предмету облигације могу да буду:

- дељиве и недељиве.

- новчане и неновчане и

- индивидуалне и генеричке.

Дељива облигација је она облигација чији се предмет може делити, уз услов да се тиме не мења њена суштина и да се не умањује њена вредност. Тако, нпр. дељива је облигација о исплати 10.000 динара у пет рата по 2.000 динара. Супротно дељивим, недељиве облигације не могу да се деле без штете и без умањења вредности. Недељива облигација мора да се обави у целости. Тако, нпр. купопродаја аутомобила мора да се обави у целости.

Новчане облигације су облигације код којих је дужникова обавеза исплата одређене новчане вредности. Супротно томе, ако она обухвата неку неновчану ствар, онда је то неновчана облигација.

Индивидуална облигација је она облигација чији је предмет одређен појединачно, а код генеричке облигације предмети облигације одређени су по врсти, тако да облигација може да се обави предајом било које ствари те врсте. У пракси, подела на индивидуалне и генеричке облигације углавном се поклапа са поделом ствари на заменљиве и незаменљиве. На пример, ако се складишту предаје на чување 100 kg пшенице и фрижидер, код преузимања преузима се 100 kg пшенице исте врсте и онај фрижидер који је предат. При пропасти ствари под дејством више силе обавеза за индивидуалну ствар се гаси, а за генеричку она и даље постоји.

3.5. ОБЛИГАЦИЈЕ ПРЕМА ВРСТИ ЗАШТИТЕ

У односу на заштиту коју облигације уживају, оне се деле на:

- потпуне, односно санкционисане облигације и

- непотпуне, односно природне облигације.

Потпуне, односно санкционисане облигације уживају потпуну друштвену заштиту. Наиме, код ове врсте облигације у случају да их дужник не обави, поверилац подизањем тужбе путем надлежног суда може да затражи доношење одлуке за измирење облигационе обавезе.

Непотпуне, односно природне облигације су облигације за чије испуњење уговорне обавезе не постоји друштвена заштита.

83

3.6.ЗАКОНСКЕ ОБЛИГАЦИЈЕ

Законске облигације сачињава група правних чињеница из којих настају облигације.

У нашем правном систему присутни су следећи облици законске облигације:

- обавеза издржавања између сродника,

- накнада трошкова за време трудноће и порођаја и

- накнада за коришћење хидромелиорационих система.

Обавеза издржавања сродника обухвата издржавања:

- родитеља према деци, а такође и деце према родитељима,

- крвних сродника у првој усходној и нисходној линији који су рођени у брачној заједници,

- малолетне браће и сестара од старије браће и сестара,

- очуха и маћехе према малолетном пасторку у случајевима непостојања сродника који су обавезни и који могу да га издржавају,

- незапосленог брачног друга у случају развода или неспособности за рад, у случајевима када брак није разведен његовом кривицом,

- незапосленог малолетника.

Накнада трошкова за време трудноће и порођаја утврђује се законским регулативама. На исти начин утврђује се и накнада за коришћење хидромелирационих система.

84

4. ДЕЈСТВО ОБЛИГАЦИЈА

Облигација, као правни однос, садржи све оно што дужник треба да учини или не, односно оно што поверилац може да тражи од дужника.

Садржина облигације за дужника и повериоца је испуњавање уговорних обавеза.

При томе, дужник је обавезан да изврши уговором утврђену чинидбу, односно нечинидбу у месту, у време и на начин који је утврђен уговором. Код уговорних облигација, уколико није одређено место извршења облигације, узима се оно место које произилази из природе ствари. Ако и то није могуће, онда се облигације извршавају у месту где се налазе и воде земљишне књиге.

Код вануговорних облигација место њиховог извршавања је домицил дужника, а код новчаних облигација домицил повериоца. Међутим, место извршења обавезе из хартија од вредности на доносиоца и јавног обећања награде је домицил дужника.

Уколико рок извршења облигације није утврђен уговором, законом или обичајем, тада важи правило да она мора одмах да се изврши. У пракси тај рок одређује поверилац позивом дужника да испуни своју уговорну обавезу. При томе, дужник је дужан да повериоцу преда покретну ствар, а код непокретних ствари он ћe уписати његова права у земљишне, односно интабулационе књиге.

У случају да уговорне обавезе не испуни, поверилац може да се обрати надлежном суду да донесе одлуку која ће обавезати дужника да испуни своје уговорне обавезе.

85

5. ДОЦЊА ДУЖНИКА И ПОВЕРИОЦА

Доцња представља повреду облигације услед неиспуњења доспеле обавезе, односно услед одбијања пријема доспеле обавезе. Доцња обухвата повреду облигације коју учини дужник или поверилац. По одредбама Општих узанси, дужник је увек у доцњи када не испуњава своју доспелу обавезу, али неће бити обавезан да надокнади штету ако је у доцњу запао услед узрока за које није одговоран.

Дужничка доцња постоји:

- када је његова обавеза доспела за наплату,

- после опомене дужника на испуњење уговорне обавезе и

- када је доказана кривица дужника.

Доцња погоршава положај дужника јер је он, поред испуњавања уговорних обавеза, дужан и да надокнади трошкове и штету коју је поверилац имао услед закашњења.

Такође, доцња дужника може да доведе до раскида уговора и захтева повериоца за штету због неиспуњавања уговорних обавеза. Доцња повериоца настаје у оним случајевима када он задоцни са испуњавањем уговорних обавеза.

Поверилачка доцња постоји када:

- је дужник понудио испуњење своје обавезе коју поверилац није прихватио и

- она олакшава положај дужника.

У случају поверилачке доцње, дужник може да преда ствари у судски депозит или да их сам чува, а да тражи накнаду трошкова које је имао за чување ствари.

86

6. ПРАВО ПОВЕРИОЦА ДА ОБАВЉА ДУЖНИКОВА ПРАВА

За заштиту свог потраживања поверилац има право да уместо немарног дужника обавља његова занемарена права према трећем лицу.

Тако, нпр. уколико дужник не подигне својинску тужбу за повpaћaj ствари и не тражи станарину за стан дат на коришћење другом лицу, односно исплату купопродајне цене, поверилац може, ради заштите својих права, да се индиректном, односно посредном тужбом обрати дужниковом дужнику и да захтева исплату дуга.

Поверилац за обављање дужникових права мора да има пуноважну тражбину према дужнику. Поверилац може да остварује дужникова имовинска права, али не може да остварује она права која су везана за његову личност, (нпр. отписивање поклона).

Дужникова права која је остварио поверилац својим иступањем представљају дужникову имовину и из ње могу да се исплате сви дужникови повериоци.

87

7. ПРАВО ПОВЕРИОЦА НА ПОБИЈАЊЕ ДУЖНИКОВИХ ПРАВНИХ РАДЊИ

Сваки поверилац који има неко потраживање према дужнику, пошто је претходно судски гонио за извршавање неког свог потраживања и о томе добио правоснажну и извршну одлуку, а није успео да намири своје потраживање ни принудним путем, може да подигне побојну тужбу, којом се тужи оно лице на које је дужник пренео своју имовину, а то је најчешће дужников сауговарач. Исто тако он има право подношења тужбе и против наследника, односно других лица која посредно или непосредно могу да имају корист из правне радње која се побија.

Предмет побијања може да буде:

- пренос права својине са накнадом или без ње,

- поравнање,

- одбијање да се стекне неко право,

- непрекидање застарелости,

- неистицање приговора застарелости,

- непријављивање свога потраживања у стечајну масу и

- изјава о одрицању прихвата наследства (негативна наследничка изјава).

Међутим, предмет побојне тужбе не може да буде одбијање дужника да закључи уговор којим се повећава његова имовина (одбијање да прими поклон), нити правне радње које су везане за дужникову личност. За подизање побојне тужбе морају да буду испуњени следећи услови:

- да је поверилац оштећен правном радњом дужника (аоштећење настаје уколико он тужбом не успе да од дужника наплати своје потраживање),

- да је дужник имао намеру да оштети повериоца (она се не мора доказивати),

- да је треће лице знало за намеру дужника да жели да оштети повериоца; знање за намеру оштећења не треба доказивати у случају када дужник пренесе своју имовину блиском сроднику или када бесправно располаже својом имовином.

88

Основно дејство побијања је да се нека правна радња дужника стави ван снаге.

89

8. ПРОМЕНА СУБЈЕКАТА У ОБЛИГАЦИЈАМА

У облигацијама могућа је промена уговорних страна како дужника, тако и повериоца.

Промена субјеката у облигацијама могућа је:

- уступањем тражбине,

- преузимањем дуга и

- асигнацијом.

8.1. УСТУПАЊЕ (ПРЕНОШЕЊЕ) ТРАЖБИНЕ

Под појмом уступање (преношење) тражбине подразумева се правни посао доласка новог лица на страну повериоца у постојећи облигациони однос. То се остварује закључивањем споразума између досадашњег повериоца и трећег лица којим се постојећа тражбина преноси на то треће лице које постаје нови поверилац у истом облигационом послу.

У правном послу уступања учествују три лица:

- прво лице је оно лице које уступа тражбину и оно се назива стари преузималац, уступилац или цедент,

- друго лице, коме се тражбина уступа је нови поверилац, односно цесионар,

- треће лице, које не учествује у закључивању уговора о уступању је дужник или цесус.

За обављање уступања тражње мора да се обави следеће:

- да се у писменој форми закључи уговор о преношењутражбине,

- да се обавести дужник о уступању тражње, изузимајући преношење, односно уступање хартија од вредности,

- да је у питању тражбина чији је пренос могућ.

Не могу се уступити:

- оне тражбине за које је постигнут договор да се не могу уступити,

- тражбине које су везане за личност повериоца (правоиздржавања, потраживање накнаде неимовинске штете) и

90

- оне тражбине које се не могу запленити.

По завршеном уступању тражбине, поверилац који је тражбину пренео на новог повериоца нема право да захтева да му дужник извши исплату јер то право припада новом повериоцу. Правни положај дужника после преноса тражбине на новог повериоца се не мења. Он има право да истакне новом повериоцу све приговоре, као и према старом повериоцу.

Поред редовног уступања потраживања, у пракси се срећу и неки посебни случајеви уступања, као што су:

- уступање ради наплаћивања (инкасо цесија); код овог уступања тражбина прелази на треће лице и о томе се обавештава дужник,

- уступање хартија од вредности које гласе на доносиоцаобавља се простом предајом новом повериоцу, а код хартија на име, на хартији уз помоћ издаваоца уписује се нов поверилац.

8.2. ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА

Под појмом преузимање, односно пријем дуга, подразумева се правни посао доласка новог лица на дужничкој страни у постојећи облигациони однос. Тај правни однос се остварује закључивањем уговора између старог дужника, новог дужника и повериоца којим нови дужник преузима на себе дуг старог дужника и постаје дужник уместо тог лица у истом правном послу.

За вршење пријема дуга морају да буду испуњени следећи услови:

- мора да постоји уговор о преузимању дуга закључен између старог, новог дужника и повериоца. У случају да се закључи уговор између старог и новог дужника, не постоји пријем дуга, већ је присутно преузимање испуњења, што значи да се поверилац не може обратити новом лицу за испуњење уговорних обавеза и

- да је у питању дуг који се може пренети, тј. новчани дуг предаје одређених ствари или неко чињење.

Преносом дуга не долази до промене у облигационом односу јер нов дужник дугује повериоцу исто оно што му је дуговао стари дужник. Такође, нов дужник има исти правни положај који је имао стари дужник.

91

8.3. АСИГНАЦИЈА

Под појмом асигнација, односно упут подразумева се издавање налога једног лица којим оно овлашћује друго лице да за њега обави одређену радњу трећем лицу које овлашћује да ту радњу прими.

У асигнацији учествују:

- издавалац упута, асигнант,

- лице које прима упут да обавља одређену радњу и

- прималац упута, асигнатор.

Код нас се асигнација обавља путем банке. Исплату купопродајне цене привредни субјект, односно купац врши издавањем два налога. Један налог предаје својој банци да изврши исплату са његовог текућег рачуна у корист текућег рачуна продавца, а други налог продавцу да прими исплату на свој текући рачун. Привредни субјект (купац, упућивач) дужник је корисника, а банка (платилац) дужник је упућивача. На тај начин се једном радњом врше две исплате и гасе два дуга.

Асигнација се убрзава и олакшава безготовински платни промет.

92

9. ПРЕСТАНАК ОБЛИГАЦИЈЕ

Под појмом престанак облигације подразумева се гашење облигационог односа, односно ослобађање учесника од облигационих права и обавеза.

Облигације могу да престану:

- исплатом облигације,

- компензацијом (пребијањем дуговања и потраживања),

- опроштајем дуга,

- конфузијом,

- преновом,

- протоком времена,

- немогућношћу извршења облигације,

- смрћу уговорне стране,

- застаревањем и

- облигације с обзиром на заштиту коју уживају.

9.1. ИСПЛАТА ОБЛИГАЦИЈЕ

Под појмом исплата облигације подразумева се испуњење, и извршење свих обавеза које су утврђене облигацијом и то не само предајом одређене суме новца, већ и предајом неких других ствари, односно обављањем неке физичке или правне радње.

По правилу, исплата се врши повериоцу или његовом заступнику, а њу обавља дужник или његов заступник. Такође, дуг могу да исплате и друга лица која су заинтересована да се дуг угаси. У та лица спадају јемац, власник покретне или непокретне ствари дате у залогу или хипотеку и противник побијања у побојној тужби. Исплату ових лица поверилац не може да одбије.

Предмет исплате може да буде само оно што дужник дугује повериоцу који је дужан да прими потпуну исплату. Исто тако, дужник и поверилац могу да се договоре да уместо исплате дужник изврши нешто друго, а не исплату дуга и у том случају долази до замене испуњења облигације чије остваривање доводи до гашења обавезе, као и саме исплате.

93

За сукцесивне исплате примењују се одговарајућа диспозитивна правила.

Извршење исплата новчаног дуга најчешће се потврђује издавањем признанице. У случајевима када дуг потиче из хартија од вредности, извршена исплата се доказује предајом писмена дужнику или њеним поништавањем.

9.2. КОМПЕНЗАЦИЈА

(пребијање дуговања и потраживања)

Под појмом компензација подразумева се међусобно пребијање постојећих дуговања и потраживања дужника и повериоца. При томе, дугови се гасе у потпуности уколико су исте вредности, односно до износа мањег од њих уколико су различите вредности.

За остваривање компензације морају да буду испуњени следећи услови:

- да постоји узајамна тражбина,

- да су тражбине једнородне,

- да постоји ликвидност тражбине и

- да постоји доспелост тражбине.

Компензација не може да се оствари:

- у случајевима када су је странке споразумно искључиле,

- када се ради о тражбинама које се не могу запленити,

- када је реч о тражбинама коју су дате у залогу,

- када су у питању тражбине на отетим стварима, као и стварима датим на чување или узетим на послугу,

- када је тражбина уписана у земљишне књиге,

- ако после отварања стечаја стечајни дужник стекне неку тражбину према свом повериоцу и

- када нека тражбина постане природна облигација.

До компензације може да дође на основу:

- споразума странака,

- закона и

- судске одлуке.

94

Уговорна, односно споразумна компензација, остварује се по условима које су утврдиле уговорне стране.

Законска компензација је компензација чији су услови утврђени законским одредбама и остварује се без изјаве уговорних страна.

Судска компензација се остварује на основу судске одлуке којом су обухваћена повериочева потраживања и противпотраживања.

9.3. ОПРОШТАЈ ДУГА

Опроштај дуга, односно отпуст дуга је облик престанка облигације који настаје на основу изјаве повериоца да неће да захтева исплату одређене тражбине и сагласности дужника са том изјавом повериоца. Уколико не постоји сагласност дужника, повериочева изјава не би представљала опроштај дуга већ само једнострано обећање повериоца дужнику да неће од њега захтевати исплату одређене тражбине. Дакле, опроштај дуга је уговорни однос.

Разлози за опроштај дуга могу да буду различити. Према учешћу лица у опроштају дуга разликују се:

- појединачни опроштај дуга и

- колективни опроштај дуга.

Код појединачног опроштаја дуга један поверилац се одриче свог потраживања од дужника, а код колективног то чини више поверилаца.

До колективног отпуста дуга долази обично у случају принудног поравнања у стечају или ван њега. Принудно поравнање се примењује у случају када дужник није у стању да исплати своје дуговање, те се повериоци наплаћују сразмерно.

Опроштај, односно отпуст дуга може да буде потпун и делимичан. Код потпуног отпуста дуга он престаје у целости, и то како главна, тако и споредна тражбина. Код делимичног отпуста дуга главна и споредна тражбина престају у оној мери у којој је дуг опроштен.

9.4. КОНФУЗИЈА

95

Сједињавањем потраживања и дуговања, односно конфузијом долази до престанка облигације. До тога долази у случајевима када једно лице постане поверилац и дужник у једном истом облигационом односу.

До конфузије долази код физичких и правних лица. Код физичких лица до конфузије најчешће долази наслеђем, а, такође, она настаје и када поверилац уступи потраживања дужнику за живота тог лица.

Код правних лица долази у случајевима интеграције правних субјеката.

До конфузије не може доћи у следећим случајевима:

- ако је поверилац наследник оставиоца; он има право да се намири за своје потраживање према оставиоцу под истим условима као и остали оставиочеви повериоци,

- ако повериоци оставиоца захтевају одвајање оставиочевеод наследникове имовине,

- ако је тражбина уписана у земљишне књиге, а доспе у руке дужника без брисања из тих књига,

- ако се хартије од вредности нађу у рукама њеног издаваоца и

- ако дужник наследи јемца и обратно, ако поверилац наследи јемца или повериоца.38

9.5. ПРЕНОВ

Пренов, односно новација је облигациони однос којим се остварује престанак облигације на тај начин што се постојећи облигациони однос замењује новим облигационим односом. Као такав пренов има двоструку улогу. Наиме, он истовремено гаси стару и ствара нову облигацију.

За остваривање пренова нужно је:

- постојање старе облигације,

- настанак нове облигације јер уколико нема нове облигације, односно уколико је она ништавна, нема ни пренова,

38 Костадиновић, С., Љубојевић, Г. и Рачић, М., Пословно право, стр. 145-146.

96

- да постоји промена у основу или предмету између старе и нове облигације; промена основа облигације постојала би ако би дужник убудуће своју новчану обавезу из проузроковања штете дуговао као обавезу из уговора о зајму; промена предмета обавезе постојала би када би дужник уместо књиге дуговао предају неке уметничке слике; промена у количини предмета, месту и времену или начину плаћања дуга не представља новацију и

- постојање намере за остваривање новације која мора да буде јасно изражена.

Пренов, односно новација, битно се разликује од поравнања тиме што се њеним остваривањем мења постојећи облигациони однос и ствара нови, а код поравнања се то не чини.

9.6. ПРОТОК ВРЕМЕНА

Проток времена је начин престанка трајних и сукцесивних облигација.

Време трајања облигације може да буде утврђено уговором, законом и судском одлуком. По протоку тог времена облигација се гаси. Тако. на пример, ако се закључи уговор о закупу пословне просторије на 5 година, по истеку тог времена облигација се гаси. Трајни облигациони уговори, у којима није одређен рок важења њиховог трајања, могу престати отказом. И у овим случајевима примењује се проток утврђеног рока за давање отказа.

9.7. НЕМОГУЋНОСТ ИЗВРШЕЊА

Облигациони однос престаје када његово извршење постане немогуће.

Облигациони однос због немогућности извршења престаје под условом да:

- је немогућност извршења наступила после настанка облигационог односа,

- немогућност извршења облигационог односа није настала кривицом дужника, већ дејством више силе, односно непредвиђених околности чије се дејство није могло спречити и

- не постоји доцња купца.

97

До престанка облигационог односа због немогућности испуњења долази на захтев дужника уколико он пружи доказе да је његово извршење немогуће.

У случајевима потпуне немогућности извршења облигација, њен престанак је коначан, а у случају делимичне немогућности дужник се ослобађа у оном делу у коме је облигација постала немогућа, али остаје у обавези у оном делу који је могуће извршити.

9.8. СМРТ УГОВОРНЕ СТРАНЕ

Престанак облигације услед смрти једне уговорне стране настаје само код оних облигација које су настале успостављањем уговорних односа између физичких лица. Тако, на пример, до престанка облигације настаје смрћу дужника или повериоца код свих уговора која су закључила физичка лица.

Овде спадају обавезе из уговора о делу (смрћу једне уговорне стране), обавезе из уговора о пуномоћству (смрћу опуномоћеника), обавезе из уговора о издржавању (смрћу примаоца или даваоца). Међутим, иако је облигациони однос у наведеним случајевима престао, поједина периоднчна давања која су доспела пре смрти прелазе на наследника умрлог и он као поверилац има право да их наплати, односно као дужник да их исплати.

9.9. ЗАСТАРЕВАЊЕ

Застаревање је облик престанка облигације и до њега долази у оним случајевима када поверилац од дужника у одређеном временском периоду није захтевао испуњење уговорних обавеза. Застаревањем облигација се не гаси, већ престаје право на тужбу, тј. поверилац не може да захтева испуњење облигације судским путем. По правилу, сва облигациона права престају застарелошћу, а једини изузетак представља законска обавеза издржавања која не може престати.

По регулативама нашег права застарелост не производи правно дејство аутоматизмом, већ је нужно да се дужник на исту позове. Са застаревањем главних тражбина застаревају и споредне тражбине.

98

Код нас су рокови застаревања утврђени Законом о застарелости потраживања. Општи рок застаревања потраживања је десет година и у том року застаревају сва потраживања, изузев оних за које је закон прописао други рок застаревања.

У току трајања застарелости могу да наступе догађаји који ток застарелости заустављају или сасвим прекидају. Застој. односно обустављање настаје у оним случајевима када закон наређује да се рок застарелости заустави за одређено време, односно да не може почети.

Случајеви застоја застарелости су:

- постојање потраживања између брачних другова, родитеља и деце, стараоца и штићеника, односно органа старатељства;

- потраживања лица запослених у туђем домаћинству према послодавцу и члановима његове породице, све док траје тај радни однос,

- постојања потраживања у корист лица на војној вежби за време мобилизације и рата,

- када поверилац због несавладивих сметњи не би могао судским путем да тражи извршење облигације.

Прекид застарелости постоји у свим оним случајевима када законске регулативе налажу да се све време које је дотле текло не рачуна, тако да по извршеном прекиду почиње да тече нова застарелост. До прекида застарелости долази када дужник призна дуг, када поверилац подигне тужбу против дужника, позивањем у заштиту од правног узнемиравања, истицањем пребијања потраживања у спору пријемом потраживања у поступку стечаја над дужниковом имовином, захтевом за принудним извршењем или обезбеђењем потраживања на дужникову имовину.

9.10. ПРЕСТАНАК ОБЛИГАЦИЈА ПО СИЛИ ЗАКОНА

Престанак облигација по сили закона ретко настаје. По сили закона престају уговорне облигације и облигације из хартија од вредности.

По овом основу, код нас, после завршетка Другог светског рата престали су дугови земљорадника.

99

Такође, одредбама Закона о становању предвиђено је да уговор о коришћењу стана по сили закона може да престане:

- у року од 30 дана, уколико се носилац станарског права није уселио у стан без оправданих разлога и

- ако зграда у којој се налази стан мора да се руши.

9.11. ОБЛИГАЦИЈЕ С ОБЗИРОМ НА ЗАШТИТУ КОЈУ УЖИВАЈУ

У односу на заштиту коју уживају, облигације се деле на:

- потпуне, односно санкционисане облигације и

- непотпуне, односно природне облигације.

Потпуне, односно санкционисане облигације уживају потпуну друштвену заштиту. Наиме, код ове врсте облигација, у случају да је дужник не изврши, поверилац подизањем тужбе путем надлежног суда може да затражи доношење одлуке за измирење облигационе обавезе.

Непотпуне, односно природне облигације су облигације за чије испуњење уговорене обавезе не постоји друштвена заштита.

100

10. УГОВОРИ ПОЈАМ, ОБЛИЦИ

Под појмом уговор подразумева се сагласност воља два или више лица којим се постиже неко право. Наведени појам уговора јавља се у разним гранама права, облигационом, привредном, наследном, породичном, међународном и др.

Уговор је значајно заступљен у облигационом праву чије теоријско постојање још од римског права прате теоријска објашњена која су се с временом развила у општу теорију уговора. У облигационом праву уговор представља сагласност два или више лица којом се постиже неко облигационо и правно дејство, које се заснива на стварању, промени или гашењу облигационих односа.

10.1. ЗАКЉУЧИВАЊЕ УГОВОРА

За настајање уговорног односа морају да постоје усаглашене воље уговорних страна. Те изјаве воље, по правилу, су сукцесивне. При томе, присутна су два облика:

- први, који представља иницијативу за закључивање неког облигационог односа, односно достављање понуде и

- други, који одржава пристанак на дату иницијативу, односно прихват дате понуде.

Понуда је предлог једног лица учињен другом лицу или већем броју лица за закључивање уговора, а садржи и одређене услове.

Иницијатива за закључивање уговора, односно понуда, да би имала правно дејство, мора да има следећа обележја:

- свест о закључењу уговора и

- одређену озбиљну намеру.

Свест о закључењу уговора значи да лице које изјављује своју вољу поседује могућност да снагом свога ума схвати суштину и домет овог правног посла.

Правни поредак не признаје свим лицима пословну способност и разликује три категорије, и то:

- потпуно неспособна пословна лица,

- делимично (ограничено) пословно способна лица и

101

- потпуно пословно способна лица.

Потпуно пословно неспособна лица су сва физичка лица која нису напунила 14 година (млађи малолетници) и одрасла лица (старија од 18 година) која су душевно болесна или слабоумна.

Делимичну (ограничену) пословну способност имају физичка лица између 14 и 18 година.

Потпуну пословну способност, као што је већ раније истакнуто, имају физичка лица која су напунила 18 година.

Поред свести за закључивање уговора мора да постоји и одређена намера која мора да буде озбиљна, стварна, слободна и која се односи на нешто што је могуће остварити.

За настајање уговорног односа мора да се оствари усаглашена воља уговорних страна.

По правилу, воље уговорних страна су сукцесивне, а присутна су два облика:

- први, који представља иницијативу за закључивање неког облигационог односа, односно за достављање понуде и

- други, који одражава пристанак на дату иницијативу у понуди, односно прихват дате понуде.

10.1.1. Понуда

Понуда је предлог једног лица учињен другом лицу или већем броју лица са назначеним условима за закључивање одређеног уговора.

Иницијатива за закључивање уговора, односно понуда да би имала правно дејство мора да садржи следеће елементе:

- да потиче од лица које жели да закључи уговор у своје име и за свој рачун; понуда мора да буде упућена одређеном лицу, односно одређеним лицима,

- да садржи све битне елементе који су потребни за закључивање уговора и

- да садржи јасно изражену вољу за закључивање уговора;иницијативе које немају горе наведена обележја нису понуде.

102

Свака понуда производи одређена правна дејства, тј. она ствара обавезу понудиоца да одржи дату понуду, а такође и право понуђеног да својим благовременим прихватом оствари одређени уговорни однос.

Закључивање уговора обавља се између присутних и одсутних лица.

Код закључивања уговора између присутних лица, понуђено лице је дужно да уколико жели да закључи уговор одмах да изјаву о прихвату дате понуде. Прихват понуде може да обави и овлашћено лице.

При закључивању уговора између одсутних лица понуда оба-везује понуђеног да за утврђени период прихват понуде стигне понудиоцу. За време обавезности понуде она не може да буде опозвана.

10.1.2. Прихват понуде

Прихват понуде је изјава воље понуђеног о давању сагласности на понуду коју је примио. Прихват понуде њу претвара у уговор о одређеном послу.

Прихват понуде мора да садржи следеће елементе:

- да својом садржином буде сагласан са понудом,

- да се оствари у границама временског интервала који јеодређен понудом,

- да се достави понудиоцу или његовом пуномоћнику и

- да га да понуђено лице или његов заступник.

Уговор је закључен у тренутку и у месту кад и где је остварено потпуно усаглашавање воља уговорних страна.

Уговор има једнаку снагу и дејство без обзира на форму у којој је закључен, тј. усмено или писмено. Међутим, за неке врсте уговора у нашим позитивним прописима, захтева се писмена форма, а у случајевима када она није поштована, сматрају се ништавним.

Поред способности уговарања и сагласности воља уговоратеља, нужно је испунити и услове у погледу предмета и каузе уговора. Предмет уговора је оно што садржи уговор (ствари или радње) и он мора да буде могућ. дозвољен и одређен.

103

За разлику од предмета који показује на шта се уговорне стране обавезују, кауза је економски циљ који уговорне стране желе да постигну закључивањем и остваривањем права и обавеза из уговора.

10.2. ВРСТЕ ОБЛИГАЦИОНИХ УГОВОРА

Класификација облигационих уговора, како оних који потичу из римског права, тако и савремених обухвата:

- именоване и неименоване уговоре,

- формалне и неформалне уговоре,

- једностране и двостране, обавезне уговоре,

- теретне и доброчине уговоре,

- комутативне и алеаторне уговоре,

- уговоре са тренутним и трајним извршењем обавеза,

- уговоре са споразумно одређеном садржином и уговоре о приступу,

- колективне и индивидуалне уговоре,

- генералне и посебне уговоре,

- самосталне и акцесорне уговоре,

- каузалне и апстрактне уговоре,

- једностране и мешовите уговоре,

- претходне и главне уговоре,

- забрањене уговоре.

10.2.1. Именовани и неименовани уговори

Именовани уговори су због своје важности и учесталости у правном промету прописани законом којим је утврђен и њихов назив (нпр. уговор о кредиту, уговор о зајму, итд).

Неименовани уговори законом нису прописани, али по својим својствима и садржини одговарају општим нормативима уговорног права.

10.2.2. Формални и неформални уговори

104

Формални уговори су уговори за чије се закључивање законом или вољом странака захтева и испуњавање одређене форме (нпр. уговор о преносу земљишта и зграда, Уговор о кредиту, итд.).

Неформални уговори су уговори за чије закључивање није предвиђена никаква форма. Ови уговори се закључују усаглашеном вољом уговорних страна.

10.2.3. Једнострани и двострани обавезни уговори

Једнострани обавезни уговори су уговори којима се ствара обавеза само за једну уговорну страну, односно за дужника или повериоца (нпр. уговор о поклону, уговор о пуномоћству, итд.).

Двострани обавезни уговори су уговори чија садржина садржи и обавезе уговорних страна (дужника и повериоца, као што су уговор о продаји, уговор о зајму, уговор о пуномоћству, уговор о заступању, итд.) Остваривање права и обавеза уговорних страна код двостраних обавезних уговора регулисано је посебним прописима који се не примењују на једностране обавезне уговоре.

10.2.4. Теретни и доброчини уговори

Теретни (са накнадом, наплатом) уговори су уговори код којих једна уговорна страна за користи коју добија уговором другој уговорној страни исплаћује уговором утврђену накнаду. Такви уговори су уговор о продаји, уговор о закупу, уговор о пуномоћству, уговор о ортаклуку, итд.

Доброчини (без накнаде, бестеретни, бесплатни) су уговори код којих једна уговорна страна не даје никакву накнаду за користи које добија од друге уговорне стране (на пример, уговор о поклону, уговор о послузи, итд.).

10.2.5. Комутативни и алеаторни уговори

Комутативни уговори су уговори код којих је у тренутку њиховог закључивања позната висина и узајамни однос давања и примања уговорних страна (нпр. Уговор о продају, уговор о закупу, уговор о зајму, итд.).

Алеаторни уговори су уговор код којих се до тренутка њиховог закључивања не знају права и обавезе уговорних страна. Код ове врсте уговора економска користи уговорних страна зависна је од неког неизвесног догађаја који може да настане (нпр. Уговор о опклади, уговор о осигурању, итд.)

105

10.2.6. Уговори са тренутним и трајним извршењем обавеза

Уговори са тренутним извршењем обавеза су уговори код којих се уговорна обавеза састоји из једног акта чињења или нечињења, а која се извршава у једном моменту (нпр. уговор о продаји, уговор о кредиту, итд.).

Уговори са трајним извршењем обавеза су уговори код којих се обавезе чињења, односно нечињења остварују у дужем временском периоду и оне се обично састоје из више аката чињења, односно пропуштања одређених радњи (нпр. Уговор о ортаклуку, Уговор о осигурању итд).

10.2.7. Уговори са споразумно одређеном садржином и уговори о приступу

Уговори са споразумно одређеном садржином су уговори код којих уговорне стране споразумно утврђују елементе и услове уговора, те се стога сагласност њихових воља јавља као резултат њиховог претходног договарања (нпр. међународни уговор о продаји инвестиција, итд.).

Уговори о приступу су уговори код којих једна страна унапред одређује елементе и услове уговора преко једне опште и сталне понуде, а друга страна приступа тако учињеној понуди (нпр. уговор о превозу).

10.2.8. Колективни и индивидуални уговори

Колективни уговори производе правна дејства за сва лица која припадају одређеној групи људи која је закључила уговор без обзира да ли су сви чланови групе изразили своју сагласност (нпр. колективни уговор о раду, итд.).

Индивидуални уговори су уговори које је потписало једно или више лица и они обавезују само она лица који су га потписали.

10.2.9. Генерални и посебни уговори

Генерални, односно општи уговори су уговори чије се испуњавање уговорних обавеза простире на дужи период, а којим уговорне стране утврђују само опште елементе и опште услове њиховог извршења (нпр. уговор о грађењу неке инвестиције).

106

Посебни, односно специјални уговори се закључују између уговорних страна које су закључиле генерални, односно општи уговор, а којима се прецизирају елементи из њих за краћи период, обично за календарску годину.

Најчешће се закључује један генерални, односно општи уговор и више посебних, односно специјалних уговора.

10.2.10. Самостални и акцесорни уговори

Самостални, односно главни уговори постоје самостално и производе правна дејства независно од других уговора (нпр. уговор о зајму, уговор о делу, уговор о продаји, итд.).

Акцесорни, односно споредни уговори не могу самостално да егзистирају, већ се везују за неки други уговор чију судбину деле (нпр. уговор о залози, уговор о хипотеци, уговор о јемству, итд.). Ова врста уговора престаје престанком главног уговора.

10.2.11. Каузални и апстрактни уговори

Каузални уговори у свом наслову садржи предмет, односно каузу његовог закључивања, нпр. уговор о посредовању, уговор о заступању, уговор о закупу и др.

Апстрактни уговори у свом наслову не садрже предмет, односно каузу њиховог закључивања

10.2.12. Прости (једноставни) и сложени (мешовити) уговори

Прост уговор по својој садржини представља једну одређену врсту уговора. У просте уговоре спадају уговор о продаји, уговор о закупу, уговор о остави, итд.

Сложени уговор по својој садржини има особине не само једног, него више врста разних уговора. Такви су уговор о пансиону, уговор о сефу, итд.

10.2.13. Претходни и главни уговори

107

Претходни (припремни, прелиминарни, предуговорни) уговори су уговори у којима се уговорне стране обавезују да ћe у будућности закључити други уговор којим се омогућава настајање главног уговора. Сваки облигациони уговор могао би да се закључи најпре као претходни уговор. После његовог закључивања могао би да се закључи главни уговор. Сагласност странака код уговора о послузи, зајму, залози и остави без предаје ствари представља претходне уговоре.

Претходни уговори се означавају описно, као обећање послуге, зајма, купопродаје, закупа, итд. претходни уговори престају закључивањем главног уговора. Главни уговор настаје после закључивања претходног уговора.

10.2.14. Забрањени уговори

Забрањеним уговорима називају се уговори који су у супротности са императивним законским прописима и правилима друштвеног морала.

У нашем праву, у забрањене уговоре спадају:

- Уговори који су у супротности са друштвено-економским и политичким основама нашег система,

- Уговор о продаји или размени златног новца, стране валуте, девиза, племенитих метала и драгоцености који су у супротности са позитивним прописима,

- Зеленашки уговор.

10.3. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ИЗВРШЕЊА УГОВОРА

Обезбеђење извршења уговора за случај неиспуњења уговорних обавеза остварује се:

- стварним правним средствима која су у својини дужника и

- личним средствима дужника.

10.3.1. Стварна правна средства дужника

Стварна правна средства дужника су она средства којима поверилац стиче неко стварно право на ствари дужника или трећег лица.

У стварна правна средства спадају:

- залога,

108

- капара и

- кауција.

Залога, као што је већ истакнуто, представља правни однос којим власник покретних или непокретних ствари јемчи да ћe испунити уговорену обавезу. При томе, покретне ствари дају се у државину повериоцу, а за непокретне ствари залога се уписује у земљишне или интибулационе књиге.

Капара је новчани износ или друга имовинска вредност коју дужник предаје повериоцу приликом закључивања уговора као средство његовог обезбеђења. У случају да давалац капаре не испуни уговорну обавезу, прималац капаре има право да њу задржи. Међутим, уколико прималац капаре не испуни уговорну обавезу, давалац капаре има право да тражи повраћај у дуплом износу. Такође, он може да инсистира да се уговор изврши и да затражи накнаду штете.(Kapara-foglaló)

Испуњењем уговорних обавеза камата се враћа даваоцу или се уговорени износ смањује за њену вредност.

Кауција је средство обезбеђења уговора. Њу сачињава одређени новчани износ који дужник даје повериоцу као гаранцију да ће испунити уговорну обавезу.

Располагање повериоца са кауцијом у случају неизвршења уговора зависно је од уговорних одредби. Поверилац не може да располаже кауцијом ако претходно не обавести дужника и без интервенције суда.

10.3.2.Лична средства обезбеђења

Лична средства обезбеђења су:

- уговорна казна,

- одустанца,

- јемство и

- солидарност дужника.

Уговорна казна је најчешће и најважније средство обезбеђења испуњења уговорних обавеза.

Уговорна казна може да се уговара само за неиспуњење или неуредно испуњење уговорних обавеза. Уколико уговором није другачије регулисано, сматра се да је казна уговорена за случај неуредног испуњења уговорних обавеза.

109

Међутим, у случајевима када је казна уговорена за случај неиспуњења уговорних обавеза, поверилац може да захтева или испуњење обавезе или исплату уговорене казне.

У случајевима штете услед неиспуњења уговорних обавеза која је већа од уговорене казне, поверилац може да захтева исплату разлике између штете и казне. Поверилац не може да захтева исплату штете и казне, изузимајући оне случајеве који су уговором другачије регулисани.

Код уговарања казне у новчаном износу она се утврђује у фиксном износу или у проценту од главне новчане обавезе.

Уговорна казна има двоструку улогу. Наиме, она с једне стране, представља средство обезбеђења испуњења уговорних обавеза, а са друге стране, представља уговорену накнаду штете у случају неиспуњења уговорних обавеза коју ће да измири дужник.

Одустанца је уговором утврђени износ у новцу или у другој имовинској користи (нпр. у роби) који једна страна даје другој страни у случају одустајања од уговора.

Карактеристика одустанце је слабљење уговорних обавеза јер свака странка може да одустане од уговора све до истека рока за испуњење обавезе, ако се пре ње није отпочело с испуњењем.

Јемство је средство обезбеђења којим се неко лице писмено обавезује да ће исплатити тражбину уколико дужник то не учини. Јемство настаје на основу закључивања споразума између повериоца и јемца.

У нашем праву присутно је и законско јемство државе на улоге штедње. Поред јемца, право познаје и категорију солидарног јемца, који солидарно са купцем одговара за његове обавезе.

У облигационо-правним односима, поред обичног и солидарног јемца могу да се појаве:

- сајемци,

- јемчев јемац и

- јемац за накнаду штете.

У случајевима када више лица као јемци гарантују исплату дуга дужника, сваки од њих представља сајемца коме се поверилац може обратити за наплату своје тражбине.

110

Јемчев јемац је споредни дужник другог реда који гарантује исплату тражбине, односно штете коју претрпи поверилац у случају да је не измире дужник, сајемац и јемац.

10.4. ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ

Проузроковање штете је значајан извор настајања облигационог односа који настаје из чињенице да је штета настала и да се она мора надокнадити.

Под појмом штета подразумева се повреда имовине (уништење или оштећење) и физичка повреда личности (оштећење здравља, телесне повреде и смрт) која се назива и неимовинска повреда.

Такође, под штетом се подразумева и изгубљена добит, односно спречавање повећања имовине оштећеног лица која би се, свакако, остварила да није дошло до штетног догађаја. Код повреде физичког лица изгубљена добит огледа се у изгубљеној добити до које је дошло услед настале физичке повреде.

Лице које је начинило штету, односно чијим радњама је она настала, назива се штетник, а оштећено лице, односно лице које је претрпело штету - оштећеник или оштећено лице.

Одговорност за штетне радње настаје испуњавањем следећих услова:

- постојањем штете и

- да је штета настала противправном радњом штетника.

Штетник одговара за проузроковану штету само у оним случајевима када је иста настала као последица неке његове радње.

Остварена штета надокнађује се у виду:

- натуралне накнаде и

- новчане накнаде.

Натурална накнада има за циљ успостављање ранијег стања у имовини оштећеног, а новчана исплата представља еквивалент вредности претрпљене штете.

10.5. ЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ

111

Јавно обећање награде је једнострана изјава воље обећаваоца награде упућена већем броју лица којом се обавезује да ће исплатити одређени износ награде сваком оном лицу које оствари одређену чинидбу или постигне позитивни резултат.

За настанак јавног обећања награде присутне ду следеће чињенице:

- постојање обећања неког физичког или правног лица да ће дати награду за обављање одређене радње,

- да је обећање дато у средствима јавног информисања илина огласној табли,

- да је обећање награде дато неодређеном броју лица,

- да се обећана награда састоји у новцу или некој другој ствари.

Одређивање радњи за добијање награде која је јавно обећана може се остварити и путем конкурса. По протоку рока трајања конкурса лице које је њу обећало, односно посебна изабрана комисија даје оцену о приспелим радовима.

Обавеза исплате обећане награде настаје у тренутку давања изјаве о обећању награде, иако се не зна извршилац тражене радње. Јавно обећање награде може да се опозове све до тренутка док се радња за коју је награда обећана не обави.

10.6. ПРАВНО НЕОСНОВАНО БОГАЋЕЊЕ

Под појмом правно неосновано богаћење подразумевају се повећања или уштеде на имовини једног лица уз умањивање имовине другог лица које је настало на допуштен начин, али без правно познатог начина.

До неоснованог богаћења долази у следећим случајевима:

- исплатом недугованог,

- стицања с обзиром на основ који се није касније остварио,

- стицања с обзиром на основ који је касније отпао,

- обогаћења радњом самог обогаћеног лица.

Исплата недугованог врши се у следећим случајевима:

112

- кад неко исплати постојећи туђи дуг мислећи да исплаћује свој дуг,

- кад неко плати свој дуг неком другом лицу, а не стварномповериоцу,

- када дужник преда повериоцу неку другу ствар, а не онукоју дугује са убеђењем да му дугује ту ствар,

- када исплати дуг пре утврђених услова,

- када дужник постане поверилац свог потраживања где сепод одређеним условима врши компензационо пребијање.

Стицање с обзиром на основ који се касније остварио настаје када се изврши нека престација у нади да ће се њен основ остварити, а он се не оствари (на пример, извршење неке уплате за извршење неке чинидбе која се касније није остварила).

Стицање с обзиром на основ који је касније отпао постоји кад је нешто дато јер основ постоји, а он касније отпадне. То се обично догађа када се уговор изврши, па се касније споразумно раскине.

Обогаћење радњом самог обогаћеног лица, може да се оствари без радње обогаћеног лица или услед недозвољене радње тог лица.

Обогаћење радњом трећег лица или неким спољним догађајем остварује се у случајевима када треће лице помеша ствари различитих власника или се то догоди услед спољних догађаја, а оне се не могу раздвојити.

Тако, на пример, ако два лица предају складишту одређене количине пиринча различитог квалитета у генеричком облику, уколико их складиште помеша, приликом преузимања лице које је предало пиринач са бољим квалитетом добиће исту количину пиринча али са ослабљеним квалитетом, а лице које је предало пиринач са слабијим квалитетом добиће пиринач са побољшаним квалитетом.

10.7. ПОСЛОВОДСТВО БЕЗ НАЛОГА

Под појмом пословодство без налога, подразумева се неовлашћено обављање туђих послова, правних или материјалних.

Неовлашћено, односно незвано обављање туђих послова присутно је у случајевима када је:

113

- пословођа без налога обавио неку радњу за другога без његовог допуштења,

- пословођа без налога обавио неку радњу, не због заштите свог, већ туђег интереса,

- пословођа без налога обавио неку радњу за друго лице без одговарајућег овлашћења.

У пракси се јављају следећи облици пословодства без налога:

- нужно пословодство без налога,

- корисно пословодство без налога и

- недопуштено пословодство без налога.

Нужно пословодство без налога постоји у случајевима када се неко лице меша у туђе послове да би отклонило штету која прети да погоди живот, здравље или имовину другог лица. Лице које је обавило такву радњу има право да захтева од власника ствари накнаду свих трошкова које је имао приликом обављања интервенције.

Корисно пословодство без налога постоји у случајевима када неко обавља туђе послове, и том приликом је остарило одређену корист. У таквим случајевима незвани пословођа има право на надокнаду трошкова које је имао.

Недопуштено пословодство без налога је пословање које је обављено без одобрења власника. У оваквим случајевима незвани пословођа нема право на накнаду трошкова, али има право да узме натраг оно што је уложио.

10.8. ПРЕСТАНАК УГОВОРА

Уговор, као извор облигације може да престане на различите начине.

Према природи узрока престајања, уговор може да престане:

- испуњавањем уговорних обавеза,

- поништавањем,

- раскидом (споразумним или једностраним),

- немогућношћу извршења уговорних обавеза и

114

- смрћу или престанком постојања једне уговорне стране.

Основни и најчешћи начин престанка уговора је испуњавање уговорних обавеза. Поништавањем уговори престају у случајевима када је разлог за њихово поништавање постојао у моменту њиховог закључивања.

Узроци ништавности уговора могу бити:

- апсолутни и

- релативни.

Апсолутни узроци ништавности уговора су они који независно од воље уговорних страна не могу да производе пуноважна дејства.

Према одредбама Закона о облигационим односима апсолутно су ништавни уговори који су противни (члан 103., став 1.):

- постојећим прописима,

- јавном поретку и

- добрим обичајима.

Релативно ништавни су они уговори које закључују ограничено пословна лица, уговори закључени под принудом или у заблуди.

Споразумни раскид уговора je онај начин престанка уговора када уговорне стране својом вољом утврде да одустају од раније закљученог уговора.

Поред споразумног раскида уговора, уговор може да се раскине и једностраном изјавом воље једне уговорне стране.

Раскид уговора једностраном изјавом воље једне уговорне стране настаје због неиспуњења уговорних обавеза и због промењених околности.

Смрт једне уговорне стране, односно престанак постојања једне уговорне стране доводи до престанка уговора, али само у случајевима када је уговор везан за одређену личност.

Престанак уговора услед немогућности извршења настаје пре свега због околности, односно догађаја који су настали дејством више силе.

115

Трећи део

ПРИВРЕДНО ПРАВО

1. ПОЈАМ, ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И ДЕФИНИЦИЈА ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Под појмом привредно право подразумева се скуп правних норми којима се регулишу правни односи и правни положај привредних субјеката (предузетника, индивидуалних трговаца, привредних друштава, установа, задруга, банака и финансијских организација) унутар земље.

Историјски посматрано, привредно право је настало из облигационог права које у себи садржи низ норми којима се регулише прелаз одређених добара (материјалних) из имовине једног лица у имовину другог лица.

Норме привредног права настале су како развитком економских и цивилизацијских промена у свету, тако и филозофским и политичким опредељењем средине. Наиме, норме привредног права представљају кодификовани национални систем права којим су на јединствен начин регулисани привредни односи унутар земље.

Норме привредног права темеље се на одредбама Закона о облигационим односима чијим нормама се на јединствен начин регулишу облигациони односи, без обзира на његове субјекте.

Привредно право може да се дефинише као посебна грана права која у себи садржи правна правила којима се регулишу како односи које остварују привредни субјекти у одређеној средини, тако и међусобни односи између њих.

119

2. ИЗВОРИ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Извори привредног права могу да буду двојаки, и то:

- извори права у материјалном смислу и

- извори права у формалном смислу.

Извори права у материјалном смислу третирају, с једне стране, узроке који изазивају настајање правних норми, односно вољу владајуће класе, а, с друге стране, то су друштвене снаге које стварају формалне изворе права.

Изворе права у формалном смислу, чине разни облици правних аката путем којих се изражава воља владајуће класе. Самим тим, правне норме у истом типу државе нису исте јер су зависне како од воље владајуће класе, тако и од развијености друштва и друштвених односа.

Извори привредног права имају различито порекло и начине настајања.

Према свом пореклу, извори привредног права могу да буду:

- домаћи и

- међународни.

Домаћи извори привредног права настају у оквиру привредног поретка једне државе (нпр. закони).

Међународни извори привредног права настају међусобним усаглашавањем две или више држава које закључују међусобне споразуме или конвенције, којима се на јединствен начин регулишу одређени односи у привредним кретањима.

По начину настајања, извори привредног права могу да буду:

- аутономни и-(öntörvényű)

- хетерономни.(nem öntörvényű)

Аутономни извори привредног права стварају се слободном вољом субјеката. У аутономне изворе спадају трговачки обичаји, трговачки термини и клаузуле, општи услови пословања, адхезиони уговори и типски уговори.(klauzul-bekezdés)(adhéz-kapcsolódó szerződés)

120

Хетерономне изворе привредног права стварају одређени субјекти, а њихове правне норме примењују се на друге субјекте (нпр. држава доноси законе, чије се норме примењују на привредне субјекте). У хетерономне изворе привредног права спадају нормативна акта која доноси држава по унапред утврђеној процедури, а то су устав, закони и подзаконска акта.

2.1. ХИЈЕРАРХИЈА ИЗВОРА ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Хијерархија извора привредног права није обављена позитивним законским прописима, већ је остварена на основу детаљне анализе појединих сегмената извора који су саставни делови јединственог правног система. Наиме, аналитичка разматрања извора привредног права показала су да саставни делови извора немају исту правну снагу, тј. правне норме појединих сегмената извора поседују слабију нормативну снагу и не могу да буду у супротности са правним нормама акта више правне снаге (нпр. закони не могу бити у супротности са уставом).

Хијерархија извора привредног права омогућава правилну примену правних правила у постојећим друштвено-економским односима. Такође, она омогућава:

- привредним субјектима да добију сопствену правну сигурност,

- судским и арбитражним органима да приликом разматрања постојећих спорова имају прецизна становишта у примени постојећих правних одредаба,

- законодавцу да у случају потребе правовремено интервенише применом одговарајућих правила.

У нашем правном систему у хијерархији извора привредног права, присутни су:

- извори које доноси законодавац,

- аутономни извори и

- остали извори права

121

2.1.1. Извори права које доноси законодавац

Извори права које доноси законодавац су:

- устав,

- закон,

- подзаконска акта и

- судска пракса.

2.1.1.1. Устав

Устав је правни акт са највишом правном снагом у земљи. Он је правни акт којим се утврђују основи друштвено-економског и политичког уређења земље, однос између грађана и органа власти, као и организација, функционисање и међусобни односи државних органа.

Постојећи Устав Републике Србије садржи у себи норме економско-правног карактера које нису начелног карактера јер се непосредно примењују у пракси. Такође, Устав Републике Србије садржи одредбе којима се регулишу питања економско-правног и пословно-правног карактера. Исто тако, Устав Републике Србије регулисана је потреба и начин доношења закона и подзаконских аката.

2.1.1.2. Закон

Закон је писани правни акт који после Устава има највишу правну снагу. Закон доноси законодавни орган по унапред утврђеном поступку и он мора да буде усаглашен са Уставом. У државама са федеративним уређењем јављају се како закони федерације, тако и закони федералних јединица који међусобно морају да буду усаглашени.

Према карактеру норми, закон може да буде:

- императиван (конгентан) и(utasító,kényszerítő)

- диспозитиван.(értesítés,rendelkezés)

Императивни закон садржи правне норме које су обавезне за све субјекте у пословним односима које се морају поштовати и примењивати без икакве измене. Императивним законским нормама штите се основе друштвено-економског уређења земље.

122

Диспозитивни закон садржи диспозитивне норме које се примењују уколико их странке својом вољом нису искључиле. Диспозитивним законским нормама омогућава се примена начела аутономије воље у оквирима утврђеног јавног поретка.

За статусни део привредног права код нас од значаја су следећи закони:

- Закон о предузећу, из 1996. године,

- Закон о банкарским и другим финансијским организацијама, из 1993. године,

- Закон о хартијама од вредности, из 1995. године,

- Закон о основама промене власништва друштвеног капитала, из 1996. године,

- Закон о страним улагањима, из 2002. године,

- Закон о слободним царинским зонама, из 1994. године,

- Закон о берзама, берзанском пословању и берзанским посредницима, из 1994. године,

- Закон о задругама, из 1990. године,

- Закон о рачуноводству, из 1993. године,

- Закон о трговини, из 1993. године са изменама из 1993. и 1994. године,

- Закон о осигурању имовине и лица, из 1996. године,

- Закон о задругама, из 1996. године,

- Закон о престанку важења Закона о Привредној комориЈугославије, из 2003. године,

- Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији из1989. године.

Поред наведених закона, истичу се и следећи закони који су значајни за регулисање међусобних односа субјеката привредног права:

- Закон о облигационим односима, из 1978. године са изменама из 1989. и 1991. године,

- Закон о поморској и унутрашњој пловидби, из 1997. године,

- Закон о уговорима о превозу у железничком саобраћају, из1995. године,

123

- Закон о уговорима о превозу у друмском саобраћају, из1995. године,

- Закон о облигационим и основним материјално-правнимодносима у ваздушној пловидби, из 1996. године,

- Закон о меници, из 1996. године,

- Закон о чеку, из 1946. године,

- Закон о стандардизацији, из 1991. године,

- Закон о патентима, из 1995. године,

- Закон о жиговима, из 1995. године,

- Закон о географским ознакама порекла, из 1995. године,

- Закон о контроли квалитета предмета од драгоцених ме-тала, из 1994. године,

- Закон о финансијском лизингу, из 2003. године,

- Закон о концесијама, из 2003. године,

- Закон о гаранцијском фонду, из 2003. године

- Закон о привредним друштвима из 2004. године.

Одредбама чл. 64. Уставне повеље државне заједнице Србије и Црне Горе (која је објављена у Службеном листу Србије и Црне Горе бр. 1, од 4. фебруара 2003. године) предвиђено је да ће закони Србије и Црне Горе примењивати на њиховим територијама, односно на територији Србије закони Србије, а на територији Црне Горе закони Црне Горе.

2.1.1.3. Подзаконска акта

Подзаконска акта су правна акта која су по хијерархијској лествици нижа од закона, а доноси их надлежни државни орган.

Подзаконска акта сачињавају:

- уредбе,

- одлуке,

- наредбе,

- правилници и

- упутства.

Уредба, после закона је најважнији правни акт у држави који доноси влада или шеф државе.(uredba-rendelet)

124

Уредбе се веома тешко разликују од закона, јер некада закон садржи само најосновније норме, а све остало регулише се уредбом.

Уредбе се веома често доносе у разноврсним областима, чиме се омогућава да закони не буду преоптерећени појединостима.

Уредбе могу да буду:

- обичне,

- са законском снагом и

- по нужди.(szükség szerint)

Обичне уредбе су оне уредбе којима се омогућава увођење у живот законских регулатива.

Уредбе са законском снагом су оне уредбе којима се мењају и допуњују одредбе појединих закона. Ова врста уредби мора да буде поднета на потврду законодавном телу.

Уредбе по нужди, за разлику од уредби са законском снагом, доносе се у оним ситуацијама када законодавна власт не може да обавља своју делатност.

Истичемо следеће уредбе:

- Уредба о начину и организацији рада јединственог девизног тржишта, из 1993. године,

- Уредба о царинском надзору и поступку царињења робесмештене под царински надзор, из 1992. године,

- Уредба о условима под којима се могу остваривати посебне царинске продавнице и под којима се може продавати страна роба у тим продавницама, из 1993. године,

- Уредба о продаји капитала јавном аукцијом, из 2003. године.

Одлука је посебна врста правног акта којим се решавају различита питања. Одлуке може да донесе Скупштина СЦГ, Републичка и Покрајинска скупштина, Савезна, Републичка и Покрајинска влада, Општинска скупштина и привредни субјекти у оквиру својих овлашћења која су им дата законским и другим општим прописима.(határozat)

Наредба је општи правни акт који доносе органи државне управе у циљу извршења одредаба закона и других прописа.

125

Наредба садржи наређење или заповест за одређену ситуацију која није конкретна већ има општи значај. Наредбе доноси орган који има законско овлашћење.(rendelet)

Правилник је најважнији акт управе који се доноси ради извршавања и разрађивања закона, прописа који су донети.

Правилник, за разлику од наредбе садржи у себи заповести које имају општи значај. Правилником се могу прописати унутрашње организације, пословање или поступак за обављање одређених послова.

Упутство је општи правни акт који има техничке карактеристике јер се са њим разрађује начин примене појединих правних норми.

Упутство, по правилу, доносе управни органи, а њиме се утврђује начин како ће да се у пракси примењује неки други, виши правни акт.

2.1.1.4. Судска пракса

Судску праксу сачињава скуп судских пресуда.

У нашем правном систему судска пракса не представља извор права, иако је њему слична јер је судови усвајају. С временом, судска пракса се устаљује и постаје врста судског обичаја.

На судску праксу код нас велики имају начелни ставови које усваја Уставни суд Србије. Ови начелни ставови нису обавезни, али их у пракси судови примењују, јер се темеље на детаљним правним анализама, и на тај начин постају допунски извор права.

У земљама англосаксонског правног система судска пракса је најважнији извор права.

2.1.2. Аутономни извори права

Аутономни извори привредног права су:

- пословни обичаји,

- узансе,

- општа акта предузећа,

- општи услови пословања и

- трговачке клаузуле и термини

126

2.1.2.1. Пословни обичаји

Пословне обичаје стварају привредни субјекти током свог пословања и они не могу да буду у супротности како са националним поретком, тако и са моралом друштва.

Пословни обичаји се разликују од норми обичајног права по томе што се код обичајног права као основица примене јавља правна свест о правној обавезности примене њених правила понашања, а код пословних обичаја присутно је убеђење да ће бити корисно одређена правила применити. Током времена пословни обичаји се претварају у норме обичајног права.

У правној науци присутне су две теорије о пословним обичајима:

- субјективна и(nem tárgyilagos)

- објективна.(konkrét,felfogható)

По субјективној теорији пословни обичаји се примењују искључиво на основу изражене или прећутне воље страна уколико нису у супротности са јавним поретком и постојећим друштвеним моралом.

По објективној теорији пословни обичаји представљају објективно право и као такви они се примењују у пракси уколико њихова примена није искључена вољом странака.

Према вертикалном критеријуму, пословни обичаји могу да буду:

- општи, који важе за сва привредна кретања и

- посебни, који важе само за одређену привредну грану, односно привредну струку.

Према географском подручју, пословни обичаји се деле на:

- опште пословне обичаје који важе за целу територију земље,

- регионалне пословне обичаје који важе само на подручју одређеног региона и

- локалне пословне обичаје, који важе само у одређеном месту, односно на ужем делу неке територије.

127

2.1.2.2.Узансе

Узансе представљају од одређеног органа прикупљена, систематизована и објављена правила понашања која дефинишу права и обавезе субјеката у одређеном правном односу (нпр. права и обавезе бродара у лукама).(luka-kikötő)

Код нас постоје:

- опште и

- посебне узансе.

Опште узансе се примењују на све пословне односе уколико њихова примена није искључена вољом странака. Код нас су у примени Опште узансе о промету робе, из 1954. године.

Посебне узансе се примењују у појединим привредним гранама или у промету одређених производа.

- Код нас се примењују следеће посебне узансе:

- Лучке узансе, из 1951. године,

- Посебне узансе за трговину житарицама, из 1960. године,

- Посебне узансе о угоститељству, из 1963. године,

- Посебне узансе за трговину кромпиром, пасуљем, пиринчем и пиринчаном агром, из 1977. године,

- Посебне узансе о грађењу, из 1977. године.

2.1.2.3. Општа акта привредног друштва

Општим актима привредног друштва регулишу се односи у друштву. Према одредбама Закона о привредним друштвима, општим актом друштва се на општи начин уређују одређена питања, уколико законом није другачије уређено.

Одредбама Закона о привредним друштвима за све облика друштва прописано је које облике акта мора да има друштво. Тако, на пример, акта акционарског друштва су:39

1. Оснивачки акт и све његове измене,

2. Статут, ако га друштво има и све његове измене,

3. Решење о регистрацији,

39 Закон о привредним друштвима, члан 342., Службени гласник Републике Србије, бр. 125/2004.

128

4. Интерна документа која су одобрена од скупштине и других органа друштва,

5. Акт о образовању сваког огранка друштва и заступништва,

6. Документа која доказују својинска и друга права друштва,

7. Записнике и одлуке скупштине акционара, управног одбора и надзорног одбора,

8. Писане налоге и одлуке извршног одбора,

9. Записнике одбора ревизора и њихове писане налоге и закључке,

10. Финансијске извештаје, извештаје о пословању и извештај ревизора,

11. Проспект за издавање акција и других хартија од вредности,

12. Књиговодствену документацију и рачуне,

13. Листу повезаних друштава у смислу овога закона,

14. Листу са пуним именима и адресама свих чланова управног одбора и свих лица која су овлашћена да заступају друштво, као и обавештење о томе да ли лица овлашћена да заступају друштво то чине заједно или појединачно,

15. Листу са пуним именима и адресама чланова надзорног одбора, чланова одбора ревизора, интерног ревизора и ревизора ако га друштво има,

16. Листу свих преноса акција од акционара, укључујући залогу и друге преносе акција којима стицалац не постаје акционар,

17. Списак уговора које су са друштвом закључили чланови управног одбора, извршног одбора и надзорног одбора.

Акционарско друштво дужно је, ако посебним законом није другачије прописано, да акта друштва стави на располагање сваком акционару или ранијем акционару за период у коме је био акционар друштва ради копирања и остваривања права увида и то у радно време друштва у просторијама друштва.40

2.1.2.4. Општи услови пословања

40 Ibidem, члан 343

129

Општи услови пословања су значајан аутономни извор привредног права. Општи услови пословања представљају скуп општих правила и обавеза уговорних страна. Таква правила утврђују:

- нека од уговорних страна (обично је то уговорна странакоја нуди закључивање уговора),

- неко привредно тело (привредна комора, привредно удружење).

Привредна комора Југославије донела је следеће опште услове пословања:

- Општи услови рада предузећа за контролу, из 1958. године,

- Општи услови рада југословенских предузећа јавног саобраћаја у међународном превозу робе моторним возилима, из 1959. године,

- Општи услови рада међународних шпедитера Југославије,из 1970. године,

- Правила утврђена општим условима пословања су општаправила и као таква она се примењују на сваки појединиуговорни однос ако су се уговорне стране сагласиле са њиховом применом,41

- Општи услови пословања не могу да буду противни циљууговора, постојећим прописима, моралу и добрим пословним обичајима,

- Општи услови пословања користе се у великим трговачким организацијама, код индустријских, транспортних, шпедитерских, складишних, контролних организација,

- Општи услови пословања припадају формулираном уговорном привредном праву.

У формулираном уговорном привредном праву примењују се:

- типски, стандардни, формулирани уговор и

- уговор о приступању (адхезиони) уговор.

Типски, стандардни, формулирани уговор је понуда за закључивање уговора која се упућује другој уговорној страни под условима наведеним у понуђеном уговору.

41 Јанковец, И., Уговори у привреди, Београд, 1987., стр.34.

130

Уговор о приступању (адхезиони уговор) је формулирани уговор у коме је понудилац уговарања сам утврдио све услове, без могућности да их друга страна мења.

Поједине опште услове пословања уједначава на међународном нивоу Европска комисија Уједињених нација која је донела:

- Опште услове за набавку и монтажу инвестиционе опремеу увозу и извозу,

- Опште услове за набавку инвестиционе опреме у извозу,

- Опште услове за извоз и увоз меке резане грађе,

- Опште услове за међународну продају јужног воћа,

- Опште услове за извоз и увоз чврстих горива,

- Опште услове за купопродају у увозу и извозу трајнихпотрошних добара индустријске робе серијске производње.

2.1.2.5. Трговачке клаузуле и термини

Поред општих услова пословања и типских уговора привредни субјекти у пословању користе и трговачке клаузуле и термине.

Трговачке клаузуле и термини представљају скраћени облик одредаба које сачињавају садржину Облигационог уговора. Међу трговачким клаузулама и терминима значајне су оне које су утврдиле разне међународне организације и институти (нпр. Међународна индустријска комора у Паризу, Институт лондонских осигуравача, Балтичка и међународна поморска конференција итд.).

Трговачке клаузуле и изрази представљају саставни део уговора уношењем од једне уговорне стране, а постају обавезне уколико их уговорне стране прихвате.

Клаузуле су присутне и код појединих хартија од вредности (меница, чек), а, такође, и у међународним уговорима (нпр. клаузула о највећем повлашћењу).

Као и општи услови пословања, тако и поједини облици трговачких клаузула и термина прерастају у трговачке обичаје и на тај начин постају значајан извор привредног права.

У пракси се примењују:

131

- Међународна правила за тумачење трговинских клаузула INCOTERMS 2000 (International Rules for the Interpretation of Trade Terms),

- Измењене америчке спољнотрговинске клаузуле (R.A.F.T.D - Revised American Forein Trade Definitions);

- York - антверпенска правила o хаваријама,

- Варшавско-оксфордска правила о продаји CIF,

- Једнообразна правила и обичаји о документарним акредитивима, о банкарским гаранцијама, итд.

Код нас су трговачке клаузуле и правила за њихово тумачење утврђене Општим узансама за промет робом, из 1954. године.

2.1.3. Остали извори привредног права

У остале изворе привредног права спадају:

- правна правила предратног трговачког права,

- грађанско право и

- правна наука.

2.1.3.1. Правна правила предратног трговачког права

Сходно законским одредбама, у случају да нема одговарајућих прописа, под одређеним условима могу да се примењују одредбе из предратног трговачког права.

Пре Другог светског рата на територији Југославије примењивали су се:

- Србијански трговачки законик, из 1860. године,

- Хрватско-угарски трговачки законик, из 1883. године,

- Црногорски трговачки законик, из 1910. године,

- Аустријски трговачки законик, из 1862. године.

Од наведених, старих законика, у случају непостојања правних правила, примењују се одредбе Хрватско-угарског трговачког законика из 1883. године.

После Другог светског рата до данас донет је читав низ системских закона, од којих је најзначајнији Закон о облигационим односима из 1978. године, те је стога употреба одредаба Хрватско-угарског трговачког законика, из 1883. године сведена на минимум.

132

2.1.3.2. Грађанско право

Грађанско право спада у најстарије гране права. Његове норме потичу из римског права које су савремени кодификовани грађански законици преузели без значајнијих модификација.

Норме грађанског права се користе у случајевима када постоји правна празнина.

2.1.3.3. Правна наука

У свету, изузев Швајцарске, правна наука не представља формални извор права. Међутим, она може на различите начине да утиче на законодавну и судску праксу. Њен утицај је присутан у критичним студијама нормативних решења у критичким приказима судске и арбитражне праксе, као и у учешћу експерата у изради закона.

Правна наука представља помоћни, интерпретативни, посредни извор права, јер се мишљења експерата прихватају у судској, законодавној и пословној пракси.

133

3. ОДНОС ПРИВРЕДНОГ ПРАВА СА ДРУГИМ ГРАНАМА У НАШЕМ ПРИВРЕДНОМ СИСТЕМУ

У оквиру правног система СЦГ, разликују се:

- уставно,

- управно,

- судско,

- грађанско,

- породично,

- радно,

- кривично,

- привредно-пословно и

- међународно право.

Уставно право је грана позитивног права, односно државе. Уставно право садржи уставне прописе и одговарајуће научне дисциплине. Одредбама уставног права регулише се организација државне власти и права грађана у друштвено-економским системима.

Управно право је грана права правног система и науке управног права.

Управним правом регулише се:

- организација државе и јавне управе,

- делатност државних органа,

- контрола над законитошћу јавне управе и

- управно-правни положај средстава којима јавна управа располаже.

Судско право је скуп правних регулатива којима се регулише организација и делатност правосудних органа у земљи.

Грађанско право је део привредног система земље и оно има за циљ регулисање имовинско-правних односа и других друштвених односа, било да су они посредно или непосредно везани са робним односима.

134

Породично право је скуп правних норми којима се уређују односи породица. Оно је истовремено и наука која се бави проучавањем уређења правних односа у породици као основној друштвеној групи коју сачињавају више лица везана браком и сродством.

Радио право је скуп правних норми о основним начелима организације рада и уређења радних односа, заснивању и престанку радног односа, организацији и заштити лица у радном односу, систему права и дужности из радног односа, о систему дисциплинске и материјалне одговорности, остваривању и заштити права из радног односа и инвестицијама у вези са радом и радним односима.

Кривично право представља скуп правних норми којима се у земљи уређује заштита интереса владајуће класе и неких најосновнијих вредности у култури, укључујући и понашање појединаца којима се ти интереси и вредности вређају и угрожавају. Ова заштита остварује се прописивањем кривичних санкција које се примењују на починиоце таквих дела.

Привредно и пословно право су две самосталне гране привредног система, а истовремено и научно-наставне дисциплине које се међусобно поклапају по свом предмету (субјекти пословања и њихово пословање), а такође и по питањима пословања, као што су однос права и државе, остваривање права, тржиште рада и др.

Привредно право се код нас развијало као посебно имовинско право (грађанско право) на основама социјалистичке робне привреде коју карактерише државна својина и радничко самоуправљање. Привредно право код нас се све више трансформише у трговачко право.

Пословно право код нас представља надградњу над трговинским и привредним пословима које обављају и физичка и правна лица.42

Привредно право обухвата све изворе права - аутономне и државне - који регулишу статус пословних субјеката, а такође и правне послове у које ступају.

Међународно право представља скуп правник норми којима се регулишу међусобни односи између субјеката који имају инострани карактер.

42 Фримерман, А., Пословно право, Београд, 1994., стр. 10.

135

Међународно право се дели на:

- међународно јавно право,

- међународно приватно право и

- међународно привредно право.

Међународно јавно право је грана права у којој се налазе норме којима се регулишу односи између држава, као и односи између држава и других субјеката међународног јавног права.

Субјекти међународног јавног права су државе, међународне организације и невладине међународне организације.

Најзначајнији извори међународног јавног права су међународни уговори, међународни обичаји и општа правна начела која признају сви народи.

Међународно приватно право, регулише грађанско-правне односе са иностраним елементом и правне норме имовинског права са иностраним елементом, као и норме којима се регулише правни положај странаца у нашој земљи. Правним нормама међународног приватног права регулишу се стварно правни, породично-правни, наследно-правни, лично-правни и облигациони односи код којих се као субјекти јављају домаћи, и инострани држављани или се ради о односима који су настали пословним односима на територији стране државе или се они извршавају на територији стране државе.

Субјекти међународног приватног права могу да буду сва физичка и правна лица која могу да буду субјекти грађанско-правних односа уопште. Извори међународног приватног права могу да буду двојаки - унутрашњи (нпр. Закон о међународном приватном праву) и међународни уговори.

Међународно привредно право својим нормама регулише међународни промет робе и услуга.

Извори Међународног привредног права су међусобни уговори између држава, односно пословна пракса која настаје у међународним пословним односима.

Субјекти Међународног привредног права су државе, међународне економске организације и привредни субјекти.

136

Четврти део

СУБЈЕКТИ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

1. ПРИВРЕДНО ДРУШТВО

1.1. ПОЈАМ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА И ЊЕГОВЕ ДЕЛАТНОСТИ

Привредно друштво као појам је апстрактан и он се конкретизује кроз своје облике који имају заједничко дејство.

Под појмом привредно друштво подразумева се привредни субјект који се оснива с циљем бављења делатношћу производње и промета разноврсних материјалних добара и обављања услуга на тржишту ради остваривања добити.

Узимајући у обзир делатност привредног друштва, оно се може посматрати као производно, прометно, услужно, а исто тако се може бавити комбинацијом две или више делатности. Сваки од посебних облика привредног друштва има свој правни режим за сва питања која нису уређена посебним правним режимом.

Делатност привредног друштва зависна је од раста производње, односно активности које оно обавља, укључујући и пружање услуга.

Смисао делатности огледа се у томе да сагледа економска структура активности привредног друштва према његовом запослењу, ангажовању и пословима које обавља.

„Привредни субјекти увек настоје да максимизирају уз ограничавајуће услове неки циљни показатељ своје економске активности“43

Тако, на пример, основни циљ привредног друштва је максимизирање профита уз технолошка, тржишна, финансијска, кадровска, еколошка и институционална ограничења.

Унутрашња организација привредног друштва различита је и зависна је од активности које оно обавља.

Делатност привредног друштва одређује се оснивачким актом, односно уговором и она се уписује у судски регистар. Привредно друштво може да обавља једну или више делатности, сагласно законским одредбама.

43 Дубоњић, Р., Економија и менаџмент, Београд, 1995., стр. 1

Током пословања привредно друштво може да промени делатност, и то:

- утврђивањем потпуно нове делатности,

- проширивањем делатности и

- сужавањем делатности.

О промени делатности привредно друштво самостално одлучује уколико не постоје одређена ограничења. Наиме, оснивачким актом могу да се утврде две врсте ограничења:

- забрана промене делатности за одређено време и

- промена делатности уз претходну сагласност оснивача.

Делатност привредног друштва уписује се у судски регистар. Основно правно дејство овог поступка огледа се у томе што привредно друштво може да обавља своје пословне активности само у оквиру своје регистроване делатности.

Привредно друштво може образовати један или више огранака.

Огранак је организациони део друштва које нема својство правног лица.

1.2. ОСНИВАЊЕ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

Привредно друштво се оснива оснивачким актом који има форму уговора о оснивању, ако га оснива више оснивача или одлуке о оснивању, ако га оснива један оснивач.

Сви оснивачи привредног друштва потписују оснивачки акт, а њихови потписи се оверавају.

За сво облике привредног друштва законом је прописан садржај оснивачког акта.

Привредно друштво стиче својство правног лица уношењем података о друштву у Регистар код надлежног суда, подаци о регистрацији се обављају у Службеном гласнику.

Регистрација оснивања и других података привредног друштва ништава је ако:44

- оснивачки акт није састављен у прописаној форми,

- делатност друштва је незаконита или супротна јавном интересу,

- оснивачки акти не садржи податке о пословном имену друштва, вредности и врсти улога сваког оснивача или износа основног капитала или о делатности друштва,

- минимални износ улога који није уплаћен у складу са законским одредбама,

- не постоји правна и пословна способност свих оснивача,

- ако је број оснивача мањи од броја који је утврђен законом.

1.3. УЛОЗИ, ИМОВИНА, ОСНОВНИ КАПИТАЛ И ОДГОВОРНОСТ ЗА УЛОГЕ

Ортаци, чланови и акционари привредног друштва дужни су да уложе своје улоге у имовину друштва у оном износу који је утврђен оснивачким актом, уговором или другим актом друштва.

На основу улога, ортаци, односно чланови друштва стичу удео у друштву, а акционари акције друштва. Уколико то не учине или дају нетачне податке о улогу, они одговарају друштву за проузроковану штету.

Права привредног друштва по основу одговорности остварује друштво или ортак, односно члан и акционар који има или заступа најмање 5% основног капитала (основни капитал је разлика између укупне вредности имовине и укупних обавеза друштва, односно укупна вредност удела, односно акција у друштву.45

Улози могу бити:

- Новчани и

- Неновчани.

Новчани улози обухватају уплате у новцу.

Неновчани улози могу бити у:

44 Закон о привредним друштвима, члан 11., Службени гласник Републике Србије, бр. 125/2004. 45 Ibidem, члан 13., ст. 10.

- стварима и

- правима.

Вредност неновчаних улога код свих облика друштава утврђују ортаци, чланови или акционари у складу са оснивачким актом друштва.

Уколико се неновчана вредност улога не утврди, ортаци, чланови или акционари могу захтевати да процену неновчаног улога изврши овлашћени процењивач или могу да поднесу захтев надлежном суду да процену изврши у ванпарничном поступку.

1.4. СЕДИШТЕ И ПОСЛОВНО ИМЕ

Седиште привредног друштва је оно место из кога се управља пословима друштва, а одређује се оснивачким актом.

Пословно име је назив под којим друштво послује.

Пословно име:46

- ортачког друштва садржи ознаку „ортачко друштво“ или скраћеницу „о.д.“ или „од“,

- командитног друштва садржи ознаку „командитно друштво“ или скраћеницу „к.д“ или „кд“,

- друштва с ограниченом одговорношћу садржи ознаку „друштво с ограниченом одговорношћу“ или скраћеницу „д.о.о.“ или „доо“,

- акционарског друштва садржи ознаку „акционарско друштво“ или скраћеницу „а.д.“ или „ад“,

- привредног друштва у поступку ликвидације садржи ознаку „у ликвидацији“.

Пословно име привредног друштва може да садржи назив домаће државе или територијалне јединице, као и њихове амблеме и симболе уз њихову сагласност. Такође, пословно име привредног друштва може да садржи име или симболе стране државе или међународне организације у складу са прописима те државе или међународне организације.

Исто тако, пословно име привредног друштва може да садржи име или део имена физичког лица, уз његову сагласност, а за умрла лица уз сагласност свих наследника првог наследног реда.

46 Ibidem, члан 17.

Пословна писма, укључујући и електронска и друга документа, упућена трећим лицима, морају да садрже следеће податке:47

- пословно име и правну форму друштва,

- седиште,

- регистар у који је регистровано и број регистрације друштва,

- пословно име и седиште банке код које има рачун,

- број рачуна, као и порески идентификациони број (ПИБ).

Затворено и отворено акционарско друштво, поред наведених података, мора да унесе и податке о пословном капиталу друштва са назнаком колико је од тога уплаћено, као и износ уписаног капитала. Пословно име привредног друштва је на српском језику и писму које је у употреби и оно може бити и на страном језику.

1.5. ЗАСТУПАЊЕ И ЗАСТУПНИЦИ

Оснивачким актом, уговором ортака или чланова друштва, статутом или општим актом друштва може се овластити лице које ће заступати друштву. Заступник је дужан да поштује ограничења овлашћења на заступање, а у случају прекорачења, он је одговоран за штету која се проузрокује друштву или трећем лицу са којим је посао закључен.

1.5.1. Прокура

Под прокуром се подразумева законска форма овлашћења којим привредно друштво овлашћује једно или више лица за закључивање правних послова и радњи у вези са делатношћу друштва. Она не може да садржи овлашћење за закључивање послова који се односе на отуђење и оптерећење непокретности друштва.

Такође, овлашћења из прокуре не могу се ограничити, а исто тако, она се не може дати на одређено време, нити се може везати за одређене услове.

Прокура може бити:

- Појединачна и

47 Ibidem, члан 22.

- Заједничка.

Појединачна прокура се издаје једном лицу, а заједничка прокура се издаје већем броју лица.

Код заједничке прокуре правни послови или радње које предузимају пуноважни су само уз сагласност свих лица, а изјаве воље трећих лица и њихове правне радње које се остваре према једном прокуристи сматра се да су учињене свим прокуристима.

Прокура се даје само физичком лицу и она мора бити у писаном облику и непреносива је, а може се опозвати у свако доба и непреносива је, а може се опозвати у свако доба, и о томе се обавештава регистар.

При регистрацији прокуриста депонује свој потпис са ознаком која означава његово својство.48

1.6. ОДОБРЕЊЕ ПРАВНОГ ПОСЛА ИЗ СУКОБА ИНТЕРЕСА

Лице које закључује правни посао са друштвом не повређује правило сукоба интереса и није одговорно за накнаду штете која произађе из сукоба интереса, ако је правни посао одобрен:49

- Од свих других органа који немају лични интерес (у случају командитног друштва), ако оснивачким актом није одређено да о томе одлучује већина ортака, односно комплементара,

- Већином гласова скупштине чланова друштва са ограниченом одговорношћу који немају лични интерес,

- Већином гласова чланова управног одбора акционарског друштва који немају лични интерес у том послу, а у случају да већина не постоји, већином гласова акционара који немају лични интерес.

1.7. ЛИЦА КОЈА ИМАЈУ ДУЖНОСТ ПРЕМА ДРУШТВУ

48 Ibidem, члан 26-30.

49 Ibidem, члан 35.

Дужност према привредном друштву имају:50

- Ортаци ортачког друштва,

- Комплементари командитног друштва,

- Контролни чланови друштва с ограниченом одговорношћу,

- Контролни акционари акционарског друштва,

- Заступници друштва,

- Чланови управног одбора,

- Чланови извршног одбора,

- Чланови надзорног одбора,

- Чланови одбора ревизора,

- Интерни ревизор друштва с ограниченом одговорношћу и акционарског друштва и

- Ликвидациони управник привредног друштва.

Наведена лица не могу бити ни на који начин ангажована у другом привредном друштву конкурентске делатности, изузимајући случајеве када за то имају одобрење.

1.8. ПОСЛОВНА ТАЈНА

Пословном тајном сматрају се све информације о пословању привредног друштва одређене оснивачким актом, уговором ортака или уговором чланова друштва, односно оснивачким актом или статутом акционарског друштва.

1.9. ИНДИВИДУАЛНА И ДЕРИВАТИВНА ТУЖБА

Ортак, члан или акционар привредног друштва има право да поднесе индивидуалну тужбу у своје име против било ког лица које има дужност према друштву и да затражи накнаду штете коју му то лице проузрокује повредом дужности.

Деривативну тужбу може да поднесе само командитор члан друштва с ограниченом одговорношћу или акционар у своје име против било ког лица које има дужност према друштву ако:51

50 Ibidem, члан 35.

51 Ibidem, члан 31.

- Поседује уделе или акције који представљају најмање 5% основног капитала друштва и

- Ако је пре подношења тужбе писаним путем захтевао од привредног друштва да поднесе тужбу, а тај захтев је одбијен или по том захтеву није поступљено у року од 30 дана.

Деривативна тужба поноси се у командитном друштву свим комплементарима, у друштву с ограниченом одговорношћу и акционарском друштву директору или члановима управног одбора, односно лицима која имају овлашћења да поднесу тужбу.

1.10. ВРСТЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

Правне форме привредних друштава су:

- Ортачко друштво,

- Командитно друштво, друштво с ограниченом одговорношћу,

- Акционарско друштво.

1.10.1. Ортачко друштво

Ортачко друштво је привредно друштво које оснивају два или више физичких или правних лица у својству ортака друштва ради обављања одређене делатности под заједничким пословним именом.

Ортачко друштво одговара за своје обавезе целокупном својом имовином, а ортаци су одговорни солидарно за све обавезе друштва целокупном својом имовином.

Оснивачки акт ортачког друштва садржи:

- Пуно име и пребивалиште свих физичких лица, ортака и пословно име и седиште друштва,

- Пословно име и седиште друштва,

- Делатност и

- Делатност, означење врсте и вредности улога ортака.

Оснивачки акт ортачког друштва може да садржи и друге елементе.

Измене и допуне оснивачког акта ортачког друштва врше се уз сагласност свих ортака друштва.

Поред оснивачког акта, ортачко друштво може да има и уговор ортака друштва којим се уређује нарочито пословање друштва и управљање. Он се сачињава у писаном облику и потписују га сви ортаци. Уговор ортака ортачког друштва не прилаже се уз пријаву за регистрацију.

У случају неусклађености између оснивачког акта и уговора ортака примењује се оснивачки акт друштва.

Правни односи између ортака и ортака са ортачким друштвом уређују се оснивачким актом и уговором ортака друштва.

Улог ортака у ортачко друштво може бити у новцу, стварима и правима, као и у раду и услугама који су извршени или треба да буду извршени. Ортаци улажу улоге једнаке вредности.

Уколико ортак ортачког друштва не унесе свој улог, у складу са оснивачким актом друштва, односно ако новац примљен за друштво или другу имовину не преда у одређеном року друштву или који за себе узме новац или другу имовину друштва без овлашћења, дужан је да то надокнади уз одговарајућу камату.

Ортак ортачког друштва није дужан да повећа улог изнад износа утврђеног оснивачким актом, нити је дужан да повећа улог одређен оснивачким актом ради покривања губитка друштва.52

Ортак ортачког друштва не може смањити свој улог без сагласности свих осталих ортака.

Пренос удела између ортака ортачког друштва је слободан.

Одлуке ортака о питањима која представљају редовну делатност ортачког друштва доносе се већином од укупног броја гласова ортака. Сагласност свих ортака потребна је за одлуке о питањима која су изван редовне делатности друштва, као и за одлуке о пријему новог ортака друштва.

Ортак ортачког друштва има право и обавезу да води послове друштва. Уколико је оснивачким актом ортачког друштва пренето пословођење на једног или више ортака друштва, остали ортаци немају право на пословођење.

Кад је пословођење пренето на два или више ортака, сваки од њих има право да поступа самостално, осим ако се најмање један ортак не успротиви том праву.

52 Ibidem, члан 53-61.

Код заједничког пословођења, за сваки посао потребна је сагласност свих ортака друштва овлашћених за пословођење.

Пословођење обухвата овлашћење за обављање правних послова и других радњи које се редовно врше при обављању делатности ортачког друштва.

Ортак ортачког друштва овлашћен за пословођење може пренети своје право на пословођење на треће лице под условом да се са тим сложе сви ортаци друштва.

Ортак ортачког друштва може одустати од пословођења у отканом року који је одређен оснивачким актом или уговором ортака ако за то постоји оправдан разлог.

Ортак ортачког друштва овлашћен за пословођење писаним путем дужан је да обавести благовремено све ортаке друштва о намери да одустане о пословођења.

Овлашћење за пословођење може се одлуком надлежног суда одузети по тужби суда или осталих ортака друштва ако је утврди да ортак није способан да води послове друштва или да чини тежу повреду дужности пословођења.

На крају пословне године ортаци усвајају финансијски извештај којим се утврђује добит и губитак ортачког друштва и учешће сваког ортака у добити и губитку.

Добит и губитак ортачког друштва расподељује се најкасније у року од три месеца од дана усвајања финансијског извештаја.

Овлашћење за заступање ортачког друштва има сваки ортак. Оснивачким актом друштва може се одредити да ортаци друштво могу заступати само заједно.

Овлашћење за заступање друштва може се отказати у року који је утврђен оснивачким актом ако за то постоји оправдани разлог. Као и код пословођења, ортак који је овлашћен за пословођење дужан је да писменим путем обавести све ортаке о намери да одустане од заступања.

Овлашћење за заступање може се одлуком суда одузети по тужби друштва или преосталих ортака ако се утврди да ортак није способан да заступа друштво или да чини тежу повреду дужности заступања.

Ортак ортачког друштва може поднети како личне приговоре, тако и проговоре које може истаћи и друштво према трећим лицима.

Потраживања трећег лица од ортака ортачког друштва могу се пребијати са потраживањима ортака према друштву.

Потраживања трећег лица од ортака ортачког друштва могу се пребијати са потраживањима ортака према друштву.

Ортак ортачког друштва може пренети свој удео трећем лицу само уз сагласност осталих ортака.

У случају преноса удела трећем лицу остали ортаци имају право пречег стицања тог удела.

Уколико ортаци не дају сагласност за пренос удела трећем лицу, а не искористе право прече куповине, ортак друштва може пренети свој удео трећем лицу и без те сагласности.

Ортачко друштво престаје:

- Истеком времена на које је основано или испуњавањем цеља оснивања,

- Одлуком ортака о престанку,

- Стечајем друштва,

- Необављањем послова непрекидно у периоду од две године,

- Судском одлуком о престанку,

- Наступањем било којег другог догађаја утврђеног оснивачким актом или уговором ортака друштва који има за последицу престанак друштва.

Уколико оснивачким актом или уговором ортака друштва није другачије регулисано, својство ортака у ортачком друштву престаје:

- Смрћу ортака,

- Отварањем стечаја над неким од ортака,

- Отказом неког ортака,

- Доношењем одлуке ортака у складу са оснивачким актом, уговором ортака друштва и закона,

- У другим случајевима одређеним оснивачким актом или уговором ортака друштва.

Ортак ортачког друштва може да се повуче добровољно из друштва подношењем писаног отказа о повлачењу најмање шест месеци пре истека пословне године.

По тужби неког од ортака ортачког друштва суд у оправданим случајевима може донети одлуку о престанку рада ортачког друштва.

Уколико из било ког разлога остане само један ортак ортачког друштва, тај ортак је дужан да предузме све мере да усклади пословање друштва или да настави пословање као предузетник најкасније у року од три месеца од дана када је остао једини ортак друштва.53

Уколико једини ортак ортачког друштва не усклади свој положај са законским одредбама, ортачко друштво престаје ликвидацијом.

Ортачко друштво наставља да послује са наследницима преминулог ортака ако је тако одређено оснивачким актом и уз сагласност наследника.

Наследници могу извршавати своја права од дана сазнања о наслеђивању или од дана именовања заступника наследнику који нема пословну способност.

1.10.2. Командитно друштво

Командитно друштво је привредно друштво које оснивају два или више физичких лица и/или правних лица у својству ортака ради обављања одређене делатности, под заједничким пословним именом од којих најмање једно лице одговара неограничено за његове обавезе (комплементар), а најмање једно лице одговара ограничено до висине свог уговореног улога (командитор).

Командитно друштво за своје обавезе одговара целокупном својом имовином.

53 Ibidem, члан 62-87.

На командитно друштво примењују се одредбе закона о ортачком друштву.

Комплементари имају статус ортака ортачког друштва.

Оснивачки акт командитног друштва садржи:

- пуно име и пребивалиште сваког физичког лица и пословно име и седиште правног лица комплементара и командитора, као и означење својства ортака,

- пословно име и седиште друштва,

- означење врсте и вредности улога сваког оснивача,

- делатност,

- оснивачки акт командитног друштва може да садржи и друге елементе од значаја за друштво и комплементаре; он се мења уз сагласност свих комплементара и командитора.

Поред оснивачког акта, командитно друштво може имати и уговор ортака, којим се нарочито одређује пословање друштва и управљање. Он се сачињава у писаној форми и потписују га сви ортаци.

У случају неусклађености оснивачког акта и уговора ортака примењује се оснивачки акт.

Улог командитора у командитно друштво може бити новчани и неновчани, укључујући и извршен рад и услуге у командитном друштву. Улог се уноси у целом износу пре стицања својства командитора.

Комплементар командитног друштва не може пренети цео или део свог удела без сагласности свих командитора и комплементара.

Командитор може пренети део или цео свој удео продајом, поклоном, наслеђем или на други начин.

Командитори и комплементари учествују у добити и сношењу губитака друштва сразмерно проценту удела у друштву.

Један или више комплементара воде послове командитног друштва. Командитор не може вршити пословођење друштвом. Такође, он не може да заступа командитно друштво према трећим лицима.

Командитор одговара као и комплементар према трећим лицима ако је његово име уз његову сагласност унето у пословно име командитног друштва.

Командитно друштво не престаје у случају смрти командитора, као ни у случају престанка командитора који није физичко лице.

Уколико из командитног друштва иступе сви комплементари, а нови комплементари нису примљени у року од три месеца од дана иступања последњег комплементара, командитори могу у даљем року од три месеца донети одлуку о промени правне форме друштва у друштво с ограниченом одговорношћу или у акционарско друштво. Уколико командитори не поступе у законом утврђеном року, командитно друштво престаје са радом ликвидацијом.

Ако из друштва иступе сви командитори командитно друштво може наставити са радом као ортачко друштво или као предузетник.*

1.10.3. Друштво с ограниченом одговорношћу

Друштво с ограниченом одговорношћу је привредно друштво које оснива једно или више правних и/или физичких лица у својству чланова друштва, ради обављања одређене делатности под заједничким пословним именом.

Друштво с ограниченом одговорношћу одговара за своје обавезе целокупном својом имовином.

Члан друштва с ограниченом одговорношћу не одговара за обавезе друштва, осим до износа унетог улога у имовину т. Друштво с ограниченом одговорношћу може имати највише 50 чланова. Уколико се број чланова друштва повећа изнад 50 или не више од 100 чланова, и ако се тај број одржи у периоду дужем од годину дана, то друштво мења правну форму у форму затвореног акционарског друштва.

Оснивачки акт друштва с ограниченом одговорношћу садржи:

- пуно име и пребивалиште сваког физичког лица и пословно име и седиште сваког привредног лица члана друштва,

- пословно име и седиште друштва,

- делатност,

- износ основног капитала и износ, врсту и вредност улога сваког оснивача и опис врсте и вредност неновчаног улога,

- начин и време уношења неновчаног улога, односно време уплате новчаних улога,

- укупан износ трошкова оснивања, односно процењени износ свих трошкова плаћених од друштва или зарачунати друштву у вези оснивања, а по потреби и трошкове пре него што је утврђено да друштво испуњава услове за почетак пословања,

- одобрене посебне погодности било ком лицу које је учествовало у оснивању друштва или у пословима пре оснивања друштва или утврђивања испуњености услова за почетак пословања.

Оснивачки акт друштва с ограниченом одговорношћу може садржати и друге одредбе, укључујући и одредбе које може садржати и уговор чланова друштва.

Поред оснивачког акта друштво с ограниченом одговорношћу може да има и уговор чланова друштва с ограниченом одговорношћу којим се уређује пословање и управљање друштва.

Уговор чланова друштва с ограниченом одговорношћу сачињава се у писаној форми и садржи одредбе о:

- обавезама чланова друштва на додатне улоге поред основних улога као и о посебним накнадама и последицама у случају неиспуњења таквих обавеза,

- посебним условима и начину преноса удела чланова друштва који се разликује од начина уређеног законом,

- начину за остваривање права гласа чланова друштва или права на дивиденду,

- поступку одлучивања, укључујући поступак за одлучивање у случају блокаде одлучивања међу члановима друштва.

Уговор чланова друштва с ограниченом одговорношћу не доставља се уз пријаву за регистрацију.

У случају несагласности између оснивачког акта и уговора чланова друштва с ограниченом одговорношћу примењују се одредбе оснивачког акта друштва.

Оснивачким актом друштва с ограниченом одговорношћу може се одредити да трошкове оснивања друштва сноси друштво или оснивачи.

1.10.3.1. Улог друштва с ограниченом одговорношћу

Улог у друштво с ограниченом одговорношћу може бити новчани или неновчани, укључујући извршени рад и пружене услуге друштву и они морају бити једнаке вредности.

Новчани део основног капитала друштва с ограниченом одговорношћу на дан уплате износи 500.000 (пет стотина хиљада) евра у динарској противвредности по средњем курсу од чега најмање половина се уплаћује на привремени рачун до регистрације друштва, а остатак се уплаћује на рачун друштва у року од две године од дана регистрације. Посебним законом за оснивање финансијских организација и привредних друштва која обављају одређене делатности као друштва с ограниченом одговорношћу може се одредити већи минимални основни капитал.

Основни капитал друштва с ограниченом одговорношћу одлуком скупштине чланова може се повећати новим уплатама нових улога чланова или претварањем расположивих резерви за ове намене у основни капитал.

Такође, основни капитал друштва с ограниченом одговорношћу може се смањити одлуком скупштине чланова, али не испод законом прописаног минималног основног капитала.

Члан друштва с ограниченом одговорношћу стиче удео у основном капиталу друштва сразмерно вредности свог улога. Уколико члан друштва стекне један или више удела ти удели се спајају, јер члан друштва може имати само један удео у друштву.

Право гласа чланова друштва као и њихова имовинска права према друштву укључујући и учешће у добити и расподели ликвидационог билансног вишка, сразмерни су уделима чланова у укупно уплаћеном основном капиталу друштва у време остваривања тих права.

Удели чланова друштва с ограниченом одговорношћу нису хартије од вредности и они се не могу стицати, нити се са њима може располагати упућивањем јавне понуде.

Удео може припадати једном лицу или већем броју лица, односно сувласницима удела, који своја прав остварују преко заједничког пуномоћника, чије се име уписује у књигу удела.

У књигу удела уписује се:

- име и пребивалиште, односно пословно име,

- седиште и идентификациони број сваког члана друштва, односно сваког сувласника и њиховог заједничког пуномоћника,

- износ уговореног и уплаћеног улога и евентуалне споредне чинидбе и допунски улози поред основног улога,

- оптерећење удела,

- број или проценат гласова сваког удела,

- подела и сви преноси удела рачунајући и време преноса и име преносиоца и стицаоца и

- све евентуалне промене.

Друштво с ограниченом одговорношћу дужно је да Регистру поднесе пријаву о свим променама које се десе ради регистрације и објављивања.

Сопственим уделом друштва с ограниченом одговорношћу сматра се удео који друштво стекне од својих чланова куповином по основу принудног престанка својства члана друштва или по другом основу. Друштво не може уписивати сопствене уделе, директно или индиректно, преко трећег лица које их стиче за рачун друштва. Друштво по основу сопствених удела нема право гласа нити се ти удели рачунају у кворум гласова нити дају право на дивиденду.

Стечени сопствени удели или делови удела којима се не располаже у року од годину дана од дана стицања поништавају се.

Друштво с ограниченом одговорношћу може узети уделе у залогу, ако је укупни износ потраживања обезбеђених залогом удела нижи од вредности удела, односно вредности уплаћеног зајма.

Друштво с ограниченом одговорношћу не може директно или индиректно, пружати финансијску подршку било које врсте за куповину својих удела.

Друштво с ограниченом одговорношћу може повући и поништити уделе у случајевима одређеним оснивачким актом или уговором чланова друштва, а на основу одлуке скупштине чланова.

Удео члана друштва с ограниченом одговорношћу може се поделити у случају наслеђивања, правног следбеништва члана и преноса на два или више лица.

Директор или управни одбор друштва с ограниченом одговорношћу подносе извештај годишњој скупштини чланова друштва о финансијском пословању.

Друштво с ограниченом одговорношћу може вршити исплате члановима друштва у било које време, а свака исплата врши се сразмерно уделу у оснивачком капиталу друштва у време доношења одлуке друштва о таквој исплати.

Друштво не може вршити исплате ако би после плаћања:

- нето имовина друштва била мања од његовог основног капитала увећаног за резерве које се могу користити за исплату,

- друштво било онемогућено да плаћа своје дугове чија се доспелост очекује у редовном току пословања друштва.

1.10.3.2. Скупштина друштва с ограниченом одговорношћу

Чланови друштва с ограниченом одговорношћу чине скупштину друштва која одлучује о:

- одобравању послова закључених у вези са оснивањем друштва пре регистрације,

- избору и разрешењу директора и чланова управног одбора,

- одобравању финансијских извештаја и доношењу одлуке о времену и износу исплате члановима друштва,

- именовању интерног ревизора или ревизора друштва и потврђивању њихових налаза и мишљења, утврђивању накнаде или других услова њиховог уговора са друштвом,

- именовању ликвидационог управника и потврђивању ликвидационог биланса,

- повећању и смањењу основног капитала, стицању сопствених удела и повлачењу и поништавању удела, као и хартија од вредности,

- давању прокуре и пословног пуномоћја за све огранке друштва,

- одлучивање о допунским улозима од стране чланова друштва,

- искључивању члана друштва, пријему новог члана и преноса удела на треће лице када је одобрење потребно,

- статусним променама, промени правне форме друштва,

- давању одобрења на правне послове чланова друштва, односно директора и других лица када је одобрење друштва потребно,

- стицању, продаји, давању у закуп, залагању или другом располагању имовине велике вредности,

- измени оснивачког акта или уговора чланова друштва,

- образовању огранка,

- доношењу пословника о свом раду,

- другим питањима утврђеним оснивачким актом или уговором чланова друштва који су у делокругу скупштине чланова друштва.

Седница скупштине чланова друштва сазива се по потреби, а обавезно у случајевима прописаним законом, оснивачким актом или уговором чланова друштва.

Седницу скупштине чланова друштва сазива директор или управни одбор, а место одржавања је седиште друштва.

Годишња скупштина чланова друштва с ограниченом одговорношћу одржава се најкасније у року од шест месеци након завршетка пословне године ради усвајања финансијског извештаја и одлучивања о расподели добити.

Седнице скупштине чланова друштва с ограниченом одговорношћу које се одржавају између годишњих скупштина су ванредне.

Захтев за сазивање седнице скупштине може да се поднесе директору или управном одбору било који члан друштва, директор друштва или члан управног одбор ау било које време.

Ванредна скупштина чланова друштва с ограниченом одговорношћу обавезно се сазива када то у писаном облику захтевају чланови друштва који имају или заступају 10% гласачких права. Захтев за сазивање ванредне скупштине друштва с ограниченом одговорношћу упућује се директору или управном одбору.

Уколико директор или управни одбор друштва с ограниченом одговорношћу не прихвати захтев и е сазове седницу скупштине друштва у року од 15 дана од дана пријема захтева, подносиоци тог захтева могу уз навођење дневног реда сами сазвати скупштину. Уколико се скупштина чланова друштва по сазиву мањинских чланова друштва не састане или нема кворум, мањински чланови могу сазвати поновљену скупштину у року од седам дана, ако се скупштина ни тада не састане или нема кворум, они могу захтевати од суда да у ванпарничном поступку одреди лице које ће у својству привременог заступника сазвати седницу скупштине и одредити њен дневни ред.

Седница скупштине чланова друштва с ограниченом одговорношћу сазива се писаним позивом упућеном сваком члану на адресу која се води у књизи чланова друштва, а који уз њихову сагласност може бити и у електронском облику и то најраније 15 дана пре одржавања седнице, а најмање седам дана.

Члан друштва може потписивањем пуномоћја именовати било које друго лице да гласа у скупштини за њега, али то не може учинити члан друштва који има само део гласачких права.

За одржавање скупштине чланова друштва с ограниченом одговорношћу потребна је већина од укупног броја гласова чланова друштва.

Уколико се скупштина није могла одржати или одлучивати због недостатка кворума, она се поново сазива са истим дневним редом, најраније 10 дана и најкасније 30 дана од дана првог сазива.

Скупштина чланова друштва с ограниченом одговорношћу одлучује јавним гласањем дизањем руку.

Тајно гласање путем гласачких листића могу захтевати присутни чланови друштва који имају или заступају најмање 10% од укупног броја гласова о питањима о којима се гласа.

Члан друштва с ограниченом одговорношћу не може гласати кад се одлучује о:

- ослобађању или смањењу његових обавеза према друштву,

- покретању или одустајању од спора против њега,

- одобравању послова између њега и друштва.

Одлуке скупштине уносе се у записник који потписују председавајући скупштине и записничар.

1.10.3.3. Управни органи друштва с ограниченом одговорношћу

Друштво с ограниченом одговорношћу може да има директора или управни одбор. Оснивачким актом друштва одређује се да ли друштво има директора или управни одбор.

Директор друштва може бити члан друштва или лице које није члан друштва. На седници скупштине бира се директор или чланови управног одбора, осим првог директора или чланова управног одбора који могу бити одређени оснивачким актом.

Оснивачким актом или уговором чланова друштва с ограниченом одговорношћу може се предвидети да се избор чланова управног одбора врши кумулативним гласањем.

Број чланова управног одбора одређује се оснивачким актом или уговором чланова друштва.

Управни одбор друштва с ограниченом одговорношћу има председника кога бирају чланови управног одбора већином од укупног броја. Председник управног одбора заступа друштво и сазива и председава седницама управног одбора и одговоран је за вођење записника.

Директор или управни одбор надлежни су за:

- заступање друштва и вођење послова друштва,

- утврђивање предлога пословног плана,

- сазивање седница скупштине чланова друштва и утврђивање дневног реда,

- спровођење одлуке скупштине друштва,

- одређивање дана са којим се утврђује листа чланова друштва са правом на обавештавање, дан утврђивања дивиденде и дан плаћања дивиденде, гласање и друга питања,

- закључивање уговора о кредиту,

- утврђивање дана стицања права на учешће у добити и дана исплате учешћа у добити, као и дана стицања права гласа и других права чланова друштва,

- давање и опозивање прокуре,

- друга питања утврђена оснивачким актом или уговором чланова друштва.

Директор или управни одбор друштва одговорни су за уредно вођење пословних књига и унутрашњи надзор пословања друштва.

Управни одбор друштва с ограниченом одговорношћу одржава најмање четири редовне седнице годишње, од којих једну непосредно пре годишње скупштине чланова друштва. Поред редовних седница управни одбор одржава и ванредне седнице које сазива председник управног одбора по својој иницијативи или на захтев члана управног одбора. Сазивање наредне седнице врши се писаним позивом.

Седнице управног одбора могу се одржавати и коришћењем конференцијске телефонске везе или друге аудио и визуелне комуникацијске опреме.

Кворум за рад и одлучивање управног одбора чини већина од укупног броја његових чланова.

Управни одбор може образовати једну или више комисија које сачињавају његови чланови или друга лица.

На седницама управног одбора и комисија одбора води се записник који се подноси на прихватање на наредној седници комисије или одбора.

Скупштина чланова друштва може разрешити директора или чланове управног одбора са или без образложења.

Друштво с ограниченом одговорношћу има интерног ревизора или одбор ревизора. Оснивачким актом или уговором чланова друштва утврђује се да ли ће друштво имати интерног ревизора или одбор ревизора. Уколико друштво има одбор ревизора он се састоји од најмање три члана који се бирају из реда независних чланова. Први интерни ревизор или чланови одбора ревизора одређују се оснивачким актом. Скупштина чланова друштва може разрешити интерног ревизора и чланове одбора ревизора са или без навођења разлога разрешења.

Друштво с ограниченом одговорношћу може имати ревизора са надзорним овлашћењем утврђеним у складу са законом са којим се утврђује рачуноводствена ревизија.

Такође, друштво с ограниченом одговорношћу може имати стручног повереника (о коме ће бити више речи у оквиру акционарског друштва.

Члану друштва с ограниченом одговорношћу престаје својство члана друштва:

- смрћу,

- престанком рада правног лица,

- иступањем (повлачењем) у складу са оснивачким актом или уговором чланова друштва,

- иступањем (повлачењем) уз повреду оснивачког акта или уговора чланова друштва,

- иступањем (повлачењем у складу са судском одлуком,

- искључењем у складу са оснивачким актом или уговором чланова друштва,

- преносом удела другом лицу,

- у случају других догађаја одређених оснивачким актом или уговором чланова друштва који воде престанку својства члана друштва.

Оснивачким актом или уговором чланова друштва могу се одредити основи, поступак и последице престанка својства члана друштва.

Члан друштва с ограниченом одговорношћу може иступити из друштва ако му остали чланови или друштво својим радњама и поступцима проузрокују штету, а које спречен у остваривању својих права и друштву или му неки чланови друштва или друштво намећу несразмерне обавезе, као и из других оправданих разлога. Скупштина чланова друштва с ограниченом одговорношћу може донети одлуку да пред надлежним судом покрене поступак искључења појединог члана из друштва ако члан друштва не испуни обавезу уношења уговореног улога одређен оснивачким актом или уговором чланова друштва или ако постоје други оправдани разлози.

Оправдани разлози за искључење су:

- намерно или грубом непажњом проузроковање штете друштву,

- намерно или грубом непажњом не поступа у складу са оснивачким актом друштва или уговором чланова друштва,

- учествује у радњама које онемогућавају извршење послова између друштва и чланова,

- својим понашањем спречава или отежава пословање друштва.

Тужбу за искључење члана друштва може поднети друштво, као и било који члан друштва.

Друштво с ограниченом одговорношћу престаје:

- истеком времена одређеног у оснивачком акту,

- одлуком скупштине чланова,

- статусним променама које воде престанку друштва,

- стечајем (банкротством),

- правоснажном одлуком којом се утврђује да је регистрација друштва била ништавна и одређује брисање друштва,

- наступањем догађаја одређеног оснивачким актом.

Једночлано друштво с ограниченом одговорношћу престаје у случају стечаја или ликвидације над једним чланом који нема правног следбеника, односно смрћу члана који нема наследника удела.54

1.10.4. Акционарско друштво

1.10.4.1. Појам и одговорност за обавезе

Акционарско друштво је привредно друштво које оснива једно или више правних и/или физичких лица у својству акционара ради обављања одређене делатности под заједничким пословним именом, чији је основни капитал утврђен и подељен а акције.

За своје обавезе акционарско друштво одговара целокупном својом имовином.

Акционари акционарског друштва не одговарају за обавезе друштва, осим до износа уговореног, а неуплаћеног улога у имовину друштва.

1.10.4.2. Оснивачки акт

Оснивачки акт акционарског друштва садржи:55

- пуно име и пребивалиште физичких лица, односно пословно име и седиште правног лица сваког оснивача друштва,

54 Ibidem, чл. 104-18255 Ibidem, чл. 185

- пословно име и седиште друштва,

- делатност,

- означење да ли је друштво отворено или затворено,

- износ основног капитала, уписаног и уплаћеног и начин његовог уношења, односно облик у коме се уноси улог,

- број акција и њихову номиналну вредност, односно код акција које немају номиналну вредност њихову рачуноводствену вредност, врсте и класе акције које је друштво овлашћено да изда као и право акција сваке класе,

- број акција сваке врсте и класе које су уписане и издате,

- идентификацију оснивача који даје неновчане улоге, опис тих улога и број и врста акција на те улоге,

- трајање друштва осим ако је основано на неодређено време,

- укупни или процењени износ трошкова у вези са оснивањем друштва који падају на терет друштва пре него што је утврђено да друштво испуњава услове за почетак рада,

- посебне погодности до дана оснивања друштва или до момента кад је друштво овлашћено да почне пословање, које су дате оснивачима или другом лицу које је учествовало у оснивању друштва или пословима који су били потребни за добијање таквог овлашћења.

Оснивачки акт акционарског друштва може да садржи и:

- имена и адресе првог директора, односно чланова првог управног одбора,

- овлашћење управном одбору да изда одобрене (овлашћене, неиздате) акције у складу са законом и статутом,

- ограничење преноса акција завореног акционарског друштва,

- друга питања, која у складу са законом могу да буду саставни део оснивачког акта или статута друштва.

1.10.4.3. Статут друштва

Акционарско друштво поред оснивачког акта може имати и статут којим се подробније уређује како пословање, тако и управљање друштвом.

Приликом регистрације акционарског друштва статут није обавезан прилог.

Статут се сачињава у писаној форми. Статут акционарског друштва, као и његове измене и допуне производе правно дејство према акционарима од оног дана када је донесен.

Уколико оснивачким актом овлашћење за доношење, као и за измене и допуне није у надлежности скупштине акционара тада управни одбор доноси и усваја његове измене. У случајевима неусклађености одредаба оснивачког акта и статута примењују се одредбе оснивачког акта.

1.10.4.4. Улог

Улог за издавање акција може се унети у новцу или у стварима и правима, али не и у раду и услугама, изузев ако је оснивачким актом предвиђено да улог у затворено акционарско друштво може бити у извршеном раду.

Уговорени улози који се уносе у новцу уплаћују се до регистрације друштва и то најмање 50% номиналне вредности уписаних акција, односно 50% рачуноводствене вредности код акција на којима није означена номинална вредност, а остатак се уплаћује најкасније у року од две године од дана регистрације друштва.

Уколико се акције, односно друге хартије од вредности стичу уношењем ствари и права, њихово плаћање се обавља предајом у имовину друштва у року од две године од дана регистрације друштва.

1.10.4.5. Врсте акционарског друштва

Одредбама Закона о привредним друштвима предвиђено је постојање два облика акционарског друштва:

- затворено акционарско друштво и

- отворено акционарско друштво.

1. Затворено акционарско друштво

Затворено акционарско друштво је друштво чије се акције издају само оснивачима или ограниченом броју других лица. Затворено акционарско друштво може имати највише 100 чланова.

Уколико се број акционара затвореног акционарског друштва повећа и одржи изнад 100 у периоду дужем од годину дана, то друштво постаје отворено акционарско друштво.

Затворено акционарско друштво не може вршити упис акција јавном понудом или на други начин нудити акције на продају.

Затворено акционарско друштво може се трансформисати у отворено акционарско друштво, а исто тако отворено акционарско друштво се може трансформисати у затворено акционарско друштво уколико за то постоје услови који су прописани законом.

Претварање затвореног акционарског друштва у отворено, односно отвореног у затворено акционарско друштво, врши се изменом оснивачког акта и не сматра се променом правне форме.

Оснивачки акт или статут затвореног акционарског друштва може приписати ограничења за упис акција друштва, укључујући и уделе друштва с ограниченом одговорношћу.

У случајевима када оснивачким актом или статутом нису предвиђена ограничења за пренос акција завореног акционарског друштва акције се могу слободно преносити.

2. Отворено акционарско друштво

Уколико у оснивачком акту није наведена врста акционарског друштва то друштво је отворено.

Отвореним акционарским друштвом сматра се оно акционарско друштво које јавним позивом врши упис и уплату акција у време оснивања друштва, односно када такав позив учини друштво после оснивања.

Отворено акционарско друштво позив за упис и уплату акција може вршити понудом и проспектом.

Акције се уписују потписивањем изјаве о упису (уписнице).

Рок уписа акција не може бити дужи од три месеца од дана почетка уписа. Уколико у том року све понуђене акције нису уписане, у року од 15 дана оснивачи могу сами да их упишу.

Ако се то не оствари сматра се да упис није успео, а оснивачи морају у року од осам дана да врате уписницима уплаћене износе заједно са припадајућом каматом. За испуњење ове обавезе оснивачи одговарају солидарно.

Уколико је упис успео оснивачи уписницима издају потврде о уписаним акцијама у року од 15 дана од рока утврђеног позивом за упис.

1.10.4.6. Оснивачка скупштина отвореног акционарског друштва

Оснивачи који оснивају отворено акционарско друштво дужни суда у случају успеле емисије сазову и одрже оснивачку скупштину у року од 60 дана од дана истека рока за упис акција утврђеног у јавној понуди и проспекту.

Писмени позив доставља се сваком уписнику акција и уз исти се прилаже: оснивачки акт, извештај оснивача и овлашћених процењивача укључујући и трошкове оснивања, списак акција по уписницима на основу јавне понуде и листу лица која су у својству оснивача евентуално преузела акције без уписа на основу те понуде уз назначење броја и врста које је преузело свако од тих лица.

Суд у ванпарничном поступку на захтев оснивача који поседују најмање 1/10 уписаних акција може да продужи рок за одржавање скупштине за 30 дана.

Сви уписници потпуно уплаћених акција имају право да учествују са правом гласа на оснивачкој скупштини.

Кворум за одржавање оснивачке скупштине је обична већина уплаћених акција које дају право гласа. Оснивачку скупштину акционарског друштва отвара најстарији акционар.

Уколико оснивачка скупштина нема кворум, оснивачи могу по истеку најмање осам, а највише 15 дана да поново сазову оснивачку скупштину. Уколико оснивачи то не учине сматра се да оснивање друштва није успело.

Оснивачка скупштина акционарског друштва бира председника, записничара и два бројача гласова.

Оснивачка скупштина акционарског друштва:56

- утврђује ваљаност уписаних и уплаћених акција,

- бира првог директора, односно чланове управног одбора,

- одлучује о посебним правима која припадају оснивачима и одобрава посебне погодности,

- доноси одлуку о прихватању процене вредности неновчаног улога (ствари и права),

- одлучује о одобравању уговора који су оснивачи закључили пре регистрације друштва,

- утврђује износ трошкова оснивања друштва.

На оснивачкој скупштини свака обична акција даје право на један глас. Одлуке се доносе већином гласова присутних акционара.

Оснивачка скупштина о прихватању процене неновчаног улога гласа одвојено за сваки такав улог.

Измене одредаба оснивачког акта о износу основног капитала врши се сагласношћу свих уписника уплаћених акција.

1.10.4.7. Акција

Акција је хартија од вредности и она гласи на део капитала акционарског друштва.

Акционарско друштво може издавати:

- обичне (редовне) акције и

- Преференцијалне акције.

Обичне акције представљају увек једну класу и имају исту номиналну вредност или су без номиналне вредности.

Имаоц обичне акције има следећа права:57

- право приступа правним актима и другим документима и информацијама друштва,

- право учешћа у раду друштва,

- право гласа у скупштини друштва тако да једна акција увек даје право на један глас,

56 Ibidem, чл. 20257 Ibidem, чл. 208

- право на исплату дивиденди, после исплате дивиденди на све издате преференцијалне акција у пуном износу,

- право учешћа у расподели ликвидационог вишка по ликвидацији друштва, а након исплате поверилаца и акционара било којих преференцијалних акција,

- право пречег стицања акција из нових емисија и заменљивих обвезница,

- право располагања акцијама свих врста у складу са законом.

Обичне акције се не могу претварати у преференцијалне акције.

Преференцијалне акције могу бити подељене у две или више класа са различитим правима (различите стопе дивиденде или различита партиципативна или кумулативна права на дивиденде или различита права на исплату имовине друштва при ликвидацији).

Преференцијалне акције сваке врсте дају акционару иста права и то:

- предност у односу на обичне акције у погледу првенства исплате дивиденде и првенство наплате код ликвидације друштва,

- право претварања преференцијалних акција у обичне акције или у другу класу преференцијалних акција под условима утврђеним оснивачким актом друштва, као и право продаје тих акција акционарском друштву по утврђеној цени и другим условима који су одређени оснивачким актом,

- право једног гласа по акцијина било којој скупштини акционара по питањима која захтевају групно гласање акционара дате класе преференцијалних акција,

- оснивачким актом акционарског друштва може се одредити да акционари преференцијалних акција имају право гласа са акционарима који имају обичне акције у случају:

а. претварања преференцијалне акције у обичну акцију,

б. дивиденде на преференцијалне акције које су стечене и чија је исплата захтевана али нису исплаћене.

Акционарско друштво не може издавати акције на доносиоца.

Акционарско друштво поред издатих акција може да има и одобрене (неиздате, овлашћене) акције.

Одлука о броју, времену и другим условима било ког издања акција доноси се на скупштини акционара.

Акционарско друштво уписује издате акције ид руге хартије од вредности код Централног регистра за хартије од вредности.

Издате акције и друге хартије од вредности акционарско друштво уписује у књигу акција.

Акционарем се сматра лице које је уписано у Централни регистар хартија од вредности.

1. Заменљиве обвезнице, обвезнице и варанти

Осим акција акционарско друштво може емитовати:

- замењиве обвезнице,

- обвезнице и

- варанте.

Издавање заменљивих обвезница, обвезница и вараната врши се у складу са одредбама закона којим се уређују тржиште хартија од вредности.

Под варантима подразумевају се хартије од вредности које њиховом имаоцу дају право на стицање одређеног броја акција одређене врсте и класе и по одређеној цени.

Одлуку о издавању замењивих обвезница, обвезница и вараната доноси скупштина акционара и њоме се одређује број, време, цене стицања и други услови.

Заменљиве обвезнице и варанти не могу се издати у већем броју од броја одобрених (издатих) акција. Заменљиве обвезнице не могу се издати по вредности која је мања од номиналне вредности акција које се замењују, односно рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

2. Вредност издавања акција и других хартија од вредности

Акционарско друштво може издавати акције по цени која је:

- виша од номиналне и

- нижа од номиналне.

Акције се не могу издавати за емисиону цену која је нижа од њихове номиналне вредности, односно рачуноводствене вредности када се акције издају без номиналне вредности.

Акције се могу издавати по емисионој цени изнад њихове номиналне или рачуноводствене вредности по којој се издају тако да износ изнад ове вредности представља премију емисије са наменом утврђеном законом којим се уређује рачуноводство и ревизија.

Такође, акционарско друштво може издавати акције по емисионој цени која је нижа од тржишне вредности издавања коју утврди управни одбор за:58

- издавање акција по вредности утврђеној за варанте или за заменљиве обвезнице,

- издавање обичних акција у складу са поступком утврђеним законом за извршење права пречег уписа акција постојећих акционара по вредности која не може бити мања од 90% од њихове тржишне вредности,

- издавање акција брокеру или другом посреднику у циљу њихове препродаје по тржишној вредности али не више од износа посредничке провизије утврђене као проценат од вредности по којој се издају акције, с тим да она не може прећи 10% тржишне вредности тих акција.

Акционарско друштво издаје варанте и заменљиве обвезнице чија вредност у време њиховог издавања није мања од тржишне вредности за:

- издавање у складу са поступком утврђеним законом ради извршења прва пречег уписа новоиздатих акција ималаца тих вредности или заменљивих обвезница по вредности која не може бити нижа од 90% од тржишне вредности тих акција,

- издавање брокеру или другом посреднику у циљу њихове препродаје по вредности која може бити мања од тржишне вредности не више од износа посредничке провизије, утврђене као проценат од вредности по којој се издају акције, с тим да она не може прећи 10% укупне вредности тих вараната или заменљивих обвезница.

58 Ibidem, чл. 212

3. Право пречег уписа новоиздатих акција

Акционар има право пречег уписа акција из нових емисија акција акционарског друштва сразмерно номиналној вредности поседованих акција у моменту издавања, односно сразмерно рачуноводственој вредности акција без номиналне вредности.

Под акцијама из нових емисија подразумевају се:

- акције које су раније издате и које је друштво поново стекло као сопствене акције, као и варанти и заменљиве обвезнице,

- издавање преузимаоцу емисије или другим финансијским организацијама ради даље продаје.

О намери издавања акција из нових емисија друштво у писаној форми обавештава све акционаре.

Акционар са обичним акцијама, ималац варанта и заменљивих обвезница има право пречег уписа нових емисија акција у року од 30 дана од дана слања писаног материјала.

Међутим, ова лица немају право пречег уписа:

- преференцијалних акција, осим оних које су заменљиве за обичне акције или које носе право уписа или стицања обичних акција,

- одобрених акција одређених оснивачким актом акционарског друштва које се издају у року од шест месеци од регистрације друштва.

Право пречег уписа акција из нових емисија нема акционар који поседује преференцијалне акције.

Акције које су предмет пречег уписа које нису стечене од постојећих акционара, ималаца вараната и заменљивих обвезница могу бити издате било ком лицу у периоду од годину дана од дана слања последње понуде лицима са тим правом, односно од дана објављивања обавештења по цени коју одреди управни одбор с тим да она не буде нижа од 90% од цене одређене за извршење права пречег уписа.

Право пречег уписа може се ограничити и укинути оснивачким актом, статутом друштва или одлуком скупштине акционарског друштва.

4. Акције са више власника

Акција може имати једног или више власника, односно сувласника, који се сматрају једним акционаром.

Сувласници акција остварују своја права преко заједничког пуномоћника. Сувласници акција обавештавају друштво писаним путем о одређивању заједничког пуномоћника.

Сувласници акције солидарно одговарају према друштву за обавезе које се односе из акције.

Правне радње акционарског друштва према једном сувласнику имају дејство према свим сувласницима.

5. Стицање сопствених акција

Сопствене акције су оне акације које акционарско друштво стиче од својих акционара. Оно може стицати сопствене акције и друге хартије од вредности директно или индиректно преко лица које их стичу у своје име и за рачун друштва.

Акционарско друштво може стећи своје преференцијалне акције као сопствене акције или друге хартије од вредности које нису обичне акције делимично или у целости.

Акционарско друштво може стећи само део обичних акција као сопствене акције.

Отворено акционарско друштво може стећи акције које је само издало тако да укупна номинална вредност, односно рачуноводствена вредност код акција без номиналне вредности тако стечених акција укључујући и раније стечене акције које су стечене индиректно, не пређе 10% његовог основног капитала, осим у случају:59

- ако друштво има резерве које се могу користити за ове намене и ако их користи за ова стицања,

- стицања акција без накнаде које су у потпуности плаћене,

59 Ibidem, чл. 221.

- стицање акција у поступку принудне продаје на основу судске одлуке за плаћање дуга акционарском друштву од стране акционара ако нема другог начина наплате.

- статусних промена.

Отворено акционарско друштво не може стицати сопствене акције споразумом са акционаром, већ само путем понуде свим акционарима.

Акционарско друштво може плаћати стицање сопствених акција или других хартија од вредности како новцем тако и акцијама и другим хартијама од вредности које има у рукама.

Акционарско друштво не може уписивати своје акције директно или индиректно преко другог лица које стиче за његов рачун.

Подређено друштво не може уписивати акције контролног друштва, директно или индиректно преко другог лица које их стиче за њихов рачун.

Уколико је друго лице уписало или стекло акције супротно законским одредбама сматра се да их је преузело за свој рачун.

Одлука о стицању сопствених акција или других хартија од вредности акционарског друштва доноси скупштина акционара.

6. Повлачење и поништење преференцијалних акција, вараната и заменљивих обвезница

Одредбама оснивачког акта акционарског друштва може се предвидети:

- да акционарско друштво има обавезу и/или право да своје преференцијалне акције једне или више класа, ако располаже одговарајућим резервама које се могу употребити за те намене, повуче и поништи у одређеном периоду или у одређеним случајевима, у целини или делом,

- да су акционари дужни да те акције продају акционарском друштву.

Акционарско друштво може да изда и варанте или заменљиве обвезнице који обезбеђују да друштво има обавезу, а истовремено и право, да кад располаже са одговарајућим резервама које се могу употребити за резерве, да повуче и поништи такве хартије од вредности у одређеном периоду или у одређеним случајевима у целини или делимично.

Акционарско друштво повлачи и поништава преференцијалне акције, варанте и заменљиве обвезнице сразмерно броју акција класе коју поседује сваки ималац, изузимајући случајеве кад би то захтевало поделу акције.

Уколико акционарско друштво нема довољно наменских резерви за извршење одлуке о откупу вараната и заменљивих обвезница, откуп се врши чим се утврди да друштво има довољно наменских резерви.

Оснивачким актом акционарског друштва може се утврдити модел за утврђивање откупне цене.

Варанти и заменљиве обвезнице откупљују се по вредности утврђеној у време њиховог издавања.

Преференцијалне акције откупљују се по њиховој тржишној вредности, а у случају да она не постоји по вредности коју утврђује управни одбор у складу са законским одредбама или овлашћени процењивач изабран од стране скупштине акционара, управног одбора или несагласних акционара са листе која се води код надлежног суда.

Откуп преференцијалних акција, вараната и заменљивих обвезница, акционарско друштво пријављује Централном регистру хартија од вредности ради уписа у складу са законским одредбама којима се уређује тржиште хартија од вредности, а ако акционарско друштво води књигу акција, откуп се уписује у ту књигу.

7. Узимање акција у залогу

Акционарско друштво може директно или индиректно, узети у залогу своје акције или заложити плаћени износ акција, уколико је укупни износ потраживања обезбеђен залогом акција нижи од уплаћене вредности акција. Узимање акција акционарског друштва у залогу, односно залагање плаћених износа, од друштва чије су акције или од лица која делују у своје име а за рачун тог друштва, подлеже ограничењима прописаним одредбама закона о привредним друштвима за стицање сопствених акција.

8. Дивиденде и друге исплате акционарима

Акционарско друштво може одобрити исплату дивиденди на своје акције годишње у складу са одлуком редовне годишње скупштине, односно у било које време током године. Одлуку о одобрењу плаћања дивиденди може да донесе и управни одбор уколико је то предвиђено оснивачким актом или ако га за то овласти скупштина акционара.

Након усвајања финансијског извештаја за претходну пословну годину остварена добит се распоређује на следећи начин:

- одређени део за покриће губитака из ранијих година,

- одређени део за законске резерве и друге резерве које су предвиђене актима друштва,

- одређени део за исплату дивиденде и

- одређени део за статутарне резерве.

Дивиденда на акције било које врсте плаћа се акционарима сразмерно номиналној вредности акције, односно сразмерно рачуноводственој вредности код акција без номиналне вредности.

Дивиденде се могу плаћати у новцу и у акцијама или другим хартијама од вредности акционарског друштва, као и у другој имовини.

Дивиденде које се плаћају у акцијама друштва било које врсте подлежу следећим правилима:

- дивиденде се плаћају издавањем одговарајуће акције про-рата,

- уколико акције одређене врсте и класе треба да се издају као акције за дивиденде друге врсте или класе акција, а акције у којима се плаћа дивиденда већ постоје, дивиденда се не може тако платити док није одобрена квалификованом већином гласова акција и класа у којима дивиденда треба да се плати,

- износ дивиденде који се плаћа у акцијама једнак је номиналној вредности акција које се издају за плаћање дивиденде.

Отворено акционарско друштво током пословне године може плаћати дивиденде под условом да:

- се из привремених и за ту намену сачињених рачуна види да су расположива средства довољна за плаћање,

- износ који се исплаћује не пређе укупну добит од краја последње пословне године за коју је сачињен финансијски извештај увећан за нераспоређену добит и износе повучене из резерви које се могу користити за те намене, а умањен за утврђене губитке и износ који се мора унети у резерве.

Одлука о одобрењу дивиденди садржи:60

- износ дивиденди,

- дан дивиденди за који је сачињена листа акционара овлашћених за исплату дивиденде.

Ако после дана дивиденди а пре дана плаћања дивиденди акционар пренесе своје акције по основу којих има право на дивиденде задржава право на исплату дивиденди.

Затворено акционарско друштво не може вршити исплате акционарима ако би после извршене исплате нето имовина друштва била мања од његовог основног капитала увећаног за резерве које се могу користити за исплате акционарима.

Отворено акционарско друштво не може вршити исплату акционарима у случају смањења основног капитала у редовном поступку, ако би:61

- после извршене исплате нето имовина друштва била мања од његовог основног капитала, увећаног за резерве које се могу користити за исплате акционарима,

- у случају дивиденди, износ дивиденди прешао износ добити друштва у протеклој пословној години увећаној за нераспоређену добит и износ повучен из резерви увећан за износ који се мора унети у резерве у текућој години, у складу са статутом и законским одредбама.

Такође, затворено и отворено акционарско друштво не могу вршити плаћања акционарима ако:

- би након извршених плаћања друштво било неспособно за плаћање својих дугова који доспевају у редовном пословању друштва или

60 Ibidem, чл. 219.61 Ibidem, чл. 230.

- на дан плаћања било која доспела дивиденда на преференцијалне акције не би била исплаћена у целости.

Изузетно, акционарско друштво може вршити плаћања акционарима ако их финансијских извештаја произилази да је исплата оправдана.

9. Основни капитал

Основни капитал затвореног акционарског друштва на дан уплате износи најмање 10.000 (десет хиљада) евра у динарској противвредности по средњем курсу.

Основни капитал отвореног акционарског друштва на дан уплате износи најмање 25.000 (двадесет и пет хиљада) евра у динарској противвредности по средњем курсу.

Посебним законским одредбама може се одредити већи новчани део минималног основног капитала.

Регистрација повећања и смањења основног капитала акционарског друштва врши се једном годишње и то у року од 30 дана од дана одржавања годишње скупштине акционара друштва.

а. Минимална номинална вредност акција

Акционарско друштво може издавати обичне акције са номиналном вредношћу акције и без те вредности, односно преференцијалне акције са номиналном вредношћу.

Најнижа номинална вредност акција не може бити мања од износа који се добија када се динарска противвредност од пет евра заокружи до највишег броја дељивог са 10 у динарској противвредности последњем курсу на дан подношења пријаве за упис промене основног капитала друштва који је регистрован.

Акције у укупној вредности не могу се издавати на износ који је мањи од најнижег износа основног капитала затвореног акционарског друштва од 10.000 евра, односно 25.000 евра отвореног акционарског друштва у динарској противвредности.

Ова вредност обрачунава се као номинална вредност, односно код акција без те вредности као рачуноводствена вредност.

Акције се не могу издавати за износ који је нижи од номиналне вредности, односно рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

Учешће акција у основном капиталу одређује се односом вредности тих акција и укупне вредности свих уплаћених акција.

б. Подела и спајање акција

Свака акција било које класе може се поделити на две или више акција исте класе и истовремено смањити номиналну вредност акције те класе чиме се не мења основни капитал.

Такође, акције било које врсте могу се спојити у мањи број акција исте класе и истовремено повећати њихову номиналну вредност, чиме се не мења основни капитал.

Исто тако, акционарско друштво може поништити своје акције које је стекло или откупило на терет резерви, у ком случају се укупна номинална вредност осталих акција повећава за износ употребљивих резерви, чиме се не мења основни капитал друштва.

в. Одржавање вредности основног капитала

Вредност нето имовине акционарског друштва стално се одржава на нивоу који је једнак или већи од законом прописане минималне вредности основног капитала (10.000 евра за затворено и 25.000 евра за отворено акционарско друштво).

Уколико се основни капитал друштва из било ког разлога смањи испод утврђене вредности, акционарско друштво је дужно да га обезбеди уроку од шест месеци од дана тог смањивања уколико не промени правну форму.

Уколико акционарско друштво не обезбеди потребна средства за попуњавање основног капитала у предвиђеном року отвара се ликвидациони поступак.

г. Повећање основног капитала

Основни капитал отвореног акционарског друштва повећава се одлуком скупштине акционара, односно одлуком управног одбора. Одлуком о повећању основног капитала мења се оснивачки акт.

Она обухвата износ повећања, начин повећања, почетак учествовања у расподели добити, време уплате, односно уношење улога у имовину друштва.

Одлука о новој емисији акција на основу нових улога може се донети уколико је извршена потпуна уплата већ уписаних акција из претходне емисије изузимајући случајеве када је предвиђено да се основни капитал може повећати ако је унесено најмање 9/10 уписаних акција.

Поменута ограничења не примењују се код повећања основног капитала, при статусним променама, као и у случају повећања основног капитала улозима у стварима и правима и код повећања основног капитала издавањем акција запосленим у друштву и повезаним друштвима.

Основни капитал отвореног акционарског друштва може се повећати:62

- новим улозима,

- претварањем заменљивих обвезница у акције и уписом акција на основу права ималаца вараната на такав упис (условно повећање),

- из средстава друштва.

За повећање основног капитала отвореног акционарског друштва користи се емисија нових акција или се повећава номинална вредност постојећих акција. Акције отвореног акционарског друштва за повећање основног капитала могу се издавати путем затворене и отворене емисије.

Затворена емисија акција намењена је постојећим акционарима и имаоцима вараната и заменљивих обвезница, односно ограниченом броју професионалних инвеститора.

Отворена емисија акција намењена је лицима која немају право прече куповине акција.

д. Смањивање основног капитала

Смањивање основног капитала друштва може се извршити:

- у редовном поступку,

- поједностављеном поступку и

- поступку смањења ради претварања у резерве.

Смањење основног капитала отвореног акционарског друштва у редовном поступку врши се:

62 Ibidem, чл. 238.

- поништавањем стечених сопствених акција и повлачењем и поништавањем акција у поседу акционара,

- смањивањем номиналне вредности акција или рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности,

- исплатом уплаћеног износа акционарима за акције које нису у потпуности уплаћене и неиздавањем тих акција.

Смањивање основног капитала отвореног акционарског друштва у поједностављеном поступку врши се ради изравњања са нижом вредношћу имовине који је настао услед губитка друштва. Овај облик смањивања основног капитала друштва примењује се само у оним случајевима када друштво не располаже са износима нераспоређене добити и са резервама које се могу користити за ове сврхе.

Смањивање основног капитала отвореног акционарског друштва у поступку ради претварања у резерве врши се преносом износа који је једнак номиналној вредности повећаних и поништених акција а који не прелази 10% основног капитала. Овако створене резерве треба да послуже за покривање губитака друштва у будућности.

10. Скупштина акционара

Скупштину акционара сачињавају власници акција са правом гласа.

Скупштина акционара може бити:

- годишња и

- ванредна.

Годишња скупштина акционара одржава се једном у току године најкасније у року од три месеца од дана подношења управном одбору финансијског извештаја за сваку финансијску годину или шест месеци после завршетка пословне године.

Годишња скупштина акционарског друштва одржава се у седишту друштва на дан и у време утврђено оснивачким актом друштва.

Ванредне скупштине акционара одржавају се у временском интервалу између годишњих скупштина.

Ванредна скупштина акционарског друштва може бити сазвана:63

- на захтев управног одбора или било ког другог лица које је овлашћено оснивачким актом да сазове ванредну скупштину,

- на захтев ликвидатора друштва ако је друштво у ликвидацији,

- по писаном захтеву акционар аса најмање 10% акција са правом гласа о питању предложеном за ванредну скупштину.

Управни одбор акционарског друштва дужан је да у року од 10 дана од пријема захтева донесе одлуку о прихватању или одбијању захтева за сазивање ванредне седнице скупштине друштва.

Захтев може бити одбијен:

- ако не испуњава прописане услове,

- ако акционари који су поднели захтев не поседују или не заступају прописани проценат гласова и

- ако ниједно од предложених питања за дневни ред ванредне скупштине није у делокругу скупштине.

Ванредна скупштина затвореног акционарског друштва одржава се и без сазивања и објављивања дневног реда ако истој присуствују сви акционари са правом гласа и ако се нико не противи да се иста одржи.

Скупштина акционарског друштва обавезно се сазива без одлагања у случајевима када се утврди да акционарско друштво послује са губитком који не прелази износ од 50% основног капитала. За седницу скупштине акционарима се упућује писани позив најкасније 30 дана, а најраније 60 дана пре одржавања годишње седнице скупштине, а за ванредну скупштину најкасније 15 дана, а најраније 30 дана пре дана седнице скупштине.

Уколико је оснивачким актом одређено уместо упућивања индивидуалног позив сваком акционару позив се може упутити и на Интернет страници друштва и уз то да се објави у дневном листу најмање 30 а највише 60 дана пре одржавања годишње скупштине, и не мање од 15 дана ни више од 30 дана пре дана одржавања ванредне скупштине.

63 Ibidem, чл. 277., ст.1.

На седници скупштине акционара може се одлучивати само о тачкама дневног реда које су објављене и уврштене у дневни ред. Акционари који имају најмање 10% акција са правом гласа за избор управног одбора друштва могу предложити и захтевати да се најмање два нова питања уврсте у дневни ред скупштине.

Радом скупштине акционара председава председник скупштине који се бира на почетку седнице.

Акционар може да гласа лично или преко једног пуномоћника.

Председник скупштине акционара именује записничара и два оверача записника, као и чланове комисије за гласање, која се састоји од најмање три члана.

Кворум за седницу скупштине акционара чине акционари који поседују већину од укупног броја акција са правом гласа.

Уколико на седници скупштине чланова друштва постоји кворум, одлуке се доносе обичном већином гласова акционара. У случају када је за одређена питања предвиђена квалификована већина, та већина представља позитивно гласање најмање 2/3 гласова акционара који поседују акције са правом гласа.

Гласање на седници скупштине акционара је тајно путем гласачких листића који могу бити прилагођени потреби компјутерске обраде ако друштво има више од 100 акционара или ако то захтевају акционари са најмање 10% присутних или заступних акција са правом гласа када се одлучује о:

- избору или разрешењу директора или чланова управног одбора, ревизора и ликвидационог управника и

- финансијским извештајима, извештајима о пословању и усвајању система награђивања директора или чланова управног одбора друштва.

Акционар не може гласати у скупштини акционара када се одлучује о:64

- његовом ослобађању или смањењу његових обавеза према друштву,

- покретању или одустајању д спора против њега,

- одобравању послова у којима постоји сукоб интереса између њега и друштва у складу са законом.

64 Ibidem, чл. 300.

Свака одлука скупштине акционара уноси се у записник који се сачињава најкасније 15 дана од дана одржавања скупштине.

а. Побијање одлуке скупштине акционара

Побијање одлуке скупштине акционара виши се пред надлежним судом:65

- ако је одлука донета на седници скупштине која није сазвана у складу са законом, оснивачким актом или статутом,

- ако одлука није донета на начин утврђен законом, оснивачким актом и статутом,

- ако је одлука супротна закону, оснивачком акту или статуту,

- и у другим случајевима утврђеним законом.

Тужба за побијање одлуке скупштине акционара подноси се надлежном суду против друштва у року од 30 дана од дана сазнања за донету одлуку, а најкасније у року од шест месеци, а код котираних друштава у року од три месеца од дана доношења.

11. Управни одбор и извршни одбор

Затворено акционарско друштво има директора или управни одбор, а отворено акционарско друштво управни одбор.

Оснивачким актом затвореног акционарског друштва утврђује се да ли друштво има директора или управни одбор. Такође, оснивачким актом затвореног и отвореног акционарског друштва утврђује се број чланова управног одбора који може имати најмање три а највише 15 чланова.

Чланови управног одбора бирају се на свакој годишњој скупштини друштва. У отвореном акционарском друштву чланови управног одбора бирају се кумулативним гласањем, уколико оснивачким актом није другачије одређено.

Под кумулативним гласањем подразумева се гласање у коме сваки акционар или пуномоћник са правом гласа.

65 Ibidem, чл. 302.

Број гласова којим располаже множи се са бројем чланова управног одбора који се бирају и множе све те гласове дате једном кандидату или их расподељују без ограничења свим кандидатима.

Контирана отворена акционарска друштва морају у управном одбору имати већину неизвршних чланова управног одбора од којих најмање два независна члана.

Независни члан управног одбора је лице које је само или са члановима породице, у две претходне године:66

- није било запослено у друштву,

- није исплатило друштву нити примало од друштва исплате веће од 10.000 евра у динарској противвредности,

- није власник више од 10% акција или удела, директно или индиректно, у лицу које је исплатило или примило од друштва износ већи од 10.000 евра,

- не поседује директно или индиректно (укључујући и друга са њима повезана лица) акције друштва које представљају више од 10% основног капитала друштва,

- није било директор друштва или члан управног одбора, осим ако то није био ка независни члан,

- није било ревизор друштва.

Неизвршни члан управног одбора је лице које није члан извршног одбора.

Мандат директора или чланова управног одбора акционарског друштва, укључујући и чланове који се бирају на упражњена места члана, истиче на првој следећој годишњој седници након њиховог избора.

Управни одбор већином гласова бира председника управног одбора који је генерални директор друштва ако је тако одређено нормативним актима друштва.

Председник управног одбора акционарског друштва председава седницама одбора и одговоран је за вођење и чување записника са седнице.

66 ибидем, чл. 313.

Управни одбор акционарског друштва надлежан је за одлучивање о питањима које се односе на:67

- контролу тачности финансијских извештаја и информација,

- управљање развојем друштва и стратегијом и надзирањем извршних директора и администрације друштва,

- утврђивање и одобравање пословног плана друштва,

- сазивање седница скупштине акционара и утврђивање предлога дневног реда,

- даје и опозива прокуру,

- утврђивање предлога одлука скупштини акционара и контрола њиховог спровођења,

- одређивање дана са којим се утврђује листа акционар аса правом учешћа на скупштини,

- издавање заменљивих обвезница, обвезница, вараната или других хартија од вредност, у оквиру лимита предвиђеног оснивачким актом и законом,

- издавање акција у оквиру лимита утврђеног оснивачким актом и законом,

- утврђивање вредности акција и друге имовине у складу са законом,

- избор и разрешење извршних директора, одобравање улова уговора које друштво закључује са њима и утврђивање њихове накнаде,

- утврђивање износа и дана дивиденде, дана плаћања и поступка плаћања дивиденди, кад му оснивачки акт друштва да такво овлашћење и

- доношење одлука о другим питањима у складу са законом и нормативним актима друштва.

Управни одбор акционарског друштва одржава најмање четири редовне седнице друштва, од којих једну најкасније два месеца пре годишње скупштине акционара.

67 Ibidem, чл. 310.

Поред редовних седница управни одбор акционарског друштва одржава и ванредне седнице које сазива председник управног одбора или на захтев једне трећине чланова управног одбора. Уколико председник управног одбора не сазове седницу одбора, на писани захтев трећине чланова управног одбора седницу могу сазвати и ти чланови.

Писани позив за седницу управног одбора акционарског друштва доставља се свим члановима управног одбора најкасније осам дана пре одржавања ванредне седнице. Седнице управног одбора акционарског друштва могу се одржавати и коришћењем конференцијске везе или коришћењем друге аудио и визуелне комуникационе опреме.

Ради увида, истраживања, давања препоруке или предузимања других радњи о питањима која су у делокругу управног одбора, управни одбор затвореног и отвореног акционарског друштва обавезно образује:

- комисију за именовање и

- комисију за накнаде.

Наведене комисије имају најмање три члана из редова чланова управног или извршног одбора.

Кворум за рад и одлучивање управног одбора акционарског друштва чини већина од укупног броја чланова друштва.

Сматра се да е одлука донет ако се за њу изјасни већина присутних чланова.

Отворено акционарско друштво има извршни одбор. Исто тако и затворено акционарско друштво може имати извршни одбор уколико је то његовим нормативним актима предвиђено.

Чланове извршног одбора акционарског друштва бира управни одбор из реда чланова управног одбора или других лица, с тим да чланови овог одбора чине мање од половине чланова управног одбора.

Делокруг рада извршног одбора укључује спровођење у живот одлука управног одбора и сва друга питања која су повезана за вођењем послова друштва изузимајући питања која су у надлежности управног одбора.

12. Надзорни одбор

Надзорни одбор је обавезни орган акционарског друштва, и он може имати најмање три члана.

Чланови надзорног одбора не могу бити чланови управног одбора, а сви чланови морају да испуњавају услове прописане за независног члана управног одбора.

Председника у чланове надзорног одбора бира скупштина акционара, изузев првих чланова који се одређују оснивачким актом друштва.

13. Интерни ревизор и одбор ревизора

Оснивачким актом или статутом отвореног акционарског друштва може се прописати да акционарско друштво има интерног ревизора или одбор ревизора. Такође, нормативним актима затвореног акционарског друштва може се предвидети да друштво има интерног ревизора или одбор ревизора.

Интерног ревизора и чланове одбора ревизора бира управни одбор из реда независних чланова управног одбора акционарског друштва а ако управни одбор нема такве чланове недостајући број бир скупштина друштва.

Први интерни ревизор и чланови одбора ревизора одређују се оснивачким актом друштва, или посебном одлуком оснивача.

Интерни ревизор и чланови одбора ревизора акционарског друштва разрешавају се на исти начин на који су бирани.

Разрешење ревизора и интерног ревизора акционарског друштва не може повредити права која нису у вези са тим својством и која могу имати на основу уговора са акционарским друштвом.

Надзорни одбор, интерни ревизор, ревизор и одбор ревизора акционарског друштва извештавају скупштину акционара о:68

- рачуноводственој пракси, извештајима и пракси финансијског извештавања друштва и његових повезаних друштава,

- усклађености пословања друштва са законским и другим захтевима регулаторних тела,

68 Ibidem, чл. 332.

- квалификованости, независности и способности независног ревизора друштва,

- уговорима склопљеним између друштва и чланова управног одбора друштва, као и са повезаним лицима.

Надзорни одбор, интерни ревизор и одбор ревизора контролишу и расправљају са управним одбором друштва, као и са ревизором друштва када то сматрају потребним, а нарочито о:

- веродостојности и потпуности извештавања акционара друштва о финансијским и другим чињеницама,

- усклађености организације и деловања друштва са кодексом понашања,

- целисходности пословне политике друштва и њене усклађености са законом.

Надзорни одбор, интерни ревизор или одбор ревизора акционарског друштва подносе извештај акционарима на свакој годишњој скупштини, а на ванредној ако то скупштина затражи.

14. Ревизор

Акционарско друштво има ревизора чији су положај и овлашћења утврђена законом којим се уређује рачуноводство и ревизија.

Ревизор акционарског друштва обавештава се истовремено са обавештавањем акционара друштва, о одржавању скупштине акционара.

15. Стручни повереник

На предлог мањинских акционара акционарског друштва који располажу са најмање 20% основног капитала друштва скупштина може да изабере стручног повереника ради прегледа финансијских извештаја као и пословних књига друштва у последње три године.

У гласању о његовом избору не може у своје ни у туђе име учествовати члан управног одбора или надзорног одбора друштва, ако се испитивање стручног повереника односи на оцену рада неког од тих органа или неког њиховог члана или је у вези са покретањем судског спора између друштва и неког од тих лица.

Уколико скупштина не донесе одлуку о избору стручног повереника на захтев акционара суд у ванпарничном поступку именује једног или више стручних повереника уколико се учини вероватним постојање повреде закона или оснивачког акта.

Пре именовања стручног повереника за акционарско друштво суд узима изјаве чланова управног и надзорног одбора. За стручног повереника може се изабрати лице које испуњава услове прописане законом.

Мандат, права, дужности и одговорности и друга питања статуса стручног повереника одређују се статутом акционарског друштва или одлуком о његовом избору.

У ванпарничном поступку на захтев акционарског друштва суд може донети решење којим налаже Централном регистру хартија од вредности да изврши забележбу забране преноса акција акционара који је покренуо ванпарнични поступак за именовање стручног повереника до завршетка рада повереника.*

Стручни повереник овлашћен је да прегледа пословне књиге и документацију акционарског друштва и да тражи обавештења и изјаве од чланова управног и надзорног одбора друштва, као и од лица запослених у друштву како би утврдио стање пословања у друштву.

После извршеног прегледа стручни повереник је дужан да поднесе извештај управном одбору,а такође и надзорном одбору.

Управни и надзорни одбор дужни су да на првој наредној седници скупштине друштва поднесу извештај стручног повереника и да затраже да она о њему одлучи.

Уколико из извештаја стручног повереника произилази да су учињене битне повреде закона и нормативних аката друштва, сазива се ванредна седница скупштине друштва.

На основу налаза стручног повереника и надлежни суд може наложити друштву да у одређеном року сазове седницу скупштине чланова друштва.

На седници скупштине акционарског друштва која расправља о налазу стручног повереника изјашњавају се управни и надзорни одбор о утврђеним неправилностима и о мерама које предлаже стручни повереник или које сами намеравају да предузму.

16. Секретар друштва

Отворено акционарско друштво има секретара друштва кога бира управни одбор друштва.

Мандат секретара друштва утврђује се статутом друштва, а зарада и друга права утврђују се између секретара и управног одбора друштва.

Секретар друштва је одговоран за правилно вођење књига друштва, припрему седница скупштине друштва и управног, извршног и надзорног одбора друштва, регистра записника са њихових седница и чувања докумената.

Секретар друштва је одговоран за организовање рада и извршавање праћења одлука скупштине акционара, управног и надзорног одбора.

17. Приступ актима

Акционарско друштво дужно је, уколико другачије није прописано, да сва акта стави на располагање сваком акционару или ранијем акционару за период у коме је био акционар друштва ради копирања и остваривања права увида.

Уколико чланови управног одбора акционарског друштва одбију да ставе на располагање акта друштва на увид у року од 5 дана акционар може писаним захтевом затражити од надлежног суда да му се у ванпарничном поступку то омогући.

По захтеву суд доноси одлуку у року од три дана од дана подношења захтева.

18. Престанак друштва и друге мере суда

Акционарско друштво престаје:69

- протоком времена за које је основано,

- правоснажном одлуком скупштине акционара која се доноси квалификованом већином,

- правоснажном одлуком надлежног суда којом се утврђује да је регистрација друштва била ништавна и одређује брисање друштва по службеној дужности,

69 Ibidem, чл. 345.

- одлуком стечајног већа о отварању и закључењу стечајног поступка којом се одбија отварање главног стечајног поступка због немогућности да се из стечајне масе покрију трошкови стечајног поступка,

- банкротством (стечајем),

- у другим случајевима утврђеним законом и оснивачким актом друштва који су наведени као основ за престанак друштва.

По захтеву мањинских акционара који у акционарском друштву поседују најмање 20% акција основног капитала друштва надлежни суд може наложити престанак друштва или друге мере ако:70

- чланови управног одбора друштва не могу да воде послове друштва, било због поделе или других разлога, а акционари друштва не могу да прекину блокаду, тако да се послови друштва не могу више водити у интересу акционара друштва,

- су акционари блокирани у одлучивању и на најмање две узастопне годишње скупштине не успеју да изаберу чланове управног одбора друштва тако да се послови друштва не могу водити у интересу друштва.

- чланови управног одбора друштва, као и чланови других органа друштва делују противзаконито, непоштено или преварно према акционарима који подносе такав захтев,

- се имовина друштва расипа и умањује.

По захтеву мањинских акционара надлежни суд може да покрене поступак престанка друштва, односно ако се ради о стварима које се могу отклонити да одреди рок од годину дана за отклањање истих.

Уколико се у датом року не отклоне уочене неправилности, онда се покреће поступак престанка друштва ликвидацијом.

70 Ibidem, чл. 346., ст. 1.

Ако надлежни суд не покрене поступак престанка друштва, он може наложити једну или више мера, а нарочито:71

- разрешење било ког члана управног или надзорног одбора,

- избор члана управног одбора или извршног одбора друштва,

- именовање привременог заступника друштва,

- ревизију рачуноводствених извештаја друштва и попис имовине друштва,

- плаћање дивиденде,

- куповину акција мањинских акционара који су поднели захтев за куповину од стране друштва по вредности утврђеној од стране суда на основу налаза независног процењивача,

- накнаду штете било ком лицу коме је проузрокована.

71 Ibidem, чл. 346., ст.4.

1.11. ДРУШТВЕНА И ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА

Одредбама члана 452 Закона о привредним друштвима регулисано је да постојећа привредна друштва, предузетници и други облици повезивања и организовања за обављање привредне делатности настављају да раде на начин и под условима под којима су уписани у судски регистар.72

Предузећа се групишу у поједине врсте на основу одговарајућих критеријума, углавном по својинској основи.

У нашем правном систему, на основу својине, јављају се предузећа у:

- друштвеној својини,

- задружној својини,

- приватној својини и

- мешовитој својини.

1.11.1. Предузећа у друштвеној својини

За остваривање привредних активности са средствима у друштвеној својини, код нас постоје следећи облици:

- друштвено предузеће,

- јавно предузеће и

- предузеће за запошљавање инвалида.

1.11.1.1. Друштвено предузеће

Друштвено предузеће је тип организовања привредне делатности са средствима у друштвеној својини. Делатност друштвеног предузећа регулисана ја Законом о предузећима.73

Друштвено предузеће није власник средстава којима послује. Због тога што не постоји титулар друштвене својине, носиоци права који из ове својине произилазе су запослени у оквиру њега, а истовремено су и носиоци права управљања.

Органи друштвеног предузећа су:

72 Ibidem, чл. 452.73 Закон о предузећима, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1995., а измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 33/1996. и 29/1997.

- скупштина,

- управни одбор,

- директор и

- надзорни одбор.

Скупштину друштвеног предузећа сачињавају представници запослених које су запослени у предузећу изабрали из својих редова на начин и под условима који су утврђени одговарајућим актом предузећа. У друштвеном предузећу са мање од 50 радника скупштину предузећа сачињавају сви радници.

Управни одбор друштвеног предузећа бира скупштина, али се чланови управног одбора могу бирати и из реда стручњака изван друштвеног предузећа.

Директора друштвеног предузећа бира и разрешава управни одбор, односно скупштина уколико предузеће нема управни одбор.

Директор предузећа обавља све послове предузећа. Он може да буде разрешен уколико предузеће остварује губитке у пословању, као и случајевима када прекрши правила клаузула о конкуренцији и пра-вила поступања у случају прекршаја интереса предузећа, због неспособности, као и због других разлога који су утврђени статутом предузећа.

Статутом друштвеног предузећа може да се предвиди и постојање извршног органа директора, као помоћног и извршног органа ди-ректора.

Надзорни одбор друштвеног предузећа сачињава најмање три члана који могу да се бирају како из редова запослених, тако и из реда стручњака изван друштвеног предузећа.

Најважнији акт друштвеног предузећа је статут, који садржи одредбе о:

- фирми и седишту предузећа,

- делатности предузећа,

- заступању предузећа,

- начину распоређивања остварене добити и сношења гу-битака,

- резервама,

- органима предузећа (избор, делокруг рада и опозив),

- општим актима предузећа и начину њиховог доношења,

- правним обавезама и одговорности органа предузећа,

- овлашћењима делова предузећа у правном промету,

- начину статутарних промена предузећа,

- заштити животне средине и

- - другим питањима значајним за рад и пословање предузећа и за остваривање права и обавеза и одговорности запослених у предузећу.

1.11.1.2. Јавно предузеће

Државна својина представља облик друштвене својине и она у већини случајева представља основицу за оснивање јавних предузећа.

Јавно предузеће је предузеће које обавља делатност од општег интереса, а оснива га држава, односно јединица локалне самоуправе.74

Јавни интерес огледа се у оквиру:

- железничког саобраћаја,

- јавних водопривредних предузећа (газдовање водним ресурсима и усклађивање потреба разних корисника за водом, праћење и одржавање и реконструкција водопривредних објеката и др.),

- комуналне делатности,

- електропривреде и др.

Уопштено речено, реч је о делатностима које представљају незаменљив услов живота и рада грађана и других привредних чинилаца. Делатност од општег интереса могу да обављају и други облици предузећа који су предвиђени законом.

Јавно предузеће се оснива и ради производње и промета одређених производа и обављања услуга које су незаменљив услов живота људи на одређеном подручју.

Такође, јавно предузеће може да обавља и послове јавне службе, као што су послови обезбеђења права грађана и привредних субјеката, као и остваривање других интереса у одређеној области који су предвиђени законом.

Органи јавног предузећа су:

74 Ibidem, чл. 401-402.

- директор,

- одбор директора,

- управни и надзорни одбор.

Управни и надзорни одбор, осим представника запослених бира оснивач односно власник.

Директора јавног предузећа бира управни одбор уколико оснивачким актом није другачије регулисано. Директор јавног предузећа обавља послове који су предвиђени законом, односно статутом.

Јавно предузеће има одбор директора (колегијум), који сачињавају директор јавног предузећа (друштва) и помоћници директора који руководе

1.11.1.3. Предузеће за запошљавање инвалида

Предузеће које обавља професионалну рехабилитацију или које запошљава најмање 40% инвалида сходно законским одредбама послује као предузеће за запошљавање инвалида.75

Уколико законом није ништа посебно предвиђено, правни положај предузећа за запошљавање инвалида регулисан је Законом о предузећима.

1.11.2. Привредни субјекти у задружној својини

Задружна својина, по својој суштини представља облик друштвене својине. Она, у суштини, представља прелазни облик од приватне својине ка друштвеној својини, која не показује тенденцију јачања.

Основни облик задружне својине је задруга и она представља облик удруживања физичких лица, чији предмет пословања може да буде свака делатност чије обављање није забрањено.

Уписом у судски регистар задруга стиче својство правног лица и пословну способност.

Орган управљања задруге је скупштина задругара, од којих сва-ко има право гласа, изузимајући случајеве када је актом о оснивању другачије регулисано.

75 Ibidem, чл. 403.

Скупштина задругара доноси статут и друга општа акта задруге. Такође, скупштина задруге одлучује о расподели остварене добити, као и о покрићу оствареног губитка. Надаље, она одлучује о свим питањима која су предвиђена статутом задруге.

Актом о оснивању, односно статутом задруге може да се пред-види постојање управног одбора и надзорног одбора задруге.

Пословодни орган задруге (директора задруге, управника задруге) бира скупштина задруге или од ње овлашћен орган, и он представља и заступа задругу по свим питањима која су предвиђена статутом задруге.

На задругу се примењују одредбе закона о предузећима у погледу фирме, седишта и делатности уколико ова питања нису регулисана законом о задругама. 76

Одредбама Закона о задругама Републике Србије прописано је постојање следећих задруга:

- омладинских,

- стамбених и

- штедно-кредитних.

Стамбену задругу оснивају задругари ради задовољавања својих и породичних потреба за стамбеним и пословним простором, и то како штедњом за стамбену изградњу, тако и куповином стамбеног и пословног простора готовим новцем и кредитом.

Штедно-кредитна задруга је финансијска организација која прикупља динарске наменске штедне улоге и депозите физичких лица и даје и узима кредите у делатности својих оснивача.

Штедно-кредитна задруга може да се оснује ако њени оснивачи обезбеде новчани износ оснивачког капитала који не може да буде мањи од педесет хиљада САД долара у динарској противвредности, по курсу на дан уплате.

Штедно-кредитну задругу могу да оснују земљорадничке, занатске, стамбене и друге задруге, чланови тих задруга и друга физичка и правна лица.

Штедно-кредитна задруга има статус правног лица. Њени организациони делови филијале, експозитуре и други организациони облици, немају статус правног лица.

76 Закон о задругама, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 3/1990. Закон о задругама РС, објављен у Службеном гласнику РС, бр. 57/1989.

Штедно-кредитна задруга се оснива уговором о оснивању уколико је оснивају најмање два оснивача, односно одлуком о оснивању ако је оснивач физичко или правно лице.

1.11.3. Форме власништва у приватној својини

У приватној својини над средствима за производњу у пословним трансакцијама постоје три облика власништва:

- појединачно,

- партнерства и

- корпорације.

1.11.3.1. Појединачно власништво - предузетник

Пословање средствима појединачног власништва је веома раширено. Оно је присутно веома често у трговини на мало и у услужним делатностима. Предност овог облика власништва огледа се у томе што оно свом власнику омогућава перманентну и потпуну контролу пословања.

Сопственик сам планира и усаглашава политику пословања. Овај облик власништва подстиче мотивисаност власника за што већом пословношћу. Такође, предност појединачног власништва су лакоћа и ниски трошкови организације пословања.

Негативна одлика појединачног власништва огледа се у чињеници што су инвестиције увек ограничене на средства власника. Надаље, сопственици, као појединци, законски су одговорни за постојећа дуговања јер се за њихово измирење укључује и њихова лична својина.

Исто тако, већина појединачног власништва су мале фирме које располажу ограниченим средствима која ограничавају делокруг пословања.

Под појмом предузетник подразумева се свако физичко лице које се самостално бави неком привредном или непривредном делатношћу у своје име и за свој рачун ради стицања добити.

Индивидуални пољопривредник није предузетник.

Предузетник се региструје у складу са законом којим се уређује регистрација привредног друштва.

Предузетник одговара за своје обавезе целокупном својом имовином.

Предузетник обавља делатност под својим личним именом, именом неког другог лица или под неким пословним именом. Име се региструје уз додатак „предузетник“ или скраћенице „пр“.

Може се рећи да су предузетници она лица која организују и управљају предузетим пословима преузимајући на себе при томе одређени пословни ризик.77

Предузетници имају одлучујућу улогу у креирању производње нових производа и у пружању услуга, из чега проистичу њихове многобројне активности.

Одредбе Закона о привредним друштвима о пословном имену, делатности, условима за обављање делатности, заступању, ликвидацији и застарелости примењују се и на предузетника.

Предузетник се брише из регистра у случају:78

- одјаве,

- смрти или губитка пословне способности,

- необављања делатности непрекидно једну годину,

- истека времена ако је обављање делатности регистровано на одређено време,

- обављање делатности у време привременог прекида рада по одлуци надлежног органа

- кажњавања више од три пута за обављање делатности за које не испуњава услове,

- изречене мере забране обављања делатности због неиспуњавања услова за обављање те делатности, а уроку одређеном у изреченој мери док не испуни те услове односно не промени делатности,

- промене правне форме у правну форму привредног друштва у складу са законом и

- стечаја и ликвидације.

1.11.3.2. Партнерство

77 Радовић, М., Пауновић, С., Предузетништво креирање и развој успешног бизниса, Београд, 1994., стр. 1578 Закон о привредним друштвима, чл. 52., Службени гласник Републике Србије, бр. 25/2004.

Партнерство или ортаклук је погодан облик привређивања и анимације акумулације грађана и других субјеката друштва. Оно је облик заједничког пословања два или више лица која се зову партнери (ортаци) који се уговором обавезују да удруже свој рад и имовину ради остваривања неке делатности да би се остварио добити. За његов настанак неопходна је сагласност воља партнера о партнерским (ортачким) у делима у циљу који треба да се постигне путем партнерства.

У нашем привредном систему ортачко друштво је облик друштва лица. Она су врста привредних друштава и имају статус правних лица.

Друштва лица сачињавају:

- ортачко друштво и

- командитно друштво.

1.11.3.3. Корпорације

Корпорација је удружење које има статус правног лица, а оснива се ради заштите својих чланова, заступања њихових интереса и остваривања одређених циљева.

Корпорација није савремена појава. Прве корпорације се јављају у периоду старог Рима под именом corpus или universitas. У средњем веку су то организације занатлија (еснафи) и трговаца (гилде) које су уживале разне феудалне привилегије и монополска права. Оне су имале приватни карактер. Међутим, поред приватних, у Енглеској се јављају и јавне корпорације. Такав статус имале су поједине градске и сеоске општине, као органи локалне самоуправе, а статус корпорације имале су и поједине верске организације.

У новије време корпорације су се развиле у облику разних индустријских и банкарских акционарских друштава, џиновских комбинација и других привредних удружења.

Типични облици корпорације код нас су:

- акционарско друштво и

- друштво са ограниченом одговорношћу.

Наведени облици представљају друштва капитала.

1.12. ПОВЕЗАНА ПРИВРЕДНА ДРУШТВА

Повезана привредна друштва чине два или више друштва која се међусобно повезују, и то:

- путем учешћа у основном капиталу или ортачким уделима (друштва повезана капиталом),

- путем уговора (друштва повезана уговором) и

- путем капитала и путем уговора (мешовито повезано друштво)

- Повезана привредна друштва обухватају:

- једно контролно (матично) друштво и

- једно или више подређених (зависних) друштава.

Повезана друштва повезују се капиталом, уговором или и капиталом и уговором. Она су правно самостална друштва, али имају јединствене економске циљеве: фискалне предности, подела ризика, рационализација и олакшање управљања -–гипкост руковођења, диктирање услова на тржишту, уклањање узајамне конкуренције и сл.

Повезана привредна друштва јављају се као:

- концерн,

- холдинг и

- група друштава.

Концерн је облик повезаних друштва који настаје на основу односа владајућег (матичног) и зависног (подређеног) друштва уз одговарајуће учешће капитала. Код концерна владајуће (матично) друштво има за претежну делатност неку пословну делатност, поред делатности управљања подређених друштвом, односно друштвима.

У пракси се јављају:

- вертикални концерн и

- хоризонтални концерн.

Вертикални концерн постоји кад се владајуће (матично) друштво и једно или више зависних (подређених) друштва групишу под заједничку управу владајућег (матичног) друштва.

Хоризонтални концерн, односно концерн са елементима једнакости, за разлику од вертикалног концерна, владајуће (матично) друштво и једно или више зависних (подређених) друштава могу се ставити под јединствену управу, а да при томе не постану зависна једно од другог чиме формирају концерн са елементима једнакости.

Повезана друштва организују се као холдинг када контролно (матично) друштво има искључиву делатност управљања и финансирања подређеним друштвом или друштвима.

Сходно одредбама енглеског права једно друштво је филијала (supsidiary) другог друштва holding company – друштво мајка) уколико је:

- друго друштво његов акционар (макар само са једном акцијом) и када контролише састав његовог управног одбора),

- када друго друштво чини више од половине његовог капитала и

- када је једно друштво кћер друштва које је друштво кћер неког трећег друштва.

У прва да случаја реч је о директној филијали другог друштва, док се у трећем случају ради о филијали филијале (субфилијала- М. Васиљевић, Водич за читање закона о привредним друштвима).

Полазећи од делатности холдинг може бити:

- чист холдинг и

- мешовити холдинг.

Чист холдинг има за предмет свог пословања само оснивање и финансирање друштва и управљање, али не и обављање неке друге делатности (индустријску или трговачку).

Мешовити холдинг, за разлику од чистог холдинга, поред делатности чистог холдинга, обавља и неку индустријску или трговачку делатност.

Имајући у виду критеријум управљања, разликују се:

- контролни холдинг и

- холдинг за пласмане.

Контролни холдинг је онај облик повезивања друштва на бази учешћа матичног предузећа у зависном предузећу на бази поседовања његових акција или удела и управљању њима.

Код холдинга за пласман матично предузеће не управља зависним друштвима на бази стеченог учешћа у капиталу, већ држи код себе његове хартије од вредност, да би их пласирало на тржишту у најповољнијем моменту.

Повезана друштва организују се као холдинг када контролно (матично) друштво има искључиву делатност управљања и финансирања подређеним друштвима.

Повезана друштва организују се као група друштава када контролно (матично) друштво обавља дужности како концерна тако и холдинга.

Контролни члан или акционар друштва с ограниченом одговорношћу или акционарског друштва је оно лице које само или заједно са другим лицима која са њим делују:79

- има више од 50% гласачких прав ау привредном друштву, што у акционарском друштву означава власништво и право гласа са више од 50% обичних акција (већинско учешће),

- на други начин врши контролни утицај над управљањем и вођењем послова привредног друштва на основу свог својства члана или акционара (или на основу закљученог уговора),

- лице које само или са једним или више других лица има више од 50% гласова у скупштини привредног друштва има значајно учешће.

Под заједничким деловањем подразумева се:

- акт два или више лица предузет на основу заједничког споразума у циљу стицања уступања или извршења гласачких права у одређеном лицу,

- коришћење гласачких права ради остваривања заједничког утицаја на управљање, пословне операције тог лица, на избор статутарних органа тог лица, односно већине његових чланова или вршење тог утицаја на други начин.

Заједнички делују:80

79 Ibidem, чл. 366. 80 Ibidem, чл. 368., ст.3.

- правно лице и његов орган управљања или члан лица која су директно подчињена управном одбору или надзорном одбору, као и заступници и ликвидациони управници тог друштва.

- друштво с ограниченом одговорношћу и његови чланови или само чланови,

- ортачко друштво и његови ортаци или само његови ортаци,

- командитно друштво и његови комплементари или само његови комплементари,

- друга друштва и други облици организовања и

- повезана друштва.

1.13. ОСТАЛИ ЗНАЧАЈНИЈИ СУБЈЕКТИ ЗА ПРИВРЕЂИВАЊЕ

Остали привредни субјекти који су значајни за привређивање су:

- берзе,

- осигуравајућа друштва и

- привредне коморе.

1.13.1. Берзе

Реч “берза” потиче од старогрчке речи “bersa” која значи кожа, али је значила и кожна торба за новац.

Употреба речи “берза” у модерном добу везује се за име једне патрицијске породице из Брижа у Белгији које је у 13. веку гласило “Van de Beurse”, а становала је у кући на главном градском тргу која је на својој фасади имала грб у чијем пољу су се налазиле три торбице за новац.

Током 13. и 14. века ова кућа коришћена је као свратиште и складиште за робу венецијанских трговаца. До ове куће трговци из Ђенове и Фиренце саградили су такође кућу за исте сврхе. На плацу који се налазио између ових кућа домаћи и страни трговци обављали су своје трговачке послове, а посебно послове око наплате и дисконтовање меница.

У то време Бриж је био напредан град, важна трговачка лука и седиште трговаца из многих домаћих и иностраних земаља. Током времена, други градови у Холандији почели су преузимати примат седишта трговине у овом делу света, те долази до пресељења 1460. године берзе из Бржа, најпре у Антверпен, а потом у Амстердам који је био главни центар трговине зачинима тога доба.

Пресељењем берзе у Амстердам, започиње и берзанска трговина акцијама, па се то може сматрати и зачетком ефективних берзи. Како трговци из осталих земаља нису имали приступ на тржишту зачина, то су ојачали холандски трговци, који су на подстрек принца Вон Насау-а 1595. године основали прво акционарско друштво “Општа холандска уједињена компанија” чије су се акције јавно продавале, а које су доносиле дивиденде од 20-75%, чиме је по први пут у историји започет берзански промет хартија од вредности.

У трговини овим акцијама су се убрзо почела стварати арбитражна правила која су уносила ред и олакшавала промет хартија од вредности. Многе узансе, као и многи изрази и појмови из берзанског пословања настали на амстердамској берзи у то доба, користе се и данас на берзама хартија од вредности (тзв. ефективним берзама).

1.13.1.1. Појам берзе

У економској и правној литератури појам берзе се дефинише на различите начине.

У правној теорији берзе се дефинишу као “од државе допуштене приредбе које се редовно одржавају ради закључивања уговора о продаји робе, хартија од вредности, девиза, валута и приватних дисконта који нису присутни и које могу посећивати само трговци или њихови помоћници.“81

Такође, многе правне дефиниције берзе дефинишу као посебно организована тржишта за промет робе, хартија од вредности, девиза, валута, на редовним састанцима овлашћених лица.

По нашем мишљењу берзу треба дефинисати као посебно организовану тржишну институцију у којој се на редовним састанцима овлашћених лица остварује промет тржишног материјала берзе.

81 Р. Шоле, Берзе, стр. 5-6

Наведени појам берзе садржи у себи неколико битних елемената.

Прво, берза је посебно организована тржишна институција, која се у многим елементима разликује од других тржишних институција, какве су на пример: сајмови, тржнице на велико и мало, пијаце и сл. Наиме, берзе због њихове посебне уређености, као и због значаја које оне имају у привреди земље, оне истовремено представљају јавне институције, чије образовање одобрава држава која истовремено и контролише њихов рад.

Друго, промет тржишног материјала остварује се на редовним састанцима који се организују у континуитету, из дана у дан, чиме се непрекидно прате, али и креирају кретања на тржишту. Обично се каже да “берза никада не спава” јер и када је крај берзанских састанака на берзама у једним временским зонама, отварају се берзански састанци на берзама у другим временским зонама, на којима се тргује истим тржишним материјалом,

Треће, на берзанским састанцима не могу учествовати привредници или друга лица заинтересована за купопродају тржишног материјала, јер право учешћа у трговини имају само овлашћена лица , односно само чланови берзе (брокерско-дилерска друштва).

Четврто, на берзи се организује трговина следећим тржишним материјалом:

- жиралним новцем, меницама и краткорочним хартијама од вредности,

- девизама у складу са законом о тржишту хартија од вредности и законом о девизном пословању,

- хартијама од вредности које гласе на страну валуту,

- акцијама и дугорочним хартијама од вредности,

- златом и другим племенитим металима,

- финансијским дериватима и

- одређеним врстама робе.

Дакле, берза је организовано тржиште капитала и одређених врста робе. Дефиниција берзе обухвата три основна елемента:

- место на коме се тргује,

- предмет трговања и

- начин трговања.

Место трговања развијало се од пијаце до глобалне електронске мреже. На самом почетку берза се често поистовећивала са пијацом, а основно правило је гласило “увек на истом месту и у исто време”. Међутим, развој компјутерске технологије наведено правило заменио је новим правилом “стално и свуда”.

Као што је већ истакнуто, предмет трговања на берзи је тржишни материјал.

Начин трговања на берзи остварује се по правилима која су јасно дефинисала услове, које мора поштовати свако ко изрази жељу да тргује на берзи.

1.13.1.2. Врста берзи

С обзиром а карактер тржишног материјала берзе се могу поделити на:

- опште и

- специјализоване.

У оквиру општих берзи тргује се свим врстама тржишног материјала, тако да су ове берзе мешовите јер се на њима не тргује само једном врстом материјала, а трговина се обавља у посебним организационим деловима према врсти тржишног материјала.

У оквиру специјализованих берзи тргује се само једном врстом тржишног материјала. Оне могу бити робне и финансијске.

На робним берзама тргује се робама које су погодне за берзански промет (нпр. само пољопривредним производима, а на финансијским берзама свим тржишним материјалом берзи без робе, или само одређеном врстом финансијског материјала (нпр. само хартијама од вредности).

У нашој земљи постоје две специјализоване берзе:

- Београдска берза која припада групацији финансијских берзи и

- Новосадска продуктна берза која припада групацији робних берзи.

1.13.1.3. Нормативна акта берзе

У оквиру нормативних аката берзе присутна су:

- национална нормативна акта и

- нормативна акта ЕУ.

Национална нормативна акта берзе су:

- Закон о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената,82

- Закон о девизном пословању,

- Општа акта берзе: статут, правила пословања, правилник о листингу и котацији и тарифник берзе).

Нормативна акта Европске уније су директиве којима је регулисано:

- јединствено кретање новца и капитала и пословања привредних субјеката као учесника у трговини на европским берзама и финансијским тржиштима,

- издавање дозвола за емитовање хартија од вредности, изради и објављивању проспеката емисије, као и на подручју издавања дозвола за берзанске трговине емитованих хартијама од вредности и на подручју регулативне области билансирања.

О значајнијим директивама Европске уније биће више речи у одељку о Берзанском пословању у Европске уније.

1.13.1.4. Оснивање берзе

Берза се може основати само као акционарско друштво.

82 Закон о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 57/2003.

На оснивање берзе примењују се одредбе Закона о привредним друштвима, уколико Законом о тржишту хартија од вредности и другим финансијским инструментима није другачије регулисано.

Оснивачи финансијске берзе могу бити банка, Поштанска штедионица, осигуравајуће друштво ид држава.

Физичка лица како домаћа тако и страна не могу бити оснивачи берзе.

Оснивачи берзе су дужни да за оснивање обезбеде:

- минимални износ новчаног дела капитала берзе,

- одговарајући пословни простор

- дозволу за оснивање берзе,

- кадровске, техничке и организационе услове за обављање берзанског пословања,

Приликом оснивања берзе оснивачи међусобно закључују уговор о оснивању који мора садржати:

- назив и седиште берзе,

- назив и седиште оснивача берзе,

- одредбе којима се уређује понашање берзанских посредника и мере које се предузимају када се исте крше,

- начин и услови под којима чланови берзе и учесници на берзи одговарају за обавезе.

Уговор о оснивању, поред наведених елемената, може садржати и друге елементе којима се уређују питања која су значајна за рад берзе.

1.13.1.5. Упис у судски регистар

На крају поступка оснивања, оснивачи подносе захтев за упис берзе у судски регистар.

Пријава за упис у судски регистар подноси се у року од 30 дана од дана пријема решења о издавању дозволе за рад берзе.

Уз пријаву за упис у судски регистар подноси се:

- уговор о оснивању берзе,

- дозвола за оснивање,

- дозвола за рад берзе,

- статут берзе,

- правила берзе и

- друге исправе, у складу са прописима о упису у судски регистар.

1.13.1.6. Чланови берзе

На берзи постоје:

- чланови берзе и

- учесници на берзи.

Члан берзе може бити само правно лице које је регистровано као берзански посредник, а који испуњава услове који су утврђени статутом берзе.

Изузетно, члан финансијске берзе може бити банка Поштанска штедионица и осигуравајуће друштво, уколико добије сагласност надлежног органа за обављање берзанске трговине.

Члан берзе обавља берзанску и ванберзанску трговину преко лица које за то овласти. То лице мора бити запослено код члана берзе на неодређено време.

Ради обављања берзанске и ванберзанске трговине члан берзе има право да користи слободни берзански простор и расположиву берзанску опрему.

Члан берзе плаћа берзи годишњу надокнаду, односно чланарину. Поред чланарине, члан берзе за закључене послове на берзи плаћа берзи и брокерску провизију – куртажу која се утврђује нормативним актима берзе (тарифником).

Приликом обављања берзанске и ванберзанске трговине члана берзе је дужан да поступа савесно, у складу са законом и актима берзе.

Члан берзе је дужан да се придржава правила и других аката берзе и он не сме да злоупотребљава расположиве информације које нису доступне свим учесницима на берзи.

1.13.1.7. Берзански посредници

Послови купопродаје тржишног материјала на берзи обављају се преко берзанских посредника. Постоје две врсте берзанских посредника:

- брокери и

- дилери.

Брокери обављају послове купопродаје тржишног материјала у туђе име и за туђи рачун, уз наплату брокерске провизије.

У пракси се јављају следеће врсте брокера:

- брокери берзе су лица која су запослена у берзи на неодређено време, а која су овлашћена за обављање берзанских послова,

- брокери чланова берзе су лица које су чланови берзе овластили за берзанску и ванберзанску трговину,

- независни брокери су лица која су берзански посредници овластили само за ванберзанску трговину.

Дилери обављају послове купопродаје у своје име и за свој рачун или за неког комитента, уз остваривање разлике у цени.

На појединим страним берзама постоји могућност да берзански посредник иступа као комисионар, тј. у своје име и за рачун неког комитента или као посредник који доводи у везу лица која су заинтересована за закључивање одређених уговора на берзи.

Такође, берза има берзанске контролоре који су овлашћени да контролишу трговину на берзи.

Посетиоци берзе су остала лица која имају дозволу да присуствују а берзи (новинари, посетиоци, студенти, итд.).

Берза није уговорна страна у берзанским уговорима јер исте не закључује берза, већ уговорне стране.

Берзански послови могу бити:

- промптни и

- термински.

Промптни берзански послови се извршавају одмах по закључивању уговора.

Термински берзански послови везани су за уговором утврђене рокове.

1.13.1.8. Органи берзе

Берза има органе управљања и друге органе.

Органи управљања су:

- Скупштина,

- Управни одбор,

- Надзорни одбор и

- Директор

На органе управљања берзе примењују се одредбе Закона о привредним друштвима.

Статутом берзе може се предвидети образовање и других органа.

Други органи берзе су:

- арбитража и

- Комисија за котацију ефеката.

Арбитража је посебан орган за решавање спорова између учесника на берзи по пословима који су закључени на берзи.

Поступак пред арбитражом је једностепен, а њено решење је коначно.

Арбитража берзе има најмање три члана које именује скупштина берзе. За чланове арбитраже не могу бити именовани чланови управног и надзорног одбора и директор берзе.

Поред арбитраже, финансијска берза је обавезна да образује и комисију за котацију ефеката. Под ефектима се подразумевају акције и дугорочне хартије од вредности које немају индивидуални карактер.

Комисију за котацију образује управни одбор берзе и она је обавезна да разматра захтеве емитената ефеката и да решењем одлучи о котирању акција и дугорочних хартија од вредности. Комисија решење мора донети уроку од пет дана од дана подношења захтева за котацију.

Комисија за котацију ради на основу Правилника о листингу и котизацији који одређује услове, поступак и начин котирања акција и дугорочних хартија од вредности.

Такође, берза има Тарифник којим су утврђене висине накнада и провизије по основу закључених трансакција на берзи.

1.13.1.9. Берзанско пословање у Европске уније

Упоредо са стварањем јединственог европског тржишта у оквиру ЕУ извршено је уједначавање технике пословања на берзама у оквиру Уније, мада и даље постоје наслеђене специфичности у оквиру истих.

Нова регулатива дилерско-брокерске делатности у ЕУ представља скуп правних мера, норми и инструмената којима се остварују пословни циљеви у савременим тржишним условима, а њене карактеристике су следеће.

Прво, она подразумева укупну регулативу која се односи на:

- статусну форму брокерско-дилерске делатности у складу са одредбама из директива, закона и других прописа,

- организациону форму брокерско-дилерске делатности,

- услове за стицање својства пословног партнера тог права,

- информациони систем и начин информисања партнера и запослених,

- Начин спречавања злоупотреба положаја и неизвршавања обавеза према трећим лицима, као и начин решавања евентуалних спорова и контролу ревизије брокерско-дилерске делатности.

Друго, она обухвата регулативу којом се регулише питање сукоба интереса, неспојивост функција и одговорност брокера и дилера.

Треће, она обухвата регулативу која се односи на:

- избор оптималног тржишног материјала за којим постоји перманентно већа тражња и мања понуда на тржишту, као и креацију одабраног тржишног елемента и његов пласман на тржишту,

- избор и утврђивање методологије формирања стандарда пословне информације за сваки појединачни тржни материјал којим се тргује, као и креацију и примену политике начина и услова њихове купопродаје.

Четврто, европска берзанска регулатива обухвата и регулативу везану за правила оперативног рада, технолошку основу и нормативе комуникационе интернационалне и евиденционе стандарде у поступку производње и примарне секундарне трговине тржишним материјалом.

Пето, она обухвата и правила понашања која су везана за понашање брокера и дилера у њиховим пословним односима са пословним партнерима која су везана за:

- инсајдер правила,

- етички кодекс и

- гарантни депозит, бенефиције и учлањење у професионална и структурна удружења и клубове.

Шесто, она обухвата и регулативу која се односи на креацију и примену пословне политике са калкулацијом цене коштања у оквиру тржишних граничних вредности за сваки облик тржишног материјала у облику:

- једнократне фиксне новчане накнаде,

- партиципативне накнаде у добити,

- паушалне новчане накнаде и

- фиксне или паушалне новчане накнаде за послове и операције који се могу нормирати.

У оквиру нове регулативе којом се регулише брокерско-дилерска делатност и пословање на финансијским берзама, важно место припада директивама Европске уније.

Директиве су донете за регулисање пословања на различитим сегментима финансијског тржишта и то:

1. Директиве ЕУ на подручју јединственог регулисања кретања новца и капитала у пословању официјелних привредних субјеката (OGAW) као учесника у трговини на европским берзама и финансијским тржиштима, и то:

- Директива Савета ЕУ бр. 77/780/ЕWG од 12.12.1977. године у вези са усклађивањем економских, правних и управних прописа који се односе на организацију и начин обављања

банкарске и брокерско-дилерске делатности од стране банака и других финансијских институција.83

- Директива Савеза ЕУ бр.85/611 ЕWG од 20.12.1985. године о либерализацији слободног кретања капитала и усклађивања правних и управних прописа који се односе на официјелне учеснике (ОГАМ-е) у трансакцијама капиталом и хартијама од вредности, као и у области заједничких улагања.84

- Директива Савета ЕУ бр.86/635/ ЕWG од 08.12.1986. године о књиговодству, завршном рачуну и консолидованом билансу стања и успеха банака и других финансијских институција.85

- Директива Савета ЕУ бр. 89/646/ ЕWG од 15.12.1989. године о изменама и допунама директиве бр. 77/790/ ЕWG од 12.12.1977.год.у вези са усклађивањем економских, равних и управних прописа, који се односе на организацију и начин обављања банкарске и брокерско-дилерске делатности од стране банака и других финансијских институција.86

- Директива Савета ЕУ бр. 89/647/ ЕWG од 18.12.1989. године о коефицијенту солвентности банака и других финансијских институција,87

83 Директива Савета ЕУ бр.77/780/ЕWG од 12.12.1977. године у вези са усклађивањем економских, правних и управних прописа који се односе на организацију и начин обављања банкарске и брокерско-дилерске делатности од стране банака и других финансијских институција, објављена у Службеном листу ЕУ L 322/30 од 17. 12. 1977.84 Директива Савеза ЕУ бр. 85/611 ЕWG од 20.12.1985. године о либерализацији слободног кретања капитала и усклађивања правних и управних прописа који се односе на официјелне учеснике (OGAW-е) у трансакцијама капиталом и хартијама од вредности, као и у области заједничких улагања, објављена у Службеном листу ЕУ L 375/3 од 31.12.1985.85 Директива Савета ЕУ бр.86/635/ ЕWG од 08.12.1986. године о књиговодству, завршном рачуну и консолидованом билансу стања и успеха банака и других финансијских институција, објављена у Службеном листу ЕУ L 372/1 од 08.12.1986. 86 Директива Савета ЕУ бр. 89/646/ ЕWG од 15.12.1989. године о изменама и допунама директиве бр.77/790/ ЕWG од 12.12.1977.год.у вези са усклађивањем економских, равних и управних прописа, који се односе на организацију и начин обављања банкарске и брокерско-дилерске делатности од стране банака и других финансијских институција, објављена у Службеном листу ЕУ L 386/1 од 31.12.1989.87 Директива Савета ЕУ бр. 89/647/ ЕWG од 18.12.1989. године о коефицијенту солвентности банака и других финансијских институција, објављена у Службеном листу ЕУ 386/2 од 30.12.1989.

- Директива Савета ЕУ бр. 80/390 ЕWG од 17.03.1989. године о усклађивању услова за израду, контролу и умножавање проспеката који мора бити јавно објављен када су емитоване хартије од вредности предмет трговања на берзама,88

2. Директиве ЕУ на подручју издавања дозволе за емитовање хартија од вредности, изради и објављивању проспекта емисије, као и на подручју издавања дозвола за берзанске трговине емитованим хартијама од вредности:

- Директива Савета ЕУ бр.79/279/ЕZZ од 05.03.1979. године о усклађивању услова емисије хартија од вредности за јавни упис на берзи хартија од вредности,89

- Директива Савета ЕУ бр.89/298/ ЕWG од 17.04.1989. године о усклађивању услова за израду, контролу и умножавање проспекта који се у случају јавних понуда хартија од вредности мора јавно објавити,90

- Директива Савета ЕУ бр.80/390/ ЕWG од 17.03.1980. године о усклађивању усова за израду, контролу и умножавање проспекта који мора бити јавно објављен када су емитоване хартије од вредности предмет трговања на берзама.91

- Директиве Савета ЕУ бр.82/12/ ЕWG од 12.02.1082. године о усаглашавању информација које информативне фирме морају користити у оглашавању акција и других хартија од вредности којима се тргује на званичном, регулисаном и слободном берзанском тржишту,92

88 Директива Савета ЕУ бр. 80/390 ЕWG од 17.03.1989. године о усклађивању услова за израду, контролу и умножавање проспеката који мора бити јавно објављен када су емитоване хартије од вредности предмет трговања на берзама, објављена у Службеном листу ЕУ бр. 100 од 17.04.1980. године 89 Директива Савета ЕУ бр.79/279/ЕZZ од 05.03.1979. године о усклађивању услова емисије хартија од вредности за јавни упис на берзи хартија од вредности, објављена у Службеном листу ЕУ L 66 од 16.03.1979.90 Директива Савета ЕУ бр.89/298/ ЕWG од 17.04.1989. године о усклађивању услова за израду, контролу и умножавање проспекта који се у случају јавних понуда хартија од вредности мора јавно објавити, објављена у Службеном листу ЕУ 89/298 од 17.04.1989.91 Директива Савета ЕУ бр.80/390/ ЕWG од 17.03.1980. године о усклађивању усова за израду, контролу и умножавање проспекта који мора бити јавно објављен када су емитоване хартије од вредности предмет трговања на берзама, објављена у Службеном листу ЕУ 124/8 од 05.05.1989.92 Директиве Савета ЕУ бр.82/12/ ЕWG од 12.02.1082. године о усаглашавању информација које информативне фирме морају користити у оглашавању акција и других хартија од вредности којима се тргује на званичном,

3. Директове ЕУ на подручју регулативе области билансирања:

На овом подручју Савет ЕУ донео је 19 директива и то:

- 4 директиве за билансирање код друштва одређених простих форми,

- 7 директива за билансирање код сложених друштава, и

- 8 директива о ревизорима.

У наведеним директивама утврђени су прописи о изради, контроли и приказивању биланса како код простих друштава, тако и код сложених привредних корпорација.

1.13.2. Осигуравајућа друштва

Осигуравајућа друштва су они привредни субјекти чији је задатак сигурање имовине и лица.

Осигурање је економски процес који има за циљ надокнаду штете која је настала остваривањем стихијских и других ванредних догађаја, као и несређених случајева којима су изложени како друштво у целини, тако и појединци.

Као такво, осигурање има три функције:

- чување имовине,

- новчано-мобилизаторску функцију и

- социјалну функцију.

Функција чување имовине огледа се како у спречавању и отклањању последица стихијских и несређених случајева, тако и у обнови имовине, односно надокнади настале штете.

Новчано-мобилизаторска функција осигурања огледа се у мобилизацији и концентрацији новчаних средстава која се остварује уплатом премија од осигураника.

Социјална функција осигурања огледа се у стварању и побољшавању услова радних људи, а такође и акумулирању и обезбеђивању за то потребних средстава.

регулисаном и слободном берзанском тржишту, објављена у Службеном листу ЕУ 124/8 од 05.05.1989.

У пракси се јављају различити облици осигурања зависно од критеријума који се узимају за његову систематизацију.

Осигурање може бити:

- према предмету осигурања: имовинско, лично и осигурање од одговорности,

- према средини осигурања: поморско, ваздушно и копнено и

- према начину настанка: добровољно и обавезно осигурање.

- посебни облици осигурања су: осигурање од одговорности (као подврста имовинског осигурања), осигурање потраживања и реосигурање.

У нашој пракси јављају се следећи облици осигурања:

- обавезно осигурање,

- доборовољно осигурање и

- осигурање од одговорности.

Обавезно осигурање је оно осигурање које се мора закључити на основу законских одредби, као што је то случај са транспортним осигурањем.

Добровољно осигурање настаје у оним случајевима када се осигурање остварује слободном вољом осигураника без икакве принуде. Овакви случајеви су много бројни и разноврсни и то у области како имовинског осигурања, тако и личног осигурања.

Осигурање од одговорности, као део имовинског осигурања, је облик осигурања код кога се носилац осигурања осигурава за штете проузроковане трећим лицима. Код ове врсте осигурања уговор се, по правилу, закључује у корист трећег лица које најчешће није познато јер се јавља у оном тренутку када наступи осигурани случај.

На правни положај организација за осигурање примењују се:

- Закон о осигурању,93

93 Закон о осигурању, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 55/2004.

- Закон о облигационим односима,

- пословни обичаји,

- услови осигурања и

- судска и правна пракса.

Основни елементи осигурања су:

- уговарач осигурања је лице које преузима на себе да осигуравачу плаћа премију осигурања уколико се деси догађај који је предвиђен уговором о осигурању,

- осигуравач је лице које преузима обавезу да ће осигуранику исплатити накнаду, односно уговорени износ новчаних средстава уколико дође до случаја који је предвиђен уговором о осигурању,

- ризик је будући законом допуштени догађај који је независтан од воље како осигуравача, тако и осигураника чији учинак су веће или мање штетне последице,

- осигурани случај је онај догађај који је предвиђен уговором о осигурању чијим нестанком осигуравач исплаћује осигуранику уговорену накнаду,

- корисник осигурања је оно лице коме се исплаћује накнада када наступи осигурани случај,

- премија осигурања је уговором утврђени новчани износ који уговарач осигурања уплаћује осигуравачу једнократно или у ратама,

- сума осигурања је новчани износ који осигуравач исплаћује осигуранику на име накнаде када наступи осигурани случај,

- реосигурање се користи у оним случајевима када осигуравач део ризика који превазилази његове техничке и финансијске могућности преноси на другог осигуравача, односно реосигуравача. То цедирање је основни садржај реосигурања.

Исти случај је и код ретроцесије, тј. када осигуравач уступи новом реосигуравачу део ризика који он не може да сноси.

Реосигурањем се постиже равнотежа ризика на већи број осигуравача што омогућава да се и највећи ризици могу осигурати. Најпознатији облик удруживања је лондонски Lloyd’s, који представља удружење појединих осигуравача (удружених и синдикате) који наступају као реосигуравачи, односно саосигуравачи.

У пракси се разликује премијско осигурање и узајамно осигурање.

Премијско осигурање се врши путем уговора којим се утврђује износ који осигураник плаћа осигуравачу.

Узајамно осигурање се спроводи без осигуравача као посредника тако што чланови неке ризичне заједнице образују фонд из кога се врши исплаћивање накнаде када се остваре осигурани случајеви.

Уговор о осигурању, обрађен је у петом делу Уговори робног промета.

1.13.3. Царинска складишта и царинске зоне

Под складиштем се подразумева посебно уређена, отворена или затворен просторија у којој се обавља пријем, смештај и чување сировина, полупроизвода, готове робе и амбалаже, као и припремање наведених производ за отпрему.

Постоје разне врсте складишта. Тако, зависно од њихове сврхе разликују се отворена, затворена и специјална.

Отворена складишта су она код којих се ствари ускладиштавају на отвореном простору. У оквиру отворених складишта присутне су и надстрешнице које служе за смештај оних материјалних добара које треба заштити само од атмосферских падавина, киша, снег и сл.).

Затворена складишта служе за смештај оних материјалних добара које треба заштити како од спољашњих атмосферских утицаја, тако и од неовлашћеног приступа, као и предмета који захтевају посебан надзор.

Специјализована складишта су она складишта која служе за чување оних материјалних добара која захтевају посебну пажњу и негу (хладњаче, силоси, вински подруми, танкови за смештај нафте и плина и сл.).

У оквиру специјализованих складишта присутна су царинска складишта и царинска сместишта.

Царинска складишта постоје само у оним местима где постоје царинарнице. У царинска складишта се смештају она материјална добра која се увозе или извози пре него што буду објављене царинске формалности. Материјална добра у царинским складиштима су под сталним надзором царинских органа.

Постоје и царинска сместишта која се отварају у оним местима где нема царинских складишта уз одобрење царинских власти, а оснивају их спољнотрговинске организације ради смештаја робе док се не обави њихово царињење.

Такође, заступници иностраних привредних субјеката могу оснивати консигнациона складишта у којима се привремено смештају материјална добра која припадају иностраним привредним субјектима све до тренутка њихове продаје на домаћем тржишту када се и обавља њихово царињење.

Царинска зона је посебан део територије земље у оквиру које се, поред обављања царинских послова, обављају и одређене економске функције (бесцарински промет одређених роба, њихова обрада и дорада и складиштење новостворених производа и др.).

Слободне царинске зоне су екстериторијалне површине једне земље на којој привредни субјекти из других земаља обављају своје економске делатности.

1.13.4. Привредне коморе

Привредне коморе су интересне, самосталне и пословно-стручне организације привредних субјеката који обављају привремену делатност и које повезују заједнички пословни интерес на одређеном подручју или територији у Републици Србији, а које као део јединственог привређивања привредних субјеката учествују у остваривању и обезбеђивању заједничких интереса важних за привреду у Републици.

У Републици Србији Привредне коморе организују се по територијалном принципу. У Србији постоје Привредна комора Србије, Привредна комора Војводине и регионалне привредне коморе, привредни субјекти су истовремено чланови регионалних комора, привредне коморе Војводине и Привредне коморе Србије.

Комора има својство правног лица и она води регистар својих чланова.

У циљу остваривања интереса својих чланова, коморе остварују сарадњу са надлежним министарствима, другим државним органима и органима локалне самоуправе и дају мишљења и предлоге у вези са питањима која су од интереса за привреду.

Чланови коморе су привредна друштва и други облици организовања који обављају привредну делатност укључујући банке и друге финансијске организације као и организације за осигурање имовине и лица. Такође, чланови коморе су и предузетници који у виду занимања обављају привредну делатност укључујући и њихове задруге.

Исто тако, чланови коме могу бити и пословна и стручна удружења и друштва и организације које обављају делатност у областима здравствене, социјалне, борачке, односно инвалидске заштите, друштвене бриге о деци и другим областима, као што су социјална сигурност, образовање, наука, култура, физичка култура, као и организације које својом делатношћу унапређују рад и пословање привредних субјеката или су у областима које су утврђене законом, о чему одлуку доноси надлежни орган коморе.

Делатност коморе је:94

- пружање и организовање стручне помоћи својим члановима ради побољшања и унапређивања њиховог пословања,

- проучавање питања која се односе на привредне гране заступљене у комори,праћења појава привредног живота и оцењивање њиховог дејства на привреду Републике Србије, односно своје територије,

- подстицање истраживања у области научно-технолошког развоја,

- унапређивање и успостављање економске сарадње са иностранством, организовање привредне и туристичко-информативне пропаганде, сајмова, привредних изложби и других промотивних активности за потребе својих чланова,

94 Закон о привредним коморама, чл. 8., објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 65/2001.

- представљање домаће привреде у земљи и иностранству и укључивање исте у међународну размену роба и услуга на начин којим е својим члановима олакшати приступ светском тржишту,

- пружање правовремених и квалитетних информација својим члановима ради проналажења потенцијалних партнера и њиховог међусобног повезивања,

- унапређивање предузетништва и менаџмента и праћење и преношење међународних искустава у тим областима, а нарочито менаџмента у области система квалитета,

- пословно повезивање и информисање чланова коморе,

- давање предлога надлежним државним органима за развој и увођење различитих инструмената заштите домаће привреде,

- покретање иницијативе о анти-дампингу у вези некоректног понашања страних произвођача на домаћем тржишту,

- пружање помоћи својим члановима у вези са финансирањем и кредитирањем производње у сарадњи са пословним банкама,

- неговање добрих пословних обичаја и пословног морала,

- организовање предавања, семинара и специјализованих курсева ради усавршавања и обуке кадрова у привреди, и издавање одговарајућих уверења коморе,

- усклађивање интереса чланова коморе,

- пружање помоћи при оснивању нових привредних субјеката и преструктуирању постојећих,

- припремање и промовисање типских уговора између привредних субјеката,

- обављање и других послова од интереса за чланове коморе.95

Привредна комора Србије, поред горе наведеног, обавља и следеће послове:

95 Закон о привредним коморама, чл. 10., објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 65/2001.

- врши одређена јавна овлашћења која су јој поверена законским одредбама,

- пред државом и другим органима у области привредног система штити интерес својих чланова,

- покреће иницијативу за доношење нормативних аката из области привредног система, развојне и економске политике, и учествује у припреми истих,

- издаје потврде, уверења и друге исправе.

Комором управљају њени чланови преко својих представника у њеним органима, који е бирају на начин који је утврђен статутом коморе.

Органи коморе су:

- Скупштина,

- Управни одбор и

- Надзорни одбор.

Скупштину коморе сачињавају представници чланова коморе на начин утврђен статутом.

Скупштина коморе доноси статут, финансијски план, годишњи обрачун и програм рада коморе, бира и разрешава чланове управног одбора и надзорног одбора и председника коморе, утврђује ставове и даје смернице за рад органа и тела коморе у области економског развоја и привредног система, одлучује о другим значајнијим питањима и обавља послове који су утврђени законским одредбама.

Управни одбор је орган управљања комором и он припрема предлоге одлука за скупштину и извршава њене одлуке, такође, он доноси акта утврђена статутом и обавља друге послове из делокруга коморе.

Надзорни одбор врши контролу над радом коморе, прегледа периодичне и годишње обрачуне и утврђује да ли су исти сачињени у складу са постојећим нормативима, остварује увид у извршавању обавеза чланица и контролише начин коришћења средстава коморе.

Председник представља комору и одговоран је за рад и законитост рада коморе. Он такође, усклађује рад коморе и обавља друге послове утврђене законом и статутом.

Основни акт коморе је статут и њиме се утврђују задаци, облици рада и организовања коморе, делокруг и овлашћења органа коморе, права и обавезе и одговорност чланова и сва друга питања која су у вези са радом коморе.

При привредној комори Србије образују се:

- Суд части,

- Стални изабрани суд и

- Спољнотрговинска арбитража.

Суд части је независтан орган коморе. Он одлучује о повредама добрих пословних односа у спољнотрговинском пословању, о нарушавању јединственог тржишта, монополистичким радњама на том тржишту као и о повредама добрих пословних обичаја на том тржишту. Такође, суд части разматра неизвршавање обавеза и неспровођење у живот донетих одлука.

Општим актом коморе који доноси скупштина коморе утврђује се организација, састав, начин избора, ближе одредбе о његовој надлежности као и начин разрешавања чланова суда части.

При привредној комори Србије образује се стални изабрани суд који одлучује о међусобним привредним споровима чланова коморе, уколико заинтересоване стране у спору писмено уговоре надлежност тог суда.

Одлука сталног изабраног суда је коначна и има снагу правоснажне пресуде. Поступак посредовања и арбитражни поступак сталног изабраног суда Привредне коморе Србије утврђени су Правилником о Сталном изабраном суду при Привредној комори Србије.

Такође, при Привредној комори Србије образована је спољнотрговинска арбитража чији је рад регулисан Правилником о спољнотрговинској арбитражи.

Спољнотрговинска арбитража при Привредној комори Србије решава оне спорове који настају у спољнотрговинским односима у оним случајевима када је то предвиђено уговором између наших и иностраних привредних субјеката. Странке које су уговориле надлежност спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије тиме су прихватиле и све одредбе Правилника о спољнотрговинској арбитражи при Привредној комори Србије.

Органи Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије су:

- Председништво,

- Секретаријат,

- Арбитражно веће и

- Судије појединци.

Председништво Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије у ширем саставу сачињавају: председник, секретар и осам судија појединаца. Председник, потпредседник и секретар представљају Председништво у ужем смислу. Чланове Председништва бира и разрешава Скупштина Привредне коморе Србије на период од четири године, с тим што чланови Председништва могу бити поново бирани.

Секретаријат Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије обавља стручне и административне послове арбитраже.

Арбитражно веће сачињавају најмање три судије са листе судија појединаца.

Листу судија појединаца на предлог Председништва у ширем саставу утврђује сваке четврте године Скупштина Привредне коморе Србије, с тим што судије који се налазе на листи могу бити поново предложени.

Странке у спору које желе да користе услуге арбитраже упућују Секретаријату арбитраже писмену тужбу са одговарајућим прилозима. Секретаријат арбитраже тужбу са прилозима доставља туженој страни тражећи да она да одговор у року од 30 дана од дана пријема тужбе.

У свом одговору тужена страна све до закључења главне расправе може поднети противтужбу.

Уколико стране у спору нису другачије уговориле спорове чија вредност не прелази 200.000 динара по важећем курсу решава арбитар појединац, а преко тога арбитражно веће с тим што свака страна у спору предлаже са листе судију. Уколико стране у спору не изаберу судију појединца бира га председник арбитраже. У споровима који се износе пред Веће, тужилац именује свог судија приликом подношења тужбе, а туженик у року одређеном за одговор на тужбу.

Пре арбитражног поступка може да буде покренут поступак мирења у складу са Правилником о Спољнотрговинској арбитражи при Привредној комори Србије. Овај поступак обухвата посредовање арбитраже, образовање Комисије за мирење и помирење. Предлог за помирење може Секретаријату арбитраже поднети једна или обе стране. У предлогу се излаже чињенично стање и гледиште предлагача, а прилажу се и потребна документација.

У случају обостране сагласности за мирење, образује се Комисија за мирење коју сачињавају по један представник кога именују заинтересоване стране и представник арбитраже кога именује председник арбитраже са листе судија.

Комисија за помирење на основу прикупљене документације и сагледавања чињеничног стања доставља заинтересованим странама свој предлог за решење спора, који заинтересоване стране могу, али не морају прихватити.

1.14. ЗАШТИТА КОНКУРЕНЦИЈЕ

Реч конкуренција потиче од латинске речи concurentia која означава супарништво, такмичење, надметање.

У економији конкуренција има већи број значења која су углавном везана за привредно понашање привредних субјеката при размени, структури тржишта, услове формирања цене, односно услове у којима се формира како понуда, тако и потражња.

У ужем смислу, под конкуренцијом подразумевамо скуп услова понашања привредних субјеката у оквиру размене приликом формирања тржишне цене.

У ширем смислу под конкуренцијом подразумевамо укупност производних односа који се изражавају како разменом, тако и прометом.

У теорији су присутни следећи облици конкуренције:

- потпуна конкуренција,

- непотпуна конкуренција и

- монополистичка конкуренција.

Потпуну конкуренцију карактеришу следећи услови привредне структуре и понашања привредних субјеката:

- атомизирана структура привредних субјеката,

- апсолутна еластичност понуде и потражње,

- присуство принципа рационалности у привређивању са тежњом да се исти максимизира,

- немогућност привредних партнера да утичу на ниво цене, већ нужност да им се прилагоде својим производним одлукама, и

- непостојање природних и правних препрека за слободно кретање производних ресурса и формирање цене.

Непотпуна конкуренција је она конкуренција у којој недостаје или је измењен било који услов из потпуне конкуренције.

Монополистичка конкуренција садржи само један од услова потпуне конкуренције, тј. принцип рационалности у привређивању чија је тежња да се исти максимизира.

Потпуну конкуренцију идентификујемо са либералном фазом капитализма, непотпуну и монополистичку конкуренцију са монополистичком и друштвено-капиталистичком фазом, односно са фазама и типовима социјалистичких система привређивања (централно-плански систем, тржишни социјализам, тржишно-плански социјализам итд.).

Конкурентни односи између учесника на тржишту могу бити различити и они зависе од:

- броја и величине купаца,

- броја и појединачне величине продаваца,

- мање или веће могућности појава нових конкурената, како продаваца, тако и купаца на тржишту,

- просторне дистрибуције купаца и продаваца,

- хомогености или диференцијације производа,

- стабилности и еластичности тражње за одређеним производом,

- стабилности и ефикасности тражње, итд.

У пракси, конкуренција се јавља како у оквиру поједине гране делатности, тако и између грана, а такође је присутна и конкуренција капитала.

1.14.1. Појам заштите конкуренције

Под појмом заштите конкуренције подразумевају се све мере и средства које се предузимају и користе ради обезбеђивања равноправности учесника на тржишту, а у циљу подстицања и њихове економске ефикасности у привређивању.

Под повредом конкуренције сматрају се оне активности привредних субјеката и других правних и физичких лица као и осталих учесника на тржишту којима се у повећаном обиму спречава, ограничава, односно нарушава конкуренција првенствено стварањем, ограничавањем и злоупотребом свог доминантног положаја на тржишту.

Степен повреде конкуренције процењује се за сваки случај њене повреде зависно од обима и динамике остварене на тржишту.

Степен повреде конкуренције процењује се за сваки случај њене повреде зависно од обима и динамике остварене на тржишту.

1.14.2. Извори права

Извори права за заштиту конкуренције које учесници привређивања примењују на тржишту при размени производа и услуга су:

- Закон о заштити конкуренције,96

- Закон о заштити потрошача,97

- Закон о ценама,98

- Закон о оглашавању,99

- споразуми,

- уговори,

- усаглашена пракса,

- одлуке удружења учесника на тржишту.

1.14.3. Комисија за заштиту конкуренције

96 Закон о заштити конкуренције, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 79/2005.97 Закон о заштити потрошача, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 79/2005.98 закон о ценама, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 79/2005.99 Закон о оглашавању, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 79/2005.

Комисија за заштиту конкуренције је самостална и независна организација која обавља јавна овлашћења која су утврђена законским одредбама. Она има статус правног лица, а седиште јој је у Београду.

Надлежност Комисије је:

- решавање о правима и обавезама учесника у конкуренцији на тржишту у области конкуренције,

- учествовање у доношењу норматива који се односе на заштиту конкуренције,

- предлагање Влади доношење нормативних аката из области заштите конкуренције,

- праћење и анализирање услова конкуренције на појединим тржиштима,

- давање мишљења надлежним органима на поједине прописе који се односе на заштиту конкуренције,

- остваривање међународне сарадње у области заштите конкуренције, ради остваривања међународне сарадње у области заштите конкуренције, као и ради остваривања међународних обавеза,

- сарадња са органима државе и локалне самоуправе, ради обезбеђивања услова за остваривање конкуренције,

- води евиденцију о пријављеним споразумима, о учесницима који имају доминантни положај на тржишту,

- обавља и друге послове везане за заштиту конкуренције.

Орган Комисије за заштиту конкуренције је Савет комисије који има пет чланова које на предлог овлашћених предлагача бира Скупштина из реда угледних стручњака у области права или економије.

Овлашћени предлагачи су:

- Удружења правника Србије,

- Научно друштво економиста Србије,

- Адвокатска комора Србије,

- Привредна комора Србије, и

- Влада Републике Србије.

Овлашћени предлагачи предлог кандидата за Савет Комисије за заштиту конкуренције утврђују самостално, а Влада на предлог надлежног министра за трговину.

Мандат члана Савета Комисије за заштиту конкуренције престаје истеком времена на које је изабран, разрешењем или из разлога предвиђеним законом.

Комисију представља и заступа председник Савета, а у случају његове спречености заменик председника Савета.

Рад Савета је јаван, а одлуке се доносе већином гласова присутних чланова Савета, уколико је испуњен кворум од најмање три члана. У случају једнаке поделе гласова одлучује глас председника Савета, односно његовог заменика.

Председник Савета руководи радом Савета и обавља све послове утврђене законом, статутом, правилником и другим актима Комисије.

Комисија је овлашћена да изриче новчане казне.

Новчаном казном у висини од 1 до 10% од укупног годишњег прихода у претходној обрачунској години казниће се за прекршај учесник на тржишту који:

- закључи или изврши забрањен споразум,

- не изврши мере наложене решењем Комисије,

- спроведе концентрацију за коју није издато одобрење за њено спровођење,

- спроведе концентрацију за коју је издато одобрење за њено спровођење на основу нетачних или непотпуних података,

- новчаном казном у висини од 1 до 3% од укупног годишњег прихода у претходној обрачунској години казниће се за прекршај учесник на тржишту који:

- не пријави споразум који може бити изузет од забране,

- не поступи по захтеву Комисије да јој достави или саопшти тражене податке, или јој саопшти или достави непотпуне или лажне податке,

- новчаном казном у висини од 1 до 10% од укупног годишњег прихода рачунатог у складу са прописима којима се уређује порез на доходак грађана за претходну обрачунску годину казниће се одговорно лице у правном лицу за прекршај ако закључи или изврши забрањени споразум,

- новчаном казном од 1 до 3% од укупног годишњег прихода у складу са прописима којима се уређује порез на доходак грађана на претходну обрачунску годину казниће се одговорно лице за прекршај ако не пријави споразум који може бити изузет од забране.

1.14.4. Злоупотреба доминантног положаја

Под доминантним положајем на релевантном тржишту сматра се онај учесник који послује самостално независно од других учесника, односно који доноси пословне одлуке на водећи рачуна о одлукама својих партнера.

Доминантан положај има онај учесник чији је удео на тржишту већи од 40% од осталих учесника. Такође, доминантан положај може да има и онај учесник чији је удео на тржишту мањи од 40%, уз услов да се то докаже што није случај код учешћа преко 40%.

Удео на релевантном тржишту утврђује се на основу постојећих економских критеријума који одређују положај појединих учесника на тржишту у односу на количину робе или услуга и остварени приход од истих.

Колективни доминантни утицај могу имати два или више учесника на тржишту који су повезани заједничким везама, тако да на тржишту делују као један учесник. Колективни доминантни утицај на тржишту јавља се у оним случајевима када два или више учесника на тржишту имају удео већи од 50% од осталих учесника. Колективни доминантни утицај настаје и у случајевима када два или више учесника на тржишту имају мањи утицај од 50% уколико се то докаже, што није потребно код учешћа преко 50%.

Забрањен је доминантни положај како робе, тако и услуга оним радњама којима се ограничава, спречава или нарушава процес конкуренције, а нарочито активности којима се:

- посредно или непосредно намеће неправедна куповина продајна цена или други услови пословања,

- ограничавају услови производње, учешће на тржишту на штету потрошача,

- у пословању примењују неједнаки услови за исте послове са различитим учесницима на тржишту.

1.14.5. Концентрација учесника на тржишту

Концентрација учесника на тржишту настаје у следећим случајевима:

- приликом остваривања статусних промена које су утврђене законом,

- у случајевима стицања непосредне или посредне контроле једног или више учесника на тржишту над другим учесником или његовим делом,

- оснивања и заједничког контролисања новог учесника на тржишту од стране најмање два независна учесника на тржишту, који послује на дугорочној основи и који има све функције независног учесника на тржишту и приступ тржишту.

Сматра се да је учесник на тржишту стекао контролу уколико је ималац, односно носилац права контроле или ако исту врши по неком основу.

Контрола је могућност одлучујућег утицаја на пословање учесника на тржишту а која проистиче из одређеног права, уговора или неког другог основа.

Облици контроле остварују се појединачно или комбиновано узимајући при томе правне и стварне чињенице али не и намере заинтересованих страна. Две или више концентрација које су остварене између истих учесника на неком од тржишта у временском интервалу краћем од две године, сматрају се као једна концентрација, а као време њеног извршења узима се последњи дан њиховог извршења.

За остваривање концентрације потребно је одобрење Комисија за заштиту конкуренције.

Захтев за одобрење концентрације подноси се Комисији за конкуренције уз услов да су испуњени следећи услови, и то да:

Укупан приход свих учесника у концентрацији остварен на тржиштима Републике Србије остварен у претходној обрачунској годинине прелази десет милиона евра у динарској противвредности по курсу надан састављања обрачуна,

Укупан годишњи приход свих учесника у концентрацији на светском тржишту остварен у претходној години прелази износ од педесет милиона евра у динарској противвредности по обрачунском курсу на дан састављања годишњег обрачуна с тим што најмање један учесник концентрације мора да буде регистрован на територији Републике Србије.

У првој години пословања горе наведени износ рачуна се на основу оствареног прихода у претходној години на нивоу 12 месеци. При утврђивању укупног годишњег приход ау претходној години не урачунава се онај приход који учесници концентрације остваре у међусобној пословној сарадњи.

Комисија за конкуренцију након разматрања примљеног захтева за концентрацију доноси одговарајуће решење. Учесници концентрације без позитивног решења не могу спроводити процес концентрације.

У случају доношења негативног решења због неиспуњавања неког услова, уколико се исти накнадно оствари Комисија доноси ново позитивно решење.

Одобрене концетрације уписују се у одговарајући регистар.

1.15. СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ У ПРИВРЕДНИМ СУБЈЕКТИМА.

Током пословања законске одредбе омогућавају остваривање статусних промена.

Под статусном променом привредног друштва подразумева се:

- спајање,

- подела и

- одвајање.

У статусној промени привредног друштва могуће је комбиновање статусних промена спајања и поделе или статусне промене спајања и одвајања.

1.15.1. Спајање

Спајање привредног друштва је статусна промена која обухвата:

- спајање уз припајање и

- спајање уз оснивање.

Спајање уз припајање је статусна промена којом једно друштво престаје да постоји без ликвидације уз пренос целокупне своје имовине и обавезе друштву, односно стицаоцу са којим се припаја у замену за издавање акција или удела акционарима или члановима друштва преосталог спајањем од стране друштва стицаоца, а ако је потребно и новчану доплату која не прелази 10% номиналне вредности тако издатих акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

Спајање уз оснивање је статусна промена којом два или више привредних друштава престају да постоје без ликвидације преносећи целокупну своју имовину и обавезе у замену за издавање од новооснованог друштва акције или уделе акционарима или члановима преосталог друштва и ако је потребно, новчану доплату која не прелази 10% номиналне вредности акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

Управни одбори акционарских друштава припремају нацрт уговора о спајању уз припајање у писаној форми који садржи податке о:100

- врсти, пословном имену друштва, седишту и адреси сваког друштва преосталог припајањем и друштва стицаоца,

- сразмери замене акција и износу било ког новчаног плаћања,

- тачном опису начина доделе акција акционарима друштва преосталог припајањем при њиховој замени,

- дану од којег акционари друштва преосталог припајањем стичу право да учествују у добити друштва стицаоца по основу замењених акција, а по потреби и о другим посебним условима за остваривање тог права,

- дану од кога се сматра да су послови друштва престали припајањем предузети за рачун друштва стицаоца,

100 Ibidem, чл. 384.

- посебним правима која друштво стицалац даје имаоцима акција за које су везана посебна права и имаоцима других хартија од вредности које је издало друштво које је престало припајањем или о предложеним мерама у вези са тим,

- правима датим директору или члану управног одбора било ког друштва које учествује у спајању уз припајање,

- друге податке које садржи оснивачки акт друштва.

Саставни део уговора су и предлог измена оснивачког акта и предлог статута друштва после спајања припајањем.

Управни одбор сваког од друштава учесника у спајању уз припајање сачињен детаљан извештај са објашњењем уговора о спајању уз припајање, са анализом рентабилности и тржишне положаје учесника.

Нацрт уговора о спајању уз припајање подлеже ревизији једног или више ревизора сваког друштва које учествује у спајању уз припајање кога именује надлежни суд у ванпарничном поступку на предлог управних одбора друштава која учествују у спајању уз припајање.

Именовани ревизор од стране надлежног суда у року од два месеца саставља свој извештај који садржи нарочито:101

- образложење на приказ свих важних делова имовине и обавеза друштва која учествују у овој статусној промени,

- податке о примењеној методи процене вредности свих друштава која учествују у спајању уз припајање, ради утврђивања сразмере замене акција која је предложена у нацрту уговора о спајању уз припајање, разлоге због којих је примењен тај метод и образложење из којег треба да се види да ли је тај метод примерен околностима тог случаја,

- податке о посебним тешкоћама у процени вредности друштава која учествују у спајању уз припајање, ако их је било.

Уколико друштва која учествују у спајању уз припајање имају надзорни одбор, извештај управног одбора и извештај ревизора о уговору о спајању уз припајање доставља се и надзорном одбору који о тим извештајима сачињава писани извештај.

101 Ibidem, чл. 386

Нацрт уговора о спајању уз припајање доставља се и регистру и објављује се у складу са законским одредбама најкасније 30 дана пре одређеног дана за одржавање скупштине акционара која о њему одлучује.

Привредно друштво које учествује у спајању уз припајање дужно је да у просторијама свога седишта акционарима, најкасније 30 дана пре одржавања скупштине акционара која треба да одлучи о спајању уз припајање, стави на увид, и то:102

- нацрт уговора о спајању,

- измене оснивачког акта и статута друштва стицаоца,

- финансијске извештаје свих друштава која су спајају уз припајање у последње три године,

- посебан рачуноводствени извештај који изражава стање друштва највише три месеца пре дана у којем је сачињен нацрт уговора о спајању уз припајање, ако се последњи финансијски извештај тог друштва односи на пословну годину која се завршила више од шест месеци пре сачињавања нацрта уговора о спајању уз припајање,

- извештаје управног одбора о спајању уз припајање свих друштава која учествују у спајању уз припајање или њихов заједнички извештај,

- извештај о ревизији спајања уз припајање свих друштава која учествују у том поступку или заједнички извештај о ревизији,

- извештај надзорног одбора свих друштава која учествују у спајању уз припајање, уколико постоји надзорни одбор.

Одлука о усвајању уговора о спајању уз припајање доноси се квалификованом већином.

Нацрт уговора о спајању уз припајање усвајају у истоветном тексту скупштине свих друштава која учествују у спајању уз припајање.

Потписи овлашћених заступника друштава која учествују у спајању уз припајање по одлуци о усвајању уговора о спајању уз припајање оверавају се.

102 Ibidem, чл. 389.

Са одлуком о одобрењу уговора о спајању уз припајање усвајају се на исти начин и све потребне измене оснивачког акта и статута друштва стицаоца.

Спајање уз припајање може се вршити и на основу одлуке управног одбора друштва стицаоца, без одлуке његове скупштине под условом да:103

- нацрт уговора о спајању уз припајање буде објављен у складу са законом којим се уређује регистрација привредних субјеката и то најкасније 30 дана пре дана када би седница скупштине акционара које престаје спајањем уз припајање требало да буде одржана,

- акционарима друштва стицаоца у његовом седишту буде омогућен увид у нацрт уговора о спајању уз припајање, финансијске извештаје свих друштава која учествују у спајању уз припајање у последње три године, посебан финансијски извештај рачуноводства за текућу годину, извештај управног одбора, извештај о ревизији спајања уз припајање и извештај надзорног одбора, ако га има најкасније 30 дана пре одржавања скупштине друштва које престаје припајањем на којој је усвојен нацрт уговора о спајању уз припајање.

Један или више акционара друштва стицаоца са најмање 5% учешћа у његовом основном капиталу не захтева одржавање скупштине акционара тог друштва ради одлучивања о спајању уз припајање у року од 30 дана од дана одржавања скупштине друштва које престаје припајањем на којој је усвојен нацрт уговора о спајању уз припајање.

Повећање основног капитала друштва стицаоца код спајања уз припајање спроводи се у складу са одредбама закона о повећању основног капитала акционарског друштва новим улозима.

Вредности исказане у финансијском извештају друштва која престају припајањем исказују се у финансијском извештају друштва стицаоца после спајања уз припајање.

103 Ibidem, чл. 391.

Повериоци чија су потраживања настала до објаве нацрта уговора о спајању уз припајање имају право да у року од 30 дана од дана те објаве писаним путем захтевају обезбеђење или намирење ненамирених пуноважних потраживања како доспелих, тако и недоспелих од друштва које учествује у поступку спајања уз припајање које им је дужник.

Привредно друштво које је престаје припајањем и друштво стицалац подносе пријаву за регистрацију спајања уз припајање која се врши у складу са законом којим се уређује регистрација привредних субјеката.

Спајање уз припајање акционарског друштва у поједностављеном поступку је спајање уз припајање једног или више подређених друштава, у којима друштво стицалац има најмање 90% акција са правом гласа, само на основу одлуке скупштине друштва стицаоца и без ревизије спајања уз припајање.

У поједностављеном поступку потпуно подређено друштво може одлуком своје скупштине да се споји уз припајање контролном друштву, као свом једином акционару и друштву стицаоцу.

На спајање уз оснивање и спајање уз припајање и спајање уз оснивање примењују се одредбе о спајању уз припајање.

1.15.2. Подела

Подела привредног друштва може се остварити:

- поделом уз припајање,

- поделом уз оснивање и

- поделом уз припајање и поделом уз оснивање.

Подела уз припајање је статусна промена којом привредно друштво престаје да постоји без ликвидације преносећи на два или више постојећих друштава са којима се спаја уз присвајање целокупне имовине и обавезе у замену за издавање акција или удела друштва стицаоца акционарима или члановима друштва преосталог поделом, и ако је потребно, новчано плаћање које не прелази 10% номиналне вредности тако издатих акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

Подела уз оснивање је статусна промена којом привредно друштво престаје да постоји без ликвидације преносећи на једно или више нових друштава која се тиме оснивају сву имовину и обавезе у замену за издавање акција или удела нових друштава или друштва преосталог поделом, и ако је потребно новчану доплату која не прелази 10% номиналне вредности тако издатих акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

На поделу уз припајање и поделу уз оснивање примењују се одредбе о спајању уз припајање.

1.15.3. Одвајање

Одвајање је статусна промена друштва која обухвата:

- одвајање уз припајање,

- одвајање уз оснивање и

- одвајање уз припајање и одвајање уз оснивање.

Одвајање уз припајање је статусна промена друштва којом привредно друштво дељеник преноси један или више делова своје имовине и припадајући део обавеза на једно или више постојећих друштава при чему то друштво остаје д постоји као правно лице, а сви или део његових акционара, односно чланова, уз очување принципа равноправности постају акционари, односно чланови друштва стицаоца у замену за акције, односно уделе акционарима или члановима друштва дељеника за акције, односно уделе друштва стицаоца и ако је потребно новчано плаћање које не прелази 10% номиналне вредности тако издатих акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

Одвајање уз оснивање је статусна промена којом привредно друштво дељеник преноси један или више делов своје имовине и припадајући део обавеза на једно или више тиме новооснованих друштава или на једно или више друштава са којима се спаја у новоосновано друштво уз замену за акције, односно уделе друштва дељеника за издавање акција или удела нових друштава која се тиме оснивају акционарима или члановима друштва дељеника и ако је потребно новчано плаћање, које не прелази 10% номиналне вредности тако издатих акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

На одвајање и припајање и одвајање уз оснивање примењују се одредбе о спајању уз припајање.

Статусне промене спајања, поделе и одвајање примењују се на:

- спајање уз припајање код друштва с ограниченом одговорношћу и на спајање акционарског друштва са друштвом с ограниченом одговорношћу,

- подела уз припајање код акционарског друштва,

- одвајање уз припајање и одвајање уз оснивање код акционарског друштва,

- подела и одвајање код друштва с ограниченом одговорношћу и

- спајање, подела и одвајање са учешћем ортачког и командитног друштва.

1.16. ПРОМЕНА ПРАВНЕ ФОРМЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

Промена правне форме привредних друштава је прелазак из једне правне форме и другу правну форму.

Законске одредбе предвиђају следеће облике промене правне форме код привредних друштава и то:

- у поступку ликвидације,

- акционарског друштва и друштва с ограниченом одговорношћу,

- акционарског друштва и ортачко или командитно друштво,

- друштва с ограниченом одговорношћу у акционарско друштво,

- ортачког и командитног друштва у друштво с ограниченом одговорношћу и акционарско друштво.

Привредно друштво над којим се спроводи поступак ликвидације може променити правну форму до почетка деобе и исплате ликвидационог остатка ортацима, члановима или акционарима који преостану пошто се подмире повериоци друштва.

Уколико друштво у ликвидацији донесе одлуку о промени правне форме поступак ликвидације се обуставља.

Акционарско друштво може променити правну форму у друштво с ограниченом одговорношћу на следећи начин:104

104 Ibidem, чл. 431.

- управни одбор акционарског друштва утврђује предлог одлуке о промени правне форме,

- сазива се скупштина акционара најмање 30 дана пре одржавања.

Уз позив за скупштину прилажу се следећа документа:

- предлог одлуке о промени правне форме и извештај управног одбора који објашњава услове и законску и економску основаност за промену правне форме,

- препоруку управног одбор ау вези са одлуком о промени правне форме и

- обавештење о правима акционара да не прихвате одлуку о промени правне форме.

- одлука о промени правне форме усваја се на скупштини акционара друштва које мења правну форму квалификованом већином.

После окончања поступка промене правне форме акционарског друштва у друштво са ограниченом одговорношћу друштво подноси пријаву са прилозима у складу са законским одредбама којим се уређује регистрација привредних субјеката, о промени правне форме, ради регистровања и објављивања.

Регистрацијом промене правне форме акционарског друштва у друштво с ограниченом одговорношћу настају следеће правне последице:105

- друштво које учествује у поступку правне форме је друштво које се у одлуци о промени правне форме идентификује као друштво с ограниченом одговорношћу,

- друштво с ограниченом одговорношћу преузима сву имовину и обавезе акционарског друштва,

- судски и други поступци и потраживања против акционарског друштва настављају се против друштва с ограниченом одговорношћу које је правни следбеник акционарског друштва,

- акције акционарског друштва конвертују се у уделе друштва с ограниченом одговорношћу, обвезнице, новац или другу имовину,

105 Ibidem

- титуларима заменљивих обвезница, вараната и других обвезница и сличних хартија од вредности које нису акције обезбеђују најмање иста посебна прва након промене правне форме, осим ако је одлуком о издавању тих хартија другачије предвиђено или ако је другачије уговорено са њиховим имаоцима.

Акционарско друштво може променити правну форму у ортачко или командитно друштво једногласном одлуком свих акционара који стичу статус ортака с неограниченом одговорношћу.

У одлуци скупштине акционарског друштва о промени правне форме тога друштва у командитно друштво наводи се који акционари имају статус командитора, а који комплементара.

Регистрацијом промене правне форме акционарског друштва у ортачко или командитно друштво настају следеће промене:106

- акционарско друштво наставља са радом као ортачко или командитно друштво,

- ортачко или командитно друштво је правни следбеник акционарског друштва,

- престају сва овлашћења правне последице у складу с природом ортачког или командитног друштва насталог променом правне форме акционарског друштва.

Промена правне форме друштва с ограниченом одговорношћу у акционарско друштво обавља се на исти начин као код промене акционарског друштва у друштво с ограниченом одговорношћу.

Промена правне форме ортачког и командитног друштва у друштво са ограниченом одговорношћу и акционарско друштво обавља се на исти начин као код промене акционарског друштва у друштво са ограниченом одговорношћу, односно у командитно друштво.

1.17. ЛИКВИДАЦИЈА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

Ликвидација привредног друштва спроводи се у случајевима

106 Ibidem

када друштво има довољно финансијских средстава за откриће својих обавеза, а нарочито:107

- ако му је изречена мера забране обављања делатности због тога што не испуњава услове за обављање делатности, а у року одређеном у изреченој мери не испуни те услове, односно не промени делатност,

- ако престану да постоје природни и други услови за обављање делатности,

- истеком времена за које је основано,

- ако се број оснивача, односно чланова привредног друштва осим код акционарског друштва и друштва с ограниченом одговорношћу сведе на један, а у року од шест месеци се не пријави нови члан,

- ако није организовано у складу са законом,

- ако не обавља делатност дуже од две године непрекидно и

- у случају ништавности оснивања друштва.

Ликвидација привредног друштва спроводи се на основу одлуке ортака, чланова или акционара, и то:

- у случају ортачког друштва, једногласном одлуком свих ортака, ако оснивачким актом није одређено одлучивање већином гласова,

- у случају командитног друштва једногласном одлуком свих комплементара, ако оснивачким актом друштва није одређено одлучивање већином гласова,

- у случају друштва с ограниченом одговорношћу, одлуком коју доноси скупштина чланова друштва,

- у случају акционарског друштва одлуком коју доноси скупштина акционара друштва квалификованом већином.

Одлука о покретању поступка ликвидације привредног друштва региструје се и објављује у складу са законским одредбама којима се уређује регистрација привредних субјеката.

Привредно друштво у ликвидацији објављује обавештење о одлуци о ликвидацији и оно мора да:108

107 Ibidem, чл. 347. и 348.108 Ibidem, чл. 351.

- буде објављено најмање три пута у временским размацима не мањим од 15 дана нити дужим од 30 дана,

- да садржи позивање на 351 члан Закона о привредним друштвима,

- садржи поштанску адресу где се шаље пријава од стране повериоца,

- садржи упозорење да ће потраживање бити преклудирано ако га поверилац не пријави, односно не покрене одговарајући судски поступак.

Потраживања поверилаца ће бити преклудирана:

- ако се не пријаве у року од 30 дана од дана објављивања последњег обавештења,

- ако потраживање буде оспорено, а повериоци не покрену поступак пред надлежним судом у року од 30 дана од дана пријема обавештења о оспоравању тог потраживања.

После објављивања ликвидације привредно друштво не може предузимати нове послове, већ само оне послове за спровођење ликвидационог поступка као што су продаја имовине, плаћање поверилаца, наплата потраживања и друге послове нужне за ликвидацију друштва.

У поступку ликвидације друштва не плаћају се дивиденде нити се имовина друштва расподељује ортацима, члановима или акционарима.

У поступку ликвидације делатности и послове привредног друштва воде лица која су имала иста овлашћења и пре ликвидације, ако друштво не изабере друго лице или лица.

Лице или лица која имају овлашћења у поступку ликвидације привредног друштва називају се ликвидациони управници.

На захтев било ког лица које води друштво суд може у оправданим случајевима именовати другог ликвидационог управника ради замене ликвидационог управника изабраног од стране друштва.

Ликвидациони управник привредног друштва завршава текуће пословање друштва, наплаћује потраживања, измирује обавезе и уновчава имовину друштва.

Најкасније три месеца по отварању поступка ликвидације ликвидациони управник привредног друштва саставља биланс стања и подноси га ортацима, комплементарима или скупштини чланова или акционарима на усвајање

Ликвидациони управник привредног друштва подноси привремени извештај о својим радњама, са образложењем разлога због којих се ликвидација наставља, а није завршена, као и финансијски извештај најкасније у року од три месеца по истеку сваке пословне године уколико ликвидација траје дуже од годину дана.

Уколико ликвидациони управник утврди да имовина привредног друштва није довољна да се намире потраживања повериоца, он је дужан да одмах обустави процес ликвидације и да покрене поступак стечаја (банкротства).

После подмирења дугова привредног друштва ликвидациони управник саставља извештај о спроведеној ликвидацији, завршни ликвидациони биланс и предлог о подели ликвидационог остатка друштва.

Ликвидациони остатак друштва, ако одлуком надлежног суда, уговором ортака и статутом друштва није другачије предвиђено, расподељује се:109

- за плаћање ортака чланова или акционара са преференцијалним акцијама који имају право првенства на плаћање у складу са оснивачким актом,уговором ортака, чланова или акционара друштва,

- за плаћање ортацима (ус случају ортачког или командитног друштва), члановима (у случају друштва с ограниченом одговорношћу сразмерно у делима у друштву и акционарима (у случају акционарског друштва) сразмерно поседованим акцијама у друштву,

- командитори командитног друштва, чланови друштва с ограниченом одговорношћу и акционари акционарског друштва који су примили исплате у доброј вери након што је привредно друштво у ликвидацији поступило у свему у складу са одредбама чланова 350 и 351 обавезни су на повраћај примљеног ако је за то потребно за намирење поверилаца друштва,

109 Ibidem, чл. 357.

- у случају спора у вези са расподелом имовине друштва у ликвидацији, члановима или акционарима друштва, ликвидациони управник одлаже расподелу до коначног решења спора, осим ако одлуком суда није другачије решено.

После окончања поступка ликвидације пословног друштва и одобрења финансијског извештаја састављеног са завршетком ликвидације и извештаја о спровођењу ликвидације од органа, комплементара, односно скупштине чланова или акционара, ликвидациони управник доставља сву расположиву документацију друштву и регистру са захтевом да друштво буде брисано из регистра.

Ликвидациони управник привредног друштва такође обавештава и одговарајући порески орган о престанку друштва достављањем о ликвидацији и других извештаја и докумената.

1.18. ПРИНУДНО ПОРАВНАЊЕ И САНАЦИЈА

Поступак принудног поравнања, стечаја и ликвидације, регулисан је Законом о принудном поравнању, стечају и ликвидацији.110

Поступак принудног поравнања спроводи веће тројице судија, од којих је један председник већа.

Када веће принудног поравнања утврди да су испуњени сви услови за покретање поступка принудног поравнања, својим закључком оно одређује управника принудног поравнања, који треба да:111

- испита стање имовине и пословање дужника,

- испита спискове поверилаца и дужникових поверилаца,

- испита веродостојност пријављених потраживања,

- оспори потраживања ако на основу саопштења поверилаца или из неког другог разлога посумња у њихову основаност,

- поднесе пријаву већу поравнања ако дужник поступа противно правилу на основу којег после подношења предлога за принудно поравнање.

110 Закон о принудном поравњању, стечају и ликвидацији, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 21/1989.111 Ibidem, чл. 53-152.

До доношења решења о отварању поступка принудног поравнања дужник може да обавља текуће послове ако поступа у складу са одредбама Закона о принудном поравнању.

Против поступања управника принудног поравнања дужник и поверилац могу да поднесу приговор већу поравнања.

Поступак за принудно поравнање покреће се на предлог дужника. Исто тако, поступак за принудно поравнање може да се покрене и на предлог повериоца уз дату сагласност дужника.

Предлогом за принудно поравнање предлажу се начин и рок за исплату потраживања у смањеном износу, уз навођење процента који се нуди повериоцима за исплату њиховог потраживања. Проценат умањења не може да буде мањи од 50% у случајевима да се плаћање нуди за годину дана, односно 60% за две године. У случајевима кад се исплата потраживања нуди у пуном износу, рок за исплату не може да буде дужи од три године.

Уколико веће поравнања утврди да су испуњени услови за покретање поступка принудног поравнања, оно доноси решење о отварању поступка поравнања и одређује рочиште за принудно поравнање. Повериоци се позивају огласом ради закључивања принудног поравнања.

На рочишту за принудно поравнање представник дужника излаже финансијску ситуацију дужника и образлаже предлог за принудно поравнање. Уколико се на рочишту за принудно поравнање не постигне потребна већина за прихватање принудног поравнања, а дужник о року који му је дат не достави нову понуду за принудно поравнање, веће поравнања he одбити предлог за закључивање принудног поравнања и по службеној дужности ће отворити стечајни поступак.

Веће поравнања о свим својим одлукама обавештава регистарски суд који по службеној дужности уписује све достављене промене.

Санациони поступак се предузима у случајевима када предузеће не обавља одређене обавезе или има непокривене губитке, са циљем да се постојеће потешкоће отклоне. За решавање постојећих проблема предузеће сачињава санациони програм уз ангажовање сопствених средстава, односно сабраних средстава санатора.

Уколико је предузеће неликвидно, оно је дужно да сачини програм мера и активности за отклањање узрока неликвидности.

Губитак по завршном рачуну првенствено се покрива средствима резервног фонда, а ако она нису довољна, онда се траже средства са стране.

1.18.1. Стечај

Стечај је поступак колективног намирења обавеза на имовини презадуженог предузећа.

Стечајни поступак се спроводи у случајевима када је предузеће инсолвентно, тј. није у могућности да измирује своје обавезе, као и у случајевима предвиђеним законом.112

Редовни суд на чијем се подручју налази предузеће спроводи стечајни поступак по хитном поступку. На њега се примењују одредбе Закона о парничном поступку, уколико законом није другачије пред-виђено.

Органи стечајног поступка су:

- стечајно веће,

- стечајни управник и

- стечајни судија.

Факултативно, као саветодавни орган може да се образује одбор поверилаца.

Стечајно веће сачињавају три судије, од којих је један председник већа. Стечајни судија не може да буде члан стечајног већа.

1. Стечајно веће:

- одлучује о покретању претходног поступка утврђивања постојања услова за стечај и спроводи тај поступак,

- одлучује о отварању стечајног поступка,

- одлучује о приговорима стечајног управника против закључака и упутстава стечајног судије,

- одлучује о приговорима повериоца против закључака стечајног судије,

112 Ibidem, чл. 53-152.

- одређује започете послове који морају да се заврше у токустечајног поступка,

- одобрава предрачун трошкова стечајног поступка и одређује награду стечајном управнику,

- одлучује о одређивању и смењивању стечајног управника,

- одобрава нацрт за главну деобу и доноси решење о главној деоби стечајне масе,

- доноси решење о закључењу стечајног поступка,

- ради и друге послове предвиђене законом.

2. Стечајни судија решава сва питања у вези са спровођењем стечајног поступка уколико законским одредбама није предвиђена надлежност стечајног већа. Исто тако, стечајни судија надзире рад стечајног управника.

2. Стечајни управник има права и дужности органа управљања дужника, а исто тако он руководи пословима дужника и заступа га.

Стечајни управник:

- ажурира постојећу књиговодствену евиденцију до дана отварања стечајног поступка,

- саставља, уз сагласност стечајног судије, предрачун трошкова стечајног поступка и даје га на одобрење стечајном већу,

- образује комисију за инвентарисање,

- сачињава почетни биланс стечаја,

- попут доброг привредника стара се о завршетку започетих послова, а такође и необављених послова дужника, као и послова којима треба да се спречи настајање штете над средствима дужника,

- стара се о остваривању потраживања дужника,

- уновчава ствари дужника које улазе у новчану масу,

- саставља нацрт за главну деобу и нацрт за завршни стечајни биланс, уз сагласност стечајног судије,

- саставља нацрт одлуке о накнадној деоби.

Ради заштите интереса повериоца у стечајном поступку, стечајно веће може да образује одбор поверилаца.

Стечајни поступак се покреће предлогом овлашћеног лица, односно предлагача. Он је дужан да обезбеди аванс новчаних средстава које одреди стечајно веће за покриће трошкова стечајног поступка.

Након поднетог предлога за отварање стечајног поступка, стечајно веће доноси решење о покретању претходног поступка за утврђивање услова стечајног поступка, односно доноси решење о одбацивању стечајног поступка. Истим решењем одређује се и стечајни судија.

Стечајни судија у оквиру претходног поступка утврђује економско-финансијско стање дужника и подноси стечајном већу извештај са својим мишљењем да ли има места за отварање стечајног поступка. Након тога, стечајно веће заказује рочиште ради расправе о постојању услова за отварање стечајног поступка. Затим, стечајно веће доноси решење о отварању стечајног поступка над дужником или решење о одбијању предлога за отварање стечајног поступка.

У случајевима када је био отворен поступак за поравнање који се завршио без успеха, стечајни поступак се отвара по службеној дужности без претходног поступка испитивања економско-финансијског стања дужника.

О отварању стечајног поступка повериоци се обавештавају огласом, који се објављује на судској табли, а такође и у Службеном гласилу Републике Србије или Црне Горе.

Даном отварања стечајног поступка престају сва права пословног органа, заступника, као и органа управљања дужника, а те функције преузима стечајни управник.

Такође, престају радни односи радника дужника. Међутим, стечајно веће за време трајања стечајног поступка може да задржи потребан број радника дужника да би се завршили започети послови, односно за вођење стечајног поступка.

Даном отварања стечајног поступка образује се стечајна маса дужника, коју сачињава сва имовина дужника уколико законом није другачије одређено.

По отварању стечајног поступка стечајни управник се уводи у дужност. Након тога, ажурира се књиговодствено стање и саставља почетни биланс на основу оствареног инвентарисања према стању на дан отварања стечајног поступка.

Повериоци своја потраживања достављају писменим путем у форми прописаној законом. Стечајно веће на рочишту испитује пријављена потраживања. Стечајни управник дужан је да се о сваком потраживању изјасни да ли га признаје или оспорава.

Имовина дужника која сачињава стечајну масу се продаје, по правилу, јавним надметањем. О дану продаје обавештавају се лица која имају право прече куповине.

Стечајну масу за поделу повериоцима (деобна маса) чине, поред новчаних средстава дужника на дан отварања стечајног поступка, и новчана средства која се остваре продајом, као и наплаћена потраживања. Пре намиривања повериоца, из деобне масе се издваја износ који је потребан за намиривање трошкова стечајног поступка.

Стечајни управник, уз сагласност стечајног судије саставља нацрт за главну деобу и доставља га стечајном већу.

Стечајно веће по сагледавању нацрта главне деобе, заказује рочиште за расправљање о том нацрту и доставља га стечајном судији, стечајном управнику, повериоцима чија су потраживања потврђена и повериоцима чија су потраживања оспорена.

Решење о главној деоби доноси стечајно веће после одржане расправе за главну деобу. На основу правоснажног решења о главној деоби, стечајни управник исплаћује потраживања повериоца у року од 15 дана од дана правоснажности решења.

Одлука о закључивању стечајног поступка објављује се у Службеном гласнику Републике Србије.

1.19. ПОСЕБНА ПРАВА НЕСАГЛАСНИХ АКЦИОНАРА

Акционар може да тражи од друштва плаћање износа једнаког тржишној вредности његових акција уколико гласа против или се уздржи од гласања за113 промене оснивачког акта друштва који погађају његова права, о чему је имао право гласа код доношења одлука предвиђених чланом 341. Закона о привредним друштвима.

Тржишна вредност рачуна се на дан када је донета предметна одлука друштва на скупштини акционара.

Акционар друштва који намерава да користи своје право на тражење откупа акција дужан је да пре одлучивања на седници скупштине упути друштву писано образложење о намери да користи то прво ако се на скупштини донесе предметна одлука. Акционар који не упути ово обавештење у преклузивном року од 30 дана или која гласа за предложену одлуку нема право на откуп акција.

Уколико је одлука на којој се заснивају права о плаћању тржишне вредности акција усвојена на скупштини акционара, акционари који су поднели обавештење о намери да корист ето право, дужни су да пошаљу друштву писани захтев за откуп акција са навођењем података како о себи тако и о акцијама чији се откуп захтева у року од 30 дана доношења одлуке скупштине.

По пријему захтева друштво плаћа акције по вредности за коју сматра да је тржишна вредност у року од 30 дана од дана пријема захтева.

Ако се акционару исплате износи на које има право, а он сматра да је плаћени износ нижи од тржишне вредности акција, његово је прво да поднесе захтев за процену вредности акција од стране надлежног суда у року од 30 дана исплате или од доцње у исплати.

По поднетој тужби суд може за утврђивање тржишне вредности одредити овлашћеног процењивача или другог стручњака у циљу утврђивања сагласности цене коју је одредило друштво са тржишном ценом акција и да наложи друштву исплату те вредности и сношење трошкова и накнаде процене.

1.19.1. Принудна продаја

113 Ibidem, чл. 444.

Лице које у поступку преузимања јавном понудом откупи најмање 95% акција циљног друштва у складу са законом којим се уређује тржиште хартија од вредности у односу на укупан број акција има право да купи и акције на које се јавна понуда односила од акционара који нису прихватили продају акција по тој понуди под условом из јавне понуде.114

Уколико понудилац не откупи акције од акционара у року од 180 дана од дана истицања јавне понуде, он губи право принудне куповине.

Понудилац је дужан да акционару који поседује акције упути писани позив за продају његових акција у року од 120 дана од истека крајњег рока из јавне понуде, а копију тог захтева упућује управном одбору циљног друштва у противном губи право на откуп.

Ако акционар не прихвати захтев за принудну продају у року од 30 дна од дана подношења захтева, лице које је откупило акције најмање 95% има право да циљном друштву пошаље обавештење о откупу акција несагласног акционара и да том друштву уплати накнаду или преда друге облике имовине уз овлашћење да их уступи несагласном акционару.

1.19.2. Принудна куповина

Акционар који стекне 95% акција другог друштва обавезан је да купи акције преосталих акционара (мањински акционар).

Мањински акционар може поднети писани захтев акционару који је купио акције и постао већински акционар, најкасније у року од шест месеци од дана куповине пакета од 95% акција, обавештавајући га о врсти, класи и броју акција које нуди на продају.

Већински акционар дужан је да најкасније у року од 30 дана од дана пријема захтева за принудну куповину пошаље одговор.*

1.19.3. Стицање и располагање имовином велике вредности

114 Ibidem, чл. 444., ст. 1.

Под стицањем и располагањем имовином велике вредности привредног друштва сматра се пренос или више повезаних преноса чији је предмет стицања или располагања од стране привредног друштва имовне чија тржишна вредност у моменту доношења одлуке представља најмање 30% од књиговодствене вредности имовине исказане у последњем годишњем билансу стања.

Стицање или располагање означава стицање или располагање било којим начином, укључујући нарочито продају, закуп, размену, залогу или хипотеку.

Стицање или располагање имовином велике вредности може се извршити на следећи начин:115

- управни одбор акционарског друштва усваја одлуку којом се препоручује закључење тог посла,

- акционарско друштво обавештава акционаре о сазивању скупштине, у складу са чланом 281. Закона о сазивању скупштине најкасније 30 дана пре дана који је одређен за одржавање седнице.

Саставни део обавештења су:

- извештај о условима посла стицања и располагања имовином велике вредности,

- препорука управног одбора у вези са послом стицања и располагања имовином велике вредност, укључујући и разлоге такве препоруке и

- обавештење о правима акционара о неприхватању уговора као и праву на процену и накнаду вредности њихових акција по том основу у складу са законом.

- одлуку о закључењу посла стицања и располагања имовине велике вредности доноси скупштина акционара који имају прво гласа по том питању квалификованом већином и квлификованом већином акционара сваке класе акција чија се права мењају овим послом.

2. ТРАНСФОРМАЦИЈА ДУРШТВЕНЕ СВОЈИНЕ У ДРУГЕ ОБЛИКЕ СВОЈИНЕ

115 Ibidem, чл. 448

Након доношења одговарајућих правних регулатива у нашој земљи отпочео је процес трансформације друштвене својине у друге својинске облике.

До почетка приватизације друштвене и државне својине у друго облике својине у Србији дошло је после напуштања концепта договорне економије и увођења тржишног начина привређивања.

По речима професора Васиљевића, преструктуирање друштвене и државне својине у друге облике својине има три капитална циља:116

- изналажење свежег новца за „жедна предузећа“,

- отварање простора за установљавање новог менаџмента на професионалној основи и

- установљавање позитивне идентификације радника са предузећем што исходује позитивну одговорност, квалитет рада и повећање продуктивности.

Трансформација друштвене својине у Србији отпочела је 1991. године доношењем Закона о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине117 којим је прокламована добровољна контролисана приватизација друштвене својине са могућношћу коегзистенције друштвене и приватне својине у преузећу.

Законским одредбама искључена је приватизација банака и других финансијских организација. Такође, искључена је примена Закона на „предузећа која обављају делатност у области инфраструктуре (електропривреда, железнички и ПТТ саобраћај, радио-телевизија), коришћење и управљање добрима од општег интереса (руде, воде, минералне воде, путеви, шуме, пољопривредно земљиште), комуналне и друге делатности који су незамислив услов живота и рада грађана и рада предузећа на одређеном подручју, као и делатности истраживања, производње, прераде и транспорта и промета нафте и природног гаса, и то до доношења посебног закона којим ћe се одредити која су природна богатства и добра у општој употреби, односно друга средства у државној својини, односно закона којим ће се уредити заштита, коришћење и унапређење

116 Васиљевић, М., Трговинско право, Београд, стр. 155117 Закон о условима и поступку претаврања друштвене својине у друге облике својине, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 43/1991.

добара од општег интереса и утврдити услови под којима се та добра, односно средства могу претварати у друге облике својине."118

Посебним законима основана су јавна предузећа са државним капиталом за управљање добрима од општег интереса, уз обавезу задржавања већинског државног капитала од 51%.

Својинска трансформација у Србији до 2001. године обављала се:

- применом аутономне трансформације,

- по посебном програму владе и

- уз сагласност оснивача.

Доношењем Закона о приватизацији, Закона о агенцији за приватизацију и Закона о акцијском фонду, наведене методе приватизације замењене су методом:

- продаје капитала и

- преноса капитала без накнаде.

2.1. ИЗВОРИ ПРАВА

Остваривање трансформације друштвене, односно државне својине у друге облике својине у СЦГ, остварено је и остварује се:

- савезним прописима бивше СРЈ,

- прописима Републике Србије и

- прописима Републике Црне Горе.

Извори права по прописима бивше СРЈ били су:

- Закон о промету робе и располагање друштвенимкапиталом119

- Закон о предузећима.120

Извори права по прописима Републике Србије су:

- Закон о условима и поступку остваривања друштвене својине у друге облике својине,121

118 Ibidem, чл. 38.119 Закон о промету робе и располагање друштвеним капиталом, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 84/1989.120 Закон о предузећима, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1996, а измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 33/1996 и 29/1997.

- Закон о приватизацији,122

- Закон о агенцији за приватизацију,

- Закон о акцијском фонду и

- Уредба о предаји капитала јавном аукцијом.123

Извори права по прописима Републике Црне Горе су:

- Закон о својинској и управљачкој трансформацији124 и

- Закон о приватизацији у привреди125.

Карактеристика извора права о приватизацији у Србији и Црној Гори огледа се у томе што законске одредбе о приватизацији у Србији и Црној Гори нису идентичне јер су њихове поједине одредбе различите.

Тако на пример, приватизација у Србији обавља се продајом капитала и преносом капитала без накнаде, а у Црној Гори се обавља продајом акција, продајом пословне активе предузећа, бесплатном поделом приватизованих купона, докапитализацијом, конверзијом потраживања у трајни улог.

2.2. КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ У СРБИЈИ

Одредбе постојећих законских регулатива о приватизацији у Србији имају за циљ реструктуирање привреде у светске токове.

Основне карактеристике донетих норматива о приватизацији у Србији су:

- предмет приватизације,

- субјекти приватизације и

- модели приватизације.

121 Закон о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике, је објављен у Службеном гласнику републике Србије, бр. 48/1991, а његове измене и допуне у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 32/1997.122 Закон о приватизацији, Закон о агенцији за приватизацију и Закон о акцијском фонду, објављени у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 38/2001.123 Уредба о друштвеном капиталу, објављена у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 19/2003.124 Закон о својинској и управљачкој трансформацији, објављен у Службеном листу Републике Црне Горе, бр. 2/1991.125 Закон о приватизацији у привреди, објављен у Службеном листу Републике Црне Горе, бр. 23/1996.

Предмет приватизације су предузећа и друга правна лица са друштвеним, односно државним капиталом.

Поступком приватизације могућа је продаја целокупне имовине, односно дела имовине субјекта приватизације.

Предмет приватизације не могу да буду природна богатства и добра у општој употреби.

Субјекти приватизације су:

- Агенција за приватизацију,

- Акцијски фонд и

- Централни регистар за хартије од вредности.

Агенција за приватизацију је правно лице, са седиштем у Београду. Она иницира, промовише, спроводи и контролише поступак приватизације. Такође, она информише јавност о потенцијалним купцима.126

Органи Агенције за приватизацију су:

- управни одбор, који има четири члана и председника; управни одбор усваја финансијски план, извештај о пословању и завршни рачун.

- надзорни одбор прегледа завршни рачун и извештаје о пословању и доноси правилник о свом раду; такође, он саставља извештај о раду Агенције и доставља га Министарству за приватизацију.

- директор Агенције за приватизацију, којег именује и разрешава Влада Републике Србије; он организује и руководи радом Агенције и обавља друге послове који су у његовој надлежности.

Акцијски фонд је правно лице са седиштем у Београду.

Акцијском фонду преносе се преостале акције после продаје капитала у поступку приватизације у року од 30 дана од дана када су се стекли услови за пренос акција и удела. Такође, Акцијском фонду су пренесене акције и удели преостали код предузећа која су извршила приватизацију по ранијим прописима.

126 Закон о приватизацији Србије, чл. 43, објављен је у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 38/2001.

Акцијски фонд продаје акције и уделе по налогу Агенције за приватизацију. Акције или удели се продају на финансијској берзи јавном аукцијом или преко берзанских посредника. Акцијски фонд може да повери на продају акције специјализованој финансијској организацији, уз сагласност Агенције за приватизацију.

Органи Акцијског фонда су:

- управни одбор,

- надзорни одбор и

- директор.

Управни одбор Акцијског фонда, уз сагласност Владе Републике Србије, доноси програм рада Акцијског фонда.

Надзорни одбор Акцијског фонда контролише рад Акцијског фонда и о његовом пословању обавештава Министарство за приватизацију.

Директора Акцијског фонда поставља Влада Републике Србије. Он организује и руководи радом Фонда и обавља друге послове из своје надлежности.

Централни регистар за хартије од вредности садржи јединствену базу података о издатим акцијама и насталим променама код њих.

Централни регистар за хартије од вредности води се у Министарству за приватизацију и садржи назив субјекта приватизације и податке о висини капитала, односно броју издатих акција.

Модели приватизације су:

- продаја капитала и

- пренос капитала без накнаде.

Код модела продаје капитала присутне су следеће радње:

- процена вредности имовине субјекта приватизације,

- иницијатива за приватизацију и припрема проспекта за приватизацију,

- продаја капитала, односно имовине јавним тендером и

- продаја капитала, односно имовине јавном аукцијом.

Вредност имовине субјекта приватизације процењује се:

- методом дисконтовања новчаних вредности и

- методом ликвидационе вредности.

Метод дисконтовања новчаних токова утврђује се применом изабране дисконтне стопе која представља збир реалне стопе приноса на улагања без ризика, премије за ризик на улагања у субјект приватизације и премије за ризик у улагање у Србију.

Дисконтне стопе шестомесечно објављује Агенција за приватизацију и оне представљају збир појединачних стопа ризика узимајући у обзир величину субјекта приватизације, квалитет организације, руководство, финансијски положај и производно продајни потенцијал.

Субјект приватизације продаје 70% капитала који се приватизује. Он може да прода и мањи проценат уколико купац не прихвати понуду за продају 70% капитала.

Метод ликвидационе вредности капитала субјекта приватизације утврђује његову ликвидациону вредност, тј. вредност која може да буде остварена продајом у поступку редовне ликвидације.

Иницијатива представља акт субјекта приватизације којим се изражава намера да се том субјекту оствари приватизација и он се доноси у писменој форми.

Након добијене сагласности колектива за спровођење приватизације, акт о приватизацији, заједно са проспектом, и у року од пет дана од доношења, доставља се Агенцији за приватизацију.

Проспект је приказ основних података о субјекту приватизације. Агенција за приватизацију га оглашава у средствима јавног информисања у року од 15 дана од дана пријема.

Капитал се продаје:

- јавним тендером и

- јавном аукцијом.

Продаја капитала, односно имовине предузећа јавним тендером (јавним огласом) је метод продаје прикупљања понуда потенцијалних купаца (прилог 1).

Поступак продаје путем јавног тендера спроводи Агенција за приватизацију, и он обухвата:

- припрему јавног тендера,

- јавни позив за учешће на јавном тендеру, који садржи следеће податке:

- назив субјекта приватизације,

- власничку структуру капитала,

- проценат капитала који се продаје и

- друге значајније податке (прилог 1.),

- отварање и оцену приспелих понуда.

- закључивање уговора и обављање других радњи.

Тендерска комисија има четири члана и председника. О свом раду тендерска комисија саставља извештај и доставља га Министарству за приватизацију, које о томе обавештава Владу Републике Србије.

Продаја капитала, односно имовине путем јавне аукције, представља метод јавног надметања потенцијалних купаца.

Продају путем аукције спроводи комисија коју образује Агенција за приватизацију. Агенција за приватизацију 15 дана пре дана одржавања аукције упућује јавни позив за аукцију, који садржи (прилог 2):

- назив субјекта приватизације,

- место, адресу и датум, као и време одржавања јавне аукције,

- износ уплате депозита за учешће у јавној аукцији и

- друге потребне податке.

Комисија за аукцију надгледа спровођење аукције, именује аукционара, одржава ред на аукцији, проглашава купца, закључује Уговор о продаји и обавља друге послове.

Пренос капитала без накнаде у акцијама обезбеђује се запосленим за сваку годину радног стажа, али највише за 35 година радног стажа у субјекту приватизације. Ово право остварује се у оним субјектима у којима није продато више од 50% друштвеног капитала, као и у субјектима у којима се спроводи реструктурирање.

Пренос капитала обавља се доношењем одлуке о издавању акција без накнаде и упућивањем јавног позива запосленима о томе, који се објављује у средствима јавног информисања.127

127 Ibidem, чл. 52-55.

Пренос акција запосленим обавља се:

- поступком продаје јавним тендером и

- поступком продаје јавном аукцијом.

2.2.1. Поступак преноса акција запосленима путем тендера

Капитал за стицање акција без накнаде у поступку приватизације која се остварује продајом путем јавног тендера може да износи највише 15% од капитала који се приватизује.

По овом основу, запослени имају право на стицање акција без накнаде чија је укупна номинална вредност 200 евра у динарској противвредности по званичном курсу на дан објављивања јавног позива за сваку годину радног стажа, али највише за 35 година радног стажа.128

2.2.2. Поступак преноса акција запосленима путем јавне аукције

Капитал за стицање акције без накнаде у поступку приватизације која се остварује јавном аукцијом, износи:

- 30% вредности капитала који се приватизује, када се приватизација обави у року од 18 месеци,

- 20% вредности капитала који се приватизује, када се приватизација обави у року од 18 до 30 месеци и

- 10% вредности капитала који се приватизује, када се приватизација обави у року дужем од 30 месеци.

Запослени имају право на стицање акција без накнаде,чија је укупна номинална вредност једнака, и то за сваку годину пуног стажа, али највише за 35 година радног стажа у субјекту приватизације и када се приватизација спроводи путем јавне аукције.129

Средства остварена од процеса приватизације уплаћују се:

- 10% Републичком фонду за пензионо осигурање,

128 Ibidem 129 Ibidem

- 5% се издваја за исплаћивање накнаде лицима чија је имовина национализована,

- 5% за финансирање инфраструктуре локалне самоуправе и територијалне самоуправе према седишту субјекта приватизације.

- за финансирање подстицаја развоја висину средстава утврђује Влада Србије и за враћање дугова чији је она гарант,

- за подмирење дела иностраног дуга, за исплату обавеза по основу старе девизне штедње и за санирање банкарског система.

3. РАЗВОЈНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

Привредна кретања Србије карактерише недовољан степен индустријализације, релативно мало унутрашње тржиште, висок степен увозне зависности и висок степен задужености.

Извршене анализе указују да наше тржиште може да апсорбује највише 60% домаће производње, те нас то упућује да се за пласман 40% производа мора пронаћи купац ван граница земље.

За реализацију извозно оријентисане политике нужна је либерализација увоза и доношење стимулативних мера за извоз индустријских производа.

Такође, неопходно је усаглашавање наших законских регулатива са иностраним регулативама, а посебно са регулативама Европске уније.

Повратак наше земље (после суспензије и укидања санкција које су увеле Организација уједињених нација и Европска унија) у најважније међународне економске и финансијске организације није довољан услов за реализацију извозно усмерене дугорочне политике развоја. Наиме, веома значајан услов за остваривање те политике је повећање конкурентне способности наше привреде у целини, а посебно производа и услуга намењених извозу.

За повећање конкурентске способности наших предузећа нужно је:

- успостављање тржишног економског система који ћe омогућити функционисање тржишта рада и тржиште капитала,

- преструктурирање предузећа уз њихова ослобађања од социјалне функције и

- промене понашања привредних субјеката.

Реална су очекивања да ће у наредном периоду доћи до отпочињана рада капацитета чији је рад био заустављен због санкција. Такође,се очекује висока стопа привредног раста. Међутим, ако се процес транзиције не активира, неминовно ће доћи до успоравања привредног раста.

Наведене чињенице недвосмислено указују да су промене у нашем економском систему нужне и да започети процес транзиције мора да се настави убрзаним темпом. Транзиција наше привреде, с обзиром на њене садашње власничке, структурне и организационе карактеристике, подразумева и постојање одговарајуће развојне политике.

Тежиште нове развојне политике у наредном периоду, мора да буде усмерено на:

- својинску трансформацију државног и друштвеног власништва, изузев крупне привреде и неопходног дела друштвене инфраструктуре,

- преструктурирању предузећа производно, технолошко и организационо, са нагласком на развој малих и средњих предузећа,

- успостављање макроекономских механизма за ефикасно управљање развојем,

- структурне промене у привреди у правцу бржег развоја извозно оријентисаних и међународно конкурентних програма,

- реализацију социјалног програма којим ће бити подржано спровођење процеса транзиције,

- максимално привлачење страног капитала,

- успостављање здравог монетарног система,

- успостављање стабилног фискалног система чија ћe развојна функција у тржишним условима привређивања доћи до пуног изражаја,

- елиминисање системских решења која онемогућавају развој домаће и међународне конкуренције,

- доношење правне регулативе којом ће се економски субјекти обавезати да сносе пуну одговорност за испуњавање преузетих обавеза и којом ће се обезбедити финансијска дисциплина свих правних и физичких лица, укључујући и државу и њене органе,

- изградњу и усвајање механизама којима ће се обезбедити функционисање финансијских тржишта,

- дефинисање економских функција државе која ће помоћу микроекономских политика успешно управљати развојем,

- остваривање пуне заштите права својине,

- изградњу тржишних механизама у домену радних односа.

Пети део

УГОВОРИ РОБНОГ ПРОМЕТА

1. ПОЈАМ УГОВОРА О РОБНОМ ПРОМЕТУ

Уговори о робном промету представљају усаглашену вољу две или више уговорних страна о заснивању, измени или гашењу неког правног односа.

У привредним кретањима свакодневно се остварује велики број правних односа чије закључивање и извршавање спада у редовну делатност привредних субјеката.

Предмет робних уговора је промет материјалних добара и обављање одређених услуга.

2.1. ОСОБИНЕ УГОВОРА О РОБНОМ ПРОМЕТУ

Уговоре о робном промету карактеришу следећи чиниоци.

Код Уговора о робном промету као субјекти који учествују у реализацији правних односа најчешће се јављају домаћа физичка и правна лица. Исто тако, присутна су и инострана физичка и правна лица.

Предмет Уговора је остваривање промета робе, односнообављање одређених услуга.

Већину Уговора о робном промету карактерише њихова неформалност јер се сматрају закљученим чим уговорне стране постигну на било који начин сагласност о промету материјалних добара и обављању одређених услуга.

Уговори робног промета су двострано теретни, јер садрже права и обавезе за обе уговорне стране.

Послови робног промета због своје специфичности имају велики значај за привредна кретања сваке земље јер при њиховом реализовању долази до јачег или слабијег присуства државних органа применом различитих инструмената.

Код уговора робног промета, због њихове разноврсности, специфичности и масовности примењују се нормативи који се разликују од норматива грађанског права. За већину робних уговора важе не само законски прописи већ се за њихову реализацију примењују опште и посебне узансе, трговински обичаји и др.

Субјекти привређивања код Уговора о робном промету имају пооштрену одговорност у случају неизвршења, делимичног извршења и закашњења у извршавању својих уговорних односа. Наиме, субјекти привређивања у робном промету не одговарају само за последице које настану као резултат зле намере или нехата већ и за обичну непажњу, јер они морају да послују с пажњом доброг привредника.

Као резултат проширене одговорности јављају се одређене специфичности у погледу накнаде штете. Наиме, у случајевима када једна страна уговорног односа не испуни или неуредно испуни уговорну обавезу, поред утврђене штете дужна је да надокнади и изгубљену добит.

Грађанско правна институција оштећеног преко половине вредности не долази до примене код Уговора у робном промету, јер субјекти привређивања с обзиром на природу своје делатности морају добро да познају услове привређивања, па стога, не могу по овом основу да захтевају закључивање уговора.

Код Уговора у робном промету предвиђени су краћи рокови застарелости, него што је то случај код грађанског права. Нарочито су кратки рокови за обављање извесних радњи (нпр. за стављање приговора, пријаву настале штете и др.). Краћи рокови приговора предвиђени су због тога што је интерес робног промета и привреде у целини да се послови робног промета обављају у најкраћим временским интервалима.

У случајевима спорова, као доказно средство могу да се користе јавне исправе, приватне исправе, искази сведока, пословне књиге и др., и то уговорних страна и трећих лица (трговинских агенција, посредничких и заступничких организација, јавних складишта, шпедитерских организација и сл.).

Пренос права с једне стране на другу обавља се на симболичан начин (предајом коносмана, складишнице и др.).

3. ВРСТЕ РОБНИХ УГОВОРА

У пракси најчешће се јављају следећи облици уговора робног промета:

- уговор о продаји,

- уговор о трговинском посредовању,

- уговор о трговинском заступању,

- уговор о комисиону,

- уговор о контроли количина и квалитета робе,

- складишни уговор,

- уговор о шпедицији,

- уговор о превозу робе железницом.

- уговор о превозу робе морским путем,

- уговор о превозу робе на унутрашњим воденим путевима,

- уговор о превозу робе ваздухопловом,

- уговор о превозу робе друмом,

- уговор о осигурању,

- издавачки уговор,

- уговор о грађењу и

- уговори о туристичким услугама.

3.1. УГОВОР О ПРОДАЈИ

Под уговором о продаји подразумева се онај уговор на основу кога се једна страна (продавац) обавезује да другој страни (купцу) преда неку ствар, тако да купац има право да њом располаже. Истовремено, купац се обавезује да продавцу исплати уговорену цену из-ражену у новчаном износу.

Уговор о продаји представља основни уговор робног промета којим се омогућава промет робе и услуга. Уговор о продаји има опште особине, као и грађанско-правни уговор. Наиме, он представља двостран, теретан и комутативан правни посао којим уговорне стране преузимају на себе одређене уговорне обавезе. Исто тако, овај уговор је неформалан и каузалан правни посао.

Уговор о продаји мора да испуњава следеће услове:

- да се у оквиру њега као уговорне стране јављају домаћа и страна физичка и правна лица,

- да предмет Уговора представљају покретна и непокретна материјална добра, односно извршење уговорених услуга,

- да се уговори о продаји закључују у редовној и споредној делатности предузећа.

3.1.1. Извори права

Извори права код Уговора о продаји су:

а. У домаћем промету:

- Основни закон о промету робе,130

- Закон о условима за обављање промета робе, вршењууслуга у промету робе и инспекцијском надзору,131

- Закон о облигационим односима,

- Опште узансе за промет робе,

- Посебне узансе за промет појединих производа,

- судска пракса и правна теорија.

б. У међународном промету:

- Закон о спољнотрговинском пословању,132

- Царински закон,133

- Једнообразни закон о закључивању Уговора о међународној продаји телесних покретних ствари,

- Конвенција УН о застарелости у области међународнепродаје (1974.),

130 Основни закон о промету робе, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 1/1967. и изменама и допунама у Службеном листу СФРЈ, бр. 29/1973. 131 Закон о условима за обављање промета робе, вршење услуга и промета робе и инспекцијском надзору, објављен је у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 39/1996, 20/1997, 46/1998 и 34/2001.132 Закон о спољнотрговинском пословању, објављен је у „Сл. листу СРЈ", бр.46/1992,- а измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 49/1992,16/1993,24/1994, 28/1996, 29/1997, 59/1998, 44/1999, 73/2000 и 23/2001.133 Царински закон, објављен је у Службеном листу СРЈ. бр. 42/1992., а измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 16/1993., 50/1993., 24/1994., 28/1996., 29/1997., 59/1998. и 23/2001.

- Конвенција УН о уговорима о међународној продаји робе(1980. г. позната под именом Бечка конвенција),

- Конвенција о представљању у материји међународнепродаје робе (1983.),

- Правила за тумачење главних термина Incoterms,

- Ревидиране спољнотрговинске дефиниције САД (1941.),

- Женевски уговори,134

- обичаји,

- судска пракса и правна наука.

3.1.2. Закључивање уговора о продаји

При закључивању Уговора о продаји робе и услуга од посебног интереса су правила која се односе на:

- тренутак закључења уговора,

- начин закључења уговора.

- форму уговора и

- утицај државе на уговор о продаји.

Уговор о продаји се сматра закљученим:

- када су присутне стране постигле сагласност о битним елементима уговора; уговор о продаји најчешће садржи и одређење цене коју је купац дужан да плати продавцу, поред битних елемената, уговор о продаји редовно садржи и неке друге елементе који су значајни за његову реализацију,

- у случајевима када су уговорне стране одсутне, и то оним тренутком када подносилац понуде прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.

134 Женевски уговори садрже:

-опште услове за набавку инвестиционе опреме у увозу.

-опште услове за набавку и монтажу инвестиционе опреме у увозу и извозу.

-претпројекат општих услова за монтажу инвестиционе опреме у иностранству.

Опште услове за извоз и увоз меке резане грађе. Опште услове за продају јужног воћа. Опште услове за извоз и увоз чврстих горива. Опште услове за купопродају у увозу и извозу трајних потрошних добара индустријске робе серијске производње. Наведени општи услови изражени су под окриљем Економске комисије за Европу Организације Уједињених нација.

За одређивање места закључивања Уговора о продаји примењују се следећа правила:

- када су при закључивању Уговора о продаји присутне обе уговорне стране, под местом закључивања Уговора, сматра се место у коме је постигнута сагласност воља уговорних страна,

- код одсутних уговорних страна, под местом закључивања уговора о продаји сматра се место у коме понудилац има своје пословно седиште, а у случајевима када понудилац има више седишта, под местом закључивања уговора сматра се место из кога је понуда за закључивање Уговора послата,

- уговорне стране споразумно могу да одреде место закључивања Уговора уколико то није у супротности са постојећим регулативама.

У односу на начин закључивања уговора, примењују се општа правила о слању и прихватању понуде.

Уговор о продаји робе и услуга у случајевима када су уговорне стране присутне сматра се закљученим када га потпишу обе уговорне стране, односно њихова овлашћена лица

3.1.3. Елементи уговора о продаји

Уговор о продаји садржи битне и небитне елементе, а уговор о продаји без битних елемената нема правно дејство.

Као што је већ истакнуто, битни елементи уговора о продаји су:

- уговорне стране,

- предмет уговора и

- цена коју купац треба да плати продавцу.

Уговорне стране код уговора о продаји су купац и продавац.

Предмет уговора о продаји су одређена материјална добра, услуге односно неко право које продавац продаје купцу.

Под ценом подразумева се новчани износ који је купац дужан да исплати продавцу за купљена материјална добра, остварене услуге, односно за куповину неког права. Цена не мора да се унесе у уговор али мора касније да се утврди, и то:

- да је утврде одређени органи, чију висину уговорне стране не могу да мењају,

- уговарањем текуће цене која се утврђује званичном евиденцијом на тржишту места продавца у време када је требало да уследи испуњење уговорне обавезе, а у случајевима када такве цене нема, купац дугује цену која се утврђује на основу елемената за утврђивање цене на тржишту,

- да је утврде трећа лица и

- оријентационим утврђивањем.

Небитни елементи Уговора о продаји могу да буду различити, као нпр. рок, место и начин предаје, рок, место и начин плаћања, превоз робе (рок отпреме, средство превоза, обавештење о отпреми, трошкови осигурања, утврђивање квалитета и квантитета робе, амбалажа, порези, таксе, транспортна документација и др.

3.1.4. Обавезе, права и одговорност продавца

Закључивањем уговора о продаји продавац стиче следеће обавезе:

- обавезу предаје ствари,

- обавезу гаранције за физичка својства робе и

- остале обавезе.

Обавеза предаје ствари, односно обавеза испоруке продатих ствари је предаја купљених ствари у својину купца. Под предајом се подразумева уручење ствари купца или превозиоцу, односно шпедитеру.

Испорука робе обухвата:

- место испоруке и

- време испоруке.

Под местом испоруке робе сматра се место у коме продавац предаје робу купцу. Такође, као место испоруке сматра се и место у коме продавац предаје робу транспортеру или шпедитеру за рачун купца. Место испоруке утврђује се уговором.

Роба коју продавац испоручује купцу може се обави:

- предајом ствари купцу у седишту продавца и

- предајом ствари купцу у његовом седишту.

Генеричке ствари предају се у месту где се стовариште, односно маса налази у моменту закључивања уговора.

Под временом, односно роком испоруке, сматра се онај период у оквиру кога је продавац дужан да на основу закљученог Уговора о продаји испоручи уговорену количину ствари.

Уговорним одредбама може на различите начине да се одреди време испоруке ствари, и то:

- прецизним одређивањем дана испоруке.

- испорука у одређеном периоду (нпр. за недељу дана, десет dana, месец дана) и у том случају се време испоруке рачуна по одредбама узанси или законским регулативама, при рачунању времена овим путем, ако рок испоруке пада у недељу или на државни празник у месту испоруке, испорука се обавља следећег радног дана,

- употребом неког израза који има одређено значење (нпр. „почетком месеца“, „у првој половини месеца“. ..средином месеца“, „у другој половини месеца“, „крајем месеца“ и сл; код овог рока испоруке право избора дана испоруке унутар тог рока припада продавцу који благовремено мора да обавести купца о дану који је изабрао,

- рок испоруке може да буде одређен употребом израза„промптно", „брзо", „хитно", при чему је продавац дужан да испоручи робу најкасније у року од осам дана од дана закључивања уговора.

Уколико рок испоруке није уговором прецизно или оквирно одређен, роба мора да се испоручи у „разумном року" након закључења Уговора.

Начин испоруке робе утврђује се уговором и он је зависан од тога да ли се ради о индивидуалним стварима или генеричкој роби.

Испорука индивидуалних ствари зависна је од начина који одговара околностима сваког конкретног случаја, а генеричке ствари испоручују се њиховим издвајањем ради отпреме, на складишту продавца, или предајом превозиоцу или шпедитеру.

Према одредбама облигационог права продавац је обавезан да гарантује да испоручена роба има уговорена или уобичајена својства робе.

Продавац, поред гаранције за физичка својства робе, гарантује и за њена правна својства, односно гарантује купцу несметано коришћење робе, односно несметано право над робом.

Остале обавезе продавца обухватају:

- предају документације,

- чувања робе,

- обезбеђења амбалаже,

- осигурања робе и

- обавештавања.

Продавац је обавезан да преда купцу и сву документацију која му омогућује располагање и коришћење купљене ствари.

У случајевима када купац не преузме купљену робу, продавац је дужан да је чува на трошак и ризик купца.

Продавац је дужан да обезбеди, зависно од врсте робе и превозног пута, уобичајену амбалажу и да је прописно обележи. Продавац je дужан да купца обавештава о свим битним питањима која су значајна за реализацију уговора о продаји (о отпреми робе, осигурању робе, ако настану промене околности, уколико дође до квара робе и о другим значајним стварима).

На основу закљученог уговора о продаји, продавац има право:

- да тражи од купца да се стриктно придржава Уговоромутврђених обавеза,

- да раскине Уговор о продаји уколико није испоручио уговорену робу,

- да тражи извршење Уговора принудним путем и право на накнаду штете,

- да располаже стварима за време превоза,

- на камату за све време трајања доцње, укључујући и случајеве када због доцње није претрпео никакву штету,

- да спречава предају отпослате робе купцу,

- да тражи полагање обезбеђења за уредно извршавање уговора,

- уношења у транспортне исправе забране преноса на трећа лица.

На основу закљученог Уговора о продаји, продавац је одговоран за:

- квалитет и квантитет испоручене робе купцу, под условом да их је благовремено и прописно утврдио купац, и да је продавцу благовремено поднет приговор,

- материјалне недостатке ствари које је она имала у часу преласка ризика на купца, без обзира да ли му је то било познато,

- штету коју ствар са материјалним недостатком нанесе неким другим добрима (нпр. експлозија телевизора и оштећење ствари, тровање купљеном поквареном храном и сл.),

- насталу штету приликом неиспуњења или неуредног испуњења својих уговорних обавеза.

3.1.5. Обавеза, права и одговорност купца

На основу закљученог Уговора о продаји, купац има:

- обавезу плаћања куповне цене,

- обавезу преузимања ствари и

- остале обавезе.

Под обавезом плаћања куповне цене подразумева се плаћање продавцу Уговором утврђене цене за испоручену робу, укључујући и одговарајуће трошкове које је продавац имао у вези са испоруком робе.

Купац плаћа куповну цену продавцу у оном месту које је уговором утврђено, а ако то није учињено, плаћање се обавља у месту предаје ствари.

Сагласно одредбама Општих узанси за промет робом плаћање се обавља готовинским или безготовинским путем. Плаћање може да се обави пре и после испоруке робе.

Време исплате утврђује се Уговором. Уколико Уговором није одређен рок плаћања цене, купац је дужан да је плати у року од осам дана по пријему робе. Обавеза купца да преузме ствари након што их испоручи продавац, обухвата обавезу предузимања свих потребних радњи да би се продавцу омогућила испорука и обавеза одношења ствари.

Остале обавезе купца могу да буду:

- разне обавезе у вези са исплатом уговорене цене: отварање акредитива, давање гаранције за плаћање цене и сл.,

- обавеза достављања спецификације робе продавцу,

- обавеза давања диспозиције продавцу,

- обавеза прибављања транспортних средстава,

- обавеза достављања амбалаже итд.

На основу закљученог Уговора о продаји купац има право:

- да од продавца тражи да се стриктно придржава услова који су утврђени уговором о продаји робе,

- да прегледа ствари и да установи да ли оне одговарају наведеним подацима у пропратним исправама и уколико установи недостатке, да достави приговор продавцу са захтевом да се недостаци отклоне или замене новом робом, или да му се исплати одговарајућа накнада,

- да уколико купац не добије захтевано испуњење Уговора о продаји у разумном року, он може да раскине уговор уз претходно омогућавање продавцу да испуни уговорну обавезу; купац може да раскине Уговор о продаји и без одређивања накнадног рока уколико је продавац изјавио да неће да испуни уговорну обавезу или ако дате околности указују да се Уговор неће испунити у накнадном року,

- да тражи смањење уговорене цене због постојања неког недостатка на роби,

- да одбије пријем робе у целини, а такође и испоруку робе веће количине од уговорене,

- на сукцесивну испоруку робе.

Уколико купац на време не изврши исплату Уговором утврђених износа, он пада у дужничку доцњу, те је стога одговоран за евентуалне штете које је продавац имао због неблаговремене уплате.

При томе, купац је одговоран ако је продавац претрпео већу штету од уговорене и затезне камате и дужан је да их надокнади, уз услов да је продавац докаже.

3.1.6. Престанак Уговора о продаји

Уговор о продаји престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране,

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.2. УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ПОСРЕДОВАЊУ

Под појмом уговора о трговинском посредовању, подразумева се онај уговор, којим се посредник обавезује да ће настојати да свог клијента доведе у везу с неким трећим лицем ради закључивања неког облика уговора.

У зависности од броја посредника који учествују у посредовању, разликују се уговор о посредовању у:

- ужем смислу и

- ширем смислу.

уговор о посредовању у ужем смислу је уговор код кога посредовање обавља само један посредник, а код уговора о посредовању у ширем смислу делатност посредовања обавља више учесника.

3.2.1. Извори права код уговора о трговинском посредовању

Извори права за закључивање уговора о трговинском посредовању зависи су од места локације посредовања, те се разликују:

- Извори права у унутрашњем промету и

- Извори права у спољнотрговинском промету.

а. У унутрашњем промету важе следећи извори права:

- Закон о облигационим односима,

- Закон о промету робе и услуга,

- Опште узансе за промет робом и

- Општи услови пословања посредничких организација.

б. у спољнотрговинском промету важе следећи извори права:

- Закон о облигационим односима,

- Закон о промету робе и услуга,

- Општи услови пословања посредничких организација,

- Друштвени договор о условима вршења послова заступања иностраних фирми у Југославији.135

3.2.2. Закључивање уговора о трговинскомпосредовању

Код уговора о трговинском посредовању присутне су две стране:

- посредник (мешетар, сензал) и

- његов комитент (послодавац).

У унутрашњем промету посредничке послове обављају:

- посредничко предузеће,

- бирои и

- трговинске агенције.

У спољнотрговинском промету послове посредовања могу да обављају само они привредни субјекти који су регистровани за обављање спољнотрговинског промета.

135 Друштвени договор о начину и условима вршења послова заступања иностраних фирми у СФРЈ, објављен је у Службеном листу СФРЈ, бр. 2/1974.

Закључивање уговора о посредовању у погледу места, начина и форме обавља се према правилима која се примењују код уговора у робном промету.

Овај уговор је двострано теретан и неформалан (тј. може да се закључи на сваки начин који је допуштен у робном промету).

3.2.3. Права и обавезе посредника

На основу закључених уговора о трговинском посредовању посредник има права на:

- накнаду трошкова које је имао приликом извршења уговора о трговинском посредовању,

- накнаду (провизију) у оном износу који је уговором утврђен, а у случајевима када то није учињено, примењује се уобичајена пракса.

Посредник је дужан да:

при тражењу одговарајуће стране са којом његов налогодавац треба да закључи неки уговор поступа са пажњомдоброг привредника,

- чува пословну тајну,

- комитенту изда закључницу,

- води посреднички дневник,

- чува добијене узорке,

- изда извод из посредничког дневника о уговору који је закључен између комитента и трећег лица, као и друге податке за које странке имају интерес,

- на захтев комитента или трећих лица даје обавештење о приликама на тржишту,

- се у случају потребе консултује са комитентом и да га редовно обавештава о својим активностима,

- по завршеном послу направи коначан обрачун и достави га комитенту,

- затражи од комитента накнаду трошкова које је имао приликом обављања посредничких послова.

3.2.4. Права и обавезе комитента

На основу закљученог уговора о трговинском посредовању комитент има право да:

- од посредника тражи стриктно испуњавање уговорних обавеза,

- раскине уговор уколико се посредник не придржава уговорних обавеза.

Комитент је дужан да:

- уговорене обавезе према посреднику уредно и благовремено испуњава,

- посреднику да јасне и прецизне податке о пословима које треба да обави за њега,

- по завршеном послу затражи да направи коначан обрачун.

3.2.5. Престанак уговора о трговинском посредовању

Престанак уговора о трговинском посредовању идентичан је са начином престанка код уговора о продаји, тј.

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране и

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.3.УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ

Под појмом уговор о трговинском заступању, подразумева се уговор којим се трговински заступник обавезује да ће у уговором утврђеним пословима заступати комитента.

уговором о трговинском заступању трговински заступник у име и за рачун свог комитента закључује одговарајуће уговоре и обавља све послове који су уговором предвиђени, уз истовремену обавезу комитента да заступнику плати уговором утврђену накнаду, односно провизију.

3.3.1. Извори права код уговора о трговинском заступању

Извори права код уговора о трговинском заступању идентични су као код уговора о трговинском посредовању.

3.3.2. Закључивање уговора о трговинском заступању

Овлашћења трговинског заступника за закључивање трговинских уговора могу бити двојака, и то:

- овлашћење за закључивање конкретног уговора и

- овлашћење за неограничено закључивање уговора.

У случајевима када је између трговинског заступника закључен споразум за обављање конкретног посла, такав уговор се сматра једнократним, осим у случајевима када је одговарајућим прописима другачије регулисано.

Уколико уговор о трговинском заступању нема једнократан карактер, такав уговор сматра се трајним и мора да се закључи у писменој форми.

3.3.3. Права и обавезе трговинског заступника

На основу закљученог уговора о трговинском заступању, трговински заступник има право:

- да од комитента тражи исплату уговором утврђене провизије,

- да тражи накнаду трошкова које је имао при посредовању,

- залога и придржаја,

- да раскине уговор уколико се комитент не придржава уговором утврђених обавеза.

Трговински заступник је дужан:

- да се придржава уговорених обавеза,

- да се придржава клијентових налога и упутстава,

- да обавештава налогодавца о свим битним питањима,

- да врати налогодавцу извршене уплате које му не припадају,

- да чува пословну тајну,

- да води пословне књиге,

- да изда закључницу и

- да направи коначан обрачун са налогодавцем по завршеном послу.

3.3.4. Права и дужности налогодавца

На основу закљученог уговора о трговинском заступању, налогодавац има право:

- да од заступника тражи стриктно испуњавање уговором утврђених обавеза,

- да раскине уговор уколико се заступник не придржава уговором утврђених обавеза,

- да од заступника тражи правовремено обавештавање о кретању заступничких послова.

Налогодавац је дужан:

- да трговинском заступнику правовремено плати, и то износ који је утврђени за обављање заступничких послова,

- да надокнади све трошкове трговачком заступнику које је он имао при обављању својих активности.

3.3.5. Престанак уговора о трговинском заступању

Уговор о трговинском заступању престаје на исти начин као и код уговора о трговинском посредовању, односно:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- инфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране и

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.4. УГОВОР О КОМИСИОНУ

Под уговором о комисиону подразумева се уговор којим се комисионар обавезује да у своје име, а за рачун комитента закључи одређени уговор. Истовремено, налогодавац се обавезује да за те послове комисионару исплати уговором утврђену накнаду, односно про визију.

У пракси са користе следећи облици комисиона:

- куповни комисион,

- продајни комисион,

- транспортни комисион и

- комисион са клаузулом star del credere.

Куповни комисион је комисион којим се комисионар обавезује да ће у своје име, а за рачун свог налогодавца обавити куповину уговором утврђене врсте и количине ствари, односно хартија од вредности.

Продајни комисион је комисион којим се комисионар обавезује да ће настојати да трећем лицу прода уговором утврђена материјална добра или хартије од вредности.

Транспортни комисион је комисион којим се комисионар оба везује да ће у своје име, а за рачун комитента закључити уговор о превозу материјалних добара са неким превозником чија је количина утврђена уговором.

Комисион са клаузулом star del credere је комисион код кога комисионар гарантује налогодавцу не само да ће закључити уговор са трећим лицем, него и да ће то лице испунити уговорну обавезу. У случају да треће лице не испуни своје обавезе, комисионар се обавезује да ће их он испунити. Карактеристика овог комисиона је да комисионару припада повећани износ накнаде чија се висина утврђује уговором.

3.4.1. Извори права код уговора о комисиону

Извори права код уговора о комисиону су:

- Основни закон о промету робе,

- Закон о промету робе и

- Опште узансе за промет робе.

3.4.2. Закључивање уговора о комисиону

Комисиони послови обављају се у унутрашњем и спољнотрговинском промету. Уговор о комисиону закључује се у писменој форми, а уговорне стране су комисионар и комитент. Комисионим пословима у унутрашњем и спољнотрговинском промету може да се бави оно лице које испуњава услове за обављање комисионих послова. У спољнотрговинском промету, послове комисионара обављају привредни субјекти који су регистровани за обављање спољнотрговинског промета.

3.4.3. Права и обавезе комисионара

На основу закљученог уговора о комисиону, комисионар има право:

- на провизиЈу и накнаду трошкова које је он имао приликом закључивања уговора,

- на самостално иступање,

- залоге и придржаја комитентових ствари ради намиривања својих потраживања,

- да раскине уговор уколико се комитент не придржава уговорних обавеза.

Комисионар је дужан да:

- извршава добијене комитентове налоге, водећи при томе рачуна о комитентовим интересима,

- води законом прописане пословне књиге.

3.4.4. Права и обавезе комитента

На основу закљученог уговора о комисиону, комитент има право да:

- тражи од комисионара да се придржава уговорних обавеза,

- тражи да га комисионар обавештава о активностима око испуњавања уговорних обавеза.

Комитент је дужан да:

- комисионару правовремено исплати уговором утврђене новчане износе,

- комисионару даје потребна упутства и објашњења приликом испуњавања уговорних обавеза.

3.4.5. Престанак уговора о комисиону

уговор о комисиону престаје на идентичан начин као и код уговора о трговачком заступању и посредовању, и то:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране и

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.5. УГОВОР О КОНТРОЛИ КОЛИЧИНЕ И КВАЛИТЕТА РОБЕ

уговор о контроли количине и квалитета робе је уговор којим се контролор обавезује да ће у своје име, а за рачун налогодавца обавити контролу квалитета и количине робе код уговора о продаји, односно контролу обављених радова, уз обавезу комитента да контролору исплати уговором утврђене новчане износе на име провизије и трошкова при реализацији уговора.

3.5.1. Извори права код уговора о контроли количине и квалитета робе

Извори права код уговора о контроли количине и квалитета робе су:

- Основни закон о промету робе,

- Закон о промету робе у Србији,

- Закон о облигационим односима и

- Општи услови рада предузећа за контролу робе.136

136 Опште услове рада предузећа за контролу робе сачинила је и објавила Савезна спољнотрговинска комора СФРЈ.

3.5.2. Закључивање уговора о контроли количине и квалитета робе

Након пријема комитентове потврде о прихватању контролорове понуде, односно када контролор пошаље потврду о прихватању комитентовог налога, сматра се да је закључен уговор о контроли количине и квалитета робе. Такође, сматра се да је уговор закључен и у случајевима када контролор одмах не одбије налог комитента за обављање одређеног контролног посла.

уговор о контроли количине и квалитета робе мора да садржи следеће битне елементе:

- уговорне стране,

- врсту услуге која треба да се обави и

- цену услуге.

3.5.3. Права и обавезе контролора

На основу закљученог уговора о контроли квалитета и количине робе, контролор има право да:

- од комитента наплати уговором предвиђен новчани износпровизије и накнаде трошкова које је имао при обављању контролних послова,

- од комитента захтева допунске информације при обављању контролних послова,

- захтева од комитента да му омогући несметан приступ роби чију контролу треба обавити,

- раскине уговор уколико се комитент не придржава уговором утврђених обавеза.

Контролор је дужан да:

- у уговором утврђеном року обави уговорене контролнерадње и да се при томе придржава комитентових налога и упутстава, штитећи комитентове интересе,

- по обављеној контроли робе изда потврду налогодавцу о нађеном стању приликом контроле робе,

- по обављеној контроли направи коначан обрачун са комитентом,

- води законом утврђене пословне књиге,

- обезбеди робу и чува добијене узорке.

3.5.4. Права и обавезе комитента

На основу закљученог уговора о контроли квалитета и количине робе, комитент има право да:

- од контролора захтева да се стриктно придржава уговором утврђених обавеза,

- раскине уговор о контроли квалитета и количине робеуколико се контролор не придржава уговорених обавеза.

Комитент је дужан да:

- контролору правовремено исплати уговором предвиђене обавезе,

- да за обављање контроле робе контролору даје потребне инструкције.

3.5.5. Престанак уговора о контроли квалитета и количине робе

Уговор о контроли квалитета и количине робе престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране и

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.6. СКЛАДИШНИ УГОВОР

Складишни уговор је уговор којим се складиштар обавезује да ствари које му је предало друго лице (оставодавац, оставилац) чува и врати по истеку одређеног времена, а депонент (оставодавац, оставилац) се обавезује да за ту услугу складиштару плати уговором утврђени износ новчаних средстава.

Складишни уговор је реалан и двострано теретан. Складишни уговор може да буде:

- појединачан и

- генерички.

Појединачни складишни уговор је уговор код кога је предмет ускладиштавања одређено материјално добро чији је власник за време чувања депонент, односно оставилац.

Генерички складишни уговор је уговор који су складиштар и депонент закључили за чување заменљивих материјалних добара. Код ускладиштавања материјалних добара која су предмет уговора (житарице, поврће и воће), складиштар примљене количине житарица, поврћа и воћа од депонента, може да их меша са ускладиштеним добрима исте врсте која су својина других депонената. По истеку уговорног рока чувања, или на захтев депонента пре уговореног рока, складиштар је дужан да му преда исту количину материјалних добара коју је депонент предао складиштару на чување. Код ове врсте уговора власник ускладиштених ствари је заједнички власник са осталим власницима ствари које су ускладиштене у складишту.

3.6.1. Извори права код складишног уговора

Извори права код складишног уговора су:

- Закон о облигационим односима и

- Царински закон у случајевима када ускладиштена материјална добра подлежу царинском надзору.

3.6.2. Закључивање складишног уговора

Складишни уговор је закључен оног тренутка када депонент преда материјална добра складиштару и од њега добије одговарајућу писмену потврду.

Складишни уговор је двострано теретан јер садржи права и обавезе како за складиштара, тако и за депонента.

3.6.3. Права и обавезе складиштара

На основу закљученог складишног уговора, складиштар има право:

- да захтева од депонента да се стриктно придржава уговором утврђених обавеза,

- залоге и придржаја, као и на продају ускладиштених ствари у случају да им прети пропадање јер се депонент није одазвао позиву да их подигне, а такође и за намирење својих потраживања.

Складиштар је дужан да:

ускладиштене ствари чува и да се о њима стара пажњомдоброг привредника,

- на захтев депонента изда складишницу, односно потврду,

- депонента правовремено обавести уколико ускладиштеним стварима прете негативне промене које он не може да отклони.

3.6.4. Права и дужности депонента

На основу одредаба складишног уговора депонент има право да:

- ускладиштене ствари преузме пре истека уговорног рока,

- од складиштара тражи одштету уколико је на ускладиштеним стварима дошло до оштећења или губитка кривицом складиштара,

- раскине уговор о ускладиштавању.

Депонент је дужан да:

- складиштару правовремено исплати уговором предвиђене обавезе, као и трошкове које је складиштар имао око ускладиштавања,

- складиштара обавести о особинама ускладиштених ствари, као и потребним мерама за њихово ускладиштавање.

3.6.5. Престанак Складишног уговора

Складишни уговор престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом.

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране и

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.7. УГОВОР О ШПЕДИЦИЈИ

Уговор о шпедицији обавезује шпедитера да организује отпрему одређене количине материјалних добара у своје име, а за рачун и по налогу комитента уз награду.

уговор о шпедицији може да буде и понуда комитента коју је шпедитер прихватио, а послови који су се на основу ње обавили третирају се уговорним пословима.

3.7.1. Извори права код уговора о шпедицији

Извори права код уговора о шпедицији су:

- Основни закон о промету робе,

- Закон о промету робе у Србији,

- Закон о промету робе и услуга са иностранством,

- Лучке узансе (када је реч о поморској шпедицији),

- Општи услови пословања међународних шпедитера Југославије из 1970. године које је утврдила Групација за међународну шпедицију Савезне Привредне коморе.

3.7.2. Посебне врсте уговора о шпедицији

У пракси се јављају следеће посебне врсте уговора о шпедицији:

- самостално иступање шпедитера,

- међушпедитер и подшпедитер,

- фиксна (паушална) шпедиција и

- збирна (скупна) шпедиција.

Самостално иступање шпедитера постоји када шпедитер, поред организовања отпреме материјалних добара, самостално обавља одређене послове које је требало да обаве трећа лица. То је најчешће случај када шпедитер, делимично или у потпуности, сам превози ствари комитента и не поверава превоз транспортеру. При томе, шпедитер, сем права и дужности шпедитера, има и права и дужности транспортера. Шпедитерово самостално иступање не сме да буде у супротности са комитентовим интересима.

У случајевима када шпедитер приликом организовања отпреме комитентових ствари поступи тако да за отпрему ангажује другог шпедитера, а то није у супротности са комитентовим интересима, онда је реч о ангажовању међушпедитера. Дакле, шпедитер закључује уговор са међушпедитером за обављање одређених шпедитерских послова. Шпедитер има обавезу да међушпедитера стручно и савесно изабере и да му да потребне инструкције. Главни шпедитер не одговара за рад међушпедитера ако га је стручно и савесно изабрао и дао му стручне инструкције.

Подшпедитер је помоћник који испуњава уговорне обавезе главног шпедитера. Он никада не иступа према комитенту јер за рад подшпедитера одговара главни шпедитер. Главни шпедитер ангажује подшпедитера да делимично уместо њега испуни комитентов налог.

Фиксна (паушална, форфетна) шпедиција је шпедиција код које уговором о фиксној шпедицији комитент и шпедитер уговарају шпедитерову награду и вези са организовањем и реализовањем транспорта материјалних добара у фиксном (паушалном, форфетном) износу.

Збирна (скупна) шпедиција састоји се у организовању отпреме комитентових ствари заједно са стварима других комитената да би се оствариле уштеде у транспортним трошковима.

3.7.3. Закључивање уговора о шпедицији

Уговор о шпедицији је закључен оног тренутка када шпедитер и комитент постигну сагласност за обављање отпреме материјалних добара у земљи и иностранству.

Уговор о шпедицији је у нашем праву неформалан уговор, иако се у пракси најчешће закључује у писменој форми због великог броја података које мора да садржи.

Код уговора о шпедицији треба разликовати правне односе који се јављају између шпедитера и комитента од правних односа који се јављају између шпедитера и трећих лица са којима шпедитер ступа у правне односе ради извршаван.а налога комитента.

3.7.4. Права и дужности шпедитера

На основу закљученог уговора о шпедицији шпедитер има право:

- да од комитента наплати уговором предвиђени износ провизије; он има право на провизију и када то није уговорено; висина шпедитерове провизије одређује се уговором, помоћу месних пословних обичаја седишта шпедитера или тарифом шпедитера,

- на накнаду трошкова, и то свих нужних и корисних које јеон имао за рачун комитента; најчешће је реч о трошковима које није изазвао шпедитер организацијом транспорта, него су изазвани реализацијом транспорта материјалних добара и испуњењем низа других услуга од трећих лица чије су услуге биле неопходне,

- Да користи законско право залоге и право ретенције на комитентовим стварима ради обезбеђења својих захтева из уговора о шпедицији,

- да иступа у своје име, а за рачун комитента.

Шпедитер је дужан да:

- приликом извршења комитентовог налога поступа као савестан и уредан привредник,

- на стручан начин чува комитентове ствари,

- на захтев комитента одмах после пријема ствари изда шпедитерску потврду,

- на стручан начин изабере превозни пут и врсту транспорта, водећи при томе рачуна о интересима комитента. у случајевима када је комитент својим налогом одредио превозни пут и врсту транспорта, шпедитер мора да га упозори ако евентуално постоје боље могућности за транспортовање,

- у случајевима када стручно и савесно изабере трећа лица за обављање шпедитерских послова, са њима закључи одговарајуће уговоре,

- правовремено обавештава комитента о свим битним стварима које се односе на превоз комитентових материјалних добара,

- по завршеном превозу уради обрачун са комитентом.

3.7.5. Права и обавезе комитента

На основу закљученог уговора о шпедицији, комитент има право да:

- од шпедитера захтева да се придржава уговорних обавеза, од шпедитера захтева издавање шпедитерске потврде,

- од шпедитера захтева накнаду штете која је настала приликом превоза ствари,

- раскине уговор о шпедицији уколико се шпедитер не придржава уговорних обавеза.

Комитент је дужан да:

- шпедитеру благовремено исплати уговором предвиђене обавезе,

- шпедитера обавести о посебним карактеристикама ствари које се превозе.

3.7.6. Одговорност шпедитера

Шпедитер одговара за своје радње и пропусте, као и за сваку штету која је настала на стварима или у вези са њима од часа њиховог пријема ради превоза до извршења превоза.

Шпедитер је одговоран за све радње које је обавио, а такође и за радње других лица која су учествовала у превозу ствари.

Исто тако, шпедитер је одговоран уколико не обавља надзор над ускладиштеним стварима, а тај нехат проузрокује штету. Међутим, шпедитер ће бити ослобођен одговорности уколико је штета настала дејством више силе, природе самих ствари, кривицом комитента (налогодавца) или трећих лица.

Шпедитер је одговоран за број комада, али није одговоран за масу, квалитет и друге особине материјалних добара, осим случајева када му је приликом предаје ствари на то изричито указано. Шпедитер одговара за избор превозиоца и других лица које је он ангажовао за извршење уговора о шпедицији, осим случајева када је ту одговорност уговором преузео налогодавац.

3.7.7. Престанак уговора о шпедицији

Уговор о шпедицији престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом

- престанком постојања једне уговорне стране.

- комитентовим опозивом налога од стране комитента и

- немогућношћу испуњења уговорних обавеза.

3.8. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ ЖЕЛЕЗНИЦОМ

Уговор о превозу робе железницом је уговор којим се железница обавезује да уз утврђену надокнаду превезе робу пошиљаоца од отпремне до упутне станице у којој робу предаје примаоцу и да у току превоза њу чува, а пошиљалац се обавезује да железници плати уговорени износ накнаде за превоз, осим случајева када је уговорено да накнаду плаћа прималац.

Постоје неколико критеријума на основу којих се утврђују посебне врсте уговора о превозу робе железницом.

Најзначајнији су:

- Уговори према карактеру транспорта,

- Уговори према брзини превоза и

- Уговори према разлици у карактеру пошиљки.

Према карактеру транспорта разликују се:

- Уговори о превозу робе у унутрашњем железничком саобраћају и

- Уговори о превозу робе у међународном железничком саобраћају.

Према брзини превоза разликује се:

- Споровозни и

- Експресни превоз робе.

Према разлици у карактеру пошиљака разликују се:

- Уговори о превозу колских пошиљака и

- Уговори о превозу денчаних пошиљака.

Уговор о превозу робе железницом је реалан, двострано теретни и адхезион. Исто тако, овај уговор представља и уговор о облигацији јер се железница обавезује да примљене ствари превезе у оном стању у коме их је примила до уговором одређене тачке. Надаље, у њему су присутни и елементи уговора о депозиту јер се железница обавезује да ће примљене ствари чувати и предати примаоцу неоштећене и у одређеном року. Такође, уговор о превозу робе железницом представља и уговор о пуномоћству јер њиме пошиљалац овлашћује превозиоца да у његово име и за његов рачун обави превоз ствари, уз наплату одговарајуће накнаде. Даља карактеристика овог уговора је чињеница да он у себи садржи извесне елементе уговора о делу, уговора о остави и елементе налога (мандата).137

3.8.1. Извори права код уговора о превозу робе железницом

137 Костадиновић, С., Љубојевић, Г. и Рачић, М., Пословно право, Београд, 2000., стр. 249.

Превоз робе железницом обавља се у унутрашњем и међународном саобраћају.

Превоз робе у унутрашњем железничком саобраћају регулисан је:

- Законом о уговорима о превозу у железничком саобраћају,138

- Тарифом за превоз ствари у унутрашњем железничкомсаобраћају и

- Другим интерним прописима железнице.

Превоз ствари у међународном железничком саобраћају регулисан је:

- Конвенцијом о међународним превозима железницама(COTIF),139

- Додатком Б Конвенције о међународним превозима железницама (COTIF) - Једнообразна правила о уговору о међународном превозу ствари железницама (SIM) са Државним допунским одредбама (DCE) и са Једнообразним допунским одредбама (DCU), Спт. 51.140

- Споразумом о међународном железничком робном саобраћају (SMGS) за превоз денчаних и колских пошиљака из станица СФРЈ до станице СССР а и обратно преко пруга MAV,141

138 Закон о уговорима о превозу у железничком саобраћају, објављен је у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1995.

139 Конвенција о међународним превозима железницама (COTIF) код нас је ратификована и објављена у Службеном листу СФРЈ, Међународни уговори, бр.8/1984.140 Додатак Б Конвенције о међународним превозима железницама (COTIF) - Једнообразна правила о уговору о међународном превозу ствари железницама (CIM) са Државним допунским одредбама (DCE) и са Једнообразним допунским одредбама (DCU) донео је Пословодни одбор Заједнице ЈЖ и као такав има правну снагу.141 Споразум о међународном железничком робном превозу (SMGS) за превоз денчаних и колских пошиљака из станица СФРЈ за станице СССР а и обратно, преко пруга MAV, потписале су владе СФРЈ, СССР-а и Мађарске 10. априла 1965. године, који је код нас ратификован и објављен у Службеном листу СФРЈ Међународни споразуми и уговори, бр. 2/1966. Овај споразум у пракси се

- Реглементацијама железничког саобраћаја,142

- Правилником о међународном железничком превозу експресних пошиљака (riex),(1)143

- Правилником о међународном железничком превозу опасних материја (RID),(2)144

- Правилником о међународном железничком превозу контејнера (rico),

- Међународним конвенцијама о олакшицама при преласку робе преко границе у железничком саобраћају и

- Међународним тарифама.

3.8.2. Закључивање уговора о превозу робе у железничком саобраћају

Уговор о превозу робе у железничком саобраћају сматра се закљученим оним тренутком када пошиљалац преда робу железници заједно са попуњеним товарним листом, а отправна станица на све примерке товарног листа стави станични жиг са датумом или отисак рачунара у рубрику 19 товарног листа „жиг са датумом отправне станице“.145

Товарни лист са жигом, односно отиском рачунара је доказ о закљученом уговору о превозу робе железницом.

примењује у модификованом облику. 142 Реглементација железничког саобраћаја састоји се из три дела:

Део I обухвата превозне путеве између наше земље и осталих земаља код којих је наша земља отправна или упутна станица,

Део II, садржи списак граничних прелаза који су отворени за превоз ствари и ограничења која су прописана за поједине граничне прелазе,

Део III, садржи одступања од одредаба које су прописане Додатком Б Конвенције о међународним превозима железницама (COTIF) - Једнообразна правила о уговору о превозу ствари железницама (CIM) са Државним допунским одредбама (DCE) и са Једнообразним допунским одредбама (DCU).143 Правилник о међународном железничком превозу експресних пошиљака (RIEx) је саставни део Додатка Б Конвенције о међународним превозима железницама (COTIF).144 Правилник о међународним превозима опасних материја (RID) такође је прилог Додатку Б Конвенције о међународним превозима железницама (COTIF).

145 Костадиновић, С., Транспортно право, Бирографика, Суботица, 2000., стр. 84

За превоз ствари се:

а. У унутрашњем железничком саобраћају:

- Експресни лист (К.72) и

- Товарни лист (К1.501) за денчане и колске пошиљке.

б. У међународном саобраћају:

- Товарни лист CIM (К.5О5) и

- Товарни лист SMGS (К,5.12и К.514).

3.8.2.1. Преносиви товарни лист

Одредбама Закона о уговорима о превозу у железничком саобраћају предвиђено је да се приликом закључивања уговора о превозу ствари железницом превозилац и пошиљалац могу договорити о издавању преносивог товарног листа.

Преносиви товарни лист у железничком саобраћају представља хартију од вредности и он може да гласи „по наредби" и на доносиоца.

За преносиви товарни лист у железничком саобраћају, карактеристично је:

- да не представља уговор о превозу, нити га замењује већ се надовезује на уговор о превозу робе железницом који су закључили превозилац и пошиљалац,

- да се по правилу, он издаје на захтев пошиљаоца, уз сагласност железнице.

Преносиви товарни лист у железничком саобраћају садржи сле деће функције:

- представља потврду да је роба наведена у њему предата на превоз железници и да је утоварена у одговарајућа возна средства,

- он представља хартију од вредности и као такав он његовом имаоцу даје право власништва над робом назначеном у њему, као и могућност да то право пренесе на треће лице,

- издаје се у једном оригиналном примерку који потписују превозилац и пошиљалац; поред издатог оригинала издаје се и потребан број преписа; у пракси товарни лист к.501, односно „дупликат товарног листа" са назнаком „преносиви товарни лист", има улогу оригинала товарног листа.

Преносиви товарни лист у железничком саобраћају може да гласи „по наредби" и на доносиоца.

Преносиви товарни лист "по наредби" на треће лице преноси се индосаментом, а преносиви товарни лист на доносиоца простом предајом.

3.8.2.2. Измене уговора о превозу у железничком саобраћају

Законске одредбе омогућавају пошиљаоцу и примаоцу да у случајевима када преносиви товарни лист није издат, могу да измене уговор о превозу.

Пошиљалац накнадним захтевом може да тражи да се:146

- ствари врате у отправну станицу,

- ствари успут зауставе,

- издавање ствари одложи,

- ствари издају неком другом лицу, а не примаоцу наведеном у товарном листу,

- ствари издају у некој другој, а не у упутној станици наведеној у товарном листу,

- ствари оптерете поузећем и

146 Ibidem, стр. 111.

- смањи, повиси или напусти поузеће.

За измену уговора о превозу у железничком саобраћају користи се образац Измене уговора о превозу (К.263) који утврђује и објављује железница. Отправна станица пријем захтева за измену уговора о превозу потврђује на дупликату товарног листа стављањем станичног жига са датумом, испод изјаве пошиљаоца о измени уговора о превозу.

Пошиљалац не може да тражи измену уговора о превозу у случају када је:

- прималац подигао товарни лист,

- прималац преузео ствари,

- прималац дао захтев да се ствари издају неком другом лицу и

- чим је пошиљка прешла на царинско подручје упутне земље.

Прималац може да мења уговор о превозу уколико пошиљалац није преузео на себе плаћање превоза, нити је унео одредбу у товарни лист „прималац није овлашћен да поднесе накнадне захтеве".

Прималац може да захтева да се:147

- ствари успут зауставе,

- издавање ствари одложи,

- ствари у упутној земљи издају у некој другој станици наведеној у товарном листу уколико за то не постоје сметње и да се преко пуномоћника обављају царинске и друге формалности уколико је то допуштено прописима земље у којој се оне обављају.

Право примаоца да мења уговор о превозу гаси се:

- када подигне товарни лист,

- када преузме ствари,

- уколико је пошиљалац својим захтевом затражио да му се преда товарни лист и издају ствари.

147 Ibidem, стр. 112

У случајевима када је издат преносиви товарни лист, измену уговора о превозу може да затражи ималац преносивог товарног листа, под условом да је измирио све уговорне обавезе.

Ималац преносивог товарног листа има право да:

- захтева да се превоз ствари заустави,

- се ствари предају у некој другој упутној станици и

- ствари врати у отправну станицу.

3.8.3. Права и дужности пошиљаоца

На основу закљученог уговора о превозу у железничком саобраћају, пошиљалац има право да:

- материјална добра која је предао на превоз железници оптерети поузећем до висине њихове вредности,

- од железнице захтева исплату накнаде у случајевима оштећења ствари, потпуног губитка ствари и прекорачења рока испоруке,

- у случајевима када прималац одбије да прими ствари, да дâ упутство шта треба да се уради са стварима,

- у одређеним случајевима одреди превозни пут.

Пошиљалац је дужан да:

- при предаји ствари на превоз железници преда и прописно попуњени товарни лист, а за међународни превоз и све исправе потребне за обављање царинских и других формалности,

- се код ствари које сам товари и утовари држи се границе товарења и рока утовара,

- ствари прописно упакује и обележи,

- превозиоцу плати тарифом утврђену превознину, као и одговарајући износ на име накнаде за споредне услуге,

- у међународном превозу плати све царинске и остале дажбине.

3.8.4. Права и дужности превозиоца

На основу закљученог уговора о превозу у железничком саобраћају, превозилац има право:

- да за превоз ствари од пошиљаоца или примаоца наплати како износ превознине који је утврђен одговарајућом тарифом, тако и износ трошкова које је имао приликом превоза ствари,

- да закључи уговоре о превозу са плаћањем снижене возарине и олакшицама у превозу,

- да у одређеним случајевима одреди превозни пут,

- да одбије превоз оних ствари чији је превоз забрањен, а такође и оних ствари које нису прописно запаковане. превоз оваквих ствари превозилац може да прихвати под условом да се уочени недостаци унесу у товарни лист,

- да сравни ствари и предмете са наводима унетим у товарни лист и утврди стање и бројност прилога,

- ретенције и залоге за намиривање својих потраживања,

- да са комитентом закључи издавање преносивог товарног листа.

Превозилац је дужан да:

- ствари примљене на превоз превезе утврђеним превозним путевима, водећи при томе рачуна о роковима превоза и да их у упутној станици преда примаоцу или овлашћеном лицу,

- на захтев пошиљаоца утврди стање пошиљке бројањем и вагањем, а ако при томе утврди претег. њега скине и зарачуна одговарајући возарину за пређени пут,

- у случају потребе претовари пошиљку,

- по приспећу пошиљке у упутну станицу о томе обавести примаоца и затражи да је у законском року подигне уз претходну исплату трошкова који су наведени у товарном листу,

- спроведе одлуку надлежног суда уколико је донета одлука о забрани издавања неке пошиљке, и да је преда суду или трећем лицу на чување.

3.8.5. Права и дужности примаоца

На основу закљученог уговора о превозу у железничком саобраћају, прималац има право да:

- код пријема ствари стави приговор у одређеном року уколико су ствари оштећене, односно ако недостају или су предате са закашњењем,

- обави реекспедицију ствари другом пошиљаоцу.

Прималац је дужан да:

- искупи товарни лист и преузме ствари у утврђеном року,

- превозиоцу плати новчане износе који су наведени у товарном листу.

3.8.6. Одговорност превозиоца

Пошиљалац, односно прималац за губитак или оштећење ствари, као и за прекорачење рока испоруке у законском року, могу поднети оштетни захтев железничкој управи на чијој се територији на лази упутна станица.

У случајевима када превозилац докаже да није одговоран за гу битак или оштећење ствари, као и за прекорачење рока испоруке, он се ослобађа одговорности.

У унутрашњем железничком саобраћају, законским регулативама утврђено је да због губитка или оштећења ствари одштета не може да буде већа од 19 евра по важећем курсу по килограму бруто масе, а за прекорачење рока испоруке, уколико је доказано, превозилац је дужан да исплати одштету највише до четвороструке превознине.

У међународном железничком саобраћају плаћање одштете за оштећење, губитак ствари и прекорачење рока испоруке регулисано је:

- Додатком Б Конвенције о међународним превозима железницама (COTIF) г Једнообразна правила о уговору о међународном превозу ствари железницама (CIM) са Државним допунским одредбама (DCE) и Једнообразним допунским одредбама (DCU) и

- Споразумом о међународном железничком робном саобраћају (SMGS).

Потписници Конвенције COTIF у случају делимичног или потпуног губитка ствари дужни су да плате одштету по берзанском курсу, у недостатку курса по тржишној вредности, а у недостатку и једног и другог по уобичајеној вредности.

Одштета не може да буде већа од 17 обрачунских јединица (SPV) по килограму бруто масе која недостаје. Такође, железница је дужна да плати превознину, царинске дажбине и друге плаћене износе у вези са превозом изгубљених ствари.148

У случајевима оштећења ствари, железница исплаћује одштету која одговара проценту умањења вредности ствари.

Код прекорачења рока испоруке, железница је дужна да исплати одштету у висини која не може да прекорачи троструки износ превознине.

Висина одштете по Споразуму SMGS за потпуни или делимични губитак ствари исплаћује се по тржишној вредности назначеној у фактури за купљене ствари, односно потврди која одговара форми је уобичајено у земљи подносиоца захтева за одштету.

У случају прекорачења рока испоруке, плаћа се одштета у висини од:

- 6% превознине код прекорачења до једне десетине укупног рока испоруке,

- 12% превознине код прекорачења за више од једне десетине до највише две десетине укупног рока испоруке,

- 18% код прекорачења за више од две десетине до највише три десетине укупног рока испоруке,

- 24% превознине код прекорачења за више од три десетине до највише четири десетине укупног рока испоруке и

- 30% превознине код прекорачења за више од четири десетине до највише пет десетина укупног рока испоруке.

Висина одштете треба да се утврди према трајању прекорачења у односу на укупан рок испоруке.149

3.8.7. Престанак уговора о превозу робе у железничком саобраћају

Уговор о превозу робе у железничком саобраћају престаје:

148 Ibidem, стр. 273

149 Ibidem, стр. 274 - 275

- извршењем уговореног превоза,

- немогућношћу извршења уговореног превоза услед дејства више силе,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране.

3.9. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ МОРСКИМ ПУТЕМ

Уговором о превозу робе морским путем бродар се обавезује да превезе одређену количину робе из луке укрцаја у луку искрцаја, а наручилац превоза се обавезује да бродару исплати уговорени износ возарине.

Уговор о превозу робе морем може да буде:

- бродарски уговор и

- поморско возарски уговор.

Бродарски уговор, тзв. чартер party се најчешће јавља у слободној пловидби. Уговор је закуп брода са посадом за пловидбу с циљем економског искоришћавања брода ради превоза робе.

Постоје два облика бродарског уговора и то:

- бродарски уговор за путовање и

- бродарски уговор на време или tajm чартер.

Бродарски уговор за путовање може да се закључи ради:

- превоза робе целим бродом,

- превоза делом брода или

- коришћења брода или бродског простора од једне до друге луке.

Возарина се плаћа унапред или по завршеном послу, а обрачунава се по запремини брода или запремини, количини или маси терета. Овај уговор се у пракси најчешће закључује коришћењем ти пизираних формулара.

Бродарски уговор на време (tajm чартер) закључује се у случајевима када наручилац превоза располаже већом количином робе за превоз или када има потребу превоза у унапред утврђеним временским интервалима. Временски чартер омогућава наручиоцу превоза више узастопних путовања. Овај уговор се често користи код транспорта нафтних деривата и код превоза разних сировина.

Поморско-возарски уговор користи се код превоза мањих количина терета.

3.9.1. Извори права код Уговора о превозу робе морским путем

Извори права код Уговора о превозу ствари морским путем су:

- Закон о поморској и унутрашњој пловидби,

- Закон о облигационим односима,

- Конвенција за изједначавање извесних правила о материји теретнице (коносмана), донета је 1924. године, а ревидирана је Протоколом који је потписан у Бриселу 1968. године. Позната је под именом „Хашко-висбуршка правила",

- Конвенција за изједначавање неких правила о одговорности власника бродова, донета је у Бриселу 1924. године,

- Конвенција о ограничавању одговорности власника поморских бродова, донетој у Бриселу 1924. године,

- Конвенција о ограничавању одговорности за поморскетражбине, донета је у Лондону 1976. године.

3.9.2. Закључивање уговора о превозу робе морским путем

Уговор о превозу робе морским путем закључују бродар и наручилац превоза. У пословној пракси овај уговор се закључује у писменој форми употребом одговарајућих унапред припремљених формулара.

Уговор о превозу робе поморским путем је неформалан јер може да се закључи и усмено.

Код Уговора о превозу робе морским путем, поред бродара и наручиоца превоза могу да се јаве:

- крцатељ,

- прималац терета и

- корисник превоза.

Крцатељ је најчешће наручилац превоза, али то може да буде и неко друго лице које је наручилац превоза одредио да на основу уговора о превозу морским путем преда бродару робу ради превоза. Крцатељ не мора да буде уговорна страна, али је он увек овлашћен да после укрцаја терета на брод захтева од бродара издавање теретнице (коносмана).

Прималац терета је лице које је уговором о превозу робе морским путем или теретницом (коносманом) овлашћено да прими робу од бродара.

Корисник превоза је термин који у себи садржи сва лица која имају одређена права према бродару (наручилац, крцатељ и прималац).

3.9.3. Стојнице

Стојнице представљају време које је бродар дужан да да крцатељу или примаоцу терета за укрцавање, односно искрцавање терета.

Стојнице су урачунате у возарину, те с тога бродар нема право да их посебно зарачунава.

Стојнице не теку за време празника и недеља, као и у случајевима када се због временских неприлика или сметњи терет није могао укрцати, односно искрцати. Дакле, стојнице теку радним даном, а њихова дубина зависи од техничких уређаја и могућности брода и луке. По нашим законским регулативама стојнице почињу да теку почетком преподневног радног времена, односно почетком поподневног радног времена, под условом да је крцатељ добио од бродара писмо спремности два сата пре истека преподневног, односно поподневног радног времена.

Уговором о превозу робе морским путем може да се закључи употреба реверзибилних стојница. Основни им је циљ да се време укрцаја и искрцаја обрачунава на јединствен начин, тако да се уштеђено време укрцаја може користити за искрцај.

Уколико се терет не укрца, односно не искрца за време стојница, настају прекостојнице. Оне теку и за време недеља и празника без прекида, а трају половину времена стојница. Бродар има посебно право на накнаду прекостојница. Накнада за прекостојнице се одређује према конкретним околностима, а плаћа се сваког дана унапред.

У случају када се терет не укрца или не искрца за време прекостојница, бродар има право да одобри ванредне прекостојнице чија накнада износи 50% од накнаде за прекостојнице.

Стојнице и прекостојнице се не јављају у линијској пловидби јер је задржавање бродова линијске пловидбе утврђено редом пловидбе.

3.9.4. Права и дужности бродара

На основу закљученог уговора о превозу робе морским путем, бродар има право да:

- од крцатеља или примаоца наплати уговором утврђени износ возарине и осталих накнада,

- одбије превоз терета чији је превоз забрањен,

- одобри коришћење прекостојница и ванредних прекостојница и да за то наплати одговарајући износ накнаде,

- одустане од уговора о превозу уколико је његово извршење трајно онемогућено,

- користи залоге и ретенције на комитентовим стварима ради измирења својих потраживања,

- прода терет у случајевима када су ствари у квару или им прети опасност од квара,

- уз пристанак крцатеља замени уговорени брод са другим бродом који има иста својства,

- у случају престанка уговора о превозу или одустајања од уговора услед више силе, наплати трошкове искрцавања терета, а такође и сразмерни део превознине.

Бродар је дужан да:

- пажњом доброг привредника превезе уговорени терет уговореним превозним путем или путем који је предвиђен редом пловидбе,

- примљени терет на превоз чува са одговарајућом пажњом и да предузима све мере ради његове заштите,

- у уговорено време постави ради укрцаја на уговорено место одговарајући брод и да у одговарајућем року крцатељу упути „писмо спремности" за укрцај терета,

- преузме терет у луци укрцаја, да га превезе и преда у луци искрцаја испод чекрка,

- да уредно обави превоз товара уговореним превозним путем и у уговорено време,

- поступи по накнадним упутствима корисника превоза уколико се она могу извршити,

- наручиоцу превоза издаје упутства о начину слагања терета на броду у случајевима када он укрцава терет,

- у случају када је брод из било којих разлога спречен да обави превоз терета, о томе обавести наручиоца превоза,

- да надокнади штету примаоцу или законском имаоцу теретнице (коносмана),

- у луци допреме терет преда примаоцу или законском имаоцу теретнице (коносмана).

3.9.5. Права и дужности примаоца терета

На основу закљученог уговора о превозу робе поморским путем прималац има право да:

- тражи од бродара по приспећу брода у одредишну луку да му преда терет за који није издата превозна исправа тражи од бродара да му исти преда. Такође, он има право да од бродара затражи да се терет за који није издата превозна исправа преда пре одредишне луке неком другом лицу,

- стави приговор због оштећења или губитка терета одмах по преузимању, а у случајевима када оштећење није видљиво у року од три дана од дана преузимања терета,

- тражи од бродара да изда теретницу (коносман).

Прималац је дужан да:

- У одредишној луци товар истовари у року стојница, односно реверзибилних стојница, а уколико оне нису довољне, да од бродара уз одговарајућу накнаду затражи коришћење прекостојница, односно ванредних стојница,

- своје обавезе према бродару испуни приликом преузимања терета,

- бродару писмено потврди пријем терета,

- докаже висину штете која му је причињена са закашњењемпредаје терета.

3.9.6. Права и дужности крцатеља

На основу закљученог уговора о превозу робе морским путем, крцатељ има право да:

- од бродара тражи издавање теретнице.

- од бродара тражи надокнаду штете за губитак и оштећење ствари за време превоза,

- тражи испуњење уговорних обавеза.

- даје бродару додатне налоге за време превоза.

- одустане од уговора о превозу.

Крцатељ је дужан да:

- бродару правовремено плати превознину и остале трошкове у вези са превозом,

- бродару преда робу прописно запаковану и обележену,

- се код утовара и истовара робе придржава упутстава бродара,

- утовар и истовар робе обави у оквиру стојница, а ако то не успе, да затражи додатно време за утовар и истовар.

3.9.7. Одговорност бродара

Бродар одговара за назначену носивост брода уз допуштено одступање од 5%. Такође, дужан је да докаже да је наручиоцу превоза ставио на располагање способан брод, а уколико то не докаже, бродар је одговоран за штету, али његова одговорност је ограничена.

Бродар се ослобађа одговорности за штете до којих је дошло радњама или пропустима заповедника брод.:

Поморски бродар се ослобађа одговорности ако докаже да је штета настала услед:150

- скривене мане брода или његове неспособности за пловидбу,

- више силе, поморске незгоде, ратних догађаја и међународног злочина на мору,

- санитарних ограничења или других мера државних органа,

- услед радњи или пропуста наручиоца превоза (крцатеља) или лица овлашћених да располажу теретом или лица која за њих раде, обуставе рада, односно штрајка,

- спашавања или покушаја спашавања људи и имовине на мору,

- природних губитака у маси и запремини терета и недовољног паковања.

Поморски бродар не одговара за наутичке грешке чланова бродске посаде.

У унутрашњем поморском саобраћају висина штете за губитак терета одређује се према прометној вредности других ствари исте количине и својстава у луци искрцаја на дан када је брод стигао у луку или ако није стигао у време када је требало да стигне. Уколико висина штете не може да се одреди према прометној вредности у луци искрцаја, она се одређује према прометној вредности робе у луци укрцаја у време одласка брода, али је повећана за трошкове проузроковане превозом.

Суд одређује висину штете за изгубљене или оштећене ствари која не може да се одреди према прометној вредности у луци.

Закашњење у предаји терета постоји ако терет није предат примаоцу у уговореном року.

150 Костадиновић, С., Љубојевић, Г. и Рачић, М., Пословно право, „Београд, 2000., стр. 270

У међународном саобраћају одговорност за штету која произилази из губитка или оштећења ствари ограничена је на 835 SPV по колету или другој јединици терета, односно 2,5 SPV по килограму бруто масе изгубљене пошиљке. Ове накнаде се исплаћују оштећеним лицима чије су државе чланице Међународног монетарног фон да.

За оштећена лица чије државе нису чланице ММФ а, примењује се новчана јединица (под којом се подразумева вредност од 65,5 мили грама злата чистоће 900/1.000). Хамбуршком конвенцијом висина оштете утврђена је на 12.000 новчаних јединица по колету или другој јединици терета, односно 37,5 новчаних јединица по килограму бруто масе терета.

Због штете проузроковане закашњењем у превозу, одговорност бродара ограничена је на две и по превознине.

3.9.8. Хаварија

Под појмом хаварија, подразумевају се ванредни трошкови у вези са бродом или теретом, који су настали приликом превоза робе услед непредвиђених околности.

Хаварије могу да буду:

- опште или генералне и

- посебне или партикуларне.

Општа или генерална хаварија садржи све штете и трошкове који су настали на броду или терету приликом њиховог спасавања. Све трошкове који су настали у вези са општом. односно генералном хаваријом заједнички сносе сви учесници у превозу. Дакле, трошкове и штету генералне хаварије сразмерно сносе бродар и наручилац пре воза. без обзира да ли штета настала само на броду или и на броду и на терету.

Партикуларна или посебна хаварија је штета на броду или на терету која је настала дејством поморских опасности. тј. дејством више силе. Штету партикуларне, односно посебне хаварије сноси онај коме је штета нанета. То значи да ако је штета нанета терету, њу у потпуности сноси наручилац превоза, а ако је штета нанета броду, тада је сноси бродар.

Правила о хаваријама, које је 1950. год. донело Међународно удружење правника, имају велику улогу при регулативи сношења трошкова насталих услед хаварије.

3.9.9. Престанак уговора о превозу робе морским путем

Уговор о превозу робе морским путем престаје:

- извршењем уговореног превоза робе.

- немогућношћу остварења уговореног превоза робе услед дејства више силе,

- споразумом уговорних страна,

- компензацијом,

- конфузијом,

- престанком постојања једне уговорне стране.

3.10. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ НА УНУТРАШЊИМ ВОДНИМ ПУТЕВИМА

Уговор о превозу робе на унутрашњим водним путевима је уговор којим бродар преузима обавезу да на унутрашњим водним путевима превезе материјална добра наручиоца превоза из једне речне луке, односно пристаништа до друге речне луке, односно приста ништа уз обавезу наручиоца превоза да возару плати уговорени износ возарине.

Превоз робе на унутрашњим пловним путевима одвија се на пловним рекама, језерима и пловним каналима.

3.10.1. Извори права код уговора о превозу робе на унутрашњим водним путевима

Превоз робе на унутрашњим водним површинама одвија се у границама земље и ван њених граница.

Превоз робе на унутрашњим водним површинама унутар граница земље регулисан је:

- Законом о поморској и унутрашњој пловидби,

- Законом о облигационим односима,

- Правилником о пловидби на унутрашњим водним путеви ма, тарифама и

- Општим узансама.

Међународни превоз регулисан је:

- Конвенцијом о изједначавању неких правила о теретници(коносману), донетој 1924. године,

- Протоколом о измени Конвенције о изједначавању некихправила о теретници, усвојеним 1968. године,

- Конвенцијом о ограничењу одговорности власника бродова унутрашње пловидбе, донетој у Женеви 1973. године,

- Братиславским споразумом о општим пословима превозатерета Дунавом,

- Конвенцијом о режиму пловидбе Дунавом,

- Конвенцијом о пловидби и хидротехничком систему канала Бегеј,

- Правилима за једнообразно тумачење главних трговинских термина у међународном промету „INCOTERMS",151

- Конвенцијом о регистрацији речних бродова и стварнимправима над њима, донетој у Женеви 1930. године.

3.10.2. Закључивање уговора о превозу робе на унутрашњим водним путевима

Уговор о превозу робе на унутрашњим водним путевима сматра се закљученим када крцатељ преда робу бродару ради превоза до уговором утврђене речне луке или пристаништа.

Уговор о превозу робе на унутрашњим водним путевима је не формалан уговор јер за његово закључивање није потребна никаква форма.

Даља карактеристика овог уговора је да је он двострано теретан и адхезион јер се закључује коришћењем формулара који су усагласила речна бродарства на основу Општих услова о пословању бродарских предузећа.

3.10.3. Права и дужности наручиоца превоза,бродара и примаоца

Права и дужности наручиоца превоза, бродара и примаоца робе на унутрашњим воденим путевима идентична су као код уговора о превозу робе морским путем.

151 Правила за једнообразно тумачење главних трговинских термина у међународном трговинском промету „INCOTERMS" донета су на Конгресу међу народне трговинске коморе, одржаном у Бечу 1935. год. Она су објављена 1953. године, а задњи пут су ревидирана 2000. године.

3.10.4. Одговорност бродара

Бродар унутрашње пловидбе одговоран је за наутичке грешке заповедника брода или чланова посаде.

Бродар унутрашње пловидбе ослобађа се одговорности штете настале услед:152

- смештаја терета на палуби брода ако је такав начин превоза уговорен и наведен у превозној исправи,

- недостатака или слабог стања амбалаже,

- укрцавања терета који је обавио наручилац превоза(укрцатељ) или искрцавања које је обавио прималац,

- превоза у пломбираном складишту брода,

- природе робе која је по својим својствима подложна квару, мањку или губитку,

- превоза живих животиња.

При настанку наведених случајева, за ослобађање од одговорности бродар унутрашње пловидбе дужан је да укаже да је штета настала вероватно услед наведених случајева.

Бродар унутрашње пловидбе не може да се позове на одредбе о висини одговорности у случајевима када је штета настала намерном радњом или пропустом, односно крајњом непажњом лица која су у његово име учествовала у превозу.

Одговорност бродара унутрашње пловидбе за губитак или оштећење робе, као и за закашњење у превозу у унутрашњем и међу народном саобраћају на унутрашњим воденим путевима, иста је као код бродара поморске пловидбе.

3.10.5. Престанак уговора о превозу робе наунутрашњим воденим путевима

Уговор о превозу робе на унутрашњим воденим путевима пре стаје на исти начин као и уговор о превозу робе морским путем.

3.10.6. Уговор о реморкирању

Уговор о реморкирању је уговор којим се реморкер (тегљач) обавезује да ће обавити реморкирање (тегљење) уговореног пловног објекта корисника реморкирања уз уговором утврђену накнаду.

152 Костадиновић, С., Љубојиевић, Г. и Рачић, М., Пословно право, Београд, 2000., од стр. 270

Уговором о реморкирању утврђује се пловни пут реморкирања, време реморкирања, односно маневрисања

На основу закљученог уговора о реморкирању реморкер има право да:

- од корисника реморкирања наплати уговором утврђениизнос реморкирања, као и трошкове које је имао приликом реморкирања који су били нужни и корисни за корисника реморкирања, а нису обухваћени уговором о реморкирању,

- раскине уговор о реморкирању уколико се корисник реморкирања не придржава уговорних одредби.

Реморкер је дужан да:

- кориснику реморкирања стави на располагање вучно средство које је уговором предвиђено у месту за обављање реморкирања,

- обави уговорено реморкирање и да се приликом реморкирања придржава постојећих прописа.

Корисник реморкирања има право да:

- од реморкера захтева да се придржава уговорних одредаба,

- раскине уговор о реморкирању уколико се реморкер непридржава уговорених одредаба.

Корисник реморкирања дужан је да:

- по потреби, помогне реморкеру погонском снагом тегљеног објекта и тегљени објекат снабде потребном посадом и опремом,

- правовремено плати накнаду за реморкирање (килот), уоном износу који је утврђен уговором.

3.11. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ ВАЗДУХОПЛОВОМ

Уговор о превозу робе ваздухопловом је уговор којим се авио-превозилац обавезује да ваздухопловом превезе робу наручиоца пре воза из једне ваздушне луке у другу која је уговором утврђена, уз обавезу наручиоца превоза да плати уговорену накнаду.

У оквиру уговора о превозу робе ваздухопловом, разликују се следеће врсте уговора:

- Уговор о превозу робе сопственим ваздухопловом,

- Уговор о чартеру, односно уговор о превозу робе закупљеним ваздухопловом, односно одређеним његовим капацитетима за одређени период.

Код оба уговора, поред авиопревозника и наручиоца превоза, може да се јави и треће лице прималац.

Уговор о превозу робе ваздухопловом је двоструко теретно адхезиони уговор који се закључује према условима које одређује авио-превозилац.

3.11.1. Извори права код уговора о превозу робе ваздухопловом

За превоз робе у унутрашњем ваздушном саобраћају извори су:

- Закон о облигационим и основно правним односима у ваздушној пловидби,153

- Закон о ваздушној пловидби,154

- Правилник о условима за превоз животиња у јавном пре возу155 и

- судска пракса и правна теорија.

За превоз ствари у међународном ваздушном саобраћају, извори права су:

153 Закон о облигационим и основним материјално правним односима у ваздушној пловидби, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 12/1998. 154 Закон о ваздушној пловидби, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 45/1986, а измене и допуне у Службеном листу СФРЈ, бр. 24/1988. и Службеном листу СРЈ, бр. 3/1992. 155 Правилник о условима за превоз животиња у јавном превозу у ваздушном саобраћају, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 57/1990 и у Службеном листу СРЈ, бр. 51/1992.

- Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству,156

- Општи услови за превоз путника, пртљага и робе,157

- Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству,158

- Конвенција о сарадњи у области безбедности ваздушнепловидбе која је позната под именом „Evokontrol",

- Царински закон и

- судска пракса и правна теорија.

3.11.2. Закључивање уговора о превозу робе ваздухопловом

Уговор о превозу робе ваздухопловом сматра се закљученим када наручилац превоза преда робу авио превознику заједно са попуњеним ваздухопловним товарним листом и када од њега добија одговарајући примерак ваздухопловног товарног листа.

За превоз ствари у унутрашњем и међународном ваздушном саобраћају користи се одговарајући ваздухопловни товарни лист.

Ваздухопловни товарни лист за превоз робе у унутрашњем ваздушном саобраћају има три листа, од којих први лист са назнаком „за превозиоца" задржава авио-превозилац, други лист са назнаком „за примаоца" уручује се примаоцу приликом предаје робе, а трећи лист са назнаком „за пошиљаоца", предаје се пошиљаоцу након пријема ствари на превоз.

У међународном ваздушном саобраћају користи се међународни ваздухопловни товарни лист, чије је издавање регулисано Хашким протоколом, а његову униформност утврдило је Међународно удружење ваздухопловних транспортера FIATA.

156 Конвенција о изједначавању неких права која се односе на ваздушни саобраћај, донета у Варшави 1929. год., а измењена и допуњена Хашким протоколом 1955. год. и Гватемалским протоколом 1975. год., као и Монтреалским протоколом 1977. год.157 Опште услове за превоз путника, пртљага и робе, донело је Међународно удружење за ваздушни саобраћај 1949. год. и они се примењују за оне превозе у међународном ваздушном саобраћају када превоз није регулисан Варшавском конвенцијом и Хашким протоколом.158 Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству, донета у Чикагу 1944. год., а код нас ратификована и објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 3/1954, а позната је под именом „Чикашка конвенција".

Авио-превозилац и пошиљалац могу да се споразумеју да се ваздухопловни товарни лист третира као преносиви. Том приликом своју сагласност о издавању преносивог товарног листа уносе клаузулу „преносиви ваздухопловни товарни лист" и то оверавају својим потписима на примерку „за пошиљаоца", а на осталим пример цима ваздухопловног товарног листа мора да буде назначено да је издат преносиви ваздухопловни товарни лист.

3.11.3. Права и дужности наручиоца превоза

На основу закљученог уговора о превозу робе ваздухопловом, наручилац превоза има право да:

- захтева од авиопревозиоца да прими попуњени ваздухопловни товарни лист заједно са робом,

- са авиопревозиоцем уговори издавање преносивог ваздухопловног товарног листа,

- измени измену ваздухопловни товарни лист и да захтева:

- повлачење робе из полазне ваздухопловне луке,

- издавање робе предате на превоз у одређеног ваздушној луци,

- да роба буде испоручена одређеном лицу, а не оном које је назначено у ваздухопловном товарном листу,

- да се роба врати у полазну ваздухопловну луку,

- од авиопревозиоца захтева надокнаду штете за губитак иоштећење робе, као и за прекорачење рока превоза,

- затражи од авиопревозиоца да сачини препис одговарајућег преносивог ваздухопловног товарног листа.

Наручилац превоза је дужан да:

- преда робу заједно са попуњеним товарним листом авиопревозиоцу,

- авиопревозиоцу плати одговарајући износ који је утврђен као и трошкове које је авио-превозилац имао,

- пружи потребне податке о роби авиопревозиоцу,

- робу прописно запакује и обележи.

3.11.4. Права и дужности примаоца

На основу закљученог уговора о превозу ствари ваздухопловом, прималац има право да:

- од авиопревозиоца захтева правовремену предају робе и ваздухопловног товарног листа у ваздушној луци која је утврђена уговором,

- одбије пријем робе и ваздухопловног товарног листа,

- од превозиоца затражи одштету због губитка или оштећења ствари, као и због закашњења у превозу,

- се користи правима која му припадају на основу уговора о превозу ствари ваздухопловом.

Прималац је дужан да:

- у утврђеном року преузме робу заједно са ваздухопловним товарним листом,

- стави писмени приговор авиопревозиоцу због губитка или оштећења ствари одмах после преузимања, а у случајевима када оштећење није могао одмах да установи, у року од 14 дана од дана преузимања ствари,

- за насталу штету због закашњења у превозу у року од 21дан од дана када је роба предата на превоз, авио превозиоцу стави писмени приговор.

3.11.5. Права и дужности авио-превозиоца

На основу закљученог уговора о превозу робе ваздухопловом, авио-превозилац има право да:

- од наручиоца превоза, односно пошиљаоца наплати износ превознине чија је висина утврђена тарифом, односно уговором,

- од наручиоца превоза приликом предаје робе која се састоји из више појединачних целина тражи посебан ваздухопловни товарни лист за сваку целину,

- У ваздухопловни товарни лист унесе своја запажања о роби и амбалажи које је примио на превоз.

Авио-превозилац је:

- дужан да уговорени превоз онако како је уговором утврђено,

- дужан да у случају немогућности обављања превоза затражи упутства од овлашћених лица,

- дужан да у случајевима када не може да поступи по добијеним упутствима од овлашћених лица, расположиву робу обезбеди и о томе пошиљаоца писмено обавести,

- дужан да по обављеном превозу ствари преда оном лицукоје је наведено у ваздухопловном товарном листу,

- дужан да примаоца ствари писмено обавести о приспећуствари,

- дужан да у случајевима када примети кварење преузетеробе о томе писмено обавести пошиљаоца,

- овлашћен да робу прода и да износ добијен продајом поодбитку својих потраживања положи на депозит код надлежног суда у случајевима када прималац или пошиљалац ствари не преузме у року од 30 дана, односно ако авио-превозилац не добије потребно обавештење шта треба да се ради са стварима на којима је примећено кварење.

3.11.6. Одговорност авио-превозиоца

Авио-превозилац је одговоран за штету насталу услед губитка или оштећења робе, као и услед закашњења у превозу.

Износ накнаде због губитка или оштећења ствари у домаћем ваздушном саобраћају утврђује надлежни државни орган.

Накнада штете због прекорачења у року испоруке не може да буде већа од двоструке превознине.

У случајевима када је накнада за губитак, оштећење или за кашњење у превозу утврђена уговором, авио-превозилац одговара до тог износа.

У међународном ваздушном саобраћају, одговорност авио-превозиоца утврђује се уговором, а ако то није учињено, висина штете не може да буде већа од 17 SPV (специјално право вучења) по килограму.

Ограничење одговорности се не примењује се у следећим случајевима:

- када у товарном листу постоји вредност робе, а корисникпревоза је платио додатни износ возарине,

- када није издат товарни лист, односно када у њега није унета клаузула о вредности робе,

- када је штета настала злом намером авио-превозиоца или његове посаде.

3.11.6.1. Одговорност за штете које је ваздухоплов у лету учинио на земљи

Авио-превозилац одговара за штете настале на земљи које су проузроковале смрт, оштећење здравља или повреде лица, као и за штете настале на стварима. Висина одштете регулисана је законским одредбама.

Авио-превозилац може да се ослободи ове одговорности уколико докаже да је штета настала:

- делатношћу оштећеног лица или лица које је по његовомналогу радило,

- услед противправног коришћења ваздухоплова.

- Одговорност авио-превозиоца може да се умањи за онај проценат којим је оштећено лице својом делатношћу допринело да настане штета.

3.11.7. Престанак уговора о превозу робе ваздухопловом

Уговор о превозу робе ваздухопловом престаје као и уговор о превозу робе морским путем на унутрашњим воденим путевима.

3.12. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ ДРУМОМ

Уговором о превозу робе друмом друмски транспортер се обавезује да робу примљену на превоз, уз награду утврђену уговором, превезе од места отпреме до места које је уговором одређено, а пошиљалац се обавезује да друмском транспортеру исплати уговорени износ превознине.

Делатност друмског транспортера могу да обављају правна и физичка лица. У оквиру друмског транспорта, присутни су његови следећи облици:

- месни или градски транспорт,

- линијски међумесни транспорт,

- транспорт на велике удаљености у земљи и иностранству.

- Разноликост друмског транспорта условила је и постојање одговарајућих уговорних односа.

Уговор о превозу ствари у друмском саобраћају је реалан, двострано теретан, адхезион, а такође у себи има и елементе уговора о депозиту.

3.12.1. Извори права код уговора о превозу робе друмом

Извори права за превоз робе у друмском саобраћају су:

а. У унутрашњем саобраћају:

- Закон о уговорима о превозу у друмском саобраћају,159

- Закон о облигационим односима и

- судска пракса и правна теорија.

б. У међународном саобраћају:

- Женевска конвенција о уговору за међународни превозробе друмом (OMR),

- Општи услови рада југословенских предузећа јавног друмском саобраћаја у међународном превозу робе моторним возилима,160

- Закон о превозу у међународном друмском саобраћају,

- Протокол о друмској сигнализацији,

- Европски споразум о путним ознакама,

Европски споразум о специјалним возилима за превоз лако кварљивих намирница и њиховој употреби за међународни превоз неких од тих намирница,161

159 Закон о уговорима о превозу у друмском саобраћају, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1995. 160 Опште услове рада југословенских предузећа јавног друмског саобраћаја у међународном превозу робе моторним возилима, донела је бивша Савезна спољнотрговинска комора 1959. године161 Европски споразум о специјалним возилима за превоз лако кварљивих намирница и њиховој употреби за међународни превоз неких од тих

Царинска конвенција о међународним превозу робе на основу карнета TIR.162

3.12.2. Закључивање уговора о превозу робе друмом

Уговор о превозу робе у друмском саобраћају може да се закључи на било који начин када се уговорне стране (друмски транспортер и наручилац превоза) усагласе о предмету уговора и цени.

Предмет се одређује врстом и количином ствари које треба да се превезу. Цена превоза одређује се одговарајућим тарифама или споразумом уговорних страна.

За превоз робе у домаћем и међународном саобраћају користи се товарни лист који се састоји од три оригинална примерка.

Први примерак товарног листа предаје се пошиљаоцу након пријема ствари на превоз, други примерак прати пошиљку и предаје се примаоцу, а трећи примерак друмски превозилац задржава за себе.

У друмском саобраћају, као и код железничког и ваздушног саобраћаја, друмски транспортер н наручилац превоза могу да се до говоре о издавању преносивог товарног листа, и то својим потписима потврђују на товарном листу пошиљаоца, а на осталим примерцима мора да се нагласи да је издат преносиви товарни лист.

Такође, друмски транспортер и наручилац превоза за своје потребе могу да изврше препис преносивог товарног листа, а при томе на сваком примерку мора да постоји ознака да је то препис.

3.12.3. Права и дужности наручиоца превоза

На основу закљученог уговора о превозу робе друмом, наручилац превоза има право да:

- захтева од друмског транспортера да му по пријему робе на превоз дâ товарни лист,

- тражи да се друмски превозилац придржава услова који су утврђени уговором о превозу,

намирница, код нас је ратификован и објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 3/1961.162 Царинска конвенција о међународном превозу робе на основу карнета TIR ратификована је и објављена у Службеном листу ФНРЈ, бр. 1/1948.,

- захтева од друмског транспортера да возило за превоз робе остави на месту које је уговором назначено,

- одустане од уговора о превозу друмом у случају да седрумски транспортер не придржава уговорних обавеза,

- даје налоге да се:163

обустави превоз робе,

предаја ствари примаоцу одложи,

роба преда неком другом примаоцу, а не оном који је одређен уговором или товарним листом,

роба врати у место отпреме,

- од друмског транспортера захтева надокнаду штете за губитак и оштећење робе, као и за прекорачење рока испоруке.

Наручилац превоза је дужан да:

- друмског транспортера обавести о особинама робе која јепредата на превоз и да дâ упутства за њихово чување ируковање,

- друмском транспортеру благовремено исплати уговоромутврђени износ превознине и трошкова које је он имао приликом превоза који су били нужни и нису обухваћени уговором о превозу,

- приликом утовара робе у возило придржава се упутставадрумског транспортера,

- утовар робе обави у прописаном року, а уколико у томе не успе, да затражи од транспортера, уз плаћање одговарајуће накнаде, продужење рока утовара (додатно време утовара), које не може да буде мање од половине предвиђеног времена за утовар; у време утовара робе спада и време које је потребно за попуњавање товарног листа и предају транспортних исправа, као и време потребно за покривање, и обезбеђење ствари.

3.12.4. Права и дужности примаоца робе

На основу уговора о превозу робе друмом, прималац има следећа права да:

163 Костадиновић, С., Љубојевић, Г. и Рачић, М., Пословно право, Београд, 2000., стр.279-280.

- одбије пријем робе и товарног листа,

- располаже стварима у току превоза, под условом да му наручилац превоза преда свој примерак товарног листа,

- од друмског транспортера захтева да му заједно са робомпреда и товарни лист који прати робу,

- у случају оштећења робе сачини записник о извиђају и да захтева од друмског транспортера одговарајућу накнаду.

Прималац је дужан да:

- по приспећу робу истовари из возила у утврђеном року према упутству друмског транспортера, а у случају да то не успе, да од друмског транспортера захтева „додатно време истовара", уз плаћање одговарајуће надокнаде.

- потврди писменим путем пријем ствари н товарног листа.

3.12.5. Права и дужности друмског транспортера

На основу закљученог уговора о превозу робе друмом, друмски транспортер има право да:

- од наручиоца превоза наплати износ превознине предвиђен уговором, као и неопходне трошкове које је имао у току превоза, а који нису обухваћени уговором о превозу,

- одбије превоз робе чији је транспорт забрањен,

- тражи од наручиоца превоза да робу у возило утовари упредвиђеном року.

Друмски транспортер је дужан да:

- приликом пријема робе на превоз провери тачност пода така унетих у товарни лист и спољно стање робе и амбалаже,

- превоз робе обави превозним путем који је утврђен уговором о превозу, коришћењем уговореног возила,

- уговорено возило постави на одређено место утовара и да о томе обавести наручиоца превоза,

- по пријему робе на превоз испуњава захтеве наручиоцапревоза за измену уговора о превозу уколико је то могуће и није у супротности са постојећим законским регулативама,

- о роби примљеној на превоз води рачуна пажњом доброгпривредника и да у случају немогућности обављања превоза о томе извести наручиоца превоза; уколико добије упутство, дужан је да предузме мере заштите,

- по приспећу робе у месту опредељења о томе обавести примаоца и да је након тога заједно са товарним листом преда примаоцу или овлашћеном лицу,

- у случају да пријем ствари одбије прималац или овлашћенолице, о томе обавести наручиоца превоза и да затражи упутство како треба да поступи са робом.

У случају да наручилац превоза у примереном року не достави тражено упутство, он ће расположиву робу у име и на терет наручиоца превоза истоварити и предати складишту на чување. Уколико роби прети опасност од квара, односно ако би трошкови ускладиштавања били већи од вредности робе, робу ће изложити продаји и о томе обавестити наручиоца превоза.

3.12.6. Одговорност друмског транспортера

Друмски транспортер је одговоран како за губитак робе и њено оштећење. тако и за закашњење у предаји.

У унутрашњем друмском саобраћају висина одштете за изгубљене и оштећене ствари износи 9 евра по килограму по курсу на дан исплате. Исто тако, друмски транспортер је дужан да наручиоцу превоза надокнади висину возарине и друге трошкове превоза и то у потпуности код губитка ствари, а сразмерно у случају њиховог оштећења.

Висина одштете у случају закашњења у превозу износи 1/10 превознине за сваки дан закашњења, с тим што она не може да буде већа од износа плаћене возарине.

У међународном друмском саобраћају висина накнаде одштете не може да пређе 8,35 SPV (специјално право вучења) по килограму бруто масе недостајућих и оштећених ствари.

Уколико наручилац превоза докаже да је штета настала због закашњења у превозу, накнада не може да пређе износ трошкова превоза.

Друмски транспортер се ослобађа одговорности ако је оштећење односно губитак робе настао услед:164

164 Ibidem, стр. 282

- употребе отворених и непокривених возила уколико је употреба таквих возила изричито уговорена и назначена у товарном листу,

- недостатка и лошег стања амбалаже за ствари које су по својој природи подложне растуру или колико нису уредно упаковане,

- руковања, утовара, слагања и истовара пошиљаоца,односно примаоца или лица која су за њих радила,

- природе ствари које су по својим својствима изложене или делимичном губитку или оштећењу, нарочито због лома, рђе, сушења, цурења, нормалног растура или дејства инсеката,

- недостатака или непотпуне ознаке на амбалажи.

Такође, друмски транспортер се ослобађа одговорности за штете настале услед губитака или повреда живих животиња уколико докаже да је предузео све мере да до тога не дође.

3.12.7. Престанак уговора о превозу робе

Уговор о превозу робе друмом престаје:

- извршењем уговореног превоза,

- немогућношћу извршења уговореног превоза.

- раскидом уговора о превозу друмом,

- престанком постојања једне уговорне стране.

- компензацијом и конфузијом.

3.13. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ

Уговор о осигурању је онај уговор којим се осигуравач оба везује да ће осигуравачу осигурања надокнадити насталу штету или исплатити уговором предвиђени новчани износ за назначене штете, а уговарач осигурања се обавезује да осигуравачу редовно плаћа утврђене износе премије осигурања.

У пракси постоји велики број уговора о осигурању који се групишу по различитим критеријумима. Наша пажња биће усмерена са ка онима који се јављају у пословној пракси.

Зависно од чињенице да ли је осигурање законско или добровољно, подразумева се и постојање одговарајућих уговора.

У зависности од објеката који се осигуравају, разликују се уговори о личном осигурању, имовинском осигурању и осигурању од одговорности.

Такође, присутни су уговори о копненом, поморском и ваздушном осигурању.

3.13.1. Извори права код уговора о осигурању

Извори права код уговора о осигурању су:

- Закон о основама система осигурања имовине и лица,165

- Републички Закон о осигурању имовине и лица,166

- Закон о облигационим односима.

- Општи услови пословања осигураватеља,

- судска пракса и правна наука.

За изворе права за уговор о осигурању је карактеристично да представљају домаће нормативе јер међународних норматива нема.

3.13.2. Закључивање уговора о осигурању

Уговор о осигурању закључује се усаглашавањем воље осигуравача и уговарача осигурања. Усаглашавање воља остварује се на основу понуде осигуравача или уговарача осигурања.

Понуда мора да садржи:

- објект осигурања,

- ризике од којих се објект осигурава,

- вредност објекта осигурања,

- правила осигурања и

- премију осигурања.

Сматра се да је уговор о осигурању закључен ако понуду уговарача осигурања прихвати осигуравач или ако понуду осигуравача прихвати уговарач осигурања. Након тога осигуравач издаје полису осигурања којом се писмено констатују елементи уговора о осигурању.

165 Закон о основама система осигурања имовине и лица, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 17/1990. 166 Републички закон о осигурању имовине и лица, објављен у Службеном гласнику РС, бр. 12/1984.

Уговором о осигурању, ризик од кога се одговарајући објект осигурања штити мора да буде неизвестан.

Премија осигурања је новчана маса коју је уговарач осигурања дужан да плати одједном или сукцесивно осигуравачу. У случају сукцесивне исплате, премија се плаћа унапред за одређени период.

У пракси, код уговора о осигурању јавља се франшиза која представља уговором утврђени износ штете који сноси уговарач оси гурања.

Уговор о осигурању је неформалан и може да се закључи писменим и усменим путем. Такође, он је двострано теретан јер садржи обавезе за осигураваоца и наручиоца осигурања.

3.13.3. Права и обавезе наручиоца осигурања

На основу закљученог уговора о осигурању, наручилац осигурања има право да:

- од осигуравача тражи испуњавање уговорених обавеза,

- раскине уговор о осигурању уколико се осигуравач не придржава уговорених обавеза,

- на основу уговореног абандона (препуштања) препусти осигуравачу делимично оштећени предмет за који је предвиђено осигурање, а да од осигуравача захтева пуну накнаду осигурања, односно пуну накнаду вредности предмета (абандон се веома често јавља код уговора о транспортном осигурању).

Наручилац осигурања је дужан да:

- правовремено уплаћује уговорене износе осигурања,

- пружи тачне податке о осигураном предмету и да осигуравача обавештава о значајним променама на осигураним предметима,

- одмах по насталом догађају на осигураном предмету о томе обавести осигуравача.

- у случајевима ванредних догађаја на осигураним предметима предузме потребне мере ради њиховог спасавања.

3.14. ИЗДАВАЧКИ УГОВОР

Издавачки уговор је уговор којим аутор преузима на себе обавезу да преда издавачу свој рад ради објављивања и растурања, а издавач се обавезује да аутору исплати уговором утврђени ауторски хонорар.

Издавачким уговором аутор на издавача у потпуности или делимично преноси вршење ауторских права.

Поред издавачког уговора, присутни су и:

- уговор о приказивању,

- уговор о извођењу,

- уговор о кинематографском делу,

- уговор о емитовању дела путем радија и телевизије,

- уговор о уступању дела на превођење, итд.

У пракси се разликује прави и неправи издавачки уговор. Прави издавачки уговор је уговорни пренос вршења ауторских права са аутора на издавача, а неправи издавачки уговор се закључује ради објављивања дела које није ауторски заштићено.

У оквиру издавачког уговора разликује се издавачки уговор у ужем смислу код кога се аутор обавезује да одмах после закључења уговора преда рукопис издавачу, од уговора о поруџбини дела које аутор треба да напише.

Лиценцни издавачки уговор даје право првом издавачу да уступи издавање дела другом издавачу.

Од издавачког уговора треба разликовати уговор о штампању дела. Овај уговор се закључује са штампарским предузећем у случајевима када се издавач не бави пословима штампања.

3.14.1. Извори права код издавачког уговора

Постојећи позитивни законски прописи указују да код нас није регулисано питање издавачког уговора, те се с тога на њега примењују правне регулативе у вези са издавањем, и то:

- Закон o издавачкој делатности,167

167 Закон о издавачкој делатности, објављен у Службеном гласнику РС, бр. 16/1980

- Закон о ауторском праву,168

- Закон о порезу на приход од ауторског права у Фонду за унапређење културних делатности,169

- Закон о облигационим односима,

- Једообразни уговори о издању које израђују Удружење аутора или Удружење издавача.

3.14.2. Закључивање Издавачког уговора

У нашем правном систему Издавачки уговор спада у групу формалних уговора, те се стога мора закључивати у писменом облику. Међутим, уговор о објављивању чланака, цртежа и белешки у новинама, часописима и другим периодичним публикацијама не мора да буде закључен у писменом облику.

Према одредбама нашег позитивног права овај уговор мора да садржи:

- имена уговорних страна,

- назив ауторског дела које је предмет уговора,

- начин коришћења ауторског дела и

- висину, начин и рокове плаћања накнаде ако се дело користи уз накнаду.

Поред наведених елемената, Издавачки уговор треба да садржи податке о обиму и времену трајања коришћења ауторског права самог издавача, као и о висини тиража.

3.14.3. Права и обавезе аутора

На основу закљученог Издавачког уговора, аутор има право:

- на ауторски хонорар, чија је висина утврђена издавачким уговором,

- на одређени број ауторских примерака без накнаде (број ауторских примерака креће се од 10 до 30 примерака, у зависности од карактера дела и тиража),

- да раскине уговор и да затражи да му се рукопис врати.

168 Закон о ауторском праву, објављен је у Службеном листу СФРЈ, бр. 10/1978., а измене и допуне у Службеном листу СФРЈ, бр. 24/1988.169 Закон о порезу на приходе од ауторских хонорара и Фонда за унапређење културних делатности, објављен је у Службеном листу ФНРЈ, бр. 48/1959.

Аутор је дужан да:

- у уговором утврђеном року издавачу преда рукопис у оном стању и броју који омогућава штампање дела,

- пренесе на издавача ауторско право у оном обиму који је утврђен уговором.

- на захтев издавача пружи ауторску правну заштиту, односно права несметаног коришћења ауторства у уговором утврђеном обиму.

3.14.4. Права и обавезе издавача

На основу закљученог издавачког уговора издавач има права да:

- од аутора захтева да му у уговором утврђеном временском интервалу преда рукопис уговореног дела,

- тражи од аутора пренос коришћења ауторског права у уговором утврђеном обиму,

- захтева од аутора да му пружи ауторску правну заштиту.

Издавач је дужан да:

- објави дело на уговорен начин,

- објави дело у уговором утврђеном року,

- спроведе коректуру дела ако уговором није другачије предвиђено,

- се придржава уговореног тиража,

- поштује морална права аутора,

- растура примерке дела и да о томе повремено обавештава аутора,

- аутору исплати ауторски хонорар у оној висини која јеутврђена уговором,

- аутору преда уговором утврђени број ауторских примерака.

3.14.5. Престанак издавачког уговора

Издавачки уговор престаје:

- испуњавањем уговорних обавеза како аутора, тако и издавача,

- смрћу аутора пре завршетка дела,

- пропашћу рукописа уколико се ради о једном примерку,

- исцрпљењем тиража свих уговорених издања, као и протоком уговореног рока који је предвиђен за трајање уговора,

- на захтев аутора ако издавач после исцрпљења једног издања не приступи издавању новог издања у року од једне године од дана када је то аутор захтевао од издавача,

- када аутор раскине уговор.

3.15. УГОВОР О ГРАЂЕЊУ

Уговор о грађењу је уговор којим се грађевинар или извођач грађевинских радова обавезује да за инвеститора изгради неки грађевински објекат, односно да обави уговором утврђене грађевинске радове, уз обавезу инвеститора да за то уплати уговором утврђен износ новчаних средстава.

Уговор о грађењу је веома сложен. У реализацији уговора о грађењу учествује велики број лица са различитим степеном овлашћења, одговорности и обавеза.

Битни елементи уговора о грађењу су предмет уговора и цена, мада уговорне стране (извођач и инвеститор) могу и друге елементе уговора да прогласе битним (нпр. рок завршетка уговорене изградње, уговорена казна- пенали и др.)

У пракси се најчешће јављају уговори о грађењу према предмету градње, односно према грађевинском објекту који се изграђује или према грађевинским радовима. Осим тога, присутни су уговори о грађењу према обиму радова који треба да се обаве, односно да ли они обухватају претходне и припремне радње или не. Уколико то није изричито уговорено, инвеститор има обавезу да обави претходне радње, а извођач припремне радње. Под претходним радњама се подразумевају студије, истраживање израде идејних решења и инвестиционог програма, прикупљање података за пројектовање и други радови и објекти који служе за припремање документације на основу које се може донети одлука о изградњи инвестиционог објекта.

У зависности од начина одређивања цене, разликују се две врсте уговора о грађењу и то:

- уговор о грађењу код кога се цена изградње објекта или грађевинских радова утврђује тек после завршетка изградње објекта, односно после извршених грађевинских радова или

- уговор о грађењу којим се цена изградње како одређеног објекта, тако и грађевинских радова утврђује унапред и односи се не само на уговорене него и на претходне неопходне радове.

То су уговори са клаузулом "кључ у руке".

Специфична врста уговора о грађењу је инжињеринг којим се извођач радова обавезује да изгради комплетан грађевински објект и да га опреми и оспособи за употребу.

3.15.1. Извори права код уговора о грађењу

Извори права код уговора о грађењу су:

У домаћем промету:

Закон о облигационим односима,

Закон о спољнотрговинском пословању.170

Посебне узансе о грађењу.171

У међународном промету:

Закон о спољнотрговинском пословању,

Општи услови за набавку и монтажу инвестиционе опремеу увозу и извозу,

Закон о промету робе и услуга са иностранством.

170 Закон о спољнотрговинском пословању, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 46/1992., а његове измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 49/1992., 16/1993., 24/1994. и 28/1996. 171 Посебне узансе о грађењу, објављене су у Службеном листу СФРЈ, бр. 18/1977.

3.15.2. Закључивање уговора о грађењу

Пре закључивања уговора о грађењу морају да се обаве одређене административно правне радње. Наиме, инвеститор мора претходно да прибави одобрење за грађење, односно грађевинску дозволу, обезбеди потребна финансијска средства за грађење, обезбеди инвестиционо техничку документацију и обави друге потребне радње.

Уговор о грађењу се најчешће закључује и грађевински радови уступају путем јавног конкурса, прикупљањем понуда и непосредном погодбом.

Оглас о јавном надметању или прикупљању понуда мора да буде објављен у дневној штампи. У јавном позиву за прикупљање понуда мора да буде назначено:

- предмет градње или извођења грађе винских радова,

- услови за учествовање,

- критеријуми за оцењивање понуде,

- обавезна садржина понуде,

- време и место подношења понуде,

- преузимање конкурсне документације,

- оквирни датум доношења одлуке о додели уговора за градњу објекта или извођење грађевинских радова и

- име особе за контакт.

Инвеститор може да захтева полагање кауције од учесника у јавном надметању која представља гаранцију да ће учесник у јавном надметању закључити уговор према условима наведеним у понуди.

Након доношења одлуке о додели уговора за градњу објекта или извођењу грађевинских радова долази до потписивања уговора.

Да би се сматрао пуноважним, у уговору о грађењу мора да се оствари сагласност воља уговорних страна, не само у погледу битних елемената уговора, него и на основу закона и сагласности о року радова који су предмет уговора, о гарантним роковима за квалитет обављених радова и о уговорној казни.

3.15.3. Права и обавезе инвеститора

На основу закљученог уговора о грађењу, инвеститор има право да:

- од извођача радова захтева да се уговор о грађењу извршава у уговором утврђеним временским интервалима,

- од извођача радова за прекорачење утврђених рокова градње наплати уговорене износе,

- путем надзорног органа остварује перманентан увид о радовима које обавља извођач радова.

Инвеститор је дужан да:

- извођачу радова преда целокупну инвестиционо техничку документацију и да обезбеди одговарајућа новчана средства,

- правовремено исплаћује како привремене, тако и коначне ситуације извођача радова.

3.15.4. Права и обавезе извођача радова

На основу закљученог уговора о грађењу, извођач радова има право да:

- од инвеститора захтева уредно обављање свих законских и уговорних радњи на основу којих се њему омогућава бављење уговореним радовима,

- захтева од инвеститора да му омогући благовремено присуствовање на земљишту где треба да се организује градилиште, да би на време обавио припреме за почетак градње,

- по завршетку градње направи коначан обрачун,

- захтева од инвеститора да спроведе надзор над обављањем грађевинских радова.

Извођач радова је дужан да:

- приликом извођења грађевинских радова поступа спажњом уредног и савесног привредника,

- обави све радове који су предвиђени уговором и то на начин и о року који је утврђен уговором,

- обавештава и упозорава инвеститора о свим значајним догађајима који су настали приликом обављања уговором утврђених радова,

- придржава се рокова за извршавање уговорених радова,

- уредно води законом предвиђене пословне књиге о грађењу објекта или грађевинских радова,

- обезбеди градилиште и да га осигура,

- обезбеди одговарајући материјал за изградњу и да контролише његов квалитет, а такође и да води рачуна да се у објекат уграђује онај материјал који одговара утврђеним нормама,

- у случајевима када не обави уговорене радње у предвиђеном року, инвеститору исплати уговорени износ накнаде, односно казне,

- преда инвеститору изграђени објекат, односно обављене грађевинске радове,

- решењем одреди одговорног извођача радова на градилишту.

3.15.5. Технички преглед

По завршетку радова подобност истих за употребу утврђује се техничким прегледом. Технички преглед обухвата контролу изведених радова са одобрењем за изградњу и техничком документацијом, као и са техничким прописима и стандардима који се односе на изведене радове, материјал, опрему и инсталације.

Технички преглед изграђеног објекта, односно изведених радова обавља комисија коју образује надлежни министар, привредни субјеката, односно друго правно лице које се овласти за вршење тих послова.

Технички преглед обезбеђује инвеститор.

Употребна дозвола издаје се у року од седам дана после дана пријема објекта или радова од стране комисије којом је утврђено да је објекат, односно радови подобан за употребу.

3.15.6. Уговор о изградњи објекта по систему „инжењеринг“

Уговор о изградњи објекта по систему „инжењеринг“ је онај уговор којим једна уговорна страна (инжењеринг организација) предузима обавезу да организује изградњу одређеног објекта до његовог коначног завршетка и предаје инвеститору. Инжењеринг организација може на себе да предузме обавезу и обављања осталих послова по систему „кључ у руке“.

3.15.7. Престанак уговора о грађењу

Уговор о грађењу престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- када инвеститор раскине уговор све до тренутка док радови не буду потпуно завршени,

- престанком постојања једне уговорне стране,

- компензацијом и конфузијом.

3.16. УГОВОР О ПРУЖАЊУ ТУРИСТИЧКЕ УСЛУГЕ

Уговор о пружању туристичке услуге је уговор којим се давалац туристичке услуге (туристичка организација) или туристичка агенција обавезује да ће свом кориснику пружити уговорену врсту туристичке услуге, а корисник се обавезује да ће за то платити уговором утврђену накнаду.

Код туристичке услуге присутне су две врсте праних односа:

- однос између даваоца туристичке услуге и неког трећег лица и

- однос између даваоца туристичке услуге и корисника туристичке услуге.

3.16.1. Извори права код Уговора о пружању туристичких услуга

Извори права код уговора о пружању туристичких услуга су:

а. У домаћем туристичком промету:

- Закон о облигационим односима,

- Закон о туризму Републике Србије,172

- Закон о туризму и угоститељству Републике Црне Горе,173

- посебне узансе о угоститељству

- судска пракса и правна теорија.

б. У међународном туристичком промету:

- Закон о промету робе и услуга са иностранством,

- Хотелска конвенција о уговорима између хотелијера и путничке агенције,174

- Међународна конвенција о уговору о путовању,175

- Преднацрт конвенције о уговору о хотелским услугама,176

- Предлог Директиве о организованом путовању.177

3.16.2. Врсте уговора о пружању туристичких услуга

У оквиру уговора о пружању туристичких услуга разликују се:

- уговор о организовању путовања,

- посреднички уговор о путовању и

- уговор о ангажовању туристичких капацитета.

3.16.2.1. Уговор о организовању путовања

172 Закон о туризму Републике Србије, објављен у Службеном гласнику РС, бр. 35/1994. 173 Закон о туризму и угоститељству, објављен у Службеном гласнику Црне Горе, бр. 16/1995.

174 Хотелску конвенцију о уговорима између хотелијера и путничке агенције 1970. год. донели су Међународни савез хотелијерства (AIH) и Светска федерација удружења путничких агенција (FIAAV).175 Међународна конвенција о уговору о путовању, донета је 1970. године у Бриселу на Међународној дипломатској конференцији.176 Преднацрт Конвенције о уговору о хотелским услугама сачинио је Међународни институт за унификацију приватног права из Рима, 1988.177 Закон о облигационим односима, чл. 860., објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 31/1995.

Уговор о организовању путовања је уговор којим организатор путовања преузима обавезу да путнику прибави „скуп услуга" које се састоје од превоза, боравка и других услуга у вези с њима, а путник се обавезује да организатору путовања плати уговором утврђени новчани износ.

Уговор о организовању путовања обухвата:

- боравак,

- превоз и

- друге услуге (исхрана, смештај, излети, разгледање града и историјских знаменитости).

Овај уговор је двострано теретан, комутативан, неформалан и адхезион.

Сагласно одредбама члана 860. Закона о облигационим односима, организатор путовања приликом закључења уговора издаје путнику потврду о путовању.

Потврда о путовању мора да садржи следеће елементе:

- место и датум издавања,

- адресу организатора путовања,

- адресу путника,

- место и датум почетка путовања,

- место и датум завршетка путовања,

- датуме боравка,

- нужне податке о превозу, боравку и другим услугама,

- податке о најмањем броју потребних путника,

- укупну цену за скуп услуга предвиђених Уговором,

- услове под којима путник може да тражи раскид уговора, као и друге податке за које се сматра да је корисно да буду садржани у потврди.178

На основу закљученог уговора о организацији путовања, организатор путовања има право:

178 Закон о облигационим односима, члан 860. ст. 2, објављен у Службеном листу СЦГ, бр. 31/1995.

- да од путника тражи да се придржава уговором предвиђених обавеза,

- да од путника тражи надокнаду штете због неиспуњавања уговорених обавеза,

- да захтева повећање уговорене цене, под условом да је оно предвиђено у потврди о путовању и ако је после закључења уговора дошло до промене у курсу размене валуте, од носно до промене у тарифама превозника које утичу на цену путовања,

- да одустане од уговора без обавезе на накнаду штете у случајевима ако пре или за време извршавања уговора наступе околности које се нису могле предвидети или избећи, као и у случајевима када се није сакупио минималан број путника, предвиђен потврдом о путовању, под условом да је о томе путник обавештен најмање пет дана пре дана када је путовање требало да отпочне,

- на правичну накнаду за остварене уговорене услуге уколико одустане од уговора за време његовог извршења.

Организатор путовања је дужан да:

- путнику пружи услуге које имају садржај и својства предвиђена уговором о организацији путовања, потврдом о путовању или програмом путовања,

- се у духу добрих пословних обичаја током реализације уговором предвиђеног програма стара о правима и интересима путника,

- путника правовремено обавештава о свим елементима са држаним у уговору о организацији путовања,

- податке о путнику, његовом пртљагу и кретању пружа трећем лицу само уз претходну сугласност путника или државног органа,

- надокнади штету путнику коју је он проузроковао, односно трећем лицу које је он ангажовао због потпуног или делимичног неиспуњења уговорних обавеза.

На основу одредаба закљученог уговора о организацији путовања путник има право да:

- у сваком тренутку одустане од уговора, потпуно или делимично,

- у року од осам дана од дана завршетка путовања захтева сразмерно снижење цена уколико су услуге из уговора о организовању путовања неквалитетно, односно непотпуно обављене,

- затражи накнаду штете која је настала због потпуног или делимичног неизвршења уговорених услуга,

- непосредно од трећих лица одговорних за штету захтева потпуну или допунску накнаду за претрпљену штету,

- одреди друго лице да уместо њега користи уговорене услуге, под условом да ово лице задовољава захтеве који су предвиђени за путовање и да надокнади организатору путовања трошкове проузроковане заменом.

Путник је дужан да:

- организатору путовања плати уговорену цену за путовање у уговором предвиђеном року,

- на тражење организатора путовања благовремено достави све податке потребне за организовање путовања,

- се стара да његове личне исправе и његов пртљаг испуњавају све законске услове,

- надокнади штету коју причини организатору путовања како својом делатношћу за време трајања путовања, тако и неизвршавањем уговорних обавеза.

3.16.2.2. Посреднички уговор о путовању

Посреднички уговор о путовању је уговор којим се посредник (најчешће путничка агенција) обавезује да у име и за рачун путника закључи уговор о организовању путовања, односно уговор о обављању једне или више посебних услуга које омогућавају да се оствари неко путовање или боравак, уз обавезу путника да за то плати уговором утврђену накнаду.

Посреднички уговор треба да омогући да се реализује закључивање одређеног облика туристичког уговора у име и за рачун путника (уговор о превозу путника, уговор о организовању путовања, уговор о хотелским услугама, уговор о ресторанским услугама и сл.). У случајевима када посредник иступа у своје име, а за рачун путника, треба да се примене правила о уговору о комисиону. У случајевима када иступа као прави посредник уз довођене странака у везу, али без закључивања уговора, примењују се правила уговора о посредовању.

У случајевима када се Посредничким уговором о путовању преузима обавеза закључивања уговора о организовању путовања, посредник је дужан да приликом закључивања уговора изда потврду о путовању која, поред података који се односе на само путовање и ознаке и адресе организатора путовања, мора да садржи ознаку и адресу посредника, као и податак да он иступа у том својству.179

На основу закљученог Посредничког уговора, посредник има право да:

- од путника захтева да се придржава уговорних обавеза,

- раскине посреднички уговор о путовању уколико се путник не придржава уговором утврђених обавеза.

Посредник је дужан да:

- Савесно изабере трећа лица која треба да обаве услуге предвиђене уговором и да одговара путнику за њихов избор,

- Поступа по упутствима које му је благовремено дао путник, под условом да су она у складу са уговорним обавезама и уобичајеним пословањем посредника.

Путник има право да:

- дâ потребна упутства посреднику,

- раскине уговор уколико се посредник не придржава уговорених обавеза.

Путник је дужан да:

- за посредовање у закључивању уговора с организатором путовања плати посреднику уговором утврђену накнаду,

179 Ibidem, чл. 381.

- посреднику пружа потребне податке за прибављање поједине врсте услуге.

3.16.2.3. уговор о ангажовању угоститељских капацитета (уговор о алотману)

Уговор о ангажовању угоститељских капацитета (уговор о алотману) је уговор којим се угоститељ обавезује да у одређеном временским интервалу стави на располагање туристичкој организацији одређени број лежајева у одређеном објекту, да пружи угоститељске услуге лицима које упути агенција и да јој плати уговором утврђену провизију. Туристичка организација се обавезује да ће настојати да ангажоване капацитете попуни, као и да ће да плати уговором утврђени износ за непопуњене капацитете.

Уговор о ангажовању угоститељских капацитета је двострано теретан, формално типски и уговор о трајним престацијама.

У пракси се јављају следеће врсте уговора о алотману:

- уговор о алотману с правом одустанка ангажовања угоститељских капацитета,

- уговор о алотману без права одустанка од ангажовања угоститељских капацитета и

- уговор о алотману с правом опције.

Уговор о алотману са правом одустанка ангажовања угоститељских капацитета је уговор који допушта туристичкој агенцији да одустане од уговора у целини, делимично или повремено без накнаде штете угоститељу.

Уговор о алотману без права одустанка ангажовања угоститељских капацитета је уговор чије одредбе не допуштају одустанак ангажовања туристичких капацитета.

Уговор о алотману с правом опције је уговор којим се туристичкој агенцији даје право да у одређеним роковима обавести угоститеља да ће да користи капацитете који су јој стављени на располагање.

На основу закљученог уговора о алотману, туристичка агенција има право да:

- тражи од угоститеља да се придржава уговором утврђених обавеза,

- у случају неиспуњавања уговорних обавеза тражи накнаду штете,

- тражи смањење цене у случају пружања неквалитетне услуге,

- откаже коришћење капацитета у оним случајевима када је то уговором допуштено,

- раскине уговор о алотману.

Туристичка организација је дужна да:

- обавештава угоститеља о току попуњавања смештајних капацитета доставом листе гостију,

- се придржава уговором утврђених цена,

- угоститељу редовно исплаћује уговором предвиђене новчане износе,

- кориснику туристичке услуге изда посебну исправу, тзв. туристичку упутницу, односно ваучер која гласи на име или на одговарајућу групу и служи као доказ да је путник клијент туристичке агенције која је закључила уговор о алотману.

На основу закљученог уговори о алотману, угоститељ има пра во да:

- од туристичке агенције тражи да се придржава уговором утврђених обавеза,

- измени цене ако је дошло до промене у курсу валута,

- раскине уговор о алотману.

Угоститељ је дужан да:

- У уговором утврђеном времену ставља на располагање туристичкој агенцији уговорени број лежајева и да пружи лицима које упућује туристичка агенција ону врсту услуга која је предвиђена писаном исправом (ваучером),

- лицима које упути туристичка агенција пружи услуге под истим условима као и лицима са којима је непосредно закључио уговор о угоститељским услугама,

- туристичкој агенцији исплати провизију на промет остварен на основу уговора о алотману,

- за резервације које је потврдио, као и за услуге за које је достављена листа гостију не мења уговорене цене; у осталим случајевима о измени цене туристичка агенција мора да се обавести најмање шест месеци раније, а код измене цене услед промене курса месец дана.

3.16.3. Престанак уговора о туристичким путовањима

Уговор о туристичким путовањима престаје:

- извршењем уговорене туристичке услуге,

- раскидом уговора од једне уговорне стране,

- престанком постојања једне уговорне стране,

- конфузијом и

- компензацијом.

Шести део

ОСТАЛИ ЗНАЧАЈНИЈИ УГОВОРИ

1. УГОВОР О ДЕЛУ

Уговор о делу је уговор којим се једна уговорна страна (извођач посла) обавезује да изврши одређени посао за другу уговору страну (наручиоца), који се обавезује да му за то исплати одређену награду и да прими извршени посао.

Уговор о делу има сличности са уговором о продаји којим се продавац обавезује да наручену ствар изради од свог материјала, са уговором о пуномоћству јер се пуномоћник обавезује да изврши неку правну радњу, односно правни посао, а не фактичку, односно материјалну радњу као код уговора о делу.

Уговор о делу је именован и неформалан уговор и за његов настанак довољна је проста сагласност уговорних страна о битним елементима. Такође, он је комутативан јер је у тренутку његовог настајања означена висина и узајамни однос престација.

Битни саставни делови уговора о делу су:

- предмет уговора, тј. одређени посао и

- висина накнаде.

Поред наведених саставних делова уговора о делу уговорне стране могу унети и друге елементе за које сматрају да су битни.

1.1. ИЗВОРИ ПРАВА ЗА УГОВОР О ДЕЛУ

Извори права за уговор о делу су:

- Закон о облигационим односима,

- Закон о ауторским и сродним правима,

- Закон о планирању из изградњи,

- Закон о научноистраживачкој делатности и сл.

1.2. ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ИЗВОЂАЧА ПОСЛА

Извођач посла има право да:

- од наручиоца посла захтева да му исплати уговором утврђени износ накнаде,

- од наручиоца посла захтева да му омогући приступ предмету рада,

- раскине уговор уколико се наручилац посла не придржава уговорених обавеза.

Истовремено, извођач посла је дужан да:

- изврши уговором утврђени посао и да при томе оствари позитиван резултат,

- изврши посао на начин, у време и у месту одређено уговором или природом предузете радње.

1.3. ПРАВА И ОБАВЕЗЕ НАРУЧИОЦА ПОСЛА

Наручилац посла има право да:

- Захтева од извођача посла да се стриктно придржава уговором утврђених обавеза,

- Одбије да прими онај посао извођача који није извршен онако како је то било предвиђено уговором,

- Одбије да исплати накнаду извођачу радова за послове који су урађени мимо уговора,

- Раскине уговор о оправданим случајевима и да затражи накнаду штете.

Такође, наручилац посла је дужан да:

- Прими извршени посао,

- Да извођачу радова исплати уговором утврђени новчани износ,

- Да материјал за извршење посла уколико је то уговором предвиђено,

- Да у случају потребе сарађује са извођачем радова.

1.4. ПРЕСТАНАК УГОВОРА О ДЕЛУ

уговор о делу престаје:

- Извршењем уговореног посла,

- Раскидом уговора,

- Престанком постојања једне уговорне стране.

2. ОБЛИЦИ ПРАВА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ И ЊИХОВА ЗАШТИТА

Индустријска својина и ауторско право чине индустријску својину.

Обједињавање ова два права у интелектуалну својину извршено је на основу одредаба аката о Светској организацији за заштиту интелектуалне својине која је основана 1967. године са седиштем у Женеви за обављање заједничких административних послова утврђени Бернском и Париском конвенцијом.

У нашем правном систему присутни су следећи уговорни односи у оквиру индустријске својине и ауторског права:

- патенти,

- лиценца и уговор о лиценци,

- дизајн и његова заштита,

- географска ознака порекла и његова заштита,

- заштита топографије интегрисаних кола,

- заштита ауторских права.

2.1. ПАТЕНТИ

Под патентом се подразумева право које се признаје за проналазак из било које области технике који је нов, који има инвентивно значење и који је индустријски применљив.

У случајевима када носилац патента одбије да другим лицима одбије да уступи право на економско коришћење заштићеног проналаска или им поставља неоправдане услове за уступање, надлежни орган из области у којој проналазак треба да се примени може, после разматрања сваког појединачног случаја, дати принудну лиценцу на захтев заинтересованог лица, а носилац принудне лиценце дужан да носиоцу патента плаћа накнаду чију висину споразумно одређују обе стране. Патент траје 20 година од дана подношења пријаве. За одржавање права из пријаве плаћају се прописане таксе и то за трећу и сваку наредну годину од дана подношења пријаве.

Носилац патента писменом изјавом може се одрећи патента, а његово право на патент у том случају престаје наредног дана по подношењу пријаве.

2.1.1. Мали патент

Мали патент је оно право којим се штити нови индустријски проналазак који поседује инвентивни ниво, односно који је резултат рада који превазилази уобичајено коришћење постојеће технике, али не поседује инвентивни ниво који се тражи за патент.

Проналазак који се штити малим патентом је оно решење које се односи на конфигурацију или конструкцију неког производа или распоред његових саставних делова.

Право коришћења малог патента траје шест година, с тим што се то право може продужити два пута по две године, а захтев за продужење мора се поднети најкасније шест месеци пре истека рока трајања.

2.1.2. Проналасци из радног односа

Проналаском из радног односа сматрају се:

- Онај проналазак који запослени остварује обављајући своју редовну радну обавезу, односно посебно наложене задатке у вези са научно техничким истраживањем и развојем, а такође и онај проналазак који настане при извршавању уговора о научно истраживачком раду,

- Онај проналазак који запослени оствари у вези са активностима са послодавцем, односно који се оствари коришћењем материјално техничких средстава, информација и других услова.

Проналазач право на заштиту проналаска остварује закључивањем уговора са послодавцем.

Критеријуми за утврђивање висине накнаде утврђују се општим актом послодавца или посебним уговором који закључују послодавац и проналазач.

2.1.3. Грађанско правна заштита права патента

Носилац патента или стицалац лиценце има право на тужбу против сваког лица које неовлашћено угрози његова права.

Тужбом се може захтевати:

- утврђивање постојања повреде права на патент,

- накнада штете због повреде прва на патент,

- доношење пресуде о трошку туженог,

- одузимање, односно уништавање производа који су настали коришћењем патента без икакве накнаде.

У случајевима када је повреда остварена намерно или крајњом непажњом тужилац може да захтева накнаду до висине троструког износа уобичајене накнаде за коришћење производа.

2.1.4. Европски патент

Европски патент у Србији третираће се под истим условима који су утврђени за национални патент.

Европска пријава патента подноси се Европском патентном заводу испуњавањем услова који се утврђени Конвенцијом о европском патенту и уговором о сарадњи у области патента.

Европски патентни завод обавља послове признавања патента на основу поднете пријаве патента, односно он врши проширивање истог у европски патент.

2.2. ЛИЦЕНЦА И УГОВОР О ЛИЦЕНЦИ

Лиценца је право коришћења неког права индустријске својине од стране трећег лица. Право искоришћавања предмета лиценце може бити уступљено у целини или делимично.

уговор о лиценци је онај уговор којим једна уговорна страна (ималац лиценце) уступа право искоришћавања предмета лиценце другој уговорној страни (кориснику лиценце) да исти користи уз услов да за то плати уговором утврђени износ накнаде.

уговор о лиценци је сложен уговор, те стога законске одредбе прописују писану форму истог.

2.2.1. Извори права

Извори права за уговор о лиценци су:

- Закон о облигационим односима,

- Закон о патентима,

- Закон о стандардизацији,

- Закон о географским ознакама порекла,

- Закон о правној заштити дизајна.

2.2.2. Врсте уговора о лиценци

Подела уговора о лиценци врши се према:

- објекту лиценце,

- врсти права која се преносе лиценцом,

- територији за коју је дата лиценца,

- временском трајању.

У оквиру објекта лиценце присутни су следећи облици и то:

- лиценца за употребљавање патента, жига, модела, узорка или топографија интегрисаних кола,

- лиценца за искоришћавање Кnow-how-a.

Према врсти права која се преносе лиценцом постоје следеће врсте уговора о лиценци, и то:

- лиценца за употребу,

- лиценца за производњу,

- лиценца за продају,

- лиценца за извоз и

- лиценца за увоз.

У пракси најчешће се јавља лиценца за производњу која у себи садржи и лиценцу за продају. Лиценца за увоз користи се у оним случајевима када је производња из иностранства јефтинија од производње у земљи.

Према територији за коју је дата разликују се:

- лиценца за једну земљу,

- лиценца за више земаља и

- лиценца за све земље.

уговором о лиценци са елементом иностраности прецизно се утврђују територије, земље, а код лиценце у земљи федерална јединица, округ или место коришћења.

Према временском трајању разликују се:

- лиценца са ограниченим временом трајања и

- лиценца са неограниченим временом трајања.

У пракси се најчешће користе лиценце са ограниченим временом трајања.

Према правном основу постоје:

- уговорна лиценца,

- законска лиценца и

- принудна лиценца.

Уговорна лиценца може бити:

- искључива и

- проста.

Искључива лиценца се даје само једном кориснику који стиче искључиво право искоришћавања предмета лиценце, а проста лиценца даје право даваоцу лиценце да лично користи предмет лиценце, као и право давања права трећим лицима да користе предмет лиценце. У пословној пракси ова лиценца се користи за оне земље чија су тржишта велика.

Законска лиценца се даје на основу одредаба и законских прописа и то најчешће у корист државе ради остваривања монопола. Наше право не познаје ниједан случај законске лиценце.

Принудна лиценца је средство за ограничавање искључивих права индустријске својине у случајевима злоупотребе тих права. Принудна лиценца даје се одлуком надлежног трговачког суда који утврђује услове њеног коришћења. У нашем праву принудна лиценца није имала практичну примену.

2.2.3. Права и обавезе даваоца и корисника лиценце

Уговором о лиценци утврђена су како права, тако и обавезе за даваоца и за корисника лиценце.

2.2.4. Престанак уговора о лиценци

Уговор о лиценци престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна и

- престанком постојања једне уговорне стране.

2.3. ДИЗАЈН И ЊЕГОВА ЗАШТИТА

Под дизајном се подразумева дводимензионални или тродимензионални изглед неког производа или његовог дела који је одређен његовим визуелним карактеристикама, односно линијама, контурама, бојама, обликом, текстуром и материјалима од којих је произведен или којима је украшен.

Дакле, дизајн је спољашњи изглед, односно укупан визуелни утисак који неки производ оставља на информисаног потрошача или корисника. Информисани потрошач или корисник је физичко лице које се сусреће са производом.

Дизајн се сматра новим, уколико је раније био доступан у јавности пре подношења пријаве за признавање права на исти.

Дизајн има индивидуални карактер уколико се утисак који он оставља на посматрача разликује од других дизајна.

Право на заштиту дизајна припада његовом аутору или правном следбенику.

Право на дизајн стиче се уписом у Регистар дизајна и траје 25 година од дана подношења пријаве, под условом да се редовно плаћају прописане таксе за одржавање надлежном министарству за послове интелектуалне својине.

2.3.1. Садржина права носиоца права на дизајн

Аутор права на дизајн има:

- морална и

- имовинска права.

Морално право носиоца дизајна је да његово име буде наведено у пријави,актима и исправи о дизајну.

Имовинско право аутора права на дизајн огледа се у његовом праву да ужива економску корист од искоришћавања дизајна који је заштићен.

Уколико аутор дизајна није носилац права на дизајн, облик економске користи коју ужива аутор заштићеног дизајна утврђује се уговором између носиоца права на дизајн и аутора дизајна.

2.3.2. уговор о преносу права на дизајн

Право на дизајн, односно право из пријаве дизајна може да буде предмет уговора о преносу права. Овај уговор саставља се у писаној форми и уписује се у Регистар дизајна.

уговор о преносу права на дизајн мора да садржи:

- назначење уговорних страна,

- регистарски број дизајна,

- регистарски број пријаве,

- висину накнаде уколико је иста уговорена,

- време трајања уговора,

- друге значајне податке.

2.3.2.1. Извори права

Извори права на дизајн су:

- Закон о правној заштити дизајна,

- Закон о облигационим односима.

уговор о преносу права на дизајн закључује се након усаглашавања воља уговорних страна у писаном облику. Он је двоструко теретан.

2.3.2.2. Права и обавезе преносиоца и корисника права на дизајн

Права и обавезе преносиоца и корисника права на дизајн утврђена су уговором о преносу права на дизајн.

2.3.2.3. Престанак уговора о преносу права на дизајн

уговор о преносу права на дизајн престаје:

- испуњењем уговорних обавеза,

- споразумом уговорних страна,

- престанком постојања једне или обе уговорне стране,

- немогућношћу његовог извршења.

2.4. ЖИГ И ЊЕГОВА ЗАШТИТА

Под жигом се подразумева она правна норма којом се штити онај знак који правна и физичка лица користе у робном промету за обележавање своје робе и услуге и којом се омогућава њихово разликовање од исте или сличне робе или услуга других лица на тржишту.

Жиг може бити:

- индивидуални и

- колективан.

Индивидуална жиг користи само једно лице, а колективни више лица за обележавање своје робе или услуга на начин који је предвиђен општим актом о жигу.

2.4.1. Употреба жига

Печат, штамбиљ и пунц (службени знак за драгоцене метале) не сматрају се жигом.

Жиг је заштитни знак који омогућава како разликовање, тако и заштиту роба и услуга на тржишту и он се може графички представити. По свом изгледу он мора бити подобан за разликовање роба и услуга. Ликови и имена физичких лица, државни или јавни грбови, заставе, амблеми и њихово подражавање, називи и скраћенице назива неке државе или међународне организације могу се употребити само са одобрењем тих лица, односно њихових наследника ако нису у животу или надлежних органа.

Није дозвољена употреба оних знакова који су противни моралу, закону, који нису подобни за разликовање роба и услуга у робном промету, генерички знаци и знаци који служе за означавање робе, њеног квалитета, цене количине, тежине и географског положаја порекла, знаци који могу да створе забуну у привредном промету и да доведу потрошаче у забуну или слични знацима квалитета или знацима за гаранцију, знаци који представљају назив, скраћеницу или знак организације Црвеног крста, као из знаци који су идентични постојећим знацима за обележавање исте врсте роба или услуга.

Носилац права на жиг има право коришћења жига на производима, амбалажи, средствима маркетинга и кореспонденције, као и на увезеној роби, односно услугама.

Жиг који садржи натписе, речи или комбинације слове не искључује могућност других лица да на исти начин рекламирају своју робу, уколико ти натписи, речи или комбинације слова представљају њихово име, фирму, односно назив који су стечени савесним радом.

Правна заштита жига који се користи у промету робе и услуга остварује се управним поступком који се врши пред надлежним државним органом.

2.4.2. Уговор о промету права на жиг

Уговор о промету права на жиг је уговор којим носилац права на жиг, односно подносилац пријаве преноси право на жиг, односно право из пријаве на друго лице, и то за све или само за неку врсту робе, односно услуге уз плаћање уговорене накнаде од стране друге уговорне стране.

Уговор о промету права на жиг закључује се након усаглашавања воља уговорних страна писаним путем.

2.4.2.1. Извори права

Извори права за уговор о промету права на жиг су:

- Закон о жиговима,

- Закон о облигационим односима.

2.4.2.2. Права и обавезе носиоца и корисника права на жиг

Права и обавезе носиоца права на жиг, односно подносиоца пријаве и комитента утврђују се писаним уговором уговорних страна.

2.4.2.3. Престанак уговора о промету на права на жиг

уговор о промету права на жиг престаје:

- извршавањем уговорних обавеза,

- споразумним раскидом уговорних страна,

- престанком постојања једне или обе уговорне стране,

- немогућношћу његовог извршења.

2.5. ГЕОГРАФСКА ОЗНАКА ПОРЕКЛА И ЊЕГОВА ЗАШТИТА

Географска ознака порекла је знак или име којим се обележавају производи које физичко или правно лице производи на одређеном географском положају.

Географске ознаке порекла користе се за обележавање природних, пољопривредних, занатских и индустријских производа и производа домаће радиности.

Географском ознаком порекла не могу се заштити производи из одређене географске средине који су противни закону или моралу, као и они производи који својим спољним изгледом и садржајем на тржишту могу да изазову пометњу.

2.5.1. Стицање права коришћења

Овлашћени корисник географске ознаке стиче право на коришћење географске ознаке уписом у регистар овлашћених корисника.

Ознаку географског порекла за обележавање својих производа имају само они корисници који су овлашћени, односно који су уписани у регистар корисника.

Овлашћени корисник може забранити коришћење географске ознаке оним лицима која за то нису овлашћена.

Географска ознака порекла не може бити предмет уговора о преносу права.

Географска ознака порекла која има више овлашћених корисника може бити предмет само колективног жига.

2.6. ЗАШТИТА ТОПОГРАФИЈЕ ИНТЕГРИСАНИХ КОЛА

Под појмом топографије подразумева се на било који начин приказан тродимензионални распоред елемената, од којих је најмање један активан и служи као међувеза у интегрисаном колу или је тродимензионални распоред елемената који су припремљени за производњу одређеног интегрисаног кола.

Интегрисано коло је готов производ, односно међупроизвод у коме се остварују одређене електронске функције, а као међувеза у интегрисаном колу. Сходно постојећим законским одредбама топографија интегрисаних кола може се штитити само у оним случајевима када је она резултат интелектуалног рада њеног ствараоца.

Заштита топографије интегрисаних кола може се тражити у року од две године од дана њене прве комерцијалне употребе било где у свету. У случајевима када она није комерцијално коришћена, њена заштита се може тражити у року од 15 година од дана њеног насанка.

Страна лица имају право заштите топографије интегрисаних кола уколико постоје услови узајамности.

Носилац права на топографију интегрисаних кола има право да:

- умножава заштићену топографију како у целини, тако и њене битне елементе,

- производи интегрисана кола или њене битне делове,

- увози и ставља у промет примерке заштићене топографије или њене битне делове.

Рок трајања права на топографију интегрисаних кола почиње од дана доношења пријаве и престаје истеком рока од десет година.

Право на топографију интегрисаних кола може се користити у целини или делимично.

Појединачно или целокупно право на топографију може се користити закључивањем уговора о лиценци који мора бити закључен у писаној форми. Ови уговори на захтев једне од уговорних страна могу бити уписани у Регистар топографија.

2.7. АУТОРСКО ПРАВО И ЊЕГОВА ЗАШТИТА

Под ауторским правом подразумева се скуп правних норми којима се регулишу односи у вези са стварањем и искоришћавањем књижевних, научних и уметничких дела.

Ауторско дело је оригинална индивидуална творевина аутора, изражена у одређеној форми у некој области.

Под ауторским делом сматрају се нарочито:

- писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми),

- говорна дела (предавања, говори, беседе и сл.),

- драмска, драмско музичка, кореографска и пантомимска дела),

- филмска дела (кинематографска и телевизијска дела),

- дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице, графике, скулптуре и сл.),

- дела архитектуре примењене уметности и индустријског обликовања,

- картографска дела (географске и топографске карте),

- планови, скице, макете и фотографије,

- позоришна режија.

Такође, и прераде ауторских дела сматрају се ауторским делом уколико испуњавају прописане услове.

2.7.1. Настанак ауторског права

Аутор је оно физичко лице које је створило ауторско дело и он је носилац ауторског права.

Поред аутора, носилац ауторског права може бити и коаутор, односно лице које је заједничким радом са другим физичким лицем створило ауторско дело и он је носилац заједничког ауторског права.

За остваривање ауторског права и његово преношење на друго лице неопходна је сагласност свих коаутора, с тим што коаутор не може ускратити своју сагласност.

Сваки коаутор овлашћен је да тужбом затражи заштиту ауторског права на коауторском делу, али само у своје име и за свој рачун.

Аутор има морално и имовинско право.

Морално право аутора огледа се у признавању ауторства и његовом обављању и оно је вечито.

Имовинско право аутора огледа се у праву искоришћавања ауторског дела током читавог живота и 50 година након смрти (његовим наследницима).

Ауторско право стиче се без икаквих формалности, под условом да је реч о оригиналној творевини.

2.7.2. Пренос ауторског права

Аутор, односно његов правни следбеник може уступити другом лицу делимично или у потпуности имовинска права на своме делу.

Уступање се врши ауторским уговором и издавачким уговором.

Ауторским уговором ауторска права се уступају у целини, и исти се закључује у писаној форми.

Ауторски уговор садржи:

- имена уговорних страна,

- наслов ауторског дела,

- права која су предмет уступања,

- висину, начин и рокове плаћања ауторског хонорара и

- простора, односно временска ограничења.

Ауторски уговор је двострано теретан и он се саставља у писаној форми.

Аутору се након потписивања уговора о ауторском уговору може исплатити авансни износ чија се висина одбија приликом коначног обрачуна.

На ауторски уговор примењују се одредбе:

- Закона о ауторком праву (Службени лист СФРЈ, бр. 29/1978, 24/1986. Године),

- Закона о облигационим односима (Службени лист СФРЈ, бр. 29/1978., 39/1985., 45/1989., као и Службени лист СРЈ, бр. 31/1993.).

Издавачки уговор је онај уговор којим аутор, односно други носилац ауторског права уступа, односно преноси на издавача право на умножавање ауторског дела и стављање у промет умножених примерака, а издавач се обавезује да за то плати уговором утврђену накнаду.

Издавачки уговор обрађен је у петом делу – уговори робног промета.

У групацији уговора у области права индустријске и интелектуалне својине спада и уговор о коришћењу Know-how-а који је обрађен у деветом делу Основе међународног права.

Седми део

БАНКАРСКИ СИСТЕМ И ХАРТИЈЕ ОД

ВРЕДНОСТИ

1. БАНКАРСКИ СИСТЕМ

Под појмом банкарски систем подразумева се организација банкарског система у некој земљи или групи земаља у смислу структуре, функције, власништва, као и међусобно повезивање банкарских институција.

У свету су присутна два банкарска система:

- капиталистички и

- социјалистички.

Структуру банкарског система у капиталистичким земљама чини постојање централне банке и широке мреже комерцијалних и других специјализованих банака. У њему, централна банка регулише пословну политику земље. Комерцијалне банке обављају послове снабдевања привреде потребним кредитима, а специјализоване банкарске институције обављају ону врсту послова за које су основане. Функционисање банкарског система регулише се законским одредбама.

У социјалистичком привредном систему банкарски систем је стручно финансијски систем државе. Свака земља има своју централну банку која није „банка банака", већ је непосредни извор и посредник кредитирања привреде. Наиме, она, поред регулисања политике новчане масе, обавља и функцију кредитора, односно снабдевање привреде потребним количинама новца и кредита. У социјалистичком банкарском систему, поред централне банке присутне су инвестиционе банке, извозне банке, специјализоване банке, штедионице и др.

1.1. БАНКАРСКИ СИСТЕМ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Банкарски систем Државне заједнице Србије и Црне Горе карактерише одсуство централне банке чија делатност се одвија на целој територији земље.

Наиме, постоје два банкарска система:

- Банкарски систем Србије и

- Банкарски систем Црне Горе.

Банкарски систем Србије сачињавају:

- Народна банка Србије,

- банке и

- остале банкарске и финансијске институције.

Основни домен Народне банке Србије је монетарна, девизна и кредитна политика Републике Србије чије циљеве утврђује Скупштина, а мере за утврђивање тих циљева предузима Народна банка.

Скуп мера којима Народна банка Србије реализује утврђене циљеве чини:

- утврђивање висине обавезне резерве банака и других финансијских организација,

- издавање и повлачење благајничких записа,

- куповина и продаја домаћих и иностраних краткорочних хартија од вредности,

- одобравање краткорочних кредита банкама на основу преносивих домаћих и иностраних хартија од вредности,

- одобравање краткорочних кредита банкама за одређене намене по одлуци Скупштине Републике Србије,

- одобравање краткорочних кредита банкама у трајању од три месеца уз залогу обвезница и благајничких записа,

- емитовање и повлачење новчаница и кованог новца,

- ограничавање обима и динамике раста пласмана банака за одређено време.

Народна банка Србије је овлашћена да предузима мере за одржавање ликвидности банака и других организација. Она цени оправданост оснивања банке и даје своје мишљење о томе.

Банка је основни субјект у банкарском систему Србије. Банку оснивају привредни субјекти, физичка и друга правна лица. Делатност банке усмерена је на прикупљање и рентабилни пласман прикупљених новчаних средстава. Она послује средствима својих оснивача и као таква представља њихову финансијску асоцијацију.

У обављању своје делатности банка се руководи економско финансијским принципима ликвидности, рентабилности и ефикасности коришћења расположивих средстава. Банком управљају оснивачи путем делегата у скупштини банке. Остале банкарске и финансијске организације (штедионице, кредитне задруге, кредитне службе, конзорцијуми и др.) обављају прикупљање и пласман расположивих новчаних средстава.

2. БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ

Под банкарским пословима подразумевају се правни послови које банке обављају у оквиру својих делатности.

Основица за обављање банкарских послова су позитивни законски акти и статути банака. У пракси се велики број банкарских послова одвија из уговорних односа банке и њених клијената.

2.1. ВРСТЕ БАНКАРСКИХ ПОСЛОВА

Банкарски послови групишу се и систематизују на различите начине.

У литератури, банкарски послови се деле на:

- основне (активне, пасивне и неутралне) банкарске послове,

- временски ограничене (краткорочне и дугорочне) послове,

- мобилизаторске, кредитне, посредничке, сопствене и контролно управне,

- регуларне и нерегуларне, односно депозитне и спекулативне.

2.1.1. Активни банкарски послови

Активни банкарски послови су послови у којима се банкарске институције јављају у улози повериоца, односно код којих банка иступа као кредитор који даје кредите или позајмљује новац. Активни банкарски послови чине активну страну биланса банке.

Активне банкарске послове чине:

- уговор о кредиту,

- ломбард,

- реломбард,

- есконт и

- реесконт.

2.1.1.1. Уговор о кредиту

Уговор о кредиту представља банкарски посао којим се банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање за одређено или неодређено време уговорени износ новчаних средстава за неку утврђену намену или без ње, а корисник кредита се обавезује да банци плати уговорену камату и добијени износ новчаних средстава врати на начин како је то уговором утврђено.

Уговор о кредиту унутар земље закључују домаћа правна и физичка лица и банка, а предмет уговора је домаћа валута. Код уговора о кредиту, код које једна од уговорних страна има инострани карактер, предмет уговора је одређена страна валута и код њега учествују уговорне стране, домаћа банка и инострана банка.

Уговором о кредиту банка утврђује услове кредитирања придржавајући се банкарских узанси, добрих пословних обичаја и позитивних законских прописа, водећи рачуна о интересима банке, са циљем да се давањем кредита омогуће развојне делатности комитента.

Уговор о кредиту садржи следеће елементе:

- име клијента, односно корисника кредита,

- износ кредита,

- намену кредита,

- рок враћања кредита,

- начин обезбеђења кредита,

- утврђивање кредитних транши и време њихове реализације,

- висину камате и начин обрачуна,

- услове раскида уговора.

Групу дугорочних уговора о кредиту сачињавају:

- уговори о хипотекарном кредиту,

- уговори о грађевинском кредиту,

- уговори о инвестицијама и

- уговори о конзорцијалним кредитима.

Наменским уговорима о кредиту одобравају се кредити за одређене намене, а њихови називи идентификују њихову намену (инвестициони, извозни, увозни итд).

Уговор о кредиту може да се откаже у случају инсолвентности комитента, престанка постојања комитента или ако кредит користи комитент супротно уговорним обавезама.

Одобрени кредит корисник може да одбије да користи, а такође може да га врати пре рока утврђеног уговором.

2.1.1.2. Ломбард

Ломбард је уговор о давању кредита уз залог. Заложене вредности могу да буду хартије од вредности, роба, племенити метали и други вредносни предмети.

Ломабрдни кредит се одобрава у одређеној висини од вредности залоге и то:

- код хартија од вредности које котирају на ефективним берзама до 75% од њихове стварне, односно курсне вредности,

- код злата и племенитих метала обично до њихове пуне вредности,

- код варанта (потврде за робу која је ускладиштена у јавном складишту) од 50 до 75% вредности робе у зависности од курентности робе,

- код осталих залога кредит се одобрава од 50 до 75% од вредности заложених ствари.

Ломбардни кредит се у већини случајева одобрава на три месеца и уколико га дужник не врати у уговореном року, поверилац стиче право продаје заложених ствари.

Ломбардни кредити се деле на:

- ломбардне и

- потрошне кредите.

Ломбардни кредити се одобравају привредним субјектима уз залогу варанта, теретнице(коносмана), товарног листа, хартија од вредности и других вредносних папира.

Потрошне (конзумне) кредите дају банке и друге финансијске организације грађанима на основу заложених предмета (предмети за домаћинство, апарати, машине, намештај и др., одећа, слике, накит и други предмети који имају одређену тржишну вредност).

Уговор о ломбарду увек је у писменој форми.

Заложене ствари банка је дужна да чува пажњом доброг привредника и да му их врати када он у целости исплати износ добијеног кредита.

2.1.1.3. Реломбард

Реломбард је посебан облик уговора о ломбарду. Он представља уговор склопљен између банака, и то ломбардне банке и неке друге банке. Наиме, банка која је на основу залоге одобрила комитенту ломбардни кредит, закључује уговор о кредиту са другом банком уз уступање заложених средстава, тј. она обавља ломбардовање. У таквим случајевима обавештава се комитент који отплаћује кредит банци која је преузела, односно код које се налазе његова заложена средства.

2.1.1.4. Есконт

Есконт је уговор о продаји недоспелих потраживања из одређених хартија од вредности (менице) уз одбитак камате од дана есконтовања до дана доспелости потраживања.

Есконт је веома чест банкарски посао, нарочито у облику продаје меничних потраживања, а такође и недоспелих фиксних потраживања (нпр. недоспелих каматних купона са обвезница). Есконтовање је средство којим власници расположивих хартија од вредности које нису доспеле за наплату њиховом продајом банци добијају одговарајућа новчана средства. При есконтовању банка исплаћује имаоцу хартије од вредности њен номинални износ са припадајућом каматом, али одбија недоспеле камате, своју провизију и трошкове.

2.1.1.5. Реесконт

Реесконт је посебна врста уговора о есконту. уговор о реесконту закључују две банке, с тим што је једна од њих она банка која је обавила есконтовање и том приликом добила у посед хартије од вредности са недоспелим потраживањем, а друга банка је она која купује те хартије. Дакле, реесконт је банкарски посао купопродаје хартија од вредности са недоспелим потраживањем између две банке код кога банка која је обавила есконтовање продаје расположиве хартије од вредности са недоспелим потраживањем, односно врши поново есконтовање другој банци обезбеђујући на тај начин одговарајућа новчана средства.

2.1.2. Пасивни банкарски послови

Пасивни банкарски послови су послови код којих се банка јавља као дужник у односу на своје повериоце. Ови послови заједно са расположивим капиталом сачињавају пасивну страну биланса плаћања.

Пасивне банкарске послове сачињавају:

- емисиони послови,

- издавање обвезница,

- издавање заложница,

- издавање благајничких, комерцијалних и државних записа,

- сертификат о депозиту,

- улог на штедњу.

Пасивни банкарски послови могу да буду краткорочни и дугорочни.

У краткорочне банкарске послове спадају депозитни послови (штедни улози, жиро рачуни, издавање благајничких, комерцијалних и државних записа, издавање потврда о депонованим средствима) путем којих се прикупљају слободна новчана средства.

У дугорочне пасивне банкарске послове спадају банкарски послови (издавање обвезница, издавање заложница) којим банке на дужи рок долазе до новчаних средстава.

2.1.2.1. Емисиони послови

Емисионе банкарске послове обављају емисионе банке. У делокруг њиховог рада, с обзиром на њихову способност да аутономно стварају обртна средства, спада:

- одржавање ликвидности платног промета земље,

- одржавање ликвидности кредитног агрегата земље,

- одржавање ликвидности у одговарању новчаним обавезама према иностранству.

Одржавање ликвидности платног промета земље своди се на то да се имаоцу жиро рачуна обезбеди да може у сваком моменту и у сваком износу своја потраживања да подигне, што је веома значајно за правилно функционисање платног промета.

Одржавање ликвидности кредитног апарата земље огледа се у прикупљању новчаних средстава потребних за одржавање стабилности новчане куповне снаге.

Одржавање ликвидности у одговарању новчаним обавезама према иностранству огледа су у попуњавању дефицита или на апсорбовању суфицита који се јављају у билансу плаћања земље.

2.1.2.2. Издавање обвезница

Обвезнице представљају посебну врсту хартија од вредности које се емитују ради прикупљања слободних новчаних средстава.

Обвезнице банка може да изда:

- у своје име и за свој рачун,

- у своје име и за туђи рачун,

- у туђе име и за туђи рачун.

У случајевима када банка емитује обвезнице у своје име и за свој рачун она је непосредни дужник према сваком имаоцу обвезнице.

У случајевима када банка емитује обвезнице у своје име, али за туђи рачун, што је случај код јавних зајмова, тада она иступа као комисионар и одговорна је својим имаоцима.

У случајевима када банка емитује обвезнице у туђе име и за туђи рачун, банка је заступник и није непосредни дужник за издате обвезнице.

Обвезнице могу да буду:180

- Према начину обезбеђења права из обвезница: гарантоване, негарантоване и хипотекарне,

- Према року доспећа обавезе емитента: краткорочне и дугорочне,

- Према начину остваривања права на камату: с каматном исплатом одједном (обвезнице без купона) и с каматом исплативом у каматним периодима (обвезнице са купоном),

- Према преносу: с фиксном и варијабилном каматом,

180 Закон о хартијама од вредности, чл. 33-38, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1995., са изменама и допунама у Службеном листу СРЈ, бр. 59/1998.

- Према начину остваривања права на повраћај номиналног износа: једнократне и у ратама, односно ануитетима,

- Према посебним правима: партиципативне и заменљиве (конвертибилне).

Гарантованим обвезницама обезбеђују се средства за финансирање потреба од јавног интереса, а за обавезе емитента гарантује држава.

Хипотекарне обвезнице емитују банке ради рефинансирања одобрених хипотекарних кредита.

Обвезница без купона је обвезница по којој се камата исплаћује одједном после одређеног рока или при коначној исплати номиналне вредности обвезнице.

Партиципативна обвезница је обвезница која даје право на њено претварање у акцију у складу с одлуком о емисији.

Заменљива обвезница је обвезница која даје право на њено претварање у акцију или право прече куповине акције у складу с одлуком о емисији.

У пракси постоје три начина који омогућавају прикупљање новчаних средстава путем обвезница, а то су:

- уписивање обвезница или супскрипција,

- стална продаја обвезница и

- слободна продаја обвезница.

Уписивање обвезница (супскрипција) најчешће се употребљава приликом расписивања зајмова.

Стална продаја обвезница јавља се уз посредовање новчаних берзи. На новчаним берзама обвезнице се емитују само у случајевима њиховог повољнијег курсног третмана.

Слободна продаја обвезница нема иза себе оправданост, тако да ова врста обвезница представља ризик за купца.

Такође, и државни запис је краткорочна хартија од вредности која се емитује ради прикупљања слободних новчаних средстава којима ће се попунити недостајућа средства због расхода савезног, односно републичког буџета. Обавезе по њима доспевају за наплату најкасније до краја буџетске године.

Одлуку о емисији благајничког, комерцијалног и државног записа доноси надлежни орган.

Одлука о емисији мора да садржи следеће елементе:181

- укупан износ емисије и номиналну вредност на коју се емитује запис,

- намену за коју се емитује запис,

- начин емитовања записа,

- висину и начин обрачунавања и плаћања камате,

- рокове доспећа за исплату.

Сходно одредбама чл. 47 Закона о хартијама од вредности, благајнички, комерцијални и државни запис морају да садрже следеће елементе:

- ознаку да је запис,

- фирму, односно назив и седиште емитента,

- фирму, односно назив и седиште купца ако је купац правно лице, односно име и пребивалиште купца уколико је купац физичко лице, односно ознаку да запис гласи на доноси оца,

- номиналну вредност на коју запис гласи,

- висину каматне стопе,

- рок плаћања номиналне вредности,

- место и датум емитовања,

- ознаку серије са контролним бројем,

- посебна права у запису,

- факсимил потписа овлашћеног лица емитента и печат емитента.

Благајничке записе које емитује народна банка могу да купују банке и друге финансијске организације, а благајничке записе које емитује банка и друге финансијске организације, као и комерцијалне и државне записе могу да купују правна и физичка лица.

Емитент, уместо штампаног благајничког, комерцијалног и државног записа, може да изда потврду која мора да садржи све елементе који су утврђени. Потврда може да гласи на један или више записа. Потврду мора да овери она банка код које емитент има депо рачун.

181 Ibidem, чл. 46 и 47.

Обвезнице код нас могу да гласе:

- на име,

- по наредби и

- на доносиоца.

Обвезница спада у групу формалних хартија од вредности и исправа уопште. Да би обвезница била пуноважна, она мора да садржи следеће елементе:182

- означење да је обвезница,

- фирму, односно назив или име и презиме уписника обвезнице, односно да обвезница гласи на доносиоца,

- новчани износ на који обвезница гласи,

- висину каматне стопе ако је плаћање камате предвиђено, рокове отплаћивања главнице и камате,

- место и датум издавања обвезнице и серијски број и

- факсимил овлашћеног лица издаваоца обвезнице.

Поред наведених битних елемената, обвезница може да садржи додатне елементе којима се ближе одређују узајамна права и обавезе између емитената и уписника обвезнице.

На обвезници морају да буду назначена права и обавезе из обвезнице.

Обвезница се састоји из два дела:

- на првом делу обвезнице присутни су сви битни елементи обвезнице и он се најчешће назива обвезницом,

- други део обвезнице садржи ануитетске и каматне купоне у зависности од амортизације обвезнице.

Обавезе из обвезнице настају уручивањем обвезнице уписнику обвезнице или његовом овлашћеном заступнику.

Обвезнице могу да се користе као средство плаћања уколико је то законом предвиђено.

182 Ibidem, чл. 42-44.

Обвезница на име и по наредби преноси се индосаментом, а на доносиоца простом традицијом. Пренос обвезнице на име може да буде забрањен, а та забрана мора да се унесе у текст обвезнице јер ако ње нема, обвезница се може пренети.

2.1.2.3. Издавање заложнице

Заложница је хартија од вредности коју банка (хипотекарна) издаје клијенту на основу залоге његових непокретних материјалних добара.

Заложница гласи на доносиоца и има фиксну камату и дужи рок отплате.

Она мора да садржи оне податке који су законом утврђени.

Због хипотекарног обезбеђења заложнице веома траже купци и као такве представљају погодан облик за стварање нових задужења хипотекарних банака. Због тога државе, ради заштите имаоца, прописују услове и укупан износ емитованих заложница.

Заложница се назива и варант, тј. део складишнице који омогућава добијање кредита на основу залоге ускладиштених ствари.

Поред овог облика варанта, у појединим земљама јављају се специјалне врсте варанта, на основу којих банка одобрава кредите.

2.1.2.4. Издавање благајничких, комерцијалних и државних записа

Благајнички, комерцијални и државни запис су хартије од вредности којима се емитент обавезује да ће имаоцу о року доспећа платити номиналну вредност назначену на њима.

Благајнички и комерцијални запис су краткорочне хартије од вредности које се емитују ради прикупљања новчаних средстава.

Благајнички запис емитује Народна банка, пословне банке и друге финансијске организације.

Комерцијалне записе издају привредни субјекти. Њих не могу да издају банке и друге финансијске организације.

Државне записе емитује Народна банка.

2.1.2.5. Сертификат о депозиту

Сертификат о депозиту је хартија од вредности којом се емитент обавезује да ће имаоцу сертификата исплатити износ депонованих средстава са припадајућом каматом у утврђеном року.

Сертификат о депозиту издаје банка и друга финансијска организација.

Сертификат о депозиту може да буде:183

- Према рочности: краткорочан и дугорочан,

- Према начину уговарања: на фиксни рок с клаузулом или без клаузуле обнављања рока и на отказни рок,

- Према приносу: с фиксном и варијабилном каматом.

Сертификат о депозиту садржи податке који су законом утврђени.

Сертификат о депозиту издаје банка и друга финансијска организација на основу одлуке о емисији која сходно одредбама Закона о хартијама од вредности, чл. 51., прописује да он мора да има следеће податке:184

- укупан износ и номиналну вредност сертификата,

- висину и начин обрачунавања и плаћања камате,

- рокове доспећа за наплату.

Сертификат о депозиту може да буде:

- у односу на рок трајања краткорочни и дугорочни,

- према начину уговарања на фиксни рок с клаузулом или без клаузуле обнављања рока и на отказни рок,

- према приносу с фиксном и с варијабилном каматом.

Услови под којима је емитован депозит не могу се мењати.

183 Ibidem, чл. 52.

184 Ibidеm, члан 51.

Сертификат сходно одредбама чл. 53. Закона о хартијама од вредности, садржи следеће податке:185

- ознаку да је сертификат,

- назив и седиште емитента,

- фирму, односно назив емитента ако је емитент правно лице, односно име и пребивалиште депонента ако је депонент физичко лице и ако сертификат гласи на име,

- номиналну вредност сертификата,

- рок на који су средства депонована,

- висину и начин обрачунавања и плаћања камате,

- датум и место издавања,

- ознаку серије са контролним бројем,

- посебна права из сертификата,

- факсимил потписа овлашћеног лица емитента и печат емитента.

2.1.2.6. Улог на штедњу

Улог на штедњу је уговор закључен између банкарске или финансијске организације и улагача којим улагач предаје на чување своја средства банкарској или финансијској организацији, уз њихову обавезу да их чува и на његов захтев исплати, као и да му за коришћење тих средстава исплати уговором утврђену камату.

Улог на штедњу може да обавља само физичко лице. Он се може уложити на два начина, по виђењу, а може да се орочи и на одговарајући период. Код улога на штедњу по виђењу, банкарска, односно финансијска организација има обавезу да одмах изврши исплату. Међутим, у случајевима када је штедни улог орочен на одређени период, исплата се врши по истеку тог периода.

2.1.3. Неутрални банкарски послови

185 Ibidem, чл. 53.

Неутрални банкарски послови су послови код којих банка није дужник, нити поверилац. У обављању ових послова банка учествује као посредник у договарању и њиховом обављању и за то наплаћује провизију.

Неутралне банкарске послове сачињавају:

- уговор о депозиту,

- уговор о сефу,

- девизни послови,

- клириншки послови и

- банкарске гаранције.

2.1.3.1. Уговор о депозиту

У оквиру уговора о депозиту разликују се следеће врсте:

- уговор о новчаном депозиту,

- уговор о банкарском текућем рачуну.

- уговор о банкарском неновчаном депозиту.

- уговор о депозиту хартија од вредности.

Уговор о новчаном депозиту је банкарски посао којим се депонент обавезује да код банке (уз њен прихват) положи одређена новчана средства којима банка може слободно да располаже, уз плаћање камате утврђене уговором.

Улагач новчаних средстава средства може да депонује на два начина:

- по виђењу и

- на одређено или неодређено време.

Депозити по виђењу могу да се подигну у свако доба и њима се може располагати као и са готовим новцем.

Орочени депозити могу да се подигну по истеку уговором утврђеног времена.

Уговор о банкарском текућем рачуну је банкарски посао којим се банка обавезује да лицу које је уговором назначено отвори текући рачун и да преко њега реализује уплате и исплате у границама његових средстава и одобрених кредита.

Уговор о банкарском неновчаном депозиту је уговор на основу кога депонент предаје банци на чување одређене телесне покретне ствари, уз плаћање одређене накнаде, а банка се обавезује да те ствари чува са пажњом доброг привредника и да их врати депоненту сагласно одредбама уговора.

Уговор о депозиту хартија од вредности је уговор којим депонент депонује код банке хартије од вредности утврђене уговором, а банка се обавезује да их уз накнаду чува и испуњава права и обавезе које из њих произилазе.

Зависно од карактера обавеза које банка преузима, уговор о депозиту може да буде двојак, и то:

- као уговор са обавезом чувања хартија од вредности и

- уговор са обавезом чувања и вршења права и обавеза из хартија од вредности.

2.1.3.2. Уговор о сефу

Уговор о сефу је уговор којим банка комитенту уступа на располагање сеф за одређени период уз наплату уговором утврђене накнаде.

По закључењу уговора о сефу банка кориснику ставља на располагање уговором утврђени сеф са кључевима и упутством за његово коришћење.

Корисник сефа дужан је да га користи сходно постојећим прописима и да банци правовремено исплати уговором утврђени износ накнаде.

2.1.3.3. Девизни послови

Под девизним пословима подразумева се купопродаја страних средстава плаћања (девизама у облику исплате меница, чекова и валутама у облику новчаница и металног кованог новца).

Законским регулативама под девизама сматрају се сва потраживања по било ком основу која гласе на страну валуту, без обзира на начин располагања (чек, меница, упутница и др.), као и све врсте страног новца, осим кованог и златног новца.

Девизни послови се могу поделити на:

- промптне,

- терминске,

- арбитражне и

- своп послове.

Промптни или каса девизни послови обављају се одмах, односно по истеку највише два дана.

Термински девизни послови имају дужи рок извршења. Купац се терминском куповином осигурава од евентуалног губитка при увозу на кредит, а извозник се осигурава продајом девиза о року када ће их добити.

Арбитражни девизни послови су послови код којих се, по правилу, мењају две стране валуте, а смисао им је искоришћавање разлике између две валуте, односно куповина и продаја исте валуте ради искоришћавања различитог котирања на различитим тржиштима.

Своп девизни послови су послови код којих се прометним девизама купују тржишни материјали.

Сходно одредбама постојећих законских регулатива, у нашем привредном систему, у девизне послове спадају:

- продаја робе и услуга на страном тржишту,

- дугорочна производна кооперација са иностраним партнерима,

- обављање привредних делатности у иностранству,

- добијање кредита из иностранства,

- емисија хартија од вредности,

- пружање услуга превоза путника, пртљага и ствари у транзиту у железничком саобраћају преко територије СЦГ,

- обављање других облика са иностраним карактеристикама који су у складу са постојећим законским регулативама.

2.1.3.4. Клириншки послови

Клириншки послови се обављају при реализацији споразума о међусобном пребијању дуговања и потраживања посредством банке. Ови послови у унутрашњем платном промету називају се компензационим пословима.

Основне одлике међународних клириншких послова је избегавање плаћања у девизама компензацијом увоза и извоза између две земље. Наиме, уместо да увезену робу плаћају директно страним извозницима у девизама, увозници полажу код одређене банкарске институције одговарајући износ у сопственој валути која онда на терет и у границама уплаћеног износа врши исплату страног клириншког места у корист домаћих извозника у домаћој валути.

Код обављања ових послова, да би домаћи извозници могли да наплате своја потраживања, морају да се испуне следећи услови:

- прво, да је њихов инострани партнер уплатио у својој земљи уговорени износ и

- друго, да за то има покриће у земљи од уплата домаћихувозника у корист страних извозника.

У пракси су присутни следећи облици међународног клиринга:

- једнострани клиринг,

- двострани клиринг и

- вишестрани клиринг.

Једнострани клиринг се остварује једностраном одлуком неке земље, тако да је он истовремено и принудан клиринг. Код једностраног клиринга одређена банка пребија дуговања и потраживања применом одговарајућих курсева у домаћој валути.

Двострани клиринг за основицу има споразум две земље да се међусобна дуговања и потраживања измирују путем клиринга у домаћој валути.

Вишестрани (мултилатерални) клиринг остварује се на основу постигнутог споразума између више земаља, с тим што се одређује валута у којој ће се клиринг обавити.

Вишестрани клиринг се употребљава у међусобним односима, код потраживања и дуговања националних железничких, поштанских и ваздухопловних предузећа.

2.1.3.5. Банкарске гаранције

Под банкарском гаранцијом подразумева се писани документ којим банка као гарант преузима на себе обавезу да ће обавити плаћање уместо дужника уколико он то не учини у уговору утврђеном року.

Банка даје гаранцију у своје име и за свој рачун издавањем гарантног писма или авалирањем менице дужника, с тим што гарантни износ не може да буде већи од трајних обртних средстава која су утврђена билансом за претходну годину, под условом да менични дужник шест месеци пре авалирања менице није имао неиспуњене обавезе.

По основу инвестиција, банка може дати кредитно писмо у своје име и за свој рачун до висине кредитног потенцијала банке.

Исто тако, банка може дати кредитно писмо, односно гаранцију и по овлашћењу једног или више корисника друштвених средстава, али највише до износа расположивих средстава за инвестиције, под условом да нема доспелих неизмирених потраживања. Ова врста гаранције представља акт банке који она даје у своје име, али за туђи рачун. При томе, давалац овлашћења има статус гаранта, а гарантна банка преузима улогу супер-гаранта другог реда.

Банка може да дâ супер-гаранцију другој банци којом она преузима на себе обавезу да ће испунити обавезе наведене у гаранцији коју је издала која друга или трећа банка у утврђеном року. Супер-гаранција се може дати до висине кредитног потенциЈала банке који није ангажован за покриће датих гаранција.

Банка дужника дужна је да у корист повериоца наплати износе који су предмет гаранције из свих новчаних средстава којима дужник располаже, изузев средстава која по законским одредбама не могу да буду предмет извршења, при чему се мора поштовати редослед јемства.

3. ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

Хартија од вредности је исправа која испуњава следеће услове:

- да је издата у писменом облику,

- да дата писмена исправа садржи неко грађанско (имовинско) право и

- да је постојање (и могућност остваривања) тог права у тесној вези са постојањем саме исправе (хартије од вредности).

Хартија од вредности је увек писмена исправа којом се њен издавалац обавезује према њеном законском имаоцу да ће испунити обавезе из ње.

Наиме, уколико нема писмене исправе, не може да буде ни говора о постојању хартије од вредности. Поред тога, код већине ових хартија нужно је да оне буду састављене у строго одређеној форми, па самим тим, морају да садрже тачно одређене елементе.

Хартије од вредности морају да имају и одређено грађанско (имовинско или лично) право, а могу да гласе:

- на име,

- по наредби или

- на доносиоца.

Поред тога, неопходно је постојање могућности ефикасног остваривања тог права путем саме хартије од вредности.

3.1. ПРАВА КОД ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ

Према нормативима Закона о облигационим односима, потраживања из хартија од вредности везана су за саму хартију, те као таква она припадају њеном законском имаоцу.

Код хартија од вредности постоје две врсте права, и то:

- права на самој хартији и

- права која проистичу из хартије.

Право на самој хартији углавном је стварно право, тј. право својине које се огледа у чињеници што ималац хартије од вредности може слободно да располаже њоме.

Права која проистичу из хартија од вредности разноврсна су и одговарајућим регулативама су изричито регулисана.

3.2. УЛОГА ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ

У постојећим привредним кретањима улога хартија од вредности је веома значајна јер се оне употребљавају у унутрашњем и међународном промету.

Улога хартија од вредности је тројака:

- прво, неке хартије од вредности служе као средство плаћања (меница, чек, кредитно писмо, трговачка обвезница, трговачка упутница),

- друго, неке хартије од вредности служе као средство кредита (тј. Средство за обезбеђивање кредита, као што је то случај код менице и варанта),

- треће, неке хартије од вредности служе као средство робног промета (теретница коносман, признаница код складишнице, итд).

У платном промету хартије од вредности имају широку примену захваљујући чињеници што су се у пракси показале као веома ефикасно средство, помоћу кога се обавља платни промет на брз и ефикасан начин, искључујући при томе употребу готовог новца.

3.3. ВРСТЕ ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ

У оквиру хартија од вредности, разликују се две основне врсте:

- новчане хартије од вредности и

- робне хартије од вредности.

3.3.1. Новчане хартије од вредности

У оквиру новчаних хартија од вредности разликују се:

- несеријске (појединачне) хартије од вредности,

- серијске хартије од вредности и

- изведене хартије од вредности.

3.3.1.1. Несеријске (појединачне) новчане хартије од вредности

У несеријске (појединачне) новчане хартије од вредности спадају:

- меница и

- чек.

Меница

У савременом правном саобраћају због улоге коју меница има у привредним кретањима, она је најдетаљнији облигациони облик хартије од вредности.

У пракси меница се употребљава као средство за обезбеђивање:

- кредита (нпр. ескон менице, акцептни кредит),

- потраживања (нпр. банкарска гаранција) и

- плаћања.

а. Појам и особине менице

Меница је хартија од вредности која садржи све елементе прописане законским одредбама по унапред утврђеној форми.

Меницом се њен издавалац (трасант) обавезује да ће другом лицу (ремитенту) у одређено време и на одређеном месту да исплати ону суму новчаних средстава која је одређена у меници или је то позив другом лицу (трасату) да изврши ову исплату.

Меница има следеће одлике:

Она је хартија од вредности по наредби по самом закону која се уношењем тзв. „ректа клаузуле" може претворити у хартију од вредности на доносиоца.186 За разлику од европског меничног права, англосаксонско менично право омогућава да меница може да гласи како на доносиоца, тако и на одређене количине заменљивих ствари или на обављање одређене услуге.

- она је новчана хартија од вредности.

- она је типична апстрактна хартија од вредности.

б. Историјски развитак менице

186 Васиљевић, М., Пословно право, Пријепоље, 2001., стр. 84.

Почетни облици менице присутни су већ у античком праву у Хамурабијевом законику. У Вавилону су постојали „тезаури" који су издавали тзв. „тесере" које су циркулисале у промету и служиле као средство обрачуна. Извесни облици менице јављају се и у старом Риму, Атини и Египту. Из тог доба познато је Цицероново писмо упућено свом пријатељу у Атини да исплати одређену суму новца за школовање свог сина.

Савремени облици јављају се у раном средњем веку у италијанским градовима, када је због дејства крсташких ратова (XII XIII век) дошло до опште несигурности у трговачком пословању. У том периоду трговци су свом банкару у месту пословања уплаћивали новчана средства и од њих добијали одређене исправе, уз обавезу да ће по наредби власника исплатити одређеним лицима у том или другом месту назначене износе.

Захваљујући мењачкој функцији, меница добија своје име.

Даљи развитак менице омогућава проширивање њених функција. Првобитно је имала функцију клиринга, затим је била кредитно средство и на крају постаје средство плаћања.

У почетној фази, правни саобраћај менице одвијао се између банкара. а доношењем француског Трговачког законика она постаје доступна свим пословно способним лицима. Временом меница постаје једно од „средстава високе финансијске експлоатације."187

в. Извори права

У домаћем и међународном правном саобраћају извори права за меницу су:

- Закон о меници,188

- Закон о облигационим односима,

- Женевска конвенција за изједначење меничног права,189

187 Ibidem, стр. 844.

188 Закон о меници, објављен је у Службеном листу ФНРЈ, бр. 104/1946., а измене и допуне објављене су у Службеном листу ФНРЈ, бр. 16/1995 и 54/1970.189 Женевска конвенција за изједначење меничног права донета је 1930. год., а наша земља је њу ратификовала, и сачињавају је:

Конвенција о једнообразном (унифицираном) меничном закону,

Конвенција о регулисању извесних сукоба закона о материји меничног права и

Конвенција по питању такси код менице.

- Конвенција о међународној трасираној меници и међународној сопственој меници.190

г. Правна природа менице

О правној природи менице у литератури присутно је више теорија које меницу посматрају са различитих аспеката.

По нашем мишљењу, правну природу менице адекватно третирају:

- уговорна теорија и

- теорија једностране изјаве воље.

По уговорној теорији, у менично правном послу присутни су дећи уговори:

- претходни уговор закључен између издаваоца менице (трасанта) и корисника менице (ремитента), који је основа за издавање менице,

- уговор о мандату, закључен између издаваоца менице (трасанта) и лица на које је меница вучена (трасата),

- уговор о уступању (цесији) потраживања закључен између преносиоца потраживања (индосанта) и лица на које се меница преноси (индосатора).

По теорији једностране изјаве воље, обавеза издаваоца (трасанта) менице настаје оног тренутка када неко лице стави свој потпис на меничну исправу, и тиме се обавезује да ће било ком имаоцу менице исплатити новчани износ који је наведен у меници. То важи и за остале потписнике менице.

Теорија једностране изјаве воље има две варијанте:

- теорију креације и

- теорију емисије.

По теорији креације, меница је апстрактни правни посао и он губи сваку везу са правним послом из кога је настала. Менична веза настаје у тренутку када издавалац (трасант) потпише меницу. По овој теорији не испитује се основ настанка обавезе јер се настоји да меница буде што погоднија за циркулацију.

190 Конвенција о међународној трасираној меници донела је 1988. године Комисија уједињених нација за Међународно трговачко право (UNCITRAL).

Према теорији емисије, менична обавеза настаје у тренутку када је издавалац менице (индосант) пусти у промет. Наиме, није довољно да издавалац (индосант) меницу потпише, већ је потребно да се она пусти у промет.

Ова теорија не даје довољну заштиту трећем савесном лицу у случају да је меница из поседа издаваоца изашла без његове воље. И по овој теорији, менична обавеза је апстрактна, односно правно независна од основног посла из којег је настала.

Англосаксонска школа, за разлику од земаља које су прихватиле Женевску конвенцију о меници, одликује се тиме што меница настаје оног тренутка када је издата хартија по наредби, којом се неком лицу даје налог за исплату одређеног новчаног износа. Исто тако, за издавање хартије од вредности не захтева се никаква форма, при чему је дозвољена и каузална менична обавеза, па се испуњење меничног налога може захтевати када је у питању акцептант,уз испуњене неког услова из основног посла.

Дакле, меница је хартија од вредности која гласи на одређену суму новаца, чији су елементи, форма, пренос и исплата прописани нормама меничног права.

У европским правним системима у теорији о правној природи менице искристалисале су се следеће особине менице:

Она је облик облигационо правне хартије од вредности (она има за садржај тражбину. н то у новчаном облику, те је стога новчани облигациони папир).

Меница је на основу Женевских конвенција из области меничног права, као и Закона о меници хартија по наредби са одређеним изузецима који се тiчу клаузуле „не по наредби" и могућности постојања бланко индосамента и индосамента на доносиоца.

Меница је типична апстрактна хартија од вредности (независност од основног посла са одређеним изузецима, који произилазе из крајње ограничене могућности подизања приговора из основног посла н начела савесности).

Меница је строго формална хартија од вредности (са одређеним изузецима који се тичу категорије претпостављених битних елемената менице. тзв. „бланко меница").

Меница је презентациона хартија од вредности (менични поверилац је обавезан да меницу о року доспелости презентира дужнику, тј. она је „тражљива", а не „доносива" облигација.

Меница је хартија од вредности за чији је настанак, пренос, остваривање и престанак права из ње неопходно постојање меничног писмена (са изузетком који се тиче ограничења амортизације менице).

У принципу, сви потписници менице, укључујући и индосанта, солидарно су одговорни меничном повериоцу, као и свим њиховим претходницима.

Меничног дужника обавезује само оно што је изричито унето у меничну исправу.

Меницом се заснива строга обавеза за дужника. Та се строгост на одређени начин односи и на меничног повериоца (имаоца).

д. Менична начела

Код менице су присутна следећа начела:

- начело писмености или формалности,

- начело инкорпорације,

- начело фиксне меничне обавезе,

- начело меничне строгости,

- начело меничне солидарности,

- начело меничне непосредности,

- начело меничне самосталности

1. Начело писмености или формалности

Начело писмености, односно формалности менице је начело које важи за све хартије од вредности, а које су пуноважне ако су издате у писменом облику који је прописан законом. Дакле, лица у меничним односима немају слободу диспозиције у погледу форме менице и меничних обавеза. Самим тим, меница мора да има све битне елементе који су прописани законом да би могла да производи менично правне последице.

Ово начело има два изузетка.

Први изузетак огледа се у датом овлашћењу сваком савесном и законском имаоцу менице да у меничну исправу може да унесе оне битне меничне елементе које није унео трасант у време када је меница издата.

Тиме је омогућено да меница може да се користи за различите потребе у платном промету. Из тих разлога су уведени бланко акцепт. делимични акцепт и бланко индосамент.

Други изузетак огледа се у чињеници што је дата могућност да меничне обавезе могу да преузму слепа и неписмена лица. Ова могућност се не користи у пословима међународног платног промета.

Начело писмености или формалности у великој мери олакшава употребу менице и знатно доприноси сигурности у правном промету.

2. Начело инкорпорације

Начело инкорпорације се примењује код свих хартија од вредности. Према овом начелу, ниједан ималац хартије од вредности не може да оствари своја права, која проистичу из хартије од вредности, без подношења одговарајућег писмена.

Дакле, поверилац не може своја потраживања из менице да реализује уколико не поседује меницу.

Самим тим, менична исправа није само доказ о постојању дуга, јер без постојања меничне исправе нема ни меничне обавезе. Стога се код менице истовремено појављују два права:

- право из менице и

- право на меници.

Право из менице по својој правној природи је облигационо право, а право на меници је стварно право.

Инкорпорација стварног и облигационог права је релативна јер се дозвољава у свим правним системима амортизација изгубљене менице, уништене или противправно одузете менице.

У таквим случајевима ранији ималац менице може да оствари одређена менична права у судском поступку.

3. Начело фиксне меничне обавезе

Начело фиксне меничне обавезе значи да меничну обавезу у погледу обима и садржине представља само оно што је наведено у писменом облику на меничном писмену. Дакле, начело фиксне меничне обавезе значи да се може дуговати или потраживати само оно што је садржано у меничној исправи.

Практичан значај овог начела огледа се у чињеници да дужник у новчаном спору не може да истакне приговор из основног посла (да је меница попуњена на већи износ, да је рок доспелости другачији и сл.) уколико то на њој није констатовано.

Начело фиксне меничне обавезе има апсолутно дејство само у односима меничног дужника и савесног имаоца менице. Тако, на пример, ако је менични дужник једним делом исплатио менични износ, а та чињеница није констатована у меничној исправи, он би имао изгледе за успех у спору само ако би успео да докаже да је нов ималац менице био несавестан, тј. да је знао или морао знати да је меница делимично исплаћена.

4. Начело меничне строгости

Начело меничне строгости је веома комплексно и свестрано, јер оно се одражава како на меничног дужника, тако и на меничног повериоца.

Разликује се материјално правна и формално правна страна овог начела.

У материјално правном смислу меница је правно самостална у односу на основни посао из кога је настала. Актом издавања менице она постаје апстрактна обавеза, а њен правни основ налази се у једностраној изјави воље меничног потписника. Због тога се имаоцу менице не могу истицати приговори који потичу из основног правног посла, као и приговори који су засновани на личном односу.

Начело меничне строгости у формално правном смислу углавном делује како према меничном дужнику, тако и према меничном повериоцу.

Формално правна менична строгост према меничном дужнику огледа се на тај начин што је менични поступак остваривања меничних права веома кратак и једноставан.

Формално правна менична строгост према меничном повериоцу присутна је у високом захтеву степена дисциплине меничног повериоца, како у погледу меничних радњи, тако и у кратким меничним роковима.

5. Начело меничне солидарности

Начело меничне солидарности је веома значајно менично право јер се у пословној пракси јавља велики број меничних лица. Начело меничне солидарности означава да сваки менични дужник солидарно одговара са осталим меничним дужницима у погледу исплате означеног износа на меници.

Сходно одредбама меничног права, менични поверилац мора да захтева да менични дужници исплате менични дуг у назначеном року на меници, а то су акцептант, трасант и издавалац сопствене менице. Трасант је главни менични дужник уколико меница није акцептирана. У случајевима када је меница акцептирана, менични дужник постаје акцептант. Регресни дужници су дужни да исплате меницу уколико је није исплатио неко од главних меничних дужника.

У унутрашњим односима регресних меничних дужника који су солидарно одговорни меничном повериоцу, за разлику од грађанског права, њихова солидарна обавеза после исплате повериоца није дељива, те се стога међу меничним дужницима успоставља ранг одговорности.

5. Начело меничне непосредности

Начело меничне непосредности огледа се у томе што је сваки менични дужник у непосредном правном односу према сваком имаоцу менице. Имаоцу менице стоји на располагању овлашћење да може исплату меничне своте да тражи како од једног, тако и од свих меничних дужника.

Дејство начела непосредности може да се неутралише уношењем ректа клаузуле при издавању менице.

6. Начело меничне самосталности

Начело меничне самосталности означава да су обавезе меничних потписника међусобно правно самосталне и независне. Свака менична изјава дата на меници цени се независно од осталих меничних изјава, под условом да је меница формално исправна.

ђ. Врсте менице

Зависно од критеријума, класификација менице може да се обави на различите начине.

У пракси се разликују следеће врсте менице:

По месту коришћења:

- домаћа меница, која се користи унутар граница земље и

- међународна меница, која се користи у међународном промету.

По форми издавања:

- пуна меница која у моменту издавања садржи све елементе који су битни за меницу и

- бланко меница која садржи само минимум битних елемената, с тим што њен ималац после издавања бланко менице, а пре њеног коришћења може да је допуни.

У зависности од основног посла због кога се емитује:

- робна меница, која се емитује у вези с неким пословима промета робе и обављања услужних делатности и

- финансијска меница, која се издаје у вези са неким послом финансијске природе (нпр. Добијање кредита).

По начину и својствима издавања:

- меница издата у своје име и за свој рачун,

- меница издата у своје име и за туђ рачун,

- меница издата у туђе име и за туђ рачун.

У зависности од коришћења меничних радњи:

- авалиране, акцептиране, протестоване менице и

- неакцептиране, неавалиране и непротестоване менице.

У зависности од броја лица у меници:

- трасирана и

- сопствена меница.

Трасирана меница у себи садржи три лица: трасанта, трасата и ремитента.

Код трасиране менице њен издавалац (трасант) даје писмени налог неком другом лицу (трасату) да у време доспелости менице исплати трећем лицу (ремитенту), односно по наредби тог трећег лица, назначену новчану своту у меници.

Трасирана меница може да постоји и као:

- трасирана меница по сопственој наредби и

- трасирана сопствена меница.

Трасирана меница по сопственој наредби је меница код које трасант одређује себе као корисника (ремитента). Она има само два лица: трасанта који је истовремено и ремитент, и трасата. За ову врсту менице карактеристична је клаузула „платите по наредби мојој сопственој".

Трасирана сопствена меница је меница код које њен издавалац (трасант) одређује себе као исплатиоца (трасата). Код овог облика менице трасант и трасат су једно лице.

Сопствена меница је меница код које се издавалац менице (трасант) обавезује да ће када меница доспе за исплату, исплатити имаоцу менице (ремитенту) или по његовој наредби тог лица одређеном лицу новчану своту која је назначена у меници.

е. Менични елементи

Да би меница представљала хартију од вредности она мора да садржи одређене елементе који могу да буду двојаки и то:

- битне елементе без којих меница не може да постоји и

- небитне елементе који нису битни за менично постојање, али чије уношење у меницу има за циљ да она добије још неко правно дејство или да измени постојеће.

Законом о меници утврђено је да меница мора да садржи следеће битне елементе:191

- означење да је меница, написано у самом слогу исправе, на језику на коме је меница састављена,

- безусловни упут да се плати одређена сума новца,

- име онога ко треба да плати меницу (трасат,

191 Закон о меници, објављен у Службеном листу ФНРЈ, бр. 104/1946., а измене и допуне у Службеном листу СФРЈ, бр. 16/1995. и 54/1970.

- означење доспелости,

- место где плаћање треба да се обави,

- име оног коме се или по чијој наредби мора платити сума означена на меници (ремитент),

- означење дана и места издавања менице и

- потпис онога ко је издао меницу (трасант).

Меница мора да има писмену форму и у њој морају да буду унети сви набројани битни елементи. Уколико меница нема неки од ових елемената, сматраће се неважећом.

На сваком писмену које представља меницу мора да постоји назнака да је то меница. Код наше менице присутна је клаузула: „Платите ову меницу...".

Безусловни упут да се плати одређена сума новаца представља наређење трасату да плати одређену суму и она у тексту мора да гласи: „платите...".

У меници мора да буде унето име онога ко меницу треба да плати. То лице назива се трасат. Осим тога, она садржи име онога коме се, односно по чијој наредби се мора платити означена сума. То лице назива се ремитент. Треће лице код менице је издавалац менице или трасант.

Дакле, код трасиране менице мора да буде назначено лице које треба да исплати у меници назначену своту лицу које је назначено у меници, односно по његовој наредби и својеручни потпис налогодавца.

Код менице се разликују два географска појма: место издања менице и место плаћања менице. Оба ова елемента су веома значајна. За меничног дужника нарочито је значајно место плаћања менице тј. да зна где треба да испуни своју меничну обавезу.

Значајан елемент менице је време издавања менице, јер је датум издавања менице битан је за одређивање рока доспелости менице.

Означење доспелости менице може да се изрази на три начина:

- на одређено време по виђењу („по виђењу платите..."),

- на одређено време од дана издавања („за три месеца платите..."),

- на одређени дан (на одређени дан „25. јуна 2004. год. платите...").

Уколико меницу потпише више лица (сатрасати) у том случају они одговарају заједно и сваки самостално за исплату назначене меничне своте.

У меницу поред битних елемената могу да буду унети и други менични елементи који имају за циљ да она добије још неко правно својство, а то су:

- клаузула о броју примерака у којима је меница издата,

- клаузула „не по наредби" означава да се меница не може преносити индосаментом, већ само цесијом,

- клаузула „без протеста", која омогућава избегавање протесних трошкова,

- клаузула о монети и ефективности која одређује монету у којој ће се извршити исплата присутна је у међународном промету, у ефективној назначеној валути.

ж. Меничне радње

У оквиру меничних радњи разликују се:

- радње обликовања (морфологије) менице,

- радње гаранције плаћања и

- радње реализације меничног права.

1. Радње обликовања менице

Радње обликовања (морфологије) менице обухватају:

- издавање менице,

- умножавање менице и

- пренос менице (индосамент и цесија).

Издавање менице

Издавање менице је менична радња којом издавалац менице (трасант) својевољно упућује у своје име и за свој рачун налог трасату да у време доспелости менице плати ремитенту или лицу по његовој наредби износ који је назнАЧен на меници. Издавањем менице трасант ступа у менично-правни однос и постаје дужник према оном лицу у чијим се рукама налази меница.

Трасант може да изда меницу не само у своје име и за свој рачун, већ и у име и за рачун свог властодавца, са нагласком да иступа у својству пуномоћника.

Трасант може да изда меницу и као комисионар и у том случају он је менично-правно одговоран за исплату менице. Издавање менице остварује се попуњавањем меничног бланкета уношењем одређених података.

Умножавање менице

Меница се умножава ради:

- веће циркулације менице,

- остваривања веће сигурности у случају губитка и

- искључивања амортизационог поступка.

Меница се може умножити у једном и у више примерака, а њихова разлика се огледа у томе што свака копија носи свој број.

Пренос менице - индосамент и цесија

Меница се преноси на друго лице индосаментом. Пренос (индосамент) представља изјаву преносиоца менице унету на прописано место у менично писмено којом се уступају менична права новом менице.

Индосамент се уписује на полеђини менице (супротно од матичног талона) или на продужетку менице (алонжу), који се лепи уз меницу уколико је полеђина менице попуњена.

Према начину индосирања, разликује се:

- пуни индосамент,

- бланко индосамент,

- повратни индосамент,

- пуномоћнички индосамент и

- заложни индосамент.

Пуни индосамент садржи име лица (индосатора) на којег се меница преноси и потпис преносиоца (индосанта).

Бланко индосамент на полеђини менице или на алонжу садржи само потпис преносиоца (индосанта).

Бланко индосамент садржи максималну негоцијабилност менице, али исто тако и одређени степен ризика. Коришћењем овог индосамента меница поприма особине хартије од вредности на доносиоца.

Предности имаоца менице са бланко индосаментом су следеће:

- Он може да обави пренос менице простом традицијом, не уписујући ништа на меници.

- Он може изнад потписа бланко индосамента да упише име индосатора и да обави пренос простом традицијом.

- Он може изнад потписа бланко индосамента да упише своје име и да постане поверилац.

Ректа индосамент садржи клаузулу „не по наредби", којом се забрањује даље индосирање менице.

Повратни индосамент је индосамент којим се меница индосира на неко лице које је већ менични дужник. Овим индосаментом меница може да се индосира на акцептанта, трасата, трасанта и на ранијег индосанта.

Код пуног индосамента, бланко индосамента, ректа индосамента и повратног индосамента индосатор стиче право како из менице, тако и право из ње, тј. они су транслативни.

Супротно томе, код пуномоћничког и заложног индосамента на индосатора се преносе само одређена права у вези са правом из менице (наплата менице, залагање, потраживања из менице). Ови индосаменти су нетранслативни.

Менично потраживање може да се уступи и цесијом, уз примену општих правила грађанско-правне цесије и уз предају менице.

з. Меничне радње гаранције плаћања

Меничне радње гаранције плаћања обухватају:

- акцепт менице и

- авал менице.

1. Акцепт менице

Акцепт менице је менична радња којом се трасат обавезује да ће исплатити меничну суму у случају да то не учини менични дужник.

Акцепт мора да буде безуслован и неопозив.

Акцепт се даје на лицу менице уношењем клаузуле „прихватам", „признајем" и потписом акцептанта и то је пуни акцепт. Уколико се акцепт дат ван меничног писмена, тада је то скривени акцепт који није пуноважан и има грађанско-правно дејство обећања исплате.

Бланко акцепт садржи само потпис акцептанта на лицу менице. Акцепт може бити потпун и делимичан.

Потпун акцепт је онај којим акцептант прихвата да исплати меницу у целини, а делимичан акцепт је онај којим акцептант прихвата да исплати само одређени износ менице.

У случајевима када трасат одбије да акцептира меницу или акцептант одбије да исплати акцептирану меницу, долази до меничне радње интервенције. Интервенцију могу да остваре како трећа лица изван менице, тако и менични обвезници, изузев акцептанта.

Клаузула о интервенцији уноси се у менично писмено. Разликују се позитивна и спонтана интервенција.

Позитивна интервенција је она код које регресни дужници (трасанти, индосанти и авалисти) уносе у меницу имена лица која ће по позиву имаоца менице њу исплатити или акцептирати.

Спонтана интервенција је она интервенција коју врши неко треће лице које није означено у меници.

С обзиром на разлог интервенције, разликују се:

- интервенција због неакцептирања менице и

- интервенција због неисплате.

2. Авал менице

Авал менице је споредна менична радња и он представља меничну изјаву авалисте којом гарантује да ће менични дужник испунити своју меничну обавезу.

Авалиста изјаву о авалу, коришћењем клаузуле „као авал", „као гарант" са својим потписом уноси на лице менице или на алонжу менице, односно на дупликату менице.

Авалиста одговара солидарно, самостално и непосредно.

Исплатом менице авалиста стиче право да у регресном поступку наплати исплаћени износ од меничног дужника или од осталих учесника у меници.

и. Меничне радње реализације меничних права

Меничне радње реализације меничних права су:

- презентација менице,

- исплата менице,

- протест менице,

- менични тужбени приговори,

- менична нотификација,

- менични регрес,

- амортизација менице. и

- застаревање менице.

1. Презентација менице

Ималац менице је обавезан да пре доспелости менице, ако му то презентационом клаузулом није забрањено, презентира меницу трасату на акцептирање, а касније и на исплату.

Законске одредбе налажу да се менице које доспевају на одређено време по виђењу морају презентирати на акцепт у року од годину дана од дана издавања.

Меницу презентира ималац менице, односно његов пуномоћник, а она се презентира трасату, односно акцептанту.

Презентација менице на исплату је позив повериоца акцептанту да изврши исплату меничне суме. Она се обавља на дан доспелости менице, а најкасније два дана после њене доспелости.

Презентација менице се обавља у пословним просторијама трасата, односно у његовом стану.

2. Исплата менице

Исплата менице је менична радња код које менични дужник плаћа меничну своту добровољно, односно без судске интервенције.

Менични дуг може се плати и пре рока доспелости и то се мора назначити на меничној исправи. Такође, менични дуг може да се плати пре рока доспелости менице.

У случају када главни дужник о року не исплати менични дуг, дуг се може наплатити од регресних дужника. Такође, менични поверилац редовном меничном тужбом може да тражи исплату менице.

3. Протест менице

Под појмом протест менице подразумева се менична радња којом ималац менице, на веродостојан начин утврђује да је благовремено предузимао мере да добије акцепт или исплату менице и какав је био исход тих мера.

Захтев за протест подноси се код надлежног општинског суда у седишту лица против кога се подиже протест. Уз захтев се прилаже и меница. Протесни орган о захтеву обавештава лице против кога је поднет протест, са позивом да изврши исплату менице. Уколико ово лице изврши исплату менице, суд то констатује на меници и њу предаје лицу које је подигло протесни захтев. Ако туженик одбије да изврши исплату менице, суд враћа меницу протестанту и издаје му протесну исправу. Протесне радње протесни орган уписује у протестни регистар.

4. Меничне тужбе и приговори

Уколико ималац менице у утврђеном року не добије од дужника назначени новчани износ, он тужбом може да тражи принудну наплату.

Код менице постоје:

- редовна менична тужба и

- регресна тужба.

Редовна менична тужба подиже се против главних меничних дужника, тј. против акцептанта и трасанта.

Регресна менична тужба подиже се против регресних меничних дужника (трасанта, индосанта, авалисте и интервенијента за ова лица).

Менични приговори могу да буду учињени у погледу формалних недостатака који су садржани у самој меници, а, исто тако, и у погледу других околности.

У пракси се јављају:

- објективни и

- субјективни приговори.

Објективни приговори се истичу у погледу меничног писмена и у оквиру њих се разликују:

- приговори које истиче сваки менични дужник против имаоца менице, указујући да менично писмено нема одређени битни елемент, неисправност меничног писмена и др.,

- приговори које истиче сваки менични дужник против сваког имаоца менице, указујући на уочене недостатке у вези са меницом (нпр. да је потпис на меници фалсификован, да је меницу потписало неовлашћено лице, да се ради о меници са „ректа клаузулом" и др.),

- приговори које може да истиче сваки менични дужник према имаоцу менице, указујући на недостатак материјалне легитимације.

Субјективни приговори су приговори које истиче дужник према повериоцу.

У субјективне приговоре спадају:192

- приговор да није примљено менично покриће,

- приговор да је потпис дат из услужности (акцепт за част),

- приговор да је бланко меница попуњена противно споразуму са издаваоцем,

- приговор недостатка воље (превара, заблуда, принуда, претња итд.),

- приговор да меница потиче из неморалног или недопуштеног посла (симулација, зеленашки посао, награда за кривично дело итд.).

Протест се може подићи и поводом других меничних радњи које условљавају право власника на регрес.

192 Васиљевић, М., Пословно право, Пријепоље, 2001., стр. 831

Протест се може подићи због тога што трасат не прихвата меницу (протест због неакцептирања), у потпуности или делимично, уз постављање неких услова. Посебна врста протеста је протест против главног дужника који одбије да акцептира меницу која доспева на одређено време по виђењу и не стави датум када је меница акцептирана. Издавалац менице може, да би избегао трошкове, да забрани протестовање менице због неакцептирања ако у меницу стави клаузулу „без трошкова", односно „без протеста". У таквом случају власник менице може да подигне протест, али нема право на трошкове.

5. Менична нотификација

Под појмом менична нотификација подразумева се обавештавање меничног повериоца упућено регресним дужницима о обављеном протесту.

Ималац менице о обављеном протесту обавештава непосредног индосанта, трасанта и његове авалисте у року од четири дана по обављеном протесту, што има за циљ да се искупи меница и смање регресни трошкови. Сваки индосант обавештава даље свог индосанта и евентуалног авалисту у року од два радна дана. Обавештавање се надаље наставља по низу од индосамента до трасанта. У случајевима када меница није индосирана, обавештава се само трасант.

6. Менични регрес

Менични регрес је она менична радња којом ималац менице захтева од неког меничног дужника да исплати меницу. Регресну наплату власник менице може да тражи, када главни дужник не плати менични износ пошто је меница доспела, односно и пре доспелости менице ако је трасат одбио да њу прихвати, тј. да акцептира меницу.

Право на регресну наплату може да се оствари и у случају када лице коме је власник менице упутио налог за наплату падне под стечај, када то лице обустави плаћања или када не успе принудно извршење на његовој имовини, а исто тако, када и издавалац менице (трасант), на којој је стављена клаузула о забрани подношења на акцепт, падне под стечај.

У регресном поступку регресанти су ималац менице, трасант, индосанти (који у индосамент нису унели клаузулу „без моје даље обавезе"), авалисти и интервијенти за ова лица.

На меницу се може уложити приговор:

- да је меница исплаћена у регресном поступку,

- компензације, новације и поравнања,

- да је меница дата за наплату или за залогу (пуномоћнички и заложни индосамент),

- да између истих странака по истој меници тече други спор (exceptio litis pendentis),

- пресуђене ствари (exceptio rei iudicatae).

7. Амортизација менице

Под појмом амортизација менице подразумева се ванпарнични судски поступак проглашавања нестале или оштећене менице неважећом.

Предлог за амортизацију менице надлежном суду подноси власник менице или његов пуномоћник, лице које је „искупило" меницу у регресном поступку и цесионар. Предлог мора да садржи главну садржину менице уз одговарајуће доказе меничног права. По добијању предлога суд оцењује оправданост захтева, а потом издаје оглас којим позива свако лице у чијим се рукама налази меница да је преда суду у року од 60 дана од дана објављивања огласа. Уколико се у овом року меница пронађе, амортизациони поступак се обуставља. У случају да се меница не пронађе, суд ће својим решењем меницу прогласити неважећом.

8. Застаревање код менице

Потраживања имаоца менице према главном меничном дужнику застаревају за три године од дана доспелости.

Потраживања имаоца менице против индосаната и трасаната, као и авалисте и интервенијента застаревају са годину дана од дана благовремено поднетог протеста.

Међусобна потраживања регресних меничних дужника застаревају за шест месеци од дана када је меница искупљена.

Чек

У савременим привредни кретањима чек представља инструмент којим се обавља безготовински платни промет у унутрашњем, тако и у међународном платном

а. Појам, значај и правна природа чека

У правној теорији нема дефиниције о чеку. На основу законских регулатива може се закључити да је чек облигационо-правна хартија од вредности којом издавалац чека (трасант) даје налог трасату (најчешће банци) да кориснику чека (ремитенту) исплати из трасантовог покрића на чеку наведену суму новчаних средстава након пријема чековне исправе.

Значај чека је вишеструк. Његова основна функција је обављање платног промета без употребе готовог новца и тиме се у великој мери избегавају ризици који иначе постоје при употреби готовог новца. Томе је, свакако допринело и то што је чек исправа која је подешена за што лакшу циркулацију. Чек је сигурно средство плаћања, јер се он трасира на банку или пошту, а може да се изда само ако издавалац има одговарајуће покриће.

Он може да служи и као средство за обезбеђење плаћања у случајевима када су рокови за презентацију чека дугачки.

Правна природа чека у основи је индентична са правном при-родом менице.

О правној природи чека постоје две теорије:

- уговорна теорија и

- теорија једностраног акта.

Уговорну теорију сачињавају:

- теорија уговора о пуномоћству

- теорија цесије потраживања,

- теорија делегације и

- теорија уговора у корист трећег лица.

Теоријом уговора о пуномоћству тврди се да издавањем чека издавалац чека (трасант) овлашћује трасата, односно банку или пошту да на терет његових средстава исплати ремитенту назначени износ на чеку. Недостатак ове теорије огледа се у недостатку објашњења основе преноса чека и чековних приговора.

Теоријом цесије потраживања указује се да издавањем чека издавалац чека (трасант) преноси ремитенту своја права из чека према трасату. Недостатак ове теорије огледа се у чињеници што ремитент (и други чековни повериоци из индосамента) није преносилац који изводи своја права из права ранијег власника чека, већ је самостални поверилац.

Теоријом делегације, указује се да трасант издавањем чека де-легира ремитенту свог дужника - трасата.

Теоријом уговора у корист трећег лица указује се да се издавањем чека закључује уговор између трасанта и трасата у корист трећег лица - ремитента.

Теорија једностраног акта објашњава природу чека једностраним актом издаваоца чека (трасанта).

б. Историјат чека

У античкој Грчкој и старом Риму постојале су поједине исправе које су претходиле чеку.

Сматра се да се чек развио из благајничких писама, помоћу којих се у Холандији и Белгији у XVI веку обављала исплата и промет новца. На почетку XVIII века у Енглеској се појавила тзв. „златарска потврда" (goldsmit's note) коју су издавали златари, а помоћу које се имаоцу те исправе исплаћивала одређена количина злата.

Савремени чек се јавља у другој половини XVIII века, када су енглески банкари почели својим клијентима да издају чековне књижице са одређеним бројем чекова, чија је намена била иста као и код данашњег чека.

в. Извори права

У светским привредним кретањима присутна су три чековно правна система, и то:

- женевски чековни систем, који користе земље које су ратификовале или су приступиле Женевским конвенцијама о чеку,

- чековни систем земаља које нису формално ратификовале, нити су приступиле Женевским конвенцијама, али су своје националне законе о чеку саобразиле Женевским конвенцијама; овом систему припада и наша земља и англосаксонски чековни систем.

У нашем правном систему извори права за чек су:

- Закон о чеку,193

- Закон о облигационим односима,

- Закон о меници,

- Конвенција о униформном чековном закону,

- Конвенција о сукобу закона у области чека и

- Конвенција о питању такси у материји чека.

У току су активности UNCITRAL-a на изради нове конвенције о чеку. Код чека се решења преузимају из меничног законодавства у оним случајевима када не постоје решења у чековном законодавству.

г. Начела чековног права

Начела чековнаг права су слична са начелима меничног права. Код чека су присутна следећа начела:

- начело писмености,

- начело инкорпорације,

- начело фиксне обавезе,

- начело солидарности,

- начело строгости,

- начело самосталности и

- начело непосредности.

Начело писмености огледа се у томе што чековна исправа мора да има писмену форму са свим битним елементима.

Начело инкорпорације огледа се у чињеници да чековно писмено садржи низ чековних елемената који сачињавају једну целину.

Начело фиксне обавезе огледа се у томе што су права и обавезе тачно утврђени.

Начело солидарности огледа се у чињеници што су за обавезе из чека солидарно одговорни сви дужници.

193 Закон о чеку, објављен у Службеном листу ФНРЈ, бр. 105/1946., а измене и донуне у Службеном листу ФНРЈ, бр. 12/1965. и 50/1971.

Начело строгости огледа се у чињеници што се чековна строгост односи на чековног дужника и на чековног повериоца. Такође, чековни поступак је кратак и једноставан.

Начело самосталности огледа се у томе што се сваки потпис на чеку посебно оцењује у погледу његове исправности.

Начело непосредности огледа се у чињеници што сваки потписник на чеку својим потписом остварује одређени однос између њега и имаоца чека.

д. Врсте чекова

Зависно од начина одређивања права и њихове намене постоје следеће врсте чекова:

- чекови према начину одређивања имаоца права и

- чекови по намени коју имају.

1. Чекови према начину одређивања имаоца права

У групу чекова према начину одређивања имаоца права спадају:

- чек на име,

- чек „по наредби",

- чек на доносиоца,

- алтернативни чек,

- трасирани чек по сопственој наредби и

- сопствени трасирани чек.

Чек на име је чек код кога је назначено име његовог корисника. Ова врста чека може да се преноси индосаментом, осим случаја када је у њега унета клаузула „не по наредби", када се пренос одвија грађанско-управном цесијом.

Чек „по наредби" је чек којим његов власник може да одреди лице које ће д га користи. Ова врста чека у пракси се ретко издаје, а уколико не садржи клаузулу „не по наредби“ он се може преносити индосаментом.

Чек на доносиоца је чек на коме није назначен корисник, тако да га може да користи свако лице које га поседује. Он има велику употребљивост. Због ризика који садржи, може да се претвори у чек на име или „по наредби".

Алтернативни чек је чек који поред имена корисника садржи и клаузулу „по наредби", „или доносиоцу". Предност овог чека огледа се у томе што се може преносити простом традицијом.

Трасирани чек по сопственој наредби је онај чек када трасант одређује себе као корисника. У пракси се ретко користи.

Сопствени трасирани чек је чек у коме је трасант одредио себе као трасата. Ова врста чекова присутна је у банкарској пракси.

2. Чекови по намени

Зависно од намене, чекови могу да буду:

- готовински (исплатни),

- обрачунски (вирмански),

- барирани (прецртани),

- путнички,

- циркуларни,

- сертифицирани,

- визирани,

- акредитивни,

- лимитирани,

- комисиони и

- поштански.

Готовински (исплатни) чекови су чекови код којих се исплата суме на чеку врши у готовом новцу. Ремитент може да буде ремитент, тако и треће лице.

Обрачунски (вирмански) чек је чек којим се исплата назначене суме обавља безготовинским путем, преносом са текућег рачуна трасанта на текући рачун ремитента.

Барирани (прецртани) чек је чек који садржи две упоредне црте из леве доње стране према десној страни на лицу менице. Овај чек се одликује тиме што се исплата врши преношењем са жиро-рачуна издаваоца чека на жиро-рачун корисника чека.

Барирање, односно прецртавање чека може да буде:

- опште и

- посебно.

Опште прецртавање је оно код кога између дијагоналних линија није ништа написано или је присутна клаузула „преко банке". Чек са овим прецртајем корисник може да реализује преко било које банке.

Посебни прецртај је онај када је између дијагоналних линија назначена банка путем које he се чек реализовати.

Путнички чекови служе за плаћање одређених услуга без коришћења готовог новца. Ови чекови се веома често користе, јер се могу реализовати не само код кореспондентних банака, већ и код сва-ке друге банке.

Циркуларне чекове издаје банка код које клијент има покриће. Ови чекови се реализују код свих кореспондената банке која је чекове издала. За ове чекове је карактеристично што су рокови за њихову презентацију знатно дужи него код осталих чекова.

Цертификовани чекови су они чекови на којима је банка унела клаузулу („добар",,good", „certificied"), потврђујући на тај начин да код ње постоји покриће и обавезујући се да то покриће чува до истека рока за презентацију.

Визирани чекови су чекови на којима је банка ставила клаузулу („виђен", „vise", „vised") која означава да издавалац чека има покриће за исплату, али се не обавезује да то покриће блокира до исплате.

Документарни чекови су чекови чија реализација може да се оствари само у случају ако ималац чека приликом реализације презентира и одговарајућу документацију (товарни лист, полису осигурања, теретницу) којом доказује да је испунио своју уговорну обавезу према издаваоцу чека.

Акредитивни чекови се издају са тачно одређеном наменом. Обично служе за куповину одређених врста производа (нпр. пољопривредних) или за плаћање одређених облика услуга.

Лимитирани чекови су чекови код којих је одређена гранична свота њиховог коришћења. У пракси, путнички чекови су лимитирани.

Комисиони чекови су чекови које трасант издаје у своје име а за рачун трећег лица. За ову врсту чекова важе правила уговорног права.

Поштански чекови су чекови које издаје пошта, а исте могу да их користе она лица која код поште имају одговарајуће покриће.

ђ. Елементи чека

Код чека, као и код менице, разликују се две врсте елемената, и то:

- битни елементи и

- небитни елемент.

1. Битни елементи чека

Према одредбама Закона о чеку, битни елементи чека су:194

- означење да је чек,

- безусловни упут трасату (банци, пошти) да плати одређену суму новца из трасантовог покрића,

- име онога ко чек треба да плати (трасат - банка, пошта),

- место где чек треба да се плати,

- означење дана и места издавања чека,

- потпис онога ко је издао чек (трасант).

Као и код менице, у самом слогу чековне исправе мора да буде назначено да је то чек.

Чековно писмено представља налог трасату (банци, пошти) да се кориснику чека исплати означени износ на чеку на терет средстава која се налазе код трасата.

У чековном писмену мора да буде назначено име трасата (банке поште) која треба да плати назначен износ на чеку.

Место плаћања је место у коме чек треба да се реализује, а издавања чека је оно место у коме је чек издат.

Дан, месец и година када је чек издат ставља се у горњи леви угао чека иза места издавања чека.

Потпис издаваоца чека (трасанта) налази се испод чековног писмена са десне стране. Потписивањем чека трасант даје налог трасату да изврши исплату чека.

2. Небитни елементи чека

194 Ibidem, чл. 1.

Поред битних елемената у чековно писмено се могу унети и небитни елементи који имају за циљ да чек добије још неко правно дејство.

У небитне елементе чека спадају имена ремитента, индосатора, авалисте, пуномоћника и др., као и клаузула о монети, презентацији, извршењу, умножавању, залагању и др.

У чекове није дозвољено уносити клаузуле о акцепту, камати, домицилирању, доспелости и „без обавезе".

е. Чековне радње

Код чека се разликују следеће чековне радње:

- издавање чека,

- умножавање чека,

- пренос чека,

- авал чека,

- интервенција код чека,

- презентација чека на наплату,

- исплата чека,

- опозив чека,

- протест код чека,

- нотификација код чека,

- регрес код чека,

- чековне тужбе и приговори,

- амортизациЈа чека и

- застарелост код чека.

1. Издавање чека

Као и код менице, чек издаје трасант. Међутим, чековна радња издавања чека разликује се од меничне радње издавања менице. Наиме, чек може да изда само онај трасант који код банке или поште има одговарајуће покриће, а меницу може да изда како трасант који располаже покрићем, тако и трасант који не располаже покрићем.

По свом карактеру покриће код чека мора да буде извесно, ликвидно, утуживо и довољно.195

Чек је новчана исправа, а меница је кредитна исправа.

Чековни текст се исписује на чековном бланкету који мора да садржи све битне елементе унете у чековно писмено по логичком реду. Чековни слог мора да буде читко исписан без икаквог прецртавања, брисања и дописивања.

2. Умножавање чека

Као и код менице, чекови се могу умножавати. Умножавају се само они чекови који су издати у нашој земљи, а плативи су у иностранству, под условом да важе на доносиоца. На умножене примерке ставља се ознака (дупликат, трипликат и сл.).

3. Пренос чека

Чек на име и „чек по наредби" у који није унета клаузула „не по наредби" преносе се индосаментом. При индосирању чека примењује се менично право уз следеће изузетке:196

- бланко потпис на полеђини чека не представља бланко индосамент, већ је то авал за трасата,

- индосамент на трасата (повратни индосамент) нема дејство индосамента, већ је то признаница о исплати.

- код чека није могућ заложни индосамент и

- чек се може индосирати само до његове доспелости.

Чек на доносиоца преноси се простом традицијом.

4. Авал чека

Чек се авалира на исти начин као и меница. За разлику од менице, чековни авал не може да дâ трасат јер би он представљао акцент чека. Такође, авал се не може дати за трасата јер би он представљао обично јемство.

5. Интервенција код чека

195 Васиљевић, М., Пословно право, Пријепоље, 2001., стр. 903

196 Ibidem, стр. 905

Одредбе Закона о чеку и Женевска конвенција не предвиђају употребу интервенције код чека.

6. Презентација чека на исплату

Чек је, као и меница, презентациона исправа. Чек доспева на исплату по виђењу. Према одредбама Закона о чеку, рокови за презентацију чека су:197

- ако је чек издат и платив у нашој земљи, у истом месту - осам дана,

- ако је чек издат у нашој земљи, а платив је у другом месту, у нашој земљи - петнаест дана,

- ако је чек издат у некој европској земљи, а платив је у нашој земљи - двадесет дана,

- ако је чек издат у некој земљи ван Европе, на обалама Средоземног или Црног мора или на острвима у њима, а платив је у нашој земљи - четрдесет дана и

- ако је чек издат у некој другој земљи ван Европе, а платив је у нашој земљи - седамдесет дана.

Код циркуларних, путничких, банкарских и акредитивних чекова рок за презентацију је шест месеци од дана издавања.

Пропуштање рокова за презентацију чека на исплату доводи до тзв. „прејудицирања чека", односно губљења права корисника чека (ремитента или индосатора) против регресних дужника (трасанта, индосатора и авалисте). Такође, „прејудицирање чека" представља основ да трасант опозове чек. При томе, трасат је обавезан да изврши исплату уколико постоји покриће. Исто тако, уколико трасант није опозвао чек, нема право да располаже покрићем.

7. Исплата чека

Под исплатом чека подразумева се плаћање чека које обави трасат. Пре исплате трасат проверава формалну исправност - легитимацију чековног повериоца. Такође, трасат проверава формалну исправност презентираног чека.

197 Закон о чеку, чл. 12, објављен у Службеном листу ФНРЈ, бр. 105/1946, а измене и допуне у Службеном листу ФНРЈ, бр. 12/1965 и 50/1971.

У случајевима када се изврши делимична исплата, износ који је исплаћен уноси се у чековну исправу коју чековни ималац задржава код себе. Даља исплата чека врши се до горње границе чековног износа.

8. Опозив чека

Према одредбама Женевског закона о чеку и нашег закона о чеку, чек се не може опозвати до истека рока за његову презентацију. Одредбе нашег закона о чеку омогућавају опозив чека у следећим случајевима:198

- ако је трасант тај чек послао непосредно трасату на исплату,

- ако се ради о чеку који гласи на име или по наредби,

- ако опозив чека стигне трасату пре него што је извршиоисплату.

За чекове на доносиоца важи правило да се они не могу опозвати пре протока времена за презентацију.

9. Прoтест код чека

У случају да трасат не исплати чековне суме у целости, ималац чека путем протеста може да остварује своја регресна права према регресним дужницима, под условом да на веродостојан начин докаже да је безуспешно настојао да чек реализује.

По законским одредбама Једнообразног закона о чеку и нашег закона о чеку, немогућност чековне исплате утврђује се путем:20

- јавне исправе - протестом због неисплате,

- трасатове изјаве дате на чеку са ознаком дана када је чек презентиран на исплату,

- уверења трасата којим се констатује да је чек поднет навреме и да није исплаћен.

- поступак протеста чека идентичан је поступку протеста код менице.

10. Нотификација код чека

198 Једнообразни закон о чеку, чл. 32 и Анекс II чл.16 ст.1., као и Закон о чеку, чл. 13., објављен у Службеном листу ФНРЈ, бр. 105/1946., а измене и допуне у Службеном листу СФРЈ бр. 12/1965. и 50/1971.

Правила нотификације чека идентична су правилима код менице, уз следеће изузетке:

- не постоји нотификација због неакцептирања и

- нотификација у случају опозива чека обавља се са истимправним последицама пропуста.

11. Регрес код чека

Регресно право код чека остварује се на исти начин као и код менице, уз следеће специфичности:

- регрес код чека врши се само због неисплате, односно трасатове делимичне исплате,199

- регрес се врши увек по доспелости чека на исплату;

- у регресном поступку може да се захтева само законска камата и

- када у регресном поступку трасат искупи чек, чековни однос се гаси.

12. Чековне тужбе и приговори

У односу на меничне тужбе, чековне тужбе имају одређене специфичности, које се огледају у следећем:200

- код чека нема тужбе против главног дужника,

- чековна регресна тужба подиже се против регресних дужника (индосанта, авалисте) и трасанта и

- код чековне тужбе за неосновано обогаћење постоје посебна правила.

Код чека може да се подигне:

- тужба из основног посла против трасанта или индосанта, а код ректа чека и против цедента (тужба може да се подигне до застарелости потраживања) и

- тужба за неосновано обогаћење, која се подиже у случају када не постоје услови за подизање тужбе из основног посла; она може да се подигне у року од три године од дана прејудицирања чека, односно од застарелости чековног потраживања или опозива чека.

199 Ibidem, чл. 23 ст. 16.

200 Ibidem, стр. 910

Чековни приговори су као и код менице објективни и субјективни:

- објективни приговори се подижу: због недостатка битнихелемената код чека, недостатка пасивне чековне способности, због трасатове исплате, прејудицираности, застарелости и недостатка формалне легитимације,

- субјективни приговори се подижу због крађе чека, недостатка воље на страни дужника, компензације, конфузије, раскида основног посла, непостојања или непуноважности основа.

13. Амортизација чека

Поступак амортизације чека идентичан је поступку амортизације менице.

14. Застарелост код чека

Рокови застарелости код чека знатно су краћи него код менице.

Код чека сви регресни захтеви имаоца чека према индосантима и трасанту застаревају у року од шест месеци од протока рока за презентацију чека на исплату. У истом року застаревају и узајамни захтеви индосаната након искупљења чека и њихови захтеви против трасаната.

3.3.1.2. Серијске хартије од вредности

У серијске хартије од вредности спадају:

- акције,

- обвезнице,

- благајнички записи,

- комерцијални записи,

- државни записи и

- сертификати о депозиту.

Основна карактеристика наведених хартија од вредности је њихово серијско емитовање и временски рок њиховог коришћења (краткорочне и дугорочне хартије од вредности).

У краткорочне хартије од вредности спадају:

- благајнички,

- комерцијални и

- државни записи.

У дугорочне хартије од вредности спадају:

- акције,

- обвезнице и

- сертификат о депозиту.

Такође, хартије од вредности које се емитују у серији емитују се јавним путем. Као такве, оне су подвргнуте законском режиму чији је циљ заштита инвеститора у те хартије (јавна понуда, израда проспекта, прибављање дозволе од надзорних власти, поштовање прописаних рокова и забрана).201

По мишљењу професора Васиљевића „Правни режим емисиемисије хартија од вредности које се емитују у серији код нас није урађен на задовољавајући начин, што је извор правне несигурности инвеститора у хартије од вредности."202

Задовољавајућу правну регулативу имају само акције и дугорочне обвезнице.

О наведеним хартијама било је речи у ранијим излагањима у делу Субјекти права и Банкарски систем и хартије од вредности.

3.3.1.3. Изведене хартије од вредности

Према одредбама Закона о хартијама од вредности, хартијама од вредности сматрају се финансијски деривати којима се тргује на берзи.

Финансијски деривати су „специфични правни послови, тј. преносиви рочни берзански уговори који не могу да се серијски емитују, али могу да се препродају све до рока доспелости."203

Финансијске деривате сачињавају:

- Финансијски термински уговор и

- Опцијски уговор.

201 Закон о хартијама од вредности, чл. 56, објављен је у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1995. а измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 59/1995202 Васиљевић, М., Пословно право, Пријепоље, 2001., ст. 915

203 Закон о хартијама од вредности, чл. 57, објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 26/1995., а измене и допуне у Службеном листу СРЈ, бр. 50/1995.

Фјучерс уговор је преносив уговор о продаји стандаризоване количине тржишног материјала.

Фјучерс уговоре закључују правна лица путем берзанских посредника. Уговорне стране су дужне да при закључењу Фјучерс уговора положе гарантни депозит на берзи за испуњење уговорних обавеза чију висину утврђује управни одбор берзе. Страна која одустане од Уговора губи право на повраћај положеног гарантног депозита.204

Своп уговор је уговор о истовременој промптној и терминској продаји тржишног материјала, као и о замени једне билансне активе другом билансном активом или једне билансе пасиве другом билансном пасивом.205

Опцијски уговор је уговор о терминској продаји тржишног материјала којим једна уговорна страна стиче право куповине и продаје предмета опције сваког радног дана до истека уговореног рока, а друга страна се обавезује да на захтев прве безусловно преда или преузме и плати предмет опције.

Опцијски уговор може да буде:

- куповни и

- продајни.

Опцијски уговор закључују правна лица преко берзанског посредника. При закључивању уговора, продавац је дужан да берзи достави гаранцију за обављање својих уговорних обавеза.

Опцијски уговор је предмет купопродаје тржишног материјала од дана закључења уговора до дана доспелости утврђеног Уговором. Приликом закључивања Опцијског уговора купац је дужан да продавцу плати уговорену премију као накнаду за могућност куповине и продаје тржишног материјала који је предмет тог уговора.

Трговину Финансијским терминским уговорима и Опцијским уговорима могу да обаве само берзе. Управни одбор берзе даје сагласност за трговину Финансијским терминским уговорима и опцијским уговорима и утврђује услове и начин трговања њима.

3.3.2. Робне хартије од вредности

204 Ibidem, чл. 58.

205 Ibidem, чл. 66.

У оквиру робних хартија од вредности, разликују се следећи облици:

- теретница (коносман),

- складишница и

- преносиви товарни лист у железничком, друмском и ваздушном саобраћају.

3.3.2.1. Теретница (коносман)

Теретница (коносман) је хартија од вредности коју издаје бродар крцатељу на основу закљученог уговора о превозу у поморском и у саобраћају на унутрашњим воденим путевима. Теретницом он потврђује да је примио на превоз материјална добра која су у њој назначена.

Карактеристике теретнице су:

- она представља потврду бродара да је примио на превоз у њој назначена материјална добра.

- теретница није уговор о превозу, али је доказ о његовомпостојању.

- теретница представља обавезу бродара да he примљенаматеријална добра на превоз у одредишној луци предати овлашћеном имаоцу теретнице.

Теретница је стварноправна хартија од вредности јер симболично представља материјална добра која су наведена у њој и као таква она њеном имаоцу омогућава да њима слободно располаже.

По својој природи, она је писмена исправа. Осим тога, она је презентациона хартија од вредности. У односима бродара и крцатеља она је каузална хартија од јер симболично представља материјална добра која су наведена у њој и као таква она њеном имаоцу омогућава да њима слободно располаже. Теретница мора да садржи следеће податке:206

- фирму и седиште (или име и пребивалиште) бродара којииздаје теретницу,

- податке о идентитету брода,

- фирму и седиште (или име и пребивалиште) крцатеља,

206 Закон о поморској и унутрашњој пловидби, чл. 545., објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 12/1998.

- фирму и седиште (или име и пребивалиште) примаоца илиознаку „по наредби" или „на доносиоца",

- луку (или пристаниште) одредишта, или време или местокада ћe се лука (или пристаниште) одредити,

- количину терета према броју комада, маси, запремини илидругој јединици мере према врсти терета,

- врсте терета или ознаке које се на њему налазе,

- стање терета или омота према спољњем изгледу,

- одредбе о возарини и

- место и датум укрцаја терета и издавања теретнице.

Код теретнице у унутрашњој пловидби поред наведених података мора да постоји ознака да се ради о теретници у унутрашњој пловидби.

Поред наведених података, у пословној пракси теретница садржи небитне елементе у виду разних клаузула.

У пракси се у теретницу уносе следеће клаузуле:

- клаузула о заједничкој хаварији,

- општа клаузула о рату,

- општа клаузула о леду,

- клаузула о обостраној одговорности за судар,

- lien clause (којом се бродару признаје заложно право на терету за његова потраживања из Уговора о превозу).207

Теретницу издаје бродар на захтев крцатеља. Уколико се не захтева издавање теретнице, бродар крцатељу издаје тзв. "часничку потврду“ која нема својство хартије од вредности.

У унутрашњој пловидби, а изузетно и у поморској пловидби, издаје се товарни лист који такође нема својство хартије од вредности.

У поморском саобраћају теретница може да се изда у више примерака, с тим што сваки примерак мора да има означен број издатих примерака. За превоз у унутрашњој пловидби теретница може да се изда само у једном примерку јер није допуштено њено умножавање.

207 Васиљевић, М., Пословно право, Пријепоље, 2001., стр. 929

На захтев крцатеља може да се изврши препис теретнице и при томе на сваком примерку преписа мора да буде назначено да је то препис.

Улога теретнице је различита. Наиме, код неких земаља она је хартија од вредности само у случају када је издата са назнаком „по наредби", те је њен пренос могућ индосирањем, као и код менице.

У случајевима када је теретница издата на име, њен пренос се обавља цесијом.

У пракси се јављају следећи облици теретнице:

- Теретница „укрцано" која се издаје у случају када су ствари укрцане на брод,

- Теретница „примљено на укрцај" која се издаје у случају када су ствари примљене од крцатеља, с тим што их он сам укрцава на брод,

- „Чиста теретница" је она теретница, која не садржи опаске о врсти, броју, количини, стању терета,

- „Нечиста теретница" је она теретница, која поред редовних података, садржи и одређене податке о стању терета који је примљен на превоз,

- Група теретница је она теретница која се издаје у случајевима када се једним бродом превозе материјална добра више комитената.

- Директна теретница је она теретница која се издаје у случајевима када превоз материјалних добара до луке искрцаја остварује више бродара.

У правним односима између бродара и крцатеља теретница представља непотпуно доказно средство јер подаци унети у теретницу имају само претпостављену доказну снагу о стању и количини терета, који се свим доказним средствима могу побијати.

У правним односима између бродара и примаоца теретница има апсолутну доказну снагу, изузимајући скривене мане.

3.2.2.2. Складишница

Складишница је писмена исправа коју издаје овлашћено складиште, а којом се потврђује да је од депонента примило на чување материјална добра која су у њој назначена, уз обавезу да их изда овлашћеном лицу.

Складишница је стварноправна хартија од вредности јер садржи право својине и право залога. Осим тога, она је каузална неконститутивна, традициона и презентациона хартија од вредности.

Према одредбама Закона о облигационим односима складишница мора да садржи следеће податке:208

назив, односно име и занимање оставодавца и његово седиште, тј. Пребивалиште,

- назив и седиште складиштара,

- датум и број складишнице,

- место где се складиште налази,

- врсту, природу и количану робе,

- наводе о томе до ког je износа роба осигурана и

- остале податке потребне ja распознавање и одређивањењене врсте.

Складишница може да буде једноделна и дводедна. Код дводелне складишнице оба дела морају да садрже наведене елементе јер би недостатак неког елемента складишницу чинио неважећом, али би тада могла да служи као потврда о чувању робе.209

Поред битних елемената, складишница може да садржи и небитне елементе (нпр. списак о видљивим манама и др.).

Складишница се издаје само на захтев депонента, а у противном се издаје потврда о пријему робе.

Депонент може да захтева поделу материјалних добара на одређене делове, и издавање складишнице за сваки део.

Складишница може да буде једноделна и дводелна. Први примерак дводелне складишнице назива се признаница и он служи за подизање робе из складишта, а други примерак назива се заложница, односно варант.

Складишница је хартија од вредности и може да гласи на име, „по наредби" и на доносиоца.

208 Закон о облигационим односима, чл. 740., објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 31/1995.209 Ibidem, чл. 741.

Складишница на име и „по наредби" преноси се индосаментом на полеђини признанице, а складишница на доносиоца преноси се простом традицијом.

Код дводелне складишнице, пренос заложнице обавља се пуним индосаментом, који мора да садржи:210

- назив, односно име и занимање повериоца,

- пословно седиште, односно пребивалиште повериоца,

- износ његовог потраживања (урачунавајући и износе камата) и

- датум издавања.

Такође, индосамент мора да садржи и потпис индосанта.

Уколико индосамент не садржи неки од наведених података, заложница нема својство хартије од вредности.

Након извршеног преноса, први прималац заложнице дужан је без одлагања да пријави складишту да је на њега обављен пренос заложнице, а складиште је дужно да упише тај пренос у свој регистар и да на самој заложници забележи да је овај пренос обављен.211

Необављање наведених радњи не доводи до ништавности индосамента, али заложни поверилац губи право да заложницу даље преноси.

Пренос признанице без варанта омогућава њеном имаоцу да му се ускладиштене ствари могу предати али само под условом да је он претходно исплатио потраживања имаоца заложнице или да складишту положи износ који треба да буде исплаћен на дан доспелости потраживања.212

Ималац признанице без заложнице има право да захтева да се ускладиштена роба прода ако постигнутом ценом може да се намири износ потраживања имаоца заложнице и да се остварени вишак преда њему, након измирења складишних трошкова.

Признаница, за разлику од заложнице може да се пренесе како пуним, тако и бланко индосаментом.

210 Ibidem, чл. 746.

211 Ibidem, чл. 76., ст. 3

212 Костадиновић, С., Љубојевић, Г. и Рачић, М., Пословно право, Београд, 2000, стр. 379

Ималац заложнице чије потраживање није реализовано у року дужан је да обави протест код надлежног суда. У случају да се потраживање не измири после подигнутог протеста, дужник по истеку осам дана од доспелости потраживања може да захтева продају заложене робе.213

3.2.2.3. Преносиви товарни лист у железничком, друмском и ваздушном саобраћају

Одредбама Закона о Уговору о превозу у железничком саобраћају, Закона о Уговору о превозу у друмском саобраћају и Закона о облигационим односима и својинско-правним односима у ваздушном саобраћају предвиђено је да се пошиљалац и превозилац код превоза ствари могу договорити о издавању преносивог товарног листа.

Клаузула о преносивости у железничком саобраћају ставља се на два примерка товарног листа и то на дупликату и на товарној карти, а у друмском и ваздушном саобраћају на примерку товарног листа који поседује пошиљалац. На осталим примерцима мора да буде означено да је издат преносиви товарни лист.

Преносиви товарни лист „по наредби" преноси се индосаментом, а преносиви товарни лист преноси се простом традицијом.

У поморском саобраћају и саобраћају на унутрашњим воденим путевима нема преносивог товарног листа.

213 Ibidem, стр.304

Осми део

УГОВОРНИ ОДНОСИ СА ЕЛЕМЕНТИМА ИНОСТРАНОСТИ

1. МЕЂУНАРОДНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК

Под појмом правни поредак подразумева се друштвени поредак земље који је регулисан правним нормама. У свакој држави постоји скуп међусобно повезаних правних норми које представљају њен правни поредак, а које се у већој или мањој мери реализују у друштвеним односима међу људима чије је понашање зависно од њих.

Правни поредак представља резултат оствареног јединства правних норми и људског понашања у конкретном друштву, у одређеном историјском тренутку.

У правној теорији не постоји јединствена дефиниција међународног правног поретка. Према проф. Благојевићу присутне су две дефиниције еклектичка и апстрактна.214

Еклектичку дефиницију карактерише набрајање императивних правила домаћег законодавства која се морају примењивати.

Апстрактну дефиницију карактерише тежња да се међународни јавни поредак дефинише на општи начин, односно као јединствено формулисано право.

У нашој правној теорији присутно је мишљење да је немогућа било каква заједничка дефиниција међународног јавног поретка, већ да је могуће дати само његове извесне карактеристике. Ово мишљење присутно је и у страној правној теорији, те га треба прихвати као исправно.

Институт међународног јавног поретка карактерише:215

То је крајње средство које се примењује у случајевима када би домаћа колизиона норма довела до примене одредаба страног права чији би садржај био у супротности са основним правним схватањима домаће државе.

Применом одредаба међународног јавног поретка искључује се примена страног права, када би оно по домаћој колизионој норми требало да се примени, а проширује примена домаћег права.

214 Благојевић, Б., Грађанско-правни облигациони односи, Друго издање, Научна књига, Београд, 195, страна 40. 215 Драшкић, М., Међународно привредно уговорно право, Шесто измењено и допуњено издање, Савремена администрација, Београд, 1990., стр. 71.

Институт међународни правни поредак, иако у себи садржи одредницу „међународни", у суштини је националног карактера, јер свака држава има свој национални „међународни" јавни поредак чија je садржина различита. Наиме. Израз „међународни" примењује се на грађанско правне односе који имају елементе иностраности, и разликују се од унутрашњих правних норми земље. Сви принудни прописи не сачињавају и садржину мeђународног правног поретка, јер већина њих обавезује само домаће грађане, а не и странце.

У националним правима садржина међународног јавног поретка дефинисана је уопштено, те стога његову конкретну садржину одређује суд, водећи рачуна о сваком појединачном случају.

У пракси се јављају разлике између националних права, јер се за исти правни однос са елементом иностраности сматрају два национална правна поретка са различитим решењима, који се називају сукоб закона.

У нашем правном систему, члан 6. Закона о решавању сукоба са прописима других земаља у одређеним односима од 1982. године регулисано је да „ако би по одредбама овог закона требало применити право стране државе, узимају се у обзир његова правила о одређивању меродавног права. Ако правила стране државе о одређивању меродавног права узвраћају на право СФРЈ, примениће се право СФРЈ, не узимајући у обзир правило о одређивању меродавног права."216

Међународни правни поредак није статична појава. која је једном заувек дата и која се не креће. већ је он динамичан. тј. у непрекидном кретању и стварању нових облика. Међународни правни поредак није ништа друго, већ вид друштвеног поретка, а како се друштвени поредак, односно људски односи и људско понашање непрестано мењају.

Тако се мења и правни поредак. Наиме, у правном поретку се непрестано стварају и укидају неки односи, мења се правни положај правних субјеката који обављају различите матеијалне радње и понашају се на одређени начин, сходно одредбама постојећих правних норми. Та кретања се одвијају по одређеном редоследу.

216 Закон о решавању сукоба са прописима других земаља. чл.6, објављен је у „Сл. листу СФРЈ", бр.42/1982.

2. УНИФИКАЦИЈА УГОВОРНИХ ПРАВА

Унификација уговорног права обавља се путем:

- Праксе међународне трговине и

- Организоване акције међународних форума.

2.1. УНИФИКАЦИЈА ПУТЕМ ПРАКЦЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ

У националним правима уговорни односи се регулишу сагласношћу воља уговорних страна и имају широку примену.

Принцип слободне воље уговорних страна у националним правима одиграо је значајну улогу у формирању униформних правила међународне трговине. Наиме, трговци, односно странке међународних пословних уговора, користећи могућност коју им пружа начело слободне воље уговорних страна, а у жељи да избегну одређена негативна кретања, потрудили су се да сачине типизирана правила понашања за одређене гране међународне трговине.

У пракси су значајну улогу одиграла следећа типска правила, односно уговори:

- Типски уговори London Corn Trade у трговини житарица,

- Типски уговори Silk Association of America у трговини свиле,

- Типски уговори South Wales Coal Contrast за угаљ,

- Типски уговори Timber Federation of United Kingdom за дрво,

- Типски уговори Bremer Braumwolbörse у трговини памуком, итд.

У наведеним типским уговорима постојале су клаузуле у којима је све предвиђено, изузимајући конкретне елементе посла, као што су количина, цена, рок испоруке.

Такође, присутни су и општи услови, односно правила пословања која доносе професионалне организације и крупна предузећа којима се регулишу уговорни односи у одређеној пословној грани.

Право настало типским уговорима и општим условима пословања назива се формулирано право.

2.2. УНИФИКАЦИЈА ПУТЕМ ОРГАНИЗОВАНЕ АКЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ФОРУМА

Унификацију једнообразних правила о трговинском пословању остварила је држава усвајањем међународних конвенција.

Истичу се следећа нормативна акта:

- Конвенција Уједињених нација о уговорима о међународној продаји робе,

- Међународна правила за тумачење трговинских термина INCOTERMS 2000,

- Спољнотрговинске дефиниције САД,

- Општи услови за купопродају робе (Женевски уговори),

- Општи услови за испоруку робе између организација земаља чланица СЕВ,

- Међународне конвенције о превозу робе и путника друмом, железницама, ваздушним и морским путем.

Добри пословни обичаји у спољнотрговинском пословању.

2.2.1. Конвенција Уједињених нацпја о тговорима о међународној продаји робе

Конвенцију Уједињених нација о уговорима о међународној продаји робе, припремила је Комисија ОУН за међународно трговинско право, а усвојена је у Бечу на Конференцији одржаној од 10. марта до 11. априла 1980. године.217

Ова конвенција се примењује на уговоре о продаји робе, закључене између страна које имају седиште на територијама различитих држава.

Конвенцију је до сада потписало 50 земаља, укључујући и нашу земљу која ју је ратификовала 27. децембра 1984. године.

Ратификацијом Конвенције наши привредни субјекти у спољнотрговинском промету материјалних добара и услуга могу лакше да закључују послове са иностраним партнерима.

217 Конвенција Уједињених нација о уговорима о међународној продаји робе, објављена је у Службеном листу СРЈ, „Међународни уговори", бр. 21/1983.

Конвенција је одраз обичаја који се примењују при купопродаји робе и услуга на светском тржишту. Она регулише начин на који уговарачи закључују уговор, ваљаност уговора, повреде уговора, испоруку робе и предају докумената, обавезе купаца, односно продаваца, саобразност робе, права или потраживања трећих лица, исплату уговором утврђене цене, ризик купаца и продаваца и преузимање испоруке. Исто тако, Конвенцијом се регулише накнада штете, исплата камате, ослобађање од одговорности купца и продавца, раскид уговора, као и чување робе у случају раскида уговора.

Конвенција је извор права и обавеза уколико уговором између страна уговорница њене одредбе нису у потпуности или пак делимично искључене.

Конвенција није једини извор који се примењује на уговоре о купопродаји робе. Наиме, уговорне стране приликом закључивања уговора о купопродаји могу да унесу одредбе да ћe, поред одредаба Конвенције, бити меродавно и неко национално право. Наши привредни субјекти користе одредбе швајцарског права. Дакле, на уговор о купопродаји, поред одредаба Конвенције, примењују се и одредбе меродавног права у оним сегментима који Конвенцијом нису регулисани.

Уколико се приликом склапања уговора о купопродаји робе у случају спора уговори надлежност неке од арбитража, нужно је то истаћи у купородајном уговору јер је то значајно за евентуално вођење арбитажног поступка.

Одредбе Конвенције се не примењују за продају:

- робе купљене за личну или породичну употребу или за потребе домаћинстава, изузев ако продавац робе у било које време или у тренутку закључења уговора није знао, нити је морао знати да се роба купује за такву употребу,

- на јавној дражби (лицитацији),

- у случају заплене или неког другог поступка судске власти,

- хартија од вредности,

- бродова, глисера на ваздушни јастук и ваздухоплове,

- електричне енергије.

2.2.2. Међународна правила за тумачење трговинских термина INCOTERMS 2000

Међународна правила за тумачење трговинских термина (INCOTERMS 2000 - International Rules for the Interpretations of Trade Terms), донела je Међународна трговачка комора у Паризу (МТК) и први пут их је објавила 1936. године. С временом, правила су допуњавана и измењена су 1953., 1967., 1976., 1990. и 2000. године.

Циљ Међународних правила за тумачење трговинских израза (INCOTERMS) је да се отклоне разлике у трговинској пракси приликом испуњавања уговорних обавеза, односно да се ускладе поступци продавца и купца приликом превоза робе одређеним саобраћајним средствима.

Иновирана правила INCOTЕRMS 2000. садрже следеће четири групе клаузула:

- група Е клаузуле о отправљању робе,

- група F клаузуле о отправљању превозом који не плаћа продавац,

- група С клаузуле о отправљању робе превозом који плаћa продавац и

- група D клаузуле о приспећу робе.

2.2.2.1. Група Е Клаузула о отправљању робе

Групу Е сачињава клаузула ЕМ франко фабрика (назначено место). Ова клаузула се користи у случајевима када продавац уговорену количину робе ставља на располагање купцу у својим погонима (фабрици, радионици, погону, складишту).218

Код ове клаузуле продавац је дужан да обезбеди уговорену количину робе и да је стави на располагање купцу на назначеном месту у уговором утврђеном року. Продавац сноси све трошкове у вези са робом до тренутка њеног стављања на располагање купцу.

Такође, он сноси и друге трошкове, као што су контрола квалитета, мерења, и бројања. Осим тога, дужан је да о сопственом трошку обезбеди одговарајућу амбалажу за превоз робе и да је прописно обележи.

218 Косовац, М., Међународна правила и конвенције општи услови и добри пословни обичаји, Београд, 1996., стр.42-85

Дужан је да купца благовремено обавести када и где ћe му роба бити стављена на располагање и да на захтев купца, на његов ризик и трошак, обезбеди потребну документацију за извоз робе. Он сноси сав ризик настао губитком или оштећењем ствари до тренутка стављања на располагање купцу.

Купац је дужан да плати цену утврђену купопродајним уговором и да преузме робу чим му се она стави на располагање. Такође, он је дужан да плати све трошкове у вези са робом од тренутка када му је стављена на располагање, укључујући све царинске, пореске и друге дажбине, као и трошкове продавца око прибављања потребне документације за извоз робе.

Купац одговара за губитак или оштећење ствари од момента њиховог преузимања од продавца.

2.2.2.2. Група F клаузуле о отправљању робе превозом који не плаћа продавац

Група F клаузуле о отправљању робе превозом који не плаћа продавац, садржи три клаузуле:

- клаузула FCA - франко превозник,

- клаузула FAS - франко уз бок брода и

- клаузула FOB - франко утоварено у брод.

Клаузула FCA - франко превозник, користи се у случајевима када продавац оцарињену робу преда превознику којег одреди купац на уговором утврђеном месту.

Продавац је дужан да обезбеди уговорену робу и одговарајућу документацију. Такође, дужан је да о свом трошку прибави извозну дозволу и другу документацију за извоз робе и да обави све царинске формалности. Уговором утврђену робу продавац након царињења предаје превознику или другом лицу кога је купац одредио. Продавац је дужан да сноси све трошкове везане за робу до часа њене предаје превознику.

Исто тако, он је дужан да плати трошкове царинских формалности, као и све царинске, пореске и остале дажбине везане за извоз робе. Даља обавеза продавца је да о свом трошку обезбеди одговарајућу амбалажу потребну за превоз робе и да је обележи на одговарајући начин.

Он је дужан да сноси трошкове предукрцајне контроле робе. Продавац сноси сав ризик од губљења или оштећења робе до часа њене предаје превознику кога је купац одредио. Након предаје робе превознику, продавац је дужан да благовремено обавести купца да му је роба предата. Продавац је, такође, дужан да на захтев, ризик и трошак купца прибави потребну документацију за извоз робе, односно да прибави потребне информације за добијање осигурања.

Купац је дужан да продавцу плати уговорену цену и да сноси све трошкове у вези са робом од тренутка када је роба прешла ограду брода. Даља обавеза купца је да о свом трошку прибави потребну документацију за увоз робе и да обави све потребне царинске формалности потребне за извоз робе. Такође, купац је дужан да је преузме када је продавац преда на превоз одговарајућем превознику и од тога часа он је одговоран за губитак.

Клаузула FAS - франко уз бок брода, користи се у случајевима када продавац испуњава своју уговорну обавезу постављајући уговорену робу на кеју, односно на назначеном месту за укрцај бродском дизалицом (испод чекрка).

Продавац је дужан да обезбеди робу и одговарајућу документацију, сагласно одредбама купопродајног уговора. Уговорену робу он је дужан да испоручи купцу уз бок брода на утоварном месту које је назначио купац у луци отпреме. Осим тога, дужан је да сноси све трошкове у вези са робом све до њене испоруке купцу, а такође и трошкове предукрцајне контроле. Исто тако, дужан је да о сопственом трошку прибави одговарајућу амбалажу потребну за превоз робе и да је обележи на прописан начин.

Дужан је о свом трошку да купцу обезбеди уобичајене исправе као доказ о испоруци робе. У случајевима када купац захтева прибављање одговарајуће документације за извоз робе, он је дужан да то учини уз наплату трошкова од купца. Продавац је обавезан да сноси трошкове губитка или оштећења ствари до часа испоруке купцу уз бок брода.

Купац је дужан да плати цену која је утврђена купопродајним уговором. Исто тако, он је дужан да на свој ризик и о свом трошку прибави потребну документацију за извоз робе. Његова је дужност да закључи уговор о превозу робе од назначене луке отпреме.

Исто тако, он сноси све трошкове у вези с робом од тренутка када је њу преузео, укључујући царинске, пореске и друге дажбине, као и трошкове обављања царинских формалности при извозу и увозу робе, укључујући и трошкове предукрцајне контроле. Он сноси и ризик од губљења или оштећења робе од тренутка њеног пријема.

Клаузула FOB - франко утоварено у брод, означава да је продавац испунио своју уговорну обавезу када испоручи уговорену робу преко ограде брода на његовој палуби у назначеној луци отпреме.

Код ове клаузуле обавезе продавца и купца су идентичне као код клаузуле FOB (франко уз бок брода), али она садржи додатну обавезу продавца да прибави потребну документацију за извоз робе и да обави о свом трошку све царинске и друге послове у и с извозом робе. Такође, његова одговорност за губитак и оштећење робе престаје када се уговорена роба ускладишти по палуби брода у уговореној луци.

Купац, поред дужности предвиђених клаузулом FOB (франко уз бок брода), дужан је да о свом трошку закључи уговор о превозу робе до одредишне луке. Исто тако, његова одговорност за губитак и оштећење ствари тече од тренутка предаје ствари на палубу брода који је купац одредио у луци отпреме.

2.2.2.3. Група С клаузуле о отправљању робе превозом који је платио продавац

Група С садржи четири клаузуле о отправљању робе превозом који је платио продавац, и то:

- клаузула CFR - плаћена цена и возарина,

- клаузула CIF - плаћена цена са возарином и осигурањем,

- клаузула СРТ - плаћена цена са возарином до... и

- клаузула CIP - плаћена цена са возарином и осигурањем до...

Клаузула CFR плаћена цена и возарина означава да је продавац дужан да сноси трошкове како цене робе, тако и возарине до назначене луке опредељења.

Продавац је дужан да обезбеди уговорену количину робе и да о свом трошку припреми одговарајућу документацију за извоз робе. Његова дужност је да са одговарајућим превозиоцем закључи уговор о превозу робе до одредишне луке и да плати одговарајућу превознину, а након тога да превозиоцу у уговореној луци отпреме преда на превоз уговорену количину. Приликом предаје робе продавац је дужан да плати трошкове царињења и остале трошкове и дажбине, укључујући и трошкове предукрцајне контроле, као и трошкове истовара у луци искрцаја.

Уговорена количина робе мора да буде упакована у одговарајућу амбалажу коју је продавац набавио о свом трошку и да је прописно обележи. Уколико је то купац захтевао, дужан је да прибави потребну документацију о роби и да то од њега наплати. По предаји робе превозиоцу продавац је дужан да купца благовремено обавести да је уговорену количину робе утоварио на брод у уговореној луци отпреме и да му достави транспортну документацију. Продавац сноси ризик од губитака или оштећења робе до тренутка када роба пређе ограду брода у уговореној луци опреме.

Купац је дужан да плати новчани износ који је уговором предвиђен и да сноси све трошкове везане за робу од часа њене испоруке у луци укрцаја. Осим тога, дужан је да плати све царинске и друге дажбине при увозу робе, укључујући и трошкове контроле робе. Исто тако, дужин је да продавцу надокнади трошкове које је имао приликом прибављања одређене документације на његов захтев. Дужан је да преузме уговорену количину робе у луци допреме и да прихвати транспортну документацију. Он сноси сав ризик од губљења или оштећења робе од часа када је роба прешла ограду брода.

Ова клузула се користи за превоз робе у поморском и речном саобраћају.

Клаузула СТР - плаћена цена са возарином и осигурањем, означава да продавац сноси трошкове цене робе, трошкове превоза робе до одредишне луке и трошкове осигурања робе.

Дужности продавца и купца код ове клаузуле идентични су као код клаузуле CFR с тим што она садржи и додатну одредбу која обавезује продавца да осигура робу од ризика губитка или оштећења робе за време превоза. Обавеза продавца да осигура робу остварује се плаћањем премије осигурања по минималним стопама. Такође, продавац је дужан да о свом трошку плати све трошкове и дажбине царињења.

Ова клаузула користи се при превозу робе у поморском и речном саобраћају.

Клаузула GPT - возарина плаћена до... (назначено место опредељења) означава да продавац поред цене робе плаћа н трошкове превознине до места означеног у уговору.

Дужности продавца и купца идентични су као код клаузуле CFR, с тим што она садржи додатну обавезу продавца да плати возарину до места утврђеног уговором. При томе, под превозиоцем се подразумева оно лице које је у уговору о превозу који је закључио продавац о новом трошку, преузело на себе да обави, односно да обезбеди превоз уговорене робе одређеном видом саобраћаја или њиховом комбинацијом. Одредбе ове клаузуле прописују да продавац оцарини робу ради извоза.

Клаузула CIP - возарина и осигурање плаћено до... (наведено место опредељења) означава да продавац има исте обавезе као код клаузуле СРТ, уз додатну обавезу продавца да закључи уговор о осигурању робе од ризика купца за изгубљену или оштећену робу за време превоза. Обавеза продавца је да обезбеди осигурање по минималним стопама. Такође, његова обавеза је да царини робу ради извоза.

Ова клаузула може да се користити за све врсте превоза, укључујући и мултимодални саобраћај.

2.2.2.4. Група D клаузуле о приспећу робе

Група D садржи четири клаузуле о приспећу робе и то:

- клаузула DES испоручено франко брод,

- клаузула DEQ испоручено на кеју оцарињено,

- клаузула DDU испоручено и

- клаузула DDP испоручено оцарињено.

Клаузула DAF - испоручено на граници означава да је продавац испунио своју уговорну обавезу када је уговором утврђену количину робе ставио на располагање купцу на граници, на месту утврђеном уговором.

Продавац је дужан да обезбеди количину робе која је утврђена уговором и да о свом трошку прибави одговарајућу документацију за извоз робе. Он је такође дужан да на трошак купца прибави ону документацију коју он захтева.

Продавац је дужан да закључи о свом трошку уговор о превозу робе до места њене испоруке на граници и да је купцу стави на располагање у оном року који је предвиђен уговором. Исто тако, он је дужан да плати све трошкове везане за робу, као трошкове за набавку и обележавање амбалаже за превоз робе укључујући и трошкове контроле робе.

Продавац је дужан да купца благовремено обавести о испоруци робе до места на граници означеног уговором и да му достави одговарајућу транспортну документацију. Дужност продавца је да сноси ризик од оштећења или губитка уговорене робе до часа стављања купцу на располагање.

Купац је дужан да плати цену утврђену купопродајним уговором и да плати трошкове прибављања увозне документације, као и све царинске формалности на назначеној тачки испоруке на граници. Такође, дужан је да преузме робу када му она буде стављена на располагање и да сноси сав ризик од губљења или оштећења од уговореног дана или часа истека рока за испоруку. Исто тако, дужан је да плати све царинске и друге дажбине, као и трошкове обављања царинских формалности при увозу робе, укључујући и трошкове контроле робе уколико другачије није уговорено. Он је дужан да прихвати исправу о превозу или другу транспортну документацију.

Клаузула DES - испоручено франко брод означава да је продавац испунио своју уговорну обавезу када је неоцарињена роба стављена купцу на располагање на броду, у уговореној луци опредељења. При томе он сноси све трошкове и ризик у вези с допремом робе до луке опредељења утврђене уговором.

Продавац је дужан да обезбеди уговорену количину робе и да о свом трошку обезбеди потребну документацију за извоз робе. Такође, дужан је да на захтев купца, на његов ризик и о његовом трошку прибави потребну документацију. Осим тога, дужан је да уговори о свом трошку превоз робе до назначеног места у уговореној луци опредељења у временском интервалу који је утврђен уговором и да плати трошкове предукрцајне контроле, као и трошкове царинских формалности потребне ради извоза робе.

Такође, дужан је да купцу стави на располагање неоцарињену робу на броду у луци опредељења утврђеној уговором, уговореног дана, на начин који омогућава њен истовар са брода. Дужан да о свом трошку обезбеди потребну амбалажу за превоз робе и да је прописно обележи. Исто тако, дужан је да купца благовремено обавести о очекиваном времену доласка брода и да му достави налог за испоруку или другу транспортну исправу. Он сноси ризик од губљења или оштећења робе до времена испоруке купцу.

Купац је дужан да плати цену утврђену купопродајним уговором и да о свом трошку прибави потребну документацију за увоз робе, као и да обави све царинске формалности потребне ради увоза робе. Дужан је да плати све трошкове у вези с робом, укључујући и истовар од тренутка када му је стављена на располагање, као и трошкове контроле робе уколико другачије није уговорено. Он сноси сав ризик од губљења или оштећења робе од оног тренутка када му је она стављена на располагање. Такође, дужност купца је да преузме испоруку робе чим му је стављена на располагање и да прихвати налог за испоруку робе или другу транспортну исправу.

Клаузула DEQ - испоручено франко обала (оцарињено) означава да је продавац испунио своју уговорну обавезу када је уговорену количину робе ставио на располагање купцу на обали, у уговореној луци опредељења.

Продавац је дужан да обезбеди уговорену количину робе и да о свом трошку прибави одговарајућу документацију за извоз и увоз робе. Такође, дужан је да плати све царинске формалности потребне ради извоза и увоза робе, укључујући и трошкове контроле робе. Његова је дужност да о свом трошку уговори превоз робе до обале у уговореној луци опредељења и да је стави на располагање купцу на обали у уговореној луци опредељења уговореног дана, односно у уговореном року. Осим тога, дужан је да о свом трошку обезбеди одговарајућу амбалажу за превоз робе и да је прописно обележи. Дужност му је да плати све трошкове у вези с робом до часа њене испоруке купцу, а одговоран је за губитак или оштећење робе, такође до часа њене испоруке купцу. Дужан је да благовремено обавести купца о очекиваном времену доласка брода, а такође и да купцу обезбеди о свом трошку налог за испоруку или другу транспортну документацију.

Купац је дужан да плати цену утврђену уговором и да продавцу на његов захтев, ризик и трошак пружи потребну помоћ ради добијања увозне документације. Он је дужан да плати све трошкове у вези с робом од тренутка када му је стављена на располагање, као и трошкове контроле робе, осим ако није другачије уговорено. Он сноси ризик од губљења или оштећења робе од тренутка када му је стављена на располагање. Дужност купца је да преузме испоруку робе када му се она стави на располагање и да прихвати налог за испоруку робе или другу транспортну исправу.

Клаузула DDU - испоручено неоцарињено означава да је продавац испунио своју уговорну обавезу када уговорену робу стави на располагање купцу на назначеном месту у земљи увоза.

Продавац је дужан да сноси све трошкове и сав ризик за допрему уговорене робе до уговором одређеног места без плаћања царинских, пореских и других дажбина које се плаћају при увозу робе, као и трошкове ризика обављања царинских формалности. Он је дужан да уговори превоз робе о свом трошку до уговореног места отпреме. Осим тога, дужан је да обезбеди одговарајућу амбалажу, такође о свом трошку за превоз робе и да је прописно обележи. Осим тога. дужан је да плати трошкове контроле робе и да сноси сав ризик од њеног губљења или оштећења. Његова даља обавеза је да благовремено обавести о отпреми робе и да му пружи сва потребна обавештења о роби, као и да купцу достави о свом трошку налог за испоруку или другу транспортну исправу.

Купац је дужан да плати цену која је утврђена купопродајним уговором и да на свој ризик и о свом трошку прибави увозну документацију, као и да обави све царинске формалности потребне ради увоза робе. Он сноси ризик од губљења или оштећења робе од тренутка када му је стављена на располагање. Исто тако, дужан је да преузме испоруку робе оног тренутка када му је стављена на располагање и прихвати налог за испоруку или другу транспортну исправу.

Клаузула DTP - испоручено оцарињено означава да је продавац испунио своју уговорну обавезу када је купцу ставио на располагање уговорену количину робе на назначеном месту у земљи увоза.

Продавац је дужан да обезбеди уговорену количину робе и да о свом трошку прибави потребну документацију за извоз и увоз робе. Такође, дужност продавца је да закључи уговор о превозу робе до уговором утврђене тачке отпреме, уз плаћање одговарајуће возарине. Надаље, његова је дужност да обави о свом трошку све царинске формалности потребне за извоз и увоз робе и да стави уговорену робу на располагање купцу уговореног дана, односно у уговореном року. Такође, дужан је да плати и све трошкове у вези са робом до часа њене испоруке купцу. Његова дужност је да сноси трошкове контроле робе, трошкове набавке амбалаже за превоз робе, као и трошкове обележавања амбалаже. Обавеза продавца је да о свом трошку прибави налог за испоруку робе или другу транспортну исправу (нпр. преносиви коносман).

Даља обавеза продавца је да благовремено обавести купца о отпреми робе, да му пружи сва остала обавештења о њој и да сноси ризик од губљења или оштећења робе до њене испоруке купцу.

Купац је дужан да плати уговорену цену робе и да продавцу на његов захтев, ризик и трошак уручи потребну помоћ ради прибављања потребне документације за извоз робе. Обавеза купца је да плати трошкове у вези с робом, укључујући истовар, од тренутка када му је стављена на располагање.

Такође, дужан је да прихвати налог за испоруку робе, односно транспортну исправу, и да преузме робу када му она буде стављена на располагање. Његова дужност је и да плати трошкове контроле робе, осим ако није другачије договорено, као и да сноси трошкове ризика од губљења или оштећења робе од тренутка када му је она стављена на располагање.

2.2.3. Спољнотрговинске дефиниције САД

Спољнотрговинске дефиниције САД усвојене су 30. јула 1941. године. Њих је сачинио Координациони комитет, састављен од представника Трговинске коморе САД, Националног савета америчких увозника и Националног спољнотрговинског савета. Спољнотрговинске дефиниције САД имају исту улогу као и клаузуле INCOTERMS 2000.219

Спољнотрговинске дефиниције САД сачињава пет израза, и то:

- ЕХ (место порекла),

- FOB (франко брод),

- FAS (франко уз бок брода),

- CMF (трошкови и превоз),

- CIF (трошкови, осигурање и подвоз) и

- ЕХ DOCK

2.2.3.1. Израз ЕХ (место порекла)

Израз ЕХ (место порекла робе) означава да продавац преузима обавезу да купцу стави на располагање уговором утврђену количину робе у месту порекла робе одређеном уговором („из складишта", „из фабрике", „из млина", „из рудника", „из плантаже"), одређеног дана или у оквиру одређеног времена.

Продавац сноси све трошкове и ризик за робу све до момента њене предаје купцу, који је дужан да је преузме у уговореном року, одређеног датума.

2.2.3.2. Израз FOB (франко брод)

У оквиру овог израза разликују се следећи облици:

- FOB А,

- FOB В,

- FOB С,

- FOB D,

219 Кусовац, М., Међународна правила и конвенције, општи услови и добри пословни обичаји, Београд, 1996., стр.85-97

- FOB E.

Изразом FOB A назначено je превозно средство и место поласка, а такође је утврђена и цена.

Продавац је дужан да се побрине да се оствари утовар уговорене робе у одговарајуће превозно средство. Такође, дужан је да прибави чист коносман или одговарајућу превозну исправу, с тим да превозни трошкови буду накнадно плаћени. Он је одговоран за настале губитке или оштећења робе до њеног утовара у, или на превозно средство, односно до прибављања чистог коносмана или друге превозне исправе. Исто тако, дужан је да купцу пружи помоћ уз наплату трошкова при прибављању потребне документације за извоз робе.

Купац је дужан да плати извозне таксе и трошкове који су настали код извоза робе и прибављања документације за извоз робе. Он је одговоран за сваки губитак или штету који су настали после утовара робе на назначеном месту отпреме.

Изразом FOB В назначено је превозно средство, место отпреме и место извоза до кога је плаћен подвоз.

Код овог израза продавац има исте дужности и обавезе као код израза FOB А, с тим што је дужан да прибави чист коносман, или одговарајућу транспортну исправу са унапред плаћеним подвозом до назначеног места извоза робе предвиђене уговором.

Купац има исте обавезе као купац код израза FOB А, с тим што он не плаћа подвоз до назначеног места извоза.

Код израза FOB С назначено је превозно средство и место отпреме, односно место извоза са плаћеним превозом.

Продавац по овом изразу има исте обавезе као код FOB А, с тим што у својој фактури одбија превозне трошкове до назначеног места извоза.

Купац има исте обавезе као код израза FOB А, укључујући плаћање превоза робе до назначеног места извоза за које је продавац обавио смањивање своје фактуре.

Код израза FOB D означено је превозно средство и место извоза робе.

Овим изразом, продавац назначава цену и трошкове превоза до назначеног места извоза, сносећи сваки губитак или штету који се појаве до места утовара.

Дужности продавца и купца идентичне су као код израза FOB-А.

Изразом FOB Е обухваћена је цена у коју су укључени сви трошкови испоруке робе на прекоморски брод.

Продавац је дужан да плати све трошкове који су настали до утовара робе на брод који је обезбедио купац. Он је дужан да прибави и чист коносман или одговарајућу превозну исправу, као и да купцу на његов захтев и ризик пружи одговарајућу помоћ око прибављања извозне документације. Исто тако, одговоран је за оштећења и губитак робе до тренутка док роба не буде стављена на палубу брода.

Купац је дужан да продавцу достави обавештење о називу брода, датуму пловидбе и простору за утовар робе. Такође, дужан је да сноси допунске трошкове и плати извозне таксе и дажбине, као и трошкове око прибављања потребне документације за извоз робе. Он је одговоран за губитке и штете који су настали после утовара робе на брод. Његова дужност је да обезбеди и плати осигурање и океански и други превоз.

Изразом FOB F назначена је цена купљене робе и сви трошкови превоза до места у земљи увоза.

Продавац је код овог израза дужан да обезбеди и плати целокупан превоз за робу која се увози, увозне таксе и трошкове, поморско осигурање и осигурање против ратног ризика, трошкове за уверење о пореклу робе, конзуларне таксе, све трошкове истовара и трошкове царињења у земљи увоза.

Он је, такође, одговоран за сваки губитак или штету који су настали до утовара робе на назначеном унутрашњем месту у земљи увоза.

Купац је дужан да сноси све трошкове и да преузме испоруку робе после њеног приспећа, а одговоран је за губитак и оштећење робе после приспећа.

2.2.3.3. Израз FAS (брод)

Код примене овог израза продавац назначава цену која садржи испоруку робе на кеју уз бок брода на месту испод бродске дизалице, односно чекрка.

Продавац је дужан да постави уговорену робу уз бок брода, односно на месту које је обезбедио купац и да плати трошкове за подизање тешког терета. Такође, дужан је да купцу пружи помоћ уз накнаду трошкова при прибављању потребне документације која се захтева код извоза и увоза робе. Он је одговоран за сваки губитак и штету до тренутка испоруке робе купцу уз бок брода или на кеју.

Купац је дужан да продавца обавести о називу брода, датуму пловидбе, утоварном простору и времену испоруке. Његова дужност је да организује истовар робе, плати трошкове ускладиштавања ако је потребно, да обезбеди и плати осигурање, океански и други превоз, извозне и друге таксе, као и трошкове који су настали док је продавац прибављао потребну документацију. Он је, такође, одговоран за сваки губитак или оштећење док се роба налази на доку брода.

2.2.3.4. Израз CAF (назначено место испоруке)

Код примене овог израза продавац назначава цену у коју су укључени трошкови превоза уговорене робе до места опредељења.

Продавац је дужан да обезбеди и плати превоз уговорене робе до места опредељења и извозне таксе и друге дажбине. Такође, дужан је да прибави ону врсту коносмана коју купац захтева (чист коносман „примљено на утовар" или коносман „утоварено на брод") и да га достави купцу. При томе, код коносмана „примљено на утовар" он одговара за сваки губитак и оштећење робе до њене испоруке океанском превозиоцу, а код коносмана „утоварено на брод" он одговара за оштећење и губитак робе до тренутка њене испоруке на палубу брода,

Исто тако, он је дужан да на купчев захтев и трошак прибави потребну документацију за извоз робе.

Купац је дужан да прихвати послату документацију, прими робу после приспећа, обави и плати све трошкове око преузимања робе са брода, сагласно одредбама коносмана. Његова дужност је да плати све трошкове истовара, обезбеди и плати осигурање, као и трошкове прибављања потребне документације за увоз робе. Такође, он је одговоран за губитак и оштећење робе, зависно од врсте издатог коносмана.

2.2.3.5. Израз CIF (назначено место одредишта)

Код примене овог израза, продавац означава цену у коју је укључена цена робе, поморско осигурање и сви трошкови до места опредељења.

Продавац је дужан да обезбеди и плати превоз робе до места опредељења, извозне таксе, дажбине и трошкове, поморско осигурање и осигурање против ратног ризика. Надаље, он је дужан да прибави и купцу достави чист коносман, као и полису осигурања. Код коносмана „примљено на утовар" он одговара за сваки губитак и оштећење терета до тренутка његове предаје поморском превозиоцу. Код коносмана „утоварено на брод" он је одговоран за губитак и оштећење ствари све до тренутка док роба не буде смештена на палубу брода. Исто тако, дужан је да на захтев купца и његов трошак прибави потребну документацију за увоз робе у земљу опредељења.

Купац је дужан да прихвати послату документацију, прими послату робу, плати све трошкове, таксе и дажбине, осигурање против ратног ризика и трошкове за документацију коју је прибавио продавац. Такође, одговара за насталу штету и губитак робе у случајевима постојања коносмана „примљено на терет", односно „утоварено на брод".

2.2.3.6. Израз ЕХ DOCK (назначена лука увоза)

Код овог израза продавац назначава цену у коју су укључени цена робе и све допунске тражбине које су неопходне код постављања робе у назначеној луци увоза.

Продавац је дужан да плати превоз робе до назначене луке увоза, извозне и друге таксе и трошкове, трошкове увозне документације, трошкове у вези са царињењем, трошкове истовара, укључујући и пристанишне таксе и дажбине, трошкове у вези са царињењем у земљи увоза, царинске дажбине и све таксе које се плаћају при увозу робе. Одговоран је за сваки губитак и оштећење робе до истека слободног времена на доку у луци увоза.

Купац је дужан да преузме робу на доку у назначеној луци увоза и да сноси ризик за робу уколико је није преузео у дозвољеном року и у луци увоза.

2.2.3.7. Остали спољнотрговински изрази

Поред наведених израза, постоје и следећи изрази:

- франко лука,

- CIF&C (трошкови, осигурање, подвоз и провизија),

- CIFC&OC (трошкови, осигурање, подвоз, провизија и камате),

- HCIF Landed (трошкови, осигурање, подвоз, истоварено).

Код понуда се употребљавају изрази hunderweigt и ton чије врсте морају да буду наведене, јер се међусобно разликују. Тако, на пример, један hunderweigt може бити 100 фунти код кратке тоне или 112 фунти код дуге тоне. Такође, кратка тона има 2.000 фунти, а дуга тона 2.240 фунти.

2.2.4. Општи услови за купопродају робе (Женевски уговори)

Европска комисија ОУН, са седиштем у Женеви, објавила је низ општих услова за купопродају робе који имају исти третман као и типски уговори. Међутим, они се од типских уговора разликују по томе што заправо представљају скуп, односно попис уговорних клаузула које уговорне стране користе при закључивању купопродајних уговора.

У пракси, Женевски општи услови се користе на три начина:

- када се при закључивању купопродајног уговора уговорне стране сагласе да користе одредбе општих услова; тада интегрални текст тих услова постаје саставни део купопродајног уговора,

- када се при закључивању купопродајног уговора уговорне стране позову на поједине саставне делове општих услова, односно на одређене инструменте из њих и

- када уговорне стране преиспитују своје уговоре и прилагођавају их Женевским општим условима.

Женевски општи услови користе се у унутрашњем и у међународном промету робе и услуга.

Женевске опште услове за купопродају робе и услуга сачињавају:

- Општи услови за набавку инвестиционе опреме у увозу,

- Општи услови за набавку и монтажу инвестиционе опреме у увозу и извозу,

- Општи услови за монтажу инвестиционе опреме у иностранству,

- Општи услови за увоз и извоз меке резане грађе,

- Општи услови за међународну продају јужног воћа,

- Општи услови за извоз и увоз чврстих горива и

- Општи услови за купопродају у увозу и извозу трајних добара и индустријске робе серијске производње.

Наведени услови садрже низ појединачних и заједничких регулатива за купопродају роба и услуга.

Појединачним нормама регулишу се одређени услови за пословање уговорних страна (нпр. планови и описни документи код општих услова за набавку инвестиционе опреме у увозу, односно извозне, увозне и девизне дозволе код Општих услова за извоз и увоз чврстих горива).

Заједничке норме су присутне у свим општим условима, и то:

- начин закључивања уговора и цена,

- арбитража и раскид уговора.

Општи услови пословања не представљају уговор, већ само скуп клаузула које уговорне стране могу да користе при закључивању уговора.220

2.2.5. Општи услови за испоруку робе између организација земаља чланица СЕВ

Општи услови за испоруку робе између организација земаља чланица СЕВ ступили су на снагу 1. јануара 1969. године.

Они су у употреби између организација чланица Заједнице независних држава (бивших совјетских република) и у спољнотрговинском пословању наших привредних организација и фирми са подручја Заједнице независних држава.

Општи услови за испоруку робе између организација земаља чланица СЕВ садржали су 110 чланова груписаних у 17 глава.221

220 Ibidem, стр. 97-154

221 Ibidem, стр. 155-179

2.2.6. Међународне конвенције о превозу робе и путника друмом, железницом, ваздушним путем и морем, као и у речном саобраћају

Као што је већ истакнуто, превоз путника, њиховог пртљага и робе регулисан је бројним конвенцијама и правилницима и од тога су најзначајнији:

а. Друмски саобраћај

- Конвенција о уговору о међународном саобраћају путника и пртљага друмом (CVR), донета је у Женеви 1973. године, са Протоколом из 1978. године,

- Конвенција о уговору о међународном превозу робе друмом (CMR), донета је у Женеви 1956. године,

- Царинска конвенција о међународном превозу робе на основу Карнета TIR, донета је у Женеви 1959. године.

б. Железнички саобраћај

- Конвенција о међународним превозима железницама (COTIF) донета је 1980. године,

- Једнообразна правила о уговору о међународном превозупутника и пртљага железницама (CIV) са Државним допунским одредбама (DCE) и са Једнообразиим допунским одредбама (DCU),

- Споразум о међународном путничком саобраћају (SMPS) потписан је 1951. године,

- Споразум о превозу путника, пртљага и експресне робе између СФРЈ, СССР и НР Мађарске, потписан је 1967. године,

- Конвенција (622) између Владе СФРЈ н Владе СР Румуније о регулисању граничног железничког саобраћаја са Споразумом о примени Конвенције,

- Конвенција (624) између СФРЈ и НР Мађарске о регулисању пограничног саобраћаја са Споразумом о примени Конвенције,

- Конвенција (626) између влада СФРЈ и НР Бугарске о регулисању граничног железничког саобраћаја са Споразумом о примени Конвенције,

- Конвенција о олакшицама при превозу путника и пртљага преко границе у железничком саобраћају,

- Правилник 642 о међународним повластицама у превозу железничког особља,

- Правилник о међународном железничком превозу опасне робе (RID),

- Правилник о једнообразном превозу експресних пошиљака (РИЕх),

- Једнообразна правила о уговору о међународном превозу ствари железницама (CIM) са Државним допунским одредбама (DCE) и са Једнообразним допунским одредбама (DCU),

- Споразум о међународном железничком робном саобраћају (SMGS) за превоз денчаних и колских пошиљака из станица СФРЈ за станице СССР-а и обратно преко пруга MAV,

- Протокол о превозу спољнотрговинске робе између Украјине, СРЈ и Руске Федерације у транзиту преко пруга Мађарске,

- Правилник о узајамној употреби теретних кола у међународном саобраћају,

- Правилник о међународном железничком превозу контејнера (RICo).

в. Ваздушни саобраћај

- Конвенција о изједначавању неких правила која се односе на међународни ваздушни саобраћај,

- Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству,

- Конвенција,за изједначавање неких правила која се односе на ваздушни саобраћај извршен од стране лица која нису уговорни возар,

- Конвенција о повредама и неким другим делима која би се догодила на ваздухопловима,

- Конвенција о сарадњи у области безбедности ваздушне пловидбе која је позната под именом „Evrokontrol".

г. Водни саобраћај

- Конвенција о изједначавању неких правила о теретници (коносману),

- Протокол о измени Међународне конвенције о теретници,

- Конвенција о превозу робе морем,

- Конвенција за изједначавање неких правила о превозу путника морем,

- Атинска конвенција о превозу путника и њиховог пртљага морем,

- Конвенција за изједначавање неких правила о одговорности власника поморских бродова,

- Конвенција о ограничавању одговорности за поморска потраживања,

- Конвенција о ограничењу одговорности власника бродова унутрашње пловидбе,

- Конвенција о режиму пловидбе Дунавом,

- Бриселски споразум,

- Правилник о пловидби Дунавом.

- Конвенција о пловидби на хидротехничком систему каналаБегеј.

Наведене конвенције, споразуми, правилници и протоколи омогућавају једнообразно одвијање саобраћаја у свим саобраћајним видовима на међународном плану.

2.2.7. Добри пословни обичаји у спољнотрговинском пословању

Добри пословни обичаји представљају скуп свих обичаја који се јављају у одређеним областима друштвеног и привредног живота.

Обичаји настају сталним и дуготрајним понављањем неког облика понашања. У модерном праву нису извор права, али доприносе развитку постојећих писаних норми.

Добри пословни обичаји имају посебан значај у привредном, односно трговачком праву. За стварање нових пословних обичаја значајну улогу има судска пракса. Такође, и привредне коморе знатно утичу на њихов развој.

Законске одредбе не дефинишу појам добрих пословних обичаја, али се из њихових одредаба може закључити да постоје критеријуми који омогућавају оцену који се пословни поступци сматрају погодним за примену у пракси.

У нашем правном систему присутна је делимична регулатива добрих пословних обичаја. Тако, на пример, у основним начелима Закона о облигационим односима истакнуто је да су учесници у облигационим односима дужни да у правном промету поступају у складу са добрим пословним обичајима.

Такође, Законом о спољнотрговинском пословању прописано је да се привредни субјекти у свом спољнотрговинском пословању морају понашати тако да не доводе у питање углед земље, односно оно мора да буде такво да није супротно добрим пословним обичајима, пословном моралу и постојећим узансама. Добри пословни обичаји најчешће се јављају у области промета материјалних добара, односно при пружању услуга.

Добри пословни обичаји представљају неписана правила о понашању привредних субјеката при обављању одређених привредних активности. Они се стварају у пословној пракси и њихова снага се темељи на чињеници да представљају посебан облик договора привредних субјеката за реализацију одређених привредних активности. Њихова примена нарочито је присутна код оних случајева који нису регулисани писаним правним нормама и као такви представљају у спољнотрговинском промету својеврсни облик конвенције.

Примена добрих пословних обичаја присутна је на тржишту материјалних добара и услуга у домаћем и у спољнотрговинском промету.

Добри пословни обичаји не представљају униформна правила која важе за обављање привредних активности јер се они разликују зависно од делатности, времена и места њихове примене.

3. МЕЂУНАРОДНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК

Међународни правни поредак представља скуп правних регулатива којима се регулише понашање појединаца, привредних субјеката и органа државе на одређеном подручју.

Перманентни пораст размене материјалних добара и услуга, капитала и људи условио је настанак промена у међународним и националним економским односима, односно промена у правним регулативама економске и валутне стабилности и криза како између појединих држава, тако и региона у свету.

Међународни правни поредак карактерише присуство различитих облика организација међународних веза и односа како између појединих земаља, тако и између групе земаља и региона.

Међу облицима међународног правног поретка истичу се следећи облици међусобног повезивања:

- зона слободне трговине,

- царински савез,

- заједничко тржиште,

- економски и валутни савез и

- регионална унија.

Зона слободне трговине је одређена територија на којој државе у међусобним привредним односима споразумно примењују посебан царински систем који карактерише примена нижих царинских стопа.

Царински савез представља скуп земаља које паралело са постојањем „зоне слободне трговине“ обавезује земље чланице да утврде јединствене царинске тарифе и јединствену спољнотрговинску политику у односу на треће земље.

Заједничко тржиште сачињава више земаља које поред слободних међусобних економских кретања робе и капитала и радне снаге имају и усаглашену економску политику.

Економски и валутни савез је међусобно повезивање држава у коме се поред економске интеграције спроводи општа економска и финансијска политка.

Регионална унија је највиши облик интеграција држава и она у себи садржи све већ побројане елементе.

Најважније економске групације су:

Европска унија која је основана 1957. године у оквиру које постоји заједничко тржиште, царинска и економско-монетарна унија.

Европску унију сачињавају: Аустрија. Белгија. Данска, Немачка, Француска, Велика Британија, Италија, Луксембург, Холандија, Грчка, Португалија, Шпанија, Шведска и Финска.

Северноамеричка зона слободне трговпе (NAFTA) која је основана 1994. године и у оквиру које је, поред глобалне трговине, присутна и царинска унија. Ову зону сачињавају САД, Канада и Мексико.

Централноамеричко заједничко тржиште (САСН) које је основано 1961. године, а сачињавају га Костарика, Салвадор, Гватемала и Никарагва.

Заједница Кариба (CARICOM) основана је 1973. године у оквиру које је, поред зоне слободне трговине, присутан и царински савез. Ову заједницу сачињавају Антигва, Барбуда, Бахами, Барбадос, Доминиканска Република, Гренада, Гвајана, Јамајка, Монсера, Св. Крис и Невил, Св. Луција, Св. Винсет, Тринидад и Тобаго.

Латинскоамеричко удружење за интеграцију (LALA) које је основано 1961. године има за циљ сачињавање заједничке листе производа. Удружење сачињавају Аргентина, Боливија, Чиле, Колумбија, Еквадор, Мексико, Перу, Уругвај, Венецуела и Парагвај.

Заједница MERCOSUR основана је 1991. године. Она има зону слободне трговине, а треба да оствари и заједничко тржиште. Ову заједницу сачињавају Аргентина, Бразил, Парагвај и Уругвај.

Азијска зона слободне трговине (AFTA) је основана 1993. године, а сачињавају је Брунеј, Индонезија, Малезија, Филипини, Сингапур и Тајланд.

Аустралијско-новозеландски трговински споразум о тесној економској сарадњи потписан је 1983. године. У оквиру њега присутна је зона слободне трговине. Споразум су потписали Аустралија и Нови Зеланд.

Економска заједница западноафричких држава (ECOWAS), основана је 1975. године. У оквиру ње је присутна зона слободне трговине. Ову заједницу сачињавају Гвинеја, Гвинеја Бисао, Либерија, Мали, Маурицијус, Нигер, Нигерија, Сенегал, Сијера Леоне и Того.

Економске групације и регионалне организације налазе се у фази перманентних промена. Њихово постојање зависно је од интереса земаља чланица. Тако, на пример, успостављањем Европске уније ојачана је њена позиција велесиле како у односу на САД, тако и на Јапан. Самим тим, у међународним економским иницијативама и преговорима Европска унија има значајан утицај и у прилици је да своје интересе брани веома успешно.

Међутим, без обзира на постојање бројних економских групација, остају и даље горући проблеми односа између развијених и неразвијених земаља, како оних које су укључене, тако и оних које нису укључене у регионалне економске групације. Развијене земље се боре за доминацију, а неразвијене земље за опстанак.

4. ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА

Под појмом држава подразумева се најопштији облик политичког организовања друштва. Држава је класна творевина и инструмент је владајуће класе.

Одговорност државе огледа се у њеној политичкој, јавној и друштвеној одговорности.

Политичка одговорност државе огледа се у њеној одговорности у спровођењу активности у вези са свесним регулисањем конфликтних ситуација и интереса и заједничких животних активности друштвене заједнице.

Држава је одговорна за остваривање процеса демократизације друштва. Такође, она је одговорна за остваривање циљева економске политике која је израз политичког процеса у коме различите интересне групе делују ради остваривања утврђених циљева. При реализацији планираних циљева држава обавља њихову селекцију дајући предност онима који имају већи значај за државу и привредне активности.

Такође, држава је одговорна да се одређени циљеви економске политике могу остварити посредством различитих инструмената и мера како на страни увоза, тако и на страни извоза.

При томе, код извоза су присутне мере стимулације у оквиру којих се истичу премије, регреси, рефакције и извозни кредити, а код увоза су присутне рестрикције, царине, контигентирање, девизна ограничења, антидампиншке мере и ембарго и „нетарифне рестрикције".

Одговорност државе огледа се у оптималном комбиновању стимулативних и рестриктивних мера у правцу реализације максималног садржаја датих циљева. То је веома сложен процес интеракције економије и политике јер се постављени циљеви могу постићи различитим средствима, односно мерама економске политике.

Јавна одговорност државе огледа се у њеној правној надградњи под којом се подразумева скуп норми које су санкционисане од друштвених органа и које својом формом и садржајем омогућавају одређени начин производње и неометану репродукцију.

Држава је одговорна да се путем правне надградње омогући коришћење оне врсте облика и форми којима се остварују и заштићују како основни, тако и мноштво изведених продукционих односа.

Друштвена одговорност државе огледа се у правилном развоју друштвених односа који се остварују како између различитих социјалних заједница, организација, група, слојева, тако и индивидуа унутар њих јер развојем друштва и диференцирањем посебних сфера друштвеног живота јављају се разноврсни друштвени односи.

Такође, држава је дужна да савесно и правовремено испуњава међународне обавезе које проистичу из међународних уговора, међународних споразума, конвенција, обичаја и других извора.

Дужност савесног испуњавања уговорних обавеза односи се не само на оне обавезе које су у складу са општеприхваћеним начелима и правилима међународног права. При испуњавању међународних обавеза држава мора савесно да поступа јер њихово неиспуњавање повлачи одговарајуће санкције.

5. МЕЂУНАРОДНА АРБИТРАЖА

Развојем међународног промета робе и капитала институција арбитраже добила је велики значај.

Под појмом међународна арбитража, подразумева се поступак решавања међународних привредних спорова посредством једног или више изабраних судија на основу споразума заинтересованих држава и других субјеката међународног права.

У међународном јавном праву истакнуто је да ниједна држава „не може бити против своје воље обавезана да подвргне своје спорове посредовању арбитраже или било ком начину мирног решавања."222

У односу на решавање спорова судским путем, арбитража има извесне предности које се огледају:

- у мањем формализму,

- бржем решавању постојећих спорова и

- мањим трошковима суђења.

Кодификовање правила међународног арбитражног поступка остварено је 1899. године у Институту за међународно право када су усвојене Хашке конвенције о мирном решавању међународних споова. Такође, 28. априла 1949. године Генерална скупштина ОУН усвојила је генерални акт за мирно решавање спорова. Исто тако, за решавање спорова насталих у спољнотрговинском промету, користе се конвенције, међународна арбитражна правила и правилници институционалних арбитража.

За решавање међународних спорова путем арбитраже користе се следеће конвенције:

- Женевски протокол о арбитражним клаузулама из 1923. и 1927. године,223

- Женевска конвенција о извршавању сталних арбитражних одлука из 1927. године,224

222 Голдштајн, А., Арбитража у међународној трговини, конвенције и правилници о спољнотрговинским арбитражама, Београд, 1964., стр. 7223 Женевски протокол о арбитражним клаузулама из 1923. године, ратификован и објављен у Службеном листу ФНРЈ, бр. 4/1959. 224 Женевска конвенција о извршавању сталних арбитражних одлука из 1957. године, ратификована и објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 12/1961.

- Европска конвенција о међународној трговинској арбитражи из 1961. године,225

- Њујоршка конвенција о признавању и извршењу иностраних арбитражних одлука из 1958. године,226

- Конвенција о решавању инвестиционих спорова између држава из 1965. године,227

- Арбитражна правила Европске комисије ОУН за Европу из 1966. године,

- Арбитражна правила економске комисије за Азију и Далеки исток из 1966. године,

- Једнообразна правила за арбитражне судове при трговинским коморама земаља чланица Савета за узајамну економску сарадњу (Једнообразна правила СЕВа), из 1974. године,

- Правила о арбитражи Комисије ОУН за међународно трговинско право (UNITRAL правила), из 1976. године,

- Правила о мирењу Комисије ОУН за међународно трговинско право (UNITRAL правила о мирењу) из 1980. године,

- Правилник о мирењу и арбитражи Међународне трговинске коморе (МТК) у Паризу,

- Правилник Арбитражног суда у Лондону,

- Правилник о спољнотрговинској арбитражи при Привредној комори Југославије228 и

- Правилник о мирењу и арбитражи Америчког удружења за арбитражу.

У пракси, поред наведених извора, за арбитражни поступак користе се и међународни уговори у оквиру којих је регулисана арбитража као начин решавања спорова.

225 Европска конвенција о међународној трговинској арбитражи из 1961. године, ратификована и објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 12/1963.226 Њујоршка конвенција о признању и извршењу иностраних арбитражних одлука из 1958. године, ратификована и објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 11/1961.227 Конвенција о решавању инвестиционих спорова, ратификована је и објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 71/1967.228 Правилник о спољнотрговинској арбитражи при Привредној комори Југославије, објављен је у Службеном листу СФРЈ, бр. 70/1981.

5.1. АРБИТРАЖНИ ПОСТУПАК

Карактеристика арбитражног поступка огледа се у томе што су стране које воде спор овлашћене да одреде који ће се прописи применити при вођењу арбитражног поступка. У случају да оне то не учине, то ћe учинити арбитражни суд.

У арбитражној пракси арбитражне спорове решава арбитар појединац или арбитражно веће.

Арбитражно веће може да буде формирано на три начина:229

Арбитражно веће сачињавају три арбитра, од којих по једног именују уговорне стране, а трећег бирају већ изабрани, који је уједно и председник већа.

Енглески систем, по коме се, поред двојице арбитара, јавља и трећи EMIRE (Super Аrbitre) који суди као арбитар појединац у случајевима када се двојица арбитара не могу споразумети у спору.

Код система арбитражног већа трећи члан се приклања ставу једног арбитра ако они не могу да се сложе у погледу спора.

Стране у спору пре арбитражног суђења закључују арбитражни поступак који може да се закључи у виду:

- компромиса и

- компромисне формуле.

Компромис је облик арбитражног поступка којим се стране у спору саглашавају о начину решавања насталог спора путем арбитраже.

Компромисна формула је облик арбитражног споразума код кога се странке у спору саглашавају да he настали спор решити путем арбитраже.

Арбитражни поступак се покреће код споразумом одређене арбитраже, подношењем тужбе Секретаријату арбитраже у прописаном броју примерака са одговарајућом документацијом.

По добијању тужбе Секретаријат арбитраже доставља један примерак тужбе туженој страни са захтевом да дâ одговор у року од 30 дана по пријему тужбе. Овај рок на захтев тужене стране може да се продужи.

229 Голдштајн, А., Арбитража у међународној трговини, конвенције и правилници о спољнотрговинским арбитражама, Београд, 1964, стр. 7

Након што то прими тужена страна, арбитар појединац или арбитражно веће оцењују доказни материјал и, по потреби, употпуњен, па председник арбитражног већа, односно арбитар појединац, заказује јавну расправу.

Уколико арбитри, односно арбитар појединац утврде да су писмени поднесци и докази довољни за доношење одлуке и без усмене расправе, неће се заказивати усмена расправа, већ се обавестити странке у спору да ћe се донети одлука на основу писмених доказа. Уколико у року од 15 дана од пријема саопштења ниједна странка не захтева јавну расправу, доноси се одлука без расправе.

Након јавне расправе арбитар појединац, односно арбитражно веће доноси одлуку у року од 60 дана од дана када је одржана последња расправа. Одлука мора да буде у писменом облику и да садржи датум и место доношења одлуке, имена доносиоца одлуке, предмет спора, правно образложење одлуке, изреку о року у коме се она извршити. Такође, у одлуци мора да буде наведена висина трошкова и прерасподела на странке у спору.

Арбитражна одлука је коначна и на њу се не може уложити жалба.

5.2. ВРСТЕ АРБИТРАЖА

Арбитраже могу да се разврстају по начину образовања, начину решавања спорова, потчињености одређеном праву итд.

У пракси се најчешће користи подела према начину образовања у оквиру којег се разликују:

- сталне (институционалне) арбитраже и

- повремене (ad hoc) арбитраже.

Сталне (институционалне) арбитраже постоје у свим земљама и оне се организују за решавање спољнотрговинских спорова насталих између странака у спору.

Повремене (ad hoc) арбитраже организују се повремено за решавање одређених спорова.

Од значајнијих сталних (институционалних) арбитража истичу се:

- Арбитражни суд Међународне трговинске коморе (МТК)у Паризу,

- Арбитражна трговинска комора у Цириху,

- Арбитража Америчког арбитражног удружења (ААА) у Њујорку,

- Арбитражни суд при Трговинској индустријској комори Русије у Москви,

- Лондонски суд међународне арбитраже (LCIA),

- Регионални центар за трговинску арбитражу у Куала Лумпуру,

- Регионални центар за трговинску арбитражу у Каиру,

- Арбитража у Кини,

- Међународна трговачка арбитража у СР Немачкој,

- Спољнотрговинска арбитража при Привредној комори Републике Србије у Београду.

5.3. ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ АРБИТРАЖНИХ ОДЛУКА

Услове за признање и извршење страних арбитражних одлука регулишу две међународне конвенције, Женевска и Њујоршка конвенција, које је наша земља ратификовала.

Такође, наша земља је закључила низ билатералних конвенција којима се регулише како признање, тако и извршење арбитражних одлука и то са Чехословачком (1923.), Швајцарском (1948.), Италијом (1955.), Бугарском (1956.), Грчком (1959.), Пољком (1960,), Аустријом (1960.), Мађарском (1960.), итд.

За признавање и извршење арбитражне одлуке Женевска конвенција је утврдила следеће услове:230

- да се одлука донесе на основу компромиса или арбитражних клаузула које се сматррају пуноважним према законодавству које се на њих примењује,

- да је по закону земље дозвољено да се предмет спора решава арбитражом,

- да је одлуку донео арбитражни суд предвиђен компромисом или арбитражном клаузулом или је образован сагласно споразуму странака и правним правилима која се примењују на арбитражни поступак,

230 Женевска конвенција о извршавању сталних арбитражних одлука, чл. 1. и 2., објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 12/1961.

- да је одлука коначна према законима земље у којој је донета,

- да признање или извршење одлуке није противно јавном поретку или принципима јавног права земље у којој одлука треба да се призна или изврши.

Надлежни суд може да одбије признање или извршење стране арбитражне одлуке уколико утврди:

- да је одлука поништена у земљи где је донета,

- да нису поштоване минималне процесне гаранције (да страна против које је одлука донета није благовремено обавештена о арбитражном поступку како би могла да сс брани или да, ако је неспособна, није била правилно заступана),

- да се арбитражна одлука не односи на спор предвиђен у компромису или арбитражној клаузули или да садржи одредбе које превазилазе оно што је њима предвиђено.

Према одредбама Њујоршке конвенције. признање и извршење стране арбитражне одлуке може да буде одбијено, ако се докаже:231

- да споразум, односно клаузула о арбитражи није пуноважна по закону земље коме су се странке подвргле, или ако се тај закон не може утврдити по закону где је одлука донета,

- да странка није била обавештена о састанку арбитара, о поступку арбитраже или је иначе била онемогућена да изложи свој став,

- да се одлука не односи на спор предвиђен клаузулама о подвргавању арбитражи или превазилази оквир тих клаузула,

- да састав арбитраже или арбитражни поступак није био сагласан са споразумом странака, или ако такав споразум не постоји, с правом земље где је било седиште арбитраже,

- да одлука још није постала обавезна за странке.

231 Њујоршка конвенција о признању и извршењу иностраних арбитражних одлука, чл. 6., објављена у Службеном листу СФРЈ, бр. 11/1961.

Признање и извршење арбитражне одлуке може да буде одбијено уколико надлежна власт земље где се признање и извршење тражи утврди:

- да по закону земље где се на одлуку позива није дозвољено да се предмет спора решава путем арбитраже и

- да је признање и извршење одлуке противно међународном јавном поретку те земље.

Према одредбама Конвенције о арбитражном решавању спорова између земаља чланица СЕВ, извршење и признавање арбитражне одлуке одбија се у случајевима када:

- је извршена повреда правила Конвенције о надлежности,

- је извршена повреда начела о саслушању странака и

- се обави укидање арбитражне одлуке или искључење извршења према праву земље где је одлука донета.

Према одредбама Закона о решавању сукоба закона дозвољава се признање и извршење стране арбитражне одлуке уколико поред услова који су предвиђени за признање и извршење одлуке редовног страног суда, постаје следеће чињенице:232

- да се по праву СФРЈ предмет спора може подврћи арбитражи,

- да је уговор о арбитражи закључен у писменом облику, односно разменом писама, телеграма или телепринтерских саопштења,

- да је уговор о арбитражи пуноважан,

- да су састав арбитражног суда или арбитражни поступак били у складу са одредбама уговора о арбитражи,

- да арбитражни суд није прекорачио границе свог овлашћења одређене уговором о арбитражи,

- да изрека арбитражне одлуке није неразумљива или противуречна.

Пресуду о признавању, односно непризнавању и извршену стране арбитражне одлуке доноси надлежни редовни суд на захтев стране која то тражи.

232 Закон о решавању сукоба закона, чл. 99., објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 52/1982.

5.4. НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА

Уговорни односи који у себи садрже елементе иностраности могу довести не само до сукоба закона, већ и сукоба надлежности судова разних земаља, тј. сукоба јурисдикције.

Које ћe право уговорне стране у међународним уговорима да користе уколико дође до неизвршења уговорних односа, зависи од аутономије њихове воље.

Суверено право сваке државе је да одреди надлежност својих судова. Међутим, при њеном утврђивању мора се водити рачуна о поштовању одређених међународних принципа општења, као што су немешање у унутрашње ствари других држава, суверена једнакост држава и принципа pacta non servanda (извршења уговорних обавеза).

У правној теорији присутни су случајеви:

- апсолутне судске надлежности и

- релативне судске надлежности.

У случајеве апсолутне судске надлежности спадају спорови око:

- стварних права на непокретности и они су увек у надлежности судова земље где се став налази,

- страних дипломатских представника који су увек у надлежности земље чији су представници,

- поништаја права на патент, жиг, модел, узорак који су уписани у регистар земље.

У случајеве релативне судске надлежности спадају спорови:

- око статусних односа са елементом иностраности, уколико се односе на домаће држављане (брачни спорови око очинства),

- из грађанско-правних односа који су међународним конвенцијама и споразумима стављени у искључиву надлежност домаће државе, уз обавезу других држава да те одлуке признају и извршавају.

Спорове из облигационо-правних односа који се односе на покретне ствари из међународних уговора решавају судови оне земље који су одређени вољом странака.

У међународном приватном праву присутне су две врсте критеријума за одређивање судске надлежности:

- општи критеријуми за одређивање надлежности суда, без обзира на категорију грађанско-правног односа и

- посебни критеријуми за решавање неких категорија грађанско-правних односа.

Надлежност суда за одређивање надлежности, без обзира на категорију грађанско-правног односа у европским правима одређује се према домицилу туженог, односно према његовом домицилу (пословном седишту).

Надлежност суда за одређене категорије грађанско-правних односа са елементом иностраности остварује се у оним случајевима када не постоје претпоставке за надлежност редовних судова. Тако се за спорове из привредних уговора, поред надлежности суда домицила туженог, примењује и надлежност суда места где је закључен уговор.

5.5. ПРИЗНАЊЕ И ПРИНУДНО ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ СУДСКИХ ПРЕСУДА

При извршењу стране судске пресуде, држава од које се тражи признање и извршење, мора да утврди да ли је судска пресуда у супротности са основним правним принципима земље.

У правној теорији за контролу стране судске пресуде користе се четири система:

- систем ограничене контроле,

- систем неограничене контроле,

- систем „ревизије из основа" и

- систем покретања новог спора.

Систем ограничене контроле огледа се у томе што се страна судска одлука анализира са тежњом да се утврди да ли она испуњава услове који су утврђени јавно-правним прописима земље. Овај систем је прихваћен у већини европских држава.

Систем неограничене контроле стране судске одлуке огледа се у томе што се она подвргава контроли, не само у погледу испуњавања формалних услова, него и у погледу њене садржине. Овај систем се примењује у Белгији и једном делу земаља француског правосуђа.

Систем „ревизије из основа" даје право да се приликом контроле стране судске одлуке обухвати њен формални и садржински садржај. По обављеној контроли може да се призна или оспори садржај, а и сачини нови предлог одлуке. Овај систем је напуштен.

Систем покретања новог спора огледа се у томе што тужена страна може да захтева обнову судског поступка. Овај систем присутан је у земљама англосаксонског права.

- систем ограничене судске пресуде има следеће заједничке карактеристике:

- судска пресуда мора да буде правоснажна у земљи у којој је донета.

- судска пресуда мора да буде донета од надлежног суда.

- судска пресуда мора да буде донета поступком у коме се признаје право на одбрану.

- судска пресуда не сме да буде противна јавном поретку земље у којој се тражи извршење.

Наше право не прихвата признање стране судске пресуде уколико је суд по истој ствари или неки други орган у СЦГ донео судску одлуку или, ако је у СЦГ призната нека друга судска одлука.

Такође, наше право не признаје стране судске одлуке уколико не постоји реципроцитет са земљом која тражи признање.

Девети део

ОСНОВЕ МЕЂУНАРОДНОГ

ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Под појмом међународно привредно право подразумева се скуп правних норми којима се регулишу међународни економски односи233, односно целокупност економских трансакција које поједини привредни и остали субјекти економског процеса обављају изван државних граница.

Дати појам међународног привредног права, посматран аналитички, указује да су у оквиру њега присутне две категорије правних норми, и то:

- правне норме које омогућавају остваривање међународнихекономских односа и

- правне норме којима се регулишу међусобни односи у реализацији међународних економских односа.

Посматрано у ширем смислу, међународно привредно право садржи и норме међународног привредног уговорног права којим се регулишу међусобни економски односи физичких лица, који у себи имају елементе иностраности.

233 Ђуровић, Р., Међународно привредно право, XII измењено и допуњено издање, Београд, 2004., стр. 3

2. ДОДИРНЕ ТАЧКЕ И РАЗЛИКЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА СА ДРУГИМ ПРИВРЕДНИМ ГРАНАМА

Међународно привредно право има додирних тачака и разлике са привредним правом, међународним приватним правом, међународним транспортним правом и међународним јавним правом.

Између привредног права и међународног привредног права присутне су извесне додирне тачке. Наиме, обе гране права својим нормама регулишу међусобне односе и положај привредних субјеката у вези са робно-новчаним прометом. Међутим, ове две гране се разликују по томе што се нормама привредног права регулишу међусобни односи привредних субјеката, њихов положај и домен ограничен само на територију једне земље, а супротно томе, норме међународног права примењују се најмање на територији две државе. Надаље, судска пракса у привредном праву не представља извор права, а у међународном привредном праву у англосаксонским земљама она је главни извор права.

Међународно привредно право и међународно приватно право слични су по томе што је третман иностраности присутан код обе гране права. Међутим, разликују се по томе што се нормама међународног привредног права регулишу економски односи привредних субјеката у међународном промету, а нормама међународног приватног права регулишу се индивидуална питања физичких лица (својинска, наследна. статусна, облигациона, правна итд.).

Додирне тачке међународног привредног права и међународног транспортног права огледају се у томе што обе гране права регулишу уговорне односе при пружању саобраћајне услуге. Разлика међу њима је што међународно приватно право третира само уговорне односе физичких лица, док међународно привредно право поред физичких лица обухвата и правна лица.

Додирне тачке међународног привредног права и међународног јавног права огледају се у томе што међународно привредно право регулише само економске односе, а међународно јавно право регулише међународне односе уопште. И као такво оно је шире од међународног привредног права.

3. НАЧЕЛА МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

У оквиру међународног привредног права присутна су следећа начела:

- начело слободе трговине,

- начело слободе саобраћаја,

- начело слободе трансфера новца (новчаних вредности),

- начело савесног испуњавања међународних обавеза и

- начело pacta sunt servanda.

3.1. НАЧЕЛО СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ

Начело слободне трговине настоји да се у свету створе што повољнији услови за продају и куповину материјалних добара и услугa. У пракси, потпуног остварења слободне трговине нема, стога су присутни напори да се створе што повољнији услови за остваривање начела слободне трговине.

У вези са начелом слободне трговине јављају се следећа питања:

- монополи,

- преференцијали и

- изједначавања.

Монополи су супротни начелу слободне трговине и они представљају тржишно стање код кога на страни понуде постоји само један продавац, а на страни тражње мноштво купаца.

Преференцијали су аранжмани уговорени између две или више држава којима се за међународни спољнотрговински промет одобравају одређене повластице.

Присутни су следећи облици преференцијала:

- империјални,

- регионални (територијални),

- аграрни и

- за развој.

Империјални преференцијали су повластице које се примењују у трговини између метропола и њених колонија, као и у међусобним односима између колонија.

Територијални преференцијали присутни су обављању спољно-трговинског промета између земаља у оквиру појединих региона.

Аграрни преференцијали омогућавају повољнији третман пољопривредних производа на уговореним подручјима.

Преференцијали за развој одобравају се приликом увоза индустријских производа из развијених земаља у земље у развоју.

Изједначавање услова трговања је циљ слободне трговине и оно се огледа у чињеници да у трговању сви заинтересовани привредни субјекти уживају исте услове, тј. да нема ограничавања њиховог пословања (нпр. примена клаузуле најповлашћеније нације).

3.2. НАЧЕЛО СЛОБОДЕ САОБРАЋАЈА

Начело слободе саобраћаја подразумева слободан трансфер материјалних добара у спољнотрговинском промету.

Начело слободе саобраћаја обухвата:

- слободу пловидбе на воденим површинама,

- слободну пловидбу у ваздушном простору и

- слободу сувоземног транспорта.

3.2.1. Слободна пловидба на воденим површинама

Слободна пловидба на воденим површинама обухвата пловидбу на морима и међународним рекама.

Под принципом слободне пловидбе морем подразумева се пловидба како у оквиру унутрашњих и територијалних морских вода, тако и отвореним морем и спољним морским појасом.

Унутрашње морске воде сачињава узак морски појас који је повезан са копном, а сачињавају га:

- делови мора између високе границе код плиме и ниске границе код осеке,

- луке,

- заливи,

- затони,

- ушћа река,

- унутрашње море и

- делови мора између архипелага и обале у оквиру архипелага.

Територијално море сачињива појас морске воде који се простире од обале неке државе према отвореном мору. Он се простире на 12 морских миља.

Отворено море сачињавају делови мора који припадају територијалном мору и унутрашњим морским водама.

Спољни линијски појас је део отвореног мора који лежи уз територијално море и по нашим законским регулативама он износи четири морске миље.

Прибрежна држава има право да у својим границама територијалног мора задржи искључиво право на пловидбу и да захтева да се у . :им територијалним водама истиче њена национална застава.

За коришћење слободне пловидбе битно је држављанство брода.

Принцип слободне пловидбе на међународним рекама тежи да се остваре што повољнији услови за пловидбу на међународним рекама.

Принципи слободне пловидбе на међународним рекама утврћени су у завршном акту Бечког конгреса 1915. год., Париским уговором о миру, Барселонском конвенцијом и Београдском конвенцијом о Дунаву из 1948. год.

3.2.2. Принцип слободне ваздушне пловидбе

Под принципом слободне ваздушне пловидбе подразумева се слободан прелет ваздухоплова преко копнених и водених површина.

У правној теорији присутне су различите теорије о ваздушном простору. У пракси је преовладала теорија која сматра да је ваздушни простор потчињен правном режиму копна над којим се налази.

Слобода ваздушне пловидбе регулисана је:

- Париском конвенцијом из 1919. године,

- Чикашком конвенцијом из 1914. године коју сачињавају:

- Конвенција о међународном цивилном ваздушном саобраћају,

- Споразум о међународном ваздушном транзиту и

- Привремени споразум о међународном ваздухопловству.

Веома је значајан додатак завршног акта Чикашке конвенције који је назван „споразум о пет слобода", и то:

- нешкодљив прелет изнад државне територије без спуштања,

- спуштање из техничких разлога ради узимања горива,

- искрцавање путника, поште и робе из завичајне земље ваздухоплова,

- укрцавање путника, поште и робе за завичајну земљу ваздухоплова и

- искрцавање путника, поште и робе у места која се налазе у завичајној земљи ваздухоплова и укрцавање за таква места.

Чикашком конвенцијом о међународном цивилном ваздухопловству призната су права свакој држави на суверенитет над ваздушним простором своје земље.

3.2.3. Принцип слободног сувоземног транспорта

Под принципом слободе сувоземног транспорта подразумева се слободно кретање копнених транспортних средстава на копну.

У пракси, овај принцип се остварује закључивањем међународних уговора и конвенција којима се регулише остваривање копненог саобраћаја.

3.3. НАЧЕЛО СЛОБОДНОГ ТРАНСФЕРА НОВЦА

Под принципом слободе трансфера новца (новчаних вредности) подразумева се слободан проток новца, односно новчаних вредности.

Неограничено је право сваке државе да на својој територији регулише начин плаћања.

У садашњим условима нема јединственог система који омогућава слободан трансфер новца у све делове света, али је то присутно у његовим појединим регионима.

Слободан трансфер новца у извесној мери олакшан је утврђивањем конвертибилности појединих валута. Међутим, њихов промет није несметан јер зависи од утврђивања курса њихове вредности.

3.4. НАЧЕЛО САВЕСНОГ ИСПУЊАВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ ОБАВЕЗА

Начело савесног испуњавања међународних обавеза огледа се у савесном испуњавању преузетих и уговорима утврђених обавеза.

При испуњавању преузетих међународних обавеза морају да буду присутни следећи елементи:

- Морају да се испуне све међународне обавезе које су утврђене уговорима и обичајима.

- Испуњавање преузетих обавеза мора да буде савесно.

- Испуњавање преузетих међународних обавеза мора да будеусмерено само на оне које су у складу са општеприхваћеним начелима и правилима међународног права.

- Неиспуњавање међународних обавеза повлачи одговарајућу одговорност оне стране која је требала то да чини.

- Неиспуњавање међународних обавеза не може да се оправдава одредбама националног права.

3.5. НАЧЕЛО PACTA SUNT SERVANDA

Начело pacta sunt servanda такође подразумева савесно испуњавање међународних обавеза и оно потиче из ранијих периода чије се порекло темељи на религиозним основама закључених уговора између држава, за разлику од начела савесног испуњавања међународних обавеза које се темељи на Повељи Уједињених нација.

4. ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Усвајајући класификацију поф. Ђуровића, разликују се следећи извори међународног привредног права:234

- извори из домаћег законодавства,

- сопствени извори међународног привредног права општег карактера,

- извори права који регулишу међународне пословне операције,

- аутономни извори међународног пословног права.

Извори домаћег законодавства су основни извори међународног привредног права. Наиме, правним правилима домаћег законодавства регулише се спољнотрговински промет материјалних добара и услуга.

Најзначајнији извори су:

- Закон о девизном пословању („Службени лист СФРЈ, бр.23/2002.),

- Закон о предузећима (Службени лист СРЈ, бр. 29/1996.),

- Закон о спољнотрговинском пословању (Службени лист СРЈ, бр. 46/1992., са изменама и допунама у Службеном листу СРЈ, бр. 49/1992., 16/1993., 53/1999., 73/2000. и 23/2001.),

- Закон о страним улагањима (Службени лист СРЈ, бр. 3/2002.),

- Закон о слободним зонама (Службени лист СРЈ, бр. 81/1994.),

- Закон о облигационим односима (Службени лист СФРЈ, бр.29/1978. године, са изменама и допунама у Службеном листу СФРЈ, бр. 39/1986., 4/1989. и 57/1989. и Службеном листу СРЈ, бр. 31/1993.),

- Царински закон (Службени лист СРЈ, бр. 45/1992. са изменама и допунама у Службеном листу СРЈ, бр. 16/1993., 50/1993., 23/2001. и 36/2002.),

- Закон о имовини СР Југославије (Службени лист СРЈ, бр. 41/1993.),

234 Ibidem. стр. 21-35

- Закон о трговини (Службени лист СРЈ, бр. 32/1993., са изменамаи допунама у Службеном листу СРЈ, бр. 50/1993. и 41/1994.),

- Закон о банкама и другим финансијским организацијама (Службени лист СРЈ, бр. 32/1993.),

- Закон о платном промету (Службени лист СРЈ, бр. 3/1992., са изменама и допунама у Службеном листу СРЈ, бр. 16/1993. и 31/1993.),

- Закон о рачуноводству (Службени лист СРЈ, бр. 18/1993.),

- Закон о кредитним пословима са иностранством (Службени лист СРЈ, бр. 42/1992.),

- Закон о уговорима о превозу у железничком саобраћају (Службени лист СРЈ, бр. 42/1992.),

- Закон о уговорима о превозу у друмском саобраћају (Службени лист СРЈ, бр. 26/1995.),

- Закон о превозу у међународном друмском саобраћају (Службени лист СФРЈ, бр. 41/1980, са изменама и допунама у Службеном листу СФРЈ, бр. 56/1980., 33/1987., 80/1989., 29/1990. и Службеном листу СРЈ, бр. 34/1992. и 24/1994.),

- Закон о поморској и унутрашњој пловидби (Службени лист СРЈ, бр. 2/1998.),

- Закон о облигационим односима и основама својинско правним односима у ваздушном саобраћају (Службени лист СРЈ, бр. 12/1999.),

- Закон о финансијском лизингу (Службени гласник РС, бр. 55/2003.),

- Закон о концесијама (Службени гласник РС, бр. 55/2003.),

- Закон о гаранцијском фонду (Службеном гласник РС, бр. 55/2003.).

Сопствене извора међународног привредног права општег карактера сачињавају уговори које је земља закључила са другим земљама или међународним организацијама којима се регулишу одређени међународни економски односи. У исте спадају:

- међународне конвенције, односно вишеструки (мултилатерални) међународни уговори о регулисању одређених питања из привредног права (нпр. Бечка конвенција о међународној продаји робе,

- Конвенција о међународним превозима железницама (COTIF),

- Споразум о међународном робном саобраћају (SMES) и др.

Извори права за регулисање међународних привредних операција су:235

- грађански и трговачки законици или други одговарајући извори права (у земљама common lawa), посебни законици о међународном праву, нпр. Чешка, законик о облигационим односима у Швајцарској, закон о уговорима у ДР Немачкој, као и прописи који садрже одговарајуће прописе за регулисање робних односа са елементом иностраности.

- национални прописи јавног права, првенствено царински и девизни прописи којима се регулишу питања робне размене са иностранством.

- Мултилатералне међународне конвенције, споразуми и унифицирана међународна правила којима се регулише робни промет са елементима иностраности.

- двострани међународни уговори који регулишу питања из области саобраћаја и плаћања.

- аутономно међународно трговачко право.236

Аутономне изворе међународног привредног права карактерише:

- аутономија воље у облигационо-правним односима и

- слобода одређивања извора права и правила по којима пословни субјекти могу да регулишу своје пословне односе.

У оквиру аутономних извора међународног привредног права разликују се:

- Типски уговори за разне послове робног промета,

- Општи услови пословања,

235 Митровић, Д., Клаузуле неодговорности у трговачкој кореспонденцији са страним елементом, Београд, 1965.236 Нпр., Споразум о међународном трговачком праву закључен у Монтевидеу 1940., Конвенција о закону који се примењује на међународну купопродају телесних покретних ствари од 15. јула 1955. године.

- Кодификована правила различитих приватних међународних привредних организација,

- Обичаји и узансе за пословање на одређеном тржишту,

- Прометни обичаји,

- Пословни обичаји,

- Пословни и производни стандарди и

- Арбитражна пракса националних и међународних арбитража.

Типске уговоре за разне облике робног промета сачинили су и донели разни међународни или национални струковни савези.

Опште услове пословања донели су национална удружења привредника две или више земаља, односно међудржавне организације ради остваривања сарадње и кооперације.

Кодификована правила настала су употребом и применом одређених правила и поступака у истим, односно у сличним правним ситуацијама у међународним правним односима. Тако, на пример, позивање уговорних страна у међународним пословним односима на правила INСOTERMS представљају веома чест случај у међународним односима.

Позивање на обичаје и узансе у међународним пословним односима такође представља веома чест извор права.

Прометни обичаји настају мимо узанси и устаљених трговачких обичаја и као такви они представљају извор међународног привредног права у међународном промету робе и услуга.

Пословни обичаји имају широку примену као извор права у међународним пословним односима.

Арбитражна пракса националних и међународних арбитража, као и судска пракса, не представља извор права у међународном привредном праву, али знатно утиче на међународне правне односе.

5. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВРЕДНОГ ПРАВА

Субјекти међународног привредног права су:

- државе,

- међународне организације и

- правна и физичка лица.

За остваривање својих потреба, држава се јавља као субјект привређивања, као и други субјекти (нпр. уговор о зајму, давање одређених гаранција и др.).

Субјекти међународног привредног права могу да буду:

- међународне организације општег карактера и

- међународне организације регионалног карактера.

Међународне организације општег карактера су:

- Организација Уједињених нација (OUN),

- Светска трговинска организација (STO),

- Међународни монетарни фонд (MMF),

- Међународна банка за обнову и развој (IBRD),

- Међународна финансијска корпорација (IFC) и

- Међународно удружење за развој (IDA).

Такође, субјекти привређивања у међународном привредном праву могу да буду регионалне економске организације чија је делатност ограничена на одређено подручје, као што су: Европска унија, која обухвата подручје 15 земаља чланица Уније,

- Организација земаља извозница нафте (ОРЕС),

- Удружење држава југоисточне Азије (ASEAN),

- Латинскоамеричка зона слободне трговине (LAFTA),

- Северноамерички споразум о слободној траговниској размени (NAFTA),

- Регионална кооперација за развој (RCD) и др.

Исто тако, субјекти привређивања у међународном привредном праву, као и код привредног права, могу да буду правна и физичка лица.

6. УГОВОРНИ ОДНОСИ СА ЕЛЕМЕНТОМ ИНОСТРАНОСТИ

Уговорни односи са елементом иностраности су скуп економских трансакција које субјекти међународног привредног права обављају преко државних граница.

У оквиру уговорних односа са елементом иностраности присутне су две категорије, увоз и извоз.

У начелу, извоз (материјалних добара и услуга) се обавља:

- да би се обезбедила средства за плаћање неизбежног и планираног увоза,

- из разних посебних разлога.

У начелу увоз се обавља за следеће категорије робе:

- која на домаћем тржишту не постоји или је има у недовољној количини,

- која је на домаћем тржишту знатно скупља од страног еквивалента,

- материјална добра за која постоји објективна тражња, а за чији увоз су обезбеђена одговарајућа девизна средства.

Уговорни односи са елементом иностраности имају тенденцију пораста како у апсолутном, тако и у релативном смислу.

Уговорни односи са елементом иностраности односе се на куповину и на продају материјалних добара и услуга.

Услугама у спољнотрговинском промету сматрају се следећи послови:237

извођење инвестиционих радова у иностранству и уступање инвестиционих радова страном лицу,

- међународна шпедиција,

- поморско-техничке и истраживачке услуге на мору,

- међународни саобраћај,

- агенцијски послови,

- туристички послови са иностранством,

237 Закон о спољнотрговинском пословању, чл. 22., објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 46/1992.

- пружање лучких и аеродромских услуга у међународном саобраћају,

- складиштење робе у међународном промету,

- организовање међународних сајмова и изложби,

- услуге контроле квалитета и квантитета робе у међународном промету,

- услуге истраживања и атестирања у међународном промету,

- услуге заступања страних лица, продаја стране робе са консигнационих складишта и сервисирање опреме и трајних добара за личну потрошњу,

- продаја робе из слободних царинских продавница,

- обављање привредних делатности у слободној и царинској зони,

- обављање привредне делатности у иностранству,

- остваривање привредних делатности страних лица у нашој земљи.

При обављању послова са елементом иностраности привредни субјекти морају да се придржавају добрих пословних обичаја и да их извршавају поштено и савесно.

Код нас је увоз и извоз робе и услуга слободан. Међутим, одредбама Закона о спољнотрговинском пословању, ради заштите домаће производње и остваривања привредног развоја земље, увоз и извоз појединих врста робе је ограничен.

6.1. НЕКЕ ВРСТЕ УГОВОРА СА ЕЛЕМЕНТОМ ИНОСТРАНОСТИ

Поред уговора о којима је већ било речи, присутни су и следећи уговори о продаји који у себи имају елементе иностраности:

- уговор о продаји инвестиција,

- уговор о извођењу инвестиционих радова у иностранству,

- уговор о продаји електричне енергије.

6.1.1. уговор о продаји инвестиција

Уговор о продаји инвестиција, у пракси, јавља се као уговор о испоруци инвестиционе опреме иностранству и као такав он је посебан сегмент међународне продаје. Предмет овог уговора је инвестициона опрема која се израђује на захтев наручиоца.

Одлике овог уговора су:238

- Он је сложен јер у себи, поред елемената продаје, садржи и елементе уговора о делу и уговора о грађењу,

- предмет уговора је тзв. нефунгибилна роба, која је у то ликој мери индивидуална да се не може заменити робом исте врсте,

- по правилу, овај уговор је са дугим роком јер његово из вршење захтева више времена него код серијске производње.

6.1.1.1. Извори права

Извори права код уговора о међународној продаји инвестиција су:

- Варшавско-оксфордска правила о куповини,

- Хашки закони,239

- Конвенција о уговорима о међународној продаји,240

- INCOTERMS 2000,

- Општи услови пословања,

- Опште узансе за промет робом,

- Закон о решавању сукоба са прописом других земаља у одређеним односима,241

238 Драшкић, М., Међународно привредно уговорно право, шесто измењено и допуњено издање, Београд, 1990., стр. 34239 Хашке законе сачињавају:

-Конвенција о једнообразном закону о међународној продаји телесних и потрошних ствари и

-Конвенција о једнообразном закону о међународној продаји непокретних ствари.240 Конвенција о уговорима о међународној продаји робе, донета је у Бечу 1980. године. Наша земља ју је усвојила и ратификовала.241 Закон о решавању сукоба са прописима других земаља, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 42/1982.

Закон о промету робе и услуга са иностранством,242

- Царински закон,

- Закон о девизном пословању,

- Закон о кредитним односима са иностранством,

- пословни обичаји.

6.1.1.2. Закључивање уговора

При закључивању уговора о продаји инвестиција присутне су следеће специфичности.

Прво, пре закључивања уговора обављају се дуготрајни преговори у оквиру којих уговорне стране припремају елаборате, пројекте и осталу документацију на основу које треба да се изгради одређена инвестиција.

При томе, према одредбама Женевских општих усова (чл. 3.), подаци за масе, димензије, цене, капацитете и други подаци из каталога, проспеката, рекламних огласа, циркуларних писама и листа приближних цена имају само информативни карактер, осим у случајевима када се уговорне стране на њих позивају.

Друго, уговор о продаји инвестиција мора да буде закључен у писменој форми.

Према одредбама Женевских општих услова, уговор о продаји инвестиција је закључен када продавац после пријема поруџбине писмено пошаље прихват и то у року који је купац евентуално одредио (чл. 2. Општих услова за набавку инвестиција).

Уколико је продавац, дајући чврсту понуду, одредио рок за њен прихват, уговор се сматра закљученим када купац пошаље писмени прихват пре истека тог рока. Уговор се сматра закљученим ако прихват стигне најкасније недељу дана после истека рока.

6.1.1.3. Права и обавезе испоручиоца

242 Закон о промету роба и услуга са иностранством, објављен у Службеном листу СФРЈ, бр. 66/1985.

На основу закљученог уговора о продаји инвестиција, испоручилац стиче право:

- да од купца захтева исплату оног износа који је уговором утврђен,

- да у уговор унесе клаузулу којом се дозвољава измена уговорене цене у складу са променама које су настале у процесу производње и у вредности валута,

- придржаја својине на испоручене инвестиције, под условом да је то допуштено законом,

- да после протока две трећине приближно утврђеног рока за испоруку уговорених инвестиција затражи од купца да се утврди чврст рок испоруке; уколико уговором није утврђен рок испоруке, испоручилац опреме такав захтев може да поднесе после шест месеци од дана закључења уговора,

- да после изградње инвестиције позове купца да је преузме.

Испоручилац је дужан да:

- купцу преда уговором предвиђену инвестицију у року који је утврђен уговором,

- у случају доцње купцу исплати уговором утврђене пенале обрачунате у процентима за сваки дан закашњења,

- у гарантном року отклони утврђене недостатке,

- на захтев купца на почетку гарантног рока достави купцу обавештења и нацрте који he купцу омогућити инсталирање, стављање у погон и одржавање набављених инвестиција.

6.1.1.4. Права и обавезе купца

На основу закљученог уговора, купац има право да:

- од продавца, односно испоручиоца тражи потребна обавештења о инвестицији и техничку документацију за њено коришћење,

- уколико је уговором предвиђено, преко својих прописно опуномоћених представника контролише и проверава квалитет употребљеног материјала и делова материјала, и то како за време изградње инвестиције, тако и после њеног завршетка,

- затражи да се обави проба пре преузимања инвестиције.

Такође, купац је дужан да:243

- на захтев друге стране олакша испоручиоцу, односно извођачу „на начин како најбоље буде знао и могао" да дође до потребних обавештења у погледу локалних закона и уредаба које се односе на извођење радова и таксе и дажбине у вези с њима,

- обави припремне радове у складу са нацртима и инструкцијама које је добио од испоручиоца, а који морају да буду завршени у договореном року,

- за извршиоце радова обезбеди радне услове: одговарајући смештај и исхрану радне снаге,

- бесплатно стави на располагање испоручиоцу, односно извођачу радова прибор, потрошни материјал, воду, енергију, просторије за смештај материјала, алата и одеће,

- сноси оправдане уговорене трошкове, путне трошкове и трошкове превоза извођача, кар и накнаду за одвојени живот за време проведено на раду,

- на захтев испоручиоца, односно извођача, бесплатно стави на располагање потребну радну снагу у оном обиму како је то предвиђено уговором,

- детаљно обавести испоручиоца, односно извођача о мерама безбедности које је дужно да поштује његово особље.

6.1.1.5. Престанак уговора о продаји инвестиција

Уговор о продаји инвестиција престаје:

- његовим извршењем,

- истеком рока на који је закључен,

- престанком постојања једне уговорне стране,

- споразумним одустајањем уговорних страна од уговора.

6.1.2. Уговор о извођењу инвестиционих радова у иностранству

243 Општи услови за извођење инвестиција, чл. 5., Економска комисија УН.

Уговор о извођењу инвестиционих радова у иностранству регулише уговорне односе између извођача радова и наручиоца инвестиционих радова.

Он представља уговор који у себи садржи елементе уговора о продаји и уговора о грађењу. Међутим, елементи уговора о продаји преовлађују.

Према одредбама Закона о спољнотрговинском пословању, под појмом извођење инвестиционих радова у иностранству подразумева се следеће:244

- израда инвестиционих програма, експертиза и студија, просторних и урбанистичких планова, идејних, главних и детаљних пројеката и инвестиционо техничке документације, лицитационе документације (тендер документације) и друге инвестиционе документације за објекте и радове,

- извођење геодетских, геолошких и мелорационих радова опремањем земљишта, подизање земљишних култура и комунално уређење земљишта,

- извођење грађевинских, занатских, рударских, хидротехничких и других радова, као и радова унутрашњег уређења и декорације,

- извођење инсталационих, монтажних и демонтажних радова и радова на одржавању и ремонту индустријских и других постројења,

- стављање у погон постројења и опреме изграђених објеката, руковођење радовима, техничко управљање погонима или производњом и одржавањем изграђених погона и постројења,

- изградња комплетних објеката и испорука опреме, делова и технолошких линија и осталих компоненти,

- организација изградње комплетних објеката (инжињеринг), извођачки инжењеринг и саветодавни (консалтинг) инжињеринг,

- стручно технички надзор над извођењем инвестиционих радова у иностранству,

244 Закон о спољнотрговинском пословању, чл. 33., објављен у Службеном листу СРЈ, бр. 46/1992. са изменама и допунама у Службеном листу СРЈ, бр. 49/1992., 16/1993., 24/1994. и 28/1996.

- пружање стручне помоћи, односно консултантских услуга у току изградње,

- одржавање и ремонт изграђеног објекта,

- обука радника, пренос знања и искуства и организовање производње у изграђеним објектима и

- други послови извођења инвестиционих радова у иностранству.

6.1.2.1. Извори права

Извори права за уговор о извођењу радова у иностранству су:

- Општи услови за набавку и монтажу инвестиционе опреме у увозу и извозу сачињени под окриљем Економске комисије за Европу УН,

- Закон о спољнотрговинском пословању,

- Закон о страним улагањима,

- Општи услови за обављање инвестиционих радова (UNU).

6.1.2.2. Закључивање уговора

Сматра се да је уговор о извођењу инвестиционих радова у иностранству закључен када извођач инвестиционих радова, после пријема поруџбине, пошаље наручиоцу радова писменим путем свој прихват и то у року који је наручилац радова одредио.

Уколико је извођач радова одредио рок за њен прихват, сматра се да је уговор закључен уколико прихват стигне недељу дана после истека рока.

Уговор за извођење инвестиционих радова у иностранству, према позитивним законским одредбама, могу да закључе предузећа која испуњавају услове опште подобности.

Услови испуњавања опште подобности су:245

- поседовање одређеног стручног кадра,

- расположивост механизације, алата и друге потребне опреме,

- расположивост потребним пословним средствима,

245 Костадиновић, С., Међународно привредно право, Суботица, 1998., стр. 246

- референце о успешном и квалитетном учешћу у изради значајнијих инвестиционих објеката у земљи и иностранству и

- позитивни финансијски резултати.

6.1.2.3. Права и обавезе извођача и наручиоца инвестиционих радова у иностранству

Права и обавезе извођача и наручиоца инвестиционих радова у иностранству са малим изменама идентични су као и код уговора о продаји инвестиција са елементом иностраности.

6.1.2.4. Престанак уговора о извођењу инвестиционих радова у иностранству

Уговор о извођењу инвестиционих радова у иностранству престаје:

- завршетком инвестиционих радова,

- споразумним одустајањем уговорних страна,

- истеком рока на који је закључен,

- престанком постојања једне уговорне стране.

6.1.3. Уговор о продаји електричне енергије

Уговором о међународној продаји електричне енергије регулише се куповина и продаја електричне енергије између продавца и купца који имају елемент иностраности.

Наша правна теорија електричну енергију третира као објект грађанског права.

Куповина електричне енергије регулише се међудржавним споразумом заинтересованих држава.

Испорука електричне енергије може да се уговори на основу позајмице и враћања електричне енергије, с тим што се у уговором одређеним периодима врши обрачун о испорученој и враћеној енергији, а разлика се плаћа у уговореној валути.

На уговор о испоруци електричне енергије примењују се извори за уговор о продаји.

6.1.4. Уговор о продаји транспортних средстава

Уговор о продаји транспортних средстава је специфичан облик уговора о продаји.

Специфичност транспортних средстава огледа се у следећим чињеницама:

- транспортна средства имају велику новчану вредност,

- она морају да буде безбедна за руковање и одржавање,

- њихово преузимање обављају посебне техничке комисије, које их тестирају и након тога дају своје мишљење о степену њихове способности, односно подобности за употребу; дакле, оне дају сагласност за њихову регистрацију за употребу у јавном саобраћају.

6.1.5. Уговор о лизингу

Уговор о лизингу је уговор којим се давалац лизинга обавезује да уступи на коришћење кориснику лизинга уговором утврђену садржину (опрему или целокупна постројења), а корисник лизинг да ће их користити при преивређивању, уз плаћање угоовором утврђене накнаде.

Лизинг послови могу да буду разврстани према:

- трајању лизинга,

- предмету лизинга,

- коришћењу лизинга,

- врсти лизинг угоовра.

У односу на време трајања лизинга, лизинг послови мобу да буду:

- кратикорични и

- дугорочни.

Краткорочни лизинг послови ограничену су на период од једне до три године, а дугорочни су они код којих лизинг послови трају дуже од три године.

Такође, у односу на време трајања, присутне су следеће врсте лизинга:

- временски лизинг,

- ротирајући лизинг и

- повратни лизинг.

Временски лизинг је она врста лизинга код кога се уговором предвиђа време коришћења предмета лизинга који се по истеку уговором утврђеног рока враћа даваоцу лизинга.

Ротирајући лизинг је онај лизинг којим је уговором утврђено време коришћења, с тим што корисник лизинга по истеку уговореног рока има могућност да га продужи или да предмет лизинга замени савременијим облицима.

Повратни лизинг је онај облик лизинга код кога се предмет лизинга по истеку рока утврђеног уговором продаје кориснику лизинга.

Према предмету лизинга, лизинг послови могу да буду:

- лизинг инвестиционе опреме,

- лизинг комплетних постројења и

- лизинг робе широке потрошње.

Лизинг инвестиционе опреме је врста лизинга којим давалац лизинга уступа на коришћење кориснику лизинга покретна инвестициона средства, као што су транспортна средства (камиони, булдожери), грађевинске машине, компјутери, итд.

Лизинг комплетних постројења је врста лизинга којим давалац лизинга даје кориснику лизинга на коришћење комплетна инвестициона средства (базени, спортске хале и др.).

Лизинг робе широке потрошње је врста лизинга који се односи на давање на коришћење робе широке потрошње домаћинствима, као што су фрижидери, замрзивачи, телевизори, машине за прање веша, итд.

Према коришћењу лизинг предмета, разликује се:

- лизинг неупотребљаваних предмета и

- лизинг употребљаваних предмета

Лизинг неупотребљаваних предмета је врста лизинга када давалац лизинга даје кориснику на коришћење нове предмете, а код лизинга употребљаваних предмета давалац лизинга даје на коришћење кориснику лизинга предмете који су коришћени.

Према врсти, лизинг уговори могу да буду:

- Стандардни лизинг уговори,

- Лизинг уговори са правом опције и

- Лизинг уговори са клаузулом о праву куповине.

Стандардни лизинг уговор је онај уговор којим давалац лизинга даје на коришћење кориснику лизинга предмете који су предвиђени уговором, с тим да се они по истеку уговора врате, односно да се продужи време њиховог коришћења.

Лизинг уговор с правом опције је она врста лизинг уговора којим корисник лизинга по истеку рока коришћења предмет лизинга може да врати даваоцу лизинга или да га откупи.

Лизинг уговор са клаузулом о праву куповине је она врата лизинг уговора која кориснику лизинга омогућава да предмет лизинга купи по истеку уговорног рока.

6.1.5.1. Закључивање уговора

Уговор о лизингу је закључен када га потпишу обе уговорне стране. Уговор о лизингу обухвата:

- предмет лизинга,

- време трајања лизинга и

- цену лизинг посла.

6.1.5.2. Извори права

Извори права код уговора о лизингу су:

- Закон о спољнотрговинском пословању,

- Закон о девизном пословању,

- Закон о кредитним пословима са иностранством,

- Закон о облигационим односима,

- Конвенција UNDROIT о међународном финансијском лизингу из 1988. године.

6.1.5.3. Права и обавезе даваоца лизинга

На основу закљученог уговора о лизингу, давалац лизинга има право да:

- од корисника лизинга наплати уговорени износ закупнине у месечним ратама,

- на треће лице пренесе потраживања лизинг накнада од корисника лизинга,

- у уговор о лизингу унесе разне заштитне клаузуле.

Давалац лизинга је дужан да:

- кориснику лизинга стави на располагање уговором предвиђени предмет лизинга; уколико он не располаже тим предметом, дужан је да га набави од одговарајућег произвођача.

- корисника лизинга заштити од физичких и материјалних недостатака предмета лизинга,

- одржава предмете лизинга.

6.1.5.4. Права и обавезе корисника лизинга

На основу закљученог уговора о лизингу, корисник лизинга има право:

- од даваоца лизинга захтева да му се стави на располагање уговором предвиђени предмет лизинга,

- раскине уговор о лизингу уколико се давалац лизинга не придржава уговорних обавеза,

- од даваоца лизинга тражи отклањање уочених недостатка на предмету лизинга.

Корисник лизинга је дужан да:

- даваоцу лизинга редовно уплаћује уговором утврђене рате за коришћење уговореног предмета лизинга,

- прихвати испоруку предмета лизинга,

- се за време трајања коришћења лизинг предмета о њима

- стара с пажњом доброг привредника, и

- по истеку рока утврђеног уговором лизинг предмете врати даваоцу лизинга.

6.1.5.5. Престанак уговора о лизингу

Уговор о лизингу престаје:

- истеком уговореног рока,

- отказом уговорних страна,

- престанком постојања једне уговорне стране.

6.1.6. Уговор о франшизингу

Уговор о франшизингу је уговор којим се давалац франшизинга обавезује да обавља како периодичне и поједине привредне услуге, тако да преноси своје знање и искуство у производњи и пословању, уз обавезу примаоца франшизинга да плати износ накнаде утврђен уговором.

У привредној пракси јављају се три врсте франшизинга:

- производни франшизинг,

- прометни франшизинг и

- индустријски франшизинг.

Производни франшизинг је онај код кога давалац франшизинга уступа примаоцу франшизинга искључиво право продаје одређених производа на уговором утврђеној територији, односно на одређеном тржишту.

Прометни франшизинг обухвата пружање услуга које обухватају уступање права:

- искоришћавања стеченог пословног и техничког знања,

- коришћења фирме, жига и других знакова разликовања и

- коришћења постојећих технолошких поступака и патената.

Индустријски франшизинг обухвата обављање дела технолошког процеса производње.

6.1.6.1. Закључивање уговора о франшизингу

Уговор о франшизингу се закључује писменим путем попуњавањем формулара типског уговора који је унапред припремио давалац франшизинга. Закључивање уговора на оваЈ начин обезбеђује истоветни положај свих корисника.

6.1.6.2. Извори права

Извори права за уговор о франшизингу су:

- Закон о спољнотрговинском пословању,

- Закон о облигационим односима,

- Закон о девизном пословању,

- Правила о примени Римског уговора на категорије о франшизингу.

6.1.6.3. Права и обавезе даваоца франшизинга

На основу закљученог уговора о франшизингу, давалац франшизинга има право да:

- од корисника франшизинга наплати уговором утврђени износ накнаде,

- раскине уговор уколико се корисник франшизинга не придржава уговором утврђених обавеза,

- повремено ненајављен или најављен, обавља надзор над радом примаоца франшизинга.

Давалац франшизинга је дужан да:

- уступи примаоцу франшизинга искључиво право продаје робе и услуга, уз обавезу да неће ником другом на уговореном подручју давати иста или слична права,

- кориснику стави на располагање све податке о тржишту,

- примаоца франшизинга редовно снабдева робом, сировинама и резервним деловима,

- организовано обавља послове развоја и истраживања у вези с робом и услугама које су предмет франшизинга.

6.1.6.4. Права и обавезе примаоца франшизинга

На основу закљученог уговора о франшизингу прималац франшизинга има право да:

- од даваоца франшизинга тражи објашњења, стручне савете и помоћ за решавање постојећих проблема,

- раскине уговор уколико се давалац франшизинга не придржава уговорених обавеза.

Прималац франшизинга дужан је да:

- у оквиру своје делатности, а на уговореном подручју обавља продају даваоца франшизинга, као и услуге под његовим жигом и упутствима,

- за уговорна права даваоцу франшизинга плаћа уговором утврђене новчане износе,

- настоји да се остварују послови којима се унапређује пласман робе и услуга,

- омогући контролу даваоца франшизинга,

- закључује уобичајена осигурања од ризика пословања.

6.1.6.5. Престанак уговора о франшизингу

Уговор о франшизингу престаје:

истеком уговорног рока,

- раскидом уговора од једне уговорне стране,

- престанком постојања једне уговорне стране.

6.1.7. Уговор о Know-How-y

Под уговором о Know-How y подразумева се уговор којим се једна страна (давалац Know-How-a) обавезује да другој страни (кориснику Know-How-a) пренесе одређена знања и искуства у погледу технике и технологије, као и пословно и финансијско искуство у истом домену, а друга страна (корисник Know-How-a) се обавезује да за то плати уговором утврђен новчани износ.

6.1.7.1. Закључивање уговора

Уговор о Know-How-y закључује се писменим путем. Закључени уговори о Know-How-y са елементом иностраности морају да се пријаве надлежном савезном органу у року од 30 дана од дана њиховог потписивања.

6.1.7.2. Извори права

Код уговора о Know-How-y примењују се следећи извори права:

- Закон о облигационим односима,

- Закон о спољнотрговинском пословању и

- Водич за састављање уговора о међународном уступању Кnow-How-a у металопрерађивачкој индустрији, који је сачинила Економска комисија за Европу УН.

За овај уговор је карактеристично да га Закон о облигационим односима карактерише као уговор о лиценци, а Закон о спољнотрговинском пословању као уговор о Know-How-y.

По мишљену проф. Драшкића, разлика није терминолошка јер је појам права индустријске својине шири од права која се уступају путем лиценце.246

6.1.7.3. Права и обавезе даваоца Know-How-a

На основу закљученог уговора о Know-How-y, давалац Know-How-a има право да:

- од корисника наплати уговором утврђени износ,

- за себе задржи право даљег коришћења свог знања и стечених искустава,

- раскине уговор уколико се корисник Know-How-a не придржава уговорених обавеза.

Давалац Know-How-a је дужан да:

- кориснику Know-How-a пренесе уговором утврђен обим знања и искустава у погледу технологије,

- кориснику Know-How a, на његов захтев даје потребна упутства и обавештења у вези с применом одређеног знања.

6.1.7.4. Права и обавезе корисника Know-How-a

246 Драшкић. М., Међународно привредно уговорно право, Београд, 1990., стр. 343

Корисник Know-How-a има право да:

- од даваоца Know-How-a тражи потребна обавештења и упутства у вези с применом пренетог знања, искустава и технологије,

- раскине уговор уколико се давалац Know-How-a не придржава уговорних обавеза.

Корисник Know-How-a је дужан да:

- примењује, допуњује унапређује и даље развија примењениначин искуства и знања и да га заштити,

- самостално одлучује о набавци или коришћењу сировина ипотребног репродукционог материјала,

- извози производе и услуге у друге земље, осим у земљедаваоца Know-How-a,

- даваоцу Know-How-a правовремено измирује обавезе утврђене уговором о Know-How-y.

6.1.7.5. Престанак уговора о Know-How-y

Уговор о Know-How y престаје:

- истеком уговорног рока,

- раскидом уговора од било које уговорне стране,

- престанком постојања једне уговорне стране.

6.1.8. Уговор о бартеру

Уговор о бартеру је уговор којим се две земље обавезују да ће на основу уговорених услова обављати размену робе и услуга.

Постоје следећи облици бартер послова:

- класични бартер,

- паралелни бартер,

- узајамни бартер,

- Unic time бартер и

- Вау back бартер.

Класични бартер послови се заснивају на уговору о испоруци робе и услуга који су закључиле уговорне стране директно без укључивања трећег партнера. Испорука робе и услуга обавља се истовремено.

Парелелни бартер послови су они код којих се најпре закључи базни уговор о бартеру, а потом додатни уговор којим се утврђују услови за реализацију бартер послова који могу да буду синхронизовани и несинхронизовани.

Узајамни бартер послови су они послови код којих се закључују два уговора, а њихова се реализација обавља истовремено. Уговором се утврђују врсте робе и услуга које ћe се увозити и извозити из једне земље у другу. Ови послови се одвијају несинхронизовано, а плаћање и испорука одвијају се одвојено. Код ове врсте бартер послова могуће је учешће трећег лица.

Код Unic team бартер послова закључују се два уговора између уговорних страна које припадају различитим земљама. Један уговор се закључује за базне послове, а други за противиспоруке. Послови противиспоруке се одвијају се на основу базног уговора.

Код Вау Back послова извозник се обавезује да ћe од увозне стране за извезене машине и опрему примити одређене производе, не упуштајући се у то да ли су они произведени извезеним машинама или опремом.

Сличност бартера и компензационих послова огледа се у томе што се код бартера, као и код компензационих послова, увоз стране робе и услуга условљава извозом домаће робе и услуга.

Основна разлика између бартера и компензационих послова огледа се у томе што се код бартера свака пошиљка плаћа посебно, што није случај код компензационих послова.

6.1.8.1. Закључивање уговора

Пре закључивања уговора о бартеру стране које намеравају да закључе уговор усклађују робне листе на основу којих ћe извршити овај уговор. Уговор о бартеру може да буде јединствен или се закључују два уговора, од којих је један базни, а други регулише испоруке из основног уговора.

Специфичност уговора о бартеру огледа се у облику плаћања, тј. извезена роба и услуге наплаћују се увозом робе и услуга, односно контраиспоруком, а по завршетку посла саставља се коначна калкулација оствареног бартер аранжмана. Уговор о бартеру закључује се писменим путем, а он се сматра закљученим када га потпишу обе уговорне стране.

6.1.8.2. Извори права

Извори права код уговора о бартеру идентични су као код Уговора о продаји.

6.1.8.3. Права и обавезе уговорних страна

Права и обавезе уговорних страна код уговора о бартеру зависни су од врсте уговора.

Основна обавеза уговорних страна обухвата обострану размену робе и услуга које се налазе на листама које су сачиниле уговорне стране. Уговорне стране су дужне да се придржавају уговором преузетих обавеза.

Такође, уговором се утврђују и права уговорних страна, од којих је основно да се по завршеном бартер послу изврши коначни обрачун и да страна која је више испоручила робу или услуге то новчано изрази у обрачунским доларима или другој валути, а да дугујућа страна то исплати.

6.1.8.4. Престанак уговора о бартеру

Уговор о бартеру престаје:

- извршењем уговореног бартер посла.

- раскидом уговора од било које уговорне стране

- у случајевима када се уговорени бартер послови из оправданих разлога не могу обавити.

6.1.9. Уговор о продаји робе са консигнационог складишта

Уговор о продаји робе са консигнационог складишта је уговор којим се консигнатор обавезује да ће уговорену робу консигнанта чувати и продавати трећим лицима у своје име, а за рачун консигнанта, уз одговарајућу провизију.

6.1.9.1. Извори права

Извори права за уговор о продаји робе са консигнационог складишта су:

Закон о спољнотрговинском пословању,

- Закон о облигационим односима.

6.1.9.2. Закључивање уговора о продаји робе са консигнационог складишта

Уговор о продаји робе са консигнационог складишта мора да буде закључен у писменом облику.

У уговору морају да буду наведени следећи елементи:

- назив и седиште страног лица,

- назив и седиште предузећа које закључује уговор,

- предмет уговора са назначењем робе,

- права и обавезе уговорних страна,

- висина провизије и основица за израчунавање,

- вредност робе исказана у страној валути,

- трошкови транспорта и осигурања робе,

- трошкови ускладиштења и одржавања консигнације,

- начин решавања спорова и

- место и датум закључивања уговора.

Уговором о продаји стране робе са консигнационог складишта мора да се прецизира да се ради о опреми, трајним материјалним добрима за личну потрошњу, резервним доловима, сировинама и репродукционом материјалу, готовим лековима и медицинском и санитетском материјалу.

6.1.9.3. Права и обавезе консигнатора

На основу закљученог уговора о продаји робе са консигнационог складишта, консигнатор има право:

- на провизију чија је висина утврђена уговором,

- да раскине уговор уколико се консигнант не придржава уговором утврђених обавеза.

Консигнатор је дужан да:

- осим непосредне продаје робе, пружа и друге услуге које се односе на унапређење саме продаје, као што су промоције, истраживања тржишта, сервисирање и службеном,

- продаје страну робу, обрачунава и плаћа консигнанту у страној валути,

- у свом књиговодству робу на консигнацији приказује одвојено од своје робе и сноси одговорност за евентуални мањак или оштећење робе,

- слањем копија фактура редовно обавештава консигнанта,

- смести робу у консигнационом складишту одвојено по врстама,

- непродату робу врати консингнанту.

6.1.9.4. Права и обавезе консигнанта

На основу закљученог уговора о продаји страна робе са консигнационог складишта, консигнант има право да:

- од консигнатора тражи да се придржава уговорних обавеза,

- тражи повраћај непродате робе.

Консигнант је обавезан да:

- консигнатору редовно уплаћује уговором утврђени износ провизије,

- обезбеди сервис, потрошни материјал. прибор и резервне делове за одржавање робе коју је консигнатор продао са консигнационог складишта, у трајању од најмање три године,

- сноси трошкове транспорта и осигурања робе до њене испоруке складишту.

6.1.9.5. Престанак уговора о продаји робе са консигнационог складишта

Уговор о продаји робе са консигнационог складишта престаје:

- извршењем уговорних обавеза,

- протоком уговореног рока,

- раскидом уговора и

- престанком постојања једне уговорне стране.

6.1.10. Уговор о заступању страних лица

Уговором о заступању страних лица заступник се обавезује да ће у име и за рачун страног лица обављати послове који се односе на уговоре о куповини, продаји робе или пружању услуга, као и на обављање послова који се односе на закључивање тих уговора.

6.1.10.1. Извори права

Извори права за уговор о заступању страних лица су:

- Закон о спољнотрговинском пословању,

- Закон о облигационим односима,

- Уредба о поступку остваривања права на ослобађање од плаћања царина.

6.1.10.2. Закључивање уговора о заступању страних лица

Уговор о заступању страних лица закључује се у писменом облику. Уговор о заступању страних лица мора да садржи следеће елементе:

- назив и седиште страног лица,

- назив и седиште предузећа које закључује уговор,

- предмет уговора,

- права и обавезе уговорних страна,

- висину провизије и основицу за израчунавање провизије (паритет),

- обавезу страног лица да слањем копије фактуре редовно обавештава заступника о директно закљученим пословима, односно о пословима закљученим без посредовања заступника,

- начин решавања спорова,

- место и датум његовог закључења и рок на који се он закључује.

- уговор о заступању трећег лица може да садржи и друге елементе о којима треба да се споразумеју уговорне стране, с тим што уговор о заступању не може да буде краћи од годину дана од његовог регистровања код надлежног органа.

6.1.10.3. Права и обавезе заступника и страног лица

Права и обавезе заступника и страног лица утврђују се уговором о заступању страних лица.

6.1.10.4. Престанак уговора о заступању страних лица

Уговор о заступању страних лисца престаје:

- испуњењем уговором утврђених обавеза како од страног заступника, тако и од страног лица,

- протоком уговором утврђеног рока,

- раскидом уговора и

- престанком постојања једне уговорне стране.

6.1.11. Закон о концесији

Уговор о концесији је уговор којим се предмет уговора даје на коришћење концесионару.

Уговор о концесији садржи одредбе о:247

- уговорним странама, предмету концесије, укључујући опис објекта, уређаја, постројења,

- року трајања концесије и условима под којима се тај рок може продужити, дужини трајања припремних радњи,

- начину и роковима обезбеђивања средстава за финансирање концесионе делатности (финансијски план) и динамику његовог улагања, висини и начину обезбеђивања гаранција за извршавање концесионе обавезе,

- условима обављања концесионе делатности,

- стандардима производа и услуга, трансферу технологија,

- критеријумима за одређивање цена, тарифа производа и услуга за крајње кориснике,

- концесионој накнади (висина, рокови, услови и начин плаћања),

- правима и обавезама у погледу преузимања мера обезбеђивања опште сигурности, заштите здравља и заштите животне средине, као и одговорности за накнаду штете проузроковане угрожавањем опште сигурности и заштите животне средине.

247 Закон о концесијама, објављен у Службеном гласнику Републике Србије, бр. 55/2003.

- праву на пренос концесије,

- времену и начину предаје непокретности, објеката, уређаја или постројења и стању у којем се оне морају предати,

- условима измена или раскида уговора и њиховим последицама, промењеним околностима у којем се оне морају предати,

- условима измена или раскида уговора и њиховим последицама, промењеним околностима и вишој сили,

- начину решавања спорова и примени меродавног права,

- друге одредбе о којима се споразумно договоре обе уговорне стране.

Такође, уговором се утврђује и начин међусобном обавештавања о извршењу уговора, начину вршења контроле тог извршења и остваривања права и обавеза уговорних страна.

6.1.11.1. Предмет уговора о концесији

Предмет уговора о концесији могу бити:248

- истраживање и експлоатација свих врста минералних сировина,

- изградња, одржавање и коришћење водопривредних објеката, укључујући бране и акумулациона језера, система за снабдевање водом и њену дистрибуцију, систем за наводњавање и одводњавање и система за санитацију,

- изградња, одржавање и коришћење путева или реконструкција, модернизација, одржавање или коришћење јавне железничке инфраструктуре и организовање и регулисање железничког саобраћаја,

- изградња, одржавање и коришћење објеката ваздушног саобраћаја, опреме и аеродрума или њихова реконструкција, моедернизација, одржавање и коришћење,

- изградња, одржавање и коришћење телекомуникационих објеката или њихова реконструкција, модернизација и коришћење,

248 Ibidem, чл. 5.

- изградња, одржавање и коришћење нафтовода, гасовода, објеката за складиштење, трнспорт и дистрибуцију гаса или њихова реконструкција, модернизација, одржавање и коришћење,

- изградња, одржавање и коришћење комуналних објеката ради обављања комуналне делатности,

- изградња, одржавње и коришћење енергентских и других објеката ради производње, чувања, преноса и дистрибуције електричне и топлотне енергије или њихова реконструкција, модернизација, одржавање и коришћење,

- изградња, одржавање и коришћење комуналних објеката ради обављања комуналних делатности,

- изградња, одржавање и коришћење енергетских и других објеката ради производње, чувања, преноса и дистрибуције електричне и топлотне енергије или њихова реконструкција, модернизација, одржавање и коришћење.

- уређивање, обнављање и коришћење обала река и језера,

- изградња, одржавање и коришћење здравствених установа или њихова реконструкција, модернизација, одржавање и коришћење и пружање здравствених услуга,

- изградња спортско-рекреационих објеката, спортских терена и простора за спорт и рекреацију, укључујући објекта за рекреацију, спортске и културне активности,

- коришћење термалних извора у здравствене и производне сврхе,

- изградња објеката, реконструкција, модернизација и коришћење постојећих објеката у бањама, подручјима са природно-лековитим својствима и другим природним вредностима ради њиховог коришћења,

- изградња, одржавање и коришћење објеката туристичке инфраструктуре или њихова реконструкција, модернизација, одржавање и коришћење.

Предмет концесије може да буде и обављање других делатности.

6.1.11.2. Закључивање уговора о концесији

Уговор о концесији у писаној форми закључује Влада у име и за рачун Републике и концесионара, односно већи број концесионара, односно лице које је овлашћено за закључивање уговора.

Уговор о концесији евидентира се Регистру концесија које води надлежно министарство за те послове.

Правни основ за закључивање уговора о концесији је Закон о концесијама.

Права и обавезе даваоца концесије и концесионара утврђују се уговором о концесији.249

249 Срдић, М., Пословно и финансијско право, Чачак, 2006.

Литература

Андријашевић, М, Право удруженог рада са основама права, Београд, 1988.

Антимонополски закон, Службени лист СРЈ, бр. 29/1996.

Антонијевић, 3., Привредно право организација удруженог рада и послови промета, Београд, 1979.

Беговић, Б., Шеријатско брачно право, Београд, 1993.

Благојевић, Б., Грађанско-правни облигациони однос, Београд, 1952.

Братиславски споразум о општим правима превоза

Бриселски споразум о пловидби Дунавом

Васиљевић, М., Пословно право, Београд, 2000.

Вишестрани споразум о комерцијалним правима у железничком саобраћају, Париз, 1955.

Водинелић, В., Правна лица, Увод у грађанско право, Београд, 1995.

Вукадиновић, Г. и Степанов, Р., Теорија права I, Петроварадин, 2001.

Голдштајн, А., Арбитража у међународној трговини, конвенције и правилници о спољнотрговинском пословању, Београд, 1964.

Додатак А Конвенције о међународним превозима железницама COTIF Једнообразна правила о међународном превозу путника и пртљага (CIV) са Једнообразним допунским одредбама (DCU)

Додатак Б Конвенције о међународним превозима железницама COTIF - Једнообразна правила о међународном превозу ствари железницама (CIV) са Једнообразним допунским одредбама (DCU)

Драшкић, М., Међународно привредно уговорно право, Београд, 1990.

Друштвени договор о начину и условима за вршење послова заступања иностраних фирми, Службени лист СФРЈ, бр. 2/1974.

Дубоњић, Р., Економија и менаџмент, Београд, 1995.

Европска конвенција о међународној трговинској арбитражи

Европски споразум о раду посада возила која врше међународни друмски саобраћај, Службени лист СФРЈ, бр. 8/1964.

Женевска конвенција из области меничног права

Женевска конвенција о извршавању страних арбитражних одлука

Женевски протокол о арбитражним клаузулама

Живановић, Т., Систем синтетичке правне филозофије, Београд, 1950.

Закон o уговору o превозу у друмском саобраћају, „ Службени лист СРЈ, бр. 26/1995.

Закон о меници, Службени лист ФНРЈ, бр. 104/1946 и Службени лист СФРЈ, бр. 14/1980.

Закон о Агенцији за приватизацију, Службени гласник Републике Србије, бр. 38/2001.

Закон о Агенцији за привредне регистре, Службени гласник Републике Србије, 55/2004.

Закон о Агенцији за развој малих и средњих предузећа, Службени гласник Републике Србије, бр. 65/2001.

Закон о Акцијском фонду, Службени гласник Републике Србије, бр. 38/2001.

Закон о ауторском праву, Службени лист СФРЈ, бр. 19/1978 и 24/1988.

Закон о банкама и другим финансијским организацијама, Службени лист СРЈ бр. 24/1994. и 81/1995.

Закон о ваздушној пловидби, Службени лист СРЈ, бр. 34/1992.

Закон о висини стопе затезне камате, Службени лист СРЈ, бр. 9/2001.

Закон о географским ознакама порекла, Службени лист СРЈ, бр. 15/1995., 35/1995. и 28/1996.

Закон о девизном пословању, Службени лист СРЈ, бр. 23/2002., 34/2002. и Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005.

Закон о експропријацији, Службени лист СФРЈ, бр. 11/1963.

Закон о железници, Службени гласник Републике Србије, бр. 18/2005.

Закон о задругама, Службени гласник Републике Србије, бр. 57/1989.

Закон о задругама, Службени лист СФРЈ, бр. 3/1990.

Закон о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар, Службени гласник Републике Србије, бр. 57/2003. и 61/2005.

Закон о заштити конкуренције, Службени гласник Републике Србије, бр. 79/2005.

Закон о заштити потрошача, Службени гласник Републике Србије, бр. 79/2005.

Закон о изградњи објеката, Службени гласник Републике Србије, бр. 10/1984.

Закон о издавању публикација, Службени гласник Републике Србије, бр. 37/1991., 53/1993., 67/1993., 48/1994.,135/2004. и 101/2005.

Закон о издавачкој делатности, Службени гласник Републике Србије, бр. 16/1980.

Закон о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Службени гласник Републике Србије, бр. 25/2000. и 25/2002.

Закон о концесијама, Службени гласник Републике Србије, бр. 55/2003.

Закон о кредитним односима са иностранством, Службени лист СРЈ, бр. 42/1992., 24/1994., 28/1996. и Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005.

Закон о Народној банци Србије, Службени гласник Републике Србије, бр. 73/203., 55/2004. и 85/2005.

Закон о облигационим односима и основама својинско-правним односима у ваздушном саобраћају, Службени лист СРЈ, бр. 12/1999.

Закон о облигационим односима, Службени лист СРЈ, бр. 31/1999.

Закон о оглашавању, Службени гласник Републике Србије, бр. 79/2005.

Закон о осигурању имовине и лица, Службени лист СРЈ, бр. 30/1996., 57/1998., 53/1999. и Службени гласник Републике Србије, бр. 55/2004. и 70/2004.

Закон о основама безбедности у железничком саобраћају, Службени лист СРЈ, бр. 26/1993.

Закон о основама својинско-правних односа, Службени лист СФРЈ, бр. 6/1980. и 36/1990. и Службени лист СРЈ, бр. 29/1996.

Закон о планирању и изградњи, Службени гласник Републике Србије, бр. 47/2003.

Закон о поморској и унутрашњој пловидби, Службени лист СРЈ, бр. 12/1998.

Закон о порезу на приходе од ауторских хонорара и Фонда за унапређење културних делатности, Службени лист ФНРЈ, бр. 48/1959.

Закон о посебним условима промета непокретности, Службени гласник Републике Србије, бр. 22/1991., 53/1993. 67/1993. и 48/1994.

Закон о превозу опасних ствари, Службени лист СФРЈ, бр. 27/1990.

Закон о превозу у међународном друмском саобраћају, Службени лист СРЈ, бр. 24/1974.

Закон о предузећима, Службени лист СРЈ, бр. 29/1996., 33/1996., 29/1997.

Закон о приватизацији привреде, Службени лист Црне Горе, бр. 23/1996.

Закон о приватизацији у Србији, Службени гласник Републике Србије, бр. 38/2001.

Закон о приватним предузетницима, Службени гласник Републике Србије, бр. 54/1989., 9/1990. и Службени гласник Републике Србије, бр. 19/1991., 46/1991., 61/2005. и 101/2005.

Закон о привредним друштвима, Службени гласник Републике Србије, бр. 125/2004.

Закон о привредним коморама, Службени гласник Републике Србије, бр. 65/2001.

Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, Службени лист СФРЈ, бр. 21/1989.

Закон о промету робе и располагање друштвеним капиталом, Службени лист СФРЈ, бр. 84/1989.

Закон о регистрацији привредних субјеката, Службени гласник Републике Србије, бр. 55/2004. и 61/2005.

Закон о својинској и управљачкој трансформацији, Службени лист Црне Горе, бр. 2/1991.

Закон о својинској трансформацији, Службени гласник Републике Србије, бр. 32/1997.

Закон о спољнотрговинском пословању, Службени гласник Републике Србије, 2005.

Закон о спољнотрговинском пословању, Службени лист СРЈ, бр. 46/1992. 49/1992, 16/1993, 24/1994 и 28/1996.

Закон о средствима у својини РС, Службени гласник Републике Србије, бр. 53/1999., 54/1996. и 1/1997.

Закон о стечајном поступку, Службени гласник Републике Србије, бр. 84/2004., 85/2005.

Закон о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање, Службени гласник Републике Србије, бр. 45/2005.

Закон о страним улагањима, Службени лист СРЈ, бр. 3/2002. и 5/2003. и Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005.

Закон о трговини, Службени лист СРЈ, бр. 32/1993., 50/1993., 41/1994., 29/1996. и 37/2002. и Службени гласник Републике Србије, бр. 85/2005. и 101/2005.

Закон о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, Службени лист СРЈ, бр. 65/2002. и Службени гласник Републике Србије, бр. 101/2005.

Закон о туризму и угоститељству, Службени лист Црне Горе, бр. 16/1995.

Закон о туризму РС, Службени гласник Републике Србије, бр. 35/1994.

Закон о туризму, Службени гласник Републике Србије, бр. 45/2005.

Закон о уговору о превозу у железничком саобраћају, Службени лист СРЈ, бр. 26/1995.

Закон о унутрашњој пловидби, Службени гласник Републике Србије, 54/1990. и Службени гласник Републике Србије, бр. 53/1993., 67/1993., 48/1994. и 101/2005.

Закон о условима и поступку претварања друштвене средине у друге облике, Службени лист СРЈ, бр. 48/1991. и 32/1997.

Закон о хартијама од вредности, Службени лист СРЈ, бр. 26/1995.

Закон о чеку, Службени лист ФНРЈ, бр. 104/1946. и Службени лист СФРЈ, бр. 50/1971.

Heuroit, А., Respondebilnost, Univerzalna enciklopedija, Pariz, 1968.

Ивић, А., Политички и уставни систем Југославије, Пожаревац, 1980.

Јанковец, И., Уговори у привреди, Београд, 1967.

Једнообразни закон о чеку, Службени лист ФНРЈ, бр. 105/1946. и Службени лист СФРЈ, бр.12/1965 и 50/1971.

Конвенција о изједначавању неких правила која се односе на међународни ваздушни саобраћај, Варшава, 1924.

Конвенција о међународним превозима железницама COTIF, Службени лист СФРЈ - Међународни уговори бр. 8/1984.

Конвенција о међународном превозу робе друмом, Женева, 1956.

Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству, Чикаго, 1944.

Конвенција о пловидби и хидротехничком систему канала и реке Бегеј

Конвенција о превозу робе морем

Конвенција о решавању инвестиционих спорова

Конвенција режиму пловидбе Дунавом

Конвенција Уједињених нација о уговорима о међународној продаји робе, Службени лист СФРЈ - Међународни уговори, бр. 2/1983.

Косовац, М., Међународна правила и конвенције - општи услови и добри пословни обичаји, Београд, 1995.

Костадиновић, Д., Проблеми нормирања саобраћајног система и радних услова, Београд, 1999.

Костадиновић, С, Међународно привредно право, Суботица, 1998.

Костадиновић, С., Рачић, М., Љубојевић, Г., Пословно право, Београд, 2000.

Лукић, В., Увод у право, Београд, 1969.

Лучке узансе, Службени лист СФРЈ, бр. 2/1951.

Међународна конвенција о олакшицама у превозу робе преко граница у међународном железничком саобраћају

Милисављевић, М., Ханић, X., Стратегија развоја у тржишној привреди, Београд, 1995.

Митровић, Д., Клаузуле неодговорности у трговачкој кореспонденцији са страним елементом, Београд, 1965.

Николић, С., Пловидбено право, Београд, 1987.

Њујоршка конвенција о признавању извршења иностраних арбитражних одлука

Општи услови за превоз путника и робе у ваздушном саобраћају, 1949.

Општи услови рада предузећа за контролу робе

Основни закон о промету робе, Службени лист СФРЈ, бр. 1/1967., 50/1968.

Перић, G., Структура права, Загреб, 1972.

Посебне узансе о грађењу, Службени лист СФРЈ, бр. 17/1987.

Правилник о једнообразном тумачењу трговинских термина INCOTERMS 2000.

Правилник о међународном железничком превозу кола корисника превоза (RIP)

Правилник о међународном железничком превозу контејнера (RICo)

Правилник о пловидби Дунавом, 1961.

Правилник о превозу експресних пошиљака желевницама (RIEx)

Правилник о превозу опасних материја железницом (RID)

Правилник о спољнотрговинској арбитражи при Привредној комори Београд

Правилник о узајамној употреби путничких кола у међународном саобраћају (RIC)

Правилник о узајамној употреби теретних кола у међународном саобраћају (RIV)

Правилник о условима за превоз животиња у јавном превозу у ваздушном саобраћају, Службени лист СФРЈ, бр. 51/1992.

Правна енциклопедија, Београд, 1979.

Протокол о измени Међународне конвенције о теретници, 1968.

Радомић, М. и Пауновић, С., Предузетништво, креирања и развој успешног бизниса, Београд, 1994.

Радошевић, М., Организација превоза ствари, Београд, 1983.

Реглементација о превозу пошиљака и ствари у железничком саобраћају

Споразум између влада СФРЈ и НР Мађарске о пловидби на Тиси

Споразум између Владе СРЈ и Владе Републике Хрватске о регулисању граничног железничког саобраћаја

Споразум о међународном железничком путничком саобраћају (SMPS)

Споразум о међународном железничком робном превозу (SMGS) из-међу СФРЈ и СССР преко пруга Мађарске

Споразум о превозу путника, пртљага и експресне робе између СФРЈ, СССР и НР Мађарске, Будимпешта, 1965.

Споразум о саопштавању транспортних ограничења у међународном железничком саобраћају (ARM)

Споразум о специјалним возилима за превоз лако покварљивих намирница и њиховој употреби за међународни превоз неких од тих намирница, Службени лист СФРЈ, бр. 3/1961.

Срдић, М., Пословно и финансијско право, Чачак, 2006.

Српски грађански законик

Станковић, М. и Станковић, С., Пословно право, Београд, 2003.

Станојевић, Б., Стварно право, Београд, 1991.

Статут Дунава, 1921.

Уговор о пословним односима између хотела и путничких агенција

Устав СРЈ

Фримерман, А., Пословно право, Београд, 1994.

Хотелска конвенција о уговорима између хотелијера и путничке агенције

Царинска конвенција о међународном превозу робе на основу клаузуле TIR, Службени лист ФНРЈ, бр. 1/1958.

Царински закон, Службени лист СФРЈ, бр. 7/1984., 25/1985., 37/1986.

Цицмил, Р., Организација превоза ствари, Београд, 1975.

Чикашка конвенција о међународној цивилној авијацији, Чикаго, 1931.