CRNOTRAVSKE LEGENDE

· Radomir Lj. Kostadinović je rođen 29. septembra 1930.god. u Brodu, selu na jugu Srbije, u opštini Crna Trava. Odrastao je u pečalbarskoj porodici, gde se već kao desetogodišnjak odvojio od dečijih radosti i prekinuo sa školovanjem, kako bi pomogao partizansku borbu, koja mu je utabala put od bosonogog seljančića do direktora. Nakon rata, posvetio se obrazovanju i završio osnovnu i srednju, a zatim i višu pedagošku školu u Negotinu, a svoje usavršavanje nastavlja na fakultetima u Vranju i u Beogradu. Postao je nastavnik 1952.god. Ostvarujući načela Vuka Stefanovića Karadžića, Radomir Kostadinović je razvio bogat kulturno-istorijsko i prosvetni rad i značaj na području seoske crnotravske komune. Još u svojim počecima on je privlačio veliku pažnju Srpske akademije nauka tako što postaje predsednik Opštinske kulturno-prosvetne zajednice Crna Trava, zatim organizuje biblioteku u Crnoj Travi, čiji i predsednik saveta postaje, kao i prvi bioskop u Crnoj Travi i okolnim selima. Kao rezultat njegove velike ljubavi prema svom rodnom kraju, on proučava jezik, kulturu, običaje, folklor, istoriju, pokrete i čitavu duhovnu kulturu naroda svoga kraja, iz čega proizilaze njegova prva dela: hronika „Crna Trava i Crnotravci“ iz 1968.godine, zatim monografija „Prosvetno-kulturna evolucija Crnotravskog kraja“ iz 1970, „Revolucionarne pesme iz crnotravskog kraja“, „Lazaričke pesme iz crnotravskog kraja“, „Crnotravske legende“, zbirka pripovedaka „Sa pjedestala moga“, zatim dela „Crnotravski pioniri u narodno-osobodilačkoj borbi“, „Jovan Cvetković Socijal“, „Zverstva i zločinstva bugarskih fašista u crnotravskom kraju“, kao i na hiljade članaka objavljenih u „Borbi“, „Večernjim novostima“, „Gradini“, „Narodnim novinama“, časopisu „Rastkovnik“ itd. Pisao je i brojne recitate, literarno-muzičke kompozicije, konferanse, držao na hiljade predavanja i debata, a zaslužan je i za organizovanje prvih književnih matinea u opštinskom središtu i selima crnotravskog kraja. Bio je nastavnik, ali i direktor osnovne škole Aleksandar Stojanović u Crnoj Travi, škole u selu Zlatance, kao i škole u njegovom rodnom selu, Brodu. Nagrađivan je mnogim nagradama, od kojih je jedna od značajnih nagrada Srpske akademije nauka iz 1970.god. Radomir Kostadinović, etnolog, pesnik, nastavnik, istoričar, pripovedač... prvi je razvio Vukovu tradiciju u crnotravskom kraju. Sve što je uradio za života ima svestrani, sistematski i organizovani naučni doprinos izučavanju svoje sredine, kulturnom prezentovanju i uzdizanju crnotravskog kraja. Umro je u svom rodnom kraju, 05. februara 1987.godine.

· SADRŽAJ:

· O POSTANKU CRNE TRAVE· DŽIDOVCI - UTEMELJIVAČI CRNE TRAVE· PESMA O CRNOJ ČUMI· ČUMINO BRDO· MUSIN PUT· SRBIN I TURČIN· O SKRIVANJU KRUNE SRPSKOG CARA· O ZAKOPANOM BLAGU· CRNOTRAVSKA PRANGIJA· O CRNOTRAVSKIM MEDENIM MESECIMA· O MIROLJUBIVOSTI I GOSTOPRIMLJIVOSTI CRNOTRAVACA

· CRNOTRAVSKI SULTANAC· O JEZERSKOM ČUDOVIŠTU· LEGENDA O BELOJ VODI· CRNOTRAVSKO VRELO „SVETA VODA“· O NEUNIŠTIVOSTI VLASINE· SOKOLICA· O VOJVODI DEJANU I ISTOIMENOM SELU· O NIKOLI BELKIĆU: VOJVODI CRNOTRAVSKIH USTANIKA · DEJIĆEVO· GRADSKA· BROD· GARE· RUPLJE · MARKOVA ČUKA· O POSTANKU OBRADOVCA· O POSTANKU TODOROVCA· DOBRO POLJE· DARKOVCE· JABUKOVIK

· UMESTO PREDGOVORA

Legende, kao dragulji usmenog narodnog stvaralaštva, još žive u prostranom crnotravskom kraju. U svima njima, negde sa više negde sa manje istorijske osnove, govori se o prošlosti ovog kraja. One su najdubljim žilama prirasle za sudbinu stanovništva. Prenosile su se od generacije do generacije, iskazujući istorijsko i egzestencijalno iskustvo naroda. Ove legende najviše se vezuju za rat, društvenu krizu i ropstvo, one komponente istorije ovog naroda koje su najviše obeležile njegovu sudbinu. I što nas je istorija bacala u dubnje i crnje ambise, to je legendi bilo sve više. U takvim surovim danima svoje istorije crnotravski čovek je iz pređe mašte i istorijskih zbivanja tkao legende u kojima je izražavao veru u svoje bolje i srećnije dane. Zato su one trajno svedočanstvo o istorijskoj egzistenciji svih gorštaka pod Čemernikom, o njihovim osećanjima, mašti, mislima etnopsihološkim osobenostima. Iz nepregledne baštine bogatog narodnog duha gorštaka crnotravskog kraja izdvojio sam one legende koje se najčešće čuju u razgovorima i prepričavanjima Crnotravaca i koje su bile najčešće pratilje njegove postojanosti, migriranja, povratka i neuništivosti. Namera je ove skromne zbirke da otme zaboravu bisere narodnog duha, njegove istorije i etnopsihologije. Treba oteti vremenu sve ono što je lepota i bogatstvo duha naroda, što je njegova istorija i što inače propada kao zakopano i nepovratno izgubnjeno blago.

· O POSTANKU CRNE TRAVE

Živopisna sela, njih dvadeset i pet, razbacana po brdima i njihovim prostranim stranama ili aluvijalnim ravnima, a najvećim delom na planinskim kosama Čemernika i njegovih ogranaka (Orlovca, Tumbe, Ostrozuba i Dobropoljske čuke) poznata su pod zajedničkim imenom Crna Trava. To je kraj koji se prvi put pominje u biografiji despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa 1431. godine. Konstantin Filozof

piše kako je svirepi sultan Musa, inače sin poznatog Bajazita sa krvoprolića na Kosovu 1389. g., služeći se taktikom iznenađenja, na sam Bajram, po januarskoj ciči, u svom vojničkom pohodu od Sofije do Vranja i Novog Brda u strahovito napornom maršu prešao preko “planine glagoljemaja Čemernik” (Glasnik SUD, strana 305, knjiga 42), pustošeći sve što mu se našlo na tom putu. Ako ovom verodostojnom zapisu dodamo predanje o tome da se u crnotravskom kraju bila utaborila srpska vojska, koja je bila zakasnila za boj na Kosovu, onda legenda koja se u ovom kraju, zajedno sa pesmama “Musić Stefan” i “Car Lazar i carica Milica” čuje, glasi: Kotlinasti i močvarni centralni crnotravski predeo u aluvijalnoj ravni reke Vlasine, gde je danas opštinsko središte za crnotravski kraj, bio je u dalekoj prošlisti obrastao bujnom i sočnom zelenom travom i svakojakim šibljem pa se zvao Zeleni lug. Opkoljen gustom šumom, obrastao čestarom, uz avetinjski odjek brzih reka Vlasine i Čemernice, bio je nepristupačan. Retko ko je niz strmo i teško prohodno kristalosto razvođe, koje kao obod okružuje ovo kotlinasto proširenje doline Vlasine, bio u stanju da siđe na dno ove kotline. Jednom je u ovu tajanstvenu dubodolinu, što se kao orlovsko gnezdo sa kristalnim obodima između Čemernika i Orlovca obrazovala, prodrla grupa najodvažnijih čobana. Pričali su, po povratku, kako su u blistavoj i hladnoj vodi na ušću Čemernice posmatrali kupanje vila, te su kotlinu nazvali Vilin lug, a ubrzo zatim, iz znatiželje i pogodnih uslova za uzgoj stoke, počeli naseljavati. Ali kada je 1389. godine, na poziv kneza Lazara, vojvoda Dejan, skupio vojsku od Znepolja i Zelenog grada do Vilinog Luga, i pošao u boj na Kosovo i u putu zastao u Vilinom Lugu da se odmori i sačeka pristizanje ostale vojske. Od dugog putovanja umorni vojnici odmah su zaspali, omamljeni jakim i prijatnim mirisom svakojake trave, koje u izobilju ovde ima. Ni sami nisu znali koliko su dugo, uz prijatan miris trave, zelenila šume, čistog vazduha i blizine žuborećih voda, spavali. Kada se Dejanova vojska probudila i ptodužila put prema Kosovu, na Xevrljanki (visu na Čemerniku) susretoše ojađene srpske vojnike koji su se žalosna i unezverena pogleda vraćali iz boja. Od njih doznadoše da je srpska vojska potučena, knez Lazar poginuo, a srpsko carstvo izgubljeno … Tada je, navodno, zaplako vojvoda Dejan, prokliljući mirišljavu travu št o ih je tako tvrdo uspavala da su prespavali boj na Kosovu: ,,Eh, crna i čemerna travo, večito crna i čemerna bila, ti nas opi i uspava te za boj zadocnismo i izgubismo carstvo! Kud na nama da ostane kletva čestitoga cara Lazara?!”. Vraćajući se svojim kućama, prelazeći pored Vilinog Luga gde su se uspavali, ljuti zbog propasti srpskog carstva i kneževe kletve, srpski vojnici ponavljali su reči svog vojvode: ,,Eh, crna i čemerna travo, večito crna i čemerna bila, ti nas opi i uspava te zadocnismo i izgubismo carstvo!”… Od tada se Vilin lug zove Crna Trava, a planina koja se izna nje uzdiže – Čemernik. Po drugoj legendi ime ,, Crna Trava” postalo je od turskog naziva ,,Kara-kas” što znači, ,,crne- obrve” ili od turskog naziva ,,Balk-kara Derven” što bi značilo planina pod šumom crnogoricom ili ribna klisura(tj. Crna Trava je Turcima u Carigradu plaćala na ime danka – harača, četrdeset oka pastrmki godišnje. Po trećem tvrđenju ime ,, Crna Trava” potiče otuda što su stoka i ljudi strahovito stradali od kolere (“Čume”) pa je zemlja orana crnim volovima, koje po verovanju “čuma” ne sme napadati. Prema tome, zašto je kada i ko je nazvao ovo mesto ovim nazivom ostalo je nepoznato, ali se sigurno tvrdi da ovaj naziv datira od pre mnogo godina. Imajući u vidu ove tri legende, kao i činjenicu da se pod ovim ili izmenjenim imenom ovo naselje pominje vrlo rano u turskim izvorima, a sudeći po nastanku imena Čemernik (otrovna biljka čemerika kojom obiluje ova planina) i po gustim šumama crnogorice, kao i čestim maglama, koje su davale surov i mračan izgled već onako mračnom predelu crnotravske kotline (sunce se pojavljuje kasnije, a zalazi ranije, močvara puna treseta i raznog barskog bilja)

mišljenja smo da bi se mogla prihvatiti predpostavka da je ime Crna Trava srpski prevod sa turskog ,,Kara – kas” – crne obrve (crnomanjasti ljudi). Svakako su pri određivanju ovog imena uticali i drugi sporedni momenti, a moguće je da su ove legende kasnijeg porekla vezane za jedno tako već nastalo ime (Uporedi: Triglav – tri glave, Durmitor – planina namrštenog izgleda, Crno jezero – jezero u senci, Crvena Jabuka, Crveni breg, Plavsko jezero i sl). Jednom već stvoren naziv za jedno određeno područje, vrlo lako se mogao proširiti i na čitav kraj. Tako se i pojam Crne Trave najpre odnosi na skupno naselje u aluvijalnoj ravni reke Vlasine, na mestu gde je danas središte opštine, a potom kada se ovaj tip naselja zbijenog tipa razvio u današnji razbijeni tip, onda se pojam Crne Trave proširio ne samo na ta naselja, već i na susedna sela, što treba da služi na čast užoj Crnoj Travi, kao središtu opštine. Po drugoj legendi ime ,, Crna Trava” postalo je od turskog naziva ,,Kara-kas” što znači, ,,crne- obrve” ili od turskog naziva ,,Balk-kara Derven” što bi značilo planina pod šumom crnogoricom ili ribna klisura(tj. Crna Trava je Turcima u Carigradu plaćala na ime danka – harača, četrdeset oka pastrmki godišnje. Po trećem tvrđenju ime ,, Crna Trava” potiče otuda što su stoka i ljudi strahovito stradali od kolere (“Čume”) pa je zemlja orana crnim volovima, koje po verovanju “čuma” ne sme napadati. Prema tome, zašto je kada i ko je nazvao ovo mesto ovim nazivom ostalo je nepoznato, ali se sigurno tvrdi da ovaj naziv datira od pre mnogo godina. Imajući u vidu ove tri legende, kao i činjenicu da se pod ovim ili izmenjenim imenom ovo naselje pominje vrlo rano u turskim izvorima, a sudeći po nastanku imena Čemernik (otrovna biljka čemerika kojom obiluje ova planina) i po gustim šumama crnogorice, kao i čestim maglama, koje su davale surov i mračan izgled već onako mračnom predelu crnotravske kotline (sunce se pojavljuje kasnije, a zalazi ranije, močvara puna treseta i raznog barskog bilja) mišljenja smo da bi se mogla prihvatiti predpostavka da je ime Crna Trava srpski prevod sa turskog ,,Kara – kas” – crne obrve (crnomanjasti ljudi). Svakako su pri određivanju ovog imena uticali i drugi sporedni momenti, a moguće je da su ove legende kasnijeg porekla vezane za jedno tako već nastalo ime (Uporedi: Triglav – tri glave, Durmitor – planina namrštenog izgleda, Crno jezero – jezero u senci, Crvena Jabuka, Crveni breg, Plavsko jezero i sl). Jednom već stvoren naziv za jedno određeno područje, vrlo lako se mogao proširiti i na čitav kraj. Tako se i pojam Crne Trave najpre odnosi na skupno naselje u aluvijalnoj ravni reke Vlasine, na mestu gde je danas središte opštine, a potom kada se ovaj tip naselja zbijenog tipa razvio u današnji razbijeni tip, onda se pojam Crne Trave proširio ne samo na ta naselja, već i na susedna sela, što treba da služi na čast užoj Crnoj Travi, kao središtu opštine. | idi na sadržaj...

· DŽIDOVCI - UTEMELJIVAČI CRNE TRAVE

Po tradiciji najstariji obitavci crnotravskog kraja bili su Džidovci - ljudi divovskog rasta. Veoma krupni Džidovci su mogli dnevno preći i više stotina kolometra. U vreme njihova života na ovom području nije se umiralo od prirodne smrti. Stoga su Džidovci živeli po 200 i više godina. Veoma komunikativni, oni su se brzo kretali, te su mogli sa stokom osvanuti ovde, a goveda, na primer, pasti u Sofiji ili Beogradu, i uveče se opet vratili u Crnu Travu. Besmrtnost Džidovaca imala je i svoju Ahilovu petu. Naime, u konstituciji Džidovaca nedostajali su zglobovi pa ih je krutost u kolenima života stajala ako bi se makar gde sapleli. Svaki pad je usmrćivao Džidovce. Sem te smrti za drugu smrt Džidovci nisu znali. Grobovi nastradalih Džidovaca imaju

dužinu oko 2,5 metara. Tih grobova ima na sve strane. U Crnoj travi se pominju grobovi Džidovaca na Popovoj čuki. Ove grobove čuvaju u selu Crvenom Bregu. Smatra se da je i bogastvo tih ljudi džinovskog rasta odgovaralo njihovoj snazi i veličini. Ovako natprirodni ljudi imali su i natprirodnu moć, a u grobovima ovih Džidovaca drži se, da se nalazi bogastvo ravno bogastvu faraona. Stoga nije redak slučaj da se na grobove gleda kao riznica bogatstva. Po narodnom predanju Džidovce su smenili Latini. Kao mesta kuda su Latini živeli pominju se gradišta i selišta, a groblja se zovu Kombas (Rimljansko povrljeno groblje) ili Latinsko groblje. Postoje predanja o strahovitoj pogibiji Latina i današnjem stanovništvu kao potomstvu Latina i došljaka iz Moskve (Rusije). | idi na sadržaj...

· PESMA O CRNOJ ČUMI

Godine 1706. kosila je kuga u Makedoniji (kada je samo u Skoplju umrlo oko dve hiljade stanovnika) pa i u crnotravskom kraju. Stanovnici Crne Trave su do skoro verovali da tu bolest nosi žena strašnog izgleda, sa dugom kosom do zemlje, koja nosi užareni vršnik u rukama i gde se ona pojavi tu stanovnike kosi. Osamdesetogodišnja starica Savka Radosavljević iz crnotravskog naselja Teskova i sada priča: ,,Prođe kroz naše selo žena u neobičnim haljinama. Žena nosi štap i viče: ,,Sveta Petko, sveti Petre!”, a štapom udara levom i desnom stranom puta. Svi u selu rekoše da je to Čuma. I zaista je bila Čuma. U kući u kojoj je Čuma spavala svi su ubrzo pomrli.” O ženi kao donosiocu velikih boginja, kuge, kolere i drugih opakih bolesti priče se ispredaju. Starije žene čumom plaše decu. Osobito se to čini da uveče stišaju kavgu, žagor dece u mnogočlanim porodicama, kakvih je porodičnih zadruga bilo u crnotravskom kraju.

Zaprosiše Dilin Dojku Od daleko na daleko Ona neće na daleko, Dojki braća govoraše:

,,Ajde, ajde Dilin Dojko Mije smo ti mnogo braća, Često će ti doodimo, Konji će si najašemo,

Puške će si navrljamo, Sablje će si nadmetamo.” Odvedoše Dilin Dojku, Ostaviše crnu čumu,

Te ubija Dojki braću. Nadala se Dojki majka, Devet godina ju čekala. Kada prođe devet godin´ Otud ide Dilin Dojka

I si vika staru majku: ,,Otvori mi stara majko!“ - Nazad, nazad, crna čumo! Pobi mene devet sina I desetog star

-Bogdana Zar i mene da ubiješ? Govori joj Dilin Dojka: ,,Ja nijesam crna čuma, Nego sam ti Dilin Dojka!“

Ter se dušom rastaviše Ubi i nji crna čuma.

| idi na sadržaj...

· ČUMINO BRDO

Mali brežuljak na visoravni Dobropoljska čuka, između crnotravskih sela Dobrog Polja i Vusa, zove se od davnina Čumino brdo. Na tom brdu i dan danas na udaljenosti jednog do dva metra stoje grobovi. Na svakom grobu postoji kamen bez obeležja. Ovo groblje na neobičnom mestu privlači pažnju meštana sela Dobrog Polja i Vusa. Zbog toga su iskopavali kosture. Jedno takvo iskopavanje vršili su ugledni meštani Siniša Radojčić (rođen 1916. godine) i braća Ranđelović u prisustvu šefa Mesne kancelarije u Dobrom Polju Aleksandra Veličkovića (rođenog 1919. godiine). Privlači pažnju meštana starost i istorijat groblja. Usled ovog pijeteta prema prošlosti svoga sela meštani su voljni da groblje obeleže i zaštite, čuvajući ga kao neobičan spomenik prošlosti sela. O poreklu groblja ispredane su dve priče. Po jednom predanju, tu su nastradale Lazarice, najlepše pevačice i devojke iz ova dva sela. Po pričanju, njih su pobili Turci zato što su naišli na skup od devet devojaka u vreme kada su skupovi bili zabranjeni. Ovaj neobičan zločin na neobičnom mestu Turci su religijom opijenom stanovništvu, protumačili, da ih je „čuma“ (kuga) strelom ustrelila. Lakoverni narod koji je „čumu“ zamišljao kao ženu vilinske krvi i snage, primio je to kao istinito, dok su trezveniji ljudi saznali pravi razlog o ovom krvavom zločinu, izvršenom pre dva veka. Po tumačenju religioznog stanovništva „čuma“ caruje na ovom brdu. Ona je, upravo gospodar ovog brda pa je otuda potekao naziv Čumino brdo. Po drugom shvatanju 1706. godine ovde je harala kuga, koju je narod zamišljao kao ženu sa dugom kosom, nevidljivim vršnikom, naoružanu strelama i neobične snage i izgleda, pa je destkovala i ovaj kraj. Devet devojaka – pevačica (Lazarica) kuga je pokosila na ovom brdu te se po njoj zove Čumino brdo. Vest da je u prvom, i drugom slučaju, ,,čuma“ pokosila lepotice iz Dobrog Polja i Vusa uticala je na to da se oformi toponim Čumino brdo. Ovaj naziv se iz tuge za stradalim lepoticama ovih dveju crnotravskih sela održao i do dan danas. | idi na sadržaj...

· MUSIN PUT

U narodnom predanju u Crnoj Travi očuvala se viševekovna priča o tome kako je Bajazitov sin, svirepi sultan Musa, sa svojim ognjevitim janičarima, početkom 1412.

godine idući od Sofije ka Vranju i Novom Brdu, prošao kroz Crnu Travu, pustošeći sve što mu se na putu našlo. Otuda i lokalitet Musin put i sve priče vezane za njega. Legenda kaže da su samovoljni janičari svirepog sultana Muse, služeći se taktikom iznenađenja i na sam Bajram, muslimanski praznik, kada se niko nije nadao, početkom 1412. godine, po januarskoj hladnoći, šibani hladnim planinskim vetrovima, na putu za Novo Brdo, utvrđeni grad despota Stefana Lazarevića, Crnu Travu opustošili, manastir Oprženac (Sv. Niklu) uništili, a crnotravsko stanovništvo lancima vezivali i kao roblje gonili. Od tada je pustonosan Musin put ostao u sećanju stanovništva ovog kraja, te se viševekovno predanje o nazivu ,,Musin put" očuvalo i do dana današnjeg. „Musin put“ vezan je, zapravo, za pohod Bajazitovog sina, sultana Muse, koji je za vreme bratoubilačke borbe četiri Bajazitova sina, januara 1412. godine krenuo vojskom iz Sofije na zapad u pravcu Vranja i u napornom maršu prešao „glagoljemij Čemernik“ kako bi nam sam Bajram napao najvažniji grad srpskog despota Stefana Lazarevića u kome se despot bio dobro utvrdio. Zna se da je Musa sa svojom vojskom u svom iznenadnom maršu prešao preko viskoke planine Čemernik, prešao Južnu Moravu, opustošio Vranje i u njemu slučajno uhvatio ćesara Uroša i na sam Bajram udario na utvrđeni srednjovekovni grad Novo Brdo, najvažniji grad srpskog despota Stefana Lazarevića. Ugrožavan od svoga brata Mehmeda, Musa nije uspeo da osvoji grad Novo Brdo, već se povukao ka Sofiji i u odsudnoj bici sa bratom Muhamedom poginuo kod sela Čamurlija, sredinom 1413. godine. Musin put počinje od Sofije, a potom od Znepolja ide preko Crkvene planine (Orlovca) i graničnom linijom između Vlasine (ispod samog Vlasinskog jezera) i Crne Trave kod Gadžinih Mahala vodi prema crnotravskom selima Dojčinovcima, Čuki i Jovanovcima i izbija blizu vrela Bela voda, koja u fantastičnim mlazevima izbija na čemerničkoj visoravni iz zemlje (nadmorska visina 1638m) i odatle povija ka Moravi, Vranju i dalje prema Novom brdu. Da li je Musin put, strateški put, koji je Musa svrsishodno gradio, ili je ovo predanje ovekovečeno tragedijom stanovništva ovih krajeva, kroz koji je svirepi sultan proveo vojsku, ostaje otvoreno pitanje. Verovatno je da je sultan Musa pripremao napad na srpsko srednjovekovno utvrđenje u Novom Brdu, pa je „Musin put“ – drum koji je sultan početkom 15.veka izgradio za potrebe trgovine i iz strateških ciljeva. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je kroz Crnu Travu vodio drum (ili više transverzalnih drumova) pod nazivom Turski put. | idi na sadržaj...

· SRBIN I TURČIN

Na jednu masovnu seosku sedeljku u crnotravskom selu Brod upade Turčin sa zaptijom i radoznalo osmotri u krug raspoređenu mladež koja je pogađala sredinu vešto umotanog kaiša i kažnjavala one koji su grešili. Ne razumejući ovo pogađanje, Turčin se obrati jednom srpskom momčetu: „Hajde da se ja i ti udaramo kaišem prema broju srpskih i turskih postova. Ja ću tebi udarati moje, a ti meni tvoje postove“. Srbin – momak se razmisli pa reče: „Pristajem, Turčine!“ Turčin poče udarati momče kaišem i lakoverno reče: „Naš post je Ramazan koji traje mesec dana. Prevarila te je pamet srpsko momče!“ Srbin hrabro odgovori: „Udri ti mene, je li ja tebe, Turčine!“ Turčin poče udarati momče kaišem i mlad Srbin nekako izdrža trideset udaraca kaišem. A onda Srbin dostojanstveno stade pred Turčinom i još smelije mu zapovedi : „Ispruži dobro ruke i ispravi dlanove, Turčine, da ja tebi udarim naše srpske postove!“ „Ovo za Badnje veče! Ovo za Svetog Savu! Ovo za Svetog Jovana! Ovo za ...!“ – svaki srpski post Srbin je pominjao i Turčinu udarao po

dvadesetak i više batina sve dok ne nabroji sto dvadeset i četiri posta u godini. Turčin, kome dlanovi bejahu otekli od udaraca, molećivo progovori: „E, vala i Bogu je mnogo ovoliko udaraca!“. Srbin još smelije odbrusi Turčinu: „E, Turčine, nije vala dosta, jer se u nas Srba poste i sreda i petak!“ Pošto je pogodba bila neopoziva Srbin nastavi sa udarcima: „Sreda – petak, sreda – petak, sreda – petak“ – ponavljao je Srbin i nemilosrdno na očigled i zadovoljstvo otresite mladeži udarao Turčina. Pošto Turčin pade od bolova, Srbin ga dokusuri udarajući ga širokim kožnim kaišem preko golih pleća. Od silnih udaraca Turčin naposletku zavapi i umre. Videvši da su Srbi u skladu sa opkladom postupili prema Turčinu, zaptija reče srpskoj mladeži: „Što je Turčin tražio to je i našao! Reći ću muselimu da je ludo glavu izgubio i sam neravnopravnu utakmicu iznudio!“ - Mi postismo, zaptijo, pet vekova, pa sad vidite da i nama nije lako pod tuđim ropstvom! – povika u glas i muško i žensko čeljade, što se tu na okupu nađe. Nakon ove zgode muselim naredi da se nastradali Turčin zakopa. Grob nastradalom Turčinu iskopaše po zaptijinom zahtevu i telo sahraniše na mestu koje se i dan danas zove Turčinov grob. Zabeleženo po kazivanju Brođanina Kitanović Sande, iz mahale Kitanovi. Zaptija – policajac, muselim – komandir turske policijske stanice. | idi na sadržaj...

· O SKRIVANJU KRUNE SRPSKOG CARA

U crnotravskom kraju, osobito u srcu ovog planinskog kraja i središnim crnotravskim selima, Dobrom Polju i Gornjem Garu, živi predanje o spasavanju srpske krune sa ratišta na Kosovu. Po pomenutoj priči preživeli ratnici iz Crne Trave su na čelu sa svojim vojvodom spasili srpsku krunu sa ratišta na Kosovu i doneli zajedno sa zastavom Boška Jugovića u crnotravsko selo Dobrom Polju. Na put između Dobrog Polja i susednog mu sela Gornjeg Gara ratnici su obavešteni o poteri turske vojske za srpskom krunom. Ratnici nešto božjom pomoći, a nešto svojim trudom prodreše brzo u utrobu zemlje gde na dubini od preko šest kilometra sklonište krunu. Mesto u blizini koga prokopaše tunel nazvaše Srpska Baza, koje potom zbog doline dobi ime Bazov Dol. Veruje se da na Vidovdan iz ovog tunela dugog šest kilometara izađe petao, a istog dana vrati se u njega ali sa drugog kraja tunela. Legendu je ispričala Radunka Ljubisavljević iz mahale Čokešini u selu Gornje Gare, koja je umrla 1963. godine u 74. godini. | idi na sadržaj...

· O ZAKOPANOM BLAGU

Verovanja o zakopanom crkvenom, turskom ili hajdučkom blagu postoje i u svakom crnotravskom selu. Prema legendi, turski putevi kojima su karavani išli za Sofiju i Carigrad vodili su preko Broda ili Crne Trave. Ovim putem su između ostalih, prolazile i haračlije. Karavane haračlija sačekivale su zasede hajduka ili drugih gonilaca, i otevši blago, odnosili ga ili zakopavali. Veruje se da takvog zakopanog blaga ima na Orlovcu (Mazgin rid, nazvan po tome što su stradale mazge noseći zlato), Turskim livadama (Čobancu), Levantskom kamenu (selo Gradska), Carevoj dolini (Crna Trava – Kozarnica), Tužnim barama (Preslap), Hajdučkom kladencu (Ruplje), Simenkovim, Bistričkim i Lopuškim mehanama, Krstićevu (bunar na Lokvi), Sultancu (vrelo na Orlovcu), Svetoj vodi (Crna Trava) itd. Veruje se da na

pojedinim grobljima ima velikog blaga kao što je slučaj sa nekoliko grobova u Crvenom Bregu, nedaleko od sela Ruplja. Po narodnom predanju manastirsko blago sakriveno je u zidinama manastira Oprženac, blizu Crnog izvora, na mestu gde se svake godine organizivao sabor. U Crkvištu kraj naselja Todorovci i pod istaknutim gomilama kamenja, krije se, po verovanju ljudi, zakopano blago. Tragači za zlatom, u uglavnom ljudi kojima su prodavani nekakvi nedorečeni i nejasni planovi. Među markantnim tragačima upamćeni su: Đura Radisavljević iz Crne Trave, Živojin Nikolić iz Kalne i Baja Nanče iz Zvonačke Banje. | idi na sadržaj...

· CRNOTRAVSKA PRANGIJA

Od pamtiveka, crnotravska crkva, koja je po osnovi gradnje slična crkvama iz 8. do 12. veka (Rudarskoj, na primer, kod Leskovca), čuvala je na najskrovitijem mestu prangiju valjkastog oblika, dužine 60 santimetara i težine šezdeset oka. Kao što se danas na najbezbednijem mestu čuvaju dragocenosti, tako se o prangiji vodilo računa. Crnotravskom prangijom se sve do 1941. godine pucalo na Đurđevdan. To je bila svojevrsna crnotravska tradicija. Tvrdi se da ta tradicija vuče svoje korene iz doba hajdučije i ustanika protiv Turaka, kada je Crna Trava bila žiža ustanka i oaza ustanička. Po onoj narodnoj „Đurđevdanak – hajdučki sastanak“ prangijom se označavao ovaj dan ustanika (hajdučije). Prangija se naizmenično nosila na tri istaknuta crnotravska visa: Sokolicu, Popovu čuku i Žutinsko brdo. Visovi su se bez reda menjali, valjda zato da Turci budu iznenađeni i onemogućeni da intervenišu. Interesantno je da je prangiju nosio najsnažniji Crnotravac obučen u ratničko ruho. Nije bilo lako šezdeset oka gvožđa izneti strminom pod uglom od 45stepeni, ali je „ratnik“ na glasu to morao podneti. Ova tradicija se posle oslobođenja ovih krajeva od Turaka 1877/78. godine delimično napušta, s tim što se dozvoljavalo da izuzetno dvojica nose prangiju. Kada se prangija iznese na markantni crnotravski vis onda se napuni barutom, barut se dobro nabije i odozgo nečim (tvrdim predmetom) zatvori. Ispust veličine eksera na dnu prangije služio je zato da se usijanim gvožđem pričvršćenim na dugačkom drvetu zapali barut. Prangija se onoliko punila kolika se jačina zvuka želi da postigne. Oglašavanje početka hajdučkog sastanka i mobilizacije vršilo se dobro napunjenom prangijom. I posle oslobođenja od Turaka, prangija je označavala početak mobilizacije. Prema tome, iako crnotravska prangija danas nezaštićena rđa u uglu oronule crnotravske crkve, ona ima svoju tradiciju. Ona je simbol otpora koji su Crnotravci vekovima pružali neprijatelju, ugrožitelju njihove slobode, pa je zato kao retku dragocenost treba čuvati. | idi na sadržaj...

· O CRNOTRAVSKIM MEDENIM MESECIMA

Retki su dani u godini, kada je cela porodica u neimarskoj Crnoj Travi za stolom, pod porodičnim krovom, retki kao praznici. Za Crnotravce je više od pesme značio stih: “Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak - hajdučki rastanak“, to je bila njihova životna istina, zov daljna, sastanak i rastanak sa najbližima, rođenima. Ništa, valjda, nije bilo dirljivije od odlaženja, od tih sastanaka i rastanaka. Crnotravci su odlazili u pečalbu sa snegom i kišama. Takav način života Crnotravaca, koji su pupčanom vrpcom vezani za građevinsku operativu, zidarenje u dalekim kutovima

zemlje, tekao je iz veka u vek. S obzirom da je građevinarstvo pravilo i prncip života Crnotravaca, a da se je vekovima zidarilo samo u periodu april – oktobar, uglavnom u letnjem periodu, to su Crnotravci i Crnotravke još od davnina imali posebne simpatije prema mesecima koji imaju u svom imenu glas R. To su meseci: septembar, oktobar, novembar, decembar, januar, februar, mart, april. R je kao glas pogodan za slikovito predstavljanje pojava i ritmično ponavljanje pokreta, simbol radosti, sreće, veselja... Tih meseci Crnotravci su sa svojim najrođenijima pod istim porodičnim krovom, u svojoj rodnoj Crnoj Travi. To su meseci slavlja, svadbi, rođendana (jer se deca u Crnoj Travi rađaju i svadbe prave skoro isključivo u ovim mesecima), međusobnih poseta, sabora i drugih značajnih susreta. Tada se igra, raduje, kršteva, rođaci sreću, roditelji raduju... Meseci mart i april imaju glas R koji se udaljava od pijadestala (zlatnog kraja, jer po onom narodnom: ,,Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje“, krajnji glas ima kraljevsko mesto), te nisu tako medeni kao ostali sa glasom R. Mesec APRIL u kome se R za dva glasa udaljilo je mesec kada, ako se ukažu povoljne vremenske prilike, Crnotravci odlaze u velikom broju u pečalbu. „Čisti ponedeljak“ je krajnji dan kada se svi muškarci iz Crne Trave moraju naći u pečalbu, kraj se očisti od muške radne snage, a tada nastupa već mesec MAJ u kome nema ritmičkog i pogodnog glasa R. Tako Crnotravci klasifikuju mesece, uzevši za osnov glas R. Ta kvalifikacija potiče od šesnaestog veka i do danas se održala. | idi na sadržaj...

· O MIROLJUBIVOSTI I GOSTOPRIMLJIVOSTI CRNOTRAVACA

Po predanju crnotravsko stanovništvo živelo je „u kup“ (zajedno) u šarenom naselju gde je sada opštinski centar. Ljudi su se ni oko čega gložili i svakodnevne razmirice su potresale naselja. Neki Dejan je pokušao da umiri stanovnike, no to mu ne pođe za rukom. Dejan se odluči da kao starešina naselja pozove hrabrog i snažnog, ali ćutljivog mladića rođenog u subotu (tzv. Subotara). Subotaru naredi Dejan da na progonu, uveče sačeka stoku, koja je dolazila sa planine u Crnu Travu i da otkrije đavola koji se pretvorio u goveče koje unosi nemir u naselje. Uveče kad se stoka vraćala s planine okupi se silan svet na ulazu u Crnu Travu. Subotar propusti prvo krdo goveda i ni reči ne progovori. Naseljski starešina Dejan ga upita: „Vidiš li đavola subotaru?“. Subotar odgovori da u tom krdu nema đavola. Prođe i drugo krdo govedi, a subotar potvrdi Dejanu da u njemu nema đavola. Kad treće krdo naiđe, predposlednji vo zastade, jer ga je svojim pogledom ukočio subotar. Subotar uhvati vola za rogove i povika: „Evo đavola! Udarite zlo koje zavađa ljude!“. Crnotravci navališe na đavola i ubiše ga. Od tada nestade svađe i zločina među Crnotravcima. Crnotravci žive kao braća u slozi i u tuđem svetu se kao pečalbari ponašaju i odnose kao rođena braća. Tako su crnotravci stali na kraj zlu koje ih je vekovima potresalo, a mesto svađe rodila se bratska ljubav i sloga, gostoprimstvo i miroljubivost. Legenda zabeležena od Radisavljević – Aranđelović Savke, iz zaseoka Teskovi blizu Vlasinskog jezera. | idi na sadržaj...

· CRNOTRAVSKI SULTANAC

Na istočnim padinama čemerničkog ogranka, nazvanog Orlovac, baš na putanji koja iz Crne Trave vodi ka bugarskoj granici, nalazi se česma sa šest kladenaca. Oko

česme su čarobno lepe travnate cvetne livade sa kapama od zlatno lisnatih bukva, česta planinska vrela i proplanci. O postanku ove česme i njenog imena postoji živo predanje u crnotravskom kraju. Priča se da je u osamnaestom veku sredinom leta došao na lečenje turski car – sultan. Car se bio teško razboleo od sušice pa je ovu vazdušnu banju izabrao za svoje lečilište. Mesto za svoj šator izabrao je kraj ovog izvorskog vrela. Vojska mu je postavila šator i čuvala ga. Čist vazduh, zelenilo i cveće, prijatna bukova šuma i zdrava voda, kakva se samo poželeti može, prijali su caru. Car se tu oporavljao veoma brzo. I ne samo to. Cara je prosto opčinila ova lepa priroda. Posebno je car uživao u kupanju i letu orlova, koji su sa Urala i Julijskih Alpa dolazili i u čistoj planinskoj vodi se na suncu kupali. Po njima je planina Orlovac dobila ime. U romantičnoj okolini, na vazduhu koji napaja i čisti pluća, kraj ove zdrave pitke vode, car je našao pravi lek za svoje oronulo zdravlje. Za dva meseca, jul i avgust, car je postao potpuno zdrav. Prezdravši car je, u znak blagodarnosti izvoru i planini, naredio da se tu podigne česma sa šest kladenaca. Zakopavši u utrobu zemlje zlatnike, kao obeležje posebne zahvalnosti Alahu, car se sasvim čio, veseo i zdrav vratio u Carigrad. Od tada se ovaj divni planinski izvor zove Sultanac. Dolazili su bolesni da se kraj njega leče, i u znak blagodarnosti bace u njega štogod od novca. Tako je zdravstveni turizam na ovoj planini cvetao i naziv Sultanac se održao. | idi na sadržaj...

· O JEZERSKOM ČUDOVIŠTU

Vlasinsko jezero, bilo je predmet stvaranja nekoliko mitova i legendi. Kao što se danas u njega ulivaju potoci, tako su do skora jednoj priči dodavane druge. Uzrok tome je činjenica da je veliko (12 kilometara dugo) Vlasinsko jezero, na nadmorskoj visini od 1200 metara, bilo imitacija nepregledne bujne livade u kojoj su nestajali vlasinski konji, goveda, ovce, pa čak i neprijateljska vojska. Tako je na primer, u prvom Svetskom ratu u Vlasinskoj tresavi (sada jezeru) za tili čas u blatu nestao ceo jedan bugarski konjički puk. Ovako mistično propadanje vojske i stoke u Vlasinsko blato (tresavu) bilo je povod za stvaranje legende o neobičnom džinovskom vodenom čudovištu. Mit o tom neobičnom vodenom (jezerskom) čudovištu, kome je „odzvonilo“ posle izgradnje zemljane brane 1954. godine, kaže da je jezerom carovalo čudovište koje je ličilo na džinovskog konja. Od kada datira priča o ovom vodenom fenomenu – čudovištu, koje se skriva u prostranim tajanstvenim dubinama jezera, ne zna se. Zna se da su stariji ljudi sa „sigurnošću“ pokazivali i mesto gde se nalazi ova avet. Priča se da je ta vodena neman izlazila na živopisne obale jezera i uništavala dobro negovane konje i krda goveda. Stanovnici su preduzimali čak i prave krstaške pohode da unište neman. Zvečke su okupljale narod u momentu kada je, na primer, jedna „volovodnica“ (mesto za parenje krave) nestala u čeljustima blata. Dvadesetak volova, koji su bezglavo u vreme parenja jurili za kravom, progutalo je blato (Vlasinsko jezero) kao da ih nije ni bilo. Ovo je dodavalo nove elmente ovoj misterioznoj priči. Pričalo se da fenomenalna vodena neman živi vekovima tu, pa se tome dodavalo još i da je zalutala sa druge planete, ili ju je Bog poslao da kažnjava one koji mu skrive. Ipak se najviše verovalo da je to neka džinovska praživotinja. Dokazivalo se da ova avet ima čarobnu moć da hitro pokupi stoku koja pase oko jezera, pojede je, tako podmiri glad nekoloko dana miruje na dnu jezera. Priča o ovom jezerskom čudovištu je ostala samo priča. Posle stvaranja čudnovate zemljane brane, jezero je pregrađeno. Oko 15 miliona kubnih metara vode, dovođene u jezero iz njegove okoline (najviše sa područja Crne Trave), pokrilo je blato. Samo ploveća

ostrva ostaju da nam govore o izgledu jezera u prošlosti. Zajedno sa nestankom blata, promenilo se i ime Vlasinsko blato u Vlasinsko jezero, a sa promenom imena i nestankom blata nestale su i priče o ovom čudovišnoj vodenoj nemani, o jezerskom čudovištu. Sada jezerom krstare motrone krstarice. Umesto priča o fenomenalnom čudovištu, sada se govori o fenomenalnoj ledenoj kori jezera, koja u toku šest meseci godišnje služi za klizanje. Po kazivanju Vilade Raisavljevića. | idi na sadržaj...

· LEGENDA O BELOJ VODI

Dominirajuće čarobno lepo vrelo na prostranoj visoravni kolosalne crnotravske Čemernik – planine zove se Bela voda. Legenda kaže da se turske zaptije (žandarmi) sa mulazimima (poručnicima), čaušima i pašama, polazeći iz turskog konaka u Crnoj Travi na putu ka sedištu nahije u Vranju, imale predah baš kod ovog čemerničkog vrela. Turske zaptije, koje su u Crnoj Travi, na mestu gde je sada spomenik ženi Crnotravki, imale svoj konak (stanicu), a preko puta gde je sada osnovna škola – zatvor, u Crnoj Travi bi pri polasku za Vranje dobro ručali i konje nahranili. Posle dvočasovnog penjanja uz obronke Čemernika na vrhu ove planine odmor je bio poželjan, pa su ga komandanti vojsci ili žandarmima odobravali. Vojska koja je u bazi u Crnoj Travi jela do sitosti, odmarala se kraj vrela i u dugačkoj koloni čekala da se napije pitke i zdrave planinske vode. Oni koji bi jednom pili, poželeli bi da ponovo piju istu vodu govoreći: „Ovo je dobra voda“, a zbog kamena belutka koji se oko vrela nalazi, govorili bi i „Dobra je ova bela voda!“. Kasnije je eliminacijom prve tri reči dobijena eliptična rečenica u obliku sintagme „Bela voda“. Priča se da je turskom mulzalimu dosadilo da njegovi vojnici stalno ponavljaju reči „Dobra je ova bela voda“, pa jednom prilikom vojsci ne odobri ručavanje u konaku u Crnoj Travi. Na putu za Vranje, baš kad dođe kod vrela Bela voda, dade zaptijama komandu za predah. Začudo ni jedan Turčin ne saže se nad izvorom da se napije vode. Mulazim ih prekori: „Što sad ne pijete tu hvaljenu dobru belu vodu?“. Zaptije mu odgovoriše da su gladni, a ne žedni, a mulazim im uzvrati: „Ne hvalite drugom prilikom samo dobru belu vodu, već i dobar ručak u Crnoj Travi“. Mesto „dobra bela voda“ žandarmima je padao u interes samo Bela voda. Nazivom „Bela voda“ služili su se hajduci, jer im je tu bilo sastajalište i svratište. Ovim nazivom služili su se i kiridžije koji su karavanima prolazili preko visoravni Čemernika, putujući za Carigrad, a obratno za Vranje, Srbiju i more. Kako je Čemernik obilovao neprekidnim pašnjačkim površinama, to je ova visoravan duga oko 15 kilometra bila zborište stočara, uključiv crnotravska domaćinstva, pa čak i daleke Ašane (gracizirane Balkance), koji su čuvali i po hiljadu ovnova jednome vlasniku. Na Čemerniku su ovi čobani svoja stada ovaca i krda goveda napasali, a kraj izvora su svoju mnogobrojnu stoku okupljali, tu vodom napajali i kraj vrela svoja stada i krave muzli. Voda je od muže mleka često bila bela. To je uticalo da se naziv Bela voda održi sve do današnjih dana, kada Čemernik prestaje da bude pastirska idila ili stanica karavana ili put za karavane i zaptije ka Vranju i Novom Brdu i na drugoj strani za Sofiju i Carigrad. Kao uspomena na nekadašnje stočne farme i karavanski saobraćaj, živi i ovaj toponim – Bela voda i predanje o njoj. Legenda o Beloj vodi zapisana od devedesetogodišnjeg Ćire Miladinovića iz Crne Trave, Prčolovčana i drugih podčemerničkih sela. | idi na sadržaj...

· CRNOTRAVSKO VRELO „SVETA VODA“

Na domaku Crne Trave, u samom podnožju brda zvanog „Popova čuka“ nalazi se slabo vrelo poznato pod imenom „Sveta voda“. Naspram njega, na desnoj obali reke Vlasine bio je u doba turaka Han (gostiona i noćište). Put iz Hana za Jovanovce, Kozarnicu i ostala potčemernička naselja vodio je od Hana preko Svete vode, zaobilazeći školu, gde je nekada bio garnizon turske vijske i policije i zatvor za „nemirnu i nepokornu raju“. Ovaj kladenac, ili bolje rečeno varljivo vrelo, bio je čuvan pod ogradom. Verovalo se u njegovu nenadmašnu lekovitost te je bolesnima služio kao lečilište. Stoga nedeljno silaženje ljudi na bogosluženje u crkvi nije se obavljalo a da posle njega božji poklonici ne zastanu kod ovog vrutoka i umiju se, verujući da su umivanjem sa ovom vodom odagnali sva zla i čini sa sebe i svojih najmilijih. O Mladencima bi čak i krstonoše odlazili do ovog izvora i iz njega crpli i na idolopoklonike bacali vodu, koja nemilice izvire ispod kamena. Osobiti, obitavaoci vrela bili su bolesnici od očnih bolesti. „Od kada je Hana do današnjeg dana - govorili bi meštani – "Sveta voda lek je od Boga". Ova, bogom dana, vodica tako je sa izgradnjom Hana (usput mehane) postala čarobno lečilište slepih i bolesnih. Kao uzdarje za lek bolesnici i sujeverni ljudi bi kraj ovog „lekovitog“ izvora ostavljali čarape, tkanice, vute, šalove, džempere i drugo. Neke devojke ili žene su ostavljale čak i svoje vešto urađene i prekrasne ćilimove. I druge skupocene stvari darivane su Bogu i izvoru, samo da se ozdravi i zdravlje produži. Najčešći dar izvoru bili su ipak metalni novci, koji su nemilice bacani u vodu. Priča o lekovitosti ove vode pogodovala je meštanima i vlasnicima izvorišta jer su olako dolazili do para i dragocenih poklona. Zato su legendi dodavali sve jače epitete i atributivna lekovita svojstva. Tako je izvor dobijao sve više u svojoj tajanstvenosti. Stoga su prohujali, od tada, vekovi, ali se kao neuništivo vrelo i danas čuva predanje na njega. | idi na sadržaj...

· O NEUNIŠTIVOSTI VLASINE

Veliko dvanaestokilometarsko Vlasinsko jezero stvoreno je izgradnjom tajanstvene zemljane brane. Tako je od ćudljivog Vlasinskog blata izgrađena nova turistička atrakcija. Sa izgradnjom jezera ovaj živopisni kraj otvorio se svetu otkrivajući svoje čari i lepote. Vlasinsko jezero iznenađuje svojom lepotom, kao i vodom prijatnom u letnje dane za kupanje i okolinom pogodnom za odmor. Ono što je takođe atraktivno, je kao kristal, bistra reka Vlasina. Ona je izvirala, a i sada čudnovato izvire, iz Vlasinskog jezera. Iako je za ovu, za građevinare čudnovatu zemljanu branu, ugrađeno 320.000 m3 zemlje da bi se sprečio odliv Vlasine i stvorilo jezero, odmah iza brane vaskrsnula je nova reka. Istina, manja je no pre pregrađivanja jezera, istina je da je nekoliko metara korito reke Vlasine u vidu nekog potočića, ali je odmah niže oko stotinu metara opet prava reka. Vlasina nije, dakle, reka bez izvora, matice. Matica joj je blato. Izvor je ono isto blato koje je sa svim tajanstvenostima bilo i pre jezera. Vlasina se nije dala uništiti. Ljudi veruju u ovu njenu fenomenalnu moć. Ona caruje ovom planinom, kao što planinke – žene imaju vodeću reč u privredi i domaćinstvu ovga kraja. Vlasina se, upravo, hajdučki ponaša. Narod veruje da su reke Vlasina i Jerma vezane za svoju staru postojbinu i ne da se uništiti. Vlasina je danas, besmrtna, neuništiva.

| idi na sadržaj...

· SOKOLICA

Na istočnom obodu kotlinskog naselja Crne Trave, koja je 1923. godine dobila status varošice, uzdiže se zelenilom borova i jela nagizdano brdo Sokolica. Predanje kaže da je Sokolica u srednjem veku bila rudarsko naselje. Vlasnik rudnika prvih godina 15. veka bio je Srbin iz Raške. Kao uspomenu na svoje staro ognjište vlasnik sanokova je slavio porodičnu slavu Sv.Savu. Zahvaljujući carskim povlasticama samokov je brzo napredovao. Pored samokova nikli su i drugi objekti, sem onih u kojima su pravljene nenadmašne sekire i drugo oruđe i oružje. Između ostalog, gospodar samokova je čuvao i jato sokolova pa zbog toga ostao je više poznat kao Sokol, nego po svom pravom imenu. Januara meseca 1412. godine Sokol se spremao da sa svojim rudarima pođe ka visu Crkvište, na molitvu Bogu. No u taj mah ognjeviti janičari Bajazitovog sina Muse zapališe crkvu i sva crnotravska naselja. Nebo je od plamena gorelo. Odjekivao je lelek ljudi i cika janičara. Plač je parao oblake. Mraz se uvlačio u kosti gole dece i neodevenih ljudi. Neustrašivi Sokol okupi rudare na boj protiv Musine vojske. Borba protiv ognjevitih janičara zloglasnog Muse odigrala se na samom brdu. Pala su mnoga i srpska i turska koplja, ali je turska vojska srpsku nadvladala. Brdo iznad Crne Trave ogrezlo je u krvi. Najhrabriji Srbin bio je Sokol. Poginuo je poslednji od svoje hrabre čete. Kao uspomenu na hrabrost srpskog viteza Sokola čuva se okamenjena uspomena – brdo Sokolica. Ona je simbol ljudske veličine i borbe za slobodu. Da u njenom imenu ima i simbolike i tradicije, govori i predanje prema kome svakog maja meseca po onoj narodnoj pesmi „Đurđevdanak – hajdučki ustanak“, na Sokolici iznese teška prangija i iz nje, kao iz topa puca, te se time oglašava slavlje i praznik u crnotravskom kraju. Teška prangija se konjima iznosila ili rukama vukla i vekovima tradicija nastavljala i održavala. Tako se uspomena na Sokola i njegovu hrabru družinu, koja je zajedno sa njim položila živote u jednu vitešku falangu i boj, čuva i danas održala. | idi na sadržaj...

· O VOJVODI DEJANU I ISTOIMENOM SELU

Na putu između Crne Trave i Vlasotinca leži planinsko selo Dejan. Predanje kaže da je prilepski vlastelin vojvoda Dejan kupio vojsku iz crnotravskih i vlasotinačkih sela, pa iz sela Dejana sa skupljenom vojskom krenuo 1389. godine u boj na Kosovo. Legenda kaže da se je vojska Dejana našla na Kosovu baš u vreme kada su Turci svom žestinomudarili na srpskog cara Lazara. Dejanova vojska se hrabro borila svi i onda kada su Turci uspeli da ubiju Lazareva konja. Braneći svoga gospodara, srpskog cara Lazara, vojvoda Dejan je teško ranjen. Kosovska bitka se potom odvijala na štetu Srba. Kosovo je ogrszlo u krvi srpskih junaka, a srpska vojska doživela je poraz. Pala je prva noć posle kosovskog krvoprolića. Došavši u toku noći k svesti vojvoda Dejan iako ošamućen od teških rana i prolivene krvi, u ranu zoru otvori oči, podiže glavu, a pred očima mu se pojavi stravična slika Kosova pokrivenog leševima izginulih srpskih vitezova. Vojvoda se seti kneževe kletve, a još ga većma ražali propast srpskog carstva, pa poče jecati i suze roniti. „Vodice mi dajte!“ Iako teško ranjen vojvoda Dejan nađe snage da otpuzi do mesta otkuda mu glas dođe. Ugleda srpskog viteza ogrezlog u krvi, koji se previjao od teških bolova, i jednako ponavljao: Teško

sam i sam ranjen viteže, pa ti nemam snage pomoći – odgovori mu Dejan. Ranjeni vitez trže i prigrli Dejanovu ruku i umirućim glasom ostavi mu amanet: „Ja sam, brate Srbine, Boško Jugović, stegonoša cara Lazara. Ja umirem zbog te zbog toga uzmi iz mojih ranjenih nedara carski steg, nosi ga kroz Srbiju i čuvaj ovo sveto znamenje“ Kao sin svom rođenom ocu Dejan ponjubi ruku Jugovića, koji je sve više padao u smrtnu agoniju, a iz krvavih Jugovićevih nedara izvadi carev steg sa dvoglavim belim orlom, pobožno se prekrsti, poljubi to sveto znamenje i stavi ga u svoja nedra. Iako i sam teško ranjen vojvoda Dejan krenu na put noseći srpski steg za svoje rodno selo – crnotravski Preslap. Danju se po šumskim zabranima od Turaka krio i vidao svoje rane, a noću grabio da dođe u svoje rodno selo. Posle napornog sedmodnevnog puta, sav iscrpljen i malaksao, stiže vojvoda do pastirskih koliba u vlasotinačkom selu Dejanu. Tu u kolibi ču vojvoda razgovor čobana. Kucnu na vrata pastirske kolibe. Čobanin četrdesetih godina otvori mu vrata, oplaši ga ranjenikovo lice, koje je na bljesak vatre iz kolibe izgledalo još strašnije, te ga nerado prihvati. - Brate Srbine, ja sam na Kosovu ranjen. Nosim steg našeg čestitog cara Lazara, pa te molim okrepi me vodom i šećerom kako bih ga mogao svome selu odneti – reče vojvoda Dejan i onesvesti se pred vratima kolibe. No ipak odnekud mu izvire nova snaga te uz čobaninovu pomoć uđe u kolibu. Tu ga prihvati i petnaetogodišnji čobaninov sin, stavivši ranjenog vojvodu na prostrtom sitnom senu, pričestiše ga šećerom i napojiše hladnom planinskom vodom. Umirućim glasom vojvoda im priča o kosovskoj tragediji, pogibiji slavnog cara Lazara i amanetu Boška Jugovića da se srpski steg čuva i sačuva. Čobani su netremice slušali kazivanje vojvode Dejana, brišući suze iz svojih očiju. Poslednje reči vojvode Dejana upućene čobanima bile su: „Zahvalan sam Bogu što me privede k vama, dobrim Srbima. Zaklinjem vas da iz mojih njedara izvadite steg našeg slavnog cara Lazara. Čuvajte kao zenicu oka svoga to naše srpsko znamenje. Prdejte ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani se pobožno pprkrstiše i sa uzdahom tuge zakletvu dadoše: „Zaklinjemo ti se, vojvodo, da ćemo steg našeg čestitog Laze čuvati i p Vašem amanetu predati ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani uložiše svoj poslednji trud i znanje da lekovitim planinskim biljem izvidaju rane vojvode Dejana. No u tome ne uspeše. U zoru vojvoda podleže ranama i umre baš u trenutku kada se sunce na istoku rađalo. Čobani briznuše u plač. Plačući čobani pripremiše mrtvački sanduk. Vojvodine posmrtne ostatke sahraniše kod žalosne vrbe, blizu kamena u obliku ploče. Pod kamenom, pokraj vojvodinog groba, sakriše carev steg da ga Turci ne mogaše nikako pronaći. Predanje kaže da se je sve do oslobođenja Srbije 1877/78. godine na dan 15. juna, koga datuma je propalo srpsko carstvo na Kosovu, kamen ispod koga je sakriven carev steg zatrese. Biše kamena tada zaleprša carev steg sa Kosova. Na žalosnoj vrbi toga dana sleće ptica kukavica, preleti preko vojvodinog groba, pa potom zakuka i prhne u vazduh da bi potom nastavila put za Kosovo Polje. Ta ptica kukavica je duša slavnog srpskog cara Lazara. Narod veruje da je trošenje kamena ispod koga je sakriven carev steg, i pomicanje kamena ka istoku, kao i sletanje kukavice na žalosnoj vrbi prestalo sa osvećenjem Kosova, odnosno posle oslobođenja Srbije od viševekovnog ropstva pod Turcima 1877/78. godine. Po kazivanju neimara, Bratislava Dinića iz crnotravskog sela Bainca. | idi na sadržaj...

· O NIKOLI BELKIĆU: VOJVODI CRNOTRAVSKIH USTANIKA OD 1804. DO 1809.GODINE

U kompleksu šumovitih planina Čemernika, Orlovca, Deščenog kladanca, Tumbe, Dobropoljske čuke, Ostrozuba, Zeleničija i Kačera, sakrivena obodima ovih planina, kao u kakvom orlovskom gnezdu, Crna Trava se nije dala pokoriti ni od velikog osmanlijskog carstva. Stoga je „Crna Trava bila slobodna država“. Crnotravci nisu mogli trpeti tuđina za gospodara. Herojski su branili svoj kraj ne dozvolivši Turcima da gospodare stanovništvom ovih sela. Stoga su se ustaničke čete hrabrih Šumadinaca 1804. godine mogle osloniti na ustanike iz slobodoljubljive i rodoljubljive Crne trave. Vođa crnotravske ustaničke čete u prvom srpskom ustanku bio je Nikola Belkić iz centralnog dela Crne trave. On je kao neimar došao u Šumadiju u vezi sa Karađorđem i po njegovom nalogu vraćao se iz Topole u crnu travu gde radi na organizovanju ustanka. Nikola Belkić je uspeo da sakupi jak odred ustanika sa kojima je hrabro branio crnotravski kraj od Turaka. Belkićeva puška kremenjača bila je duga preko sto pedeset santimetara, cev široka, kundak pozlaćen, a sablja poluokruglog oblika dužine oko jedanog metra, sa mesinganim štitovima i dragim kamenom ukrašenim rukohvatom. Takvom junaku odgovarao je gorostasni izgled, mrk pogled, junakovo srce. Belkić je sa svojim bećarima predstavljao strah i trepet za Turke. Zbog toga cele 1804. i 1805. godine Turci nisu mogli da prođu kroz crnotravski kraj. Posle ubistva Abdule age u Grdeličkoj klisuri 1805. godine turska vojska pošla je na Crnu Travu i prodrla do Belkićeve kuće, gde mu ubijaju dvadesto godišnjeg sina. Balkić nije suze ronio za svojim sinom već je okolo odra mrtvog sina igrao kolo i vitlao sabnju, pucao pušku i podvikivao „Osvetiću svoga sina. Platiće mi age svojim glavama. Glava moga sina biće skuplja od glava deset aga“. I zaista, Belkić je sa svojom hrabrim bećarima sekao turske glave i ubijao age koji su drumom kroz Grdelički klisuru prolazili sve do 1809. godine. Tako je Crna Trava na čelu sa Belkićem bila slobodna sve do 1809. godine. Jaka turska vojska koja se iz pravca Leskovca i Vlasotinca sukobila sa Odredom bećara Nikole Belkića više iznad vlasotinačkog sela Jastrepca naišla je na snažan otpor Balkićevih bećara. U ovoj neravnopravnoj borbi Balkićeva družiina odoljeva neprijatelju, ali je dvadesetostruko brojnija turska vojska razbila Belkićevu družinu. Baelkić je zadao turskoj sili najteži udarac, ali je i sam u ovom ljutom boju pao. Turska vojska koja je bila desetkovana, seče glavu Nikole Belkića i odnosi je u Niš gde je uzidana u Ćele Kulu. Sudbina je htela da istih dana sa srpskim vovodom Stevanom Sinđelićom gine u boju na Čegru i brat Nikolole Belkića – Jovan Belkić. Tako su između ostalih, na Ćele Kuli u Nišu Turci uzidali glave braće Nikole i Jovana Belkića iz Crne Trava. | idi na sadržaj...

· DEJIĆEVO

Potresna imena nose mnogi lokaliteti. Tako Dejićevo, crnotravsko selo koje je po legendi dobilo ime po saborcu Boška Jugovića – vojvodi Dejanu, je bilo u osmanlijskom carstvu i bugarskoj fašističkoj okupaciji, jezivo mučilište i gubilište ljudi ovog slobodoljubivog kraja. Upravo zbog toga po narodnom predanju jedna cvetna livada kraj samog naselja Dejićevci nosi naziv Trebežina. Na toj livadi dve ubojice – Turci i Bugari su izvršili toliko zverstava i zločina da je stanovnicima crnotravskog kraja i okolnih sela puniše leševima. Kada bi mrtve kosti i cvolike progovorile ceo jedan grad bi se od ubijenih srpskih rodoljuba i nedužnog stanovništva mogao osnovati. Kada bi kosti onih, koji su u mladosti pali od dželatskog turskog ili bugarskog noža i pre vremena otišli u zemlju, progovorile mogle bi srušiti i bugarsko i tursko carstvo. Dok je Trebežina mesto gde su zverske

sile Bugarske i Turske klale srpski živalj dotle je Mrtvica, šumarak ispod livada Trebežine, koji buja na mestima nekadašnjih brojnih ugašenih ljudskih života i zasejanih smrti. Trebažina je bila gubilište i mučilište, a Mrtvica zajednička raka za pogubljeno staro i mlado, muško i žensko, malo i veliko. Ono što su na livadi Trebežini sa prizorima i jecajima, ali i zapevkama izdahnjivali, oni su u šumi Mrtvici ostavljeni lešinarima da ih raznose i uništavaju, i da mrtve kosti i cvolike ustaju i govore. Zato se po predanju kukavica najpre javlja nad kostima koje pre vremena odoše u zemlju. Staza koja obavija naselje Dejićevi i vodi ka livadi Trebažini i šumi Mrtvici naziva se Straža. Odatle su Osmanlije tokom pet vekova, a Bugari tokom ovog i prošliog rata kao lešinari motrili i uzletali obrišujući se na svoj plen – nedužno i goloruko stanovništvo ovoga kraja, na nejač, žene i decu. Danas se nad visom Dejićevo, na samoj livadi Trebežini, uzdiže spomenik identifikovanim žrtvama bugarskog fašističkog terora u ovom ratu na kome je uklesano 76 imena palih žrtava iz obližnjih sela, ne računajući ona iz susednih opština. | idi na sadržaj...

· GRADSKA

Selo Gradska sa 128 domaćinstva i 840 stanovnika nalazi se na strmim stranama doline Gradsko-kalanske reke, desne pritoke Vlasine. Legenda kaže da je ovo selo bilo u kup na mestu gde je danas čukasto uzvišenje između Vignjišta i Male Gradske reke i na njemu zidine u vidu betonskih utvrđenja. Narod ovo mesto naziva Rimski grad. Predanje kaže da su ovaj grad u dalekoj prošlosti podigli i u njemu živeli Latini. Zadržali su se u ovom šumovitom planinskom kraju i od stočarstva, obrade slabo rodne planinske zemlje i rudarstva živeli, ali im je najviše teškoća pričinjavao nedostatak pijaće vode. Zato su morali da prekopavaju kanal i vodu dovode iz Orlovca, planine koja se iznad Gradske uzdiže. Život u ovom mestu nije bio idealan, ali je bio miran sve dok jednog dana ne naiđoše neki osvajači, koji navale na ovo utvrđenje, ali im svi napadi bejaše bezuspešni. Grad se nije dao osvojiti. U međuvremenu neka baba nauči osvajače da se posluže lukavstom. Savetuje im da dobro nazobu magare, pa kad ožedni puste ga gore u planinu da traži vodu. Neprijatelj tako i učini. Žedno magare pronađe vodu u planini i napije se. Tom prilikom neprijatelj poruši kanal i Latine ostavi bez vode, koji zbog žeđi nisu mogli dugo da izdržati u utvrđenju, te ih lukavstvom neprijatelj lako pobedi i uništi. Mesto – grad, gde je ovo stanovništvo živelo, bilo je opasano debelim zidom. Narod ga je nazvao G r a d i š t e, a vremenom se ovaj naziv preneo i na sva naselja u srednjem slivu Gradske-kalanske reke. Predanje kaže da su Latini u vidu današnjih žičara sa utvrđenja Rimski grad postavili debelo i dugačko platno, koje se od Oraške Čuke vijalo do druge strane dubodoline, te su Latini pomoću njega skraćivali sebi put i prelazili na drugu stranu doline Gradsko-kalanske reke. Legenda kaže da je to staro stanovništvo uništeno. Preci, pak, današnjeg stanovništva naselili u ovo selo, kada ga je kuga 1706. godine pretvorila u pustoš. Naseljavanje Gradske izvršili su robovi koji su iz Crne Trave, koja se nalazila sa suprotne strane Orlovca – planine (bežeći od „Čume“ – kako su ljudi zamišljali avet kolere), naselili današnja mesta. Tako su naseljeni Bisini došli iz središta Crne Trave, a inače su starinom iz Raške i slavili su srpsku slavu – Sveti Savu. Golušani su opet Crnotravci i drugi. | idi na sadržaj...

· BROD

U najlepšoj kotlini u gornjem slivu reke Vlasine nalazi se centar sela Broda. Na udaljenosti pola i više časova hoda od te kotline gore, po kosama i dolinama, leže raštrkana mala naselja (mahale) sela Broda. Zovu se Rašine, Slavujevo, Dejićevo, Karakaši, Belčini, Sirovičini, Masrkova Čuka i druga. Posmatrano iz ovih mahala selo Brod liči na gigantsko orlovsko gnezdo u čijem elipsastom dnu leži centar sela po kome celo selo nosi ime – Brod. Priroda je ovom centru darivala lepotu. Kroz kotlinastu sredine sela Broda prolazi kao kristal bistra, ali za vreme provala i sa iznenađenjima za stanovništvo reka Vlasina. Baš na tom mestu je bio u doba Nemanjića i Turaka saobraćajni čvor preko koga je išlo nekoliko saobraćajnih linija koje su vezivale solunski i veliki carigradski drum i glavna mesta na njima: Niš, Leskovac i Vranje sa Trnom, Sofijom i Ćustendilom. Kiridžije, putnici i namernici prelazili su (BRODILI) reku Vlasinu baš kroz centar Broda. Otuda i naziv naselju Brod, koji se rasprostranio i na sva okolna naselja. Uspomene na ,,turske“ puteve koji su vodili preko Broda i koji su obezbeđivani sa posebnom stražom i čuvarima postoji i sada. Merodavni zapisi iz toga perioda to potvrđuju. A ovako tvrđenje dokumentuje zapis iz 1535/36. po kome je brod imao oko 22 domaćinstva i 3 samca... Njegovi stanovnici bili su obavezni da čuvaju put koji je iz Bosne, preko Dubočice vodio za Sofiju. Doslovno je u starom defteru iz 1535. godine zapisano: ,,Čuvaju put koji vodi od Novog Pazara, Bosne i Vučitrna i od Prokuplja i Leskovca za Sofiju. Selo se razvilo zahvaljujući oslobođenju od nameta i terora“. Dr.Milan Vasić, profesor univerziteta u Sarajevu: ,,Derbedžijska sela u Dubočici u XVI veku”. ,,Leskovački zbornik H” , iz 1970 godine. | idi na sadržaj...

· GARE

Selo Gare leži na plećatoj kosi Dobropoljske čuke, pod tzv. Graskim ridom, na levoj strmoj strani doline reke Vlasine. Njega po zajedničkom postanku čine: Gornje Gare, Donje Gare i Krivi Del. Predanje o zasnivanju Gara kaže da su doseljenici naselili najpre Selište u Krivom Delu. U potrazi za devojkom ukradenu Turkinju, pa ih Turci otkriju a ovi se razbeže te nasele Gornje Gare. Tu su “izemkinju” kuću sebi sagradili, rastrsili bukovu šumu i ovu obradivu površinu nazovu Gornje garine. U želji da povećaju obradivu površinu rastrse i drugi deo bukove šume i to zemljište nazovu Donje garine. Kako se u toku zime hrana za stoku teško obezbeđivala to Garčani u težnji za lisnicama (“narasnicama”) – stočnom hranom, nasele i svoj raniji domicil – Krivi Del. Redukovanjem naziva Gornje Garine i Donje Garine ostali su toponimi Gornje Gare i Donje Gare. Toponim Krivi Del došao je kao odgovarajući naziv za vododelnicu vijugavog tipa. Postoji predanje da su doseljenici u potrazi za mestom naseljavanja naišli na Gornje Gare. Tu su deca zahtevala odmor i za vreme predaha počnu praviti kolibe. Primivši ovu dečiju igru kao božju naklonost da im je tu određeno da žive ljudi nasele ovo mesto i odatle se prošire na Donje Gare i Krivi Del. Što se tiče naseljenika Ristići su iz samokova iz Ruplja, Jovići iz Crne Trave, Ivanovići iz Ruplja, Kočićevci iz Kočana kod Pečenjevca (Leskovac), Dragoćevci – od Dragoćeva iz Trna, pa nemali decu i posinili Obradovčanina iz Crne Trave, te poput ovih slave Sv.Luku itd. Selo Donje Gare bilo je meta bugarskih osvajača. U ovom ratu bugarska fašistička vojska je ovo selo spalila, a stanovništvo od dece u peleni do starca i žena internirali za Bugarsku. 20. aprila 1943. godine bugarska

vojska je spalila 171 kuću, oko 700 drugih zgrada i sve vodenice, a 1300 stanovnika interniralo za Bugarsku, gde je u raznim logorima i na faraonskoj eksploataciji zadržano ovo stanovništvo sve do kapitulacije Bugarske. | idi na sadržaj...

· RUPLJE

Ovo selo nalazi se u basenu Rupske reke, koji ima, po dr Jovanu Cvijiću, veze sa meridijanskim rasedima koji se javljaju na liniji Katalanovačke Banje do Ruplja. Centralni deo sela Ruplja leži na mikrogranulantnoj eruptivnoj steni, čija je nadmorska visina 954 metara. Ruplje okružuju planine Ostrozub, Del, Čemernik i gorostasna šuma Kačar. Ruplje je po predanju prozvato po rupama kojih je bilo na zemljištu u vreme živog rudarskog rada na tom području. Prema predanju ovo selo su zaselili Pavle i Branko iz Dobriča (kod Prokuplja). Od Pavla je postalo selo Pavličine, a od Banka selo Bankovce. Selo Ostrozub vodi poreklo iz Crne trave (Jovanovce i Čuke), a Rajčetine iz Crne Trave. Po predanju Ruplje je najviše naseljeno za vreme zloglasnog vranjskog Husejin Paše, koji je raju gonio na rudarski rad po samokovima i vignjištima. Međutim, prvo naseljavanje Ruplja izvršeno je u drugoj polovini 18.veka. Administrativni centar Ruplja osnovan je pri kraju 19. veka. Onda su Crvenobrežani i Rupljanci podigli crkvu, a 1869. godine i osnovnu četvororazrednu školu, koja je posle drugog svetskog rata prerasla u osmorazrednu. | idi na sadržaj...

· MARKOVA ČUKA

Markova Čuka je naselje udaljeno oko jednog kilometra od središta crnotravskog sela Broda. Iza ovog naselja nalazi se prava kamena šuma najčudnijeg oblika. Priroda se kao neki smeo arhitekta poigrala ovim stenama te je na stenama načinila čudnovate oblike i zanimljive figure. Od kamenih piramida do figura sličnih životinjskom svetu iz bajki priroda je po svojoj neumitnoj ćudi i zamislila i davala kamenu oblik kakav je ona htela i želela. O šumi i stenama koje podsećaju na utvrđenja, figure i piramide kruže fantastične bajke i legende. Bake kažu da je ova dolina “Đavolji grad”. Tim pričama plaše uveče nestašnu decu. Priče o dedi sa belom bradom do pojasa, o đavolu na jednoj nozi, o “čumi” koji usijanom vršnikom muče žrtve – pa do onih o junacima koji su se tu nadmetali dobija fantastične obrte. Jedan kameni blok ima na svojoj gornjoj strani neobičnu figuru konjskog kopita. Smatra se da je ovu džinovsku figuru načinio Šarac Kraljevića Marka onda kada je Marko gostujući kod svog brata Kostadina Dejanovića zametnuo trku i nadmetanje konjima. Markov “Šarac” je u skakanju s brda na brdo stopalom dodirnuo kamenu piramidu i u njoj ostavao otisak kopita “Šarčevog”. Kraljević Marko je svojim igrama konjem zbunio sve one koji su došli u goste njegovom bradu Dejanu, jer je konjem Šarcem prosto leteo sa brda na brdo, kao da ih ne razdvajaju kilometri već metar- dva. Uspomena na krilatog konja Šarca i Marka kao legendarne ličnosti čuva legenda o postanku naselja Markova Čuka. Tako se iz carstva kamenih piramida i stenovitih ploča pokrivenih tvorevinama koje je hiljadama godina načinila sama priroda nikla legenda o postanku Markove Čuke, kao mesta u kome su Kraljevići Marko i brat Kostadin slavili Gmitrov – dan i Marko je svojim Šarcem izvršio nenadmašne leteće skokove od čega je po legendi

ostao otisak “Šarčevih” kopita u stenovitom bloku. Po kazivanju Stanković Svetislava i Dušana, starijih Markovčana. | idi na sadržaj...

· O POSTANKU OBRADOVCA

Crnotravsko selo sa leve strane reke Vlasine, a na kosama Čemernika, naziva se Obradovce. Ceo rejon ima oko 56 domaćinstva. Po predanju, Obradovčani vode poreklo od doseljenika iz šumadijskog Bukovika. Ovaj doseljenik najpre se zvao Stevan. Tamo je ubio brata koji se poturčio, pa u rudniku u Crnoj Travi našao zaposlenje i tu ostao da živi. Kao dobar rudar sagradio je sebi kuću u Vignjištu, blizu opštinskog središta u Crnoj Travi i oženio se devojkom iz crnotravskog sela Todorovca. Kasnije se preselio gore na kosu planine Čemernika i tu ostao da živi od kovačkog zanata i poljoprivredne delatnosti. Po predanju događaj se odigrao odmah posle prodora Turaka u srce Srbije iz kosovske epopeje. Legendu sam zabeležio po kazavinju šezdesetogodišnjeg Dragomira Anđelkovića i Mihajla Zdravkovića oba iz sela Obradovca. | idi na sadržaj...

· O POSTANKU TODOROVCA

Na kosama Orlovca, severno od varošice Crna Trava, leži pedesetokućno naselje Todorovci, čiji jedan zaseok nosi naziv Popovićevi. Todorovčani i Popovićevi vode poreklo od dva brata, od kojih je jedan bio pop, a drugi se zvao Todor. Doseljenici su iz Kratova. Pop iz sela Todorovca je radio u crkvi koja se nalazila blizu ovog sela. Crkva je dugo vreme održavana. Za vreme jedne uraganske oluje crkva je uništena. Vetar je kao balon nosio krov i krst od crkve i bacio ga kraj same varošice Crne trave. Od tog momenta na orlovačkom Crkvištu nema više crkve. Ljudi su verovali da je to božja volja pa su se povinovali sudbini da im crkva bude u centru Crne Trave. Pop iz Todorovca je pristao na rad u crnotravskom centru gde su stanovnici Crne Trave podigli novu crkvu. Mesto na kome je bila crkva kraj sela Todorovca zove se i dalje Crkvište. Ostaci spomenika nemo svedoče o tragediji koja je zadesila naselje Todorovci i njenu crkvu na vetrometini planine Orlovac. Legenda zabeležena po kazivanju Solunca Mihajla Kojčića i Brane Cvetkovića iz naselja Todorovci. | idi na sadržaj...

· DOBRO POLJE

Prostrano crnotravsko selo Dobro Polje nalazi se pod Dobropoljskom čukom (živopisna visoravan na oko 1417 metara nadmorske visine). Mahale ovog sela načičkane su poput zvezda na nebu na kosama ka reci Vlasini i Bistrici. Po legendi ovo selo razbijenog tipa sa oko stotinak domaćinstva vodi poreklo od doseljenika iz Crne Trave (naselje Kozilo na primer) Sandžaka (Biorci) i Brod (Kokarci). Prema predanju selo se najpre zvalo Crna Reka. Posle haranja kuge (,,čume“) ljudi odluče da kugi stanu na put promenom imena sela, te selu dadu ime Dobro Polje. Računali su da će time umilostoviti ,,čumu“ da više ne hara selom. Dobro Polje je po predanju belo ,,rajetsko selo“ u doba Turaka. Turcima nisu dozvolili da naplaćuju harač i

gospodare selom. Objašnjavali su turskom sultanu zašto su selu dali ime Dobro Polje, iako je zemlja neplodna i krševita. U doba Turaka Dobropoljčani su se bavili papudžijskim zanatom i izradom opreme za konje. Radili su šivene kao i kovane papuče. U samom centru Dobrog Polja, tamo gde je Selište, bilo je po predanju oko sedamdeset papudžija. Papuče su radili od teleće, ovčje i kozje kože. Šišarke, kojih ovde u izobilju ima, služile su im kao štavilo za kožu. Svoje proizvode nosili su i prodavali na sve strane po vašarima (panađurima). Ova radionica je iz nepoznatih razloga prestala da radi i stanovništvo se raselilo na okolnim kosama.| idi na sadržaj...

· DARKOVCE

S obe strane brze i bistre planinske Darkovačke reke nalazi se najveće crnotravsko selo Darkovce. Prema predanju selo Darkovce bilo je naseljeno na ,,stancu“ između Srednje i Antunove doline. Turci su držali ovo selo, nastanjeno u doba Traka od Crnotravaca na okupu. Lakše su ih tako mogli držati u pokornosti i pozivati na rad u majdanima. To centralno selo se i danas zove Selište. Tu su danas: mesna kancelarija, škola, prodavnica, kafana i dom kulture. Stanovnici sela Darkovca bavili su se rudarskim radom i kamičarskim zanatom. Bili su nenadmašni majstori za izradu kamenova za mlinove i vodenice. Kažu da su se ovim zanimanjem bavili još u ,,jerinska“ vremena. Aprila 1907. godine Bugari su za izvoz ovog kamena povećali carinu od 60 dinarskih para za dva kamena (,,čiv“) na 12 dinara i 60 dinarskih para, te su time prekinuli ovu tradiciju. Inače Darkovčani su od oslobođenja od Turaka priznati neimari i drvodelje. Ovim zanatom se mnogi i danas bave. | idi na sadržaj...

· JABUKOVIK

Na planinskim kosama Tumbe (nadmorska visina 1372 metara) između Gradsko – kalanske i Tegošničke reke nalazi se devedesetokućno crnotravsko selo Jabukovik. Po predanju selo Jabukovik je bilo sve zajedno („u kup“) i imalo je najpre sedam kuća. Prvi naseljenik ovog sela zvao se Radič. On je po predanju u Valnišu ubio Turčina pa da bi izbegao streljanje sa svojih sedam sinova, ženom i stokom pošao za Darkovce da se tamo nastani. Nosio je decu u koševima i terao oko 40 goveda, među kojima je bila posebno negovana krava Breza, jer je bila hranitenjka dece. Jabukovik je onda ličio na pravi pustinjak. Kod sela Jabukovika Radičeva goveda zastanu i nisu htela da maknu dalje. Njegova namera da putuje još koji kilometar dalje bila je posečena. Verski zanesen on je rezonovao prosto i jednostavno: „Goveda običaju ovde. Bog je rekao da živimo tu“. Smatrao je da stoka po božjoj volji neće dalje i po „božjoj milosti“ ostao je tu i naselje obrazovao. Kazivanje Dobrosava Ilića (rođenog 1901. godine), Ranđela Stojanovića (rođenog 1898 godine) i Žike Janjićijeviće (rođenog 1923. godine).| idi na sadržaj...

| idi na vrh