ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Годинама је четничко име представљано као нешто што представља тероризам, зло и издају. Наиме, пошто се по плану и програму за 8. разред обрађује четнички покрет решио сам да напишем осврт на тај сегмент наше бурне прошлости. По данашњим војним критеријумима четник је исто што и командос. Оно што се некада називало ''четничком војном'' данас се назива герилом. Биле су то мале покретне специјалне јединице, састављене од добровољаца, које су имале за циљ одбрану српског становништва у пределима који су још увек били у Отоманској империји. Током 19. века Срби су покренули револуцију чији исход је био признавање Србије као самосталне државе, монархистичког уређења, од 1882. као Краљевина. Та револуција повукла је за собом још неколико сличних догађаја, како у српском тако и у осталим балканским народима под турском влашћу. Турско царство је било озбиљно уздрмано и сви њој подређени народи гледали су да проузорукују што скорији слом царства. Мета оружаних акција била је Македонија на коју су претендовали Срби, Бугари и Грци. До сукоба је најчешће долазило између Срба и Бугара. Иначе, сва три народа имала су своје одреде (четници, комите, андарти) које су потајно помагале Владе њихових држава (српска, бугарска, грчка). Сада ћемо се осврнути на историју четника који су били борци за ослобођење и уједињење српског народа. О четничком имену и настанку - Мало је писано о четницима у овом периоду. И у тим списима који постоје дошло је до изједначавања имена четник и комита. То је ушло у лексикографију и разне енциклопедије где се чак речи четник и комита представљају као синоними. Међутим, истина је другачија. Четници и комите су били припадници два различита народа, два различита касније супротстављена покрета. Име четник као што се да закључити означава припадника чете, мале формације (данас 30-40 људи). Данас име четник код нас, и на простору бивше Југославије представља припаднике Југословенске војске у Отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића, који су се борили током Другог светског рата на територији окупиране Југославије. Четници су углавном настали од хајдучких дружина. Ипак, у почетку се није могла утврдити тачна граница између хајдука и четника. Циљ и једних и других био је борба и ослобођење од Турака. Први помен четничког ратовања у српској војсци датира из 1848. године. Тада је са пољског језика преведено дело Матије Бана под називом ''Правила о четничкој војни'' где се спомиње да четник треба бити ''отресит, трезвен и смео''; његова униформа је обична народна, сељачка ношња; оружје: пушка, револвер, кама или сабља. Министарство војно Кнежевине Србије 1868. наредило је штампање књиге ''Четовање или четничко ратовање''. Први пут је четничко ратовање озваничио краљ Милан Обреновић 1886. године. Као што је поменуто епицентар четничког ратовања, а и деловања бугарских и грчких герилских формација, била је Стара Србија тј. Стари Рас (данас познат као Новопазарски санџак), Косово, Метохија и Македонија. Биле су то територије српског народа који је једини заостао под турском влашћу. У Македонију су одлазили официри српске војске како би што боље организовали четничке одреде који би припремили терен за коначно ослобођење.

Током Херцеговачког устанка (Невесињска пушка) против Турака су се борили разни одреди под називом четника. Биле су то углавном локалне војне формације које су ослобађале свој крај од ропства. У устанку се појавио као вођа једне четничке групе Петар Мркоњић. Петар Мркоњић је у ствари био псеудоним Кнеза (касније Краља Србије) Петра Првог Карађорђевића. Кнез Петар се у Невесињском устанку борио сам и финансирао од своје продате имовине. Његов рад уништио је краљ Милан који је прогањао овог енергичног Србина због претендовања на српски престо. Име Петра Мркоњића као четника остало је упамћено, па се после поделе међу четницима, након завршетка Првог светског рата једно крило четничке организације звало ''Петар Мркоњић''. Борба за превласт у Македонији - До сукоба између српских и бугарских чета дошло је после 1872. године Те године је Бугарска добила црквену независност, егзархију. Са црквом Бугари су желели да побугаризују целокупно становништво Македоније. Раздор се продубљује после 1878. тачније после Берлинског конгреса на коме је учињена ревизија Санстефанског уговора по коме је Бугарска добила Македонију и излаз на Јадран. По одлукама Берлинског когреса Србија је добила Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски срез, а план о бугарској Македонији и Јадрану и тзв. Бугар-Морави је пропао. Бугари су 1893. у Солуну основали ВМРО (Внутрешња македонска реолуционерна организација) која је организовала, финансирала и помагала у сваком погледу комитске чете у Македонији. ВМРО се борила за аутономију Македоније коју би затим припојили Бугарској. Ово је још више продубило јаз раздора између четника и комита. Цела територија је подељена на реоне којима је командовао комитски војвода. Основна формација је била десетина, с тим што један комита није знао осталих девет. До коликог је сукоба и разлаза између комита и четника дошло говори и то што је и најпознатија четничка песма, каснија химна четника ''Спрем'те се, спрем'те'' настала у славу борбе између четника и комита под командом војоде Јована Стојковића Бабунског односно Стевана Димитрова. Једина сличност између четника и комита била је заклетва. Нажалост касније су тај ритуал само уз друго гесло преузеле хрватске усташе. Заклетва је полагана испред укрштеног револвера, каме и бомбе, испод иконе свеца и кандила, уз хлеб и со. Гесло четника и комита у почетку је било исто ''Слобода или смрт'' (на бугарском ''Свобода или смрт''). Касније су четници узели ''Уједињење или смрт'' (да не буде забуне, усташе су имале гесло које данас користи хрватска војска: ''За дом спремни''). Обележја четника била су и обележја српске војске, али и специјално за те прилике направљене кокарде у већини случајева са лобањом и укрштеним костима уз натпис ''За Краља и Отаџбину – Слобода или смрт''. Један од центара четника у Србији у почетку је био Крагујевац захваљујући војводи Мицку Крстићу који је у том граду сакупио прве четнике и слао их преко границе. Македонски (вардарски) Срби четници и Срби четници из Шумадије са Вуком Алимпијем Марјановићем, Борком Паштровићем и Војиславом Танкосићем чинили су главну четничку снагу. Међутим, дешавало се да су бугарске комите зимовале у Београду и по Србији, јер је зими долазило до скривања налик на хајдучки вид ратовања ''од Ђурђева до Митрова дана''. Између четника и комита у самој Србији није се правила велика разлика јер им је заједнички циљ био рушење Турске царевине. Касније ће се саме

државе које су стојале иза ових група сукобити око поделе територије те исте срушене царевине. Године 1903. министар иностраних дела Србије Цинцар-Марковић једном од главних организатора четничке организације, др Гођевцу рекао је да још увек није време за борбу у Македонији, и напоменуо да је и сам из Охридске Бистрице али да још ''немамо снаге за тај подухват''. Бугари нису мислили тако и ВМРО је подигла на Илиндан (Илинден) 2. августа устанак, данас познат под именом Илинденски устанак или Крушевска република, како је названа ослобођена територија. Вођа устанка био је Никола Карев. У устанку су учествовале и неке српске чете јер је циљ био протеривање Турака. Устанак је брзо угушен уз велики број народних жртава док се вођство склонило у матичне државе. Српски комитет – Као што је познато највећа прекретница у историји Србије у 20. веку био је Мајски преврат 1903. године. У ноћи 29. маја у 3 сата и 50 минута у Новом двору у Београду (данашњој Скупштини града Београда) убијен је последњи краљевски пар Обреновић, краљ Александар и краљица Драга, удова Машин. Исте ноћу убијени су и министар Владе Димитрије Цинцар-Марковић, министар војни Милован Поповић, министар унутрашњих дела Велимир Тодоровић и краљичина браћа Луњевице Никола и Никодије. Пуч су извели припадници организације ''Црна рука'' чији мозак је био и један од најнижих по чину: поручник Драгутин Димитријевић-Апис. ''Црна рука'' је бројала: 2 генерала, 3 потпуковника и 3 мајора, 30 капетана, 47 поручника, 13 потпоручника и 7 цивила. Међу завереницима били су и четници. Војвода и мајор Војислав Танкосић убио је браћу Луњевице, војвода и мајор Михаило Ристић-Џервинац и поручник Велимир Вемић убили су краљевски пар... Одмах по доласку краља Петра на Престо почело се са већим залагањем за српски народ у Старој Србији и четнике. Средином септембра (по подацима историчара из Чачанског музеја већ јуна) 1903. организована је ''Српска револуционарна организација'' која је касније нзвана ''Српски комитет'' као пандан бугарској ВМРО. Главни покретачи и оснивачи били су припадници ''Црне руке'', др Милорад Гођевац (као први), а финансијер је био београдски богаташ Лука Ћеловић. Организаторском скупу председавао је генерал Јована Атанацковић (један од два генерала у завереничкој организацији ''Црна рука''). Важно је истаћи напомену дрГођевца на овом скупу која је гласила: '' Ако овако потраје још неко време, Стара Србија ће изгубити карактер српске земље, јер ће остати без Срба. Ако ћути наша влада, ако хоће да чува пријатељство са Турском по савету великих сила, ми не смемо да ћутимо". Са првом четом послатом у Македонију чији војвода је био Илија Славев отишли су и др Гођевац и Ћеловић. У Македонији је дошло до сукоба између Славева и једног од главних четника и Славев је у сукобу рањен. Дошао је нови војвода из Врања који је носио шифорвано писмо за ВМРО са предлогом за сарадњу који је одбијен. Пребацивање у Македонију вршио је Живојин Рафаиловић, а највише чета организовано је у Београду, Врању и на част нашег града у Лесковцу. Пребацивања су вршена из Мердара и Врања. По правилима ''Српског комитета'' сваки добровољац је подносио молбу за пријем у четнике која је гласила: ''Потписати најпонизније моли одбор да ме прими за четника и борца неослобођене браће, јер као правог Србина вуче ме жеља да нашој

браћи који су под турским јармом помогнем па и свој живот за њих дам. Обавезујем се на све одредбе које важе за четнике" Српска влада је са четничким питањем приступала исувише опрезно због страха од великих сила и конфликта са Бугарском. Она никада није стајала званично иза четничког покрета. Главни ђенералштаб српске војске тајно је агилно помагао Српску револуционарну организацију. Генерал Петар Пешић и поручник Танкосић су током 1903. као обавештајци крстарили Македонијом прерушени у трговце како би сакупили податке о четницима. Међутим, у Македонији је владао прави неред. Сукоби су били све чешћи, убиства невиног народа увећана тако да је сукоб био неминован што је за Турску било повољно. Сваки сукоб између поробљених, немуслиманских народа, за Турке је био повољан и не само да га нису спречавали већ су га и потпомагали. Четнички покрет је из дана у дан бујао. Велики број локалних четника одметнуо се од турске власти због неких преступа као што су убиства турских паша и ага, бекство због своје националне политике и сл. Многи српски учитељи су морали да беже испред Турака у шуму, а најпознатији од њих је војвода Јован Бабунски. Четници и српске власти – Током 1904. Српска влада увиђа своју грешку око четника и настоји да је исправи помагањем четника у Македонији. Пошто се јавно није смело помоћи четницима, многи изврсни официри су морали да подносе оставке како би као официри ''у оставци'' могли да пређу у Македонију а да то не падне на терет Владе и Министарства војног. До 1908. године четнички покрет још увек није био организован. Ницале су разне мале чете које нису биле у контакту са осталим. Од 1908. четници су стављени под команд српске војске. Из књиге Милорада Д. Пешића ''Стари четници'' преносимо списак официра посланих у Македонију током 1904. и 1905:

(Напомена: чинови су из 1904-1905. год.) 1. Поручник Војислав Танкосић 2. Капетан Војин Поповић Вук 3. Капетан Сретен Рајковић - големиот Руднички 4. Наредник Влада Ковачевић 5. Поручник Ђорђе Ђерђиковић (пришао бугарским комитама) 6. Поднаредник Ђорђе Ристић - Скопљанче 7. Наредник Емил Милутиновић (бегунац из аустроугарске војске) 8. Поручник Стеван Павловић 9. Поручник Илија Јовановић - големиот Пчињски 10. Поручник Душан Хаџи-Јовановић 11. Потпоручник Богдановић 12. Наредник Коста Миловановић Пећанац 13. Поручник Јоца Мирчић 14. Поручник Драгомир Протић 15. Поручник Драгомир Васиљевић 16. Поручник Борко Паштровић 17. Поручник Велимир Вемић 18. Поручник Ђока Живковић 19. Поручник Цане Марковић (бегунац из бугарске војске)

20. Поручник Јован Пешић - Топличанин 21. Капетан Љуба Вуловић 22. Поручник Пера Тодоровић 23. Поручник Јосиф Катић 24. Поручник Велибор Требињац 25. Поручник Јован Наумовић 26. Поручник Душан Савковић 27. Поручник Душан Секулић 28. Поручник Брана Јовановић 29. Поручник Богдан Хајнц 30. Поднаредник Цветко Васић 31. Наредник Пера Качаревић 32. Поручник Чолак-Антић 33. Поручник Милан Поповић 34. Капетан Божин Симић 35. Наредник Лазар Мишић

Четници у српској војсци – Требало би целу књигу написати како би се сагледало деловање четника у македонском делу Турске царевине до балканских ратова. Четницима су приступали многи истакнути Срби. Интересантан је податак да је иницијатор за почетак Првог светског рата, Србин из Босне, Гаврило Принцип одбијен за пријем у четнике због своје грађе. Наиме, окарактерисан је као веома слабашан за овај позив. Познато је и да је шабачки гимназијалац М. Суботић извршио самоубиство када је сазнао да због здравља није примљен у четнике. Крајем 1907. дошло је до размимоилажења и сукоба међу четницима. Наиме, 1905. у Скопљу је створена ''Српска одбрана'' која се такође бавила организовањем четника. До сукоба је дошло због тога што су једни сматрали да првенство има Скопље а други Београд. Ред је завео капетан Алимпије Марјановић ставивши их под команду српске војске и власти. Године 1908. долази до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. У Србији је дошло до протеста народа, а и Влада није изостала. Само се очекивао повод за рат. Министарсво војно формира четничке одреде дуж обале Дрине тј. на граници са Аустро-Угарском, којим су командовали мајор Танкосић, мајор Војин Поповић-Вук и Јован Стојковић Бабунски. Створена је ''Српска народна одбрана'' која је имала за циља да сакупља помоћ за босанске Србе. Она је услед притиска страних сила морала бити угашена. Пред Први балкански рат Врховна команда формира 4 одреда од активних четника са укупно 520 људи. Сви четнички одреди били су под непосредном командом Горског штаба који је стављен под команду Прве армије којом је командовао престолонаследник и регент Александар Први Карађорђевић. Пред почетак балканског рата у одред војводе Вука ступа песник Милан Ракић, тадашњи конзул у Приштини. По победи у бици за Приштину свечано је ушао на челу колоне у ослобођени град. Пред почетак битке, на Газиместану је одреду и војсци прочитана његова песма ''На Газиместану''. Четници су имали задатак да унесу пометњу у позадини турске војске. Нападали су на најосетљивија места са малим и покретним

јединицама. На граници су четници окупљени у одредима војводе Вука, војводе Танкосића и војводе Божина Симића. Козјачки одред војводе Вука учествовао је у Кумановској бици и имао озбиљне губитке, а први је стигао до Азоте (област између Велеса и Прилепа) и спојио се са четницима војводе Трбића. По завршетку рата четници су распоређени на високе и одговорне функције у српској војсци. У краткотрајном Другом балканском рату испољили су своју храброст али и мржњу над Бугарима. Наступали су као српске претходнице, а главно оружје је била кама. Требало је непријатељу прићи и онеспособити га без буке. Такав задатак имале су и комите у бугарској војсци. И једни и други имали су успеха, али је ратна срећа била на страни Срба. У Сарајеву се на Видовдан 1914. десио атентат на аустроугарског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда. Непосредни извршилац атентата био је Гаврило Принцип, члан револуционарне организације ''Млада Босна''. Оружје за атентат је дошло из Србије, а атентатори су увежбани од стране војводе Танкосића који је као што смо видели и сам учествовао у атентату маја 1903. Пред почетак Првог светског рата Врховна команда српске војске формира четири четничка одреда за специјална дејства као претходнице у наступању, а касније при повлачењу као јединице у позадини непријатеља. Били су то: Златиборски (под командом Косте Тодоровића), Јадарски (под командом војводе Вука), Руднички (под командом војводе Танкосића) и Горњачки (под командом Велимира Вемића). У Церској бици прославио се Јадарски одред који је упорно узнемиравао непријатеља од његовог уласка у Србију до срамног изласка праћеног масакрирањем становништва. Поједине четничке групе су деловале и у борбама у источној Босни и стигле надомак Сарајева. Четнички одреди су имали велике губитке због својих изузетно тешких задатака диверзантско-извиђачке природе. Због смањеног броја сви четници су стављени под команду већ прослављеног војводе Војина Поповића-Вука почетком 1915. Септембра су упућени на фронт против старих познаника Бугара. Четници се после слома одбране Србије повлаче преко Албаније на Крф. На Крфу се одред попуњава добровољцима и броји око 2200 четника. Свој крах четници доживљавају у борби са Бугарима на Грунишком вису. Иако је битка добијена одред је спао на 450 четника а сам војвода Вука је погинуо 16. новембра 1916. у току битке. Претходно је био рањен и одбивши да напусти бојиште храбро је погинуо. Око његовог тела пронађено је и више од 100 бугарских лешева. На том месту подигнут је споменик на коме пише ''Овде паде војвода Вук''. Током 1916. у Овчарско-кабларској клисури, Драгачеву и на планини Јелици почело је окупљање четника. Биле су то локалне групе наоружаних младића. Међутим, њихова борба интензивно је кренула тек почетком 1918. када је плануо и један заборављени устанак, а у документима окупатора остало је записано да су сада највећа бојазан ''чете 10-20 људи'' које крстаре тереном. На вест о пробоју Солунскох фронта четници овог краја почињу борбе. У Мрчајевцима су се 24. октобра опкољени Аустријанци предали тим четницима.

Крајем 1916. у Топлицу је са Солунског фронта послат војвода Коста Миловановић Пећанац. Историју Топличког устанка многи комунистички квази историчари су

искривили тако да је то сада широка тема. Укратко, војвода Пећанац је имао задатак да пронађе људе који су се тамо организовали. Требало им је поручити и држати их под контролом да не дижу устанак до почетка савезничко-српске акције на Солунском фронту. Међутим, поручник Коста Војиновић Косовац вођа побуњеног народа одлучио је 21/22. фебруара 1917. да дигне устанак. За кратко време је ослобођена читава Топлица, Јабланица, Пуста Река и лесковачко поље без Ниша и Лесковца. Било је између 13 000 и 15 000 четника. Устанак су угушиле 3 бугарске дивизије са око 52 000 војника крајем марта. Становништво је подвргнуто насиљу и око 20 000 Срба је изгубило животе. Поручник Војиновић Косовац је остао на терену до ноћи 9/10. децембар када је опкољен од Бугара у селу Гргуру у једној воденици последњим метком одузео себи живот. У опроштајном писму је изразио жељу да буде сахрањен на месту погибије што је и учињено. Пећанац се вратио у Грчку. После рата је био један од председника Четничког удружења, а током Другог светског рата је ступио у сарадњу са Немцима како би избегао поновни преурањени устанак и жртве. Убијен је 1944. од стране припадника Југословенске војске у Отаџбини. По ослобођењу и уједињењу сан четника је био остварен. ''Уједињење или смрт''... превагнуло је оно прво. Показаће се током тог погубног 20. века да је уједињење свих Јужних Словена била једна од највећих заблуда српског народа. Донеће много жртава при остварењу тог уједињења, али још више први разједињењу. Ипак остаће многи крајпуташи да причају младим нараштајима ако их буде било : ''Поносит младић своје околине који је као љубитељ своје отаџбине у својих 19.г. учествовао у устанку храбре четничке дружине на коме је путу и свој живот положијо на олтар отаџбине''.