2

2. UVOD U OPTU METODOLOGIJU

Duan Ristanovi

Uvod

Metod predstavlja planski postupak koji se koristi da bi se postigao neki cilj ili reio odreeni problem. S druge strane, u okviru predmeta svake nauke postoje problemi koje treba reiti. Postupak kojim se na bazi prethodnih znanja o predmetu neke nauke, a putem reavanja postavljenog problema, dolazi do daljeg i potpunijeg znanja o njemu, predstavlja nauni metod. On ini sastavni deo te nauke. Nauka je deo drutvenog ivota posveen naunom istraivanju. Iz prethodne odrednice naunog metoda proizilazi da njega sainjavaju dva sukcesivna elementa:

1. izvesno znanje o uoenom predmetu nauke i

2. metodski postupak za dolaenje do novih znanja o odabranom predmetu nauke, tj. do reenja postavljenog problema.

I zaista, u realnom istraivakom postupku polazi se od prethodnih znanja o uoenom predmetu nauke (sl. 2.1a) kako bi se formulisao problem daljeg prouavanja (b). Zatim se pronalazi odgovarajui metodski postupak (c) i uz angaovanje sopstvenih kreativnih mogunosti (e) koristi za reavanje formulisanog problema (d). Postignuto saznanje upotpunjuje prethodno znanje o posmatranom predmetu nauke a moe da unapredi i korieni metod. Tako upotpunjeno ukupno znanje ponovo se na isti nain koristi radi sticanja novih znanja, i tako dalje. Najkrae reeno, metodologija je nauka o metodu.

Danas jo uvek ne postoji konano usvojena klasifikacija metodolokih disciplina. Mi emo ovde smatrati da je metodologija naunog istraivanja podeljena u sledee metodoloke oblasti:

1) Opta metodologija. To bi trebalo da bude univerzalni metod koji bi bio jedinstveno primenljiv na sve nauke. Traganje za takvim metodom, kao i niz drugih duhovnih delatnosti ljudi, doveli su do nastanka i razvoja vie filozofskih disciplina meu kojima je daleko najpoznatija i u prirodnim naukama najdelotvornija logika. Mada je logika nauka o naunom miljenju kao sredstvu za saznavanje istine, ona je istovremeno i opta metodoloka disciplina primenljiva na sve nauke jer tei da formulie zakone po kojima treba da se misli kako bi se dolo do naune istine. Otkrivanje naune istine predstavlja osnovni i najvaniji cilj svake nauke. Istina je saznanje koje je adekvatno (tj. koje maksimalno odgovara) stvarnosti i njenim zakonima.

U okviru opte metodologije razmatraemo ovde samo elementarnu logiku, tj. deo logike koji prouava elemente miljenja. Elementi miljenja obuhvataju osnovne misaone vrste (pojam, sud i zakljuak) i osnovne misaone radnje (poimanje, suenje i zakljuivanje).

Zakoni naunog (logikog) miljenja predstavljaju jedan od osnovnih predmeta logike. Mada ovi zakoni imaju karakter optemetodskih postupaka koji pomau u reavanju naunih problema, oni kao celina, zbog ogranienosti raspoloivog prostora, nee biti obuhvaeni ovim tekstom. Naime, zakone logikog miljenja nesvesno i spontano koristi svaki ovek, pa i svaki istraiva. Na primer, jedan od osnovnih zakona logikog miljenja je da ono to vredi uopte, vredi i za pojedinane sluajeve. Ili, ako su dve stvari jednake treoj, one su jednake i izmeu sebe. Takvi zakoni predstavljaju izraz koncentrisanog iskustva mnogih generacija: ljudi su stihijski probali da misle na razne naine, a uspenost u praksi najee je bila iskustveni kriterijum za selekciju i konano usvajanje sopstvenog naina miljenja. Tako su ljudi poeli logiki da misle pre nego to je nastala logika kao nauka, kao to deca, sluajui govor odraslih, naue pravilno da govore pre nego to se u koli sretnu s prvim gramatikim pravilima. Ljudi su, dakle, mislili po logikim zakonima (bilo da su toga bili svesni ili ne) uvek kada su uspevali da dou do upotrebljivih zakljuaka i zadovoljavajuih reenja postavljenih problema.

Uporedna analiza brojnih metodolokih postupaka unutar konkretnih naunih oblasti pokazala je da postoje i takvi optemetodoloki postupci koji se u raznim oblicima i u odreenom stepenu koriste u gotovo svim naukama. To su, na primer, analiza, sinteza, indukcija, dedukcija, analogija, modelovanje, apstrahovanje, generalizacija itd. Zbog toga oni takoe ine deo sadraja opte metodologije.

2) Osnovne metodologije. Iako, dakle, sem logike i jo nekih disciplina ne postoji univrzalna istraivaka metodologija, ipak se pokazalo da se izvestan broj veoma uoptenih metodologija moe u principu da oformi u okviru velikih grupa srodnih nauka. Svaka od takvih metodologija bila bi osnovna (bazina) za odgovarajuu grupu nauka. Na primer, deo jedne takve naune celine ini grupacija medicinskih nauka ije se osnovne metodologije, kao to je, na primer, eksperimentalna, znaajno razlikuju od, recimo, osnovnih metodologija istorijskih, geografskih ili pravnih nauka. Osnovne metodologije postoje i u okvirima pojedinanih razvijenih nauka. Osnovne metodologije su: eksperimentalna (koja je bazina za gotovo sve prirodne nauke pa i medicinu), aksiomatska, sistemoloka, socioloka, statistika, kibrernetika, istorijska, vrednosnonormativna itd. U sledeem odeljku ove knjige pokazaemo kako se u okvirima eksperimentalne metodologije koristi elementarna logika u istraivakom postupku. U sklopu medicinskih disciplina neke od osnovnih metodologija mogle bi da budu: preventivna, morfoloka, klinika, psihijatrijska itd.

3) Posebne metodologije. To su brojni metodololi postupci koji se koriste u posebnim (odnosno pojedinanim) naunim disciplinama i koji se zato nee razmatrati u okviru ovog teksta.

A. ULNO SAZNANJE Osobine materije

Materija. Poeemo s uoptenom razmiljanjem o onome to je oko nas i nezavisno od nas. To to postoji oko nas a takoe obuhvata i nas kao svoj deo mi danas nazivamo materijom. Materija je uvek predstavljala neto najzamrenije, najoptije i najzagonetnije to je ljudski um ikada mogao da razmatra i zato njena sutina ne moe da se protumai na bazi neeg jo ireg i sveobuhvatnijeg. Nekad se opisno kae da je materija "sve to postoji", ali takvo tvrenje ne daje odgovor na pitanje ta je materija, jer pored ostalog nije jasno ta bi bilo "ono to ne postoji".

Termin "materija" danas ima brojne sinonime kao to su materijalni (spoljni) svet, objektivna stvarnost (realnost), univerzum, kosmos, vasiona itd. dok se u neto uem smislu upotrebljava i termin priroda kao ovekovo blie okruenje. Unutranji svet (subjektivna realnost) predstavlja ukupnost psihikih doivljaja jednog subjekta.

Supstancija i polje. Danas se smatra da ovek moe da upozna i shvati one tajne materije, koje su dostupne njegovim ulima i njegovom umu. Sadejstvom ulnih i umnih mogunosti oveka dolo se, izmeu ostalog, do verovatno najoptije klasifikacije materije. Naime, materija se ispoljava kao supstancija i polje.

Supstancija je vrsta materije koja moe da se kree i da miruje (recimo, svi predmeti oko nas), dok se svako polje, pre svega elektromagnetsko, gravitaciono i nuklearno, uvek prostire brzinom koja je konstantna i ija je konstantnost odreena prirodom sredine kroz koju se polje prostire. Zato polje ni pod kakvim uslovima ne moe da miruje. Ako se, na primer, svetlosni zrak, kao specijalni sluaj elektromagnetskog polja, zaustavi supstancijalnom preprekom, energija svetlosti prelazi u energiju toplotnog kretanja molekula prepreke i svetlosni zrak, kao vrsta polja, prestaje da postoji.

Osobine materije. Da bi upoznao materiju, ovek je morao da pronae nain kako da joj pristupi. Kontakt oveka i materije ostvaren je preko nekih njenih osobina koje je na osnovu svojih ulnih i umnih mogunosti ovek uspeo da u njoj zapazi.

Koliko god da je materija sloena i raznovrsna, ipak postoji mogunost da se izdvoje tri njene najoptije osobine, tj. osobine koje mogu da se u njoj zapaze pod svim okolnostima njenog postojanja. To su: strukturnost, svojstvo i promena. Veza izmeu materije i ove tri njene osobine moe da bude data sledeim principima:

1. Princip o strukturnosti materije. "Materija ima prekidnu (diskretnu) strukturu.

Prethodno znai da materija nije amorfni i kontinualni monolit, ve da je uvek sainjavaju relativno samostalne celine koje nazivamo objektima. Ako je re o supstanciji, u naem makroskopskom (makro) svetu te celine se nazivaju makroobjektima (predmetima, stvarima, telima). Shodno istom principu, i sami makroobjekti, kao delovi makrosveta, imaju diskretnu strukturu: oni se sastoje od molekula, atoma i njihovih delova, koji se zajedno nazivaju mikroobjektima i predstavljaju delove mikrosveta. S druge strane, u megasvetu objekte, tzv. megaobjekte, sainjavaju nebeska tela i galaksije.

I polja imaju diskretnu strukturu: njih sainjavaju "objekti" koje nazivamo kvantima. Kvanti svetlosti su fotoni, kvanti toplotnog zraenja fononi, hipotetiki kvanti gravitacionog polja gravitoni itd.

Sveoptost ovog principa sadrana je i injenici da do danas nije pronaen ni jedan objekt za koji je dokazano da predstavlja celinu bez mogue strukture. To ak vredi i za elementarne estice: mi istina ne znamo kakvu strukturu one imaju (mada se pominju hipotetiki kvarkovi kao delovi vie vrsta ovih estica), ali do danas nije saopten dokaz da one predstavljaju monolitne objekte.

2. Princip o raznolikosti materije. "Svaki objekt poseduje svojstva.

Prethodno formulisan princip (o strukturnosti) tvrdi da se materija ispoljava u formi celina koje nazivamo objektima. Strukturnost objekata ima za posledicu principijelnu mogunost njihovog meusobnog razlikovanja (npr. na bazi razliitih struktura kristal kvarca razlikuje se od kristala kuhinjske soli, kao to se nervno tkivo razlikuje od miinog). Sutina principa o raznolikosti materije sadrana je u injenici da se jedan objekt moe da razlikuje od drugog ak i kada su im strukture iste. Na primer, vei kristal kuhinjske soli razlikuje se od manjeg kristala ove soli iako je njihov kristalni sastav identian. Ako postoje, te razlike izmeu objekata iste strukture pripisuju se nekim novim specifinostima (osobinama) materije koje nazivamo svojstvima objekata. U statistici je uobiajeno da se svojstva nazivaju obelejima. Svojstva objekata su, na primer, njihov oblik (ispitivanjem oblika raznih objekata bavi se morfologija), veliina (vei kristal kuhinjske soli razlikujemo od manjeg upravo po ovom svojstvu), vrstina, agregatno stanje, boja, miris, ukus itd. Tada bi dva objekta iste strukture bila istovetna ako bi im sva svojstva bila ista. U protivnom, re je o razliitim objektima. Pri tome ne moemo rei ta je svojstvo, kao to to nije moglo da se uini ni s materijom. Jedino moe da se istakne da svojstva nisu objekti. Na primer, crvena boja (svojstvo) ne moe da se zguli s povrine crvene jabuke, zguliti se moe samo njena kora, dakle supstancija.

Iz formulacije ovog principa vidi se da broj svojstava objekta niim nije ogranien, ali da ne postoji objekt bez bar jednog svojstva, kao to ne postoji objekt bez ikakve strukture. Ispostavilo se da je materija neiscrpna u pogledu broja svojih svojstava, pa je ve i po tome prirodno to nae saznavanje objektivne stvarnosti nikada u principu ne moe da se okona.

Neka svojstva objekata sreu se veoma esto, a neka samo izuzetno. Na primer, sva supstancijalna tela imaju svojstvo inertnosti, koje se jasno razlikuje od drugih njihovih svojstava kao to su: veliina, vrstina, elastinost, naelektrisanost, toplotno stanje itd. iva bia predstavljaju posebnu vrstu objekata jer imaju svojstva da rastu, da se razmnoavaju, da metaboliu, da reaguju na specifine drai, da su bolesna itd. To naravno nisu osobine neivih objekata.

Pod optim svojstvima materije podrazumevae se veoma mali broj svojstava koja poseduju svi objekti. To su: prostornost (ne postoji objekt koji ne zaprema deo prostora), trajanje (nema objekta koji ne postoji neko vreme) i neunitivost i nestvorivost. Iz poslednjeg svojstva sledi da je materija u kosmikim razmerama vena (konstantna), jer ne moe ni da se stvori, niti da uniti. Taj iskaz se nekada naziva princip o odranju materije.

3. Princip o kauzalitetu. "Struktura i svojstva svakog objekta mogu da se menjaju. Ove promene su izazvane (uzrokovane) odreenim promenama strukture i/ili svojstava drugih objekata.

Iz prva dva principa sledi da svaki objekt poseduje strukturu i bar jedno svojstvo. Trei princip tvrdi da se te dve osobine objekata mogu da menjaju i da svaka takva promena mora da ima odgovarajui uzrok vezan za odreene, znai ne bilo kakve, promene takvih osobina drugih objekata. Te promene vre se uvek na tano odreen nain, ali nikad bez odgovarajueg (adekvatnog) uzroka. Smatraemo da se objekt menja ako mu se menja struktura i/ili bar jedno svojstvo. Iz ovog principa sledi da promena jednog objekta moe, ali i ne mora, da izazove promenu drugog. Ako je ovek, tj. Objekt 2 (sl. 2.2. gore), u doba epidemije gripa napadnut virusom gripa koji potie od ve inficirane osobe (Obj. 1), on moe, ali i ne mora, da se razboli, meutim, obrnuto je uvek tano: ako se ovek razboleo (sl. 2.2, dole), to mora da ima svoj uzrok, npr. napad virusa. Pri tome grip moe da se dobije samo ako je ovek inficiran virusom gripa a ne nekom drugom vrstom virusa. Analogno prethodnim principima, i ovaj princip iskljuuje postojanje objekta koji pod pogodnim uslovima ne bi mogao da se promeni. Na primer, stekao bi se utisak da je konkretni elektron vean i nepromenljiv. Meutim, ako se slobodni elektron sretne s pozitronom, iz ovog supstancijalnog para mikroobjekata stvara se par gama kvanta. Ovde treba istai da postoji veoma mali broj svojstava objekata koja se, prema dosadanjim saznanjima, ne mogu da promene (npr. naelektrisanje elektrona). To je razumljivo, jer se uvek nastoji da se svojstva uoavaju i uvode tako da su to nezavisnija (invarijantnija) od moguih uslova svog postojanja. Meutim, i pored toga, za sada nema dokaza da je, npr. naelektrisanje elektrona uvek isto, bez obzira na sve mogue, poznate i nepoznate, uslove pod kojima bi on mogao da se nae. Prema tome, postulira se da ne postoji objekt bez strukture, bez svojstva i bez mogunosti njihove promene.

Treba imati u vidu injenicu da "objekt" ne oznaava celokupan materijalni sadraj unutar njegovih spoljnih i konanih granica. Unutar njih mogu da se nalaze i drugi, nezavisni objekti koji sa svoje strane mogu da deluju "iznutra" na uoeno telo. Dejstva pojedinanih organa na organizam kao celinu ine jednostavne primere ovog tvrenja.

ta moe da se sazna o materiji? Iz prethodnog sledi da se promene objekata svode na promene njihovih svojstava, njihove strukture, ili svojstava i strukture zajedno. ta bi, dakle, istraiva mogao da sazna o materiji ako eli da je nauno prouava? To su: 1) njena struktura, 2) njena svojstva i 3) njihove uzrone promene. I nita vie!Dra i odraz

Dra. Iz principa o kauzalitetu sledi da promene strukture i/ili svojstava objekta 1 (sl. 2.2) mogu, ali i ne moraju, da kauzalno promene osobine objekta 2. Takav uticaj objekta 1 na objekt 2 mogu je samo preko materijalnog posrednika (tzv. informacionog kanala veze) i vri se na posredan ili neposredan nain. Sunce svojim toplotnim zraenjem deluje posredno na Zemlju, bolesnik zaraen virusom gripa deluje preko iskaljanih kapljica bogatih virusima na zdravu osobu, izvor uline buke utie preko vazdune sredine na sluni aparat oveka, dok titasta lezda posredstvom svojih hormona, pre svega, tiroksina i trijodtironina, stimulie razvitak elija i tkiva. S druge strane, lekarov palac neposredno deluje na klip brizgalice ("prica") prilikom transkutanog unoenja rastvorenog leka u organizam.

Ako je, specijalno, objekt 2 ljudsko bie, promene u materijalnom posredniku izmeu objekata, zahvaljujui kojima se prenose informacije o stanju objekta 1 do ovekovih ula, nazivaju se drai. Drai su, dakle, informacije o osobinama objekta 1, koje se prenose do objekta 2 (tj. do naih ulnih receptora) u vidu promena u materijalnom posredniku izmeu objekata, a koje su u stanju da u naem mozgu izazovu odgovarajue (adekvatne) reakcije. Na primer, izvor buke (obj. 1) proizvodi oscilacije koje se u vidu zvunih talasa prenose kroz vazduh do slunih receptora oveka. Tada informacije koje putuju u vidu zvunih talasa kroz vazdunu sredinu predstavljaju zvunu dra za oveka. Takve su, takoe, svetlosne i toplotne drai.

Odraz. Preko svojih ula ovek svakodnevno, posredstvom drai, prima spoljne utiske koje moe da svesno razmatra, analizuje i selekcionie. "Psihika slika" ovekove okoline u njegovom mozgu, koja je ostvarena iskljuivo aktivnou ulnog aparata i iji sadraj u tom trenutku ne podlee daljoj svesnoj analizi, naziva se odraz te okoline ili ulni utisak o njoj. Ako neko pasivno posmatra nekakav tekst u knjizi tako da nije svestan njegovog sadraja, ak ni injenice da gleda u neki tekst, odgovarajua "psihika slika" u njegovom mozgu (ne fiziki lik na retini oka!) predstavlja primer odraza.

Objektivna stvarnost i odraz. Tekoa da se razume kakav je odnos izmeu objektivne stvarnosti, na primer, ovekove okoline onakve kakva ona zaista jeste, i njenog odraza lei u injenici da je odraz istovremeno odreen: 1) strukturom i svojstvima onoga to se odraava, to znai da je odraz objektivan budui da neposredno zavisi od osobina odraenih objekata, i 2) prirodom ovekovog ulnog aparata, tj. on je subjektivan. Naime, ovek se ponaa kao ureaj koji (posredstvom drai) spolja primljene informacije kodira u frekventno modulisane bioelektrine signale, te informacije u transformisanom i subjektivno izmenjenom obliku dospevaju u njegov mozak i formiraju odgovarajuu "psihiku sliku" okoline. Zato istraiva moe da se opravdano pita: "Da li se u nauci o prirodi saznaje objektivna stvarnost, tj. ono to ona zaista jeste, ili ovek samo istrauje "psihike slike" prirode u svom mozgu (odnosno svojoj svesti)?" Da prethodno pitanje nije lieno smisla, pokazuje sledee razmiljanje:

Smatramo da neki objekt u naem makrosvetu predstavlja u stvarnosti samo skup atoma i molekula povezanih poljima, kao i mnotvo drugih polja unutar njih. Pored toga smatra se da daleko najvei deo zapremine atoma ini supstancijalna praznina, tanije polje. Kada bi, dimenziono posmatrano, atomu odgovarala zemljina kugla, atomskom jezgru odgovarala bi jabuka, a elektronu glava iode. Ako se zanemari prisustvo polja, na mestu gde je objekt kao da nieg supstancijalnog nema! Tanije, na mestu objekta nalazi se veoma prozraan "oblak" siunih delia (atomskih jezgara i elektrona) u stanju ivog kretanja. Meutim, ovek na tom mestu vidi objekt kao celinu, ne vidi atome, molekule i polja, a ima utisak da objekt poseduje kontinualnu spoljnu povrinu, da ima nekakvu formu i da je odreene boje. Pri tome "forma objekta" ima u odrazu relativno objektivni karakter (kocka u prirodi opet se vidi kao kocka ali u perspektivi, lopta se vidi kao krug, a gornja povrina iskoene krune ploe kao elipsa). S druge strane, "boja objekta" kao i "spoljna povrina" imaju subjektivni karakter jer su ova svojstva posledica prirode ovekovog vidnog aparata.

Saznanje. Odmah s buenjem svesti ovek je spontano osetio potrebu da istrauje i upoznaje svoju okolinu i sebe u njoj, tj. da saznaje. Saznavanje, (ili, kako se u prirodnim naukama ee kae, istraivanje, ispitivanje, upoznavanje) osobina materije (tj. njene strukture, svojstava i njihovih kauzalnih promena) predstavlja svesni proces koji ima za cilj da se utvrdi ta materija zaista jeste. Rezultat saznavanja (saznajnog procesa) prirode je saznanje (znanje, poznavanje, tvrenje). Na primer, poznavanje nekog objekta (znanje o njemu) svest je o njegovoj strukturi, svojstvima i njihovim kauzalnim promenama, to ukljuuje i jeziko obrazloenje ovog znanja.

Saznanje se svodi na ulno (empirijsko) i logiko (apstraktno).

Elementi ulnog saznanja

Elementi ulnog saznanja su opaaj, oseaj (oset) i predstava.

Iskustvo i opaaj. Ako ovek postane svestan sadraja nekog svog odraza i prateih emotivnih doivljaja, takav ukupan utisak o predmetu odraavanja predstavlja ovekovo iskustvo o tom predmetu. Na primer, ako posmatramo deo pejzaa, pored onog to vidimo, ujemo ili na drugi nain ulima zapazimo, mi moemo da osetimo uzbuenje, radost i oduevljenje, ali i razoarenje. itav taj doivljaj pejzaa predstavlja za nas odreeno iskustvo.

Iz prethodnog proizilazi da iskustvo sadri racionalnu i iracionalnu komponentu. Racionalna komponenta iskustva naziva se opaaj (percepcija), dok iracionalnu komponentu iskustva ine mata, emocije, volicija, fantazija i sl. Zbog toga to pri opisivanju svog iskustva (na primer, dogaaja kome je prisustvovao), ovek moe da ga znaajnije modifikuje pod uticajem raznih emotivnih htenja, polazni i najvaniji deo iskustva koji je odgovoran za utvrivanje onog to materija zaista jeste predstavlja opaaj.

Opaaji su uvek opaaji objekata. Opaaj nekog objekta je svest o objektu i njegovim svojstvima i/ili strukturi i svodi se na subjektivnu (psihiku) sliku tog objekta, koja se stvorila putem drai koje su dejstvovale na nae receptore.

Po svom sadraju odraz je neuporedivo bogatiji i potpuniji od odgovarajueg opaaja. Naime, ovekov opaaj sadri samo one komponente odraza, koje ulaze u domen ovekovog trenutnog interesovanja, sve ostale aspekte odraza ovekova svest ignorie, a mozak uglavnom zaboravlja.

Oseaj. Mada se oseaju esto pripisuju protivrena znaenja, ipak je u psihologiji usvojeno da oseaj predstavlja elementarni opaaj dobijen svesnom analizom nekog opaaja. Zato emo smatrati da se oseaj kvalitativno ne razlikuje od opaaja. Opaaj nekog objekta obino sadri mnotvo njegovih strukturnih detalja i vie razliitih svojstava. Opaaj nekog strukturnog elementa posmatranog objekta ili nekog njegovog svojstva naziva se oseaj (oset) tog elementa odnosno svojstva. Odatle sledi da je opaaj u sutini skup meusobno povezanih i isprepletanih oseaja (ne njihov zbir!). Takvi su, na primer, oseaji boje, ukusa, mirisa, zagrejanosti, hrapavosti, dimenzija ili teine tela. ovek osea miris cvea, bol, hladnou ambijenta, pritisak u uima prilikom uzletanja aviona itd.

Videli smo da su drai materijalni posrednici izmeu posmatranih objekata i naih ulnih receptora, koji su u stanju da u naem mozgu stvore odgovarajue oseaje a time i opaaje. Ako posmatramo list neke biljke, jedan od oseaja koje doivljavamo je zelena boja lista. Tada je dra, koja je u nama izazvala ovaj oseaj, svetlost koja je pala na retine naih oiju pri njenoj refleksiji od povrine lista. Reflektovana svetlost nosi informaciju o boji posmatranog lista. Ta informacija je neposredno povezana s talasnom duinom reflektovane svetlosti.

Opaanje. Psihiki proces sticanja iskustva bez iracionalne komponente naziva se opaanje (percipovanje). To je osnovni vid ulnog saznavanja. Zahvaljujui njemu postajemo svesni prisutnih objekata okoline i njihovih svojstava (odnosno strukture). Opaanje se najee svodi na gledanje (posmatranje) budui da oko 90% naih oseaja ine vidni oseaji.

Opaanje polazi od opaaja i sastoji se u njegovom upoznavanju. Pri tome se opaaj posmatra kao da je objekt: analizuju se struktura opaaja, njegova svojstva, svojstva njegovih strukturnih delova i njihovi uzajamni odnosi. Opaaji strukturnih delova objekta i njegovih svojstava ine oseaje. Ovo upoznavanje obuhvata i sluajeve kada se struktura i svojstva objekata menjaju. Ako se, na primer, posmatra histoloki preparat pod mikroskopom i ako se to ini bez ikakvih emocija i predubeenja, ono to ovek vidi predstavlja opaaj preparata. Tada se opaanje svodi na opis i identifikaciju elija i analizu njihovog izgleda i uzajamnih poloaja. Opaaji pojedinanih elija preparata ine oseaje. Ti opaaji imaju elementarni karakter jer se u ovom sluaju nije istraivala struktura samih elija.

Opaaj je osnovni i polazni vid ulnog saznavanja jer samo opaaj predmeta moe da bude isto ulni element saznanja. Naime, pronalaenje i preciziranje nekog svojstva objekta (kao to je njegov oblik ili veliina), koje je diktirano praktinim potrebama istraivaa a koje se izvodi iz opaaja objekta, ve predstavlja relativno sloen misaoni postupak. Prema tome, opaaj i oseaj se dobijaju kao rezultat opaanja. Na primer, analizom skale nekih mernog instrumenta uoavaju se na njoj podeljci s brojevima i kazaljka. Opaaji pojedinanih podeljaka, brojeva i kazaljke ine oseaje. Tada se opaanje svodi na oitavanje merene vrednosti na osnovu uzajamnog odnosa kazaljke i podeljaka skale.

Primarna i sekundarna svojstva. Videli smo da objekt prirode moe da ima bezbroj svojstava, ali je zbog ogranienih mogunosti ovekovih ula broj svojstava posmatranog objekta, koja ovek moe da opazi, ak i relativno mali.

Srazmerno stepenu objektivnosti, svojstva su podeljena na primarna i sekundarna. Primarna svojstva objekata su svojstva u ijim oseajima dominira objektivni karakter i koja bi na slian nain opazilo svako razumno bie. To su, na primer, oblik, veliina, vrstina, glatkost, teina, brzina kretanja itd. Sekundarna svojstva objekta su izrazitije specifina za ljudsku vrstu, tj. prirodu ovekovih ula. To znai da u njihovim oseajima u veoj meri figuriu subjektivne komponente. Takva svojstva su boja, ukus, miris, zagrejanost, sjajnost i sl. Meutim, kao to primarna svojstva imaju i subjektivnih komponenti, isto tako sekundarna svojstva imaju svoju objektivnu stranu. Na primer, ako jabuka ima svojstvo da je crvena, pod tim sekundarnim svojstvom jabuke podrazumeva se i njena objektivna osobina da povrinski molekuli kore apsorbuju najvei deo upadnog zraenja iz vidljivog dela spektra i odbijaju samo ona zraenja, ije talasne duine obezbeuju opaanje crvene boje pri dospevanju takvog zraenja (tj. te drai) na retinu ovekovog oka.

Veliina. Prirodne nauke, pa samim tim i medicina, nastoje da se koriste svojstvima objekata koja mogu da se fiziki mere i koja se tada nazivaju veliinama. Veliina je, dakle, merljivo svojstvo materije. Na primer, masa objekta je veliina jer se izraava brojem kilograma do kog se dolazi merenjem. Zapremina tela, izraena u kubnim metrima, takoe je veliina itd. Meutim, emocije i bolesti nisu veliine (to su u ovom trenutku izlaganja samo svojstva oveka), jer zbog svoje velike sloenosti jo uvek nije pronaen nain njihovog egzaktnog merenja.

Kvalitativno i kvantitativno razlikovanje svojstava. Ako se svojstva opaaju istim ulom i ako se pri tome iz opaaja velikog broja objekata oseaji svojstava izdvajaju po istoj metodologiji, re je o svojstvima koja se meusobno razlikuju kvantitativno. Na primer, ako ovek na isti nain podie veliki broj raznih predmeta i ako se pri ovim postupcima u istoj grupi miia oseaju napori raznih intenziteta, re je o svojstvu ovih predmeta koje nazivamo "teina", a koje se kvantitativno razlikuje od predmeta do predmeta. Ako se, s druge strane, dva svojstva opaaju raznim ulima ili ako se opaaju istim ali se iz opaaja ova dva predmeta oseaji svojstava izdvajaju raznim metodskim postupcima, ova svojstva se meusobno razlikuju kvalitativno. Tako se, na primer, razlikuje "boja" jednog objekta od "oblika" istog ili drugog objekta.

Ako se veliine objekata razlikuju kvantitativno, one mogu da se izraze istim jedinicama i da se meusobno porede preko svojih brojnih vrednosti. To naravno nije mogue s veliinama koje se razlikuju kvalitativno. U tom smislu u statistici se svojstva (obeleja) dele na atributivna (kvalitativna, opisna) i numerika (kvantitativna). Prva imaju vidove (modalitete), dok druga poseduju vrednosti.

Predstava. Predstava je neulna reprodukcija opaaja realnog, eventualno zamiljenog ili izmiljenog objekta, ili oseaja nekog njegovog svojstva ili strukturnog elementa, u periodu kad drai vie ne deluju na ulne receptore. U predstavi objekta javljaju se samo ona svojstva i delovi strukture koji su najbolje uoeni ili zapameni. ovek se koristi predstavom kad, na primer, na osnovu ranije opaenog dogaaja treba da po seanju to vernije ispria ta je video ili uo.

Predstava je rezultat predstavljanja neega. Opaanje i predstavljanje su naini ulnog saznavanja prirode.Sistem i pojava

Videli smo da je promena jedna od osnovnih osobina materije. Promene materije mogu da se prate preko promena strukture i svojstava materijalnih objekata i najee predstavljaju predmet naih istraivanja. Kao to opaaj i oseaj ine sveu izdvojene delove odraza, tako i pojava predstavlja deo materijalnih promena koji je naa svest uoila i iz celovitosti ovih promena izdvojila. Svaka materijalna promena je beskrajno sloena i praktino se deava u itavoj prirodi. Kada je re o pojavi, tj. svesno izdvojenoj promeni u prirodi, ona se uglavnom odvija u okviru odreenog skupa objekata koji nazivamo sistem.

Ovo su osnovne ideje sistemolokog metoda istraivanja materije. On se zasniva na prirodnoj tenji oveka koji saznaje da uoenu promenu upoznaje formirajui u mislima ili izdvajajui u realnosti (npr. u eksperimentu) skupove objekata unutar kojih se uoena promena deava i da nastoji da tu promenu prati nezavisno od svih ostalih promena koje je prirodno prate. Tada ovako izdvojeni deo prirode predstavlja sistem, a promena u sistemu, koju je ovek izdvojio i eli da je upozna, naziva se pojava (dogaaj, efekat, fenomen). Ako se posebno eli da istakne injenica da se uoena pojava posmatra u toku vremena, tj. da se eli da joj se prati tok ili razvoj, ona se tada naziva proces. Preostali deo prirode koji ne ulazi u sastav sistema ini njegovu okolinu. Na primer, ako eli da upozna grmljavinu kao prirodnu pojavu, ovek iz prirode izdvaja u mislima grupu oblaka, deo zemljine povrine ispod njih, deo atmosfere izmeu oblaka i izmeu oblaka i zemljine povrine, vegetaciju na zemljitu ispod oblaka itd. i posmatranjem zakljuuje da se izmeu oblaka, kao i izmeu oblaka i zemljine povrine, javljaju munje koje uvek prethode grmljavini.

Iz prethodnog proizilazi da se sistem formira na osnovu unapred odabrane pojave koju elimo da ispitujemo. U istraivakoj praksi esto se postupa i obrnuto: uoava se odreeni objekt (ili celovita grupa objekata) i na njemu se otkrivaju, izdvajaju i prouavaju promene strukture i svojstava. Time objekt dobija ulogu sistema. Ako se, na primer, posmatra zdravlje ljudi neke regije, zdravlje moe da predstavlja pojavu a izdvojena populacija zdravstveni sistem. Ili, istraiva moe da odabere odreenu ivotinjsku vrstu i da na njenim jedinkama otkriva i prouava do tog momenta nezapaene pojave. Meutim, detaljnija analiza svake tako odabrane pojave pokazuje da se ona najee javlja unutar nekog podsistema, tj. sistema koji ne obuhvata itavu jedinku. Pogleda li se, na primer, sadraj bilo kog udbenika interne medicine, uoie se da su bolesti, kao pojave u organizmu oveka, grupisane prema sistemima unutar kojih nastaju. Takve su, na primer, bolesti kardiovaskularnog sistema, respiratornog sistema, nervnog sistema, endokrinog sistema itd.

Napomena o metodologiji istraivanja. U medicini se istrauje veliki broj ovekovih svojstava i pojava u njemu. Mnoga od tih svojstava ine razne patologije organizma, a tokovi oboljenja pre i u toku leenja predstavljaju primere za pojave. Ako se, na primer, izdvoji infarkt miokarda kao pojava na sranom miiu koji za ovu pojavu predstavlja sistem, jedan od osnovnih metoda koji se normalno koristi u dijagnostikovanju infarkta, tj. u ispitivanju ove pojave, predstavlja elektrokardiografsko snimanje srane aktivnosti. Meutim, ista pojava moe da se dijagnostikuje i drugim metodima, na primer, kontrolom broja leukocita koji se pri infarktu znaajno uveava, ili kontrolom vrednosti transaminaza u serumu bolesnika koje rastu itd. Odatle se vidi da se jedna pojava moe da ispituje raznim metodima. Metod je, dakle, nain (ne i jedini) kojim se ispituje uoena pojava. Sinteza i generalizacija svih pomenutih metoda kojima se ispituje ista pojava, u ovom primeru infarkt miokarda, predstavlja metodologiju istraivanja (npr. dijagnostikovanja) te pojave. Sve ovo moe da se proiri i na vie pojava uoenih u odabranom sistemu. Na primer, metodologija dijagnostikovanja kardiovaskularnih oboljenja u kardiovaskularnom sistemu inila bi sintezu zajednikih metodskih ideja izvuenih iz srodnih, pojedinanih metoda koji se sreu u dijagnostikovanju raznih oboljenja ovog sistema. Zato metodologija naunog istraivanja predstavlja naunu disciplinu o optim i zajednikim metodskim idejama izvuenim iz svih pojedinanih naunih metoda. Ukratko, metodologija je nauka o sintezi metoda.B. LOGIKO SAZNANJE I ISTINA

Elementi logikog saznanja

Napred je istaknuto je da se saznavanje materije svodi na ulno i logiko. Saznavanje je svesna aktivnost oveka, koja ima svoju psihofizioloku bazu u funkcijama ulnih organa i mozga i iji je krajnji cilj otkivanje istine. Elementi logikog saznavanja (miljenja) su pojam, sud i zakljuak. Oni se jednim imenom nazivaju misli. Miljenje operie mislima. Jezik je forma izraavanja miljenja: rei (termini) su obino izrazi za pojmove, dok se sudovi i zakljuci iskazuju reenicama.

Pojam

Svaki konkretni objekt, ako zavreuje nau panju, ima svoje ime (naziv). Tako, na primer, pas osobe A ima svoje ime koje najee nije isto kao i ime psa osobe B. Pa i pored toga, neki trei e za svaku od ovih dveju ivotinja rei da je pas jer obe pripadaju istoj ivotinjskoj vrsti i imaju mnogo zajednikih osobina. im se udaljimo od pojedinanih objekata i zanemarimo njihova lina imena nastojei da naemo neto zajedniko izmeu njih, mi prelazimo na podruje apstraktnog miljenja, tj. na podruje pojmova.

Pojam o objektu je misao o njegovim bitnim osobinama i vrstama objekata koji potpadaju pod taj pojam. Naime, u beskrajnom mnotvu objekata postoje i takvi koji poseduju izvestan broj istih osobina. Na primer, sve biljke u prirodi imaju neto zajedniko, to nije zajedniko za sve zvezde u kosmosi ili za sve pse na Zemlji. Na slian nain mogu da se uvedu pojmovi o svojstvu objekta i pojavi u sistemu.

Sadraj i obim pojma. Iz prethodnog sledi da svaki pojam ima svoj sadraj i obim.

Pojam o objektu vezuje se za njegove bitne osobine. Pod bitnim osobinama objekta podrazumevaemo one, koje ga izdvajaju i razgraniavaju od svih drugih objekata prirode. Do ovakvih osobina objekta moemo da doemo ako uzajamno poredimo osobine mnotva objekata prirode i izdvojimo sve one objekte, koji imaju to vei broj istih ili veoma slinih osobina. Tada skup zajednikih osobina ovako izdvojenih objekata odreuje sadraj pojma o posmatranim objektima. Budui da takvi objekti samim tim dobijaju i zajedniko ime, kae se da je dobijen sadraj pojma o posmatranom objektu. Na primer, pojam o oveku (pojam "ovek") nastao je uoavanjem bitnih i zajednikih osobina svih ljudi, kao to su: dvorukost, uspravan poloaj, apstraktno miljenje, govor, pisanje, kreiranje orua za rad, istraivanje i sl. uz odbacivanje individualnih razlika meu ljudima kao to su pol, starost, boja koe ili oiju, visina, teina i dr. Ili, sadraj pojma "elija" ine osobine elije da raste, da se deli, da razmenjuje supstanciju s okolnim sistemima, da metabolie, da reaguje na specifine drai i sl.

Obim pojma ine svi potpojmovi, u graninom sluaju svi objekti, koji po svom sadraju potpadaju pod taj pojam. Na primer, obim pojma "kost" sainjavaju potpojmovi o butnoj kosti, jezinoj kosti, rebru, kimenom prljenu itd. Budui da svaki od ovih potpojmova ima i sam svoje potpojmove, na kraju se dospeva do pojedinanih objekata ija ukupnost sainjava obim tog pojma. Na primer, potpojam prljen ima svoje potpojmove kao to su atlas, epistrofeus, trei vratni prljen itd. dok obim pojma atlas obuhvata atlase svih ivih i mrtvih ljudi na svetu.

Sadraj i obim pojma su u opoziciji: ako se u cilju obrazovanja novog pojma prethodnom pojmu povea sadraj, njemu se istovremeno smanjuje obim. Pojam o nekom objektu nije, dakle, predstava nekog od konkretnih objekata na bazi kojih je pojam nastao, ve je pojam apstraktna tvorevina koja je potpuno odreena svojim sadrajem i obimom.

Logiko formiranje pojma. U sloenoj ulnomisaonoj operaciji stvaranja pojma uestvuju, u sutini, tri optemetodoloka postupka: 1) analiza, koja se ovde svodi na ralanjavanje opaaja niza objekata na njihove oseaje (svojstva objekata) i strukturne elemente, s ciljem da se proceni njihov znaaj za uoeni objekt i rasvetli njihova unutranja povezanost, 2) apstrakcija, tj. misaono izdvajanje analizom zapaenih bitnih i zajednikih svojstava i strukturnih karakteristika objekata i odbacivanje svih ostalih, nebitnih, i 3) sinteza, tj. povezivanje izdvojenih svojstava i strukturnih osobenosti u novu celinu koja tada predstavlja sadraj pojma o objektu.

Na slian nain formira se pojam o svojstvu. Na primer, zapaeno je da svaki supstancijalni objekt ima svojstvo koje je nazvano "oblik". Primeeno je, naime, da su neki objekti loptasti, drugi cilindrini, neki opet kockasti itd. Sadraj pojma "oblik", kao i potpojmovi svih konkretnih oblika objekata u prirodi, sainjavaju sutinu pojma o svojstvu "oblik".

Slino se formira pojam o veliini, kao posebnom, tj. merljivom svojstvu. U fizici se operie pojmovima o masi, brzini, vremenu, sili, naelektrisanju itd. Najoptiji pojmovi odreene nauke nazivaju se kategorijama. Takvi pojmovi u fizici su: masa, vreme, put, temperatura, jaina struje, jaina svetlosti i koliina materije. Smatra se da bi dve od srazmerno veeg broja kategorija u biologiji bile vrsta i organizam.

Najzad, po analogiji s prethodnim moe da se formira i pojam o pojavi. Primeri mogu da budu esto korieni pojmovi o raznim oboljenjima oveka, pod pretpostavkom da se oboljenja posmatraju dinamiki (kao sukcesija promena u sistemu) i da je pri tome ona u ii interesovanja. Meutim, ako se na bolesniku prati neka druga pojava, njegova bolest tada moe da se posmatra kao jedno od svojstava ovog biolokog sistema, dakle statiki.

Pojedinani, posebni i opti pojmovi. Obzirom na stupanj optosti (tj. veliinu obima) pojmovi se dele na pojedinane, posebne i opte.

Pojedinani (singularni, unikatni) pojam izraava sutinu jedne (pojedinane) stvari, to znai da joj obim sadri samo jedan objekt.

Iz prethodnih obrazloenja sledi da pojedinani objekti ne bi mogli da imaju svoje pojmove jer sutinu formiranja pojma neke stvari ini nalaenje zajednikog za mnotvo pojedinanih objekata. Zato je dogovoreno da se jedan objekt moe da posmatra dvojako: 1) kao pojedinana stvar koja samo ima svoje lino ime i 2) kao pojedinani pojam, ali se tada istrauje samo njegov sadraj, budui da njegov obim sadre samo jedan objekt. Da bi se, dakle, zaokruila opta ideja o pojmu, logiari su uveli i pojedinani (unikatni) pojam koji izraava sutinu pojedinane stvari. Obim takvog pojma obuhvata samo jedan objekt, ali je zato njegov sadraj izuzetno bogat. Takvi su, na primer, pojmovi o Pasteru, Beogradu, bolesniku A. A., "Ratu i miru" itd.

Opti (univerzalni) pojam odraava sutinska svojstva grupe stvari. Opti su, u sutini, svi pojmovi koji nisu pojedinani. Prema stupnju svoje optosti opti pojmovi obrazuju hijerarhijski niz, na primer, Beograanin-Jugosloven-Evropljanin-ovek-sisar-kimenjak-ivo bie... Ako se u ovom hijerarhijskom nizu pojmova zaustavimo na bilo kom od njih, svi oni koji su manje opti od njega smatrae se posebnim (partikularnim), dok e pojam na kome smo se zaustavili i svi pojmovi optiji od njega, predstavljati opte pojmove. Zato su odredbe "opti" i "posebni" relativne. Na primer, ako konkretni bakrorez predstavlja pojedinani pojam, bakar (kao metal) bi mogao da bude posebni, a metal, ili ire, element, bio bi opti pojam.

Videli smo da obim pojedinanog pojma sadri samo jedan objekt. Dalja logika generalizacija pojma predstavljala bi pojam bez realnog obima. Re je o izmiljenim ili "fantastinim" pojmovima koji svojim obimom ne obuhvataju ni jedan realni objekt. Takvi pojmovi su, na primer, pakao, Kentaur, sirena, kao i diferencijal, matematiko klatno, materijalna taka, imaginarni broj i sl. Obimi ovakvih pojmova su imaginarni jer ih ine zamiljeni ili izmiljeni objekti.

Pojam i termin. Pojmovi ne nastaju kao "iste misli", nezavisno od termina kojim se oni izraavaju. Iako su pojam i termin tesno povezani, izmeu njih postoji jedna sutinska razlika: dok pojam kao misao zavisi od onog na ta se odnosi (jedan pojam kao misao je isti za sve ljude sveta, bez obzira na jezik kojim govore), termini za isti pojam su mahom razliiti, mada neki mogu da imaju zajedniki koren.

Sud (stav)

Reenica i sud. Nesumnjivo je da se deo ovekovog miljenja svodi na formiranje novih pojmova (tj. poimanje). Meutim, daleko najvei deo misaone aktivnosti oveka sastoji se u povezivanju imena pojedinanih stvari i/ili pojmova u reenice (tj. u suenju). Prema jednoj od definicija, reenica je izgovorena ili napisana misao koja za oveka ima nekakvog smisla. Reenicama mogu da se izraze najraznovrsnije misli kao to su: potreba ("Ovaj pacijent treba da se pregleda"), pitanje ("Ko danas ne prisustvuje predavanju?"), pretpostavka ("Pretpostavljam da je A. B. zdrava osoba"), molba ("Molim vas da mi pomognete"), savet, sumnja, briga itd. ali postoji samo jedna vrsta reenica kojom se neto tvrdi ili porie. Reenica kojom se neto tvrdi ili porie naziva se sud (ili stav). Na primer, reenica ovek je ivo bie predstavlja sud jer se njome tvrdi da je ovek ivo bie. Reenica ovek nije besmrtan takoe je sud jer se njome porie da je ovek besmrtan. Reenica ovek je etvoronoac takoe predstavlja sud jer se njome neto tvrdi, ali je ovde oigledno re o netanom sudu. Mi emo u narednom odeljku videti zato sud predstavlja reenicu koja je od posebnog znaaja za logiku. Ovde treba istai da se u logici razlikuje pojam o stavu od pojma o sudu (obim pojma stav je vei od obima pojma sud). Meutim, u prirodnim naukama i matematici termin "stav" ne razlikuje se od termina "sud", ali se prvi mnogo ee koristi od drugog.

Sudovi mogu da se klasifikuju na mnogo naina. Jedna od podela je prema svom sastavu (strukturi).

Podela sudova prema sastavu. Prema ovom kriterijumu sudovi se dele na proste i sloene. Prosti sudovi ne mogu da se dele na sastavne delove koji bi i dalje ouvali svojstva suda. Sloeni sudovi se sastoje bar od dva prosta suda vezana nekom meuvezom.

Od prostih sudova najznaajniji su predikativni i relacioni. Predikativni sud je najvaniji vid prostog suda. Njim se tvrdi da neki predmet, ili vrsta predmeta, poseduje izvesno opte svojstvo ili da pripada odreenoj vrsti. Na primer, takvi sudovi su: "Trava je zelena" (trava poseduje svojstvo da je zelena) ili "Krin je cvet" (krin pripada vrsti "cvet"). U svakom predikativnom sudu razlikuju se tri elementa: 1) subjekt, tj. predmet o kome se govori, 2) predikat (po njemu je sud i dobio ime), tj. ono to se o subjektu govori, kao to je, na primer, neko njegovo svojstvo ili vrsta kojoj pripada, i 3) spona (kopula), tj. re koja povezuje pojmove ili imena predmeta, najee "je" ili "nije". Bitno je istai da se predikativnim sudom uspostavlja relacija izmeu pojedinanog ili posebnog ("trava") i opteg ("zelena").

Najoptiji oblik prostog suda je relacioni sud ("relatio" znai "odnos"). To je sud kojim se uspostavlja relacija izmeu dva pojma ili vie pojmova (odnosno imena predmeta). Takav sud je "Beograd je izmeu Novog Sada i Nia" ili "Za dati provodnik jaina struje je upravo srazmerna naponu, a obrnuto srazmerna otporu" (u poslednjem primeru dat je odnos direktne i inverzne srazmere).

Kao to je termin jeziki izraz pojma, isto tako je reenica jeziki izraz suda. Pri tome se reenica shvata ire. Na primer, Pitagorina teorema, napisana u obliku a2+b2=c2, predstavlja relacioni sud ali su u njemu pojmovi o stranicama u pravouglom trouglu zamenjeni simbolima, a re "je" znakom jednakosti. U relacionom sudu odnos izmeu pojedinanog i opteg se ne postavlja, pa u njemu pojmovi "subjekt" i "predikat" nemaju smisla. Ovim sudovima se samo izraavaju odnosi (veze) meu imenima i/ili pojmovima. Takvi odnosi su, na primer, prostorni (biti iznad, ispod, levo, desno itd.), vremenski (pre, posle, istovremeno), uslovljavanja, jednakosti ili nejednakosti, srazmernosti itd. Predikativni sud je specijalni sluaj relacionog jer uspostavlja vezu meu pojedinanim i optim pojmovima. Zato su u irem smislu svi prosti sudovi relacioni.

Meu sloenim sudovima karakteristini su konjuktivni i disjunktivni sudovi. U konjuktivnom sudu veza dva suda uspostavlja se kopulom "i". Na primer, "Svaki miofibril sadri oko 1500 miozinskih i dvostruko vie aktivskih niti". Ovde je subjekt (miofibril) u oba prosta suda isti. Disjunktivni sud izraava odnos meusobnog iskljuivanja ili komplementarnog dopunjavanja i izraava se svezom "ili". Primer za ovo poslednje bio bi sledei: "Dalekovidost nastaje zato to je ona jabuica prekratka, ili zato to je cilijarni mii olabavljen". Hipotetiki (kondicioni) sud je u nauci veoma est. On izraava odnos nekog uslova i odgovarajue posledice, to se postie kopulama "ako... onda". Na primer, "Ako se parcijalni pritisak kiseonika u arteriolama snizi, prekapilarni sfinkteri se otvaraju ee".

Podela sudova po optosti. Imajui u vidu obim pojmova u sudu, sudovi mogu, slino pojmovima, da se podele na pojedinane, posebne i opte.

Pojedinani sudovi su sudovi iji se subjekt odnosi na pojedinani pojam ili konkretno ime (npr. na konkretnu linost). Na primer, "Luj Paster je pronaao nain leenja besnila". Posebni sudovi tvrde ili poriu neto to se samo delimino odnosi na odreeni objekt, npr. "Neka tela su metali". Prepoznaju se po zamenici "neki". Opti sudovi izraavaju odnose opteg sadraja, npr. "Svi ljudi su smrtni".

Podela sudova po saznajnoj vrednosti. S obzirom na stepen obuhvatanja sutine, sudovi se dele na: 1) sudove neposrednog opaanja (perceptivne sudove) kojima se utvruje postojanje nekog ulno opaenog svojstva ("Uran je srebrnasto beo"), 2) sudove uoavanja veze kojima se uoavanjem veze s drugim stvarima poinje da prodire u sutinu ("Uranove soli deluju toksino na bubrege") i 3) sudove utvrivanja sutine, tj. izdvajanja onih odredaba kojima se pojam razlikuje od svega drugog ("Uran 238 je radioaktivni izotop masenog broja 238 i rednog broja 92"). Pronalaenje zadnje vrste suda predstavlja, u sutini, jedan od ciljeva istraivanja.

Pojam o istini

Istina. Videli smo kako izgleda pojam o sudu, a sad emo da razmotrimo zato je on toliko znaajan za logiku i nauno istraivanje.

Od svih reenica s kojima se sreemo u nauci i logici, sud je daleko najvanija. Sud je, naime, jedina reenica kojom se neto tvrdi ili porie, a ako se njome neto tvrdi, to moe, ali i ne mora, da bude tano, ili jo bolje, istinito.

Napred je istaknuto da je osnovni i konani cilj svakog istraivanja u nauci pronalaenje istina o materiji, tj. utvrivanje ta materija zaista jeste (ta je po sebi), ali da su se na putu ka tom cilju ispreile pred istraivaa brojne i reklo bi se skoro nepremostive prepreke. U takve prepreke spadaju ne samo ograniene mogunosti ovekovih ula, ve i ogranieni kapacitet njegovog misaonog aparata. Da bi se za potrebe istraivanja u nauci reio ovaj problem, izmeu sutine materije (onakve kakva ona zaista jeste) s jedne, i naih saznanja o njoj s druge strane uveden je jedan subjektivni posrednik koji je nazvan istinom. Uveli smo ga upravo preko suda, jer priroda suda, kao posebne vrste reenice, omoguuje da se njime ona iskae. Naime, kae se da je sud istinit ako se sudom tvrdi da je veza izmeu pojmova i termina u njemu adekvatna (da se podudara, da odgovara) stvarnosti, tj. da na maksimalno mogu nain odraava stvarnost onakvom kakva ona zaista jeste. Znai da istina ne prikazuje neto to bi predstavljalo apsolutnu kopiju stvarnosti, ve da je istina njena subjektivna slika koja joj je samo adekvatna, ali ne i identina. Filozofi su postulirali tu adekvatnost, ne precizirajui ta tano ona znai i ostavljajui istraivaima da intuitivno zakljue ta bi ona mogla da predstavlja u filozofiji i kakvo bi znaenje mogla da ima za nauku. Iz svega to moe da se proita u obimnoj literaturi o tom pitanju stie se utisak da ovek nikada nee saznati (otkriti) sutinske i konane istine o materiji i odgovoriti na pitanje ta materija zaista jeste. Zato treba imati u vidu i pravilno razumeti konstataciju da istina, koju smo istraivanjem otkrili, nije vena i nepromenljiva i da zato podlee stalnim promenama. Za svakog istraivaa bilo bi pogubno saznanje da je jednom otkrivena istina vena i konana.

injenine i logike istine. Postoje veoma jednostavne i veoma sloene istine. Ako neko iskae sud U ovom trenutku u amfiteatru prisustvuje 55 magistranata, to je naravno istina maksimalne adekvatnosti, koju je praktino nemogue pobiti. Meutim, ovakav sud teko da bi mogao da predstavlja istinu znaajnu za nauku. Zato se ispostavilo da je neophodno da se izvri klasifikacija istine na: injenine istine (krae, injenice) i logike istine (krae, istine). Napred dat sud o broju magistranata pripada naravno prvoj klasi, tj. injenicama. Evo jednog primera koji moe da obrazloi i opravda neophodnost ovakve klasifikacije:

Ako kaemo Napolju pada kia a neko nas pita na osnovu ega smatramo da je to istina, mi emo ga dovesti do prozora sobe i uveriti ga da je nae tvrenje tano. Znai, istinitost reenice (suda) ovde je potvrena podudaranjem onoga to smo tvrdili svojim sudom sa onim to se oigledno deava. Sve to izgleda jednostavnim kada je re o jednostavnim primerima iz svakodnevnog ivota, gde se kao kriterijum istinitosti najee uzima podudaranje onoga to ulno doivimo s onim to se stvarno deava. Meutim, ako se prebacimo u sloeniju realnost, esto se deava da ono to ulima zapaamo ne odgovara istini. ula nas, na primer, uveravaju da se Sunce obre oko Zemlje, a ne obrnuto, da se eleznike ine u daljini skupljaju, a da ne ostaju paralelnim itd. Zato jednom verujemo ulima (uvereni smo da pada kia jer to vidimo), a drugi put ne (ne verujemo da se Sunce obre oko Zemlje iako to vidimo)? Ovde je jasno da prvi sud jednostavnog sadraja Napolju pada kia predstavlja injeninu istinu (tj. njime se tvrdi neto u ta ne moe da se sumnja), dok je sud Zemlja se obre oko Sunca primer logike istine jer se do njega dolo (uprkos opaaju koji nas uverava u suprotno) na bazi temeljnih istraivanja i miljenja.

injenica

Podatak. Ako se opaanjem sazna i to saopti da neki objekt u prirodi ima odreenu strukturu ili poseduje izvesna svojstva, ili ako se zapazi da se ta struktura odnosno opaena svojstva menjaju, i ako se najzad to saznanje saopti ili napie, ono dobija naziv iskustvenog (empirijskog) podatka, obavetenja ili saoptenja. Ako je re o sistemu a ne objektu, promene strukture i svojstava predstavljaju pojave. Najvei deo informacija o dogaajima (tj. pojavama) iz linog iskustva, koje ljudi svakodnevno saoptavaju jedni drugima, ine obavetenja. Poto obavetenja mogu da budu netana, u njih moe ali i ne mora da se veruje. Ako, dakle, kaemo da se eleznike ine u daljini skupljaju, re je o podatku koji u ovom sluaju nije taan. Podaci su uvek pojedinani jer se odnose na konkretan objekt, sistem ili pojavu u njemu.

injenica. injenica (injenina istina, fakat, konstatacija, rezultat) predstavlja podatak koji su i drugi potvrdili istim ili drugim metodom, ili je konstatovan nekim dobro poznatim postupkom u iju se vrednost i verodostojnost ne sumnja. Ako se, dakle, oigledno netaan podatak eleznike ine se u daljini skupljaju zameni sledeim eleznike ine su na svim delovima pruge paralelne jedna drugoj, to je uslov da bi se po njima mogao da kree voz i to je svakom dobro poznato, poslednji sud predstavlja injenicu. Naravno, injenicu bi predstavljalo i ovakvo tvrenje: Ja vidim da se ine u daljini skupljaju, jer to moe da potvrdi svaki ovek normalnih ula.Za razliku od podataka, koji su esto lini, pristrasni i emotivno obojeni, injenice su uvek izrazito objektivne. To znai da ih pod istim uslovima svaki nepristrasni posmatra normalnih ula moe da opie na veoma slian nain. Ako doprinose reenju naunog problema, one se nazivaju naunim injenicama.

injenini sud. U nauci se saznavanje materije svodi na ulno i logiko. Saznanje je ulno ako se postie angaovanjem ula, tj. opaanjem. Rezultat ulnog saznavanja iskazan u obliku suda je injenina istina (injenica). Sud kojim se iskazuje injenina istina nazivamo injenini sud. injeninim sudom se po pravilu uspostavlja veza izmeu imena pojedinanog objekta ili sistema sa nekim posebnim ili optim pojmom. Ako se, na primer, kae Beonjae ovog pacijenta su ute, ovim sudom uspostavljena je veza izmeu beonjaa konkretnog pacijenta (re je, dakle, o imenu pojedinanih objekata) sa jednim optim pojmom (utom bojom). injenica je ako se utvrdi (i to iskae ili napie) da neki objekt ima odreena svojstva ("Jabuka na stolu je crvena" ili "Pacijent X je zaraen"), da on ima odreenu strukturu ("Uoena elija posmatranog tkiva sadri jezgro ija ga membrana odvaja od okolne citoplazme, a nju od okoline odvaja elijska membrana"), da se u njemu neto desilo itd. Lekarski nalaz je injenica jer opisuje ono to je lekar posredstvom svojih ula uoio pregledajui odreenog pacijenta, iz istih razloga injenice sadri i istorija bolesti pacijenta. Ili, ako se pomou dobro poznatog mernog instrumenta (voltmetra, ampermetra, pH-metra i sl.) neto izmeri, dobijeni podatak je injenica jer je utvrena poznatom vrstom instrumenta proverenih kvaliteta. Zato se pri navoenju nekog eksperimentalno dobijenog rezultata (injenice) uvek ukazuje na instrument kojim je merenje izvreno i na proizvoaa tog instrumenta. Ovo navoenje je vano pored ostalog i zato, to se pri merenju iste veliine raznim instrumentima nekada dobijaju razliite vrednosti. Na primer, merenjem viskoziteta krvi ili plazme zdravog oveka cevnim (kapilarnim) i rotacionim viskozimetrom pod istim eksperimentalnim uslovima dobijaju se vrednosti koje se meusobno znaajno razlikuju. Rezultati korektno sprovedenog eksperimentalnog postupka predstavljaju eksperimentalne injenice.

Konstatovanje injenica. Dok se podaci prikupljaju, dobijaju ili opaaju, injenice se utvruju, konstatuju ili odreuju (mere). injenice se konstatuju pomou injeninog suda na dva osnovna naina: kvalitativnim opisom ulnog saznanja najee korienjem termina govornog jezika, i kvantitativnim odreivanjem (merenjem) pri emu se obino koriste brojevi ili drugi matematiki simboli. Konstatovanje neke injenice podrazumeva formulisanje odgovarajueg injeninog suda.

Na primer, ako se pregledom pacijenta doe do odreenog nalaza koji moe da doprinese postavljanju konane dijagnoze bolesti, ovaj podatak, ispisan ili iskazan, moe, uz dalju proveru i verifikaciju, da predstavlja kvalitativno opisanu injenicu. A ako se merenjem neke veliine u procesu istraivanja doe do odreene brojne vrednosti (recimo, ako se analizom uzorka krvi ili urina nekog pacijenta doe do brojnih vrednosti njihovih relevantnih sastojaka), ti rezultati merenja predstavljaju kvantitativno odreene injenice. Za razliku od objekata, svojstava ili pojava, koji se jeziki oznaavaju uglavnom reima, injenice, koje su konstatovane kvalitativno, opisuju se reenicama.

Do injenica se dolazi raznim tehnikama kao to su posmatranje, merenje, pregled, anketiranje, snimanje, registrovanje itd. To se ini neposredno, tj. ulnim opaanjem, i posredno, tj. pomou instrumenata ali uvek i preko ula. Na primer, ako neko konstatuje da je u ovom trenutku ovde hladno, to je injenica utvrena neposredno (preko termoreceptora u koi), ako se, meutim, to utvrdi oitavanjem temperature na termometru u ovoj prostoriji, konstatovanje ovakve injenice je izvreno posredno, ali opet preko ula (ovde ula vida).

Znaaj i subjektivni karakter injenice. Jedan od ciljeva naunog istraivanja je otkrivanje novih i objanjavanje starih injenica. injenice su za istraivaa polazni materijal za dalja prouavanja realnosti. Na primer, da bi se shvatile i objasnile pojave u hemiji, hemiari su prethodno morali da o pojedinim vrstama supstancije prikupe (konstatuju) mnotvo injenica, kao to su: njihova boja, miris, ukus, rastvorljivost, gustina, take topljenja i kljuanja, toksinost itd. a zatim i mnotvo injenica vezanih za njihove strukturne karakteristike i promene kao to su, na primer, unutarmolekulske reorganizacije atoma pri reakcijama s drugim materijalima.

Mada je bitna odlika i sutinska vrednost injenice njena objektivnost, ipak treba istai da je svaka injenica, kao rezultat ljudskog saznanja, proizala iz opaanja nekog objekta ili svojstva i da je zato neminovno i subjektivna. Ona se zato vremenom menja i koriguje. Kada bi injenica predstavljala deo objektivne stvarnosti, tj. kada bi bila potpuno nezavisna od subjekta koji saznaje, ona bi morala da bude vena i nepromenljiva, to naravno nije tano. Na primer, rezultat merenja neke fizike konstante (recimo brzine svetlosti u vakuumu) predstavlja injenicu u pomenutom smislu jer zavisi ne samo od subjekta koji meri, ve pre svega od kvaliteta instrumenta i koriene merne tehnike. Zato se vrednost te konstante s razvojem nauke i tehnologije menja i koriguje, pribliavajui se nekoj svojoj objektivnoj vrednosti.

Kriterijumi logike istinitosti

Kriterijumi istinitosti. Jedan pojam sam po sebi nije ni istinit ni laan. To isto vredi i za smisaono ili nasumino formiran niz raznih pojmova. Tek tvrenje da postoji odreena veza meu pojmovima moe da bude istinito ili lano. Da bi po materijalistikoj gnoseologiji (teoriji saznanja) neki sud bio istinit (tj. da bi predstavljao istiniti sud), on mora da zadovolji sledea tri kriterijuma: 1) kriterijum objektivnosti (drutvene komunikabilnosti) koji podrazumeva da rei i reenice kojima je sud iskazan moraju da imaju razumljivo znaenje za ljude koji poznaju odgovarajuu problematiku, 2) kriterijum teorijske dokazivosti koji zahteva da se istinitost tvrenja moe da dokae, tj. pokae da sud sledi iz drugih tvrenja ija je istinitost prethodno utvrena, ili bar da se obrazloi saglasnost autorovog suda s drugim, ve poznatim, istinitim stavovima i 3) kriterijum praktine proverljivosti koji podrazumeva da je predloena reenica, ili bar neke njene vanije implikacije, potvrena kroz kliniku ili eksperimentalnu praksu. Prema tome, da bi jedan sud predstavljao istiniti sud, tj. da bi mogao da se okvalifikuje kao objektivno istinit, on mora da bude jeziki jasno formulisan, teorijski dokazan i praktino proveren.

Objektivnost i relativnost istine. Pojmovi, sudovi kao i objektivna istina ne postoje u samoj objektivnoj stvatrnosti. Kad bi tako bilo, jednom otkrivena istina bila bi vena i nepromenljiva. U stvari, to to je veno predstavljaju zakonitosti objektivnog sveta ili istine "po sebi" (tj. istine nezavisne od postojanja ljudske vrste). Veina njih moe da se sudovima relativno tano izrazi. Zato je svaka istina podlona promenama, a utvreni logiki elementi postoje samo kao rezultat ljudskog saznavanja. Kad bi ljudske vrste nestalo, nestali bi s njom i svi njeni pojmovi i sudovi.

Problematini sud i hipoteza. Pored pomenutih vrsta sudova, u logici se sreu i tzv. problematini (sumnjivi) sudovi. To su reenice kojima se izraava samo neka mogunost koja ne mora da bude istinita i koja tek treba da se utvrdi. Zato one ne predstavljaju sudove u strogom smislu te rei. Na primer, "Moda postoji vie od 111 hemijskih elemenata" ili "Mogue je da e sledee godine biti pronaen lek protiv side". Re je, oigledno, o sudovima male saznajne vrednosti.

Sud za koji ne znamo da je istinit, ali za koji verujemo da je istinit naziva se hipoteza.

Verovatan sud. Iz prethodnih obrazloenja stekao bi se pogrean utisak da je vrednost objektivne istine sumnjiva i problematina. Meutim, ako se konstatuje da je svaka istina relativna, vrednost istine je u celini ouvana. Naime, svaka istina je istinita u odnosu na konani skup utvrenih injenica, ako se broj tih injenica povea, razmatrana istina zahteva korekciju i generalizaciju. Niko, na primer, ne sumnja da je nerelativistika (Njutnova) mehanika istinita ako se ima u vidu da je ona odreena uslovima u kojima se tela kreu brzinama mnogo manjim od brzine svetlosti u vakuumu. Ako se, meutim, skup injenica proiri novim podacima o zakonima kretanja u relativistikim uslovima, Njutnova mehanika u tim okvirima postaje neistinita i njeno mesto zauzima njena generalizacija, tj. relativistika (Ajntajnova) mehanika.

Istina moe da bude puna (potpuna ili sigurna) i verovatna (statistika). Sud "Svi ljudi su smrtni" iskazuje sigurnu istinu jer do danas nije pronaen ni jedan izuzetak koji bi doveo u pitanje punu istinitost ovog suda. Meutim, u prirodnim naukama, posebno u biologiji i medicini, sudovi koji imaju saznajnu vrednost najee prikazuju verovatne istine. Svaka reenica kojom se tvrdi da je neto istinito s odreenom verovatnoom predstavlja verovatni (statistiki, probabilistiki) sud i iskazuje verovatnu istinu. Na primer, reenica "Puenje moe da izazove rak plua" predstavlja verovatni (statistiki) sud to znai da pri precizno utvrenim (standardizovanom) uslovima puenje izaziva rak plua samo u odreenom procentu sluajeva, tada se istraivanje svodi na preciziranje tog procenta koji e se pojaviti na mestu rei moe.Definicija pojma

Za prirodne nauke najvaniji su sledei sudovi: definicija, aksiom, postulat, princip, hipoteza i zakon. Ovde e biti govora samo o definiciji i zakonu jer su oni od posebnog znaaja za istraivanja u biomedicinskim naukama.

Definisanje pojma. Da bi miljenje bilo logiki korektno, svi upotrebljeni pojmovi moraju da budu jasno odreeni, tj. potrebno je da se zna njihova veza s drugim ve poznatim pojmovima. To se postie definisanjem i klasifikacijom pojmova. Ovde e biti rei samo o definisanju.

Svaki novi pojam uvodi se u razmatranje svojom odredbom (definicijom), kao to se, kako e se docnije videti, svaki sud, npr. zakon i hipoteza, uvode formulacijom. Definisati (odrediti) pojam znai konstatovati mu najvaniji deo sadraja, tj. sve to je za taj pojam znaajno i bitno i to ga nedvosmisleno izdvaja od svih drugih pojmova. Na primer, "Mutacija je promena neke osobine ivog bia koja nije nastala ukrtanjem pojedinanih predstavnika vrste, ali se dalje prenosi na potomstvo putem naslea". U ovoj definiciji pojam "mutacija", koji se definie, doveden je u vezu s vie pojmova koji su bitni za njegovo objanjenje. Za mutaciju je, dakle, bitno da se izvesna promena, kad je ve jednom nastala, dalje prenosi nasleem na potomke. U protivnom, promena je samo obina modifikacija organizma jedinke, koja nestaje zajedno s njenim umiranjem.

Rodni i vrsni pojam. Poto je pomenuti nain definisanja pojma glomazan a nekad i neizvodljiv, za korektno definisanje koristi se napred istaknuta injenica da se pojmovi po svom obimu mogu da rasporede po hijerarhiji. Naime, ako je A pojam iji obim ulazi u obim pojma B kao njegov deo, to znai da je sadraj pojma A bogatija od sadraja pojma B, kae se da je B rodni pojam za pojam A odnosno da je A vrsni pojam za B. S obzirom na hijerarhiju pojmova to znai da za svaki pojam postoji s jedne strane susedni rodni pojam (ako se on shvati kao vrsni) i s druge strane susedni vrsni pojam (ako se sada isti pojam shvati kao rodni). Na primer, za pojam "ptica" rodni pojam bi bio "ivo bie" a vrsni "vrabac".

Analitika definicija pojma. U nauci se nastoji da se koristi metod analitikog definisanja pojmova. Ove definicije su s gledita formalne logike jedino i do kraja korektne i ine logiki najsavreniji nain da se odrazi sutina jednog pojma. Analitika definicija pojma predstavlja odreivanje pojma njegovim, po mogunosti hijerarhijski najbliim, rodnim pojmom (genus proximum) i specifinom razlikom (differentia specifica). Pri tome se pretpostavlja da je rodni pojam sagovorniku ili itaocu poznat, a specifina razlika sadri tano onoliko injenica o svojstvima nekog objekta odnosno strukturnih elemenata, koliko je potrebno da se uz poznavanje (najblieg) rodnog pojma novi pojam potpuno okarakterie i ne pomea s nekim drugim. Na primer, "Eritrocit je krvna elija okruglog bikonkavnog oblika koja je proeta hemoglobinom". Za pojam "eritrocit" rodni pojam je "krvna elija", a sve ostalo ini specifinu razliku (to su njena svojstva da je krunog i bikonkavnog oblika i strukturna karakteristika da je proeta hemoglobinom). Obim ovog pojma obuhvata potpojmove "eritrocit oveka", koji je bez jezgra, i "eritrocit ivotinje", koji ima jezgro. Ili drugi primer, "Jezik je miini organ usne duplje".

Vetina dobrog analitikog definisanja je u spretnom davanju specifine razlike (u kojoj ne bi smelo da bude ni nedovoljno ni suvie novih injenica), i pronalaenju najblieg rodnog pojma. Na primer, za definisanje pojma "zmija" bolje je za rodni pojam uzeti "gmizavac" nego "kimenjak". Nedostatak metoda analitikog definisanja je to se on ne moe da primenjuje na kategorije, jer one zbog svoje sveoptosti nemaju rodne pojmove.

Operacionalna definicija. Slobodnije reeno, pod definicijom se danas podrazumeva svaki jeziki ili kakav drugi izraz kojim se znaenje jednog jezikog termina ili simbola objanjava drugim, poznatim. Tako, na primer, operacionalna (radna) definicija predstavlja definiciju u kojoj se znaenje datog termina (pojma) objanjava nizom operacija pomou kojih moe da se naini ili odredi objekt oznaen pojmom. Na primer, "Termometar se dobija ako se u uzanu staklenu cev sipa do vrha iva...". Ili, "Voda se dobija sjedinjavanjem vodonika i kiseonika u odreenom zapreminskom odnosu".

Osnovni i izvedeni pojmovi. Pojmovi mogu da se klasifikuju na osnovne i izvedene. Osnovni pojmovi (kategorije) usvajaju se bez (analitike) definicije i zato su oni po svom obimu najiri. Izvedeni pojmovi definiu se analitiki pomou osnovnih i drugih prethodno definisanih, tj. izvedenih pojmova. U fizici se, kako je istaknuto, polazi od 7 osnovnih pojmova o fizikim veliinama. Na primer, brzina kao izvedeni pojam je kolinik dva osnovna (puta i vremena), dok je ubrzanje kolinik promene brzine, tj. ve uvedenog pojma, i osnovnog pojma "vreme".

Formulisanje zakona

Zakonitost. Zakonitost i zakon (odn. hipoteza) predstavljaju sudove kojima se uspostavlja veza izmeu dva ili vie ve definisana pojma. Ako je pri tome re o pojmovima pojava, dobijeni sud je zakonitost o vezi ovih pojava. Na primer, zna se da u sudu "Ateroskleroza je uzrokovana arterijskom hipertenzijom" izrazi "ateroskleroza" i "arterijska hipertenzija" predstavljaju pojmove dveju pojava koji su ve definisani pa bi zato ovakav iskaz predstavljao primer zakonitosti.

Zakonitost je okarakterisana svojim naelnim i kvalitativnim sadrajem poto govori o vezi meu veoma uoptenim pojmovima, tj. pojmovima o pojavama. Ona istie samo da izmeu njih postoji odreena veza, to nikako ne znai da ona nema veliku saznajnu vrednost. U zakonitosti "Hiperkorticizam je jedan od uzroka dijabetesa" rei "hiperkorticizam" (poveana aktivnost kore nadbubrega) i "dijabetes" (eerna bolest) dobro su poznati pojmovi ovih pojava.

Veliina kao predstavnik pojave. Zakon. Budui da pojave ne podleu neposrednom merenju (bolest kao pojava se ne meri, kao to se ne meri toplota ili elektricitet), u biomedicinskim naukama se nastoji da se pronau i odaberu tipina svojstva (bolje veliine), koja treba da te pojave najadekvatnije reprezentuju i procenjuju aspekte pojave koji su od neposrednog interesa za istraivaa, tada bi kvantifikacija ovakvog svojstva indirektno govorila o posmatranom aspektu pojave (npr. o teini oboljenja ili brzini oporavka bolesnika). U fizici toplota i elektricitet samo su dve fizike pojave (dva fenomena). Njihova priroda se opisuje i upoznaje preko vie karakteristinih veliina od kojih su najtipinije koliina toplote odnosno koliina elektriciteta. Slino tome, dijabetes predstavlja kompleksnu i polivalentnu pojavu, daleko sloeniju od prostog poveanja koliine eera u krvi i urinu. Meutim, jasno je da od vie karakteristinih veliina ove dve najbolje odslikavaju osobine i teinu dijabetesa kao oboljenja. Zato umesto da prouava samu eernu bolest, istraiva moe da procenjuje njenu teinu, njen tok i efekte leenja pratei neku od dve pomenute veliine. Istiniti sud koji uspostavlja vezu meu pojmovima svojstava (veliina) koja adekvatno karakteriu povezane pojave (o emu govori odgovarajua zakonitost te veze) predstavlja zakon.

Ordinalna skala kao zamena za veliinu. Ako, meutim, postoje znaajnije tekoe da se za prouavanje uoene pojave odabere adekvatna veliina, u klinikom eksperimentu se pribegava predstavljanju podataka, koji karakteriu posmatranu pojavu, pomou redne (ordinalne) skale. Ova merna skala odreuje samo da li je neto vee ili manje od drugog, ali razlike izmeu pojedinanih jedinica (ocena) skale nisu meusobno jednake jer ne mogu da se egzaktno odreuju. Na primer, ako se prati oporavak bolesnika sa distorzijom skonog zgloba, ova pojava bi teko mogla da se kontrolie pomou neke pogodno definisane veliine (npr. biohemijskom kontrolom nekih uzoraka uzetih iz organizma ili instrumentalnim merenjem prateih elektrinih fenomena). Zato se ovde pribegava dodeli ocena raznim stanjima bolesnika, koja indirektno odraavaju stadijum oboljenja u toku terapije. Tako, na primer, bol kao svojstvo (dakle, ne veliina!), koje karakterie i prati distorziju zgloba, moe ovako da se kvantifikuje tj. predstavi pomou ordinalne skale od etiri vrednosti: 0odsustvo bola, 1-bol samo pri optereenju ekstremiteta, 2-bol pri aktivnom pokretu ekstremiteta i 3-bol u miru. Jasno je da prelaz od ocene 3 na 2 u ovoj mernoj skali ne mora da oznaava isti stepen oporavka zgloba kao prelaz od 2 na 1. Vano je ovde istai da su u ovom sluaju mogunosti primene statistike veoma suene. Tako, recimo, ovde nema smisla da se od ocena izraunavaju aritmetike sredine i standardne devijacije, koje su inae stubovi parametarske statistike i najei podaci o rezultatima neijih istraivanja. Isto toliko su s aspekta statistike problematine srednje ocene (aritmetike sredine pojedinanih ocena) opteg uspeha studenata i uenika u toku njihovog kolovanja.

U praksi rehabilitacije bolesnika danas se jo uvek koristi Lovetova (ordinalna) skala (Lowett, 1912) za ocenjivanje snage miia. Snazi svakog miia dodeljuje se "kolska ocena" od 0 do 5 po sledeem redu: 0-nema kontrakcije ni u tragu (to znai da je snaga takvog miia 0% u odnosu na snagu istog ali normalnog miia), 1-kontrakcija u tragu (smatra se da toj oceni odgovara 10% normalne miine snage), 2-pokret odgovarajueg ekstremiteta bez uea zemljine tee, na primer, opruanje potkolenice u vodenoj sredini (25% normalne snage), 3-savlaivanje sopstvene teine dela ekstremiteta koji ocenjivani mii podie (50% normalne snage), 4-pokret uz dodatni otpor (75% normalne snage) i 5-miina snaga je normalna (100%). Odavde se vidi da razlika izmeu susednih ocena, koja je stalno jednaka 1, ne odgovara ak ni razlikama grubo procenjenih procenata snage u odnosu na normalnu.

Logika razlika izmeu zakona i definicije. Zakon kao vrstu suda treba razlikovati od suda-definicije u kome, istina, figurie vie pojmova, ali se u datom razmatranju jedan od njih javlja prvi put. Na primer, "Brzina je kolinik puta i vremena" predstavlja definiciju brzine jer se smatra da su pojmovi "put" i "vreme" prethodno bili uvedeni.

Osnovni i izvedeni sudovi. Osnovni sudovi se, kao i osnovni pojmovi, primaju bez dokaza. Oni se u matematici nazivaju aksiomi ("aksiom" znai "ono to se potuje") ili postulati ("postulatum" je latinska re i znai "zahtev"), dok se u prirodnim naukama nazivaju principi (naela). Mada se usvaja bez dokaza, princip je rezultat uoptavanja ogromnog broja injenica koje njemu ne smeju da protivree. Takvi su, na primer, Njutnovi principi mehanike.

U matematici se izvedeni sudovi, tj. teoreme ("theorema" znai "razmatranje", postavka, pravilo ili tvrenje) prihvataju samo ako se logiki dokau iz osnovnih stavova i stavova koji su prethodno dokazani. U prirodnim naukama, meutim, neki stavovi se takoe izvode iz drugih, ali se ee neko saznanje, dobijeno na osnovu empirijskih injenica, formulie najpre kao hipoteza, pa ako se dokae njena istinitost, ona postaje zakon. Zato teoremi u matematici odgovara zakon u prirodnim naukama.

Zakljuak i miljenje

Zakljuak. Zakljuak je sud izveden iz dva ili vie pojedinanih sudova. Ti pojedinani sudovi nazivaju se premise, a sud izveden iz njih predstavlja zakljuak (konkluziju).

Kao to proizvoljno povezivanje pojmova nije miljenje, isto tako miljenje ne predstavlja ni nasumino povezivanje sudova. Logiko miljenje je povezivanje sudova koje vodi novim sudovima a kroz njih i novim saznanjima. Meutim, ta saznanja proistiu iz onog to se tvrdilo u premisama. Ovakav nain miljenja naziva se zakljuivanje, a svaki zakljuak predstavlja novi sud.

Zakljuivanje se najee izvodi tako to se iz premisa uspostavljaju nove veze meu pojmovima posredstvom nekoliko pojmova koji u zakljuku iezavaju. Zato je normalno to je u premisama ukupan broj pojmova vei nego u zakljuku. Na primer, u predikativnim premisama "Sve ribe su kimenjaci" i "arani su ribe" javljaju se tri razliita pojma od kojih jedan ("ribe") u obema. Ovaj tzv. srednji (posebni) pojam slui kao posrednik za uspostavljanje veze meu preostala dva, tj. velikog (opteg) pojma "kimenjaci" i malog (pojedinanog) pojma "arani". Zato u zakljuku "arani su kimenjaci" srednjeg pojma ("ribe") nema. Ova specijalna vrsta zakljuivanja naziva se silogizam. Silogizmi su jedan od najjednostavnijih i najeih oblika zakljuivanja ne samo u nauci, nego i u obinom ivotu.

Jednostavni primeri ovakvog zakljuivanja nekada deluju trivijalno. Meutim, oni su ugraeni u osnovne zakone miljenja, tako da je bez njih miljenje nezamislivo.

Proces miljenja. Koristei se prethodno formiranim pojmovima ovek misli povezujui ih u sudove i izvlaei iz sudova zakljuke. Dobijeni zakljuci pomau u definisanju novih pojmova i formulisanju novih sudova i tako u krug. ovek ne misli koristei se predstavama, one mu, faktiki, slue samo kao polazni materijal za uoavanje bitnih svojstava i stvaranje pojmova. Sve to ima smisla ako se time dolazi do novih saznanja, tj. optih injenica i istina. Kad, na primer, neko uje ili proita re "jetra", on nee zamiljati, tj. matom oivljavati, predstavu ("psihiku sliku") jetre jer mu za to treba vreme, puno mate i psihikog napora. Zato e italac ili slualac skoro trenutno testirati svoje pamenje, tj. utvrditi da li zna ta ta re znai, tj. da li je prema njegovom saznanju sadraj pojma, koji ta re oznaava a koju on poznaje, za njega dovoljno bogat. Ako je rezultat takvog gotovo momentalnog testiranja pozitivan, on nastavlja da prati materiju koja se odnosi na ovaj termin.

Zakljuivanje, kao najvaniji zadatak miljenja, izvodi se obino na skraeni nain: u razgovoru s inteligentnom i obrazovanom osobom esto se izostavljaju brojne premise ili njihovi delovi koji se podrazumevaju. to je nivo obrazovanosti i znanja sagovornika ili itaoca nii, elementi miljenja moraju da se daju potpunije. Jedna od tajni uspeha u pedagokom radu upravo lei u vetini pedagoga da postigne ravnoteu izmeu broja korienih premisa u objanjenjima materije koja se izlae, i nivoa obrazovanja i znanja slualaca. Na primer, zakljuivanje dato sudom "Zbog velikih pora u endotelnoj oblozi venskog sinusa jetre proteini plazme mogu slobodno da difunduju u njegov okolni prostor" oigledno je skraeno, jer u ovom zakljuku postoji, u sutini, samo jedna premisa a zakljuivanje iz jedne premise je neizvodljivo. Ovde, naime, nedostaju bar tri premise: "Proteini plazme su krupni molekuli", "Krupni molekuli mogu slobodno da difunduju u okolni prostor kroz velike pore" i "Velike pore postoje u endotelnoj oblozi venskog sinusa". Ovde prva premisa ima karakter perceptivnog suda, druga predstavlja jedan opti zakon dok trea ini jednu od strukturnih optih injenica. Skraivanje zakljuivanja vri se posredstvom zajednikih pojmova koji se pri zakljuivanju gube (zajedniki pojam u prvoj i drugoj premisi ine "krupni molekuli", a u drugoj i treoj premisi to su "velike pore"). Tada se skraeni zakljuak dobija povezanim itanjem kurzivnih delova premisa.

Skraenim zakljuivanjem dobija se u brzini i saetosti izraavanja i izbegavaju optepoznata i trivijalna tvrenja. Naravno da to krije i opasnost da se zakljuivanje izvri na pogrean nain i tako doe do netanog zakljuka.

C. OPTEMETODOLOKI POSTUPCI

Od brojnih optemetoidolokih postupaka prikazaemo ovde samo dedukciju, indukciju i analogiju, jer se oni prvenstveno koriste kao metodi zakljuivanja. (O zakljuivanju kao najvanijem delu miljenja, bilo je govora u prethodnom odeljku).

Zakljuivanje dedukcijom

Deduktivno zakljuivanje je zakljuivanje u kome se miljenje kree od opteg ka posebnom i pojedinanom. Dedukcija polazi od izvesnih optih tvrenja, ak i principa odnosno aksioma, i najee se sastoji u konstatovanju da ono to vredi uopte, vredi i u odreenom posebnom ili pojedinanom sluaju. Na primer, iz premisa "Svi gasovi su elastini" i "Argon je gas" sledi deduktivni zakljuak "Argon je elastian". Ovde se polo od jedne opte injenice o elastinosti svih gasova, pa se zakljuilo da ono to vredi za rod gasova kao celinu, vredi i za jednu njegovu posebnu vrstu, tj. za argon.

Svaki pravilno izveden deduktivni zakljuak, koji polazi od istinitih premisa, i sam je nesumnjivo istinit. Zbog toga se u prirodnim naukama, koje se u sve veoj meri koriste matematikom (a zna se da je matematika tipina deduktivna nauka), javlja naglaena tenja da se u njihove fundamente ugrauje odreeni broj principa i da se iz njih deduktivnim nainom izvode svi ostali zakoni. Izvedeni zakoni su tada onoliko istiniti, koliko su istiniti polazni stavovi. Zato za svakog, posebno mlaeg, istraivaa u ovakvim oblastima saznavanja predstavlja veliki izazov opovrgavanje principa na kojima lei takva oblast saznanja. S druge strane, otkrivanje fundamentalnih zakona prirode potajna je elja svakog istraivaa.

Zakljuivanje indukcijom

Induktivno zakljuivanje je, nasuprot deduktivnom, izvoenje zakljuaka tako da se miljenje kree od posebnog ili pojedinanog ka optem. Iz konanog broja pojedinanih injenica, kao to su, na primer, rezultati posmatranja ili eksperimenta, ili posebnih iskaza o lanovima jedne vrste koji imaju neka opta svojstva ili stoje u odreenom optem odnosu, zakljuuje se da i vrsta kao celina ima to svojstvo, odnosno stoji u tom odnosu. Na primer, ako se na osnovu injenice da se odreeni broj metala (tj. posebnih vrsta hemijskih elemenata) pri zagrevanju iri zakljui da se svi metali, kao rod hemijskih elemenata, pri zagrevanju ire, re je o induktivnom zakljuivanju. Ili, iz premisa "Bakar, gvoe, cink... su dobri provodnici elektrine struje" i "Bakar, gvoe, cink... su metali" induktivno se zakljuuje "Metali su dobri provodnici elektrine struje". U poslednjem primeru re je o kretanju miljenja od posebnog ka optem.

Potpuna i nepotpuna indukcija. Induktivni zakljuak moe da bude sasvim taan samo u retkim sluajevima, na primer, u sluajevima prebrojavanja ili ako se pojedinana istraivanja izvode na svim moguim objektima iste vrste. Takva indukcija je potpuna (savrena). U pomenutom primeru s metalima koji se na toploti ire induktivni zakljuak "Svi metali se na toploti ire" predstavlja punu istinu jer se ovakav eksperiment moe da izvri na svim vrstama metala iz Periodnog sistema (broj tih metala je naravno konaan). Potpunu indukciju imamo i u primeru "Litijum, kalijum, natrijum, rubidijum i cezijum su alkalni metali", "Litijum, kalijum, natrijum, rubidijum i cezijum su vrlo nepostojani u elementarnom stanju", odakle sledi istinitost induktivnog zakljuka "Alkalni metali su vrlo nepostojani u elementarnom stanju".

Naalost, u najveem broju sluajeva broj objekata ili pojava koje treba da se testiraju neogranieno je veliki. Na primer, ako se iz izvesnog broja pojedinanih merenja indukcijom zakljui da svi elektroni u vasioni imaju istovetno naelektrisanje i masu, zakljuak ipak ne predstavlja punu istinu, ali je zato visoko verovatan. Oigledno je da bi zahtev da se svaka indukcija svede na potpunu uinio nauku neplodnom jer bi svako takvo zakljuivanje zahtevalo besmisleno veliki broj pojedinanih merenja. Zato se u prirodnim naukama i svakodnevnom ivotu mnogo ee koristi nepotpuna indukcija: na osnovu utvrivanja ogranienog broja injenica jedne vrste izvodi se induktivni zakljuak koji se odnosi na vrstu kao celinu, pa prema tome i na sve daleko brojnije neistraene sluajeve. Mada zbog toga induktivni zakljuak nije do kraja taan, ipak se bez njega ne bi mogao da u prirodnim naukama uini onaj odsudni korak od poznavanja pojedinanih injenica do formulisanja zakona, koji su bitni za saznavanje objektivne istine i razvoj svake nauke. Svi zakoni izvedeni nepotpunim indukcijom izraavaju samo verovatne istine.

Pouzdanost induktivnog zakljuka. Zakljuak dobijen induktivnim metodom je, dakle, iri od sadraja koje nude pojedinani podaci. On, naime, ne proizilazi nuno iz njih, kao to je to bio sluaj kod deduktivnog zakljuivanja, te je zato uvek samo manje ili vie verovatan. Na primer, bez obzira koliko smo zapazili crnih gavrana koji preleu nebom, to jo uvek nije garancija da su svi gavrani crni.

O fenomenu da zakljuak u prirodnim naukama ima najee induktivni karakter mnogo se raspravljalo i pisalo. Naime, postavlja se pitanje da li mi uopte saznavanjem objektivne stvarnosti u okvirima prirodnih nauka dolazimo do konane istine, budui da svaki induktivni zakljuak uvek sadri i deo koji nije dokazan i koji smo mi zakljuujui dodali? Jasno je da je induktivni zakljuak utoliko pouzdaniji, ukoliko je izveden pomou veeg broja injenica. Na primer, iz vie pojedinanih eksperimentalnih podataka moe da se izrauna aritmetika sredina koja predstavlja primer induktivnog zakljuivanja. Ova vrednost je, bar teorijski, utoliko tanija, ukoliko je u njenom izraunavanju uestvovalo vie ovakvih podataka. Zato u nauci tanost srednje vrednosti mora da se statistiki testira, tj. da joj se odrede margine tanosti.Treba takoe imati na umu napomenu da sve injenice nemaju istu saznajnu vrednost: nekada vie vredi jedna reprezentativna i sutinska injenica, nego mnotvo nebitnih. Na primer, koliko god zapazili belih labuda i za svakog od njih formulisati injenini sud: "Ovaj labud je beo", skup svih takvih stavova jo uvek nije dokaz da su svi labudi beli. Zaista, utvreno je da u Australiji ive crni labudi. Naime, boja perja ptica je njihovo sekundarno svojstvo. Meutim, struktura kostura je sutinska i vrlo stabilna osobina vrste. Zato su se iz jednog jedinog fosilnog kostura arheopteriksa (archaeopterix) mogli da izvedu zakljuci o karakteristikama itave ove davno izumrle vrste koja je predstavljala prelaz izmeu gmizavca i ptice.

Odnos indukcije i dedukcije. Iz prethodnog bi se mogao stei utisak da je dedukcija tana a indukcija problematina. Meutim, treba imati na umu injenicu da su opti stavovi, koji predstavljaju premise za deduktivno zakljuivanje, dobijeni, bar kada je re o prirodnim naukama, iz iskustva, induktivnim zakljuivanjem. Tako je premisa opteg karaktera "Svi gasovi su elastini" dobijena indukcijom, na bazi mnotva posebnih injenica o raznim vrstama gasova i pojedinanih injenica utvrenih eksperimentalno na raznim uzorcima gasa. Odatle sledi da ni dedukcija nije apsolutno tana jer polazi od sudova koji su dobijeni "problematinim" induktivnim zakljuivanjem. Zato je tanost polaznih stavova samo pretpostavljena.

Zakljuivanje po analogiji

Zakljuivanje po analogiji (analoko zakljuivanje) predstavlja jedan od najeih vidova zakljuivanja u nauci i svakodnevnom ivotu. Ako su dva predmeta slina po nekim (dakle, ne svim!) svojim svojstvima (tj. ako su analogna), verovatnoa da su ti predmeti slini i u nekim drugim osobinama srazmerna je broju i tipinosti uoenih zajednikih svojstava. Na primer, iz premisa "Bakar je dobar provodnik elektrine struje" i "Gvoe ima niz osobina kao bakar: neprovidan je, sjajan, ima jonsku kristalnu reetku, gradi katjone..." sledi analoki zakljuak "Gvoe je dobar provodnik elektrine struje". Druga premisa utvruje injenicu da se znaju brojne osobine gvoa, ali da mu, recimo, nije ispitana elektrina provodljivost. Iz ovog zakljuka sledi da i gvoe spada u dobre provodnike elektrine struje. U prethodnom primeru polo se od izvesnih posebnih tvrenja o dva hemijska elementa koji pripadaju zajednikoj vrsti (vrsti metala), da bi se analokim zakljuivanjem opet dolo do jedne posebne tvrdnje. Ovde se misaoni tok kretao od posebnog ka posebnom, a ne kao u sluajevima dedukcije od opteg ka posebnom, odnosno indukcije od posebnog ka optem.

Znaaj analokog zakljuivanja je u injenici da se ono primenjuje kad se ne raspolae dodatnim znanjima opteg karaktera o nekom predmetu, to je inae est sluaj u prirodnim naukama. Zato ono predstavlja temelj na kome se gradi nauno saznanje u ovim naukama. Analoki metod je po pravilu sugerisao hipoteze iz kojih su se esto kroz dalja istraivanja formulisali nauni zakoni. Naravno, on moe da dovede i do netanih zakljuaka. Rezultati ovog zakljuivanja su utoliko vredniji, ukoliko su zajednika svojstva brojnija i bitnija, a ostala svojstva manje brojna i manje bitna.

Analiza i sinteza

Analiza. Analiza i sinteza spadaju u najranije otkrivene i koriene naune metode i postupke. Analiza (razdvajanje) predstavlja realno (objektivna analiza) ili misaono ralanjavanje (subjektivna analiza) objekta ili pojave na jednostavnije delove s ciljem da se rasvetli njihov znaaj za objekt razlaganja i njihova unutranja povezanost. Subjektivna analiza nekada moe da ralani i ono to objektivno nema smisla. Na primer, nemogue je da se objektivno odvoji boja od tela, ali je to izvodljivo u subjektivnoj analizi, to je i dovelo do pojma "boja".

Analiza moe da bude opisna (deskriptivna), kada se objektivno konstatuju i opisuju sastavni delovi objekta, pojave ili pojma, i objanjavajua (eksplikativna), kada je prvenstveni cilj da se objasne veze i odnosi meu delovima celine.

Sinteza. Sinteza (spajanje) postupak je i metod obrnut analizi. Ona je takoe objektivna i subjektivna odnosno deskriptivna i eksplikativna. Sinteza moe da bude potpuno nezavisna od prethodno sprovedene analize, meutim, sinteza obino prati analizu. U tom sluaju sintezom se vraamo na poetak, ali s novim znanjima o posmatranom objektu ili pojavi, koja su rastereena od nebitnih injenica i nevanih veza. Zato moe da se govori o analitiko-sintetikom metodu saznavanja. Na primer, dok se deskriptivna analiza jedne biljke sastoji u tvrenju da su koren, stablo i grane s liem njeni sastavni delovi, dotle se deskriptivna sinteza moe da svede na objanjenje da biljka "nastaje" tako to se koren nastavlja u stablo, a ono produava u grane sa liem.

Za istraivaa prirode objektivna analiza i sinteza imaju vei znaaj od subjektivne i iroko se koriste u hemiji, biologiji, citologiji, histologiji, anatomiji i medicini uopte. Meutim, za sam proces logikog miljenja subjektivna analiza je vanija. Ako se, na primer, istrauje epilepsija kao patoloka pojava u organizmu oveka, ona moe da se posmatra preko klinikih manifestacija epileptinih napada. Zato je najpre izvrena analiza napada, tj. napadi su grupisani u posebne vrste kao to su napadi s motornim simptomima, sa senzornim i somatosenzornim simptomima, s poremeajima svesti, s kognitivnim poremeajima, s tonikoklonikim napadima, s unilateralnim ili atoninim napadima itd. i istraen je znaaj svake od ovih vrsta napada i njihova meusobna veza. Prema uoenim vezama, vrste napada su sintezom grupisane i na osnovu dobijenih grupa dolo se do sledeih vrsta epilepsije: generalizovana, fokalna i konvulzivna epilepsija kao i epileptiki status.

Apstrakcija i intuicija

Apstrakcija. Apstrahovanje je, najee, misaoni postupak izdvajanja zajednikog, bitnog i opteg i zanemarivanja pojedinanog i nevanog. Ovim postupkom se iz jednog ili vie objekata, svojstava ili pojava izdvaja ili odvaja ono to je zajedniko i opte, i uz zanemarivanje pojedinanog i nebitnog od toga stvara nova misaona celina, koja se naziva apstrakcija onoga od ega se polo. Ako, na primer, o nekoj osobi stvorimo odreenu "sliku" na osnovu izvesnog broja njenih karakternih osobina, ta "slika" ini apstrakciju te osobe, a sam postupak predstavlja njeno apstrahovanje. Po pravilu, apstrahovanje se izvodi posle analize, tako da su ova dva metodoloka postupka esto povezana. Razlika izmeu njih je u tome, to se analizom sloeni objekti ili pojave samo razlau i to se trai veza meu razloenim delovima, dok se apstrahovanjem od tih delova dalje izdvajaju oni koji su za istraivanje bitni, dok se ostali delovi odbacuju.

Apstrahovanje je metodoloki postupak koji je ve duboko zaao u sferu logikog saznavanja stvarnosti. Ne razarajui konkretne objekte on stvara od njihovih svesno odabranih "delova" (svojstava ili strukturnih celina) nove misaone celine, kao to su, na primer, pojmovi o objektima, koje esto u takvom obliku nije mogue pronai u prirodi.

Intuicija. Iako induktivni zakljuak ne mora da bude istinit, ipak se ispostavilo da u celini gledano prirodne nauke, pa i medicina, permanentno napreduju u otkrivanju istine. I tu se opet javlja jedan filozofski problem: iako materijalistika filozofija smatra da su jedini izvori tanog saznanja o materiji ulno iskustvo i na bazi njega sprovedeno logiko saznavanje, ipak bi ispalo da to nije dovoljno da bi se dolo do istine zbog pomenutog nedostatka induktivnog zakljuivanja. Istraivai smatraju da se ovaj nedostatak nadoknauje jednim kreativnim, ali krajnje iracionalnim svojstvom oveka koje se naziva intuicija i koje kao izvora saznanja u materijalistikoj filozofiji, tanije formalnoj logici, nema.

Intuicija je mentalno svojstvo oveka koje ga dovodi do reenja nekog problema a da on nije svestan puta, naina i sredstava kojima se sluio da bi do tog reenja doao. Smatramo da je taj put zakljuivanja bio toliko skraen i brz, da ovek nije bio svestan toka i brojnih meufaza ovog misaonog procesa. Na primer, talentovani dijagnostiar brzo i gotovo bez greke postavlja dijagnozu bolesti na bazi srazmerno malo podataka ak i bez njihove detaljne analize. Intuicija po Dekartu izvire iz "koncentrisanog prethodnog iskustva" i nije neka mistina kategorija. Svako stvaralako miljenje i krupnije otkrie koje iz njega sledi sadri u sebi i tu stvaralaku intuiciju. Traei principe iz kojih bi se istom dedukcijom dolo do kompletne slike sveta, Ajntajn je istakao da nema logike staze koja bi oveka dovela do optih zakona sveta. Oni mogu, po njemu, da se otkriju intuicijom, ali intuicijom koja je zasnovana na intelektualnom uivljavanju u predmet istraivanja. Miljenje koje koristi intuiciju nezamenljivi je mehanizam u svakodnevnom traganju za istinom. Vrednost istr