communicative manner have to meet three basic tenets: a) tobe appropriately settled forth; b) to be correctly inferred afterthe rules of logic; c) to abide by the results of practical test.Theory that founds criticism of reality and required concept oftruth is yielded in humanistic philosophy that in authoisconclusion exceeds false dilemmas and shortcomings ofrelativism and absolutism as well as of static structuralism andhistorism.

Fibzofija i drustvo lll 1990. str. 133 - 148

SLOBODANSIMOVICCentar za filozofiju idruStvenu teorijuBEOGRAD

Orginalni naudni radUDK 165.81Primljeno: marta 1991.

"SOLUS IPSE' KAO HIPOTETICT EKSTREM

Solipsizam je verovatno pozicija sa najneobidnijim sta-tusom u istoriji filozofije.

S jedne strane, veoma telko bi se moglo pokazati da je,makar i samo jedan od poznatih svetskih filozofa, verovao uispravnost "izvorne" ontolo5ke solipsistidke pozicije. S drugestrane, medjutim, solipsistidki argumenti su op5te poznati iveoma desto analizirani, a o njihovom znadaju govori i din-jenica da su mnoge uticajne filozofske Skole nastale konsekvent-nim razvijanjem stavova koje su pojedini mislioci (Kant, He-gel, Sopenhauer, Huserl, Vitgen5tajn...) iznosili u diskusiji oproblemu Sopswa i moguinosti objaSnjenja relacije izmedjuJa i Drugog.

Kako je uop5te doSlo do toga da jedna koncepcija dokoje "niko ozbiljan" nije drZao, izazove toliko polemika uistoriji filozofije? I zbog dega "niko normalan" nije verovao uispravnost solipsizna.'? Ukoliko birazlozi za odbacivanje biliu "odiglednoj" neistinitosti inekonzistentuosti onda bi i istori-jsko-filozofski znadaj trebalo da bude manji. Ukoliko je, med-

tDa "niko norrnalan" ne moZe verovati u ispravnost solipsistidkepozicije konstatuje Sopenhauer, kada naglaSava da se "teorijskiegoizam" (kako on naziva ontolo3ku solipsistidku poziciju) moZe "naiisamo u ludnici: a kao takvom protiv njega nisu potrebni dokazi,potrebno mu je ledenje." Svet kao volja i predstava (Novi Sad 1981.)str.1 12.

r32 1 a aI J J

jutim, u pitanju konzistentta pa tako uverljiva pozicija - zlcogdega se nije pojavio niko ko bi bio spreman da javno oglasisvoje poverenje u ispravnost njenih pretpostavki?

1. Argument iz znanja Drugog

Oditost neistine - naime, Ja znam da X-ovo wrdjenjeekskluzivnosati sopswenog postojanja ne odgovara realnosti -formulisano je kao duveni kontra-argument, koji se nazivaargumentom iz znanja Drugog. Danas se ovaj argument uanalitidkoj literaturi ponekad naziva i "Murovim principom",ali se de5ie oznadava kao "Stebbing argument", po MargaretStebing koja ga je upotrebila u diskusiji sa Brajwajtom nastranicama dasopisa An alyses .l

Argument je, medjutim, veoma star i moZe se pronaiijoS kod Dekarta i Berklija, kasnije takodje kod Kanta i Sopen-hauera. Zajedno sa "argumentom po analogiji", ovaj argurnentje funkcionalno i najvaZniji razlog zbog dega niko od poznatihautora nije razvio solipsistidku poziciju. Jer, ma koliko nekorneona izgledala konzistentno, istovremeno je moralo da mubude jasno, da ova pozicga drugima izgleda odigledno be-smisleno i neistinito (isto onako, kako bi njemu samom iz-gledala, kada bi je neko drugi tvrdio u njeigovoj prisutnosti).Argument je, dakle, odigrao odludujuiu psiholoiku ulogu udiskusiji o solipsizmu mnogo pre vremena Margaret Stebbingkoja ga formuli5e na sledeii nadin: "fmam najbolju moguiuosnovu za pobijanje solipsizma, naime: Ia znm da je onpogredan. Vi koji me slu5ate, i koji mi omoguiujete da go-vorim u pluralu, znate to isto."2

Na sffanu 5to ovo moZda vaLi za veiinu filozofskihkoncepcija, ibez obzira na to Sto argument izgleda nesumn-jivo valjan za onoga ko ga koristi - on je teorijski ipak prob-

lMargaret Stebbing je upotrebila argument u predavanju "LogicalPositivism and Analyses" u Britanskoj akademiji nauka 1933. godine, ana Brajtvajtovu kritiku odgovorila je u tekstu "Concerning Solipsism:Reply to R.B. Breilwei t" Analyses 2/L933.

""Logical Positivism and Analyses", slu..27

lematidan i manjkav. Pre svega zbog toga Sto, kako je poka-zao Brajtvajt, jedan broj solipsistidkih pozicija ne moZe da sepobija ovim putem (pa tako, recimo, i ona pozicija koju jezauzeo Vitgen5taj n u Tnctatu su ) .1

Drugo, dak i u sludaju pozicija koje se mogu ovakodovoditi u pitanje (kao 5to je to pozicija ontoloSkog solip-sizma), osnovni problem argumenta je u tome Sto:

(1) nema nadina da se operacionalizuje tako da budeuverljiv i za onog ko tvrdi da veruje u ispravnost solipsizma,

(2) niti bi bio ubedljiv nama samima kada bismo midinili to isto.

Ako argument nije uverljiv za onoga koga kritikujemo,niti bi bio uverljiv zanas same kada bismo se naSli u njegovojsituaciji, nejasno je kako uopite ovakva kritika moZe da budedeloworna?

To se najbolje vidi ako se argument:(1)"Samo ja postojim", preformuli5e u(2)"Samo ti postoji5".

Kako bi prof. Stebings - ukoliko bi se na nju odnosiloovo d - mogla sebe da ubedi u suprotno. Njeno znanje one-ekskluzivnosti posnj anj a Dru gog isdezava pred nemogui-no5iu da wrdi ne-eksHuzivnost sopstvenog postojanja. Pret-postavimo da joj svi, makar zarad vica, govore da samo onapostoji, i da - kad god se okrene na drugu stranu - oni isdeza-vaju. Da li bi im ona verovala i kako bi mogla da pobije tuwrdnjuJ

Cak, dakle, i ako "moj" solipsizam ne vaLi, "tvoj" so-lipsizam uvek iznova otvara problem. Kada bi neko u jednojsali, ili na predavanju, uzviknuo "Samo ti postojiS" bez jasnoimenovanog subjekta, svako u publici bi morao da zna da seto odnosi na njega samog. Njegovo znanje ne bi bilo dovoljnoda pobije iznetu - u osnovi solipsistiiku - tezu. Tako se argu-ment iz znanja drugog raspada dak i u sludaju ontolo5kogsolipsizma gde je jedino imao neke moguinosti da vaZi.

'Breitweit, R. "Solpsrsm and the "Common sense view of theWald" Analysis U1933.

134 135

jutim, u pitanju konzistentta pa tako uverljiva pozicija - zlcogdega se nije pojavio niko ko bi bio spreman da javno oglasisvoje poverenje u ispravnost njenih pretpostavki?

1. Argument iz znanja Drugog

Oditost neistine - naime, Ja znam da X-ovo wrdjenjeekskluzivnosati sopswenog postojanja ne odgovara realnosti -formulisano je kao duveni kontra-argument, koji se nazivaargumentom iz znanja Drugog. Danas se ovaj argument uanalitidkoj literaturi ponekad naziva i "Murovim principom",ali se de5ie oznadava kao "Stebbing argument", po MargaretStebing koja ga je upotrebila u diskusiji sa Brajwajtom nastranicama dasopisa An alyses .l

Argument je, medjutim, veoma star i moZe se pronaiijoS kod Dekarta i Berklija, kasnije takodje kod Kanta i Sopen-hauera. Zajedno sa "argumentom po analogiji", ovaj argurnentje funkcionalno i najvaZniji razlog zbog dega niko od poznatihautora nije razvio solipsistidku poziciju. Jer, ma koliko nekorneona izgledala konzistentno, istovremeno je moralo da mubude jasno, da ova pozicga drugima izgleda odigledno be-smisleno i neistinito (isto onako, kako bi njemu samom iz-gledala, kada bi je neko drugi tvrdio u njeigovoj prisutnosti).Argument je, dakle, odigrao odludujuiu psiholoiku ulogu udiskusiji o solipsizmu mnogo pre vremena Margaret Stebbingkoja ga formuli5e na sledeii nadin: "fmam najbolju moguiuosnovu za pobijanje solipsizma, naime: Ia znm da je onpogredan. Vi koji me slu5ate, i koji mi omoguiujete da go-vorim u pluralu, znate to isto."2

Na sffanu 5to ovo moZda vaLi za veiinu filozofskihkoncepcija, ibez obzira na to Sto argument izgleda nesumn-jivo valjan za onoga ko ga koristi - on je teorijski ipak prob-

lMargaret Stebbing je upotrebila argument u predavanju "LogicalPositivism and Analyses" u Britanskoj akademiji nauka 1933. godine, ana Brajtvajtovu kritiku odgovorila je u tekstu "Concerning Solipsism:Reply to R.B. Breilwei t" Analyses 2/L933.

""Logical Positivism and Analyses", slu..27

lematidan i manjkav. Pre svega zbog toga Sto, kako je poka-zao Brajtvajt, jedan broj solipsistidkih pozicija ne moZe da sepobija ovim putem (pa tako, recimo, i ona pozicija koju jezauzeo Vitgen5taj n u Tnctatu su ) .1

Drugo, dak i u sludaju pozicija koje se mogu ovakodovoditi u pitanje (kao 5to je to pozicija ontoloSkog solip-sizma), osnovni problem argumenta je u tome Sto:

(1) nema nadina da se operacionalizuje tako da budeuverljiv i za onog ko tvrdi da veruje u ispravnost solipsizma,

(2) niti bi bio ubedljiv nama samima kada bismo midinili to isto.

Ako argument nije uverljiv za onoga koga kritikujemo,niti bi bio uverljiv zanas same kada bismo se naSli u njegovojsituaciji, nejasno je kako uopite ovakva kritika moZe da budedeloworna?

To se najbolje vidi ako se argument:(1)"Samo ja postojim", preformuli5e u(2)"Samo ti postoji5".

Kako bi prof. Stebings - ukoliko bi se na nju odnosiloovo d - mogla sebe da ubedi u suprotno. Njeno znanje one-ekskluzivnosti posnj anj a Dru gog isdezava pred nemogui-no5iu da wrdi ne-eksHuzivnost sopstvenog postojanja. Pret-postavimo da joj svi, makar zarad vica, govore da samo onapostoji, i da - kad god se okrene na drugu stranu - oni isdeza-vaju. Da li bi im ona verovala i kako bi mogla da pobije tuwrdnjuJ

Cak, dakle, i ako "moj" solipsizam ne vaLi, "tvoj" so-lipsizam uvek iznova otvara problem. Kada bi neko u jednojsali, ili na predavanju, uzviknuo "Samo ti postojiS" bez jasnoimenovanog subjekta, svako u publici bi morao da zna da seto odnosi na njega samog. Njegovo znanje ne bi bilo dovoljnoda pobije iznetu - u osnovi solipsistiiku - tezu. Tako se argu-ment iz znanja drugog raspada dak i u sludaju ontolo5kogsolipsizma gde je jedino imao neke moguinosti da vaZi.

'Breitweit, R. "Solpsrsm and the "Common sense view of theWald" Analysis U1933.

134 135

2" Logidki i psiholo5ki solipsizam

Odigledno je da u vezi sa fenomenom "prihvatanja so-lipsizma" postoji jedan paradoks koji bi ovde trebalo do krajarasvetliti. Bertrand Rasei, sklon upotrebi anegdota u raspra-vama o fiiozofskim pitanjima, ispridao ie, u Human KnowLedge - Its Scope and Limits kakb mu se svojevremeno-pis-m6m obratila Kristina Led Frenklin, inade specijalista u oblas-ti logike, uveravajuii ga da je ona solipsist i dudeii se "zbogdega vi5e ljudi ne podri.ava solipsizam"'. Ova izjay.aje pod-jednako paradoksalna kao Sto bi to bila i konstatacija da "so-lipsizamima sve vi5e pristalica u svetu". Paradoks se' nara-vio, sastoji u tome 5Io se radi o rnonistiikoj poziciji kojaiskljuduje fostojanje- mnoitva subjekata, pa tako automatski i"mno5rva pristalica"'.

A1i bvakva paradoksalnost samo ukazuje na neophod-nost odredjenja m-odusa u kome solipsizam moLe da izgleda"opite prilivailjiv". Zaro, da bismo se pribliZili shvatanju ra-zloga zbog kojih je jedna "nemoguia i neverovatna" pozicijaodigrala vaZnu ulogu u razvoju filozofije, razdvojimo:-

(1) modus 'isolipsistidke svesti", kao'verovanja odred-jenog doveka u sopstvenu ekskluzivnost ili'dmnipotentnost;

(2 ) modu s- spekulativnog " solipsistidko g opredelj en-ja", kao verovanja jednog filozofa u logidku ispravnost solip-rit,idkog *gM

tRassel, B. Human Knowledge ' Its Scope and limits (I-ondon1948, V ed. 1966.) str. 196.

2Rasel ovaj dogadjaj navodi kao primer za svoju tvrdnju o tomeda je solipsizam pozicija "u koju je psiholoSki nemoguie verovati".Tako on konstatuje:"Stagod bilo ko, pa dak i ja sam, tvrdio usuprotnom pravcu, ja Cu nastaviti da verujem da ja nisam celokupniuniverzum, i u tome ie se svako samnom saglasiti." Isto, str. 196.

3Analizirajudi Raselovu anegdotu, Galager je konstatovao da"niSta bolje od ovoga ne ilustruje akademski karakter ove pozicije - aipak, nije samo korisno vei je suStinski vaZno razmatrati je. Jer, ako se

Prvi modus je primaran, a drugi sekundann. Prvi uka-zuje na neposrednost solipsistidkog oseianj a (koga argumenritek naknadno mogu potwditi ili pobiti), a drugi na izvedenoststava, pa tako i na njegovu potpunu nezavisnost od empirijs-kog verovanja u postojanje spolja5nje swarnosti i drugih lju-di. Gledano iz perspektive drugog modusa, a to je modus ukome, kako se dini, gospodja Led-Frenklin prihvata solip-sizam, ovo je jedna od onih pozrcija kod kojih manje i argu-nrcnt ne moraju nuZno da povlade vercvanje i identifikaciju . Izpisma upuienog Raselu evidentno je da ona istovremeno:

(1) empirijski veruje u postojanje drugih ljudi (Rasela,pre svih),

(2) teorijski uvidja da je solipsistidka pozicija, pologidkom statusu, najkonzistentnija i superiorna u odnosu naaltemativni stav.

Logiika konzistentnost u ovom sluiaju nije implicirala iizgradnju adekvatue svesti koja veruje u ono ito teorijski pri-hvatu. Da se to zaista dogodilo, komunikacija sa Raselom bilabi ne samo potpuno izlidna, ved (u jednom srogom smislu) inemoguca^.

Iz ovoga se vidi da je solipsrzampre svega shvatan kaouspe5an retoriiki ili sofistiiki argument (kako bi to rekao Ra-sel: "tehnidka igra u kojoj filozofija gubi ozbiljnost"), a ne ikao verovanje koje bi moglo da usmeri na5e praktidkopona5anje. Neki ljudi veruju u njegovu argumentativnu vred-nost ne verujuii u njegovu sadrZinu. Drugi, uprkos Raselu,moida veruju u njegovu sadriinu, ali upravo zbog toga nikada

utvrdi da niko psiholo5ki i egzistencijalno ne bi mogao da se drZisolipsizma, problem koji se javlja epistemoloikom idealisti ilisubjektivisti glasi: kako ja uop5te mogu biti svestan idega osim sebcsamog? Izgleda da bi jednosrani idealist imao zaista velikih problema daspekulativno izbegne solipsistidki zakljudak", Gallagher, K.T. 7hePhilosophy of Knowledge (New York 1982), str. 36.

tzbog toga Rasel dosta oSEo nagla5ava kako se u ovom pismuvidi neiskrenost, puko "fingiranje" verovanja u ne5to u Sta se zapravonikada ne moZe verovati, pa dak ni ukoliko se pokaZe da je u pitanjupozicija koju nije moguie definitivno opowgnuti.

.i::!i, s

tx.{tr*

t36 t3 l

2" Logidki i psiholo5ki solipsizam

Odigledno je da u vezi sa fenomenom "prihvatanja so-lipsizma" postoji jedan paradoks koji bi ovde trebalo do krajarasvetliti. Bertrand Rasei, sklon upotrebi anegdota u raspra-vama o fiiozofskim pitanjima, ispridao ie, u Human KnowLedge - Its Scope and Limits kakb mu se svojevremeno-pis-m6m obratila Kristina Led Frenklin, inade specijalista u oblas-ti logike, uveravajuii ga da je ona solipsist i dudeii se "zbogdega vi5e ljudi ne podri.ava solipsizam"'. Ova izjay.aje pod-jednako paradoksalna kao Sto bi to bila i konstatacija da "so-lipsizamima sve vi5e pristalica u svetu". Paradoks se' nara-vio, sastoji u tome 5Io se radi o rnonistiikoj poziciji kojaiskljuduje fostojanje- mnoitva subjekata, pa tako automatski i"mno5rva pristalica"'.

A1i bvakva paradoksalnost samo ukazuje na neophod-nost odredjenja m-odusa u kome solipsizam moLe da izgleda"opite prilivailjiv". Zaro, da bismo se pribliZili shvatanju ra-zloga zbog kojih je jedna "nemoguia i neverovatna" pozicijaodigrala vaZnu ulogu u razvoju filozofije, razdvojimo:-

(1) modus 'isolipsistidke svesti", kao'verovanja odred-jenog doveka u sopstvenu ekskluzivnost ili'dmnipotentnost;

(2 ) modu s- spekulativnog " solipsistidko g opredelj en-ja", kao verovanja jednog filozofa u logidku ispravnost solip-rit,idkog *gM

tRassel, B. Human Knowledge ' Its Scope and limits (I-ondon1948, V ed. 1966.) str. 196.

2Rasel ovaj dogadjaj navodi kao primer za svoju tvrdnju o tomeda je solipsizam pozicija "u koju je psiholoSki nemoguie verovati".Tako on konstatuje:"Stagod bilo ko, pa dak i ja sam, tvrdio usuprotnom pravcu, ja Cu nastaviti da verujem da ja nisam celokupniuniverzum, i u tome ie se svako samnom saglasiti." Isto, str. 196.

3Analizirajudi Raselovu anegdotu, Galager je konstatovao da"niSta bolje od ovoga ne ilustruje akademski karakter ove pozicije - aipak, nije samo korisno vei je suStinski vaZno razmatrati je. Jer, ako se

Prvi modus je primaran, a drugi sekundann. Prvi uka-zuje na neposrednost solipsistidkog oseianj a (koga argumenritek naknadno mogu potwditi ili pobiti), a drugi na izvedenoststava, pa tako i na njegovu potpunu nezavisnost od empirijs-kog verovanja u postojanje spolja5nje swarnosti i drugih lju-di. Gledano iz perspektive drugog modusa, a to je modus ukome, kako se dini, gospodja Led-Frenklin prihvata solip-sizam, ovo je jedna od onih pozrcija kod kojih manje i argu-nrcnt ne moraju nuZno da povlade vercvanje i identifikaciju . Izpisma upuienog Raselu evidentno je da ona istovremeno:

(1) empirijski veruje u postojanje drugih ljudi (Rasela,pre svih),

(2) teorijski uvidja da je solipsistidka pozicija, pologidkom statusu, najkonzistentnija i superiorna u odnosu naaltemativni stav.

Logiika konzistentnost u ovom sluiaju nije implicirala iizgradnju adekvatue svesti koja veruje u ono ito teorijski pri-hvatu. Da se to zaista dogodilo, komunikacija sa Raselom bilabi ne samo potpuno izlidna, ved (u jednom srogom smislu) inemoguca^.

Iz ovoga se vidi da je solipsrzampre svega shvatan kaouspe5an retoriiki ili sofistiiki argument (kako bi to rekao Ra-sel: "tehnidka igra u kojoj filozofija gubi ozbiljnost"), a ne ikao verovanje koje bi moglo da usmeri na5e praktidkopona5anje. Neki ljudi veruju u njegovu argumentativnu vred-nost ne verujuii u njegovu sadrZinu. Drugi, uprkos Raselu,moida veruju u njegovu sadriinu, ali upravo zbog toga nikada

utvrdi da niko psiholo5ki i egzistencijalno ne bi mogao da se drZisolipsizma, problem koji se javlja epistemoloikom idealisti ilisubjektivisti glasi: kako ja uop5te mogu biti svestan idega osim sebcsamog? Izgleda da bi jednosrani idealist imao zaista velikih problema daspekulativno izbegne solipsistidki zakljudak", Gallagher, K.T. 7hePhilosophy of Knowledge (New York 1982), str. 36.

tzbog toga Rasel dosta oSEo nagla5ava kako se u ovom pismuvidi neiskrenost, puko "fingiranje" verovanja u ne5to u Sta se zapravonikada ne moZe verovati, pa dak ni ukoliko se pokaZe da je u pitanjupozicija koju nije moguie definitivno opowgnuti.

.i::!i, s

tx.{tr*

t36 t3 l

i nisu mogli imati potebe za argumentativnim realizovanjemsvoiih sivatania i filozofskom dlskursu . Medjutim, dak ikada bibilo m6guie zaista verovati u ispravnost solipsizma',r azlo zi nj e govo! afi ikulis anj a unut ar fi lo-zofij e. svakako nisupsiholoilii, nego su eminentno logiiki. Solipsizam je jednabd logidti do kraja dovedenih konsekvenci zaokreta ka sub-iektu-u modernoj filozofiji - hipotetiiki ekstem, deiiei<ori5ien kao "negitivni primer" nego kao neito Sto moZe dase shvati kao produktivan zakljudak refleksije'.

3. Idealizam i realizan

Razdvajanje:(1) verbvanja u logiikukonzistentrtosf i ispravnost

solipsizma, od- (2) verovanja da on adekvatno odslikava stvamost- owara, medjutim, dva veoma zanimljiva problema.Prvi problemle vezan zarazmatanje odnosa izmedju

kriterijuma istinitosti promi5lj anih prema modelu korespon-dncij,i i koherencije, aot je drugi problem: "propl.emnzSanitenja", koji-se moZe tretirati analogno Kantovoj dis-tinliciji ianedju tanscendentalnog idealimta i empirijskog te-alizna- :

ad 1. Problem u odnosu izmedju korespondencije i ko-herencije nastaje u sludaju kada se veruje da najkoherentnija(logidki- superio.rna) tggrija negdel<vang zahvata stvarnost. Pri-torn se to ne uama ni kao razlog za odbacivanje "najkoherent-nije teorije", ni kao razlog za odbacivanje verovanja koje ie"idek.ratiiie stvarnosti", vei se - u izvesnom smislu - vr5irarduaJanJe teodskog diskutsa od samo g zahteva za "pred-

tMoZda bi se ovakva "solipsistidka svest" mogla tumaditi kao

regresija na stadijum primarnog narcizma ili slidno...tobidno se solipsizam tretira kao krajnja i nuZna konsekvenca

subjektivnog idealizma. O tome da je solipsizam nuZna konsekvenca i

svakog fenomenalizma vidi u Feigl, H. "The Mental md the Physical "

Feigl&Maxwell (eds) Minnesota Studies in the Philosophy of ScienceII (Minneapolis 1958.) str.469.

. Prvi modus je primaran, a drugi sekundann. prvi uka-zuje na neposrednosf solipsistidkog oseianja (koga argumenritek naknadno mogu porwditi ili pobiti), a tirugi ia izv:edenoststava, pa takg i na njegov| potpunu nezavisnost od empirijs-kogrerovanja u postojanje spoljainje stvarnosti i drugih lju-di. Gledano iz perspektive drugog modusa, a to je m-odui ukome, kako se dini, gosp.odja Led-Frenklin priiivata solip-sizam, ovo je.jedna od_onih pozicija kod kojifi manje i argu-nrent ne mgraju n3Zng da povlade verovanjei identifikaciju . Izpisma upuienog Raselu evidentno je da ona istowemen6:

.(1) empirijski veruje u postojanje drugih ljudi (Rasela,pre svih),

(2) teorijski uvidja da je solipsistidka pozicija, pologidkom statusu, najkonzistentnija i superiorna^u odn-osu naalternativni stav.

Logiika konzistentuost u ovom sluiaju nije implicirala iygraari, adekvatue suesti koja veruje u ono iio teorijski pri-hvatu. Da se to zaista dogodilo, komunikacija sa Raselorrrbilabi ne samo potpuno izli5na, vei (u jednomlrogom smislu) inemoguca'.

.- Iz ovoga se vidi da je solipsizam pre svega shvatan kaouspe5an retoriiki ili sofistiiki argument

-(kako bi to rekao Ra-

sel: "tehnidka igra u kojoj filozofija gubi ozbiljnosr"), a ne ikao verovlljg l..oje bi moglo da usmeri na5e praktidkoponaianje. Neki ljudi veruju u njegovu argumentativnu vred-nost ?e verujuii u njegovu sadriinu. Drugi, uprkos Raselu,moZda veruju u njegovu sadrZinu, ali upravo zbog toga nikadauturoi @encijalno ne bi mogao da se crrZisolipsizma, problem koji se javlja episremolo3kom idealisti i l isubjektivisti glasi: kako ja uoplte mogu biri svesr.an idega osim sebcsamog? Izgledada bi jednostrani idealist imao zaisra velikih problema claspekulativno izbegne solipsistidki zakljudak", Gallagher, K.T. ThePhilosophyof Knowledge (New York lgBZ), str.36.'Zbog toga Rasel dosta oSuo naglaiava kako se u ovom pismuvidi neiskrenost, puko "fingiranje" verovanja u nesto u Sta se zapravonikada ne moZe verovati, pa dak ni ukoliko se pokaZe da je u pitanjupozicija koju nije mogude definitivno opowgnuti.

138 r37

i nisu mogli imati potebe za argumentativnim realizovanie.msvoiih shTatania i filozofskom diskursu . Medjutim, dak ikada bi bilo m6guie zaista verovati u ispravnost solipsizma',r azlozi nj e govo! artikuli s anj a unutar fi lozofij e sv akako ni s upsiholoiki,-nego su eminentno logiiki. Solipsizam je jedna

bd logidki do kraja dovedenih konsekvenci zaokreta ka sub-jektu-u modernoj filozofiji - hipotetiikiekstrem, de3iekori5ien kao "negativni primer" nego kao ne5to Sto moZe dase shvati kao produktivan zakljudak refleksije'.

3. Idealizam i realizam

Razdvajanje:(1) verovanja u logiiku konzistentnost i ispravnost

solipsizma, od- (2) verovanja da on adekvatno odslikava stvamost- owara, medjutim, dva veoma zanimljiva problema.Prvi problem je vezan zarazmavanje odnosa izmedju

kriterij u ma- i stinitosti promi5lj anih prema mode lu kote spon-denaje i koherencije, dok je drugi problem: "problemrazglanidenja", koji se moZe trethati analogno Kantovoj dis-tinkciji izmedju tanscendentalnog idealizma i empirijskog re-alimw

ad 1. Problem u odnosu izmedju korespondencije i ko-herencije nastaje u sludaju kada se veruje da najkoherentnija(logidki- superiopa) t99rij a neadekvatuo zahvata stvarnost. Pri-tom se to ne uzrma ni kao razlog za odbacivanje "najkoherent-nije teorije", ni kao razlog za odbacivanje verovanja koje i9"adekvatni3e stvarnosti", vei se - u izvesnom smislu - vr5irarduaJanje teodskog disktrua od samog zahteva za "pred-

tMoZda bi se ovakva "solipsistidka svest" mogla tumaditi kaoregresija na stadijum primarnog narcizma ili slidno...

tobidno se solipsizam tretira kao krajnja i nuZna konsekvencasubjektivnog idealizma. O tome da je solipsizam nuZna konsekvenca isvakog fenomenalizma vidi u Feigl, H. "The Mental and the Physical "Feigl&Maxwell (eds) Minnesola Studies in the Philosophy of ScienceII (Minneapolis 1958.) str.469.

stavljanjem", dime se u ovom diskursu osigurava da kriteri-jum koherencije funkcioniSe kao kriterijum validnosti, a dakriterij um korespondenc ij e postane u potpu nosti irelevan tan. I

Ovakvo shvatanje odnosa teorijskog i praktidkog dis-kursa omoguiuje distingviranje "filozofskog" i "empirij skog"stava: naime, dak i kada bi solipsizam zaista bio najkoherent-nija, filozofski neprotivredna i na ditavom nizu dokaza zasno-vana teorija, to joi uvek ne bi iskljudivalo opravdanost verovan-ja u to: da je stvarnost sasvim drugadija nego Sto je to pred-stavljeno datim teorijskim sklopom. Koherencija ukazuje naono Sto verujemo da moZemo tvrditi na osnovu svega itomamo, a korespondencija na ono ito moiemo twditi da veru-jemo da jesfe. Ova dva nivoa se mogu Ll potpunosti poklapati,ali to svakako nije nuZno, ukoliko se prihvati da je filozofija (aposebno logrka) u osnovi specifidna igra koja sledi svoja pravi-la u govoru o stvarnosti, desto bez obzira na samu stvarnosi ina5e svakodnevne stavove o njojt.

'Ovde se odvajanjc diskursa od stvarnosti, moZe promi5ljati i kaoizvesna emancipacija teorijskog diskursa od zahteva za prcdstavljanjem,pa tako kao svojevrsna "cstetizacija diskursa". Kao primcr za ovakavpomak moZe se navesti Rortijev stav: "Svet jeste izvan nas ali opisisveta nisu... ideja da svct moZe odluditi koji su opisi istiniti viSe nemoZe imati jasan smisao" Rorty, R. Contingency, Irony and Solidarity(Cambridge 1989.) str.5.Pitanje je, dakle, da li u sludajcvima kadakritcrijum kohcrcncije funkcioni5e kao kriterijum validnosti, uop5temoZe da se govori o tonc da on funkcioni5e i kao kriterijum istinitosti.Ovim putcm sc lako moZc dovesti u pitanje smislenosti pojma"kriterijuma istinitosti", pa tako i samog pojma "istinitosti". Omoguinosti svodjenja istinc na "primitivan pojam" vidi u Rorty, R."Bcyond Rcalism and Anti-Rcalism " Nagl&Redcll (eds) Wo stchr diesprachanalytischc Philosophie Heute (Bed 1986.)

"Hegelova izjava "tim gore po stvarnost" moZe da se tumadiupravo u ovom kontekstu. Ona slcdi iz teze o prividnosti tzv."neposrednog odnosa prema svetu", koja je dopunjena i shvatanjcm orazRovrsnosti moguiih naiina saznajnog posredovanja. Pritom, svakoposredovanje moZe biti vodjeno svojim principima i utoliko u izvesnojmeri nezavisno od drugog. Argumente protiv neposrednosti u kontekstu

138 139

ad. 2. Druga moguinost interpretacije "dvostrukosti"koja je prisutna u pismu gospodje Frenklin Raselu, moZezapo(eti analogijom sa Kantovom distinkcijom izmedju fran-scendentalnog idealizma i empirijskog realizma , koja je pred-stavljala osnovu razdvajanja nivoa filozofskog argumenta (kak-av se, recimo, sreie u poglavlju o "Transcendentalnoj dedukci-ji kategorij a" Kritike iistog uma ), od nivoa svakodnevnihverovanja (koja se opravdavaju u poglavlju "Pobijanje ideal-izma", osobito u drugom izdanju knjige)'. Problem koji jeuticao na "dvosfmkost pozicije" i kod samog Kanta, sastojaose u nemoguinosti uspostavljanja odnosa izmedju "transcen-dentalnog filozofa" i "stvari po sebi". To je, kao Sto vidimo,isti onaj problem prema kome mora da se odredi i svaki pre-tendent na zauzimanje solipsistidke pozicije.

Tezu o tome da su transcendentalni argumenti zasno-vani na introspekciji i samorefleksiji i da ne mogu "transcendi-rati" sferu subjektivnosti, vei unutar nje moraju izgraditi kri-terijume istinitosti i objektivnog saznanja, Kant je na;r'tao "tran-scendentalnim idealizmom" 2. Ovom koncepcijom iskljudivalase moguinost dokazivanja postojanje stvari po sebi, pa tako ispolja5nje swarnosti nezavisne od subjekta. Naprotiv, jedinoSto se moglo dokazati, bila je kreativna uloga subjekta u kon-stituciji prostorno-wemenske stvarnosti, kao i produktivnostrazuma i uma u sfvaranju sveta za nas (na bsnovu materijaladije je porekto ostato netzvemo i izvan okvira saznanja). Da

odbrane Hegelove teorije posredovanja daje Gadamer u Istini i metodi(Sarajevo 1978.) str.378. O njegovoj recepciji Hegelove teorije,medjutim, najvi5e svedodi knjigaHegels Dialektik (Tubingen 1971.)

tKant, I. Kritika distog uma, Beograd 1976 str. 102-122 i 177-185

2"To udenje..." (koje je u prethodom pasusu opisano sa: "da svipredmeti nekoga za nas moguieg iskustva nisu ni5ta drugo negopojave") "..ja zovem transcendentalnim idealizmom" Kant, l. I{ritikaiistoguma, str. 312 Ovde je u fusnoti dodato: "Ja sam ga i inadeponekad zvao formalnim idealizmom da bih ga razlikovao od obidnogidealizma koji stavlja u sumnju ili osporava egzistenciju samih spoljnihstvari".

mi oblikujemo swamost to se moglo utwditi filozofskim sred-stvina. Da je materijal na osnovu koga to dinimo spoljaSnjegporekla, i da su stvari autonomne i nezavisne u svom posto-janju - ostalo je "nedokazivo", u sferi pretpostavki premakojima se odnosimo: ne putem nauke , nego putem verovanja .t

Empirijski realizam je inaz za ovakvo zdravorazumskoopredeljenje, arazlozi za njegovo prihvatanje nisu teoijskevei su u potpunosti pragmatske prirode. Nemoguie jeuspe5no "opstati" u svetu, a da se ne pona5amo kaoda drugiljudi zaista postoje r kao da je sfvarnost nezavisna od nas. Ali,isto tako, nije moguie "opstati" u filozofiji, ukoliko se pret-varamo da su ovakvi pragmatski razlozi potkrepljeni neo-borivim saznanjem ili argumentom. Ukoliko bismo to dinili,bili bismo "laka meta" za skeptidke sofizme.

4. Argument po analogiji

Ovakva pozicija izgradjena je, izmedju ostalog, na uviduu manjkavost striktnog empiristidkog polazi5ta. U okviru em-piristidke tradicije u podetku se smatralo da je samo iskustvodovoljno za potpuno pobijanje solipsizma. To je formulisanokroz takozv ani argument po analogiji, ili induktivni argument,kojim se postojanje druge c'sobe izvodilo iz slidnosti njenihtelesnih manifestacija na5im sopswenim. Iako se ovaj argu-ment pripisuje Milu sasvim je jasno da je on bio jedan odosnovnih koji se za tezu o "pluralitetu du5a" koristio jo5 odantidkog vremena. Ipak Milova formulacrja postavlja ovaj ar-gument u obliku koji je bio podesan zarazmatranje i koji jeostao reprezentativan do danasnjih dana.

Problem na koji je Mil poku5ao da odgovori bio jeproblem moguinosti da se drugi ljudi shvate kao puki "au-tomati bez uma i svesti", kao predmeti tipa kamena ili biljke -

'"...ipak ie zauvek ostati jedan skandal za filozofiju i ljudski umuopSte Sto se postojanje stvari izvan nas...mora zasnivati samo naverovanju, te ako nekome padne na pamet da u nju posumnja, da seprotiv loga ne moZe istaii ni jedan dokaz koji zadovoljava." Kant, Isto,str. 28

141140

ad. 2. Druga moguinost interpretacije "dvostrukosti"koja je prisutna u pismu gospodje Frenklin Raselu, moZezapo(eti analogijom sa Kantovom distinkcijom izmedju fran-scendentalnog idealizma i empirijskog realizma , koja je pred-stavljala osnovu razdvajanja nivoa filozofskog argumenta (kak-av se, recimo, sreie u poglavlju o "Transcendentalnoj dedukci-ji kategorij a" Kritike iistog uma ), od nivoa svakodnevnihverovanja (koja se opravdavaju u poglavlju "Pobijanje ideal-izma", osobito u drugom izdanju knjige)'. Problem koji jeuticao na "dvosfmkost pozicije" i kod samog Kanta, sastojaose u nemoguinosti uspostavljanja odnosa izmedju "transcen-dentalnog filozofa" i "stvari po sebi". To je, kao Sto vidimo,isti onaj problem prema kome mora da se odredi i svaki pre-tendent na zauzimanje solipsistidke pozicije.

Tezu o tome da su transcendentalni argumenti zasno-vani na introspekciji i samorefleksiji i da ne mogu "transcendi-rati" sferu subjektivnosti, vei unutar nje moraju izgraditi kri-terijume istinitosti i objektivnog saznanja, Kant je na;r'tao "tran-scendentalnim idealizmom" 2. Ovom koncepcijom iskljudivalase moguinost dokazivanja postojanje stvari po sebi, pa tako ispolja5nje swarnosti nezavisne od subjekta. Naprotiv, jedinoSto se moglo dokazati, bila je kreativna uloga subjekta u kon-stituciji prostorno-wemenske stvarnosti, kao i produktivnostrazuma i uma u sfvaranju sveta za nas (na bsnovu materijaladije je porekto ostato netzvemo i izvan okvira saznanja). Da

odbrane Hegelove teorije posredovanja daje Gadamer u Istini i metodi(Sarajevo 1978.) str.378. O njegovoj recepciji Hegelove teorije,medjutim, najvi5e svedodi knjigaHegels Dialektik (Tubingen 1971.)

tKant, I. Kritika distog uma, Beograd 1976 str. 102-122 i 177-185

2"To udenje..." (koje je u prethodom pasusu opisano sa: "da svipredmeti nekoga za nas moguieg iskustva nisu ni5ta drugo negopojave") "..ja zovem transcendentalnim idealizmom" Kant, l. I{ritikaiistoguma, str. 312 Ovde je u fusnoti dodato: "Ja sam ga i inadeponekad zvao formalnim idealizmom da bih ga razlikovao od obidnogidealizma koji stavlja u sumnju ili osporava egzistenciju samih spoljnihstvari".

mi oblikujemo swamost to se moglo utwditi filozofskim sred-stvina. Da je materijal na osnovu koga to dinimo spoljaSnjegporekla, i da su stvari autonomne i nezavisne u svom posto-janju - ostalo je "nedokazivo", u sferi pretpostavki premakojima se odnosimo: ne putem nauke , nego putem verovanja .t

Empirijski realizam je inaz za ovakvo zdravorazumskoopredeljenje, arazlozi za njegovo prihvatanje nisu teoijskevei su u potpunosti pragmatske prirode. Nemoguie jeuspe5no "opstati" u svetu, a da se ne pona5amo kaoda drugiljudi zaista postoje r kao da je sfvarnost nezavisna od nas. Ali,isto tako, nije moguie "opstati" u filozofiji, ukoliko se pret-varamo da su ovakvi pragmatski razlozi potkrepljeni neo-borivim saznanjem ili argumentom. Ukoliko bismo to dinili,bili bismo "laka meta" za skeptidke sofizme.

4. Argument po analogiji

Ovakva pozicija izgradjena je, izmedju ostalog, na uviduu manjkavost striktnog empiristidkog polazi5ta. U okviru em-piristidke tradicije u podetku se smatralo da je samo iskustvodovoljno za potpuno pobijanje solipsizma. To je formulisanokroz takozv ani argument po analogiji, ili induktivni argument,kojim se postojanje druge c'sobe izvodilo iz slidnosti njenihtelesnih manifestacija na5im sopswenim. Iako se ovaj argu-ment pripisuje Milu sasvim je jasno da je on bio jedan odosnovnih koji se za tezu o "pluralitetu du5a" koristio jo5 odantidkog vremena. Ipak Milova formulacrja postavlja ovaj ar-gument u obliku koji je bio podesan zarazmatranje i koji jeostao reprezentativan do danasnjih dana.

Problem na koji je Mil poku5ao da odgovori bio jeproblem moguinosti da se drugi ljudi shvate kao puki "au-tomati bez uma i svesti", kao predmeti tipa kamena ili biljke -

'"...ipak ie zauvek ostati jedan skandal za filozofiju i ljudski umuopSte Sto se postojanje stvari izvan nas...mora zasnivati samo naverovanju, te ako nekome padne na pamet da u nju posumnja, da seprotiv loga ne moZe istaii ni jedan dokaz koji zadovoljava." Kant, Isto,str. 28

141140

5to se zasnivalo najedinoj evidenciji koja se isku.stveno.ima odrugome, na evideiciju njegovog ponaianja. Re5avajuci oy.ajp.o6lem, Mil 1867. godine pi5e: "Ja sam svestan u sebi serijeiinjenica koje su poiezaneledinswenom sekvencom: diji supo8etak modintaciia moga tela, sredina oseianja.a kraj.spol-jalnje ponaSanje. U slu&ju drugih ljudskih biia, j1 imamividendiju o prvom i poslednjem elementu iz serije aline i osrednjem dlanu. Ja medjutim, nalazim da je veza izmedju pr-vog i poslednjeg elementaregulama i konstantna i u tim dru.gimslutajevima, kao Sto je i u mom. U mom sopstvenom sludajuia znam da prvi element proizvodi treii samo uz posredsfvo-drugog,

i ne moZe ga proizvesti bez njega. Isku.stvo tr9 Z9ogtogi obavezuje da zatqufim da mora postojati slgdnji dlan,koji u drugima dini isto ono Sto primeiujem da dini u momstridaju... pretpostavljajuii da je on iste prirode ka-o i kodmene zadovoljavam legitimni zahtev eksperimentalnog is-traZivanja."t

Naravno, ovakva forma argumenta po analogiji, kojapoku5ava da predstavi sve korake induktivnog zakljudka,nadovezuje se na trivijalnu formu analogije koja se sreie kodBerklija u koncepciji "posrednog dokaza". Tg se argumentjavlja ir sledeioj formi:''O sopstvenoj svgsti i idejama imamnepbsredno znanje, a uz njihovu pomgi posredno shvatamm6guinost egzistencije drugih duhova i ideja".' .-

U kantovskoj terminologiji, ova koncepcija "posrednogdokaza" bi se mogla preformulisati na sledeii nadin:

(1) O sebi imam predstave preko spoljaSnjeg i unu-tra5njeg dula, i ove predstave su medjusobno konvergentle.-

\Z> O drugima imam predstave samo preko spolja5njihdula ali su one gotovo identidne predstavama koje putem spol-ja5njih dula imam o samom sebi.

(3)Iz toga sledi da drugi o sebi moraju imati predstaveunutrusry"g dulu ili du i d*$ poseduju transcendentalno polje

tMill, J.S. An Examination of Sir William HamiltonsPhilosophy London 1867 0II izdanje) su.237-238

2Barkli, D2. Tri dijaloga izmediu Hilasa i Filonusa @eograd1986.) str. 116

svestl'.Bez obzira na to koliko je argument po analogiji psi-

holoiki uverljiv (na isti nadin na koji je to i argumentizznanjaDrugog) njegov logidki status nije neproblematidan. Na sla-bosti ove argumentacrje je upozorio i Malkolm komentari5uiiVitgen5tajnovu primedbu empiristidkom (solipsistidkom i ne-solipsistidkom) polaZenju od sopstvenog iskustva: "Neki filo-zoftpre Vitgen5tajna su moZda videli solipsistidke konsekvencepolaZenja od "sopsrvenog sludaja". Ali verujem da je on prvikoji je pokazao kako ovo polazi5te samo sebe poniStava... Sanjegovim kolapsom padaju i solipsizam i argument po analogi-l l --

Preuzimajuii ovu argumentaciju, u An Introduction tocontemponry Epistemology , DZonatan Densi je na sledeii nadinsaZeo Vitgen5tajnove primedbe.

Argument po analogiji podrazumeva istowemeno dvestvari:

(1) da su neopaZena mentalna stanja i opaZenaponaSanja (ma kako su inade povezani), u naSem iskustvu

(vei samim dinom opaZanja).(2) daja mogu razumeti ita za druge znati da imaju

mentalna stanja udeii se na osnovu mog sopstvenog iskustvao tome.

Medjutim, razdvojenost mentalnih stanja i ponalanja go-vori i o tome: da oni mogu da postoje i jedno bez drugog i dajevezakoju uodavamo na svom primeru zapravo kontingent-na. VitgenStajn je pokazao da - ako se prihvati postavka izprvog staua - postavka radvojenosA - nikada ne moZe da se

'U ovoj razvijenoj formi Kant nigde ne koristi argument poanalogiji i to upravo zbog toga Sto transcendentalni idealizam izgradjujekao metodidki solipsizam, ali istovremeno odbacuje moguinost da setvrdi egzistencija i samog sopstva. U Kritici iistog uma (str. 531) onnagla5ava da, ako se podje od proSirenja upotrebe Ja na predstavu omisaonom biiu, neiemo moii izbedi da "na mesto svakog drugoginteligenrnog biia ne stavimo sarne sebe sa formulom naie svesti".

'Malcolm, N. Knowledge and Certainty Englewood Cliffs 1963.(III ed.) str. 137-138.

142 r43

5to se zasnivalo najedinoj evidenciji koja se isku.stveno.ima odrugome, na evideiciju njegovog ponaianja. Re5avajuci oy.ajp.o6lem, Mil 1867. godine pi5e: "Ja sam svestan u sebi serijeiinjenica koje su poiezaneledinswenom sekvencom: diji supo8etak modintaciia moga tela, sredina oseianja.a kraj.spol-jalnje ponaSanje. U slu&ju drugih ljudskih biia, j1 imamividendiju o prvom i poslednjem elementu iz serije aline i osrednjem dlanu. Ja medjutim, nalazim da je veza izmedju pr-vog i poslednjeg elementaregulama i konstantna i u tim dru.gimslutajevima, kao Sto je i u mom. U mom sopstvenom sludajuia znam da prvi element proizvodi treii samo uz posredsfvo-drugog,

i ne moZe ga proizvesti bez njega. Isku.stvo tr9 Z9ogtogi obavezuje da zatqufim da mora postojati slgdnji dlan,koji u drugima dini isto ono Sto primeiujem da dini u momstridaju... pretpostavljajuii da je on iste prirode ka-o i kodmene zadovoljavam legitimni zahtev eksperimentalnog is-traZivanja."t

Naravno, ovakva forma argumenta po analogiji, kojapoku5ava da predstavi sve korake induktivnog zakljudka,nadovezuje se na trivijalnu formu analogije koja se sreie kodBerklija u koncepciji "posrednog dokaza". Tg se argumentjavlja ir sledeioj formi:''O sopstvenoj svgsti i idejama imamnepbsredno znanje, a uz njihovu pomgi posredno shvatamm6guinost egzistencije drugih duhova i ideja".' .-

U kantovskoj terminologiji, ova koncepcija "posrednogdokaza" bi se mogla preformulisati na sledeii nadin:

(1) O sebi imam predstave preko spoljaSnjeg i unu-tra5njeg dula, i ove predstave su medjusobno konvergentle.-

\Z> O drugima imam predstave samo preko spolja5njihdula ali su one gotovo identidne predstavama koje putem spol-ja5njih dula imam o samom sebi.

(3)Iz toga sledi da drugi o sebi moraju imati predstaveunutrusry"g dulu ili du i d*$ poseduju transcendentalno polje

tMill, J.S. An Examination of Sir William HamiltonsPhilosophy London 1867 0II izdanje) su.237-238

2Barkli, D2. Tri dijaloga izmediu Hilasa i Filonusa @eograd1986.) str. 116

svestl'.Bez obzira na to koliko je argument po analogiji psi-

holoiki uverljiv (na isti nadin na koji je to i argumentizznanjaDrugog) njegov logidki status nije neproblematidan. Na sla-bosti ove argumentacrje je upozorio i Malkolm komentari5uiiVitgen5tajnovu primedbu empiristidkom (solipsistidkom i ne-solipsistidkom) polaZenju od sopstvenog iskustva: "Neki filo-zoftpre Vitgen5tajna su moZda videli solipsistidke konsekvencepolaZenja od "sopsrvenog sludaja". Ali verujem da je on prvikoji je pokazao kako ovo polazi5te samo sebe poniStava... Sanjegovim kolapsom padaju i solipsizam i argument po analogi-l l --

Preuzimajuii ovu argumentaciju, u An Introduction tocontemponry Epistemology , DZonatan Densi je na sledeii nadinsaZeo Vitgen5tajnove primedbe.

Argument po analogiji podrazumeva istowemeno dvestvari:

(1) da su neopaZena mentalna stanja i opaZenaponaSanja (ma kako su inade povezani), u naSem iskustvu

(vei samim dinom opaZanja).(2) daja mogu razumeti ita za druge znati da imaju

mentalna stanja udeii se na osnovu mog sopstvenog iskustvao tome.

Medjutim, razdvojenost mentalnih stanja i ponalanja go-vori i o tome: da oni mogu da postoje i jedno bez drugog i dajevezakoju uodavamo na svom primeru zapravo kontingent-na. VitgenStajn je pokazao da - ako se prihvati postavka izprvog staua - postavka radvojenosA - nikada ne moZe da se

'U ovoj razvijenoj formi Kant nigde ne koristi argument poanalogiji i to upravo zbog toga Sto transcendentalni idealizam izgradjujekao metodidki solipsizam, ali istovremeno odbacuje moguinost da setvrdi egzistencija i samog sopstva. U Kritici iistog uma (str. 531) onnagla5ava da, ako se podje od proSirenja upotrebe Ja na predstavu omisaonom biiu, neiemo moii izbedi da "na mesto svakog drugoginteligenrnog biia ne stavimo sarne sebe sa formulom naie svesti".

'Malcolm, N. Knowledge and Certainty Englewood Cliffs 1963.(III ed.) str. 137-138.

142 r43

izvede zakljudak koji implicira sadrZaj drugog stava. Drugistav se kao zakljudak moZe izvesti samo ukoliko se dovede upitanje shvatanje prve teze. Utoliko je argument po analogijiwawecan.'

5. Solipsizam u fianscendentalnom stavu

Ukoliko argument po analogiji nije filozofski dovoljnouverljiv, i ukoliko to kao posledicu ima neophodnostrazgranidenja transcendentalnog i prirodnog stava, onda semoZe postaviti pitanje: da li je uop5te solipsizam moguie tw-diti u modusu u kom se kod Kanta pojavljivao transcenden-talni idealizam? Kada Rasel razmiSlja o sadrZaju pisma koje jedobio, on s pravom ukazuje na paradoksalnosti odnosa"verovanja solipsiste" i "njegovog teksta". Ovde se, svakako,radi o jednoj protiwednosti, o pnktiikompobijanju onoga 5tose teorijski prihvata 2.

Videli smo, medjutim, da se principijelno moZe napravi-ti distinkcija izmedju dva domena. NaSe svakodnevno funk-cionisanje odredjeno je na5im empirijskim verovanjima, dokje na5e teorijsko opredeljivanje svodivo na filozofske argu-mente, proizvode refleksije zasnovane na logici neprotiwednos-ti i konzistentnosti. Iz neuskladjenosti izmedju "empirijskog" i"filozofskog", "praktidkog" i "teorijskog" hbrizonta, ne moZese automatski izvesti iteza o paradoksalnosti kao logiikine-dopustivom fenomenu, na isti nadin na koji bi se to mogloudiniti kada bi se nai5lo na protivrednost u bilo kojoj od ovedve sfere. Protiwednost inrcdju dva sklopa ne sme se kri-tikovati kao da je u pitanju protivrednost unufar jednog sk-lopa.

U svakoj od ove dve sfere ponaianje gospodje Frenklinje konzistentno, bez obzka na to Sto se moZe govoriti o iz-vesnoj shircfreniji , o podeljenosfi njene svesti izmedju onoga

tDency, J. An Introduction to contemporary phitosophy, Oxford1985, sn.68-70

2lako Rasel ovo ne tumadi kao "protivrednost" vei kao"neiskrenost".

dto bi fenomenolo zi nanr ali "prirodnim" i "transcendentalnims_tavom"r' Ali, zar uprav_o_ fenomenolo5ko iskustvo ovakvogdvojswa, zasnovano na Kantovom paralelizmu transcenden-l4ngg idealizma i empirij.skog realizma, ne porwdjuje da, daki kapa toga nije.svestan, dak ikada su mu piattieti i teorijskihoriozont medjusobno uskladjeni, svaki filozof ipak Zivipanlelno u dve radidite sfere?'

. . Tgdnjl_o tome.da je solipsizam pozicqakoju bi "mnogitrebalo dj!prihvate" jeste zapiavo tvrdnja o solipsizmu kaoqngseolgikoj granici...-Mogq dol<azati da Ja postAjim, mogudokazati realnost mojih stanja, dok saznanje o Orugim ljudimaposeduj em . sar-no pu tem ." apreze n tacij e',,

-konsffu-i Suii ih po

analogiji. ili, drugim redima, nansferom moje vlastitosti iaodredjeni niz mojih sopstvenih predstava ili fenomena .3 U to4u r-r_ i drugi mogu isto tako pona5ati, da se u horizonrudrugih ijl fojavljdem samo kao aprezentovan - u to moguverovati, i zaista duboko verujem, ali to uverenje zauvek 6s-taje -nedostupno argumentima koji pretenduju na filozofskuvalidnost.. -. A4"djutim, da li je analogija transcendentalnog idealizmai solipsizma sasvim valjana,-da li - i kada je solipsizam upitanju - Svojstvo transcendentalnog i emfirljskog sklopazaista ryoZe da opstoji?

. -Ci$ se da je Kantovo razgranidenje izvedeno kao razd-vajanje lya mgdjusobno dopunjujuia sklopa, pa je utolikop{rpeje.nrJe od teze o paralelnom postojanju dva rnedjusobnoisHjuiujuia_-veroyanja (kako se to odituje u pismu gospodjeFranklin). Kant je odbio da, kao rezuliat danscen-deniahie

t@ ommologije (Beograd 1975.) sr. 3ri dalje.

2U transcendentalnom stavu stratus Ega je sasvim drugadiji negou prirodnom . Za ovaj slatus Huserl upotrebljava termin "usamljenost",nagla5avajuii da je transcendentalni solipsizam nuZno polazi5tefenomenologije

'Ovako pojam "aprezentacije" uvodi Huserl u Kartezijanskimmditacijama. Upravo zbog ovakve veze sa argumentom po analogiji,Huserl aprezenteciju ponekad nazivai "analogijskom".

1M 145

izvede zakljudak koji implicira sadrZaj drugog stava. Drugistav se kao zakljudak moZe izvesti samo ukoliko se dovede upitanje shvatanje prve teze. Utoliko je argument po analogijiwawecan.'

5. Solipsizam u fianscendentalnom stavu

Ukoliko argument po analogiji nije filozofski dovoljnouverljiv, i ukoliko to kao posledicu ima neophodnostrazgranidenja transcendentalnog i prirodnog stava, onda semoZe postaviti pitanje: da li je uop5te solipsizam moguie tw-diti u modusu u kom se kod Kanta pojavljivao transcenden-talni idealizam? Kada Rasel razmiSlja o sadrZaju pisma koje jedobio, on s pravom ukazuje na paradoksalnosti odnosa"verovanja solipsiste" i "njegovog teksta". Ovde se, svakako,radi o jednoj protiwednosti, o pnktiikompobijanju onoga 5tose teorijski prihvata 2.

Videli smo, medjutim, da se principijelno moZe napravi-ti distinkcija izmedju dva domena. NaSe svakodnevno funk-cionisanje odredjeno je na5im empirijskim verovanjima, dokje na5e teorijsko opredeljivanje svodivo na filozofske argu-mente, proizvode refleksije zasnovane na logici neprotiwednos-ti i konzistentnosti. Iz neuskladjenosti izmedju "empirijskog" i"filozofskog", "praktidkog" i "teorijskog" hbrizonta, ne moZese automatski izvesti iteza o paradoksalnosti kao logiikine-dopustivom fenomenu, na isti nadin na koji bi se to mogloudiniti kada bi se nai5lo na protivrednost u bilo kojoj od ovedve sfere. Protiwednost inrcdju dva sklopa ne sme se kri-tikovati kao da je u pitanju protivrednost unufar jednog sk-lopa.

U svakoj od ove dve sfere ponaianje gospodje Frenklinje konzistentno, bez obzka na to Sto se moZe govoriti o iz-vesnoj shircfreniji , o podeljenosfi njene svesti izmedju onoga

tDency, J. An Introduction to contemporary phitosophy, Oxford1985, sn.68-70

2lako Rasel ovo ne tumadi kao "protivrednost" vei kao"neiskrenost".

dto bi fenomenolo zi nanr ali "prirodnim" i "transcendentalnims_tavom"r' Ali, zar uprav_o_ fenomenolo5ko iskustvo ovakvogdvojswa, zasnovano na Kantovom paralelizmu transcenden-l4ngg idealizma i empirij.skog realizma, ne porwdjuje da, daki kapa toga nije.svestan, dak ikada su mu piattieti i teorijskihoriozont medjusobno uskladjeni, svaki filozof ipak Zivipanlelno u dve radidite sfere?'

. . Tgdnjl_o tome.da je solipsizam pozicqakoju bi "mnogitrebalo dj!prihvate" jeste zapiavo tvrdnja o solipsizmu kaoqngseolgikoj granici...-Mogq dol<azati da Ja postAjim, mogudokazati realnost mojih stanja, dok saznanje o Orugim ljudimaposeduj em . sar-no pu tem ." apreze n tacij e',,

-konsffu-i Suii ih po

analogiji. ili, drugim redima, nansferom moje vlastitosti iaodredjeni niz mojih sopstvenih predstava ili fenomena .3 U to4u r-r_ i drugi mogu isto tako pona5ati, da se u horizonrudrugih ijl fojavljdem samo kao aprezentovan - u to moguverovati, i zaista duboko verujem, ali to uverenje zauvek 6s-taje -nedostupno argumentima koji pretenduju na filozofskuvalidnost.. -. A4"djutim, da li je analogija transcendentalnog idealizmai solipsizma sasvim valjana,-da li - i kada je solipsizam upitanju - Svojstvo transcendentalnog i emfirljskog sklopazaista ryoZe da opstoji?

. -Ci$ se da je Kantovo razgranidenje izvedeno kao razd-vajanje lya mgdjusobno dopunjujuia sklopa, pa je utolikop{rpeje.nrJe od teze o paralelnom postojanju dva rnedjusobnoisHjuiujuia_-veroyanja (kako se to odituje u pismu gospodjeFranklin). Kant je odbio da, kao rezuliat danscen-deniahie

t@ ommologije (Beograd 1975.) sr. 3ri dalje.

2U transcendentalnom stavu stratus Ega je sasvim drugadiji negou prirodnom . Za ovaj slatus Huserl upotrebljava termin "usamljenost",nagla5avajuii da je transcendentalni solipsizam nuZno polazi5tefenomenologije

'Ovako pojam "aprezentacije" uvodi Huserl u Kartezijanskimmditacijama. Upravo zbog ovakve veze sa argumentom po analogiji,Huserl aprezenteciju ponekad nazivai "analogijskom".

1M 145

dedukcije, izvede solipsistidku tezu,-s obzirom na to da je

f..itien irvrdio kako se ova teza podjednako malo moZe twditikao i teza o postojanju stvari p9 qebi' Dogmatsku, ili-onto-lo5ku, solipsiitidkri poziciju podjednako je 19mog-uie filo^zof-ski braniti^kao 5to ju je nemoguie i filozofski pobijati. Ovajzakliudak se izvodi iz kritike Dekartovog Cogita, date u po-glaviju o paralogizmima Kritike iistog uma .- -

Ali, dak i da je moguie tvrditi egzistenciju Sopsrva - idak da je moguie wrditi samo njegovu egzistenciju, a ne iegzistenciju drugih ljudi - to jo5 uvek ne bi bilo dovoljno zatelu o ekskluzivnosti Sopstva u ontolo5kom smisiu. Ako sepodje od tanscendentalnog stava ontoloiki solipsizam s9 dir.ek-tno i nuZno pretvara u gnoseoloiki. Time se menja karakterpredikata koji se pripisuje 'Jedinom sopswu" na sledeii nadin:

Teza:(1) "samo Ja postojim" (ontoloiki solipsizam)pretvara se u:(2) "samo Ja postojim - prema onome Sto mogu da

znam",Sto ne znadi niSta drugo nego:(3) "samo o svom postojanju mogu da imam znanje"- a ovo je teza gnoseoloikog solipsizma .

Drugim redima, samo zbog toga 5to,je navodni "on-tolo5ki solipsizam", koji bi bio izveden u trdnscendentalnomstavu, .zapravo " gnosegt_oiki solipsizam" -- moguie je nje govopovezivanje sa empirijskim realizmom (kao verovanjem u is-pravnost powrdnog odgovora na pitanje o egzistenciji drugihl3udi, o kojoj ne mogu da imam neposredno, pa dak ni posred-io mwje). OntoloSki solipsizam ne bi bilo moguie uskladitisa empirijskim realizmom, a da se zadrZi pretenzija diskursana istinu (kao adekvaciju).'

tvidiKritika distog uma , str.244-259.'Ukoliko se solipsizam gospodje Frenklin tretira kao solipsizam

ovog tipa (ono Sto je Huserl nazvao "fianscendenralnim solipsizmom"),onda je jasno da "Zaljenje zbog malog broja pristalica" nije tolikoparadoksalno kao Sto je izgledalo na prvi pogled. Takodje, vi5e ne bibilo potrebe da se koherencija i korespodencija medjusobno

Prelaz od ontolo5kog na gnoseololki solipsizam u tran-scendentalnom stavu, omoguiuje i analogni prelaz na metodid-ki solipsizam, preko transformacije:

(1) "Samo o svom postojanju imam znanje lli iz-vesnost" (gnoseololki solipsizam),

(2) Samo od izvesnosti mogu poii dalje u saznanju(Dekartov princip),

(3) U svakom opisu realnosti moram poii od sebesamog (da bi na osnovu sebe zakljudivao o drugima).

Ovo je teza metodiikog solipsizma, a analogno se moZeizvesti i etiiki solipsizam. Tako "teorijski egoizam", iako ni-kada nije bio ozbiljno uziman kao adekvatan opis realnosti -prestaje da bude samo paradoksalni zakljudak, postajuii funk-cionalno nezamenjiva osnova diskursa koji je hipertrofirao uglobalnu ego-centriiku filozofsku politiku Moderne. Ali,zbog toga je, s dmge strane, i svodjenje na solipsizam postalojedna od osnovnih figura filozofske negacije, figura koja sezasnivala na uverenju da ono Sto izgleda prihvatljivo, ukolikovodi ka solipsistidkim konsekvencama, vise ne inolepreten-dovati%

suprotstavljaj v.. Koherencija bez sukobljavanja sa korespodencijom - toje formula po kojoj se ovo razdvajanje domena najbolje moZe razumeri.Za ovakav odnos kohcrcncije i korcspodencije, u neSto drugadijemkontekstu, zalagao se i Donald Dejvidson. Njegov slogan glasi"korespodencljabez konfrontacijc", Sto znadi da sc za prihvatanje jednogverovanja ne moZe niSta clrugo navesti u prilog osim drugog vcrovanja,a da se, istovremeno, to drugo verovanje navodi kao sud o tomc da suzadovoljeni kritcrijumi objektivne istine prema semanLidkom modelu.Vidi "A Coherence theory of Truth and Knowledge " Henrich, D. (ed)Kant oder Hegcl (Stuttgart 1983) sl423 Analogija sa Dejvidsonom nijesludajna, po5to se i kod Kanta polazi od teze o nemoguinostiuspt.stavljernja direktne verifikacije, konfrontacijom elemenata saznanjasa elementima realnog sveta.

t46 141

dedukcije, izvede solipsistidku tezu,-s obzirom na to da je

f..itien irvrdio kako se ova teza podjednako malo moZe twditikao i teza o postojanju stvari p9 qebi' Dogmatsku, ili-onto-lo5ku, solipsiitidkri poziciju podjednako je 19mog-uie filo^zof-ski braniti^kao 5to ju je nemoguie i filozofski pobijati. Ovajzakliudak se izvodi iz kritike Dekartovog Cogita, date u po-glaviju o paralogizmima Kritike iistog uma .- -

Ali, dak i da je moguie tvrditi egzistenciju Sopsrva - idak da je moguie wrditi samo njegovu egzistenciju, a ne iegzistenciju drugih ljudi - to jo5 uvek ne bi bilo dovoljno zatelu o ekskluzivnosti Sopstva u ontolo5kom smisiu. Ako sepodje od tanscendentalnog stava ontoloiki solipsizam s9 dir.ek-tno i nuZno pretvara u gnoseoloiki. Time se menja karakterpredikata koji se pripisuje 'Jedinom sopswu" na sledeii nadin:

Teza:(1) "samo Ja postojim" (ontoloiki solipsizam)pretvara se u:(2) "samo Ja postojim - prema onome Sto mogu da

znam",Sto ne znadi niSta drugo nego:(3) "samo o svom postojanju mogu da imam znanje"- a ovo je teza gnoseoloikog solipsizma .

Drugim redima, samo zbog toga 5to,je navodni "on-tolo5ki solipsizam", koji bi bio izveden u trdnscendentalnomstavu, .zapravo " gnosegt_oiki solipsizam" -- moguie je nje govopovezivanje sa empirijskim realizmom (kao verovanjem u is-pravnost powrdnog odgovora na pitanje o egzistenciji drugihl3udi, o kojoj ne mogu da imam neposredno, pa dak ni posred-io mwje). OntoloSki solipsizam ne bi bilo moguie uskladitisa empirijskim realizmom, a da se zadrZi pretenzija diskursana istinu (kao adekvaciju).'

tvidiKritika distog uma , str.244-259.'Ukoliko se solipsizam gospodje Frenklin tretira kao solipsizam

ovog tipa (ono Sto je Huserl nazvao "fianscendenralnim solipsizmom"),onda je jasno da "Zaljenje zbog malog broja pristalica" nije tolikoparadoksalno kao Sto je izgledalo na prvi pogled. Takodje, vi5e ne bibilo potrebe da se koherencija i korespodencija medjusobno

Prelaz od ontolo5kog na gnoseololki solipsizam u tran-scendentalnom stavu, omoguiuje i analogni prelaz na metodid-ki solipsizam, preko transformacije:

(1) "Samo o svom postojanju imam znanje lli iz-vesnost" (gnoseololki solipsizam),

(2) Samo od izvesnosti mogu poii dalje u saznanju(Dekartov princip),

(3) U svakom opisu realnosti moram poii od sebesamog (da bi na osnovu sebe zakljudivao o drugima).

Ovo je teza metodiikog solipsizma, a analogno se moZeizvesti i etiiki solipsizam. Tako "teorijski egoizam", iako ni-kada nije bio ozbiljno uziman kao adekvatan opis realnosti -prestaje da bude samo paradoksalni zakljudak, postajuii funk-cionalno nezamenjiva osnova diskursa koji je hipertrofirao uglobalnu ego-centriiku filozofsku politiku Moderne. Ali,zbog toga je, s dmge strane, i svodjenje na solipsizam postalojedna od osnovnih figura filozofske negacije, figura koja sezasnivala na uverenju da ono Sto izgleda prihvatljivo, ukolikovodi ka solipsistidkim konsekvencama, vise ne inolepreten-dovati%

suprotstavljaj v.. Koherencija bez sukobljavanja sa korespodencijom - toje formula po kojoj se ovo razdvajanje domena najbolje moZe razumeri.Za ovakav odnos kohcrcncije i korcspodencije, u neSto drugadijemkontekstu, zalagao se i Donald Dejvidson. Njegov slogan glasi"korespodencljabez konfrontacijc", Sto znadi da sc za prihvatanje jednogverovanja ne moZe niSta clrugo navesti u prilog osim drugog vcrovanja,a da se, istovremeno, to drugo verovanje navodi kao sud o tomc da suzadovoljeni kritcrijumi objektivne istine prema semanLidkom modelu.Vidi "A Coherence theory of Truth and Knowledge " Henrich, D. (ed)Kant oder Hegcl (Stuttgart 1983) sl423 Analogija sa Dejvidsonom nijesludajna, po5to se i kod Kanta polazi od teze o nemoguinostiuspt.stavljernja direktne verifikacije, konfrontacijom elemenata saznanjasa elementima realnog sveta.

t46 141

Slobodan Simovii

SOLUS IPSE AS I{YPOTTIETICAL EXTREME

(Summary)

What does it mean to accept solipsism? This is themain question analysed in this paper. There is a paradoxwhich appears whenever one tries to support solipsism byvalid philosophical arguments.

Connections between solipsism and transcendentalidealism are examined and it is shown that from thetranscendental standpoint, ontological solipsism immediatelybecomes a gnoseological one. Therefore it is possible tobelieve both in the existence of other peoplq.as well as in thecoherency and logical validity of solipsistic axiomaticsystems.

Fitozofija i druStvo ilt1990. str. 149-168

DRAGANA OBRADOVIEInstitut za evropske studijeBEOGRAD

KRITIEKI HORIZONT'FRANKFURTSKESKoLE'

. f.{a kojim filozofskim osnovama se izgradiuie prosramFrankfurtske Skole?.Da li projekat izgradnjE t*ititxi t-.'*i:"druSwg pripada horizontu Marksove "kritidi<e

*iiif ili rrori-zontu Kantovog kriticizma?. 1 . U Horkhajmerovim radovima lako se mogu pronaii mes_ta-koja govore u prilog.ob-e interpretacije. Ll programskomtekstu Tradicionalna i laitii*a teoriia, nupisanorn iqrz. eoo-ine, govoreii o kritidkoj metodi, H-orttra3mer naglaiava: "-

-

"Rijed se ovdje ne shvaca u smislu idealistidke kritike distosuma, ved u smislu dijalektidke kritike politidke ekonomije."r

Samo deset godina kasnije, u prvom delu Kridke in_ltqyentalog uma - L":. je objavljeia t947. na engleskomJgz+y pod naslovom Eclipse of Reason (pomnienji uma ) _Horkhajmer lao da u. velilioj meri modifikuje svoj tiuo on rtdistancira od marksistidke teze o filozofiji kao"osnovi id;-ologij e proletarij ata :

"Filozofije sa ne sme pretvoriti u propagandu, pa dak ni zat uort@url, ,,stvarnos t,,zagreb, r9g2.

Fusnota na str. 140.

Orginalni naudni raduDK316.257Primljeno:septembra I 990.

fi

?i

*

I,i.

148 149