Broj 83 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H ...sllist.ba/glasnik/2018/broj83/broj083.pdfBroj 83 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 23. 11. 2018

Godina XXII

Petak, 23. studenog/novembra 2018. godine

Broj/Број

83

Година XXII

Петак, 23. новембра 2018. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE

1113 Na temelju članka 2.9 stavak (1) točka 9. i članka 5.32

Izbornoga zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13, 07/14 i 31/16), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine, je na 85. sjednici održanoj 16.11.2018. godine, donijelo

ODLUKU O II. DOPUNI ODLUKE O POTVRĐIVANJU

REZULTATA OPĆIH IZBORA 2018. GODINE BROJ 05-1-07-1-1327-1/18 OD 06.11.2018. GODINE

Članak 1. Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine

potvrđuje rezultate Općih izbora 2018. godine, koji su održani 07. listopada 2018. godine:

a) za 82. i 83. mandat za izbornu razinu-Narodna skupština Republike Srpske.

Članak 2. Sastavni dio ove Odluke je Izvješće o rezultatima

glasovanja za izbornu razinu iz članka 1. ove Odluke, sa dodijeljenim mandatima i imenima kandidata unutar političkih subjekata.

Članak 3. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit

će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na internet stranici Središnjeg izbornog povjerenstva BiH www.izbori.ba.

Broj 05-1-07-1-1327-9/18 16. studenoga 2018. godine

SarajevoZamjenjuje predsjednika

Dr. Irena Hadžiabdić, v. r.

Broj 83 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 23. 11. 2018.

Petak, 23. 11. 2018. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 83 - Stranica 3

На основу члана 2.9 став (1) тачка 9. и члана 5.32

Изборног закона Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13, 07/14 и 31/16), Централна изборна комисија Босне и Херцеговине, је на 85. сједници одржаној 16.11.2018. године, донијела

ОДЛУКУ О II. ДОПУНИ ОДЛУКЕ О ПОТВРЂИВАЊУ

РЕЗУЛТАТА ОПШТИХ ИЗБОРА 2018. ГОДИНЕ БРОЈ 05-1-07-1-1327-1/18 ОД 06.11.2018. ГОДИНЕ

Члан 1. Централна изборна комисија Босне и Херцеговине

потврђује резултате Општих избора 2018. године, који су одржани 07. октобра 2018. године:

а) за 82. и 83. мандат за изборни ниво-Народна скупштина Републике Српске.

Члан 2. Саставни дио ове Одлуке је Извјештај о резултатима

гласања за изборни ниво из члана 1. ове Одлуке, са додијељеним мандатима и именима кандидата унутар политичких субјеката.

Члан 3. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објавиће се у "Службеном гласнику БиХ", "Службеном гласнику РС", "Службеним новинама Федерације БиХ", "Службеном гласнику Брчко Дистрикта БиХ" и на интернет страници Централне изборне комисије БиХ www.izbori.bа.

Број 05-1-07-1-1327-9/18 16. новембра 2018. године

СарајевоЗамјењује предсједника

Др Ирена Хаџиабдић, с. р.



Na osnovu člana 2.9 stav (1) tačka 9. i člana 5.32

Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13, 07/14 i 31/16), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine, je na 85. sjednici održanoj 16.11.2018. godine, donijela

ODLUKU O II. DOPUNI ODLUKE O POTVRĐIVANJU

REZULTATA OPĆIH IZBORA 2018. GODINE BROJ 05-1-07-1-1327-1/18 OD 06.11.2018. GODINE

Član 1. Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine

potvrđuje rezultate Općih izbora 2018. godine, koji su održani 07. oktobra 2018. godine:

a) za 82. i 83. mandat za izborni nivo-Narodna skupština Republike Srpske.

Član 2. Sastavni dio ove Odluke je Izvještaj o rezultatima

glasanja za izborni nivo iz člana 1. ove Odluke, sa dodijeljenim mandatima i imenima kandidata unutar političkih subjekata.

Član 3. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit

će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na internet stranici Centralne izborne komisije BiH www.izbori.ba.

Broj 05-1-07-1-1327-9/18 16. novembra 2018. godine

SarajevoZamjenjuje predsjednika

Dr. Irena Hadžiabdić, s. r.



POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

1114 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na temelju

članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, članka 39. stavak (1) i članka 40. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 6. studenoga 2018. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O

PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE CRKVA SV. IVE U PODMILAČJU NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju graditeljske cjeline Crkva sv. Ive

u Podmilačju nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 32/03 i 48/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Graditeljska cjelina" zamjenjuju se riječima: "Kulturni krajolik".

(2) Stavak 2. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvaća

k.č. 8/5 (novi premjer), posjedovni list broj 107 k.o. Podmilačje, što odgovara k.č. 70 (stari premjer), zk. uložak broj 164 k.o. Divičani, k.č. 8/6, 8/7, 8/8 i 8/1-2 (novi premjer), posjedovni list broj 107, k.o. Podmilačje, što odgovara k.č. 74 (stari premjer), zk. uložak br. 164 i k.č. 76/116 (stari premjer), zk. uložak broj 680, k.o. Divičani, k.č. 16/7, 16/8, 16/9, 16/10, 16/11, 16/12, 16/13, 16/14 i 16/15 (novi premjer), posjedovni list broj 107, k.o. Podmilačje, što odgovara k.č. 66 (stari premjer), zk. uložak broj 300, k.č. 68 (stari premjer), zk. uložak broj 585 i k.č. 72 (stari premjer), zk.uložak broj 653, k.o. Divičani, općina Jajce, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.".

(3) U stavku 3. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno".

(4) Iza stavka 3. dodaje se novi stavak 4. koji glasi: "Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. mijenja se i glasi:

"Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju, restauraciju i prezentaciju nacionalnoga spomenika.".

(2) U stavku 2. brišu se riječi: "i osigurati financijska sredstva".

Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite dobra, na prostoru koji je definiran u

članku I. stavak 2. ove odluke utvrđuju se I. i II. stupanj zaštite. I. stupanj zaštite obuhvaća k.č. 8/5, posjedovni list broj 107

k.o. Podmilačje (novi premjer) što odgovara k.č.70 zk. ul. br. 164 k.o. Divičani (stari premjer). Na tome prostoru utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- na objektu crkve dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi prezentacije i radovi tekućeg održavanja, uz odobrenje federalnog ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: mjerodavno ministarstvo) i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- izvršiti konzervaciju temeljnih ostataka i ostataka zidova crkve iz 1911. godine i na odgovarajući način prezentirati njezinu osnovu.

II. stupanj zaštite obuhvaća k.č. 8/6, 8/7, 8/8 i 8/1-2 posjedovni list broj 107 k.o. Podmilačje (novi premjer) što odgovara k.č. 74, zk. ul. broj 164 i 76/116 zk. ul. broj 680 k.o. Divičani (stari premjer), i k.č. 16/7, 16/8, 16/9, 16/10, 16/11, 16/12, 16/13, 16/14 i 16/15 posjedovni list broj 107 k.o. Podmilačje (novi premjer) što odgovara k.č. br. 66 upisani u zk. ul. br. 300 k.o. Divičani, k.č. 68, zk. ul. broj 585 k.o. Divičani i k.č. 72 zk. ul. broj 653 k.o. Divičani (stari premjer). Na tome prostoru utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteno je interpoliranje novih, suvremenih struktura sakralne namjene koje će osigurati kontinuitet uporabe i zadržati vrijednost prostora svetišta;

- dopušteni su radovi na hortikulturnom uređenju svetišta;

- obvezna je provedba mjera održavanja čistoće i komunalnog reda.".

Članak 4. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH"

dostaviti mjerodavnom općinskom sudu radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Članak 5. Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim


osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

Članak 6. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 7. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:

prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.5-38/18-7 6. studenoga 2018. godine

Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члана 39. став (1) и члана 40. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 6. новембра 2018. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О

ПРОГЛАШЕЊУ ГРАДИТЕЉСКЕ ЦЈЕЛИНЕ ЦРКВА СВ. ИВЕ У ПОДМИЛАЧЈУ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу градитељске цјелине Црква св.

Иве у Подмилачју националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 32/03 и 48/13) у тачки I став 1. ријечи: "Градитељска цјелина" замјењују се ријечима: "Културни крајолик".

(2) Став 2. мијења се и гласи: "Национални споменик се налази на простору који

обухвата к.ч. 8/5 (нови премјер), посједовни лист број 107 к.о. Подмилачје, што одговара к.ч. 70 (стари премјер), зк. уложак број 164 к.о. Дивичани, к.ч. 8/6, 8/7, 8/8 и 8/1-2 (нови премјер), посједовни лист број 107, к.о. Подмилачје, што одговара к.ч. 74 (стари премјер), зк.уложак бр. 164 и к.ч. 76/116 (стари премјер), зк. уложак број 680, к.о. Дивичани, к.ч. 16/7, 16/8, 16/9, 16/10, 16/11, 16/12, 16/13, 16/14 и 16/15 (нови премјер), посједовни лист број 107, к.о. Подмилачје, што одговара к.ч. 66 (стари премјер), зк. уложак број 300, к.ч. 68 (стари премјер), зк. уложак број 585 и к.ч. 72 (стари премјер), зк. уложак број 653, к.о. Дивичани, општина Јајце, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.".

(3) У ставу 3. иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са".

(4) Иза става 3. додаје се нови став 4. који гласи: "У складу са Правилником о критеријумима вредновања

добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од изузетног значаја за Босну и Херцеговину".".

Члан 2. (1) У тачки II став 1. мијења се и гласи: "Федерација Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:

Федерација) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за

заштиту, конзервацију, рестаурацију и презентацију националног споменика.".

(2) У ставу 2. бришу се ријечи: "и обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "У циљу трајне заштите добра, на простору који је

дефинисан у члану I став 2. ове одлуке утврђују се I и II степен заштите.

I степен заштите обухвата к.ч. 8/5, посједовни лист број 107 к.о. Подмилачје (нови премјер) што одговара к.ч.70 зк. ул. бр. 164 к.о. Дивичани (стари премјер). На том простору утврђују се сљедеће мјере заштите:

- на објекту цркве дозвољени су конзерваторско-рестаураторски радови, радови презентације и радови текућег одржавања, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- извршити конзервацију темељних остатака и остатака зидова цркве из 1911. године и на одговарајући начин презентовати њену основу.

II степен заштите обухвата к.ч. 8/6, 8/7, 8/8 и 8/1-2 посједовни лист број 107 к.о. Подмилачје (нови премјер) што одговара к.ч. 74, зк. ул. број 164 и 76/116 зк. ул. број 680 к.о. Дивичани (стари премјер), и к.ч. 16/7, 16/8, 16/9, 16/10, 16/11, 16/12, 16/13, 16/14 и 16/15 посједовни лист број 107 к.о. Подмилачје (нови премјер) што одговара к.ч. бр. 66 уписани у зк. ул. бр. 300 к.о. Дивичани, к.ч. 68, зк. ул. број 585 к.о. Дивичани и к.ч. 72 зк. ул. број 653 к.о. Дивичани (стари премјер). На том простору утврђују се сљедеће мјере заштите:

- дозвољено је интерполисање нових, савремених структура сакралне намјене које ће обезбиједити континуитет употребе и задржати вриједност простора светишта;

- дозвољени су радови на хортикултурном уређењу светишта;

- обавезно је спровођење мјера одржавања чистоће и комуналног реда.".

Члан 4. Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику

БиХ" доставити надлежном општинском суду ради уписа одговарајуће забиљежбе у земљишне књиге.

Члан 5. Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.ba).

Члан 6. Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 7. Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 03-2.5-38/18-7 6. новембра 2018. године

СарајевоПредсједавајући Комисије Проф. др Амир Пашић, с. р.


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav (1) i člana 40. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 6. novembra 2018. godine, donijela je

ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O

PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE CRKVA SV. IVE U PODMILAČJU NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju graditeljske cjeline Crkva sv. Ive u

Podmilačju nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 32/03 i 48/13) u tački I stav 1. riječi: "Graditeljska cjelina" zamjenjuju se riječima: "Kulturni krajolik".

(2) Stav 2. mijenja se i glasi: "Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata

k.č. 8/5 (novi premjer), posjedovni list broj 107 k.o. Podmilačje, što odgovara k.č. 70 (stari premjer), zk.uložak broj 164 k.o. Divičani, k.č. 8/6, 8/7, 8/8 i 8/1-2 (novi premjer), posjedovni list broj 107, k.o. Podmilačje, što odgovara k.č. 74 (stari premjer), zk. uložak br. 164 i k.č. 76/116 (stari premjer), zk.uložak broj 680, k.o. Divičani, k.č. 16/7, 16/8, 16/9, 16/10, 16/11, 16/12, 16/13, 16/14 i 16/15 (novi premjer), posjedovni list broj 107, k.o. Podmilačje, što odgovara k.č. 66 (stari premjer), zk. uložak broj 300, k.č. 68 (stari premjer), zk. uložak broj 585 i k.č. 72 (stari premjer), zk. uložak broj 653, k.o. Divičani, općina Jajce, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.".

(3) U stavu 3. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa".

(4) Iza stava 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi: "U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Član 2. (1) U tački II stav 1. mijenja se i glasi: "Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Federacija) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju, restauraciju i prezentaciju nacionalnoga spomenika.".

(2) U stavu 2. brišu se riječi: "i osigurati finansijska sredstva".

Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "U cilju trajne zaštite dobra, na prostoru koji je definiran u

članu I stav 2. ove odluke utvrđuju se I i II stepen zaštite. I stepen zaštite obuhvata k.č. 8/5, posjedovni list broj 107

k.o. Podmilačje (novi premjer) što odgovara k.č.70 zk. ul. br. 164 k.o. Divičani (stari premjer). Na tom prostoru utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- na objektu crkve dozvoljeni su konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi prezentacije i radovi tekućeg održavanja, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite);

- izvršiti konzervaciju temeljnih ostataka i ostataka zidova crkve iz 1911. godine i na odgovarajući način prezentirati njenu osnovu.

II stepen zaštite obuhvata k.č. 8/6, 8/7, 8/8 i 8/1-2 posjedovni list broj 107 k.o. Podmilačje (novi premjer) što odgovara k.č. 74, zk. ul. broj 164 i 76/116 zk. ul. broj 680 k.o. Divičani (stari premjer), i k.č. 16/7, 16/8, 16/9, 16/10, 16/11, 16/12, 16/13, 16/14 i 16/15 posjedovni list broj 107 k.o. Podmilačje (novi premjer) što odgovara k.č. br. 66 upisani u zk. ul. br. 300 k.o. Divičani, k.č. 68, zk. ul. broj 585 k.o. Divičani i k.č. 72 zk. ul. broj 653 k.o. Divičani (stari premjer). Na tom prostoru utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dozvoljeno je interpoliranje novih, savremenih struktura sakralne namjene koje će osigurati kontinuitet upotrebe i zadržati vrijednost prostora svetišta;

- dozvoljeni su radovi na hortikulturnom uređenju svetišta;

- obavezno je provođenje mjera održavanja čistoće i komunalnog reda.".

Član 4. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH"

dostaviti nadležnom općinskom sudu radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Član 5. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

Član 6. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma

za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 7. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof.

dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.5-38/18-7 6. novembra 2018. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije Prof. dr. Amir Pašić, s. r.


članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 36. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 6. studenoga 2018. godine, donijela je

ODLUKU O PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE

KOMUNALNOG INFRASTRUKTURNOG SUSTAVA STAROG GRADSKOG VODOVODA U DERVENTI

NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (Predmet zaštite i prostorni obuhvat)

(1) Graditeljska cjelina komunalnog infrastrukturnog sustava starog gradskog vodovoda u Derventi proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čine građevina kaptaže izvora Lupljanica, građevina crpne postaje Lupljanica i građevina rezervoara "Vrhovi".


(3) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru označenom kao k.č. 1356, k.o. Gornja Lupljanica, zk uložak broj 1 i k.č. 410, k.o. Vrhovi, zk uložak broj 1, općina Derventa, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

(4) Rezervoar "Mezarluci" koji se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 2821/2, k.o. Derventa I, ne uživa režim zaštite utvrđen ovom odlukom, jer ne ispunjava kriterije iz članka 4. Pravilnika o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).

(5) Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a sukladno Zakonu o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika, ustanovljenog sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

(6) Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika, dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu.".

Članak 2. (Mjerodavnost za osiguranje mjera zaštite)

(1) Republika Srpska, kroz svoja mjerodavna tijela, ulaže sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju, prezentaciju i rehabilitaciju nacionalnog spomenika.

(2) Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

Članak 3. (Mjere zaštite nacionalnog spomenika)

S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dopušteni su radovi redovitog održavanja samih građevina i remonta proizvodno-energetskih i hidrotehničkih postrojenja i opreme unutar građevina;

b) dopušteni su radovi eventualne interpolacije novih instalacija i opreme neophodnih za funkcioniranje ovakve vrste objekata u svrhu unaprjeđenja funkcije kaptaže, odnosno crpne postaje, a na način koji neće ugroziti vrijednost samih građevina, uz odobrenje ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavno ministarstvo) i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite nasljeđa na razini Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

c) dopušteni su istraživački radovi, radovi sanacije, konzervacije i restauracije fizičkih struktura samih građevina, uz odobrenje mjerodavnog ministarstva i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite;

d) prilikom izvođenja radova sanacije, konzervacije i restauracije potrebno je primjenjivati izvorne materijale i tehnike u mjeri u kojoj je to moguće, a u slučaju uporabe drugačijih materijala i tehnika, oni ne smiju ugroziti karakter nacionalnog spomenika.

Članak 4. (Stavljanje izvan snage provedbenih spisa)

Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su suprotni odredbama ove odluke.

Članak 5. (Suzdržavanje od poduzimanja radnji)

Svatko, a posebice mjerodavna tijela Republike Srpske, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

Članak 6. (Dostavljanje odluke mjerodavnom sudu)

Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu, odnosno drugom mjerodavnom tijelu, radi upisa zabilježbe o proglašenju nacionalnog spomenika u zemljišne knjige.

Članak 7. (Sastavni dio odluke)

Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

Članak 8. (Konačnost odluke)

Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 9. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 07.4-2.3-37/18-16 6. studenoga 2018. godine

SarajevoPredsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 36. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 6. новембра 2018. године, донијела је

ОДЛУКУ О ПРОГЛАШЕЊУ ГРАДИТЕЉСКЕ ЦЈЕЛИНЕ

КОМУНАЛНОГ ИНФРАСТРУКТУРНОГ СИСТЕМА СТАРОГ ГРАДСКОГ ВОДОВОДА У ДЕРВЕНТИ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (Предмет заштите и просторни обухват)

(1) Градитељска цјелина комуналног инфраструктурног система старог градског водовода у Дервенти проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

(2) Национални споменик чине грађевина каптаже извора Лупљаница, грађевина пумпне станице Лупљаница и грађевина резервоара "Врхови".

(3) Национални споменик налази се на простору означеном као к.ч. 1356, к.о. Горња Лупљаница, зк уложак број 1 и к.ч. 410, к.о. Врхови, зк уложак број 1, општина Дервента, Република Српска, Босна и Херцеговина.

(4) Резервоар "Мезарлуци" који се налази на простору означеном као к.ч. 2821/2, к.о. Дервента I, не ужива режим заштите утврђен овом одлуком, јер не испуњава критеријуме из члана 4. Правилника о критеријумима


вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18).

(5) На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене овом одлуком, а у складу са Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика, установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).

(6) У складу са Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика, добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину.".

Члан 2. (Надлежност за обезбјеђење мјера заштите)

(1) Република Српска, кроз своје надлежне органе, улаже све напоре да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере неопходне за заштиту, конзервацију, презентацију и рехабилитацију националног споменика.

(2) Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове за израду и постављање информативне табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

Члан 3. (Мјере заштите националног споменика)

С циљем трајне заштите националног споменика, утврђују се сљедеће мјере заштите:

а) дозвољени су радови редовног одржавања самих грађевина и ремонта производно-енергетских и хидротехничких постројења и опреме унутар грађевина;

б) дозвољени су радови евентуалне интерполације нових инсталација и опреме неопходних за функционисање овакве врсте објеката у сврху унапређења функције каптаже, односно пумпне станице, а на начин који неће угрозити вриједност самих грађевина, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење Републике Српске (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Републике Српске (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

ц) дозвољени су истраживачки радови, радови санације, конзервације и рестаурације физичких структура самих грађевина, уз одобрење надлежног министарства и стручни надзор надлежне службе заштите;

д) приликом извођења радова санације, конзервације и рестаурације потребно је примјењивати изворне материјале и технике у мјери у којој је то могуће, а у случају употребе другачијих материјала и техника, они не смију да угрозе карактер националног споменика.

Члан 4. (Стављање ван снаге спроведбених аката)

Стављају се ван снаге сви проведбени и развојни просторно-плански акти у дијелу у којем су супротни одредбама ове одлуке.

Члан 5. (Суздржавање од предузимања радњи)

Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске, градске и општинске службе, суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

Члан 6. (Достављање одлуке надлежном суду)

Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику БиХ" доставити надлежном општинском суду, односно другом надлежном органу, ради уписа забиљежбе о проглашењу националног споменика у земљишне књиге.

Члан 7. (Саставни дио одлуке)

Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

Члан 8. (Коначност одлуке)

Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 9. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 07.4-2.3-37/18-16 6. новембра 2018. године



člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 36. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 6. novembra 2018. godine, donijela je

ODLUKU O PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE

KOMUNALNOG INFRASTRUKTURNOG SISTEMA STAROG GRADSKOG VODOVODA U DERVENTI

NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (Predmet zaštite i prostorni obuhvat)

(1) Graditeljska cjelina komunalnog infrastrukturnog sistema starog gradskog vodovoda u Derventi proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čine: građevina kaptaže izvora Lupljanica, građevina pumpne stanice Lupljanica i građevina rezervoara "Vrhovi".

(3) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru označenom kao k.č. 1356, k.o. Gornja Lupljanica, zk uložak broj 1 i k.č. 410, k.o. Vrhovi, zk uložak broj 1, općina Derventa, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

(4) Rezervoar "Mezarluci" koji se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 2821/2, k.o. Derventa I, ne uživa režim zaštite utvrđen ovom odlukom, jer ne ispunjava kriterije iz člana 4. Pravilnika o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po


predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).

(5) Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a u skladu sa Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika, ustanovljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

(6) U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika, dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu.".

Član 2. (Nadležnost za osiguranje mjera zaštite)

(1) Republika Srpska, kroz svoje nadležne organe, ulaže sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju, prezentaciju i rehabilitaciju nacionalnog spomenika.

(2) Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informativne ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

Član 3. (Mjere zaštite nacionalnog spomenika)

S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dozvoljeni su radovi redovnog održavanja samih građevina i remonta proizvodno-energetskih i hidrotehničkih postrojenja i opreme unutar građevina;

b) dozvoljeni su radovi eventualne interpolacije novih instalacija i opreme neophodnih za funkcioniranje ovakve vrste objekata u svrhu unapređenja funkcije kaptaže, odnosno pumpne stanice, a na način koji neće ugroziti vrijednost samih građevina, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

c) dozvoljeni su istraživački radovi, radovi sanacije, konzervacije i restauracije fizičkih struktura samih građevina, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručni nadzor nadležne službe zaštite;

d) prilikom izvođenja radova sanacije, konzervacije i restauracije potrebno je primjenjivati izvorne materijale i tehnike u mjeri u kojoj je to moguće, a u slučaju upotrebe drugačijih materijala i tehnika, oni ne smiju ugroziti karakter nacionalnog spomenika.

Član 4. (Stavljanje van snage provedbenih akata)

Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

Član 5. (Suzdržavanje od poduzimanja radnji)

Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

Član 6. (Dostavljanje odluke nadležnom sudu)

Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu, odnosno drugom nadležnom organu, radi upisa zabilježbe o proglašenju nacionalnog spomenika u zemljišne knjige.

Član 7. (Sastavni dio odluke)

Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

Član 8. (Konačnost odluke)

Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 9. (Stupanje na snagu)


Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 07.4-2.3-37/18-16 6. novembra 2018. godine



članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 36. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 6. studenoga 2018. godine, donijelo je

ODLUKU O PROGLAŠENJU POVIJESNE GRAĐEVINE - MOST

"OVČIJI BROD" U SELU BRATAČ, OPĆINA NEVESINJE, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I

HERCEGOVINE


(1) Povijesna građevina - Most "Ovčiji brod" u selu Bratač, općina Nevesinje, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru označenom kao k.č. 4113/2 (novi premjer), što odgovara k.č. 1197 (stari premjer), zk. uložak broj 25, k.o. SP_Bratač, općina Nevesinje, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

(3) Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a sukladno Zakonu o provedbi odluka Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, ustanovljenog sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

(4) Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".


(1) Republika Srpska, kroz svoja mjerodavna tijela, ulaže sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, znanstvene,


tehničke, administrativne i financijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.



(1) U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika na prostoru definiranom u članku 1. stavak (2) ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) dopušteni su isključivo konzervatorsko-restauratorski

radovi, redovno održavanje nacionalnog spomenika kao i radovi čiji je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje Republike Srpske i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite nasljeđa na razini Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

b) prilikom radova na konzervaciji i restauraciji nacionalnog spomenika obvezna je uporaba izvornih materijala i izvornih tehnika gradnje, u najvećoj mogućoj mjeri, uz stručni nadzor mjerodavne službe zaštite;

c) nije dopušteno izvođenje radova koji bi mogli ugroziti nacionalni spomenik, kao ni postavljanje privremenih objekata ili stalnih struktura čija svrha nije isključivo zaštita i prezentacija nacionalnog spomenika;

d) obvezna je izrada plana i programa održavanja nacionalnog spomenika;

e) preko mosta je dopušten isključivo pješački promet. (2) Utvrđuju se hitne mjere zaštite nacionalnog spomenika:

a) radovi čišćenja prostora nacionalnog spomenika od samoniklog rastinja i otpada;

b) izrada detaljnog arhitektonskog snimka postojećeg stanja nacionalnog spomenika kojim će se utvrditi stupanj oštećenja;

c) izrada statičke analize konstruktivnih elemenata; d) izrada projekta restauracije i konzervacije na temelju

projekta arhitektonskog snimka postojećeg stanja i statičke analize.

Članak 4. (Stavljanje izvan snage provedbenih spisa)

Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.


Svatko, a posebice mjerodavna tijela Republike Srpske, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.


Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu, odnosno drugom mjerodavnom tijelu, radi upisa zabilježbe o proglašenju nacionalnog spomenika u zemljišne knjige.


Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).





Ovu odluku Povjerenstvo je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 07.8-2.3-37/18-17 6. studenoga 2018. godine



ОДЛУКУ О ПРОГЛАШЕЊУ ИСТОРИЈСКЕ ГРАЂЕВИНЕ -

МОСТ "ОВЧИЈИ БРОД" У СЕЛУ БРАТАЧ, ОПШТИНА НЕВЕСИЊЕ, НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


(1) Историјска грађевина - Мост "Овчији брод" у селу Братач, општина Невесиње, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

(2) Национални споменик налази се на простору означеном као к.ч. 4113/2 (нови премјер), што одговара к.ч. 1197 (стари премјер), зк. уложак број 25, к.о. СП_Братач, општина Невесиње, Република Српска, Босна и Херцеговина.

(3) На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене овом одлуком, а у складу са Законом о спровођењу одлука Комисије за очување националних споменика, установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).

(4) У складу са Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину".

Члан 2. (Надлежност за обезбјеђење мјера заштите)

(1) Република Српска, кроз своје надлежне органе, улаже све напоре да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере неопходне за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

(2) Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.



(1) У сврху трајне заштите националног споменика на простору дефинисаном у члану 1. став (2) ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите: а) дозвољени су искључиво конзерваторско-

рестаураторски радови, редовно одржавање националног споменика као и радови чији је циљ презентација националног споменика, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење Републике Српске и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Републике Српске (у даљњем тексту: надлежна служба заштите);

б) приликом радова на конзервацији и рестаурацији националног споменика обавезна је употреба изворних материјала и изворних техника градње, у највећој могућој мјери, уз стручни надзор надлежне службе заштите;

ц) није дозвољено извођење радова који би могли да угрозеи национални споменик, као ни постављање привремених објеката или сталних структура чија сврха није искључиво заштита и презентација националног споменика;

д) обавезна је израда плана и програма одржавања националног споменика;

е) преко моста је дозвољен искључиво пјешачки саобраћај.

(2) Утврђују се хитне мјере заштите националног споменика: а) радови чишћења простора националног споменика

од самониклог растиња и отпада; б) израда детаљног архитектонског снимка постојећег

стања националног споменика којим ће се утврдити степен оштећења;

ц) израда статичке анализе конструктивних елемената;

д) израда пројекта рестаурације и конзервације на основу пројекта архитектонског снимка постојећег стања и статичке анализе.


Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.


Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.


Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику БиХ" доставити надлежном општинском суду, односно другом надлежном органу, ради уписа забиљежбе о проглашењу националног споменика у земљишне књиге.


Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).





Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 07.8-2.3-37/18-17 6. новембра 2018. године




ODLUKU O PROGLAŠENJU HISTORIJSKE GRAĐEVINE - MOST

"OVČIJI BROD" U SELU BRATAČ, OPĆINA NEVESINJE, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I

HERCEGOVINE


(1) Historijska građevina - Most "Ovčiji brod" u selu Bratač, općina Nevesinje, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru označenom kao k.č. 4113/2 (novi premjer), što odgovara k.č. 1197 (stari premjer), zk. uložak broj 25, k.o. SP_Bratač, općina Nevesinje, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

(3) Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a u skladu sa Zakonom o provođenju odluka Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, ustanovljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

(4) U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".


(1) Republika Srpska, kroz svoje nadležne organe, ulaže sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

(2) Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.



(1) U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika na prostoru definiranom u članu 1. stav (2) ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) dozvoljeni su isključivo konzervatorsko-restauratorski

radovi, redovno održavanje nacionalnog spomenika kao i radovi čiji je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

b) prilikom radova na konzervaciji i restauraciji nacionalnog spomenika obavezna je upotreba izvornih materijala i izvornih tehnika gradnje, u najvećoj mogućoj mjeri, uz stručni nadzor nadležne službe zaštite;

c) nije dozvoljeno izvođenje radova koji bi mogli ugroziti nacionalni spomenik, kao ni postavljanje privremenih objekata ili stalnih struktura čija svrha nije isključivo zaštita i prezentacija nacionalnog spomenika;

d) obavezna je izrada plana i programa održavanja nacionalnog spomenika;

e) preko mosta je dozvoljen isključivo pješački saobraćaj. (2) Utvrđuju se hitne mjere zaštite nacionalnog spomenika:

a) radovi čišćenja prostora nacionalnog spomenika od samoniklog rastinja i otpada;

b) izrada detaljnog arhitektonskog snimka postojećeg stanja nacionalnog spomenika kojim će se utvrditi stepen oštećenja;

c) izrada statičke analize konstruktivnih elemenata; d) izrada projekta restauracije i konzervacije na osnovi

projekta arhitektonskog snimka postojećeg stanja i statičke analize.


Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.


Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.


Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu, odnosno drugom nadležnom organu, radi upisa zabilježbe o proglašenju nacionalnog spomenika u zemljišne knjige.


Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).





Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 07.8-2.3-37/18-17 6. novembra 2018. godine



članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 36. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 6. studenoga 2018. godine, donijelo je

ODLUKU O PROGLAŠENJU POVIJESNOG PODRUČJA -

SREDNJOVJEKOVNE NEKROPOLE SA STEĆCIMA I STARI MUSLIMANSKI NIŠANI U NASELJU DRECELJ,

OPĆINA OLOVO, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE


(1) Povijesno područje - srednjovjekovne nekropole sa stećcima i stari muslimanski nišani u naselju Drecelj, općina Olovo, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čine: lokalitet Trlo - nekropola sa 5 stećaka, lokalitet Staro muslimansko groblje sa 4 nišana, lokalitet Mramorčić - nekropola sa 58 stećaka, lokalitet Mramor - nekropola sa 5 stećaka i lokalitet Donji Drecelj - nekropola sa 7 stećaka.

(3) Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata (Trlo) dio k.č. 264, k.o. Paklenik, što odgovara k.č. 548, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 271, (Staro muslimansko groblje) dio k.č. 264 i 272, k.o. Paklenik, što odgovara dijelu k.č. 566/1, 568, 569/1 i 570/1, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 79, (Mramorčić) dio k.č. 1105 i 1261, k.o. Paklenik, odgovaraju k.č. 402, k.o Drecelj, zk. uložak broj 271 i dijelu parcele k.č. 432, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 285, (Mramor) k.č. 1063, k.o. Paklenik, što odgovara dijelu k.č. 526, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 271, (Donji Drecelj) k.č. 1359, k.o. Paklenik, što odgovara k.č. 522, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 284, općina Olovo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

(4) Obuhvat nacionalnog spomenika je sljedeći: a) Lokalitet Trlo čini dio k.č. 264, k.o. Paklenik, koja je

određena koordinatama Y=6553511 X=4890417, Y=6553542 X=4890402, Y=6553522 X=4890367 i Y=6553491 X=4890383, sa površinom od 1.379 m2.

b) Lokalitet Staro muslimansko groblje čine dijelovi k.č. 264 i 272, k.o. Paklenik, koja je određena koordinatama Y=6554155 X=4890659, Y=6554222 X=4890633, Y=6554188 X=4890562 i Y=6554123 X=4890587, sa površinom od 5.560 m2.

c) Lokalitet Mramorčić počinje sa tromeđe k.č. 1105, 1261 i 1578, k.o. Paklenik, te ide sjeverno granicom k.č. 1105 i 1578 do točke čije su koordinate Y=6553153 X=4889967. Granična linija dalje ide pravolinijski preko točaka čije su koordinate Y=6553191 X=4889978 i Y=6553210 X=4889952 do tromeđe k.č. 1105, 1258 i 1259. Sa ove tromeđe linija


ide granicom k.č. 1105 i 1259 do tromeđe k.č. 1105, 1259 i 1261 i vraća se pravolinijski na polaznu točku u tromeđi k.č. 1105, 1261 i 1578, k.o. Paklenik. Na taj način je zatvoren obuhvat nacionalnog spomenika za lokalitet Mramorčić, sa površinom od 2.256 m2.

d) Lokalitet Mramor počinje sa tromeđe k.č. 1098, 1065 i 1063, k.o. Paklenik, te ide sjeveroistočno granicom k.č. 1063 sa k.č. 1065 i 1062 do točke čije su koordinate Y=6553048 X=4890022 i nastavlja pravolinijski na tromeđu k.č. 1063, 1578 i 1098. Sa ove točke granična linija ide granicom k.č. 1063 i 1098 i vraća se na polaznu točku u tromeđi k.č. 1098, 1065 i 106, k.o. Paklenik. Na taj način je zatvoren obuhvat nacionalnog spomenika za lokalitet Mramorčić, sa površinom od 2.850 m2.

e) Lokalitet Donji Drecelj počinje sa tromeđe k.č. 1359, 1358 (put) i 1098 (put), k.o. Paklenik, ide istočno granicom k.č. 1359 sa k.č. 1098 i 1358 i vraća se na polaznu točku u tromeđi k.č. 1359, 1358 i 1098, k.o. Paklenik. Na taj način je zatvoren obuhvat nacionalnog spomenika za lokalitet Donji Drecelj, sa površinom od 1.813 m2.

(5) Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, sukladno Zakonu o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika, uspostavljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

(6) Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu".


(1) Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju, restauraciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.



(1) S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru definiranom u članku 1. st. (3) i (4) ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) dopušteni su isključivo istraživački i konzervatorsko-

restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: mjerodavno ministarstvo) i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite nasljeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

b) dopušteno je obavljanje radova na infrastrukturi, uz odobrenje mjerodavnog ministarstva i stručno mišljenje mjerodavne službe zaštite;

c) radovi na uređenju lokaliteta i radovi na saniranju oštećenja dopušteni su isključivo uz prethodno izrađen plan sanacije, restauracije i konzervacije i odobrenja

mjerodavnog ministarstva i nadzor mjerodavne službe zaštite;

d) nije dopušteno pomjeranje nadgrobnika sa grobova na bilo koju drugu lokaciju;

e) dopušteno je čišćenje spomenika od lišaja i mahovine i skidanje patine sa kamena u slučaju da je ono neophodno za istraživanje epigrafskih ili dekorativnih elemenata spomenika, uz prethodno izrađen elaborat i odobrenje mjerodavnog ministarstva. Elaborat treba biti zasnovan na biološkim, kemijskim, fizičkim i drugim analizama za koje konzervator utvrdi da su neophodne, te sadržavati odgovarajuće konzervatorske mjere i procjenu utjecaja načina čišćenja na kamen;

f) područje predstavlja arheološki lokalitet, pa je prilikom obavljanja arheoloških istražnih radova obvezno osigurati prisustvo arheologa;

g) prostor spomenika bit će otvoren i dostupan javnosti, a može se rabiti u edukativne i kulturne svrhe;

h) obvezna je provedba mjera održavanja čistoće i komunalnog reda.

(2) Potrebno je posebice osigurati izradu Plana sanacije, restauracije, konzervacije i prezentacije nacionalnog spomenika, uključujući planove arheološkog istraživanja prostora nacionalnog spomenika, uređenja lokaliteta sa uklanjanjem samonikle vegetacije, te redovitog održavanja spomenika.

(3) U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika utvrđuje se zaštitni pojas: a) za lokalitet Trlo obuhvata dio k.č. 264, k.o. Paklenik,

što odgovara dijelovima k.č. 547, 548, 549 i 600/3, k.o. Drecelj i određen je koordinatama Y=6553506 X=4890431, Y=6553557 X=4890406, Y=6553528 X=4890353 i Y=6553477 X=4890380, sa površinom od 2.027 m2;

b) za lokalitet Donji Drecelj, Mramorčić i Mramor obuhvata dijelove k.č. 264, 1062, 1063, 1065, 1066, 1068, 1069, 1070, 1071, 1098, 1099, 1100, 1105, 1578, 1258, 1259, 1261, 1355, 1362, 1364, 1365 i 1366, te kompletne k.č. 1064, 1101, 1102, 1103, 1104, 1260, 1357, 1360 i 1361, k.o. Paklenik i određen je koordinatama Y=6552782 X=4889969, Y=6553005 X=4890052, Y=6553230 X=4890041, Y=6553273 X=4889899 i Y=6552884 X=4889856, sa površinom od 62.572 m2;

c) za lokalitet Staro muslimansko groblje obuhvata dijelove k.č. 264 i 272, k.o. Paklenik i određen je koordinatama Y=6554145 X=4890678, Y=6554245 X=4890642, Y=6554197 X=4890540 i Y=6554101 X=4890576, sa površinom od 6.092 m2.

(4) U zaštitnom pojasu iz stavka (3) ovoga članka utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) nije dopuštena eksploatacija kamena, lociranje

potencijalnih zagađivača okoline utvrđenih propisima, izgradnja industrijskih objekata i magistralne infrastrukture i svih objekata koji tijekom izgradnje ili tijekom eksploatacije mogu ugroziti nacionalni spomenik;

b) nije dopušteno izvođenje radova koji bi mogli utjecati na izmjenu područja i promjenu krajolika;

c) dopušteno je obavljanje radova na infrastrukturi uz prethodno pribavljeno odobrenje mjerodavnog ministarstva i stručno mišljenje mjerodavne službe zaštite;

d) prostor je potencijalno arheološko nalazište, te ukoliko se prilikom izvođenja radova naiđe na bilo kakve


arheološke nalaze, radove je potrebno obustaviti, dok se ne provedu arheološka istraživanja;

e) obvezna je provedba mjera održavanja čistoće i komunalnog reda.

Članak 4. (Mjere zaštite pokretne imovine)

(1) Svi pokretni nalazi, koji tijekom arheološkog istraživanja budu nađeni, bit će pohranjeni u najbližem muzeju koji ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete ili u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, obrađeni i prezentirani na odgovarajući način.

(2) Sav pokretni i nepokretni arheološki materijal koji bude nađen tijekom arheoloških istraživanja neophodno je stručno obraditi.

(3) Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja dužan je nakon izvršenih arheoloških radova podnijeti izvješće Povjerenstvu i instituciji koja je obavila istraživanja.

(4) Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja mora imati na raspolaganju sav pronađeni pokretni i nepokretni arheološki materijal dok traje istraživanje i dok ne završi izvješće, a najduže za razdoblje od tri godine.

(5) Paralelno s izvođenjem arheoloških istraživanja, neophodna je sukcesivna konzervacija nepokretnih nalaza na lokalitetu i konzervacija pokretnog arheološkog materijala i njegovo pohranjivanje u odgovarajuće prostore (depoe).

(6) Nakon dostavljanja izvješća o provedenom istraživanju, Povjerenstvo će utvrditi pokretne nalaze na koje će biti primjenjivane mjere zaštite koje Povjerenstvo utvrđuje.

(7) Iznošenje pokretnih nalaza iz stavka (1) ovoga članka iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno.

(8) Izuzetno od odredbe stavka (7) ovoga članka, ukoliko voditelj istraživanja utvrdi da je neophodna obrada nekog nalaza izvan zemlje, dokaze o tomu prezentirat će Povjerenstvu, koje može dopustiti privremeno iznošenje nalaza iz zemlje pod detaljno utvrđenim uvjetima njegovog iznošenja, postupanja s njime tijekom boravka izvan zemlje i njegovog povrata u Bosnu i Hercegovinu.

Članak 5. (Stavljanje van snage provedbenih spisa)

Stupanjem na snagu ove odluke, stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.


Svatko, a posebice mjerodavna tijela Federacije Bosne i Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.


Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu radi upisa zabilježbe u zemljišne knjige.


Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).





Ova odluka Povjerenstva donesena je u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 09-2.3-37/18-15 6. studenoga 2018. godine



ОДЛУКУ О ПРОГЛАШЕЊУ ИСТОРИЈСКОГ ПОДРУЧЈА -

СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ НЕКРОПОЛЕ СА СТЕЋЦИМА И СТАРИ МУСЛИМАНСКИ НИШАНИ У НАСЕЉУ ДРЕЦЕЉ, ОПШТИНА ОЛОВО, НАЦИОНАЛНИМ

СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


(1) Историјско подручје - средњовјековне некрополе са стећцима и стари муслимански нишани у насељу Дрецељ, општина Олово, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

(2) Национални споменик чине: локалитет Трло - некропола са 5 стећака, локалитет Старо муслиманско гробље са 4 нишана, локалитет Мраморчић - некропола са 58 стећака, локалитет Мрамор - некропола са 5 стећака и локалитет Доњи Дрецељ - некропола са 7 стећака.

(3) Национални споменик се налази на простору који обухвата (Трло) дио к.ч. 264, к.о. Пакленик, што одговара к.ч. 548, к.о. Дрецељ, зк. уложак број 271, (Старо муслиманско гробље) дио к.ч. 264 и 272, к.о. Пакленик, што одговара дијелу к.ч. 566/1, 568, 569/1 и 570/1, к.о. Дрецељ, зк. уложак број 79, (Мраморчић) дио к.ч. 1105 и 1261, к.о. Пакленик, одговарају к.ч. 402, к.о Дрецељ, зк. уложак број 271 и дијелу парцеле к.ч. 432, к.о. Дрецељ, зк. уложак број 285, (Мрамор) к.ч. 1063, к.о. Пакленик, што одговара дијелу к.ч. 526, к.о. Дрецељ, зк. уложак број 271, (Доњи Дрецељ) к.ч. 1359, к.о. Пакленик, што одговара к.ч. 522, к.о. Дрецељ, зк. уложак број 284, општина Олово, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

(4) Обухват националног споменика је сљедећи: а) Локалитет Трло чини дио к.ч. 264, к.о. Пакленик,

која је одређена координатама Y=6553511 X=4890417, Y=6553542 X=4890402, Y=6553522 X=4890367 и Y=6553491 X=4890383, са површином од 1.379 м2.

б) Локалитет Старо муслиманско гробље чине дијелови к.ч. 264 и 272, к.о. Пакленик, која је одређена координатама Y=6554155 X=4890659, Y=6554222 X=4890633, Y=6554188 X=4890562 и Y=6554123 X=4890587, са површином од 5.560 м2.

ц) Локалитет Мраморчић почиње са тромеђе к.ч. 1105, 1261 и 1578, к.о. Пакленик, те иде сјеверно границом к.ч. 1105 и 1578 до тачке чије су координате Y=6553153 X=4889967. Гранична


линија даље иде праволинијски преко тачака чије су координате Y=6553191 X=4889978 и Y=6553210 X=4889952 до тромеђе к.ч. 1105, 1258 и 1259. Са ове тромеђе линија иде границом к.ч. 1105 и 1259 до тромеђе к.ч. 1105, 1259 и 1261 и враћа се праволинијски на полазну тачку у тромеђи к.ч. 1105, 1261 и 1578, к.о. Пакленик. На тај начин је затворен обухват националног споменика за локалитет Мраморчић, са површином од 2.256 м2.

д) Локалитет Мрамор почиње са тромеђе к.ч. 1098, 1065 и 1063, к.о. Пакленик, те иде сјевероисточно границом к.ч. 1063 са к.ч. 1065 и 1062 до тачке чије су координате Y=6553048 X=4890022 и наставља праволинијски на тромеђу к.ч. 1063, 1578 и 1098. Са ове тачке гранична линија иде границом к.ч. 1063 и 1098 и враћа се на полазну тачку у тромеђи к.ч. 1098, 1065 и 106, к.о. Пакленик. На тај начин је затворен обухват националног споменика за локалитет Мраморчић, са површином од 2.850 м2.

е) Локалитет Доњи Дрецељ почиње са тромеђе к.ч. 1359, 1358 (пут) и 1098 (пут), к.о. Пакленик, иде источно границом к.ч. 1359 са к.ч. 1098 и 1358 и враћа се на полазну тачку у тромеђи к.ч. 1359, 1358 и 1098, к.о. Пакленик. На тај начин је затворен обухват националног споменика за локалитет Доњи Дрецељ, са површином од 1.813 м2.

(5) На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене овом одлуком, а у складу са Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика, успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

(6) У складу са Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од изузетног значаја за Босну и Херцеговину".

Члан 2. (Надлежност за безбједност мјера заштите)

(1) Федерација Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Федерација) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију, рестаурацију и презентацију националног споменика.

(2) Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.


(1) С циљем трајне заштите националног споменика, на простору дефинисаном у члану 1. ст. (3) и (4) ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите: a) дозвољени су искључиво истраживачки и

конзерваторско-рестаураторски радови, радови на текућем одржавању, укључујући и оне који имају за циљ презентацију споменика, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење у Федерацији Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу

Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

б) дозвољено је обављање радова на инфраструктури, уз одобрење надлежног министарства и стручно мишљење надлежне службе заштите;

ц) радови на уређењу локалитета и радови на санирању оштећења дозвољени су искључиво уз претходно израђен план санације, рестаурације и конзервације и одобрења надлежног министарства и надзор надлежне службе заштите;

д) није дозвољено помјерање надгробника са гробова на било коју другу локацију;

е) дозвољено је чишћење споменика од лишаја и маховине и скидање патине са камена у случају да је оно неопходно за истраживање епиграфских или декоративних елемената споменика, уз претходно израђен елаборат и одобрење надлежног министарства. Елаборат треба да буде заснован на биолошким, хемијским, физичким и другим анализама за које конзерватор утврди да су неопходне, те да садржава одговарајуће конзерваторске мјере и процјену утицаја начина чишћења на камен;

ф) подручје представља археолошки локалитет, па је приликом обављања археолошких истражних радова обавезно обезбиједити присуство археолога;

г) простор споменика биће отворен и доступан јавности, а може да се користи у едукативне и културне сврхе;

х) обавезно је спровођење мјера одржавања чистоће и комуналног реда.

(2) Потребно је посебно обезбиједити израду Плана санације, рестаурације, конзервације и презентације националног споменика, укључујући планове археолошког истраживања простора националног споменика, уређења локалитета са уклањањем самоникле вегетације, те редовног одржавања споменика.

(3) У циљу трајне заштите националног споменика утврђује се заштитни појас: a) за локалитет Трло обухвата дио к.ч. 264, к.о.

Пакленик, што одговара дијеловима к.ч. 547, 548, 549 и 600/3, к.о. Дрецељ и одређен је координатама Y=6553506 X=4890431, Y=6553557 X=4890406, Y=6553528 X=4890353 и Y=6553477 X=4890380, са површином од 2.027 м2;

б) за локалитет Доњи Дрецељ, Мраморчић и Мрамор обухвата дијелове к.ч. 264, 1062, 1063, 1065, 1066, 1068, 1069, 1070, 1071, 1098, 1099, 1100, 1105, 1578, 1258, 1259, 1261, 1355, 1362, 1364, 1365 и 1366, те комплетне к.ч. 1064, 1101, 1102, 1103, 1104, 1260, 1357, 1360 и 1361, к.о. Пакленик и одређен је координатама Y=6552782 X=4889969, Y=6553005 X=4890052, Y=6553230 X=4890041, Y=6553273 X=4889899 и Y=6552884 X=4889856, са површином од 62.572 м2;

ц) за локалитет Старо муслиманско гробље обухвата дијелове к.ч. 264 и 272, к.о. Пакленик и одређен је координатама Y=6554145 X=4890678, Y=6554245 X=4890642, Y=6554197 X=4890540 и Y=6554101 X=4890576, са површином од 6.092 м2.

(4) У заштитном појасу из става (3) овог члана утврђују се сљедеће мјере заштите: a) није дозвољена експлоатација камена, лоцирање

потенцијалних загађивача околине утврђених


прописима, изградња индустријских објеката и магистралне инфраструктуре и свих објеката који у току изградње или у току експлоатације могу да угрозе национални споменик;

б) није дозвољено извођење радова који би могли да утичу на измјену подручја и промјену крајолика;

ц) дозвољено је обављање радова на инфраструктури уз претходно прибављено одобрење надлежног министарства и стручно мишљење надлежне службе заштите;

д) простор је потенцијално археолошко налазиште, те уколико се приликом извођења радова наиђе на било какве археолошке налазе, радове је потребно обуставити, док се не проведу археолошка истраживања;

е) обавезно је спровођење мјера одржавања чистоће и комуналног реда.

Члан 4. (Мјере заштите покретне имовине)

(1) Сви покретни налази, који у току археолошког истраживања буду нађени, биће похрањени у најближем музеју који испуњава кадровске, материјалне и техничке услове или у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, обрађени и презентовани на одговарајући начин.

(2) Сав покретни и непокретни археолошки материјал који буде нађен у току археолошких истраживања неопходно је стручно обрадити.

(3) Археолог - водитељ археолошких истраживања дужан је да након извршених археолошких радова поднесе извјештај Комисији и институцији која је обавила истраживања.

(4) Археолог - водитељ археолошких истраживања мора да има на располагању сав пронађени покретни и непокретни археолошки материјал док траје истраживање и док не заврши извјештај, а најдуже за период од три године.

(5) Паралелно с извођењем археолошких истраживања, неопходна је сукцесивна конзервација непокретних налаза на локалитету и конзервација покретног археолошког материјала и његово похрањивање у одговарајуће просторе (депое).

(6) Након достављања извјештаја о проведеном истраживању, Комисија ће утврдити покретне налазе на које ће бити примјењиване мјере заштите које Комисија утврђује.

(7) Изношење покретних налаза из става (1) овог члана из Босне и Херцеговине није дозвољено.

(8) Изузетно од одредбе става (7) овог члана, уколико водитељ истраживања утврди да је неопходна обрада неког налаза ван земље, доказе о томе презентираће Комисији, која може да дозволи привремено изношење налаза из земље под детаљно утврђеним условима његовог изношења, поступања с њим у току боравка ван земље и његовог поврата у Босну и Херцеговину.


Ступањем на снагу ове одлуке, стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.


Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да

оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.


Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику БиХ" доставити надлежном општинском суду ради уписа забиљежбе у земљишне књиге.


Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).





Ова одлука Комисије донесена је у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 09-2.3-37/18-15 6. новембра 2018. године




ODLUKU O PROGLAŠENJU HISTORIJSKOG PODRUČJA -

SREDNJOVJEKOVNE NEKROPOLE SA STEĆCIMA I STARI MUSLIMANSKI NIŠANI U NASELJU DRECELJ,

OPĆINA OLOVO, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE


(1) Historijsko područje - srednjovjekovne nekropole sa stećcima i stari muslimanski nišani u naselju Drecelj, općina Olovo, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čine: lokalitet Trlo - nekropola sa 5 stećaka, lokalitet Staro muslimansko groblje sa 4 nišana, lokalitet Mramorčić - nekropola sa 58 stećaka, lokalitet Mramor - nekropola sa 5 stećaka i lokalitet Donji Drecelj - nekropola sa 7 stećaka.

(3) Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata (Trlo) dio k.č. 264, k.o. Paklenik, što odgovara k.č. 548, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 271, (Staro muslimansko groblje) dio k.č. 264 i 272, k.o. Paklenik, što odgovara dijelu k.č. 566/1, 568, 569/1 i 570/1, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 79, (Mramorčić) dio k.č. 1105 i 1261, k.o. Paklenik, odgovaraju k.č. 402, k.o Drecelj, zk. uložak broj 271 i dijelu parcele k.č. 432, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 285, (Mramor) k.č. 1063, k.o. Paklenik, što odgovara dijelu k.č. 526, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 271, (Donji Drecelj) k.č. 1359, k.o. Paklenik, što odgovara k.č. 522, k.o. Drecelj, zk. uložak broj 284, općina


Olovo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

(4) Obuhvat nacionalnog spomenika je sljedeći: a) Lokalitet Trlo čini dio k.č. 264, k.o. Paklenik, koja je

određena koordinatama Y=6553511 X=4890417, Y=6553542 X=4890402, Y=6553522 X=4890367 i Y=6553491 X=4890383, sa površinom od 1.379 m2.

b) Lokalitet Staro muslimansko groblje čine dijelovi k.č. 264 i 272, k.o. Paklenik, koja je određena koordinatama Y=6554155 X=4890659, Y=6554222 X=4890633, Y=6554188 X=4890562 i Y=6554123 X=4890587, sa površinom od 5.560 m2.

c) Lokalitet Mramorčić počinje sa tromeđe k.č. 1105, 1261 i 1578, k.o. Paklenik, te ide sjeverno granicom k.č. 1105 i 1578 do tačke čije su koordinate Y=6553153 X=4889967. Granična linija dalje ide pravolinijski preko tačaka čije su koordinate Y=6553191 X=4889978 i Y=6553210 X=4889952 do tromeđe k.č. 1105, 1258 i 1259. Sa ove tromeđe linija ide granicom k.č. 1105 i 1259 do tromeđe k.č. 1105, 1259 i 1261 i vraća se pravolinijski na polaznu tačku u tromeđi k.č. 1105, 1261 i 1578, k.o. Paklenik. Na taj način je zatvoren obuhvat nacionalnog spomenika za lokalitet Mramorčić, sa površinom od 2.256 m2.

d) Lokalitet Mramor počinje sa tromeđe k.č. 1098, 1065 i 1063, k.o. Paklenik, te ide sjeveroistočno granicom k.č. 1063 sa k.č. 1065 i 1062 do tačke čije su koordinate Y=6553048 X=4890022 i nastavlja pravolinijski na tromeđu k.č. 1063, 1578 i 1098. Sa ove tačke granična linija ide granicom k.č. 1063 i 1098 i vraća se na polaznu tačku u tromeđi k.č. 1098, 1065 i 106, k.o. Paklenik. Na taj način je zatvoren obuhvat nacionalnog spomenika za lokalitet Mramorčić, sa površinom od 2.850 m2.

e) Lokalitet Donji Drecelj počinje sa tromeđe k.č. 1359, 1358 (put) i 1098 (put), k.o. Paklenik, ide istočno granicom k.č. 1359 sa k.č. 1098 i 1358 i vraća se na polaznu tačku u tromeđi k.č. 1359, 1358 i 1098, k.o. Paklenik. Na taj način je zatvoren obuhvat nacionalnog spomenika za lokalitet Donji Drecelj, sa površinom od 1.813 m2.

(5) Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a u skladu sa Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika, uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

(6) U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od izuzetnog značaja za Bosnu i Hercegovinu".


(1) Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju, restauraciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

(2) Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacione table sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.


(1) S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru definiranom u članu 1. st. (3) i (4) ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) dozvoljeni su isključivo istraživački i konzervatorsko-

restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju, uključujući i one koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite);

b) dozvoljeno je obavljanje radova na infrastrukturi, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno mišljenje nadležne službe zaštite;

c) radovi na uređenju lokaliteta i radovi na saniranju oštećenja dozvoljeni su isključivo uz prethodno izrađen plan sanacije, restauracije i konzervacije i odobrenja nadležnog ministarstva i nadzor nadležne službe zaštite;

d) nije dozvoljeno pomjeranje nadgrobnika sa grobova na bilo koju drugu lokaciju;

e) dozvoljeno je čišćenje spomenika od lišaja i mahovine i skidanje patine sa kamena u slučaju da je ono neophodno za istraživanje epigrafskih ili dekorativnih elemenata spomenika, uz prethodno izrađen elaborat i odobrenje nadležnog ministarstva. Elaborat treba biti zasnovan na biološkim, hemijskim, fizičkim i drugim analizama za koje konzervator utvrdi da su neophodne, te sadržavati odgovarajuće konzervatorske mjere i procjenu utjecaja načina čišćenja na kamen;

f) područje predstavlja arheološki lokalitet, pa je prilikom obavljanja arheoloških istražnih radova obavezno osigurati prisustvo arheologa;

g) prostor spomenika bit će otvoren i dostupan javnosti, a može se koristiti u edukativne i kulturne svrhe;

h) obavezno je provođenje mjera održavanja čistoće i komunalnog reda.

(2) Potrebno je posebno osigurati izradu Plana sanacije, restauracije, konzervacije i prezentacije nacionalnog spomenika, uključujući planove arheološkog istraživanja prostora nacionalnog spomenika, uređenja lokaliteta sa uklanjanjem samonikle vegetacije, te redovnog održavanja spomenika.

(3) U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika utvrđuje se zaštitni pojas: a) za lokalitet Trlo obuhvata dio k.č. 264, k.o. Paklenik,

što odgovara dijelovima k.č. 547, 548, 549 i 600/3, k.o. Drecelj i određen je koordinatama Y=6553506 X=4890431, Y=6553557 X=4890406, Y=6553528 X=4890353 i Y=6553477 X=4890380, sa površinom od 2.027 m2;

b) za lokalitet Donji Drecelj, Mramorčić i Mramor obuhvata dijelove k.č. 264, 1062, 1063, 1065, 1066, 1068, 1069, 1070, 1071, 1098, 1099, 1100, 1105, 1578, 1258, 1259, 1261, 1355, 1362, 1364, 1365 i 1366, te kompletne k.č. 1064, 1101, 1102, 1103, 1104, 1260, 1357, 1360 i 1361, k.o. Paklenik i određen je koordinatama Y=6552782 X=4889969, Y=6553005 X=4890052, Y=6553230 X=4890041, Y=6553273 X=4889899 i Y=6552884 X=4889856, sa površinom od 62.572 m2;

c) za lokalitet Staro muslimansko groblje obuhvata dijelove k.č. 264 i 272, k.o. Paklenik i određen je


koordinatama Y=6554145 X=4890678, Y=6554245 X=4890642, Y=6554197 X=4890540 i Y=6554101 X=4890576, sa površinom od 6.092 m2.

(4) U zaštitnom pojasu iz stava (3) ovog člana utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: a) nije dozvoljena eksploatacija kamena, lociranje

potencijalnih zagađivača okoline utvrđenih propisima, izgradnja industrijskih objekata i magistralne infrastrukture i svih objekata koji u toku izgradnje ili u toku eksploatacije mogu ugroziti nacionalni spomenik;

b) nije dozvoljeno izvođenje radova koji bi mogli utjecati na izmjenu područja i promjenu krajolika;

c) dozvoljeno je obavljanje radova na infrastrukturi uz prethodno pribavljeno odobrenje nadležnog ministarstva i stručno mišljenje nadležne službe zaštite;

d) prostor je potencijalno arheološko nalazište, te ukoliko se prilikom izvođenja radova naiđe na bilo kakve arheološke nalaze, radove je potrebno obustaviti, dok se ne provedu arheološka istraživanja;

e) obavezno je provođenje mjera održavanja čistoće i komunalnog reda.

Član 4. (Mjere zaštite pokretne imovine)

(1) Svi pokretni nalazi, koji u toku arheološkog istraživanja budu nađeni, bit će pohranjeni u najbližem muzeju koji ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete ili u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, obrađeni i prezentirani na odgovarajući način.

(2) Sav pokretni i nepokretni arheološki materijal koji bude nađen u toku arheoloških istraživanja neophodno je stručno obraditi.

(3) Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja dužan je nakon izvršenih arheoloških radova podnijeti izvještaj Komisiji i instituciji koja je obavila istraživanja.

(4) Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja mora imati na raspolaganju sav pronađeni pokretni i nepokretni arheološki materijal dok traje istraživanje i dok ne završi izvještaj, a najduže za period od tri godine.

(5) Paralelno s izvođenjem arheoloških istraživanja, neophodna je sukcesivna konzervacija nepokretnih nalaza na lokalitetu i konzervacija pokretnog arheološkog materijala i njegovo pohranjivanje u odgovarajuće prostore (depoe).

(6) Nakon dostavljanja izvještaja o provedenom istraživanju, Komisija će utvrditi pokretne nalaze na koje će biti primjenjivane mjere zaštite koje Komisija utvrđuje.

(7) Iznošenje pokretnih nalaza iz stava (1) ovog člana iz Bosne i Hercegovine nije dozvoljeno.

(8) Izuzetno od odredbe stava (7) ovog člana, ukoliko voditelj istraživanja utvrdi da je neophodna obrada nekog nalaza van zemlje, dokaze o tome prezentirat će Komisiji, koja može dozvoliti privremeno iznošenje nalaza iz zemlje pod detaljno utvrđenim uvjetima njegovog iznošenja, postupanja s njim u toku boravka van zemlje i njegovog povrata u Bosnu i Hercegovinu.


Stupanjem na snagu ove odluke, stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.


Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.


Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu radi upisa zabilježbe u zemljišne knjige.


Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).





Ova odluka Komisije donesena je u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 09-2.3-37/18-15 6. novembra 2018. godine


KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

1118 Na temelju članka 25. stavak (1) točka e), članka 42. stavak

(2), u vezi sa člancima 12. i 14. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), rješavajući po Prijavi koncentracije gospodarskog subjekta INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb, ul. Avenija Većeslava Holjevca 10, 10020 Zagreb, Republika Hrvatska podnesene putem Seada Miljkovića, odvjetnika iz Sarajeva, ul. Vrazova 8, 71 000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina, zaprimljena dana 3.7.2018. godine, pod brojem UP 02-26-1-018-1/18, Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na 37. (tridesetsedmoj) sjednici održanoj dana 18.9.2018. godine, donijelo je

ZAKLJUČAK 1. Odbacuje se Prijava koncentracije gospodarskog subjekta

INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb, radi nepostojanja obveze prijave koncentracije u smislu članka 14. stavak (1) Zakona o konkurenciji.

2. Ovaj Zaključak bit će objavljen u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće je dana 3.7.2018. godine pod brojem: UP 02-26-1-018-1/18 zaprimilo Prijavu koncentracije gospodarskog subjekta INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb, ul. Avenija Većeslava Holjevca 10, 10020 Zagreb, Republika Hrvatska (u daljem tekstu: Podnositelj prijave ili INA), podnesene putem Seada Miljkovića, odvjetnika iz Sarajeva ul. Vrazova 8, 71 000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina, koja se tiče Ugovora o kupoprodaji udjela kojim INA namjerava steći (...)** 1% udjela u gospodarskom društvu ENI Croatia B.V. Amsterdam, Strawinskylaan 1727, 1077 Amsterdam, Holandija (u daljem tekstu: ENI ili Ciljno društvo) koje je u vlasništvu društva ENI International B.V.

1 (...)**Podatci predstavljaju poslovnu tajnu


Uvidom u podnesenu Prijavu, utvređeno je da ista nije kompletna, pa je Konkurencijsko vijeće uputilo Podnositelju prijave zahtjev za dopunu prijave dana 30.7.2018. godine aktom broj UP 02-26-1-018-2/18, dana 27.8.2018. godine aktom broj UP 02-26-1-018-4/18. Podnositelj prijave je Prijavu koncentracije dopunio dana 14.8.2018. godine podneskom broj UP 02-26-1-018-3/18, dana 31.8.2018. godine podneskom broj UP 02-26-1-018-8/18 i dana 10.9.2018. godine podneskom broj UP 02-26-1- 018-9/18.

Po prijemu dokumentacije Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da je Prijava kompletna i izdalo Potvrdu o prijemu kompletne i uredne Prijave, sukladno članku 30. stavak (3) Zakona o konkurenciji (u daljem tekstu: Zakon), dana 17.9.2018. godine, pod brojem: UP 02-26-1-018-13/18.

Prijava je podnesena, u smislu članka 16. stavak (1) Zakona. Podnositelji prijave predmetnu koncentraciju namjeravaju

prijaviti nadležnim tijelima za ocjenu koncentracije u Srbiji i Crnoj Gori.

Uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrđeno je slijedeće:

1. Sudionici koncentracije

Sudionici predmetne koncentracije su gospodarski subjekti INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb Avenija Većeslava Holjevca 10, 10020 Zagreb, Republika Hrvatska i ENI Croatia B.V. Amsterdam, Strawinskylaan 1727, 1077 Amsterdam, Holandija.

1.1. Gospodarski subjekt INA

Gospodarski subjekt INA je dioničarsko društvo registrirano pod poslovnim imenom INA- INDUSTRIJA NAFTE d.d., u registru poslovnih subjekata kod nadležnog trgovačkog suda u Zagrebu pod matičnim brojem subjekta 080000604. Vlasnici dionica gospodarskog subjekta INA su Republika Hrvatska sa 44,8% dionica, MOL sa 49,1% dionica i privatni i institucionalni investitori sa 6,1% dionica.

Pretežita djelatnost gospodarskog subjekta INA je istraživanje i proizvodnja nafte i gasa u Hrvatskoj i inozemstvu, prerada nafte i proizvodnja derivata u rafinerijama u Rijeci i Sisku (proizvodnja goriva) te u Zagrebu (proizvodnja maziva), maloprodaja derivata i drugih roba putem maloprodajne mreže, trgovina sirovom naftom i naftnim derivatima, i dobavljanje i prodaja prirodnog plina.

1.1.1. Povezana društva gospodarskog subjekta INA

Gospodarski subjekat INA na području Bosne i Hercegovine ima šest povezanih gospodarskih subjekata i to:

- "HOLDINA" Društvo sa ograničenom odgovornošću za posredništvo, vanjsku i unutrašnju trgovinu krutim, tekućim i plinovitim gorivima Sarajevo je registriran u Općinskom sudu u Sarajevu pod matičnim brojem subjekta 65-01-0857-08, INA - Industrija nafte d.d. sa 100% vlasničkog udjela;

- INA BL d.o.o. Banja Luka, ul. Ivana Franje Jukića 2, upisan u registar poslovnih subjekata u Okružnom sudu u Banja Luci pod matičnim brojem subjekta 1-17058-00, 100% vlaništvo INA-Industrija nafte d.d;

- TGA d.d. Stolac, ul. Mihajla Viševića bb, Stolac, upisan u registar poslovnih subjekata kod Općinskog suda u Mostaru, pod brojem 1-595;

- Crosco International d.o.o. za naftne i geo servise Tuzla, upisan u registar poslovnih subjekata kod Općinskog suda u Tuzli pod brojem: 1-14211, 100% vlasništvo CROSCO, naftni servis d.o.o. Zagreb;

- ENERGOPETROL d.d. Sarajevo, ul. Maršala Tita 36, Sarajevo, upisan u registar poslovnih subjekata u Općinskom sudu Sarajevo pod brojem 65-02-0001-12, 88,65% vlasništvo INA- Industrija nafte d.d. Zagreb,

Vlada Federacije BiH 7,6% dionica i 3,75 ostali dioničari;

- INA BH d.d. Sarajevo, ul. Azize Šaćirbegović 4, Sarajevo, upisan u registar poslovnih subjekata u Općinskom sudu Sarajevo, pod brojem 65-02-0003-13, u 100% vlasništvu INA - Industrija nafte d.d. Zagreb.

1.2. Gospodarski subjekt ENI (ciljno društvo)

Gospodarski subjekt ENI Croatia B.V. je privatno društvo sa ograničenom odgovornošću, organizovano sukladno zakonima Holandije sa sjedištem na adresi Strawinskylaan 1727, 1077 XX Amsterdam, registrirano kod nadležnog trgovačkog registra (Handelsregister) pod brojem 000016753097. Utemeljitelj i vlasnik gospodarskog subjeta ENI je ENI International B.V. sa 100% vlasničkog udjela. Osnovni predmet poslovanja gospodarskog subjekta ENI je finansijski holding i sporedne djelatnosti u vezi sa proizvodnjom goriva i prirodnog plina.

ENI CROATIA B.V. - Hrvatska podružnica, Heinzelova 70, 10020 Zagreb registriran kod Trgovačkog suda u Zagrebu pod matičnim brojem subjekta 080160632, sa pretežitom registriranom djelatnošću vađenje sirove nafte i zemnog plina; uslužne djelatnosti sa vađenjem nafte i gasa, osim istraživanja; pokusno bušenje i sondiranje terena za gradnju; cjevovodni transport; i arhitektonske djelatnosti i inžinjerstvo te sa njima povezano tehničko savjetovanje je filijala gospodarskog subjekta ENI u Hrvatskoj.

Ciljno društvo nema povezanih gospodarskih subjekta u Bosni i Hercegovini.

Gospodarski subjekat Eni je dio ENI Grupacije. ENI grupacija ostvaruje prihode u Bosni i Hercegovini izravnom prodajom petrohemijskih i naftnih proizvoda, putem svojih povezanih društava koja nisu registrirana u Bosni i Hercegovini i to: "Dunastyr Polystyrene Manufacturing Co Ltd" Budimpešta, Mađarska; "Versalis International SA" Brisel, Belgija, "Versalis S.p.A." Milano, Italija i društva Eni S.p.A. Rim, Italija.

2. Pravni temelj i oblik koncentracije

Pravni temelj predmetne koncentracije je Ugovor o kupoprodaji udjela potpisan 20.6.2018. godine (...)**

Slijedom navedenog, pravni oblik predmetne koncentracije će biti stjecanje kontrole jednog gospodarskog subjekta nad drugim gospodarskim subjektom u smislu članka 12. stavak (1) točka b) Zakona.

3. Pravni okvir ocjene koncentracije/tranzakcije

Konkurencijsko vijeće je u provedbi postupka ocjene dopuštenosti predmetne koncentracije primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), te Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterijima za ocjenu koncentracije gospodarskih subjekata ("Službeni glasnik BiH", broj 34/10).

4. Mjerodavno tržište koncentracije

Mjerodavno tržište koncentracije, u smislu članka 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, čini tržište određenih proizvoda/usluga koje su predmet obavljanja djelatnosti na određenom zemljopisnom tržištu.

Prema odredbi članka 4. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta u proizvodnom smislu, mjerodavno tržište obuhvata sve proizvode i/ili usluge koje potrošači i/ili korisnici smatraju međusobno zamjenjivim, pod prihvatljivim uvjetima, imajući u vidu posebno njihove bitne značajke, kvalitetu, uobičajenu namjenu, način uporabe, uvjete prodaje i cijene.

Prema članku 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, mjerodavno tržište u zemljopisnom smislu obuhvata cjelokupnu ili dio teritorije Bosne i Hercegovine na kojem gospodarski subjekt djeluje u prodaji i/ili kupovini mjerodavnog proizvoda


podjednakim ili dovoljno ujednačenim uvjetima i koji to tržište bitno razlikuje od uvjeta tržišnog natjecanja na susjednim zemljopisnim tržištima.

Gospodarski subjekat INA (...)** Prema Podnositelju prijave, kao mjerodavno tržište

proizvoda se definira tržište eksploatiranja odnosno proizvodnje (ekstrakcije) prirodnog plina.

Podnositelj prijave navodi da u smislu Zakona o konkurenciji, na mjerodavnom zemljopisnom tržištu Bosne i Hercegovine ne dolazi do koncentracije jer sudionici koncentracije ne djeluju na mjerodavnom tržištu proizvoda i usluga u Bosni i Hercegovini.

Nadalje se u Prijavi navodi da je Europska komisija u pogledu identifikacije zemljopisnog tržišta, navela daje tržište proizvodnje prirodnog plina, po svom obujmu ograničeno na nacionalno tržište. Ovo ograničenje je prije svega posljedica teritorijalne ograničenosti koncesija i licenci za obavljanje ove djelatnosti kao i postojanje nacionalnih regulatornih tijela koja su nadležna za izdavanje licenci i superviziju poslovanja društava koja se bave ovakvom djelatnošću. Navedeno se primjenjuje i relevantno je za BiH tržište. U BiH je navedeno pitanje regulirano na razini BiH entiteta, odnosno Federacije i Republike Srspke. Zakon o istraživanju i eksploataciji nafte i plina u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 77/13) i Zakonom o plinu ("Službene novine Republike Srpske", broj 22/18) propisuje posebne uvjete za obavljanje predmetne djelatnosti i licence nadležnih organa.

Konkurencijsko vijeće se radi utvrđivanja stanja i analize tržišta predmetne koncentracije, obratilo Finansijsko-Informatičkoj Agenciji FBiH i Agenciji za posredničko, informatičke i financijske usluge Republike Srpske sa zahtjevom za dostavljanje relevantnih podataka, kojim je između ostalog traženo i da se dostave podaci o tržištu eksploatacije, proizvodnje (ekstrakcije) prirodnog plina i gospodarskim subjektima koji na tom tržištu sudjeluju.

Agenciji za posredničko, informatičke i financijske usluge Republike Srpske, je dana 30.8.2018. godine putem maila dostavili tražene podatke, u kojem je navedeno da ne postoje subjekti koji su predali financijska izvješća za 2017. godinu, a da se bave eksploatacijom prirodnog plina (šifra djelatnosti 06.20).

Financijsko-Informatičkoj Agenciji FBiH je dana 12.9.2018. godine, putem maila odgovorila da za šifru djelatnosti 06.20 - "Vađenje prirodnog plina" u Registru financijskih izvještaja ne postoji evidentirano niti jedna pravna osoba.

Sukladno navedenom, u Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine ne postoje gospodarski subjekti koji se bave eksploatacijom prirodnog plina, te samim tim predmetno tržište ne postoji u Bosni i Hercegovini.

5. Ocjena koncentracije

Obveza prijave koncentracije gospodarskih subjekata, u smislu članka 14. stavak (1) točke a) i b) Zakona, postoji ako ukupni godišnji prihodi sudionika koncentracije ostvareni prodajom roba i/ili usluga na svjetskom tržištu iznose 100.000.000,00 KM, po završnom računu u godini koja je prethodila predmetnoj koncentraciji, i da ukupan prihod svakog od najmanje dva gospodarska subjekta sudionika koncentracije ostvaren prodajom roba i/ili usluga na tržištu Bosne i Hercegovine iznosi najmanje 8.000.000,00 KM, ili ako je zajednički tržišni udjel sudionika koncentracije na mjerodavnom tržištu veći od 40,0%.

Sukladno članku 14. Zakona, navedeni su podaci iz Prijave radi utvrđivanja postojanja uvjeta za obvezu prijave koncentracije, a vezano za ukupan godišnji prihod sudionika koncentracije u godini koja je prethodila koncentraciji. (Tablica br. l)

Tablica br. l Gospodarski subjekti INA ENI ENI grupacija

Svijet (...)** KM (...)** KM (...)** KM BiH (...)** KM - (...)** KM

Izvor: podaci iz Prijave

Prema podacima iz Prijave (Tablica 1.) sudionici koncentracije nisu ispunili uvjet ukupnog godišnjeg prihoda i uvjet zajedničkog tržišnog učešća na mjerodavnom tržištu u smislu članka 14. stavak (1) Zakona.

Na temelju naprijed navedenog, utvrđeno je da Podnositelj prijave nije bio obvezan podnijeti Prijavu koncentracije u smislu članka 14. Zakona, te je odlučeno kao u izreci ovog Zaključka.

6. Administrativna pristojba

Podnositelj prijave na ovaj Zaključak, sukladno članku 2. Tarifni broj 108. točka c) Odluke o visini administrativnih pristojbi u svezi sa procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu pristojbu u ukupnom iznosu od 1.000,00 KM u korist Proračuna institucija Bosne i Hercegovine.

7. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Zaključka nije dozvoljena žalba. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijama, odnosno objave ovog Zaključka.

Broj UP 02-26-1-018-17/18 18. rujna 2018. godine

SarajevoPredsjednica

Adisa Begić, v. r.

На основу члана 25. став (1) тачка е), члана 42. став (2),

у вези са члановима 12. и 14. Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), рјешавајући по Пријави концентрације привредног субјекта ИНА-ИНДУСТРИЈА НАФТЕ д.д. Загреб, ул. Авенија Већеслава Хољевца 10, 10020 Загреб, Република Хрватска поднесене путем Сеада Миљковића, адвоката из Сарајева, ул. Вразова 8, 71 000 Сарајево, Босна и Херцеговина, запримљена дана 03.07.2018. године, под бројем УП 02-26-1-018-1/18, Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине, на 37. (тридесетседмој) сједници одржаној дана 18.09.2018. године, донио је

ЗАКЉУЧАК 1. Одбацује се Пријава концентрације привредног субјекта

ИНА-ИНДУСТРИЈА НАФТЕ д.д. Загреб, ради непостојања обавезе пријаве концентрације у смислу члана 14. став (1) Закона о конкуренцији.

2. Овај Закључак биће објављен у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласилима ентитета и Брчко дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење

Конкуренцијски савјет је дана 03.07.2018. године под бројем УП 02-26-1-018-1/18 запримио Пријаву концентрације, привредног субјекта ИНА-ИНДУСТРИЈА НАФТЕ д.д. Загреб, ул. Авенија Већеслава Хољевца 10, 10020 Загреб, Република Хрватска (у даљем тексту: Подносилац пријаве или ИНА), поднесене путем Сеада Миљковића, адвоката из Сарајева ул. Вразова 8, 71 000 Сарајево, Босна и Херцеговина, која се тиче Уговора о купопродаји удјела којим ИНА намјерава стећи (...)** 1% удјела у привредном друштву ЕНИ Цроатиа Б.В. Амстердам, Strawinskylaan 1727, 1077 Амстердам, Холандија (у даљем тексту: ЕНИ или Циљно

1 (...)**Подаци представљају пословну тајну


друштво) које је у власништву друштва ЕНИ Интернатионал Б.В.

Увидом у поднесену Пријаву, утвређено је да иста није комплетна, па је Конкуренцијски савјет упутио Подносиоцу пријаве захтјев за допуну пријаве дана 30.07.2018. године актом број УП 02-26-1-018-2/18, дана 27.08.2018. године актом број УП 02-26-1-018-4/18. Подносилац пријаве је Пријаву концентрације допунио дана 14.08.2018. године поднеском број УП 02-26-1- 018-3/18, дана 31.08.2018. године поднеском број УП 02-26-1-018-8/18 и дана 10.09.2018. године поднеском број УП 02-26-1-018-9/18.

По пријему документације Конкуренцијски савјет је утврдио да је Пријава комплетна и издао Потврду о пријему комплетне и уредне Пријаве, у складу са чланом 30. став (3) Закона о конкуренцији (у даљем тексту: Закон), дана 17.09.2018. године, под бројем: УП 02-26-1-018-13/18.

Пријаваје поднесена, у смислу члана 16. став (1) Закона. Подносиоци пријаве предметну концентрацију

намјерава пријавити надлежним тијелима за оцјену концентрације у Србији и Црној Гори.

Увидом у достављену документацију утврђено је слиједеће:

1. Учесници концентрације

Учесници предметне концентрације су привредни субјекти ИНА-ИНДУСТРИЈА НАФТЕ д.д. Загреб Авенија Већеслава Хољевца 10, 10020 Загреб, Република Хрватска и ЕNI Croatia B.V. Амстердам, Strawinskylaan 1727, 1077 Амстердам, Холандија.

1.1. Привредни субјект ИНА

Привредни субјект ИНА је акционарско друштво регистровано под пословним именом ИНА - ИНДУСТРИЈА НАФТЕ д.д., у регистру пословних субјеката код надлежног трговачког суда у Загребу под матичним бројем субјекта 080000604. Власници дионица привредног субјекта ИНА су Република Хрватска са 44,8% акција, МОЛ са 49,1% акција и приватни и институционални инвеститори са 6,1% акција.

Претежна дјелатност привредног субјекта ИНА је истраживање и производња нафте и плина у Хрватској и иностранству, прерада нафте и производња деривата у рафинеријама у Ријеци и Сиску (производња горива) те у Загребу (производња мазива), малопродаја деривата и других роба путем малопродајне мреже, трговина сировом нафтом и нафтним дериватима, и добављање и продаја природног плина.

1.1.1. Повезана друштва привредног субјекта ИНА

Привредни субјекат ИНА на подручју Босне и Херцеговине има шест повезаних привредних субјеката и то:

- "ХОЛДИНА" Друштво са ограниченом одговорношћу за посредништво, вањску и унутрашњу трговину крутим, текућим и плиновитим горивима Сарајево је регистрован у Општинском суду у Сарајево под матичним бројем субјекта 65-01-0857-08, ИНА - Индустрија нафте д.д. са 100% власничког удјела;

- ИНА БЛ д.о.о. Бања Лука, ул. Ивана Фрање Јукића 2, уписан у регистар пословних субјекaта у Окружном суду у Бања Луци под матичним бројем субјекта 1-17058-00, 100% влаништво ИНА - Индустрија нафте д.д;

- ТГА д.д. Столац, ул. Михајла Вишевића бб, Столац, уписан у регистар пословних субјеката код Општинског суда у Мостару, под бројем 1-595;

- Цросцо Интернатионал д.о.о. за нафтне и гео сервисе Тузла, уписан у регистар пословних

субјеката код Општинског суда у Тузли под бројем: 1-14211, 100% власништво ЦРОСЦО, нафтни сервис д.о.о. Загреб;

- ЕНЕРГОПЕТРОЛ д.д. Сарајево, ул. Маршала Тита 36, Сарајево, уписан у регистар пословних субјеката у Општинског суда Сарајево под бројем 65-02-0001-12, 88,65% власништво ИНА - Индустрија нафте д.д. Загреб, Влада Федерације БиХ 7,6% акција и 3,75 остали акционари;

- ИНА БХ д.д. Сарајево, ул. Азизе Шаћирбеговић 4, Сарајево, уписан у регистар пословних субјеката у Општинском суду Сарајево, под бројем 65-02-0003-13, у 100% власништву ИНА - Индустрија нафте д.д. Загреб.

1.2. Привредни субјект ЕНИ (циљно друштво)

Привредни субјект ЕНИ Цроатиа Б.В. је приватно друштво са ограниченом одговорношћу, организовано у складу са законима Холандије сједиштем на адреси Strawinskylaan 1727, 1077 XX Амстердам, регистровано код надлежног трговачког регистра (Handelsregister) под бројем 000016753097. Оснивач и власник привредног субјета ЕНИ је ENI International B.V. са 100% власничког удјела. Основни предмет пословања привредног субјекта ЕНИ је финансијски холдинг и споредне дјелатности у вези са производњом горива и природног гаса.

ENI CROATIA B.V. - Хрватска подружница, Хеинзелова 70, 10020 Загреб регистрован код Трговачког суда у Загребу под матичним бројем субјекта 080160632, са претежном регистрованом дјелатношћу вађење сирове нафте и земног гаса; услужне дјелатности са вађењем нафте и гаса, осим истраживања; покусно бушење и сондирање терена за градњу; цјевоводни транспорт; и архитектонске дјелатности и инжињерство те са њима повезано техничко савјетовање је филијала привредног субјекта ЕНИ у Хрватској.

Циљно друштво нема повезаних привредних субјекта у Босни и Херцеговини.

Привредни субјекат Ени је дио ЕНИ Групације. ЕНИ групација остварује приходе у Босни и Херцеговини директном продајом петрохемијских и нафтних производа, путем својих повезаних друштава која нису регистрована у Босни и Херцеговини и то: "Dunastyr Polystyrene Manufacturing Co Ltd" Будимпешта, Мађарска, "Versalis International SA" Брисел, Белгија, "Versalis S.p.A." Милано, Италија и друштва Eni S.p.A. Рим, Италија.

2. Правни основ и облик концентрације

Правни основ предметне концентрације је Уговор о купопродаји удјела потписан 20.06.2018. године (...)**

Слиједом наведеног, правни облик предметне концентрације ће бити стицање контроле једног привредног субјекта над другим привредним субјектом у смислу члана 12. став (1) тачка б) Закона.

3. Правни оквир оцјене концентрације/трансакције

Конкуренцијски савјет је у провођењу поступка оцјене допуштености предметне концентрације примијенио одредбе Закона, Одлуке о утврђивању релевантног тржишта ("Службени гласник БиХ", бр. 18/06 и 34/10), те Одлуке о начину подношења пријаве и критеријумима за оцјену концентрације привредних субјеката ("Службени гласник БиХ", број 34/10).

4. Релевантно тржиште концентрације

Релевантно тржиште концентрације, у смислу члана 3. Закона, те чл. 4. и 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, чини тржиште одређених производа/услуга које су


предмет обављања дјелатности на одређеном географском тржишту.

Према одредби члана 4. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта у производном смислу, релевантно тржиште обухвата све производе и/или услуге које потрошачи и/или корисници сматрају међусобно замјењивим, под прихватљивим условима, имајући у виду посебно њихове битне карактеристике, квалитет, уобичајену намјену, начин употребе, услове продаје и цијене.

Према члану 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, релевантно тржиште у географском смислу обухвата цјелокупну или дио територије Босне и Херцеговине на којем привредни субјект дјелује у продаји и/или куповини релевантног производа под једнаким или довољно уједначеним условима и који то тржиште битно разликује од услова тржишне конкуренције на сусједним географским тржиштима.

Привредни субјекат ИНА (...)** Према Подносиоцу пријаве, као релевантно тржиште

производа се дефинише тржиште ексилоатацијс односно производње (екстракције) природног гаса.

Подносилаца пријаве наводи да у смислу Закона о конкуренцији, на релевантном географском тржишту Босне и Херцеговине не долази до концентрације јер учесници концентрације не дјелују на релевантном тржишту производа и услуга у Босни и Херцеговини.

Надаље се у Пријави наводи да је Европска комисија у погледу идентификације географског тржишта, навела да је тржиште производње природног гаса, по свом обиму ограничено на национално тржиште. Ово ограничење је прије свега посљедица територијалне ограничености концесија и лиценци за обављање ове дјелатности као и постојање националних регулаторних тијела која су надлежна за издавање лиценци и супервизију пословања друштава која се баве оваквом дјелатношћу. Наведено се примјењује и релевантно је за БиХ тржиште. У БиХ је наведено питање регулисано на нивоу БиХ ентитета, односно Федерације и Републике Српске. Закон о истраживању и експлоатацији нафте и плина у Федерацији Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", број 77/13) и Законом о гасу ("Службене новине Републике Српске", број 22/18) прописује посебне услове за обављање предметне дјелатности и лиценце надлежних органа.

Конкуренцијски савјет се ради утврђивања стања и анализе тржишта предметне концентрације, обратио Финансијско-Информатичкој Агенцији ФБиХ и Агенцији за посредничко, информатичке и финансијске услуге Републике Српске са захтјевом за достављање релевантних података, којим је између осталог тражено и да се доставе податци о тржишту експлоатације, производње (екстракције) природног гаса и привредним субјектима који на том тржишту учествују.

Агенцији за посредничко, информатичке и финансијске услуге Републике Српске, је дана 30.08.2018. године путем маила доставили тражене податке, у којем је наведено да не постоје субјекти који су предали финансијске извјештаје за 2017. годину, а да се баве експлоатацијом природног гаса (шифра дјелатности 06.20).

Финансијско-Информатичкој Агенцији ФБиХ је дана 12.09.2018. године, путем маила одговорила да за шифру дјелатности 06.20 - "Вађење природног плина" у Регистру финансијских извјештаја не постоји евидентирано нити једно правно лице.

У складу са наведеним, у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине не постоје привредни

субјекти који се баве експлотацијом природног гаса, те самим тим предметно тржиште не постоји у Босни и Херцеговини.

5. Оцјена концентрације

Обавеза пријаве концентрације привредних субјеката, у смислу члана 14. став (1) тачке а) и б) Закона, постоји ако укупни годишњи приходи учесника концентрације остварени продајом роба и/или услуга на свјетском тржишту износе 100.000.000,00 КМ, по завршном рачуну у години која је претходила предметној концентрацији, и да укупан приход сваког од најмање два привредна субјекта учесника концентрације остварен продајом роба и/или услуга на тржишту Босне и Херцеговине износи најмање 8.000.000,00 КМ, или ако је заједнички тржишни удјел учесника концентрације на релевантном тржишту већи од 40,0%.

У складу са чланом 14. Закона, наведени су подаци из Пријаве ради утврђивања постојања услова за обавезу пријаве концентрације, а везано за укупан годишњи приход учесника концентрације у години којаје претходила концентрацији. (Табела бр.1)

Табела бр.1 Привредни субјекти ИНА ЕНИ ЕНИ групација

Свијет (...)** КМ (...)** КМ (...)** КМ БиХ (...)** КМ - (...)** КМ

Извор: подаци из Пријаве

Према подацима из Пријаве (Табела 1.) учесници концентрације нису испунили услов укупног годишњег прихода и услов заједничког тржишног учешћа на релевантном тржишту у смислу члана 14. став (1) Закона.

На основу напријед наведеног, утврђено је да Подносилац пријаве није био обавезан поднијети Пријаву концентрације у смислу члана 14. Закона, те је одлучено као у диспозитиву овог Закључка.

6. Адмннистративна такса

Подносилац пријаве на овај Закључак, у складу са чланом 2. Тарифни број 108. тачка ц) Одлуке о висини административних такси у вези са процесним радњама пред Конкуренцијским савјетом ("Службени гласник БиХ", бр. 30/06 и 18/11) је дужан платити административну таксу у укупном износу од 1.000,00 КМ у корист Буџета институција Босне и Херцеговине.

7. Поука о правном лијеку

Против овог Закључка није дозвољена жалба. Незадовољна страна може покренути управни спор пред

судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема, односно објаве овог Закључка.

Број УП 02-26-1-018-17/18 18. септембра 2018. године

СарајевоПредсједница

Адиса Бегић, с. р.

Na osnovu člana 25. stav (1) tačka e), člana 42. stav (2), u

vezi sa članovima 12. i 14. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), rješavajući po Prijavi koncentracije privrednog subjekta INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb, ul. Avenija Većeslava Holjevca 10, 10020 Zagreb, Republika Hrvatska podnesene putem Seada Miljkovića, advokata iz Sarajeva, ul. Vrazova 8, 71 000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina, zaprimljena dana 03.07.2018. godine, pod brojem UP 02-26-1-018-1/18, Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na 37. (tridesetsedmoj) sjednici održanoj dana 18.09.2018. godine, donijelo je


ZAKLJUČAK 1. Odbacuje se Prijava koncentracije privrednog subjekta INA-

INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb, radi nepostojanja obaveze prijave koncentracije u smislu člana 14. stav (1) Zakona o konkurenciji.

2. Ovaj Zaključak bit će objavljen u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće je dana 03.07.2018. godine pod brojem UP 02-26-1-018-1/18 zaprimilo Prijavu koncentracije privrednog subjekta INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb, ul. Avenija Većeslava Holjevca 10, 10020 Zagreb, Republika Hrvatska (u daljem tekstu: Podnosilac prijave ili INA), podnesene putem Seada Miljkovića, advokata iz Sarajeva ul. Vrazova 8, 71 000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina, koja se tiče Ugovora o kupoprodaji udjela kojim INA namjerava steći (...)** 1% udjela u privrednom društvu ENI Croatia B.V. Amsterdam, Strawinskylaan 1727, 1077 Amsterdam, Holandija (u daljem tekstu: ENI ili Ciljno društvo) koje je u vlasništvu društva ENI International B.V.

Uvidom u podnesenu Prijavu, utvređeno je da ista nije kompletna, pa je Konkurencijsko vijeće uputilo Podnosiocu prijave zahtjev za dopunu prijave dana 30.07.2018. godine aktom broj UP 02-26-1-018-2/18, dana 27.08.2018. godine aktom broj UP 02-26-1-018-4/18. Podnosilac prijave je Prijavu koncentracije dopunio dana 14.08.2018. godine podneskom broj UP 02-26-1-018-3/18, dana 31.08.2018. godine podneskom broj UP 02-26-1-018-8/18 i dana 10.09.2018. godine podneskom broj UP 02-26-1-018-9/18.

Po prijemu dokumentacije Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da je Prijava kompletna i izdalo Potvrdu o prijemu kompletne i uredne Prijave, u skladu sa članom 30. stav (3) Zakona o konkurenciji (u daljem tekstu: Zakon), dana 17.09.2018. godine, pod brojem UP 02-26-1-018-13/18.

Prijava je podnesena, u smislu člana 16. stav (1) Zakona. Podnosioci prijave predmetnu koncentraciju namjeravaju

prijaviti nadležnim tijelima za ocjenu koncentracije u Srbiji i Crnoj Gori.

Uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrđeno je slijedeće:

1. Učesnici koncentracije

Učesnici predmetne koncentracije su privredni subjekti INA-INDUSTRIJA NAFTE d.d. Zagreb Avenija Većeslava Holjevca 10, 10020 Zagreb, Republika Hrvatska i ENI Croatia B.V. Amsterdam, Strawinskylaan 1727, 1077 Amsterdam, Holandija.

1.1. Privredni subjekt INA

Privredni subjekt INA je dioničarsko društvo registrovano pod poslovnim imenom INA- INDUSTRIJA NAFTE d.d., u registru poslovnih subjekata kod nadležnog trgovačkog suda u Zagrebu pod matičnim brojem subjekta 080000604. Vlasnici dionica privrednog subjekta INA su Republika Hrvatska sa 44,8% dionica, MOL sa 49,1% dionica i privatni i institucionalni investitori sa 6,1% dionica.

Pretežna djelatnost privrednog subjekta INA je istraživanje i proizvodnja nafte i plina u Hrvatskoj i inostranstvu, prerada nafte i proizvodnja derivata u rafinerijama u Rijeci i Sisku (proizvodnja goriva) te u Zagrebu (proizvodnja maziva), maloprodaja derivata i drugih roba putem maloprodajne mreže, trgovina sirovom naftom i naftnim derivatima, i dobavljanje i prodaja prirodnog plina.

1 (...)**Podaci predstavljaju poslovnu tajnu

1.1.1. Povezana društva privrednog subjekta INA

Privredni subjekat INA na području Bosne i Hercegovine ima šest povezanih privrednih subjekata i to:

- "HOLDINA" Društvo sa ograničenom odgovornošću za posredništvo, vanjsku i unutrašnju trgovinu krutim, tekućim i plinovitim gorivima Sarajevo je registrovan u Općinskom sudu u Sarajevo pod matičnim brojem subjekta 65-01-0857-08, INA - Industrija nafte d.d. sa 100% vlasničkog udjela;

- INA BL d.o.o. Banja Luka, ul. Ivana Franje Jukića 2, upisan u registar poslovnih subjekаta u Okružnom sudu u Banja Luci pod matičnim brojem subjekta 1-17058-00, 100% vlaništvo INA - Industrija nafte d.d;

- TGA d.d. Stolac, ul. Mihajla Viševića bb, Stolac, upisan u registar poslovnih subjekata kod Općinskog suda u Mostaru, pod brojem 1-595;

- Crosco International d.o.o. za naftne i geo servise Tuzla, upisan u registar poslovnih subjekata kod Općinskog suda u Tuzli pod brojem: 1-14211, 100% vlasništvo CROSCO, naftni servis d.o.o. Zagreb;

- ENERGOPETROL d.d. Sarajevo, ul. Maršala Tita 36, Sarajevo, upisan u registar poslovnih subjekata u Općinskom sudu Sarajevo pod brojem 65-02-0001-12, 88,65% vlasništvo INA - Industrija nafte d.d. Zagreb, Vlada Federacije BiH 7,6% dionica i 3,75 ostali dioničari;

- INA BH d.d. Sarajevo, ul. Azize Šaćirbegović 4, Sarajevo, upisan u registar poslovnih subjekata u Općinskom sudu Sarajevo, pod brojem 65-02-0003-13, u 100% vlasništvu INA - Industrija nafte d.d. Zagreb.

1.2. Privredni subjekt ENI (ciljno društvo)

Privredni subjekt ENI Croatia B.V. je privatno društvo sa ograničenom odgovornošću, organizovano u skladu sa zakonima Holandije sjedištem na adresi Strawinskylaan 1727, 1077 XX Amsterdam, registrovano kod nadležnog trgovačkog registra (Handelsregister) pod brojem 000016753097. Osnivač i vlasnik privrednog subjekta ENI je ENI International B.V. sa 100% vlasničkog udjela. Osnovni predmet poslovanja privrednog subjekta ENI je finansijski holding i sporedne djelatnosti u vezi sa proizvodnjom goriva i prirodnog gasa.

ENI CROATIA B.V. - Hrvatska podružnica, Heinzelova 70, 10020 Zagreb registrovan kod Trgovačkog suda u Zagrebu pod matičnim brojem subjekta 080160632, sa pretežnom registrovanom djelatnošću vađenje sirove nafte i zemnog gasa; uslužne djelatnosti sa vađenjem nafte i gasa, osim istraživanja; pokusno bušenje i sondiranje terena za gradnju; cjevovodni transport; i arhitektonske djelatnosti i inžinjerstvo te sa njima povezano tehničko savjetovanje je filijala privrednog subjekta ENI u Hrvatskoj.

Ciljno društvo nema povezanih privrednih subjekta u Bosni i Hercegovini.

Privredni subjekat Eni je dio ENI Grupacije. ENI grupacija ostvaruje prihode u Bosni i Hercegovini direktnom prodajom petrohemijskih i naftnih proizvoda, putem svojih povezanih društava koja nisu registrovana u Bosni i Hercegovini i to: "Dunastyr Polystyrene Manufacturing Co Ltd" Budimpešta, Mađarska; "Versalis International SA" Brisel, Belgija, "Versalis S.p.A." Milano, Italija i društva Eni S.p.A. Rim, Italija.

2. Pravni osnov i oblik koncentracije

Pravni osnov predmetne koncentracije je Ugovor o kupoprodaji udjela potpisan 20.06.2018. godine (...)**

Slijedom navedenog, pravni oblik predmetne koncentracije će biti sticanje kontrole jednog privrednog subjekta nad drugim privrednim subjektom u smislu člana 12. stav (1) tačka b) Zakona.


3. Pravni okvir ocjene koncentracije/transakcije

Konkurencijsko vijeće je u provođenju postupka ocjene dopuštenosti predmetne koncentracije primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), te Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterijumima za ocjenu koncentracije privrednih subjekata ("Službeni glasnik BiH", broj 34/10).

4. Relevantno tržište koncentracije

Relevantno tržište koncentracije, u smislu člana 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, čini tržište određenih proizvoda/usluga koje su predmet obavljanja djelatnosti na određenom geografskom tržištu.

Prema odredbi člana 4. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta u proizvodnom smislu, relevantno tržište obuhvata sve proizvode i/ili usluge koje potrošači i/ili korisnici smatraju međusobno zamjenjivim, pod prihvatljivim uslovima, imajući u vidu posebno njihove bitne karakteristike, kvalitet, uobičajenu namjenu, način upotrebe, uslove prodaje i cijene.

Prema članu 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, relevantno tržište u geografskom smislu obuhvata cjelokupnu ili dio teritorije Bosne i Hercegovine na kojem privredni subjekt djeluje u prodaji i/ili kupovini relevantnog proizvoda podjednakim ili dovoljno ujednačenim uslovima i koji to tržište bitno razlikuje od uslova tržišne konkurencije na susjednim geografskim tržištima.

Privredni subjekat INA (...)** Prema Podnosiocu prijave, kao relevantno tržište proizvoda

se definiše tržište eksploatacije odnosno proizvodnje (ekstrakcije) prirodnog gasa.

Podnosilac prijave navodi da u smislu Zakona o konkurenciji, na relevantnom geografskom tržištu Bosne i Hercegovine ne dolazi do koncentracije jer učesnici koncentracije ne djeluju na relevantnom tržištu proizvoda i usluga u Bosni i Hercegovini.

Nadalje se u Prijavi navodi da je Evropska komisija u pogledu identifikacije geografskog tržišta, navela da je tržište proizvodnje prirodnog gasa, po svom obimu ograničeno na nacionalno tržište. Ovo ograničenje je prije svega posljedica teritorijalne ograničenosti koncesija i licenci za obavljanje ove djelatnosti kao i postojanje nacionalnih regulatornih tijela koja su nadležna za izdavanje licenci i superviziju poslovanja društava koja se bave ovakvom djelatnošću. Navedeno se primjenjuje i relevantno je za BiH tržište. U BiH je navedeno pitanje regulisano na nivou BiH entiteta, odnosno Federacije i Republike Srpske. Zakon o istraživanju i eksploataciji nafte i plina u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 77/13) i Zakonom o gasu ("Službene novine Republike Srpske", broj 22/18) propisuje posebne uslove za obavljanje predmetne djelatnosti i licence nadležnih organa.

Konkurencijsko vijeće se radi utvrđivanja stanja i analize tržišta predmetne koncentracije, obratilo Finansijsko-Informatičkoj Agenciji FBiH i Agenciji za posredničko, informatičke i finansijske usluge Republike Srpske sa zahtjevom za dostavljanje relevantnih podataka, kojim je između ostalog traženo i da se dostave podaci o tržištu eksploatacije, proizvodnje (ekstrakcije) prirodnog gasa i privrednim subjektima koji na tom tržištu učestvuju.

Agenciji za posredničko, informatičke i finansijske usluge Republike Srpske, je dana 30.08.2018. godine putem maila dostavili tražene podatke, u kojem je navedeno da ne postoje subjekti koji su predali finansijske izvještaje za 2017. godinu, a da se bave eksploatacijom prirodnog gasa (šifra djelatnosti 06.20).

Finansijsko-Informatičkoj Agenciji FBiH je dana 12.09.2018. godine, putem maila odgovorila da za šifru djelatnosti

06.20 - "Vađenje prirodnog plina" u Registru finansijskih izvještaja ne postoji evidentirano niti jedno pravno lice.

U skladu sa navedenim, u Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine ne postoje privredni subjekti koji se bave eksploatacijom prirodnog gasa, te samim tim predmetno tržište ne postoji u Bosni i Hercegovini.

5. Ocjena koncentracije

Obaveza prijave koncentracije privrednih subjekata, u smislu člana 14. stav (1) tačke a) i b) Zakona, postoji ako ukupni godišnji prihodi učesnika koncentracije ostvareni prodajom roba i/ili usluga na svjetskom tržištu iznose 100.000.000,00 KM, po završnom računu u godini koja je prethodila predmetnoj koncentraciji, i da ukupan prihod svakog od najmanje dva privredna subjekta učesnika koncentracije ostvaren prodajom roba i/ili usluga na tržištu Bosne i Hercegovine iznosi najmanje 8.000.000,00 KM, ili ako je zajednički tržišni udjel učesnika koncentracije na relevantnom tržištu veći od 40,0%.

U skladu sa članom 14. Zakona, navedeni su podaci iz Prijave radi utvrđivanja postojanja uslova za obavezu prijave kon-centracije, a vezano za ukupan godišnji prihod učesnika kon-centracije u godini koja je prethodila koncentraciji. (Tabela br. l)

Tabela br. l Privredni subjekti INA ENI ENI grupacija

Svijet (...)** KM (...)** KM (...)** KM BiH (...)** KM - (...)** KM

Izvor: podaci iz Prijave

Prema podacima iz Prijave (Tabela 1.) učesnici koncentracije nisu ispunili uslov ukupnog godišnjeg prihoda i uslov zajedničkog tržišnog učešća na relevantnom tržištu u smislu člana 14. stav (1) Zakona.

Na osnovu naprijed navedenog, utvrđeno je da Podnosilac prijave nije bio obavezan podnijeti Prijavu koncentracije u smislu člana 14. Zakona, te je odlučeno kao u dispozitivu ovog Zaključka.

6. Administrativna taksa

Podnosilac prijave na ovaj Zaključak, u skladu sa članom 2. Tarifni broj 108. tačka c) Odluke o visini administrativnih taksi u vezi sa procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu taksu u ukupnom iznosu od 1.000,00 KM u korist Budžeta institucija Bosne i Hercegovine.

7. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Zaključka nije dozvoljena žalba. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objave ovog Zaključka.

Broj UP 02-26-1-018-17/18 18. septembra 2018. godine

SarajevoPredsjednica

Adisa Begić, s. r.

AGENCIJA ZA STATISTIKU BOSNE I HERCEGOVINE

1119 Na temelju članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje


PRIOPĆENJE O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI

ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA RUJAN 2018. GODINE

1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za rujan 2018. godine iznosi 1.351 KM.

Broj 10-43-7-1-1676-1-2/18 15. studenoga 2018. godine

Sarajevo Ravnatelj

Dr. sc. Velimir Jukić, v. r.

На основу члана 8 став 2 тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и Херцеговине објављује

САОПШТЕЊЕ О ПРОСЈЕЧНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ БРУТО ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА

СЕПТЕМБАР 2018. ГОДИНЕ

1. Просјечна мјесечна бруто плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за септембар 2018. године износи 1.351 КМ.

Број 10-43-7-1-1676-1-2/18 15. новембра 2018. године

Сарајево Директор

Др Велимир Јукић, с. р.

Na osnovu člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje

SAOPĆENJE O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA

SEPTEMBAR 2018. GODINE

1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za septembar 2018. godine iznosi 1.351 KM.

Broj 10-43-7-1-1676-1-2/18 15. novembra 2018. godine

Sarajevo Direktor

Dr. sc. Velimir Jukić, s. r.

1120 Na temelju članka 7. stavak 2. Zakona o plaćama i

naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/08) i članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje

PRIOPĆENJE O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO

PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA RUJAN 2018. GODINE

1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za rujan 2018. godine iznosi 877 KM.

Broj 10-43-7-1-1676-1-2/18 15. studenoga 2018. godine

Sarajevo Ravnatelj

Dr. sc. Velimir Jukić, v. r.

На основу члана 7 став 2 Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник

БиХ", број 50/08) и члана 8 став 2 тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и Херцеговине објављује

САОПШТЕЊЕ О ПРОСЈЕЧНОЈ ИСПЛАЋЕНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ НЕТО ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

ЗА СЕПТЕМБАР 2018. ГОДИНЕ

1. Просјечна исплаћена мјесечна нето плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за септембар 2018. године износи 877 КМ.

Број 10-43-7-1-1676-1-2/18 15. новембра 2018. године

СарајевоДиректор

Др Велимир Јукић, с. р.

Na osnovu člana 7. stav 2. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/08) i člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje

SAOPĆENJE O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO

PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA SEPTEMBAR 2018. GODINE

1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za septembar 2018. godine iznosi 877 KM.

Broj 10-43-7-1-1676-1-2/18 15. novembra 2018. godine

SarajevoDirektor

Dr. sc. Velimir Jukić, s. r.

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1121 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 2260/16, rješavajući apelaciju Kompanije Dušanić d.o.o. Prnjavor, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 11. listopada 2018. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Kompanije Dušanić

d.o.o. Prnjavor podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. veljače 2016. godine, Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci broj 57 0 Ps 017440 14 Pž od 24. travnja 2015. godine i Presude Okružnog privrednog suda u Banjoj Luci broj 57 0 Ps 017440 08 Ps od 13. kolovoza 2014. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Kompanija Dušanić d.o.o. Prnjavor (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Bojana Duka-Bubić, odvjetnica iz Banje Luke, podnijela je 27. svibnja 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. veljače 2016. godine, Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 57 0 Ps 017440 14 Pž od 24. travnja 2015. godine i Presude Okružnog privrednog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni privredni sud) broj 57 0 Ps 017440 08 Ps od 13. kolovoza 2014. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Višeg privrednog suda, Okružnog privrednog suda i tužitelja-protutuženog "Metal" a.d. Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužitelj-protutuženi) zatraženo je 21. ožujka 2018. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud, Viši privredni sud, Okružni privredni sud i tužitelj-protutuženi dostavili su odgovor na apelaciju 29. ožujka te 2., 12. i 13. travnja 2018. godine.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Okružnog privrednog suda broj 57 0 Ps 017440 08 Ps od 13. kolovoza 2014. godine odlučeno je o primarnom tužbenom zahtjevu tužitelja-protutuženog i utvrđeno je da su apsolutno ništavi ugovor o prodaji tegljača i priključnih vozila od 10. lipnja 2004. godine i ugovor o prodaji tegljača i priključnih vozila od 19. listopada 2004. godine, te je apelantica kao tuženi-protutužitelj obvezana tužitelju-protutuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplatiti iznos od 21.539,30 KM. Tužitelju-protutuženom je odbijen tužbeni zahtjev u dijelu kojim traži da se apelantica obveže da mu isplati iznos od 2.900.000,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 19. listopada 2004. godine, te da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.688.375,64 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 4. lipnja 2008. godine, kao i zahtjev za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa. Apelantici je odbijen zahtjev da se tužitelj-protutuženi obveže da joj isplati iznos od 2.900.000,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 19. listopada 2004. godine pa do isplate, kao i zahtjev za naknadu troškova parničnog postupka.

6. U obrazloženju prvostupanjske presude je navedeno da je nakon provedenog dokaznog postupka utvrđeno da je 10. lipnja 2004. godine između apelantice (kao prodavatelja) s jedne strane i tužitelja-protutuženog (kao kupca) s druge strane zaključen ugovor o prodaji 10 tegljača i 10 priključnih vozila za ukupnu kupoprodajnu cijenu od 1.450.000,00 KM. Navedeni ugovor se poziva na odluku Upravnog odbora tužitelja-protutuženog od 26. svibnja 2004. godine. Dalje je utvrđeno da je 10. kolovoza 2004. godine između istih stranaka zaključen aneks navedenog ugovora kojim je produljen rok plaćanja i navedeno da će plaćanje biti izvršeno žiralno s rokom 30. lipnja 2005. godine. Istaknuto je da je 19. listopada 2004. godine između apelantice kao prodavatelja i tužitelja-protutuženog kao kupca zaključen novi ugovor o prodaji 10 tegljača i 10 priključnih vozila za kupoprodajnu cijenu od 1.450.000,00 KM, te se u tom ugovoru poziva na odluku Upravnog odbora tužitelja-protutuženog od 18. listopada 2004. godine. Nakon toga, između istih stranaka 19. prosinca 2004. godine zaključen je aneks ugovora od 19. listopada 2004. godine kojim je kao rok plaćanja utvrđen 30. lipnja 2005. godine.

Istaknuto je da je navedenim odlukama Upravnog odbora prethodila odluka Upravnog odbora tužitelja-protutuženog o nabavi temeljnih sredstava od 18. lipnja 2003. godine pod uvjetom da ona ne ugrožava likvidnost poduzeća, te odluka Skupštine akcionara o proširenju djelatnosti tužitelja-protutuženog (prijevoznička djelatnost).

7. Dalje je navedeno da je u vrijeme zaključenja ugovora P. D. bio apelantičin utemeljitelj i većinski vlasnik, te da je direktor kod apelantice bila njegova supruga M. D. koja mu je dala ovlast za potpisivanje ugovora. Navedeno je da je P. D. istodobno bio direktor (član uprave) tužitelja-protutuženog, te da je osobno posjedovao akcije kod tužitelja-protutuženog koje je posjedovala i apelantica kao pravni subjekt.

8. Prema iskazu P. D., ugovor od 10. lipnja 2004. godine za tužitelja-protutuženog je potpisao G. I. (što on u svom iskazu nije potvrdio), a P. D. je potpisao ugovor od 19. listopada 2004. godine, te je za apelanticu potpisao ugovor od 10. lipnja 2004. godine i aneks ugovora od 10. kolovoza 2004. godine, kao i apelantičinu ponudu za zaključenje predmetnih ugovora. Ukazano je da po navedenim ugovorima tužitelj-protutuženi nije isplatio kupoprodajnu cijenu iako je apelantica tužitelju ispostavila 40 faktura za plaćanje u ukupnom iznosu od 2.900.000,00 KM. Dalje je navedeno da je na Skupštini akcionara tužitelja-protutuženog održanoj 26. siječnja 2006. godine (na kojoj je bio prisutan P. D., s tim što nije glasovao) donesena odluka o dokapitalizaciji tužitelja-protutuženog, te da apelantica na ime navedene kupoprodajne cijene kod tužitelja-protutuženog ostvari određen broj akcija. Istaknuto je da navedena dokapitalizacija nije realizirana jer je rješenjem Komisije za hartije od vrijednosti RS od 27. travnja 2006. godine odbijena obavijest emitenta "Metal" a.d. Banja Luka o donesenoj odluci o drugoj emisiji akcija po osnovi konverzije potraživanja povjeritelja Kompanije Dušanić d.o.o. Prnjavor.

9. Istaknuto je da je presudom Okružnog suda u Banjoj Luci od 10. rujna 2007. godine odbijena tužba tužitelja-protutuženog kojom je pokušao pobiti navedeno rješenje. Dalje je navedeno da je u predmetima Osnovnog suda u Banjoj Luci broj I-311/07 i I-937/04 zasnovano založno pravo na nekretninama tužitelja-protutuženog radi osiguranja potraživanja iz označenih ugovora od 10. lipnja 2004. godine i 19. listopada 2004. godine. Istaknuto je da su vozila koja su bila predmet ugovora o prodaji predata tužitelju-protutuženom u posjed i on ih je koristio u razdoblju od 2004. godine do 2008. godine (odjavljena 2009. godine od kada su "ležala" u krugu tužitelja-protutuženog), te su prodana na licitaciji održanoj 31. ožujka 2014. godine za iznos od 91.388,00 KM radi naplate poreza koji je Poreznoj upravi dugovao tužitelj-protutuženi.

10. Dalje je navedeno da je 25. siječnja 2007. godine između apelantice (kao davatelja usluge) i tužitelja-protutuženog (kao primatelja usluge) zaključen ugovor o poslovnoj suradnji radi obavljanja poslova iz nadležnosti službe transporta uz mjesečnu naknadu od 700,00 KM. Ukazano je da je 24. siječnja 2008. godine između apelantice (kao izvršitelja) i tužitelja-protutuženog (kao naručitelja) zaključen ugovor o pružanju usluga oko transportne djelatnosti uz mjesečnu naknadu od 1.500,00 KM. Utvrđeno je da su kupljena vozila kod tužitelja-protutuženog evidentirana kao temeljna sredstva, te da je prema nalazu vještaka po osnovi predmetnih vozila tužitelj-protutuženi imao izravne i neizravne troškove u ukupnom iznosu od 5.551.419,30 KM od čega na ime amortizacije otpada iznos od 2.900.000,00 KM, te je ostvario dobit od 2.863.043,66 KM, tako da iskazani gubitak iznosi 2.688.375,64 KM. Istaknuto je da kod utvrđenja navedenog tužitelj-protutuženi vještaku nije prezentirao dokumentaciju o prijevozu vlastite robe, što bi po izjašnjenju vještaka utjecalo na označene stavke. Dalje je navedeno da u navedenom nalazu vještak nije analizirao uzrok nastanka gubitka, ali se prema njegovom usmenom izjašnjenju najvjerojatnije radi o kombinaciji


velikog broja čimbenika koji posredno ili neposredno utječu na poslovanje poduzeća. Ukazano je da je prema nalazu vještaka strojarske struke D. T. orijentacijska vrijednost vozila u vrijeme prodaje iznosila 2.690.500,00, što u odnosu na ostvarenu prodajnu cijenu od 2.900.000,00 KM iznosi 7,20% i smatra se tolerantnim odstupanjem.

11. Na temelju navedenog, prvostupanjski sud je utvrdio da je P. D. povezana osoba koja je kontrolirala tužitelja-protutuženog preko pozicije direktora Upravnog odbora i Skupštine akcionara, a apelanticu preko pozicije osnivača i većinskog člana, te pozicije direktora (koju je formalno držala njegova supruga), te da je P. D. kod zaključenja spornih ugovora nastupao kao apelantičin zastupnik ne štiteći ekonomske interese tužitelja-protutuženog. Dalje je ukazano da zaključenju spornih ugovora nije prethodila odluka Nadzornog odbora tužitelja-protutuženog, te da se odluke Upravnog odbora od 26. svibnja 2004. godine i 18. listopada 2004. godine ne očituju o činjenici povezanih osoba i da su u suprotnosti s odlukom Upravnog odbora tužitelja-protutuženog od 18. lipnja 2003. godine o nabavi temeljnih sredstava. Dalje je navedeno da o navedenim ugovorima nisu obaviješteni akcionari na prvoj narednoj skupštini. Slijedom navedenog, prvostupanjski sud je zaključio da su time sporni ugovori suprotni odredbi članka 89. Zakon o poduzećima, što ih u smislu članka 103. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) čini ništavim. Pored navedenog, prvostupanjski sud je stajališta da je kod zaključenja spornih ugovora apelantica iskoristila tešku ekonomsku situaciju tužitelja-protutuženog i njegov položaj ovisnosti te ostvarila veću kupoprodajnu cijenu (pri čemu ne prihvaća nalaz vještaka D. T., već podatke iz zapisnika vještaka Đ. P.). Dalje je navedeno da je apelantica zasnovala založno pravo na nekretninama tužitelja-protutuženog i s njim zaključila ugovore o poslovnoj suradnji, te da je to u nerazmjeru s realnom vrijednošću polovnih kamiona koji su bili predmet kupoprodaje. Stoga je zaključeno da navedeni ugovori imaju karakter zelenaških ugovora iz odredbe članka 141. ZOO-a. Zbog navedenog je prvostupanjski sud usvojio zahtjev tužitelja-protutuženog za utvrđenje ništavosti predmetnih kupoprodajnih ugovora. Imajući u vidu da je tužitelj-protutuženi dugo vremensko razdoblje imao na raspolaganju predmetna vozila, te da obujam poslovanja vozilima nije ovisio o apelantici, kao i da je na negativan poslovni rezultat utjecalo više čimbenika, prvostupanjski sud je zaključio da se negativan rezultat poslovanja vozilima u smislu odredbe članka 155. ZOO-a ne može podvesti pod pojam štete, niti se apelantica može podvesti pod pojam štetnika. Stoga je prvostupanjski sud odbio zahtjev tužitelja-protutuženog za naknadu materijalne štete u iznosu od 2.688.376,54 KM.

12. Nadalje, imajući u vidu da je tužitelj-protutuženi imao predmetna vozila u posjedu i mogućnost da s njima posluje, prvostupanjski sud je odbio i zahtjev tužitelja-protutuženog za isplatu iznosa od 2.900.000,00 KM koji odgovara obračunatoj amortizaciji. Dalje je prvostupanjski sud, imajući u vidu da je apelantica u konkretnom slučaju postupala nesavjesno u smislu odredbe članka 104. stavak 3. ZOO-a, odbio apelantičin protutužbeni zahtjev za isplatu iznosa od 2.900.000,00 KM na ime kupoprodajne cijene za predmetna vozila.

13. Protiv prvostupanjske presude žalbe su podnijeli apelantica i tužitelj-protutuženi. Presudom Višeg privrednog suda broj 57 0 Ps 017440 14 Pž od 24. travnja 2015. godine žalbe su odbijene i prvostupanjska presuda potvrđena. Odbijeni su i zahtjevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

14. U obrazloženju drugostupanjske presude je navedeno da je drugostupanjski sud u svemu prihvatio činjenična utvrđenja i pravne zaključke prvostupanjskog suda. Prema mišljenju drugostupanjskog suda, pravilno je prvostupanjski sud zaključio da su sporni ugovori zaključeni između privrednih subjekata u

kojima je ista osoba i direktor, akcionar i član uprave tužitelja-protutuženog kao kupca, a istodobno apelantičin većinski vlasnik, utemeljitelj i zastupnik. Pri tome je apelantica istodobno vlasnik akcija kod tužitelja-protutuženog. Dalje, o navedenim ugovorima akcionari nisu obaviješteni na prvoj narednoj skupštini. Također je ukazano da je P. D. kao apelantičin većinski vlasnik i zastupnik iskoristio svoj utjecaj kod tužitelja-protutuženog kao akcionar i član uprave i ishodio odluke koje su dovele do zaključenja ugovora o kupnji 20 tegljača i 20 priključnih vozila, na koji način je iskoristio tešku ekonomsku situaciju u kojoj se tada nalazio tužitelj-protutuženi. Zbog navedenog, prema mišljenju drugostupanjskog suda, sporni ugovori su apsolutno ništavi u smislu odredbi članka 89. stavak 4. Zakona o poduzećima i čl. 103. i 104. ZOO-a.

15. Dalje je navedeno da je vraćanje danog po osnovi ništavosti ugovora zakonska obveza, ali samo u slučaju savjesnosti obje ugovorne strane. Stoga, kako je u konkretnom slučaju vraćanje kamiona i priključnih vozila postalo nemoguće i kako je apelantica kao nesavjesna strana koristila stanje zavisnosti tužitelja-protutuženog prilikom zaključenja ugovora, pravilno je, prema mišljenju drugostupanjskog suda, odbijen apelantičin protutužbeni zahtjev za vraćanje protuvrijednosti kamiona.

16. Protiv drugostupanjske presude apelantica i tužitelj su podnijeli revizije koje je Vrhovni sud odbio Presudom broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. veljače 2016. godine.

17. U obrazloženju revizijske presude Vrhovni sud se pozvao na odredbe članka 88. stavak 1. Zakona o poduzećima. Ukazano je da je u konkretnom slučaju prilikom zaključenja (potpisivanja) spornih ugovora (na strani tužitelja-protutuženog i na strani apelantice) sudjelovao P. D. koji je u tom razdoblju bio apelantičin većinski vlasnik i istodobno zakonski zastupnik (direktor) tužitelja-protutuženog.

18. Dalje je navedeno da su zaključenju predmetnih ugovora formalno pravno prethodile odluke Upravnog odbora tužitelja-protutuženog od 26. svibnja 2004. godine i 18. listopada 2004. godine kojima je dana suglasnost za zaključenje ugovora. Međutim, imajući u vidu da se navedene odluke ne očituju o činjenici da se radi o ugovoru između povezanih osoba (članak 88. Zakona o poduzećima) i da su suprotne odluci o nabavi temeljnih sredstava od 18. lipnja 2003. godine, prema mišljenju Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestupanjskih sudova da zaključenju ovih ugovora nije prethodilo valjano odobrenje Upravnog odbora tužitelja-protutuženog. Pored navedenog, zaključenju ugovora nije prethodilo ni odobrenje Nadzornog odbora tužitelja-protutuženog, a o odobrenju i zaključenom pravnom poslu nije obaviještena Skupština akcionara tužitelja-protutuženog (članak 89. stavak 4. Zakona o poduzećima), što znači da je kod zaključenja ovih ugovora došlo do povrede klauzula zabrane konkurencije i konfliktnosti interesa, odnosno odredaba zakona koje su imperativnog karaktera, što ove ugovore čini ništavim (članak 103. ZOO-a).

19. Ukazano je da drugačiji zaključak ne mogu ishoditi apelantičini revizijski navodi o tome da postupanje koje je suprotno citiranim zakonskim odredbama zaključene ugovore ne čini apsolutno već eventualno relativno ništavim, te da su mogućnosti koje su kod povrede klauzule konkurencije (kao u konkretnom slučaju) bile na raspolaganju apelantici (da izrekne prestanak radnog odnosa ili drugog ugovornog odnosa, traži naknadu štete i dr.) propisane stavkom 4. članka 88. Zakona o poduzećima. Navedeno iz razloga što zaključenje ugovora suprotno imperativnim zakonskim odredbama čini te ugovore ništavim neovisno o propisanim pravima koja su na raspolaganju poduzeću čiji član čini povredu zabrane klauzule konkurencije.

20. U svezi s tim je ukazano da, u smislu odredbe članka 107. stavak 1. ZOO-a, ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti prestane. Zbog toga su,


prema mišljenju Vrhovnog suda, irelevantni apelantičini revizijski navodi kojima ističe da je za zaključenje spornih ugovora dana naknadna suglasnost tako što se poziva na sjednicu Upravnog odbora tužitelja-protutuženog od 17. siječnja 2006. godine (kojoj su prisustvovali i članovi Nadzornog odbora tužitelja), te Skupštinu akcionara tužitelja od 26. siječnja 2006. godine kada je donesena odluka da se dug tužitelja-protutuženog (na ime kupoprodajne cijene) pretvori u akcije (što opet može predstavljati način plaćanja duga, ali nema karakter odobrenja za zaključenje pravnog posla). Pozivanje na navodno naknadno danu suglasnost od 28. ožujka 2006. godine (pri čemu ta suglasnost u dokaznom postupku nije ni čitana) ne može dovesti do konvalidacije ugovora koji su u vrijeme zaključenja ništavi. U odnosu na apelantičino pozivanje na članak 29. ZOO-a, ukazano je da se ona odnosi na suglasnost treće osobe kod zaključenja ugovora, a ne na potrebna odobrenja organa ugovarača koja moraju prethoditi zaključenju ugovora kao u konkretnom slučaju.

21. Prema tome, drugačiju odluku u ovom dijelu zahtjeva ne mogu ishoditi ni apelantičini utemeljeni navodi da se u konkretnom slučaju ne radi istodobno i o zelenaškim ugovorima iz odredbe članka 141. ZOO-a. Navedeno iz razloga jer je po provedenom dokaznom postupku ostalo neutvrđeno je li u spornom razdoblju (2004. godina) tužitelj-protutuženi poslovao pozitivno (što se apelantičinim revizijskim navodima tvrdi) ili je bio u teškoj ekonomskoj situaciji. Stoga, kako nije dokazan nijedan od uvjeta za postojanje zelenaškog ugovora, nije relevantno je li u konkretnom slučaju za apelanticu ugovorena očita nerazmjerna korist. Prema tome, bez utjecaja su apelantičini daljnji revizijski navodi kojima se bavi utvrđenom vrijednošću vozila u vrijeme zaključenja ugovora (po vještaku D. T. i po zapisniku vještaka Đ. P.).

22. Navedeno je da apelantica neutemeljeno u reviziji ističe da joj, s obzirom na utvrđenu ništavost predmetnih ugovora i nemogućnost povrata vozila, te nepravilan stav nižestupanjskih sudova, pripada pravo na restituciju odnosno isplatu zahtijevanog iznosa od 2.900.00,00 KM. U svezi s tim je ukazano da kada se odstupa od primjene općeg pravila o posljedicama ništavosti ugovora (članak 104. stavak 1. ZOO-a) mora se voditi računa o savjesnosti ugovarača, o značaju društvenog interesa koji se ugrožava, kao i o moralnom shvaćanju društva.

23. Istaknuto je da je u konkretnom slučaju u zaključenju spornih ugovora P. D. postupao kao direktor tužitelja-protutuženog, ali i kao većinski vlasnik odnosno apelantičin član (pri čemu je, prema njegovoj izjavi, za tužitelja-protutuženog potpisao ugovor od 19. listopada 2004. godine, a za apelanticu ugovor od 10. lipnja 2004. godine). Slijedom navedenog, proizlazi da je ništavost predmetnih ugovora rezultat i apelantičinih radnji, te ako je apelantica i oštećena za kupoprodajnu cijenu, to je rezultat njezinih aktivnosti. Stoga, kako prilikom zaključenja ugovora apelantica nije postupala savjesno, nižestupanjski sudovi su u odredbi članka 104. st. 2. i 3. ZOO-a imali valjano uporište za odbijanje apelantičinog protutužbenog zahtjeva.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

24. Apelantica smatra da joj je pobijanim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo iz članka 17. Europske konvencije. Ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Smatra da pobijana revizijska presuda nije dala odgovor je li povreda odredbe članka 88. Zakona o poduzećima razlog za apsolutnu ili relativnu ništavost spornih ugovora. Prema njezinom mišljenju, tumačenje

Vrhovnog suda uz pozivanje na odredbu članka 103. ZOO-a nije prihvatljivo jer bi to vodilo ka ništavosti svih ugovora koji su zaključeni po bilo kojem zakonu ili drugom propisu ili apsolutno ništavi bez obzira za konkretan pravni posao. Suprotno stajalištu redovnih sudova, apelantica smatra da postupanje koje krši odredbe čl. 88. i 89. Zakona o poduzećima RS nije razlog za apsolutnu ništavost ugovora, već za rušljivost ugovora (relativnu rušljivost). Smatra da odredbom članka 88. ZOO-a nije određeno da su poslovi koje je obavila zaposlena osoba povredom "klauzule konkurencije" apsolutno ništavi. Također, prema apelantičinom mišljenju, ni postupanje zakonskog zastupnika poduzeća koje krši pravilo iz članka 89. Zakona o poduzećima nije razlog za apsolutnu ništavost ugovora, već za rušljivost ugovora. Ukazuje da se apsolutna ništavost ugovora mora izričito propisati zakonom. Apelantica ističe da je pri zaključenju spornih ugovora imala suglasnost organa tužitelja. Naglašava da u radu Upravnog odbora tužitelja ni na jednoj sjednici D. P. nije imao pravo glasa i nije sudjelovao u donošenju bilo kakve odluke Upravnog odbora u svezi sa spornim odnosom. Ukazuje da je Upravni odbor tužitelja prije zaključenja ugovora odobrio te pravne poslove, a da su i Nadzorni i Upravni odbor tužitelja nakon zaključenja ugovora te ugovore i naknadno odobrili, te da je Skupština akcionara tužitelja bila obaviještena o ovim pravnim poslovima. Prema tome, apelantica smatra da su sporni ugovori imali odobrenja iz članka 89. Zakona o poduzećima i pravno su valjani. Apelantica ukazuje da je tužitelj iz spornih poslova višestruko profitirao, a da je ona kažnjena. Ukazuje da je tužitelj iskoristio apelanticu te joj uskratio cjelokupnu kupoprodajnu cijenu vozila koja je koristio 10 godina bez naknade te neplaćanjem poreza Poreznoj upravi RS onemogućio naturalnu restituciju u predmetnoj parnici, odnosno povrat "ostataka" svojih kamiona. Ukazuje da je apelantičin zahtjev za restituciju odbijen zbog toga što je apelantica postupala nesavjesno. Prema apelantičinom mišljenju, redovni sudovi su bili dužni odrediti restituciju prema članku 104. stavak 1. ZOO-a tako da obvežu tužitelja da apelantici isplati 2.900.000,00 KM sa sporednim potraživanjima jer naturalna restitucija nije moguća. Ukazuje da do podnošenja tužbe tužitelj nije imao primjedbi na cijenu kupljenih vozila niti je bilo primjedbi na način kupnje vozila, kao i da nije bilo reklamacija vezano za sporne tegljače i prikolice, a tužitelj-protutuženi je navedena vozila eksploatirao i od eksploatacije ostvarivao višemilijunske prihode. Također, apelantica smatra da je u predmetnom postupku došlo do kršenja njezinog prava na pristup sudu.

b) Odgovor na apelaciju

25. Vrhovni sud je naveo da u svemu ostaje pri razlozima danim u pobijanoj revizijskoj presudi, te da prilikom njezinog donošenja nije došlo do kršenja apelantičinih ustavnih prava na koja ukazuje u apelaciji.

26. Viši privredni sud je naveo da je u predmetnoj pravnoj stvari postupao u skladu sa zakonom i da pobijanom drugostupanjskom presudom nije došlo do kršenja ustavnih prava na koja se apelantica poziva u apelaciji.

27. Okružni privredni sud je naveo da se u konkretnom slučaju radi o veoma složenom predmetu u kojem je izvedeno preko 200 dokaza.

28. Tužitelj-protutuženi je naveo da je u predmetom postupku dokazao da se radi o apelantičinom nesavjesnom poslovanju koje zaslužuje sankciju u vidu odbijanja zahtjeva za povrat onoga što je dala, odnosno zahtjeva za restituciju, kako je zaključio Vrhovni sud u pobijanoj revizijskoj presudi. Ukazano je da svrha utvrđivanja apsolutne ništavosti nije samo isključivanje apsolutno ništavog akta iz pravnog poretka, već sankcioniranje nesavjesnog ugovarača kako bi se spriječilo da nesavjesni ugovarač ostvari korist apsolutno ništavim pravnim poslom, što u ovom slučaju znači da sud mora sankcionirati apsolutno ništav


pravni posao koji je nastao isključivo u apelantičinom interesu, a na štetu sudionika u postupku.

V. Relevantni propisi

29. U Zakonu o preduzećima Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 24/98, 62/02, 66/02, 38/03, 97/04 i 34/06) relevantne odredbe glase:

Član 88. (1) Član ortačkog društva, komplementar komanditnog

društva, član društva s ograničenom odgovornošću i član uprave, nadzornog odbora i odbora izvršnih direktora društva s ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i javnog preduzeća ne mogu imati to svojstvo, niti biti zaposleni, odnosno prokuristi u bilo kom drugom preduzeću, odnosno drugom pravnom licu iste ili srodne delatnosti ili delatnosti koja bi mogla biti konkurentna, niti mogu biti preduzetnici koji obavljaju takvu delatnost.

(2) Osnivačkim aktom, odnosno statutom preduzeća mogu se utvrditi ista ograničenja i za komanditore u komanditnom društvu ili za akcionare u akcionarskom društvu bez javnog upisa akcija.

(3) Osnivačkim aktom, odnosno statutom preduzeća može se utvrditi da zabrana iz stava 1. ovog člana traje i posle gubitka svojstva iz tog stava, ali ne duže od dve godine.

(4) Ako lice iz stava 1. ovog člana prekrši klauzulu konkurencije, preduzeće može:

1) izreći prestanak radnog ili drugog ugovornog odnosa; 2) isključiti članka iz društva; 3) tražiti brisanje konkurentske delatnosti iz registra; 4) tražiti naknadu štete. (5) Umesto naknade štete, preduzeće može od lica iz stava 1.

ovog člana tražiti: 1) prepuštanje poslova učinjenih za svoj račun kao poslova

učinjenih za račun preduzeđa; 2) prenošenje preduzeću koristi iz poslova zaključenih za tuđ

račun kao poslova učinjenih za račun preduzeća; 3) ustupanje preduzeću prava iz poslova zaključenih za tuđ

račun kao poslova učinjenih za račun preduzeća. (6) Zahtev preduzeća za naknadu štete zastareva za 90 dana

od dana saznanja za povredu odredaba stava 1. ovog člana i za prekršioca, a najdocnije u roku od tri godine od dana kada je učinjena povreda.


društva, član društva s ograničenom odgovornošću i član uprave, nadzornog odbora i odbora izvršnih direktora društva s ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i javnog preduzeća i prokurista mogu zaključiti s preduzećem u kome imaju to svojstvo ugovor o kreditu, kauciji, garanciji, avalu i jemstvu, kao i drugi pravni posao utvrđen osnivačkim aktom, odnosno statutom, po odobrenju ostalih članova društva, odnosno upravnog i nadzornog odbora.

(2) Odobrenje iz stava 1. ovog člana potrebno je i za pravni posao koji zaključe druga lica, u kome postoji zainteresovanost lica iz tog stava.

(3) Zainteresovano lice iz stava 1. ovog člana ne može glasati u upravnom ili nadzornom odboru prilikom odlučivanja o odobrenju.

(4) O odobrenju i pravnom poslu iz stava 1. ovog člana obaveštavaju se članovi društva i akcionari na prvoj skupštini.

(5) Osnivačkim aktom, odnosno statutom može se predvideti da davanje odobrenja nije potrebno za poslove zaključene pod uobičajenim uslovima.

(6) Fizičko lice kao osnivač, akcionar i član jednočlanog društva ne može sa svojim društvom zaključiti ugovor o kreditu, kauciji, garanciji, avalu i jemstvu.

30. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 46/85 i 57/89; "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase:

Član 103. (1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom

poretku ili dobrim običajima ništavan je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

(2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice.

Član 104. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana

dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

(2) Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište.

(3) Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Član 107. (1) Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji

drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. (2) Ali, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je

izvršen, ništavost se ne može isticati.

Član 141. (1) Ništav je ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde

ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti.

(2) Na zelenaški ugovor shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora.

(3) Ako oštećeni zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos, sud će udovoljiti takvom zahtevu ako je to moguće, a u tom slučaju ugovor sa odgovarajućom izmenom ostaje na snazi.

(4) Oštećenik može podneti zahtev za smanjenje obaveze na pravičan iznos u roku od pet godina od zaključenja ugovora.

VI. Dopustivost

31. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

32. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

33. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18.


veljače 2016. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelantica je primila 28. ožujka 2016. godine, a apelacija je podnesena 27. svibnja 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

34. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

35. Apelantica smatra da je pobijanom presudom povrijeđeno njezino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo iz članka 17. Europske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

36. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

[…] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 37. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza

ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

38. Ustavni sud, prije svega, ističe da se predmetni postupak odnosi na pitanje utvrđivanja pravne valjanosti ugovora i pitanje vraćanja danog po osnovi ništavog ugovora, dakle nesporno se radi o predmetu građanskopravne prirode, te da apelantica uživa garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

39. Apelantica ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava u okviru redovnih sudova. U svezi s tim, Ustavni sud, prije svega, naglašava da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. Naime, Ustavni sud, kao ni Europski sud, neće djelovati kao sud "četvrte instance" i dovoditi u pitanje presude domaćih sudova u smislu članka 6. stavak 1. osim kada se njihovi zaključci mogu smatrati proizvoljnim ili očito nerazumnim (vidi, mutatis mutandis,

Europski sud, Bochan protiv Ukrajine, presuda od 5. veljače 2015. godine, stavak 61).

40. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može, izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno i navode iz apelacije, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na pogrešnoj primjeni materijalnog prava.

41. Dovodeći navedene stavove u svezu s konkretnim predmetom, Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju apelantici odbijen protutužbeni zahtjev da joj tužitelj-protutuženi isplati iznos od 2.900.000,00 na ime kupoprodajne cijene za sporna vozila koja su bila predmet kupoprodajnih ugovora od 10. lipnja 2004. godine i 19. listopada 2004. godine, a koje je apelantica zaključila s tužiteljem-protutuženim i za koje je u smislu primarnog zahtjeva tužitelja-protutuženog utvrđeno da su apsolutno ništavi. U svezi s tim, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je predmetni postupak bio veoma složene činjeničnopravne prirode, te da je prvostupanjski sud proveo veoma opsežan dokazni postupak na temelju kojeg su utvrđene sve relevantne činjenice za odlučenje o tužbenom zahtjevu tužitelja-protutuženog i apelantičinom protutužbenom zahtjevu. Navedeno činjenično utvrđenje prvostupanjskog suda prihvatio je drugostupanjski sud kao pravilno i potpuno utvrđeno, o čemu je dao relevantno obrazloženje. Dalje, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi na tako utvrđeno činjenično stanje primijenili relevantne zakonske odredbe (Zakon o poduzećima i ZOO) na temelju kojih je utvrđeno da su sporni ugovori apsolutno ništavi, zbog čega je usvojen primarni tužbeni zahtjev tužitelja-protutuženog. Ustavni sud primjećuje da su redovni sudovi u pobijanim odlukama o tome dali veoma jasno i argumentirano obrazloženje ukazujući prije svega da je u konkretnom slučaju prilikom zaključenja (potpisivanja) spornih ugovora na strani tužitelja-protutuženog, kao i na apelantičinoj strani sudjelovao P. D., koji je u tom razdoblju bio apelantičin većinski vlasnik i istodobno zakonski zastupnik (direktor) tužitelja-protutuženog. Nadalje, kako proizlazi iz činjeničnih utvrđenja redovnih sudova, zaključenju spornih ugovora nije prethodilo valjano odobrenje Upravnog odbora tužitelja-protutuženog, odobrenje Nadzornog odbora tužitelja-protutuženog, kao i da o navedenim ugovorima nije obaviještena Skupština akcionara tužitelja-protutuženog (članak 89. stavak 4. Zakona o poduzećima). Pri tome su redovni sudovi utvrdili da se odluke Upravnog odbora tužitelja-protutuženog, na koje su se pozivali sporni ugovori, nisu očitovale o činjenici da se radi o ugovorima između povezanih osoba (članak 88. Zakona o poduzećima), kao i da su suprotne odluci Upravnog odbora tužitelja-protutuženog o nabavi temeljnih sredstava od 18. lipnja 2003. godine.

42. Slijedom svega navedenog, Ustavni sud zapaža da je kod zaključenja ovih ugovora po stavu redovnih sudova došlo do povrede klauzule zabrane konkurencije i konfliktnosti interesa (čl. 88. i 89. Zakona o poduzećima), a što sporne ugovore čini ništavim u smislu odredbe članka 103. ZOO-a, zbog čega je i usvojen primarni tužbeni zahtjev tužitelja-protutuženog i utvrđeno je da su apsolutno ništavi sporni ugovori o prodaji tegljača i priključnih vozila. Pri tome su redovni sudovi razmotrili apelantičine navode o naknadnoj suglasnosti Upravnog odbora


tužitelja-protutuženog o zaključenju spornih ugovora, te u svezi s tim ukazali da se naknadnom suglasnošću sporni ugovori ne mogu konvalidirati budući da su oni već u vrijeme zaključenja bili ništavi. U navedenom obrazloženju redovnih sudova Ustavni sud ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost. Također, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi dali jasno obrazloženje zbog čega su u okolnostima konkretnog slučaja zaključili da je prilikom zaključenja spornih ugovora apelantica bila nesavjesna budući da je prilikom zaključenja ugovora iskoristila tešku ekonomsku situaciju u kojoj se tada nalazio tužitelj-protutuženi, slijedom čega su redovni sudovi u smislu odredbe članka 104. st. 2. i 3. ZOO-a odbili apelantičin protutužbeni zahtjev za isplatu kupoprodajne cijene spornih vozila. Prema tome, suprotno apelantičinim navodima, proizlazi da su redovni sudovi u pobijanim odlukama dali veoma jasno obrazloženje zbog čega su sporni ugovori u okolnostima konkretnog slučaja apsolutni ništavi, odnosno zbog čega je utemeljen primarni tužbeni zahtjev tužitelja-protutuženog, zbog čega se sporni ugovori ne mogu konvalidirati, kao i zbog čega apelantica nema pravo na isplatu na ime kupoprodajne cijene od tužitelja-protutuženog za sporna vozila koja su bila predmet zaključenih ugovora.

43. Osim navedenog, Ustavni sud zapaža da je apelantica u predmetnom postupku imala veoma aktivnu ulogu, te mogućnost da u postupku svoje argumente suprotstavi argumentima tužitelja-protutuženog. Također, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi na sve apelantičine relevantne navode odgovorili meritornim odlukama, zbog čega proizlazi da su neutemeljeni apelantičini navodi o povredi prava na pristup sudu.

44. Stoga, na temelju navedenog, uzimajući pri tome u obzir apelantičine navode i dokumentaciju priloženu uz apelaciju, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja u pobijanim odlukama dali veoma detaljno i jasno obrazloženje koje se, suprotno apelantičinim navodima, ne doima ni u jednom segmentu proizvoljno. Pri tome, Ustavni sud primjećuje da su redovni sudovi svoje odluke utemeljili na relevantnim pravnim propisima čija se primjena, također, ne doima proizvoljnom.

45. Na temelju navedenog, Ustavni sud zaključuje da su apelantičini navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni.

Pravo na imovinu

46. Apelantica smatra da joj je pobijanom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da se apelantičini navodi o kršenju ovog prava, također, temelje na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, što je Ustavni sud već obrazložio u prethodim točkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također, neutemeljeni.

Ostali navodi

47. U pogledu navoda o kršenju prava iz članka 17. Europske konvencije (zabrana zloupotrebe prava), Ustavni sud ukazuje na to da navedeni član Europske konvencije ne utemeljuje neko posebno individualno pravo, nego predviđa pravilo tumačenja čiji je cilj zaštita ideje, kao i cilja same Europske konvencije. S obzirom na prethodne zaključke u svezi s pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da nije potrebno posebno razmatrati ove navode jer u okolnostima predmetnog slučaja ništa ne upućuje na zaključak da je postojalo "ograničenje u većoj mjeri od one koja je predviđena Konvencijom".

VIII. Zaključak

48. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada u obrazloženju pobijanih odluka redovnih sudova nema ničega što ukazuje na proizvoljnu primjenu relevantnih propisa, te kada su redovni sudovi za svoje odluke dali veoma jasne i argumentirane razloge.

49. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelantica kršenje tog prava vezuje za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

50. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

51. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Zlatko M. Knežević, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 2260/16, рјешавајући апелацију Компаније Душанић д.о.о. Прњавор, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 11. октобра 2018. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Компаније

Душанић д.о.о. Прњавор поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 57 0 Пс 017440 15 Рев од 18. фебруара 2016. године, Пресуде Вишег привредног суда у Бањој Луци број 57 0 Пс 017440 14 Пж од 24. априла 2015. године и Пресуде Окружног привредног суда у Бањој Луци број 57 0 Пс 017440 08 Пс од 13. августа 2014. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Компанија Душанић д.о.о. Прњавор (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Бојана Дука-Бубић, адвокат из Бање Луке, поднијела је 27. маја 2016. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 57 0 Пс 017440 15 Рев од 18. фебруара 2016. године, Пресуде Вишег привредног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Виши привредни суд) број 57 0 Пс 017440 14 Пж од 24. априла 2015. године и Пресуде Окружног привредног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни привредни суд) број 57 0 Пс 017440 08 Пс од 13. августа 2014. године.


II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Вишег привредног суда, Окружног привредног суда и тужиоца-противтуженог "Метал" а.д. Бања Лука (у даљњем тексту: тужилац-противтужени) затражено је 21. марта 2018. године да доставе одговор на апелацију.

3. Врховни суд, Виши привредни суд, Окружни привредни суд и тужилац-противтужени доставили су одговор на апелацију 29. марта те 2, 12. и 13. априла 2018. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произлазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Пресудом Окружног привредног суда број 57 0 Пс 017440 08 Пс од 13. августа 2014. године одлучено је о примарном тужбеном захтјеву тужиоца-противтуженог и утврђено је да су апсолутно ништави уговор о продаји тегљача и прикључних возила од 10. јуна 2004. године и уговор о продаји тегљача и прикључних возила од 19. октобра 2004. године, те је апеланткиња као тужени-противтужилац обавезана да тужиоцу-противтуженом на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 21.539,30 КМ. Тужиоцу-противтуженом је одбијен тужбени захтјев у дијелу којим тражи да се апеланткиња обавеже да му исплати износ од 2.900.000,00 КМ са законском затезном каматом почевши од 19. октобра 2004. године, те да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 2.688.375,64 КМ са законском затезном каматом од 4. јуна 2008. године, као и захтјев за накнаду трошкова парничног поступка преко досуђеног износа. Апеланткињи је одбијен захтјев да се тужилац-противтужени обавеже да јој исплати износ од 2.900.000,00 КМ са законском затезном каматом почевши од 19. октобра 2004. године па до исплате, као и захтјев за накнаду трошкова парничног поступка.

6. У образложењу првостепене пресуде је наведено да је након проведеног доказног поступка утврђено да је 10. јуна 2004. године између апеланткиње (као продавца) с једне стране и тужиоца-противтуженог (као купца) с друге стране закључен уговор о продаји 10 тегљача и 10 прикључних возила за укупну купопродајну цијену од 1.450.000,00 КМ. Наведени уговор се позива на одлуку Управног одбора тужиоца-противтуженог од 26. маја 2004. године. Даље је утврђено да је 10. августа 2004. године између истих странака закључен анекс наведеног уговора којим је продужен рок плаћања и наведено да ће плаћање бити извршено жирално с роком 30. јуни 2005. године. Истакнуто је да је 19. октобра 2004. године између апеланткиње као продавца и тужиоца-противтуженог као купца закључен нови уговор о продаји 10 тегљача и 10 прикључних возила за купопродајну цијену од 1.450.000,00 КМ, те се у том уговору позива на одлуку Управног одбора тужиоца-противтуженог од 18. октобра 2004. године. Након тога, између истих странака 19. децембра 2004. године закључен је анекс уговора од 19. октобра 2004. године којим је као рок плаћања утврђен 30. јуни 2005. године. Истакнуто је да је наведеним одлукама Управног одбора претходила одлука Управног одбора тужиоца-противтуженог о набавци основних средстава од 18. јуна 2003. године под условом да она не угрожава ликвидност предузећа, те одлука Скупштине акционара о проширењу дјелатности тужиоца-противтуженог (превозничка дјелатност).

7. Даље је наведено да је у вријеме закључења уговора П. Д. био апеланткињин оснивач и већински власник, те да је директор код апеланткиње била његова супруга М. Д. која му

је дала овлашћење за потписивање уговора. Наведено је да је П. Д. истовремено био директор (члан управе) тужиоца-противтуженог, те да је лично посједовао акције код тужиоца-противтуженог које је посједовала и апеланткиња као правни субјекат.

8. Према исказу П. Д., уговор од 10. јуна 2004. године за тужиоца-противтуженог је потписао Г. И. (што он у свом исказу није потврдио), а П. Д. је потписао уговор од 19. октобра 2004. године, те је за апеланткињу потписао уговор од 10. јуна 2004. године и анекс уговора од 10. августа 2004. године, као и апеланткињину понуду за закључење предметних уговора. Указано је да по наведеним уговорима тужилац-противтужени није исплатио купопродајну цијену иако је апеланткиња тужиоцу испоставила 40 фактура за плаћање у укупном износу од 2.900.000,00 КМ. Даље је наведено да је на Скупштини акционара тужиоца-противтуженог одржаној 26. јануара 2006. године (на којој је био присутан П. Д., с тим што није гласао) донесена одлука о докапитализацији тужиоца-противтуженог, те да апеланткиња на име наведене купопродајне цијене код тужиоца-противтуженог оствари одређен број акција. Истакнуто је да наведена докапитализација није реализована јер је рјешењем Комисије за хартије од вриједности РС од 27. априла 2006. године одбијено обавјештење емитента "Метал" а.д. Бања Лука о донесеној одлуци о другој емисији акција по основу конверзије потраживања повјериоца Компаније Душанић д.о.о. Прњавор.

9. Истакнуто је да је пресудом Окружног суда у Бањој Луци од 10. септембра 2007. године одбијена тужба тужиоца-противтуженог којом је покушао оспорити наведено рјешење. Даље је наведено да је у предметима Основног суда у Бањој Луци број И-311/07 и И-937/04 засновано заложно право на непокретностима тужиоца-противтуженог ради обезбјеђења потраживања из означених уговора од 10. јуна 2004. године и 19. октобра 2004. године. Истакнуто је да су возила која су била предмет уговора о продаји предата тужиоцу-противтуженом у посјед и он их је користио у периоду од 2004. године до 2008. године (одјављена 2009. године од када су "лежала" у кругу тужиоца-противтуженог), те су продата на лицитацији одржаној 31. марта 2014. године за износ од 91.388,00 КМ ради наплате пореза који је Пореској управи дуговао тужилац-противтужени.

10. Даље је наведено да је 25. јануара 2007. године између апеланткиње (као даваоца услуге) и тужиоца-противтуженог (као примаоца услуге) закључен уговор о пословној сарадњи ради обављања послова из надлежности службе транспорта уз мјесечну накнаду од 700,00 КМ. Указано је да је 24. јануара 2008. године између апеланткиње (као извршиоца) и тужиоца-противтуженог (као наручиоца) закључен уговор о пружању услуга око транспортне дјелатности уз мјесечну накнаду од 1.500,00 КМ. Утврђено је да су купљена возила код тужиоца-противтуженог евидентирана као основна средства, те да је према налазу вјештака по основу предметних возила тужилац-противтужени имао директне и индиректне трошкове у укупном износу од 5.551.419,30 КМ од чега на име амортизације отпада износ од 2.900.000,00 КМ, те је остварио добит од 2.863.043,66 КМ, тако да исказани губитак износи 2.688.375,64 КМ. Истакнуто је да код утврђења наведеног тужилац-противтужени вјештаку није презентовао документацију о превозу сопствене робе, што би по изјашњењу вјештака утицало на означене ставке. Даље је наведено да у наведеном налазу вјештак није анализирао узрок настанка губитка, али се према његовом усменом изјашњењу највјероватније ради о комбинацији великог броја фактора који посредно или непосредно утичу на пословање


предузећа. Указано је да је према налазу вјештака машинске струке Д. Т. оријентациона вриједност возила у вријеме продаје износила 2.690.500,00, што у односу на остварену продајну цијену од 2.900.000,00 КМ износи 7,20% и сматра се толерантним одступањем.

11. На основу наведеног, првостепени суд је утврдио да је П. Д. повезано лице које је контролисало тужиоца-противтуженог преко позиције директора Управног одбора и Скупштине акционара, а апеланткињу преко позиције оснивача и већинског члана, те позиције директора (коју је формално држала његова супруга), те да је П. Д. код закључења спорних уговора наступао као апеланткињин заступник не штитећи економске интересе тужиоца-противтуженог. Даље је указано да закључењу спорних уговора није претходила одлука Надзорног одбора тужиоца-противтуженог, те да се одлуке Управног одбора од 26. маја 2004. године и 18. октобра 2004. године не очитују о чињеници повезаних лица и да су у супротности с одлуком Управног одбора тужиоца-противтуженог од 18. јуна 2003. године о набавци основних средстава. Даље је наведено да о наведеним уговорима нису обавијештени акционари на првој наредној скупштини. Слиједом наведеног, првостепени суд је закључио да су тиме спорни уговори супротни одредби члана 89 Закон о предузећима, што их у смислу члана 103 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) чини ништавим. Поред наведеног, првостепени суд је становишта да је код закључења спорних уговора апеланткиња искористила тешку економску ситуацију тужиоца-противтуженог и његов положај зависности те остварила већу купопродајну цијену (при чему не прихвата налаз вјештака Д. Т., већ податке из записника вјештака Ђ. П.). Даље је наведено да је апеланткиња засновала заложно право на непокретностима тужиоца-противтуженог и с њим закључила уговоре о пословној сарадњи, те да је то у несразмјери с реалном вриједношћу половних камиона који су били предмет купопродаје. Стога је закључено да наведени уговори имају карактер зеленашких уговора из одредбе члана 141 ЗОО-а. Због наведеног је првостепени суд усвојио захтјев тужиоца-противтуженог за утврђење ништавости предметних купопродајних уговора. Имајући у виду да је тужилац-противтужени дуги временски период имао на располагању предметна возила, те да обим пословања возилима није зависио од апеланткиње, као и да је на негативан пословни резултат утицало више фактора, првостепени суд је закључио да се негативан резултат пословања возилима у смислу одредбе члана 155 ЗОО-а не може подвести под појам штете, нити се апеланткиња може подвести под појам штетника. Стога је првостепени суд одбио захтјев тужиоца-противтуженог за накнаду материјалне штете у износу од 2.688.376,54 КМ.

12. Надаље, имајући у виду да је тужилац-противтужени имао предметна возила у посједу и могућност да с њима послује, првостепени суд је одбио и захтјев тужиоца-противтуженог за исплату износа од 2.900.000,00 КМ који одговара обрачунатој амортизацији. Даље је првостепени суд, имајући у виду да је апеланткиња у конкретном случају поступала несавјесно у смислу одредбе члана 104 став 3 ЗОО-а, одбио апеланткињин противтужбени захтјев за исплату износа од 2.900.000,00 КМ на име купопродајне цијене за предметна возила.

13. Против првостепене пресуде жалбе су поднијели апеланткиња и тужилац-противтужени. Пресудом Вишег привредног суда број 57 0 Пс 017440 14 Пж од 24. априла 2015. године жалбе су одбијене и првостепена пресуда потврђена. Одбијени су и захтјеви парничних странака за накнаду трошкова жалбеног поступка.

14. У образложењу другостепене пресуде је наведено да је другостепени суд у свему прихватио чињенична утврђења и правне закључке првостепеног суда. Према мишљењу другостепеног суда, правилно је првостепени суд закључио да су спорни уговори закључени између привредних субјеката у којима је исто лице и директор, акционар и члан управе тужиоца-противтуженог као купца, а истовремено апеланткињин већински власник, оснивач и заступник. При томе је апеланткиња истовремено власник акција код тужиоца-противтуженог. Даље, о наведеним уговорима акционари нису обавијештени на првој наредној скупштини. Такође је указано да је П. Д. као апеланткињин већински власник и заступник искористио свој утицај код тужиоца-противтуженог као акционар и члан управе и исходио одлуке које су довеле до закључења уговора о куповини 20 тегљача и 20 прикључних возила, на који начин је искористио тешку економску ситуацију у којој се тада налазио тужилац-противтужени. Због наведеног, према мишљењу другостепеног суда, спорни уговори су апсолутно ништави у смислу одредби члана 89 став 4 Закона о предузећима и чл. 103 и 104 ЗОО-а.

15. Даље је наведено да је враћање датог по основу ништавости уговора законска обавеза, али само у случају савјесности обје уговорне стране. Стога, како је у конкретном случају враћање камиона и прикључних возила постало немогуће и како је апеланткиња као несавјесна страна користила стање зависности тужиоца-противтуженог приликом закључења уговора, правилно је, према мишљењу другостепеног суда, одбијен апеланткињин противтужбени захтјев за враћање противвриједности камиона.

16. Против другостепене пресуде апеланткиња и тужилац су поднијели ревизије које је Врховни суд одбио Пресудом број 57 0 Пс 017440 15 Рев од 18. фебруара 2016. године.

17. У образложењу ревизионе пресуде Врховни суд се позвао на одредбе члана 88 став 1 Закона о предузећима. Указано је да је у конкретном случају приликом закључења (потписивања) спорних уговора (на страни тужиоца-противтуженог и на страни апеланткиње) учествовао П. Д. који је у том периоду био апеланткињин већински власник и истовремено законски заступник (директор) тужиоца-противтуженог.

18. Даље је наведено да су закључењу предметних уговора формално правно претходиле одлуке Управног одбора тужиоца-противтуженог од 26. маја 2004. године и 18. октобра 2004. године којима је дата сагласност за закључење уговора. Међутим, имајући у виду да се наведене одлуке не очитују о чињеници да се ради о уговору између повезаних лица (члан 88 Закона о предузећима) и да су супротне одлуци о набавци основних средстава од 18. јуна 2003. године, према мишљењу Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да закључењу ових уговора није претходило ваљано одобрење Управног одбора тужиоца-противтуженог. Поред наведеног, закључењу уговора није претходило ни одобрење Надзорног одбора тужиоца-противтуженог, а о одобрењу и закљученом правном послу није обавијештена Скупштина акционара тужиоца-противтуженог (члан 89 став 4 Закона о предузећима), што значи да је код закључења ових уговора дошло до повреде клаузула забране конкуренције и конфликтности интереса, односно одредаба закона које су императивног карактера, што ове уговоре чини ништавим (члан 103 ЗОО-а).

19. Указано је да другачији закључак не могу исходити апеланткињини ревизиони наводи о томе да поступање које је супротно цитираним законским одредбама закључене уговоре не чини апсолутно већ евентуално релативно


ништавим, те да су могућности које су код повреде клаузуле конкуренције (као у конкретном случају) биле на располагању апеланткињи (да изрекне престанак радног односа или другог уговорног односа, тражи накнаду штете и др.) прописане ставом 4 члана 88 Закона о предузећима. Наведено из разлога што закључење уговора супротно императивним законским одредбама чини те уговоре ништавим независно од прописаних права која су на располагању предузећу чији члан чини повреду забране клаузуле конкуренције.

20. У вези с тим је указано да, у смислу одредбе члана 107 став 1 ЗОО-а, ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана или који други узрок ништавости престане. Због тога су, према мишљењу Врховног суда, ирелевантни апеланткињини ревизиони наводи којима истиче да је за закључење спорних уговора дата накнадна сагласност тако што се позива на сједницу Управног одбора тужиоца-противтуженог од 17. јануара 2006. године (којој су присуствовали и чланови Надзорног одбора тужиоца), те Скупштину акционара тужиоца од 26. јануара 2006. године када је донесена одлука да се дуг тужиоца-противтуженог (на име купопродајне цијене) претвори у акције (што опет може представљати начин плаћања дуга, али нема карактер одобрења за закључење правног посла). Позивање на наводно накнадно дату сагласност од 28. марта 2006. године (при чему та сагласност у доказном поступку није ни читана) не може довести до конвалидације уговора који су у вријеме закључења ништави. У односу на апеланткињино позивање на члан 29 ЗОО-а, указано је да се она односи на сагласност трећег лица код закључења уговора, а не на потребна одобрења органа уговарача која морају претходити закључењу уговора као у конкретном случају.

21. Према томе, другачију одлуку у овом дијелу захтјева не могу исходити ни апеланткињини основани наводи да се у конкретном случају не ради истовремено и о зеленашким уговорима из одредбе члана 141 ЗОО-а. Наведено из разлога јер је по проведеном доказном поступку остало неутврђено да ли је у спорном периоду (2004. година) тужилац-противтужени пословао позитивно (што се апеланткињиним ревизионим наводима тврди) или је био у тешкој економској ситуацији. Стога, како није доказан ниједан од услова за постојање зеленашког уговора, није релевантно да ли је у конкретном случају за апеланткињу уговорена очигледна несразмјерна корист. Према томе, без утицаја су апеланткињини даљњи ревизиони наводи којима се бави утврђеном вриједношћу возила у вријеме закључења уговора (по вјештаку Д. Т. и по записнику вјештака Ђ. П.).

22. Наведено је да апеланткиња неосновано у ревизији истиче да јој, с обзиром на утврђену ништавост предметних уговора и немогућност поврата возила, те неправилан став нижестепених судова, припада право на реституцију односно исплату захтијеваног износа од 2.900.00,00 КМ. У вези с тим је указано да када се одступа од примјене општег правила о посљедицама ништавости уговора (члан 104 став 1 ЗОО-а) мора се водити рачуна о савјесности уговарача, о значају друштвеног интереса који се угрожава, као и о моралном схватању друштва.

23. Истакнуто је да је у конкретном случају у закључењу спорних уговора П. Д. поступао као директор тужиоца-противтуженог, али и као већински власник односно апеланткињин члан (при чему је, према његовој изјави, за тужиоца-противтуженог потписао уговор од 19. октобра 2004. године, а за апеланткињу уговор од 10. јуна 2004. године). Слиједом наведеног, произлази да је ништавост предметних уговора резултат и апеланткињиних радњи, те ако је апеланткиња и оштећена за купопродајну цијену, то је

резултат њених активности. Стога, како приликом закључења уговора апеланткиња није поступала савјесно, нижестепени судови су у одредби члана 104 ст. 2 и 3 ЗОО-а имали ваљано упориште за одбијање апеланткињиног противтужбеног захтјева.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

24. Апеланткиња сматра да јој је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право из члана 17 Европске конвенције. Указује на произвољну примјену материјалног права. Сматра да оспорена ревизиона пресуда није дала одговор да ли је повреда одредбе члана 88 Закона о предузећима разлог за апсолутну или релативну ништавост спорних уговора. Према њеном мишљењу, тумачење Врховног суда уз позивање на одредбу члана 103 ЗОО-а није прихватљиво јер би то водило ка ништавости свих уговора који су закључени по било којем закону или другом пропису или апсолутно ништави без обзира за конкретан правни посао. Супротно становишту редовних судова, апеланткиња сматра да поступање које крши одредбе чл. 88 и 89 Закона о предузећима РС није разлог за апсолутну ништавост уговора, већ за рушљивост уговора (релативну рушљивост). Сматра да одредбом члана 88 ЗОО-а није одређено да су послови које је обавило запослено лице повредом "клаузуле конкуренције" апсолутно ништави. Такође, према апеланткињином мишљењу, ни поступање законског заступника предузећа које крши правило из члана 89 Закона о предузећима није разлог за апсолутну ништавост уговора, већ за рушљивост уговора. Указује да се апсолутна ништавост уговора мора изричито прописати законом. Апеланткиња истиче да је при закључењу спорних уговора имала сагласност органа тужиоца. Наглашава да у раду Управног одбора тужиоца ни на једној сједници Д. П. није имао право гласа и није учествовао у доношењу било какве одлуке Управног одбора у вези са спорним односом. Указује да је Управни одбор тужиоца прије закључења уговора одобрио те правне послове, а да су и Надзорни и Управни одбор тужиоца након закључења уговора те уговоре и накнадно одобрили, те да је Скупштина акционара тужиоца била обавијештена о овим правним пословима. Према томе, апеланткиња сматра да су спорни уговори имали одобрења из члана 89 Закона о предузећима и правно су ваљани. Апеланткиња указује да је тужилац из спорних послова вишеструко профитирао, а да је она кажњена. Указује да је тужилац искористио апеланткињу те јој ускратио цјелокупну купопродајну цијену возила која је користио 10 година без накнаде те неплаћањем пореза Пореској управи РС онемогућио натуралну реституцију у предметној парници, односно поврат "остатака" својих камиона. Указује да је апеланткињин захтјев за реституцију одбијен због тога што је апеланткиња поступала несавјесно. Према апеланткињином мишљењу, редовни судови су били дужни да одреде реституцију према члану 104 став 1 ЗОО-а тако да обавежу тужиоца да апеланткињи исплати 2.900.000,00 КМ са споредним потраживањима јер натурална реституција није могућа. Указује да до подношења тужбе тужилац није имао примједби на цијену купљених возила нити је било примједби на начин куповине возила, као и да није било рекламација везано за спорне тегљаче и приколице, а тужилац-противтужени је наведена возила експлоатисао и од експлоатације остваривао вишемилионске приходе.


Такође, апеланткиња сматра да је у предметном поступку дошло до кршења њеног права на приступ суду.

б) Одговор на апелацију

25. Врховни суд је навео да у свему остаје при разлозима датим у оспореној ревизионој пресуди, те да приликом њеног доношења није дошло до кршења апеланткињиних уставних права на која указује у апелацији.

26. Виши привредни суд је навео да је у предметној правној ствари поступао у складу са законом и да оспореном другостепеном пресудом није дошло до кршења уставних права на која се апеланткиња позива у апелацији.

27. Окружни привредни суд је навео да се у конкретном случају ради о веома сложеном предмету у којем је изведено преко 200 доказа.

28. Тужилац-противтужени је навео да је у предметом поступку доказао да се ради о апеланткињином несавјесном пословању које заслужује санкцију у виду одбијања захтјева за поврат онога што је дала, односно захтјева за реституцију, како је закључио Врховни суд у оспореној ревизионој пресуди. Указано је да сврха утврђивања апсолутне ништавости није само искључивање апсолутно ништавог акта из правног поретка, већ санкционисање несавјесног уговарача како би се спријечило да несавјесни уговарач оствари корист апсолутно ништавим правним послом, што у овом случају значи да суд мора санкционисати апсолутно ништав правни посао који је настао искључиво у апеланткињином интересу, а на штету учесника у поступку.

V. Релевантни прописи

29. У Закону о предузећима Републике Српске ("Службени гласник РС" бр. 24/98, 62/02, 66/02, 38/03, 97/04 и 34/06) релевантне одредбе гласе:

Члан 88. (1) Члан ортачког друштва, комплементар

командитног друштва, члан друштва с ограниченом одговорношћу и члан управе, надзорног одбора и одбора извршних директора друштва с ограниченом одговорношћу, акционарског друштва и јавног предузећа не могу имати то својство, нити бити запослени, односно прокуристи у било ком другом предузећу, односно другом правном лицу исте или сродне делатности или делатности која би могла бити конкурентна, нити могу бити предузетници који обављају такву делатност.

(2) Оснивачким актом, односно статутом предузећа могу се утврдити иста ограничења и за командиторе у командитном друштву или за акционаре у акционарском друштву без јавног уписа акција.

(3) Оснивачким актом, односно статутом предузећа може се утврдити да забрана из става 1. овог члана траје и после губитка својства из тог става, али не дуже од две године.

(4) Ако лице из става 1. овог члана прекрши клаузулу конкуренције, предузеће може:

1) изрећи престанак радног или другог уговорног односа;

2) искључити члана из друштва; 3) тражити брисање конкурентске делатности из

регистра; 4) тражити накнаду штете. (5) Уместо накнаде штете, предузеће може од лица из

става 1. овог члана тражити: 1) препуштање послова учињених за свој рачун као

послова учињених за рачун предузеђа; 2) преношење предузећу користи из послова закључених

за туђ рачун као послова учињених за рачун предузећа;

3) уступање предузећу права из послова закључених за туђ рачун као послова учињених за рачун предузећа.

(6) Захтев предузећа за накнаду штете застарева за 90 дана од дана сазнања за повреду одредаба става 1. овог члана и за прекршиоца, а најдоцније у року од три године од дана када је учињена повреда.

Члан 89. (1) Члан ортачког друштва, комплементар

командитног друштва, члан друштва с ограниченом одговорношћу и члан управе, надзорног одбора и одбора извршних директора друштва с ограниченом одговорношћу, акционарског друштва и јавног предузећа и прокуриста могу закључити с предузећем у коме имају то својство уговор о кредиту, кауцији, гаранцији, авалу и јемству, као и други правни посао утврђен оснивачким актом, односно статутом, по одобрењу осталих чланова друштва, односно управног и надзорног одбора.

(2) Одобрење из става 1. овог члана потребно је и за правни посао који закључе друга лица, у коме постоји заинтересованост лица из тог става.

(3) Заинтересовано лице из става 1. овог члана не може гласати у управном или надзорном одбору приликом одлучивања о одобрењу.

(4) О одобрењу и правном послу из става 1. овог члана обавештавају се чланови друштва и акционари на првој скупштини.

(5) Оснивачким актом, односно статутом може се предвидети да давање одобрења није потребно за послове закључене под уобичајеним условима.

(6) Физичко лице као оснивач, акционар и члан једночланог друштва не може са својим друштвом закључити уговор о кредиту, кауцији, гаранцији, авалу и јемству.

30. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 46/85 и 57/89; "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе:

Члан 103. (1) Уговор који је противан принудним прописима,

јавном поретку или добрим обичајима ништаван је ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.

(2) Ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће одговарајуће последице.

Члан 104. (1) У случају ништавости уговора свака уговорна

страна дужна је да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према ценама у време доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује.

(2) Али, ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште или боравиште.

(3) Приликом одлучивања суд ће водити рачуна о савесности једне, односно обеју страна, о значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима.


Члан 107. (1) Ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана

или који други узрок ништавости накнадно нестане. (2) Али, ако је забрана била мањег значаја, а уговор је

извршен, ништавост се не може истицати.

Члан 141. (1) Ништав је уговор којим неко, користећи се стањем

нужде или тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом дао или учинио, или се обавезао дати или учинити.

(2) На зеленашки уговор сходно се примењују одредбе овог закона о последицама ништавости и о делимичној ништавости уговора.

(3) Ако оштећени захтева да се његова обавеза смањи на правичан износ, суд ће удовољити таквом захтеву ако је то могуће, а у том случају уговор са одговарајућом изменом остаје на снази.

(4) Оштећеник може поднети захтев за смањење обавезе на правичан износ у року од пет година од закључења уговора.

VI. Допустивост

31. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

32. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

33. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 57 0 Пс 017440 15 Рев од 18. фебруара 2016. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 28. марта 2016. године, а апелација је поднесена 27. маја 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

34. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

35. Апеланткиња сматра да је оспореном пресудом повријеђено њено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право из члана 17 Европске конвенције.

Право на правично суђење

36. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

[…]

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

37. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

38. Уставни суд, прије свега, истиче да се предметни поступак односи на питање утврђивања правне ваљаности уговора и питање враћања датог по основу ништавог уговора, дакле неспорно се ради о предмету грађанскоправне природе, те да апеланткиња ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

39. Апеланткиња указује на произвољну примјену материјалног права у оквиру редовних судова. У вези с тим, Уставни суд, прије свега, наглашава да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима. Наиме, Уставни суд, као ни Европски суд, неће дјеловати као суд "четврте инстанце" и доводити у питање пресуде домаћих судова у смислу члана 6 став 1 осим када се њихови закључци могу сматрати произвољним или очигледно неразумним (види, mutatis mutandis, Европски суд, Bochan против Украјине, пресуда од 5. фебруара 2015. године, став 61).

40. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може, изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Имајући у виду наведено и наводе из апелације, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли су оспорене одлуке засноване на погрешној примјени материјалног права.

41. Доводећи наведене ставове у везу с конкретним предметом, Уставни суд примјећује да је у конкретном случају апеланткињи одбијен противтужбени захтјев да јој тужилац-противтужени исплати износ од 2.900.000,00 на име


купопродајне цијене за спорна возила која су била предмет купопродајних уговора од 10. јуна 2004. године и 19. октобра 2004. године, а које је апеланткиња закључила с тужиоцем-противтуженим и за које је у смислу примарног захтјева тужиоца-противтуженог утврђено да су апсолутно ништави. У вези с тим, Уставни суд, прије свега, запажа да је предметни поступак био веома сложене чињеничноправне природе, те да је првостепени суд провео веома обиман доказни поступак на основу којег су утврђене све релевантне чињенице за одлучење о тужбеном захтјеву тужиоца-противтуженог и апеланткињином противтужбеном захтјеву. Наведено чињенично утврђење првостепеног суда прихватио је другостепени суд као правилно и потпуно утврђено, о чему је дао релевантно образложење. Даље, Уставни суд запажа да су редовни судови на тако утврђено чињенично стање примијенили релевантне законске одредбе (Закон о предузећима и ЗОО) на основу којих је утврђено да су спорни уговори апсолутно ништави, због чега је усвојен примарни тужбени захтјев тужиоца-противтуженог. Уставни суд примјећује да су редовни судови у оспореним одлукама о томе дали веома јасно и аргументовано образложење указујући прије свега да је у конкретном случају приликом закључења (потписивања) спорних уговора на страни тужиоца-противтуженог, као и на апеланткињиној страни учествовао П. Д., који је у том периоду био апеланткињин већински власник и истовремено законски заступник (директор) тужиоца-противтуженог. Надаље, како произлази из чињеничних утврђења редовних судова, закључењу спорних уговора није претходило ваљано одобрење Управног одбора тужиоца-противтуженог, одобрење Надзорног одбора тужиоца-противтуженог, као и да о наведеним уговорима није обавијештена Скупштина акционара тужиоца-противтуженог (члан 89 став 4 Закона о предузећима). При томе су редовни судови утврдили да се одлуке Управног одбора тужиоца-противтуженог, на које су се позивали спорни уговори, нису очитовале о чињеници да се ради о уговорима између повезаних лица (члан 88 Закона о предузећима), као и да су супротне одлуци Управног одбора тужиоца-противтуженог о набавци основних средстава од 18. јуна 2003. године.

42. Слиједом свега наведеног, Уставни суд запажа да је код закључења ових уговора по ставу редовних судова дошло до повреде клаузуле забране конкуренције и конфликтности интереса (чл. 88 и 89 Закона о предузећима), а што спорне уговоре чини ништавим у смислу одредбе члана 103 ЗОО-а, због чега је и усвојен примарни тужбени захтјев тужиоца-противтуженог и утврђено је да су апсолутно ништави спорни уговори о продаји тегљача и прикључних возила. При томе су редовни судови размотрили апеланткињине наводе о накнадној сагласности Управног одбора тужиоца-противтуженог о закључењу спорних уговора, те у вези с тим указали да се накнадном сагласношћу спорни уговори не могу конвалидирати будући да су они већ у вријеме закључења били ништави. У наведеном образложењу редовних судова Уставни суд не налази било какву произвољност. Такође, Уставни суд запажа да су редовни судови дали јасно образложење због чега су у околностима конкретног случаја закључили да је приликом закључења спорних уговора апеланткиња била несавјесна будући да је приликом закључења уговора искористила тешку економску ситуацију у којој се тада налазио тужилац-противтужени, слиједом чега су редовни судови у смислу одредбе члана 104 ст. 2 и 3 ЗОО-а одбили апеланткињин противтужбени захтјев за исплату купопродајне цијене спорних возила. Према томе, супротно апеланткињиним наводима, произлази да су редовни судови у оспореним одлукама дали веома јасно

образложење због чега су спорни уговори у околностима конкретног случаја апсолутни ништави, односно због чега је основан примарни тужбени захтјев тужиоца-противтуженог, због чега се спорни уговори не могу конвалидирати, као и због чега апеланткиња нема право на исплату на име купопродајне цијене од тужиоца-противтуженог за спорна возила која су била предмет закључених уговора.

43. Осим наведеног, Уставни суд запажа да је апеланткиња у предметном поступку имала веома активну улогу, те могућност да у поступку своје аргументе супротстави аргументима тужиоца-противтуженог. Такође, Уставни суд запажа да су редовни судови на све апеланткињине релевантне наводе одговорили мериторним одлукама, због чега произлази да су неосновани апеланткињини наводи о повреди права на приступ суду.

44. Стога, на основу наведеног, узимајући при томе у обзир апеланткињине наводе и документацију приложену уз апелацију, Уставни суд сматра да су редовни судови у специфичним околностима конкретног случаја у оспореним одлукама дали веома детаљно и јасно образложење које се, супротно апеланткињиним наводима, не доима ни у једном сегменту произвољно. При томе, Уставни суд примјећује да су редовни судови своје одлуке засновали на релевантним правним прописима чија се примјена, такође, не доима произвољном.

45. На основу наведеног, Уставни суд закључује да су апеланткињини наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани.

Право на имовину

46. Апеланткиња сматра да јој је оспореном одлуком повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд запажа да се апеланткињини наводи о кршењу овог права, такође, заснивају на произвољној примјени материјалног права, што је Уставни суд већ образложио у претходим тачкама ове одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су апеланткињини наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, такође, неосновани.

Остали наводи

47. У погледу навода о кршењу права из члана 17 Европске конвенције (забрана злоупотребе права), Уставни суд указује на то да наведени члан Европске конвенције не оснива неко посебно индивидуално право, него предвиђа правило тумачења чији је циљ заштита идеје, као и циља саме Европске конвенције. С обзиром на претходне закључке у вези с правом на правично суђење, Уставни суд је закључио да није потребно посебно разматрати ове наводе јер у околностима предметног случаја ништа не упућује на закључак да је постојало "ограничење у већој мјери од оне која је предвиђена Конвенцијом".

VIII. Закључак

48. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у образложењу оспорених одлука редовних судова нема ничега што указује на произвољну примјену релевантних прописа, те када су редовни судови за своје одлуке дали веома јасне и аргументоване разлоге.

49. Такође, Уставни суд закључује да нема повреде права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када


апеланткиња кршење тог права везује за произвољну примјену материјалног права, а Уставни суд је закључио да није било произвољности у том погледу.

50. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

51. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Златко М. Кнежевић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 2260/16, rješavajući apelaciju Kompanije Dušanić d.o.o. Prnjavor, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 11. oktobra 2018. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Kompanije Dušanić

d.o.o. Prnjavor podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. februara 2016. godine, Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci broj 57 0 Ps 017440 14 Pž od 24. aprila 2015. godine i Presude Okružnog privrednog suda u Banjoj Luci broj 57 0 Ps 017440 08 Ps od 13. augusta 2014. godine.



1. Kompanija Dušanić d.o.o. Prnjavor (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Bojana Duka-Bubić, advokat iz Banje Luke, podnijela je 27. maja 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. februara 2016. godine, Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 57 0 Ps 017440 14 Pž od 24. aprila 2015. godine i Presude Okružnog privrednog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni privredni sud) broj 57 0 Ps 017440 08 Ps od 13. augusta 2014. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Višeg privrednog suda, Okružnog privrednog suda i tužitelja-protivtuženog "Metal" a.d. Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužitelj-protivtuženi) zatraženo je 21. marta 2018. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud, Viši privredni sud, Okružni privredni sud i tužitelj-protivtuženi dostavili su odgovor na apelaciju 29. marta te 2, 12. i 13. aprila 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Okružnog privrednog suda broj 57 0 Ps 017440 08 Ps od 13. augusta 2014. godine odlučeno je o primarnom tužbenom zahtjevu tužitelja-protivtuženog i utvrđeno je da su apsolutno ništavi ugovor o prodaji tegljača i priključnih vozila od 10. juna 2004. godine i ugovor o prodaji tegljača i priključnih vozila od 19. oktobra 2004. godine, te je apelantica kao tuženi-protivtužitelj obavezana da tužitelju-protivtuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 21.539,30 KM. Tužitelju-protivtuženom je odbijen tužbeni zahtjev u dijelu kojim traži da se apelantica obaveže da mu isplati iznos od 2.900.000,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 19. oktobra 2004. godine, te da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.688.375,64 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 4. juna 2008. godine, kao i zahtjev za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa. Apelantici je odbijen zahtjev da se tužitelj-protivtuženi obaveže da joj isplati iznos od 2.900.000,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 19. oktobra 2004. godine pa do isplate, kao i zahtjev za naknadu troškova parničnog postupka.

6. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je nakon provedenog dokaznog postupka utvrđeno da je 10. juna 2004. godine između apelantice (kao prodavca) s jedne strane i tužitelja-protivtuženog (kao kupca) s druge strane zaključen ugovor o prodaji 10 tegljača i 10 priključnih vozila za ukupnu kupoprodajnu cijenu od 1.450.000,00 KM. Navedeni ugovor se poziva na odluku Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog od 26. maja 2004. godine. Dalje je utvrđeno da je 10. augusta 2004. godine između istih stranaka zaključen aneks navedenog ugovora kojim je produžen rok plaćanja i navedeno da će plaćanje biti izvršeno žiralno s rokom 30. juni 2005. godine. Istaknuto je da je 19. oktobra 2004. godine između apelantice kao prodavca i tužitelja-protivtuženog kao kupca zaključen novi ugovor o prodaji 10 tegljača i 10 priključnih vozila za kupoprodajnu cijenu od 1.450.000,00 KM, te se u tom ugovoru poziva na odluku Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog od 18. oktobra 2004. godine. Nakon toga, između istih stranaka 19. decembra 2004. godine zaključen je aneks ugovora od 19. oktobra 2004. godine kojim je kao rok plaćanja utvrđen 30. juni 2005. godine. Istaknuto je da je navedenim odlukama Upravnog odbora prethodila odluka Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog o nabavci osnovnih sredstava od 18. juna 2003. godine pod uvjetom da ona ne ugrožava likvidnost preduzeća, te odluka Skupštine akcionara o proširenju djelatnosti tužitelja-protivtuženog (prijevoznička djelatnost).

7. Dalje je navedeno da je u vrijeme zaključenja ugovora P. D. bio apelanticin osnivač i većinski vlasnik, te da je direktor kod apelantice bila njegova supruga M. D. koja mu je dala ovlaštenje za potpisivanje ugovora. Navedeno je da je P. D. istovremeno bio direktor (član uprave) tužitelja-protivtuženog, te da je lično posjedovao akcije kod tužitelja-protivtuženog koje je posjedovala i apelantica kao pravni subjekt.

8. Prema iskazu P. D., ugovor od 10. juna 2004. godine za tužitelja-protivtuženog je potpisao G. I. (što on u svom iskazu nije potvrdio), a P. D. je potpisao ugovor od 19. oktobra 2004. godine, te je za apelanticu potpisao ugovor od 10. juna 2004. godine i aneks ugovora od 10. augusta 2004. godine, kao i apelanticinu ponudu za zaključenje predmetnih ugovora. Ukazano je da po navedenim ugovorima tužitelj-protivtuženi nije isplatio kupoprodajnu cijenu iako je apelantica tužitelju ispostavila 40 faktura za plaćanje u ukupnom iznosu od 2.900.000,00 KM. Dalje je navedeno da je na Skupštini akcionara tužitelja-protivtuženog održanoj 26. januara 2006. godine (na kojoj je bio prisutan P. D., s tim što nije glasao) donesena odluka o dokapitalizaciji tužitelja-protivtuženog, te da apelantica na ime navedene kupoprodajne cijene kod tužitelja-protivtuženog ostvari određen broj akcija. Istaknuto je da navedena dokapitalizacija nije realizirana jer je


rješenjem Komisije za hartije od vrijednosti RS od 27. aprila 2006. godine odbijeno obavještenje emitenta "Metal" a.d. Banja Luka o donesenoj odluci o drugoj emisiji akcija po osnovu konverzije potraživanja povjerioca Kompanije Dušanić d.o.o. Prnjavor.

9. Istaknuto je da je presudom Okružnog suda u Banjoj Luci od 10. septembra 2007. godine odbijena tužba tužitelja-protivtuženog kojom je pokušao osporiti navedeno rješenje. Dalje je navedeno da je u predmetima Osnovnog suda u Banjoj Luci broj I-311/07 i I-937/04 zasnovano založno pravo na nekretninama tužitelja-protivtuženog radi osiguranja potraživanja iz označenih ugovora od 10. juna 2004. godine i 19. oktobra 2004. godine. Istaknuto je da su vozila koja su bila predmet ugovora o prodaji predata tužitelju-protivtuženom u posjed i on ih je koristio u periodu od 2004. godine do 2008. godine (odjavljena 2009. godine od kada su "ležala" u krugu tužitelja-protivtuženog), te su prodata na licitaciji održanoj 31. marta 2014. godine za iznos od 91.388,00 KM radi naplate poreza koji je Poreznoj upravi dugovao tužitelj-protivtuženi.

10. Dalje je navedeno da je 25. januara 2007. godine između apelantice (kao davaoca usluge) i tužitelja-protivtuženog (kao primaoca usluge) zaključen ugovor o poslovnoj saradnji radi obavljanja poslova iz nadležnosti službe transporta uz mjesečnu naknadu od 700,00 KM. Ukazano je da je 24. januara 2008. godine između apelantice (kao izvršioca) i tužitelja-protivtuženog (kao naručioca) zaključen ugovor o pružanju usluga oko transportne djelatnosti uz mjesečnu naknadu od 1.500,00 KM. Utvrđeno je da su kupljena vozila kod tužitelja-protivtuženog evidentirana kao osnovna sredstva, te da je prema nalazu vještaka po osnovu predmetnih vozila tužitelj-protivtuženi imao direktne i indirektne troškove u ukupnom iznosu od 5.551.419,30 KM od čega na ime amortizacije otpada iznos od 2.900.000,00 KM, te je ostvario dobit od 2.863.043,66 KM, tako da iskazani gubitak iznosi 2.688.375,64 KM. Istaknuto je da kod utvrđenja navedenog tužitelj-protivtuženi vještaku nije prezentirao dokumentaciju o prijevozu vlastite robe, što bi po izjašnjenju vještaka utjecalo na označene stavke. Dalje je navedeno da u navedenom nalazu vještak nije analizirao uzrok nastanka gubitka, ali se prema njegovom usmenom izjašnjenju najvjerovatnije radi o kombinaciji velikog broja faktora koji posredno ili neposredno utječu na poslovanje preduzeća. Ukazano je da je prema nalazu vještaka mašinske struke D. T. orijentaciona vrijednost vozila u vrijeme prodaje iznosila 2.690.500,00, što u odnosu na ostvarenu prodajnu cijenu od 2.900.000,00 KM iznosi 7,20% i smatra se tolerantnim odstupanjem.

11. Na osnovu navedenog, prvostepeni sud je utvrdio da je P. D. povezano lice koje je kontroliralo tužitelja-protivtuženog preko pozicije direktora Upravnog odbora i Skupštine akcionara, a apelanticu preko pozicije osnivača i većinskog člana, te pozicije direktora (koju je formalno držala njegova supruga), te da je P. D. kod zaključenja spornih ugovora nastupao kao apelanticin zastupnik ne štiteći ekonomske interese tužitelja-protivtuženog. Dalje je ukazano da zaključenju spornih ugovora nije prethodila odluka Nadzornog odbora tužitelja-protivtuženog, te da se odluke Upravnog odbora od 26. maja 2004. godine i 18. oktobra 2004. godine ne očituju o činjenici povezanih lica i da su u suprotnosti s odlukom Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog od 18. juna 2003. godine o nabavci osnovnih sredstava. Dalje je navedeno da o navedenim ugovorima nisu obaviješteni akcionari na prvoj narednoj skupštini. Slijedom navedenog, prvostepeni sud je zaključio da su time sporni ugovori suprotni odredbi člana 89. Zakon o preduzećima, što ih u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) čini ništavim. Pored navedenog, prvostepeni sud je stanovišta da je kod zaključenja spornih ugovora apelantica iskoristila tešku ekonomsku situaciju tužitelja-protivtuženog i njegov položaj zavisnosti te ostvarila veću kupoprodajnu cijenu (pri čemu ne

prihvata nalaz vještaka D. T., već podatke iz zapisnika vještaka Đ. P.). Dalje je navedeno da je apelantica zasnovala založno pravo na nekretninama tužitelja-protivtuženog i s njim zaključila ugovore o poslovnoj saradnji, te da je to u nerazmjeru s realnom vrijednošću polovnih kamiona koji su bili predmet kupoprodaje. Stoga je zaključeno da navedeni ugovori imaju karakter zelenaških ugovora iz odredbe člana 141. ZOO-a. Zbog navedenog je prvostepeni sud usvojio zahtjev tužitelja-protivtuženog za utvrđenje ništavosti predmetnih kupoprodajnih ugovora. Imajući u vidu da je tužitelj-protivtuženi dugi vremenski period imao na raspolaganju predmetna vozila, te da obim poslovanja vozilima nije zavisio od apelantice, kao i da je na negativan poslovni rezultat utjecalo više faktora, prvostepeni sud je zaključio da se negativan rezultat poslovanja vozilima u smislu odredbe člana 155. ZOO-a ne može podvesti pod pojam štete, niti se apelantica može podvesti pod pojam štetnika. Stoga je prvostepeni sud odbio zahtjev tužitelja-protivtuženog za naknadu materijalne štete u iznosu od 2.688.376,54 KM.

12. Nadalje, imajući u vidu da je tužitelj-protivtuženi imao predmetna vozila u posjedu i mogućnost da s njima posluje, prvostepeni sud je odbio i zahtjev tužitelja-protivtuženog za isplatu iznosa od 2.900.000,00 KM koji odgovara obračunatoj amortizaciji. Dalje je prvostepeni sud, imajući u vidu da je apelantica u konkretnom slučaju postupala nesavjesno u smislu odredbe člana 104. stav 3. ZOO-a, odbio apelanticin protivtužbeni zahtjev za isplatu iznosa od 2.900.000,00 KM na ime kupoprodajne cijene za predmetna vozila.

13. Protiv prvostepene presude žalbe su podnijeli apelantica i tužitelj-protivtuženi. Presudom Višeg privrednog suda broj 57 0 Ps 017440 14 Pž od 24. aprila 2015. godine žalbe su odbijene i prvostepena presuda potvrđena. Odbijeni su i zahtjevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

14. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je drugostepeni sud u svemu prihvatio činjenična utvrđenja i pravne zaključke prvostepenog suda. Prema mišljenju drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da su sporni ugovori zaključeni između privrednih subjekata u kojima je isto lice i direktor, akcionar i član uprave tužitelja-protivtuženog kao kupca, a istovremeno apelanticin većinski vlasnik, osnivač i zastupnik. Pri tome je apelantica istovremeno vlasnik akcija kod tužitelja-protivtuženog. Dalje, o navedenim ugovorima akcionari nisu obaviješteni na prvoj narednoj skupštini. Također je ukazano da je P. D. kao apelanticin većinski vlasnik i zastupnik iskoristio svoj utjecaj kod tužitelja-protivtuženog kao akcionar i član uprave i ishodio odluke koje su dovele do zaključenja ugovora o kupovini 20 tegljača i 20 priključnih vozila, na koji način je iskoristio tešku ekonomsku situaciju u kojoj se tada nalazio tužitelj-protivtuženi. Zbog navedenog, prema mišljenju drugostepenog suda, sporni ugovori su apsolutno ništavi u smislu odredbi člana 89. stav 4. Zakona o preduzećima i čl. 103. i 104. ZOO-a.

15. Dalje je navedeno da je vraćanje datog po osnovu ništavosti ugovora zakonska obaveza, ali samo u slučaju savjesnosti obje ugovorne strane. Stoga, kako je u konkretnom slučaju vraćanje kamiona i priključnih vozila postalo nemoguće i kako je apelantica kao nesavjesna strana koristila stanje zavisnosti tužitelja-protivtuženog prilikom zaključenja ugovora, pravilno je, prema mišljenju drugostepenog suda, odbijen apelanticin protivtužbeni zahtjev za vraćanje protivvrijednosti kamiona.

16. Protiv drugostepene presude apelantica i tužitelj su podnijeli revizije koje je Vrhovni sud odbio Presudom broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. februara 2016. godine.

17. U obrazloženju revizione presude Vrhovni sud se pozvao na odredbe člana 88. stav 1. Zakona o preduzećima. Ukazano je da je u konkretnom slučaju prilikom zaključenja (potpisivanja) spornih ugovora (na strani tužitelja-protivtuženog i na strani apelantice) učestvovao P. D. koji je u tom periodu bio apelanticin


većinski vlasnik i istovremeno zakonski zastupnik (direktor) tužitelja-protivtuženog.

18. Dalje je navedeno da su zaključenju predmetnih ugovora formalno pravno prethodile odluke Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog od 26. maja 2004. godine i 18. oktobra 2004. godine kojima je data saglasnost za zaključenje ugovora. Međutim, imajući u vidu da se navedene odluke ne očituju o činjenici da se radi o ugovoru između povezanih lica (član 88. Zakona o preduzećima) i da su suprotne odluci o nabavci osnovnih sredstava od 18. juna 2003. godine, prema mišljenju Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da zaključenju ovih ugovora nije prethodilo valjano odobrenje Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog. Pored navedenog, zaključenju ugovora nije prethodilo ni odobrenje Nadzornog odbora tužitelja-protivtuženog, a o odobrenju i zaključenom pravnom poslu nije obaviještena Skupština akcionara tužitelja-protivtuženog (član 89. stav 4. Zakona o preduzećima), što znači da je kod zaključenja ovih ugovora došlo do povrede klauzula zabrane konkurencije i konfliktnosti interesa, odnosno odredaba zakona koje su imperativnog karaktera, što ove ugovore čini ništavim (član 103. ZOO-a).

19. Ukazano je da drugačiji zaključak ne mogu ishoditi apelanticini revizioni navodi o tome da postupanje koje je suprotno citiranim zakonskim odredbama zaključene ugovore ne čini apsolutno već eventualno relativno ništavim, te da su mogućnosti koje su kod povrede klauzule konkurencije (kao u konkretnom slučaju) bile na raspolaganju apelantici (da izrekne prestanak radnog odnosa ili drugog ugovornog odnosa, traži naknadu štete i dr.) propisane stavom 4. člana 88. Zakona o preduzećima. Navedeno iz razloga što zaključenje ugovora suprotno imperativnim zakonskim odredbama čini te ugovore ništavim nezavisno od propisanih prava koja su na raspolaganju preduzeću čiji član čini povredu zabrane klauzule konkurencije.

20. U vezi s tim je ukazano da, u smislu odredbe člana 107. stav 1. ZOO-a, ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti prestane. Zbog toga su, prema mišljenju Vrhovnog suda, irelevantni apelanticini revizioni navodi kojima ističe da je za zaključenje spornih ugovora data naknadna saglasnost tako što se poziva na sjednicu Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog od 17. januara 2006. godine (kojoj su prisustvovali i članovi Nadzornog odbora tužitelja), te Skupštinu akcionara tužitelja od 26. januara 2006. godine kada je donesena odluka da se dug tužitelja-protivtuženog (na ime kupoprodajne cijene) pretvori u akcije (što opet može predstavljati način plaćanja duga, ali nema karakter odobrenja za zaključenje pravnog posla). Pozivanje na navodno naknadno datu saglasnost od 28. marta 2006. godine (pri čemu ta saglasnost u dokaznom postupku nije ni čitana) ne može dovesti do konvalidacije ugovora koji su u vrijeme zaključenja ništavi. U odnosu na apelanticino pozivanje na član 29. ZOO-a, ukazano je da se ona odnosi na saglasnost trećeg lica kod zaključenja ugovora, a ne na potrebna odobrenja organa ugovarača koja moraju prethoditi zaključenju ugovora kao u konkretnom slučaju.

21. Prema tome, drugačiju odluku u ovom dijelu zahtjeva ne mogu ishoditi ni apelanticini osnovani navodi da se u konkretnom slučaju ne radi istovremeno i o zelenaškim ugovorima iz odredbe člana 141. ZOO-a. Navedeno iz razloga jer je po provedenom dokaznom postupku ostalo neutvrđeno da li je u spornom periodu (2004. godina) tužitelj-protivtuženi poslovao pozitivno (što se apelanticinim revizionim navodima tvrdi) ili je bio u teškoj ekonomskoj situaciji. Stoga, kako nije dokazan nijedan od uvjeta za postojanje zelenaškog ugovora, nije relevantno da li je u konkretnom slučaju za apelanticu ugovorena očigledna nerazmjerna korist. Prema tome, bez utjecaja su apelanticini daljnji revizioni navodi kojima se bavi utvrđenom vrijednošću

vozila u vrijeme zaključenja ugovora (po vještaku D. T. i po zapisniku vještaka Đ. P.).

22. Navedeno je da apelantica neosnovano u reviziji ističe da joj, s obzirom na utvrđenu ništavost predmetnih ugovora i nemogućnost povrata vozila, te nepravilan stav nižestepenih sudova, pripada pravo na restituciju odnosno isplatu zahtijevanog iznosa od 2.900.00,00 KM. U vezi s tim je ukazano da kada se odstupa od primjene općeg pravila o posljedicama ništavosti ugovora (član 104. stav 1. ZOO-a) mora se voditi računa o savjesnosti ugovarača, o značaju društvenog interesa koji se ugrožava, kao i o moralnom shvatanju društva.

23. Istaknuto je da je u konkretnom slučaju u zaključenju spornih ugovora P. D. postupao kao direktor tužitelja-protivtuženog, ali i kao većinski vlasnik odnosno apelanticin član (pri čemu je, prema njegovoj izjavi, za tužitelja-protivtuženog potpisao ugovor od 19. oktobra 2004. godine, a za apelanticu ugovor od 10. juna 2004. godine). Slijedom navedenog, proizlazi da je ništavost predmetnih ugovora rezultat i apelanticinih radnji, te ako je apelantica i oštećena za kupoprodajnu cijenu, to je rezultat njenih aktivnosti. Stoga, kako prilikom zaključenja ugovora apelantica nije postupala savjesno, nižestepeni sudovi su u odredbi člana 104. st. 2. i 3. ZOO-a imali valjano uporište za odbijanje apelanticinog protivtužbenog zahtjeva.


24. Apelantica smatra da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo iz člana 17. Evropske konvencije. Ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Smatra da osporena reviziona presuda nije dala odgovor da li je povreda odredbe člana 88. Zakona o preduzećima razlog za apsolutnu ili relativnu ništavost spornih ugovora. Prema njenom mišljenju, tumačenje Vrhovnog suda uz pozivanje na odredbu člana 103. ZOO-a nije prihvatljivo jer bi to vodilo ka ništavosti svih ugovora koji su zaključeni po bilo kojem zakonu ili drugom propisu ili apsolutno ništavi bez obzira za konkretan pravni posao. Suprotno stanovištu redovnih sudova, apelantica smatra da postupanje koje krši odredbe čl. 88. i 89. Zakona o preduzećima RS nije razlog za apsolutnu ništavost ugovora, već za rušljivost ugovora (relativnu rušljivost). Smatra da odredbom člana 88. ZOO-a nije određeno da su poslovi koje je obavilo zaposleno lice povredom "klauzule konkurencije" apsolutno ništavi. Također, prema apelanticinom mišljenju, ni postupanje zakonskog zastupnika preduzeća koje krši pravilo iz člana 89. Zakona o preduzećima nije razlog za apsolutnu ništavost ugovora, već za rušljivost ugovora. Ukazuje da se apsolutna ništavost ugovora mora izričito propisati zakonom. Apelantica ističe da je pri zaključenju spornih ugovora imala saglasnost organa tužitelja. Naglašava da u radu Upravnog odbora tužitelja ni na jednoj sjednici D. P. nije imao pravo glasa i nije učestvovao u donošenju bilo kakve odluke Upravnog odbora u vezi sa spornim odnosom. Ukazuje da je Upravni odbor tužitelja prije zaključenja ugovora odobrio te pravne poslove, a da su i Nadzorni i Upravni odbor tužitelja nakon zaključenja ugovora te ugovore i naknadno odobrili, te da je Skupština akcionara tužitelja bila obaviještena o ovim pravnim poslovima. Prema tome, apelantica smatra da su sporni ugovori imali odobrenja iz člana 89. Zakona o preduzećima i pravno su valjani. Apelantica ukazuje da je tužitelj iz spornih poslova višestruko profitirao, a da je ona kažnjena. Ukazuje da je tužitelj iskoristio apelanticu te joj uskratio cjelokupnu kupoprodajnu cijenu vozila koja je koristio 10 godina bez naknade te neplaćanjem poreza Poreznoj upravi RS


onemogućio naturalnu restituciju u predmetnoj parnici, odnosno povrat "ostataka" svojih kamiona. Ukazuje da je apelanticin zahtjev za restituciju odbijen zbog toga što je apelantica postupala nesavjesno. Prema apelanticinom mišljenju, redovni sudovi su bili dužni da odrede restituciju prema članu 104. stav 1. ZOO-a tako da obavežu tužitelja da apelantici isplati 2.900.000,00 KM sa sporednim potraživanjima jer naturalna restitucija nije moguća. Ukazuje da do podnošenja tužbe tužitelj nije imao primjedbi na cijenu kupljenih vozila niti je bilo primjedbi na način kupovine vozila, kao i da nije bilo reklamacija vezano za sporne tegljače i prikolice, a tužitelj-protivtuženi je navedena vozila eksploatirao i od eksploatacije ostvarivao višemilionske prihode. Također, apelantica smatra da je u predmetnom postupku došlo do kršenja njenog prava na pristup sudu.


25. Vrhovni sud je naveo da u svemu ostaje pri razlozima datim u osporenoj revizionoj presudi, te da prilikom njenog donošenja nije došlo do kršenja apelanticinih ustavnih prava na koja ukazuje u apelaciji.

26. Viši privredni sud je naveo da je u predmetnoj pravnoj stvari postupao u skladu sa zakonom i da osporenom drugostepenom presudom nije došlo do kršenja ustavnih prava na koja se apelantica poziva u apelaciji.

27. Okružni privredni sud je naveo da se u konkretnom slučaju radi o veoma složenom predmetu u kojem je izvedeno preko 200 dokaza.

28. Tužitelj-protivtuženi je naveo da je u predmetom postupku dokazao da se radi o apelanticinom nesavjesnom poslovanju koje zaslužuje sankciju u vidu odbijanja zahtjeva za povrat onoga što je dala, odnosno zahtjeva za restituciju, kako je zaključio Vrhovni sud u osporenoj revizionoj presudi. Ukazano je da svrha utvrđivanja apsolutne ništavosti nije samo isključivanje apsolutno ništavog akta iz pravnog poretka, već sankcioniranje nesavjesnog ugovarača kako bi se spriječilo da nesavjesni ugovarač ostvari korist apsolutno ništavim pravnim poslom, što u ovom slučaju znači da sud mora sankcionirati apsolutno ništav pravni posao koji je nastao isključivo u apelanticinom interesu, a na štetu učesnika u postupku.


29. U Zakonu o preduzećima Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 24/98, 62/02, 66/02, 38/03, 97/04 i 34/06) relevantne odredbe glase:


društva, član društva s ograničenom odgovornošću i član uprave, nadzornog odbora i odbora izvršnih direktora društva s ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i javnog preduzeća ne mogu imati to svojstvo, niti biti zaposleni, odnosno prokuristi u bilo kom drugom preduzeću, odnosno drugom pravnom licu iste ili srodne delatnosti ili delatnosti koja bi mogla biti konkurentna, niti mogu biti preduzetnici koji obavljaju takvu delatnost.

(2) Osnivačkim aktom, odnosno statutom preduzeća mogu se utvrditi ista ograničenja i za komanditore u komanditnom društvu ili za akcionare u akcionarskom društvu bez javnog upisa akcija.

(3) Osnivačkim aktom, odnosno statutom preduzeća može se utvrditi da zabrana iz stava 1. ovog člana traje i posle gubitka svojstva iz tog stava, ali ne duže od dve godine.

(4) Ako lice iz stava 1. ovog člana prekrši klauzulu konkurencije, preduzeće može:

1) izreći prestanak radnog ili drugog ugovornog odnosa; 2) isključiti člana iz društva; 3) tražiti brisanje konkurentske delatnosti iz registra; 4) tražiti naknadu štete.

(5) Umesto naknade štete, preduzeće može od lica iz stava 1. ovog člana tražiti:

1) prepuštanje poslova učinjenih za svoj račun kao poslova učinjenih za račun preduzeđa;

2) prenošenje preduzeću koristi iz poslova zaključenih za tuđ račun kao poslova učinjenih za račun preduzeća;

3) ustupanje preduzeću prava iz poslova zaključenih za tuđ račun kao poslova učinjenih za račun preduzeća.

(6) Zahtev preduzeća za naknadu štete zastareva za 90 dana od dana saznanja za povredu odredaba stava 1. ovog člana i za prekršioca, a najdocnije u roku od tri godine od dana kada je učinjena povreda.


društva, član društva s ograničenom odgovornošću i član uprave, nadzornog odbora i odbora izvršnih direktora društva s ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i javnog preduzeća i prokurista mogu zaključiti s preduzećem u kome imaju to svojstvo ugovor o kreditu, kauciji, garanciji, avalu i jemstvu, kao i drugi pravni posao utvrđen osnivačkim aktom, odnosno statutom, po odobrenju ostalih članova društva, odnosno upravnog i nadzornog odbora.

(2) Odobrenje iz stava 1. ovog člana potrebno je i za pravni posao koji zaključe druga lica, u kome postoji zainteresovanost lica iz tog stava.

(3) Zainteresovano lice iz stava 1. ovog člana ne može glasati u upravnom ili nadzornom odboru prilikom odlučivanja o odobrenju.

(4) O odobrenju i pravnom poslu iz stava 1. ovog člana obaveštavaju se članovi društva i akcionari na prvoj skupštini.

(5) Osnivačkim aktom, odnosno statutom može se predvideti da davanje odobrenja nije potrebno za poslove zaključene pod uobičajenim uslovima.

(6) Fizičko lice kao osnivač, akcionar i član jednočlanog društva ne može sa svojim društvom zaključiti ugovor o kreditu, kauciji, garanciji, avalu i jemstvu.

30. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 46/85 i 57/89; "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase:

Član 103. (1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom

poretku ili dobrim običajima ništavan je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

(2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice.

Član 104. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana

dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

(2) Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište.


(3) Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Član 107. (1) Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji

drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. (2) Ali, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je

izvršen, ništavost se ne može isticati.

Član 141. (1) Ništav je ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde

ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti.

(2) Na zelenaški ugovor shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora.

(3) Ako oštećeni zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos, sud će udovoljiti takvom zahtevu ako je to moguće, a u tom slučaju ugovor sa odgovarajućom izmenom ostaje na snazi.

(4) Oštećenik može podneti zahtev za smanjenje obaveze na pravičan iznos u roku od pet godina od zaključenja ugovora.

VI. Dopustivost

31. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

32. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

33. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 57 0 Ps 017440 15 Rev od 18. februara 2016. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 28. marta 2016. godine, a apelacija je podnesena 27. maja 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

34. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

35. Apelantica smatra da je osporenom presudom povrijeđeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo iz člana 17. Evropske konvencije.


36. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

[…]

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

37. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

38. Ustavni sud, prije svega, ističe da se predmetni postupak odnosi na pitanje utvrđivanja pravne valjanosti ugovora i pitanje vraćanja datog po osnovu ništavog ugovora, dakle nesporno se radi o predmetu građanskopravne prirode, te da apelantica uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

39. Apelantica ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava u okviru redovnih sudova. U vezi s tim, Ustavni sud, prije svega, naglašava da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. Naime, Ustavni sud, kao ni Evropski sud, neće djelovati kao sud "četvrte instance" i dovoditi u pitanje presude domaćih sudova u smislu člana 6. stav 1. osim kada se njihovi zaključci mogu smatrati proizvoljnim ili očigledno nerazumnim (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Bochan protiv Ukrajine, presuda od 5. februara 2015. godine, stav 61).

40. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može, izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno i navode iz apelacije, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati da li su osporene odluke zasnovane na pogrešnoj primjeni materijalnog prava.

41. Dovodeći navedene stavove u vezu s konkretnim predmetom, Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju apelantici odbijen protivtužbeni zahtjev da joj tužitelj-protivtuženi isplati iznos od 2.900.000,00 na ime kupoprodajne cijene za sporna vozila koja su bila predmet kupoprodajnih ugovora od 10. juna 2004. godine i 19. oktobra 2004. godine, a koje je apelantica zaključila s tužiteljem-protivtuženim i za koje je u smislu primarnog zahtjeva tužitelja-protivtuženog utvrđeno da su apsolutno ništavi. U vezi s tim, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je predmetni postupak bio veoma složene činjeničnopravne prirode, te da je prvostepeni sud proveo veoma obiman dokazni


postupak na osnovu kojeg su utvrđene sve relevantne činjenice za odlučenje o tužbenom zahtjevu tužitelja-protivtuženog i apelanticinom protivtužbenom zahtjevu. Navedeno činjenično utvrđenje prvostepenog suda prihvatio je drugostepeni sud kao pravilno i potpuno utvrđeno, o čemu je dao relevantno obrazloženje. Dalje, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi na tako utvrđeno činjenično stanje primijenili relevantne zakonske odredbe (Zakon o preduzećima i ZOO) na osnovu kojih je utvrđeno da su sporni ugovori apsolutno ništavi, zbog čega je usvojen primarni tužbeni zahtjev tužitelja-protivtuženog. Ustavni sud primjećuje da su redovni sudovi u osporenim odlukama o tome dali veoma jasno i argumentirano obrazloženje ukazujući prije svega da je u konkretnom slučaju prilikom zaključenja (potpisivanja) spornih ugovora na strani tužitelja-protivtuženog, kao i na apelanticinoj strani učestvovao P. D., koji je u tom periodu bio apelanticin većinski vlasnik i istovremeno zakonski zastupnik (direktor) tužitelja-protivtuženog. Nadalje, kako proizlazi iz činjeničnih utvrđenja redovnih sudova, zaključenju spornih ugovora nije prethodilo valjano odobrenje Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog, odobrenje Nadzornog odbora tužitelja-protivtuženog, kao i da o navedenim ugovorima nije obaviještena Skupština akcionara tužitelja-protivtuženog (član 89. stav 4. Zakona o preduzećima). Pri tome su redovni sudovi utvrdili da se odluke Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog, na koje su se pozivali sporni ugovori, nisu očitovale o činjenici da se radi o ugovorima između povezanih lica (član 88. Zakona o preduzećima), kao i da su suprotne odluci Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog o nabavci osnovnih sredstava od 18. juna 2003. godine.

42. Slijedom svega navedenog, Ustavni sud zapaža da je kod zaključenja ovih ugovora po stavu redovnih sudova došlo do povrede klauzule zabrane konkurencije i konfliktnosti interesa (čl. 88. i 89. Zakona o preduzećima), a što sporne ugovore čini ništavim u smislu odredbe člana 103. ZOO-a, zbog čega je i usvojen primarni tužbeni zahtjev tužitelja-protivtuženog i utvrđeno je da su apsolutno ništavi sporni ugovori o prodaji tegljača i priključnih vozila. Pri tome su redovni sudovi razmotrili apelanticine navode o naknadnoj saglasnosti Upravnog odbora tužitelja-protivtuženog o zaključenju spornih ugovora, te u vezi s tim ukazali da se naknadnom saglasnošću sporni ugovori ne mogu konvalidirati budući da su oni već u vrijeme zaključenja bili ništavi. U navedenom obrazloženju redovnih sudova Ustavni sud ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost. Također, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi dali jasno obrazloženje zbog čega su u okolnostima konkretnog slučaja zaključili da je prilikom zaključenja spornih ugovora apelantica bila nesavjesna budući da je prilikom zaključenja ugovora iskoristila tešku ekonomsku situaciju u kojoj se tada nalazio tužitelj-protivtuženi, slijedom čega su redovni sudovi u smislu odredbe člana 104. st. 2. i 3. ZOO-a odbili apelanticin protivtužbeni zahtjev za isplatu kupoprodajne cijene spornih vozila. Prema tome, suprotno apelanticinim navodima, proizlazi da su redovni sudovi u osporenim odlukama dali veoma jasno obrazloženje zbog čega su sporni ugovori u okolnostima konkretnog slučaja apsolutni ništavi, odnosno zbog čega je osnovan primarni tužbeni zahtjev tužitelja-protivtuženog, zbog čega se sporni ugovori ne mogu konvalidirati, kao i zbog čega apelantica nema pravo na isplatu na ime kupoprodajne cijene od tužitelja-protivtuženog za sporna vozila koja su bila predmet zaključenih ugovora.

43. Osim navedenog, Ustavni sud zapaža da je apelantica u predmetnom postupku imala veoma aktivnu ulogu, te mogućnost da u postupku svoje argumente suprotstavi argumentima tužitelja-protivtuženog. Također, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi na sve apelanticine relevantne navode odgovorili meritornim odlukama, zbog čega proizlazi da su neosnovani apelanticini navodi o povredi prava na pristup sudu.

44. Stoga, na osnovu navedenog, uzimajući pri tome u obzir apelanticine navode i dokumentaciju priloženu uz apelaciju, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja u osporenim odlukama dali veoma detaljno i jasno obrazloženje koje se, suprotno apelanticinim navodima, ne doima ni u jednom segmentu proizvoljno. Pri tome, Ustavni sud primjećuje da su redovni sudovi svoje odluke zasnovali na relevantnim pravnim propisima čija se primjena, također, ne doima proizvoljnom.

45. Na osnovu navedenog, Ustavni sud zaključuje da su apelanticini navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani.

Pravo na imovinu

46. Apelantica smatra da joj je osporenom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da se apelanticini navodi o kršenju ovog prava, također, zasnivaju na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, što je Ustavni sud već obrazložio u prethodim tačkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su apelanticini navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani.

Ostali navodi

47. U pogledu navoda o kršenju prava iz člana 17. Evropske konvencije (zabrana zloupotrebe prava), Ustavni sud ukazuje na to da navedeni član Evropske konvencije ne osniva neko posebno individualno pravo, nego predviđa pravilo tumačenja čiji je cilj zaštita ideje, kao i cilja same Evropske konvencije. S obzirom na prethodne zaključke u vezi s pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da nije potrebno posebno razmatrati ove navode jer u okolnostima predmetnog slučaja ništa ne upućuje na zaključak da je postojalo "ograničenje u većoj mjeri od one koja je predviđena Konvencijom".

VIII. Zaključak

48. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada u obrazloženju osporenih odluka redovnih sudova nema ničega što ukazuje na proizvoljnu primjenu relevantnih propisa, te kada su redovni sudovi za svoje odluke dali veoma jasne i argumentirane razloge.

49. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelantica kršenje tog prava vezuje za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

50. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

51. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Zlatko M. Knežević, s. r.


predmetu broj AP 3207/16, rješavajući apelaciju Sine Qua Non – Agencija za zastupanje i zaštitu autorskih prava d.o.o. Sarajevo, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:



ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Sine Qua Non –

Agencija za zastupanje i zaštitu autorskih prava d.o.o. Sarajevo podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. lipnja 2016. godine i broj S1 3 U 010641 12 U od 29. prosinca 2015. godine i Rješenja Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine broj IP-03-47-5-12-06059/12 VT od 21. lipnja 2012. godine.



1. Sine Qua Non – Agencija za zastupanje i zaštitu autorskih prava d.o.o. Sarajevo (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Nenad Maglajlić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 27. srpnja 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. lipnja 2016. godine i broj S1 3 U 010641 12 U od 29. prosinca 2015. godine i Rješenja Instituta za intelektualno vlasništvo BiH (u daljnjem tekstu: Institut) broj IP-03-47-5-12-06059/12 VT od 21. lipnja 2012. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Instituta zatraženo je 5. rujna 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Institut dostavili su odgovore na apelaciju 12. odnosno 19. rujna 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Rješenjem Instituta broj IP-03-47-5-12-06059/12 VT od 21. lipnja 2012. godine usvojen je zahtjev Asocijacije kompozitora – muzičkih stvaratelja BiH (u daljnjem tekstu: AMUS) i izdana joj je dozvola za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela (stavak I. izreke). Stavkom II. izreke apelantu je oduzeta dozvola za zastupanje i zaštitu autorskih prava koju je izdao Institut za standarde, mjeriteljstvo i intelektualno vlasništvo BiH rješenjem od 4. lipnja 2002. godine u dijelu koji se odnosi na obavljanje djelatnosti ostvarivanja prava autora na temelju punomoći autora, punomoći organizacija autora ili drugih nositelja autorskih prava. Stavkom III. oduzeta je dozvola poduzeću za prijenos zvuka, slike ili ostalih informacija kablovima Elta-kabel d.o.o. Doboj koju je izdao Institut za standarde, mjeriteljstvo i intelektualno vlasništvo BiH rješenjem od 6. svibnja 2006. godine u dijelu koji se odnosi na obavljanje djelatnosti ostvarivanja autorskih prava. Stavkom IV. utvrđeno je da će AMUS i apelant posebnim sporazumom regulirati međusobne odnose o preuzimanju relevantne dokumentacije nužne za obavljanje djelatnosti kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela u roku od 30 dana od dana donošenja navedenog rješenja. Stavcima V. i VI. konstatirano je da rješenje stupa na snagu danom donošenja, odnosno da će biti objavljeno u "Službenom glasniku BiH" i u "Službenom glasniku Instituta".

6. U obrazloženju rješenja Institut je naveo da je, postupajući po zahtjevu AMUS-a za izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela, imajući u vidu kako uz zahtjev priloženu tako i po njegovom pozivu naknadno dostavljenu dokumentaciju, u smislu članka 11. Zakona o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava (u daljnjem tekstu: Zakon), članka 18. Pravilnika o načinu i formi ispunjavanja uvjeta za davanje dozvole pravnim osobama za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava (u daljnjem tekstu: Pravilnik), te članka 193. stavak 1. Zakona o upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP), nakon provedenog postupka zaključio da podnositelj zahtjeva AMUS zadovoljava zahtjeve utvrđene čl. 8. stavak 1., 9. i 10. stavak 2. točka d) Zakona i člankom 3. Pravilnika. U odnosu na apelanta, postupajući shodno članku 11. stavak 1. točka d) Zakona, Institut je zaključio da je evidentno da postoji očit nerazmjer između broja autora i repertoara koje zastupa apelant i da je to posljedica toga što veliki broj autora ima mali broj djela, a neki nemaju niti jedno djelo. Stoga, prema ocjeni Instituta, svi ti podaci izazivaju ozbiljnu sumnju o stvarnom broju autora koje zastupa apelant. Također, Institut je istaknuo da je Parlamentarna skupština BiH (19. travnja i 15. svibnja 2012. godine) usvojila izvješće o funkcioniranju sustava kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava za razdoblje 2005.˗2010. godina čiji je sastavni dio analiza apelantovog poslovanja. Tom analizom je zaključeno da dotadašnji način apelantovog poslovanja nije moguće nastaviti jer ne zadovoljava standarde u pogledu transparentnosti i demokratičnosti rada organizacije za kolektivno ostvarivanje, te načina raspodjele prihoda i efikasnosti ostvarivanja zakonski reguliranog cilja. Zbog svega navedenog, Institut je predmetnim rješenjem usvojio zahtjev AMUS-a i istodobno oduzeo dozvolu apelantu shodno članku 6. stavak 3. i članku 11. stavak 4. Zakona. Imajući u vidu da, kako je dalje navedeno, do momenta podnošenja zahtjeva AMUS-a apelant shodno članku 44. stavak 2. Zakona nije prilagodio svoj statusni oblik prema novom zakonu i da nije podnio zahtjev za obnovu dozvole kojim bi dokazao da ispunjava zakonom propisane uvjete, Institut je donio navedenu odluku.

7. Vijeće za upravne sporove Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 010641 12 U od 29. prosinca 2015. godine odbilo kao neutemeljenu apelantovu tužbu kojom je pokrenuo upravni spor protiv navedenog rješenja Instituta. U obrazloženju presude Vijeće za upravne sporove je istaknulo da je utvrdilo da su u pobijanom rješenju sadržani valjani razlozi o činjenicama, te da se navedeno rješenje temelji na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primjeni materijalnog prava i pravila postupka koji je prethodio donošenju rješenja. U svezi s navodima iz apelantove tužbe koji se odnose na to da je Institut neutemeljeno prekinuo postupak po apelantovom zahtjevu za izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela da bi se omogućilo novoj organizaciji AMUS da dobije navedenu dozvolu, Vijeće je utvrdilo da su ti navodi neutemeljeni. Istaknuto je da iz spisa predmeta proizlazi da je apelant imao pravo pobijati zaključak Instituta o prekidu postupka, te da je nakon odluke Ministarstva pravde BiH o prekidu postupka apelant i pored donošenja pobijanog rješenja trebao zahtijevati od Instituta da odluči o ispunjenosti uvjeta za izdavanje dozvole apelantu. Shodno članku 37. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima BiH, Vijeće je donijelo navedenu odluku.

8. Apelant je protiv navedene presude Vijeća za upravne sporove Suda BiH podnio zahtjev za preispitivanje sudske odluke. Odlučujući o apelantovom zahtjevu, Apelacijsko upravno vijeće Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. lipnja 2016. godine zahtjev za preispitivanje sudske odluke odbilo kao neutemeljen. U obrazloženju rješenja je istaknuto da je apelant zahtjev za preispitivanje sudske odluke podnio zbog povrede


zakona BiH i povrede pravila postupka koji je prethodio donošenju pobijane presude. Apelant je u zahtjevu istaknuo da je Institut u upravnom postupku povrijedio načelo saslušanja stranke jer je u predmetnom postupku prema vlastitoj ocjeni pribavljao dokaze i utvrđivao činjenice na kojima je utemeljio pobijano rješenje, a da pri tome apelantu nije dao mogućnost da se izjasni o navedenim dokazima i utvrđenim činjenicama, te da je morao odrediti usmenu raspravu.

9. Odlučujući o apelantovim istaknutim prigovorima, Apelacijsko upravno vijeće je utvrdilo da je pobijanim rješenjem izdana dozvola AMUS-u, a oduzeta apelantu, privatnom poduzeću koje je u vlasništvu jedne osobe. Dalje je istaknuto da je Zakon lex specialis u smislu članka 2. ZUP-a, kojim je predviđeno da se pojedina pitanja postupka za određenu upravnu oblast mogu samo izuzetno, posebnim zakonom urediti drugačije nego je to uređeno ZUP-om. Dalje je istaknuto da je člankom 3. istog zakona uređena supsidijarna primjena ZUP-a na način da je predviđeno da se u upravnim oblastima za koje je zakonom propisan poseban postupak postupa prema odredbama tog zakona, s tim da se prema odredbama ZUP-a postupa u svim pitanjima koja nisu uređena posebnim zakonom. Postupak za izdavanje dozvole detaljno je uređen člankom 11. Zakona i Pravilnikom. Dalje je istaknuto da Zakon ne predviđa mogućnost zakazivanja usmene rasprave u postupku za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Isto tako, imajući u vidu da se radi o postupku po zahtjevu jedne stranke, nije ni svrsishodno da se zakaže usmena rasprava jer je podnositelj dostavio svu dokumentaciju predviđenu zakonom i provedbenim propisom. Člankom 150. ZUP-a predviđeno je da će se kao dokazno sredstvo upotrijebiti sve što je podesno za utvrđivanje stanja stvari i što odgovara pojedinom slučaju (isprave, svjedoci, izjave stranke, vještaci, očevid i dr.). U konkretnom slučaju, na temelju dokaza koje je dostavio podnositelj zahtjeva AMUS i na temelju dokaza koji su pribavljeni po službenoj dužnosti, Institut je utvrdio da AMUS ispunjava uvjete za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje autorskog prava. Apelacijsko upravno vijeće je zaključilo da načelo saslušanja stranaka u konkretnom upravnom postupku nije bilo povrijeđeno jer se u svemu postupilo prema navedenim odredbama posebnog zakona, apelant je saslušan u posebnom postupku, a pri tome nije bio stranka u postupku u dvostranačkoj upravnoj stvari. Dalje je utvrđeno da je odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena na temelju članka 11. stavak 4. u svezi sa člankom 44. stavak 4. Zakona kojim je predviđeno da u slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj organizaciji odluka o tome mora sadržavati izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji, odnosno da rok od dvije godine za usklađivanje statusnog oblika postojećih organizacija važi sve dok Institut ne izda dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava novoj organizaciji prema članku 11. Zakona.

10. U odnosu na apelantove navode da je Institut neutemeljeno skratio rok u kojem je apelant trebao uskladiti svoj statusni oblik i poslovanje s odredbama Zakona, Apelacijsko upravno vijeće se pozvalo na odredbe članka 44. st. 1., 2. i 4. Zakona, te zaključilo da se, uzimajući u obzir odredbu stavka 4. navedenog članka, zakonski rok za usklađivanje statusnog oblika i poslova sa Zakonom automatski skraćuje kada Institut izda dozvolu novoj kolektivnoj organizaciji, što je učinjeno pobijanim rješenjem. Isto tako, kako je dalje utvrđeno, netočni su apelantovi prigovori u kojima se tvrdi da pravne osobe koje su prema ranijem zakonu stekle pravo za kolektivno ostvarivanje autorskog prava mogu nastaviti obavljati taj posao i nakon isteka zakonskog roka od dvije godine od dana stupanja na snagu Zakona. Naime, u slučaju da se desi da u pojedinim oblastima unutar ovog roka ne bude podnesen zahtjev za izdavanje dozvole, ovlast za obavljanje kolektivnog ostvarivanja prava prestaje po sili zakona i to pravo

moguće je ostvarivati samo na individualan način, što dopušta i Zakon o autorskim i srodnim pravima i Zakon. Dalje je istaknuto da iz stanja u spisu predmeta proizlazi da je Institut zaprimio zahtjev AMUS-a 26. travnja 2012. godine i da je rješenje o izdavanju dozvole doneseno 21. lipnja 2012. godine. Postupajući u skladu s ovlastima iz članka 44. stavak 4. Zakona, prema ocjeni Vijeća, Institut je ispravno postupio kada je u okviru prijelaznog roka od dvije godine od dana stupanja na snagu Zakona proveo postupak za dodjelu dozvole AMUS-u, dodijelio mu dozvolu i oduzeo dozvolu apelantu. Navedenom odredbom članka 44. Zakona, kako je zaključeno, stavljaju se u ravnopravan položaj sve pravne osobe koje namjeravaju podnijeti zahtjev Institutu za dobivanje dozvole za obavljanje djelatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog prava, odnosno sprječava favoriziranje već postojećih kolektivnih organizacija u BiH jer se u konkretnom slučaju ne radi o stečenim pravima ranijih organizacija, nego o zaštiti javnog interesa i zaštiti prava autora. Odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena je na temelju članka 11. stavak 4. Zakona kojim je predviđeno da u slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj organizaciji odluka o tome mora sadržavati izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje tih poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji. U konkretnom slučaju, apelantu dozvola nije oduzeta po osnovi izvršnog nadzora, već u skladu s navedenim člankom 11. stavak 4. Zakona.

11. Prema shvaćanju Apelacijskog upravnog vijeća Suda BiH, Vijeće za upravne sporove je pravilno ocijenilo da je pobijano rješenje Instituta utemeljeno na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i na pravilnoj primjeni materijalnog prava – Zakona, tako da nisu počinjene povrede odredaba postupka koje bi utjecale na zakonitost pobijanog rješenja.


12. Apelant smatra da mu je pobijanim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Kršenje navedenih prava apelant vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. Istaknuto je da su provođenjem skraćenog postupka u konkretnom slučaju prekršeni čl. 5., 9. i 10. ZUP-a. Prema apelantovom mišljenju, Institut je u provedenom postupku u kojem je novoj organizaciji AMUS izdao dozvolu i istodobno apelantu oduzeo postojeću dozvolu počinio bitnu povredu pravila upravnog postupka jer je prema vlastitoj ocjeni pribavljao dokaze i utvrđivao činjenice na kojima je utemeljio pobijano rješenje, a da pri tome apelantu nije dao mogućnost da se izjasni o izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama, a nije ni zakazao i održao usmenu raspravu. Nadalje, apelant smatra da je u provedenom postupku pogrešno primijenjen članak 11. stavak 1. točka d) Zakona budući da je Institut izdao dozvolu novoj organizaciji AMUS, iako za istu vrstu autorskih djela i za ostvarivanje istih prava postoji druga kolektivna organizacija, što je u konkretnom slučaju apelant. Pored toga, apelant ističe da mu je pogrešnom primjenom članka 44. stavak 2. Zakona, odnosno izdavanjem dozvole novoj organizaciji skraćen rok od dvije godine koji je imao prema Zakonu za usklađivanje svog statusnog oblika i poslovanja i za podnošenje zahtjeva za izdavanje nove dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskih prava. Također, smatra da Institut shodno odredbi članka 13. stavak 3. Zakona nije mogao apelantu oduzeti dozvolu za rad a da prethodno nije utvrdio nepravilnosti u njegovom radu.


13. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istaknuo da ostaje pri razlozima danim u pobijanim odlukama tog suda, te da su apelantove tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje


neutemeljene. Istaknuto je da je taj sud svoje odluke donio pravilnom primjenom materijalnog prava, dajući za njih razloge koji su navedeni u odlukama. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

14. Institut je u odgovoru na apelaciju naveo da je taj upravni organ potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje u predmetnom postupku, te na temelju rezultata provedenog postupka donio pravilnu i na zakonu utemeljenu odluku, koju je potvrdio i Sud BiH svojim presudama. Istaknuto je da su neutemeljeni apelantovi navodi da je Institut, protivno odredbama članka 126. stavak 1. i članka 134. ZUP-a, prema vlastitoj ocjeni pribavljao dokaze i izvodio činjenice na kojima je utemeljio pobijano rješenje, neovisno o ispravama priloženim uz zahtjev za pokretanje postupka, te da je vršio uvid u druge spise i na temelju njih utvrđivao podatke o broju ugovora koji su autori zaključili s apelantom. Predmetno rješenje Institut je donio u posebnom postupku, u smislu članka 2. ZUP-a, koji je uređen Zakonom, a po zahtjevu AMUS-a za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje prava autora muzičkih djela. Odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena je na temelju članka 11. stavak 4. a u svezi sa člankom 44. stavak 4. Zakona kojim je predviđeno da u slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj organizaciji odluka o tome mora sadržavati izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje tih poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji, odnosno da rok od dvije godine za usklađivanje statusnog oblika postojećih organizacija važi sve dok Institut ne izda dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava novoj organizaciji prema članku 11. Zakona. Rješenjem je izdana dozvola AMUS-u kao udruženju registriranom na razini BiH koje okuplja muzičke autore iz BiH, a oduzeta je privatnom poduzeću – apelantu koje je u vlasništvu jedne osobe. U konkretnom slučaju, na temelju dokaza koje je dostavio AMUS i na temelju dokaza koji su pribavljeni po službenoj dužnosti, Institut je utvrdio da AMUS ispunjava uvjete za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje autorskog prava autora muzičkih djela. Odluka je donesena na temelju dokaza iz spisa predmeta, kao i dokaza do kojih je Institut došao na temelju službene dužnosti. S obzirom na izneseno, Institut smatra da u konkretnom predmetu nije povrijedio načelo saslušanja stranke u konkretnoj upravnoj stvari. U svezi s apelantovim poslovanjem, Institut je, između ostalog, istaknuo da nedostatak demokratičnosti i transparentnosti u radu stvara rizik da se organizacija otuđi od svojih autora i počne davati primat svim interesima svojih osnivača. Da bi se to spriječilo, nužno je da postoje mehanizmi kojima titulari prava ostvaruju demokratsku kontrolu rada organizacije putem odgovarajućih organa upravljanja na kojima se donose planovi rada i polažu računi poslovanja. Treba imati u vidu da je uobičajeni oblik kolektivne organizacije udruženje i da članovi organizacije kontroliraju rad udruženja preko organa udruženja kao što su skupština, upravni i nadzorni odbor, a da je apelant privredno društvo u vlasništvu jedne osobe kojim upravlja vlasnik kapitala. Imajući u vidu pravni oblik dotadašnje kolektivne organizacije, nije bilo moguće ostvariti načelo demokratičnosti. Upadljivo odsustvo podataka o tome koji se kriteriji primjenjuju prilikom određivanja iznosa koji se raspodjeljuje pojedinim titularima prava, kao i konkretnih iznosa koji su raspodijeljeni, navodi na zaključak da se ti podaci čuvaju kao tajna koja bi, u slučaju njezinog otkrivanja, mogla kompromitirati organizaciju i baciti nepovoljno svjetlo na njezin rad. S obzirom na to da se u međunarodnoj bazi muzičkih autora navode i osobe za koje je općepoznato da to nisu, postoji opravdana sumnja da su sredstva koja pripadaju autorima zloupotrijebljena za druge namjene. Istaknuto je da je odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena na temelju dokaza iz spisa predmeta, kao i na temelju dokaza do kojih je Institut došao na temelju službene dužnosti. Institut je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena.


15. U Zakonu o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH" br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13) relevantne odredbe glase:

Članak 2. Pojedina pitanja postupka za određena upravna područja

mogu se samo izuzetno, posebnim zakonom, urediti drukčije nego što su uređena ovim Zakonom, ako je to nužno za drukčije postupanje u tim pitanjima, s tim da ne mogu biti protivna načelima ovoga Zakona.

Članak 3. U upravnim područjima za koja je zakonom propisan

poseban postupak, postupa se po odredbama toga zakona, s tim da se po odredbama ovoga Zakona postupa u svim pitanjima, koja nisu uređena posebnim zakonom.

Članak 132. stavak 1. točka 1. (1) Organ može po skraćenom postupku riješiti stvar

neposredno: 1) ako je stranka u svom zahtjevu navela činjenice ili

podnijela dokaze na temelju kojih se može utvrditi stanje stvari, ili ako se to stanje može utvrditi na temelju općepoznatih činjenica ili činjenica koje su organu poznate;

Članak 140. Službena osoba koja vodi postupak određuje, na svoju

inicijativu ili na prijedlog stranke, usmenu raspravu u svakom slučaju kad je to korisno za razjašnjenje stvari, a mora je odrediti:

1) u stvarima u kojima sudjeluju dvije ili više stranaka s protivnim interesima, ili

2) kad se ima izvršiti uviđaj ili saslušanje svjedoka ili vještaka.

Članak 150. (1) Činjenice na temelju kojih se donosi rješenje utvrđuju se

dokazima. (2) Kao dokazno sredstvo upotrijebit će se sve što je podesno

za utvrđivanje stanja stvari i što odgovara pojedinom slučaju, kao što su: isprave, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcija te kopije, svjedoci, izjava stranke, vještaci, uviđaj i drugo.

Članak 193. stavak 1. Na temelju činjenica utvrđenih u postupku, organ

mjerodavan za rješavanje donosi rješenje o stvari koja je predmet postupka.

16. U Zakonu o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava ("Službeni glasnik BiH" broj 63/10) relevantne odredbe glase:

Članak 6. (Kolektivna organizacija)

(1) Kolektivna organizacija je pravna osoba koja, uz dozvolu Instituta, obavlja poslove iz članka 3. ovoga Zakona, na temelju ugovora s autorom odnosno na temelju ovoga Zakona, kao svoju jedinu i neprofitnu djelatnost.

(…) (3) Za kolektivno ostvarivanje autorskih prava koja se

odnose na istu vrstu prava na istoj vrsti djela može postojati samo jedna kolektivna organizacija.

Članak 8. stavak 1. (Pravni oblik kolektivne organizacije)

(1) Kolektivna organizacija je pravna osoba koja ima status udruge koja djeluje na cijelom teritoriju Bosne i Hercegovine.


Članak 11. st. 1. i 4. Davanje dozvole

(1) Institut će izdati dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava pravnoj osobi koja je podnijela zahtjev prema članku 10. ovoga Zakona ako utvrdi:

a) da je statut kolektivne organizacije sukladan odredbama ovoga Zakona i zakonu kojim se uređuju autorsko pravo i srodna prava,

b) da je ekonomska osnova pravne osobe dostatna za nesmetan rad kolektivne organizacije i učinkovito ostvarivanje prava,

c) da pravna osoba ispunjava uvjete iz članka 10. stavak (2) toč. d) ovoga Zakona,

d) da za istu vrstu autorskih djela i za ostvarivanje istih prava već ne postoji druga kolektivna organizacija, osim ako pravna osoba koja podnosi zahtjev dokaže da će osigurati korisnicima veći repertoar zaštićenih djela nego postojeća kolektivna organizacija, kao i da može osigurati učinkovitiji i ekonomičniji način ostvarivanja prava.

[…] (4) U slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj

organizaciji, odluka o tomu mora sadržavati i izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje tih poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji.

Članak 13. (Mjere Instituta u slučaju nepravilnosti u radu kolektivne

organizacije) (1) Ako Institut ustanovi nepravilnosti u radu kolektivne

organizacije, svojim će rješenjem naložiti kolektivnoj organizaciji da otkloni te nepravilnosti i odrediti joj primjeren rok za njihovo otklanjanje, koji ne može biti kraći od 30 dana niti dulji od šest mjeseci.

(2) Institut će svojom odlukom oduzeti izdanu dozvolu za rad kolektivne organizacije:

a) ako je kolektivna organizacija dostavila Institutu netočne podatke, na temelju kojih je izdana dozvola,

b) ako nastupe okolnosti koje bi bile razlogom za odbijanje zahtjeva za izdavanje dozvole,

c) ako kolektivna organizacija ne obavlja svoje djelatnosti sukladno odredbama članka 3. ovoga Zakona,

d) ako kolektivna organizacija učini težu povredu odredbi ovoga Zakona.

(3) Institut ne može donijeti odluku prema stavku (2) toč. c) i d) ovoga članka ako prethodno nije naložio kolektivnoj organizaciji da otkloni ustanovljene povrede.

(4) Odluka o oduzimanju dozvole objavljuje se u "Službenom glasniku BiH" i u "Službenom glasniku Instituta".

Članak 44. st. 1., 2., 3. i 4. (Usuglašavanje statusnog oblika i poslovanja postojećih

organizacija) (1) Organizacije autora i drugih nositelja autorskih prava,

te druge pravne osobe specijalizirane za ostvarivanje autorskih prava koje su, prema odredbi članka 87. Zakona o autorskom pravu i srodnim pravima u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02 i 76/06), obavljale poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog prava prije stupanja na snagu ovoga Zakona nastavljaju raditi i nakon stupanja na snagu ovoga Zakona.

(2) Svi subjekti iz stavka (1) ovoga članka dužni su uskladiti svoj statusni oblik i svoje poslovanje s odredbama ovoga Zakona i podnijeti zahtjev za izdavanje nove dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskih prava prema članku 10. ovoga Zakona, u roku od dvije godine od stupanja na snagu ovoga Zakona.

(3) Odredbe st. (1) i (2) ovoga članka primjenjuju se i na subjekte čija dozvola istječe za vrijeme trajanja roka iz stavka (2) ovoga članka.

(4) Odredbe stavka (1) ovoga članka primjenjuju se na subjekte iz stavka (2) ovoga članka sve dok Institut ne izda dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskih prava prema članku 11. ovoga Zakona.

17. U Pravilniku o načinu i formi ispunjavanja uvjeta za davanje dozvole pravnim osobama za obnašanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava ("Službeni glasnik BiH" broj 44/11) relevantne odredbe glase:

Članak 1. Ovim pravilnikom bliže se propisuje na koji način pravne

osobe koje se namjeravaju baviti poslovima kolektivnoga ostvarivanja autorskoga i srodnih prava udovoljavaju zahtjevima za dobivanje dozvole Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Institut), određenim u članku 10. stavak (2), toč. c), d) i e) i članku 11. stavak (2) Zakona o kolektivnome ostvarivanju autorskoga i srodnih prava.

Članak 18. stavak 1. (1) Institut će na temelju primljenoga pisanoga zahtjeva iz

članka 10. stavak (2) Zakona provesti postupak za izdavanje dozvole pravnoj osobi za obnašanje poslova kolektivnoga ostvarivanja autorskoga prava najkasnije u roku od šest mjeseci.

VI. Dopustivost

18. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

19. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

20. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. lipnja 2016. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelant je pobijanu presudu primio 2. lipnja 2016. godine, a apelacija je podnesena 27. srpnja 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.


VII. Meritum

22. Apelant pobija osporene odluke tvrdeći da su mu tim odlukama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

24. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:


Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom.

25. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o upravnom i sudskom postupku u kojem je apelantu oduzeta dozvola za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima. U pogledu pitanja primjenjuje li se na konkretni postupak članak 6. Europske konvencije, Ustavni sud zapaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da se sporovi koji se tiču izdavanja raznih odobrenja ili dozvola za rad tiču "građanskih prava i obveza", kao i da se na utvrđivanje ništavosti ranije izdanih rješenja o odobrenju djelatnosti primjenjuje članak 6. Europske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 514/08 od 9. veljače 2011. godine, stavak 39., dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Podržavajući vlastitu praksu, Ustavni sud zaključuje da ima nadležnost ispitati je li predmetni postupak bio u skladu sa standardima prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

26. Ustavni sud zapaža da apelant pobija navedene odluke tvrdeći da su donesene na temelju pogrešne primjene materijalnog i procesnog prava, te da apelantu u provedenom skraćenom upravnom postupku nije dana mogućnost da se izjasni o izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama.

27. U svezi s tim, Ustavni sud prvenstveno ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

28. Također, Ustavni sud podsjeća na to da je izvan njegove nadležnosti da procjenjuje kvalitetu zaključaka redovnih sudova u pogledu ocjene dokaza, ukoliko se ova ocjena ne doima očito proizvoljnom. Ustavni sud naglašava da pri tome redovni sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali da slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u međusobnu logičnu vezu.

29. Osim toga, Ustavni sud ukazuje na stav Europskog suda prema kojem je učinak članka 6. stavak 1. Europske konvencije, između ostalog, taj da "sudu" nametne obvezu da provede pravilno ispitivanje podnesaka, tvrdnji i dokaza koje su stranke iznijele, ne dovodeći u pitanje njegovu ocjenu jesu li oni mjerodavni za njegovu odluku, s obzirom na to da Europski sud nije pozvan ispitivati jesu li tvrdnje na odgovarajući način potkrijepljene (vidi predmete Perez protiv Francuske [VV], broj predstavke 47287/99, stavak 80., ESLJP 2004-I i Jaćimović protiv Hrvatske, broj predstavke 22688/09, presuda od 31. listopada 2013. godine, stavak 46.).

30. Ustavni sud se, dakle, može izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očito da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni

sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant postavlja, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni prava.

31. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da su organ uprave, odlučujući u upravnom postupku, i redovni sudovi, odlučujući u postupku upravnog spora i postupka preispitivanja sudske odluke, dovoljno jasno i argumentirano obrazložili svoje odluke, dajući za svoj stav jasna obrazloženja koja se ni u jednom segmentu ne doimaju proizvoljnim. Naime, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne mogu prihvatiti apelantovi navodi o proizvoljnosti u primjeni prava, posebno zato što apelant, osim ponavljanja navoda koje je isticao u tužbi za pokretanje upravnog spora i zahtjevu za preispitivanje sudske odluke, koje su sudovi ispitali u pobijanim odlukama i dali razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, nije ponudio bilo kakvu drugu argumentaciju. U tom kontekstu, Ustavni sud zapaža da apelant i u apelaciji ponavlja svoju tvrdnju o tome da su organ uprave i sudovi nezakonito uvažili zahtjev nove organizacije AMUS za izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima i istodobno apelantu oduzeli navedenu dozvolu budući da mu nije bilo omogućeno da neposredno sudjeluje u upravnom postupku i da se izjasni o izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama na usmenoj raspravi. U svezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH u postupku upravnog spora i postupku preispitivanja sudske odluke detaljno ispitao ove apelantove navode i dao razloge za svoje zaključke da je predmetni postupak proveden u skladu sа ZUP-om, Zakonom i Pravilnikom, ocijenivši pri tome da je u svemu postupljeno prema navedenim odredbama posebnog zakona, da je apelant saslušan u posebnom postupku, a da pri tome nije bio stranka u postupku u dvostranačkoj upravnoj stvari. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je Аpelacijsko upravno vijeće obrazložilo da je Institut kao upravni organ u okolnostima konkretnog predmeta postupao u skraćenom postupku, a shodno relevantnim odredbama čl. 132. i 140. ZUP-a. U takvim okolnostima Ustavni sud, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i odredbe materijalnog i procesnog prava na kojima su pobijane odluke utemeljene, ne nalazi elemente proizvoljnosti u danim obrazloženjima. U konkretnom slučaju u kojem je AMUS zahtijevao izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima, Apelacijsko upravno vijeće je smatralo da prirodi takvog upravnog postupka odgovara da se rješenje donosi na temelju činjenica i dokaza koje je stranka priložila uz zahtjev, kako je propisano i odredbom članka 10. stavak 2. i članka 11. Zakona, kao i činjenica koje je Institut utvrdio po službenoj dužnosti, te da je u odnosu na apelanta kao drugu postojeću kolektivnu organizaciju utvrđena ispunjenost uvjeta iz članka 11. stavak 1. točka d) Zakona. Imajući u vidu obrazloženja redovnih sudova, te ocjenjujući činjenicu da je apelant imao i da je koristio pravne lijekove – tužbu u upravnom sporu i zahtjev za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud zaključuje da u takvim okolnostima nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje i javnu raspravu, kako je zagarantirano člankom 6. stavak 1. Europske konvencije.

32. U odnosu na apelantove navode da mu je pobijanim odlukama nezakonito oduzeta dozvola za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima, Ustavni sud zapaža da je Apelacijsko upravno vijeće u konačnici


detaljno ispitalo apelantove istaknute prigovore te dalo razloge zašto ih je smatralo neutemeljenim, temeljeći svoju odluku na relevantnim odredbama članka 6. stavak 3. u svezi sa člankom 11. stavak 4. Zakona. Apelantovi navodi da mu je pobijanim odlukama skraćen zakonski rok za usuglašavanje postojećeg statusnog oblika i poslovanja s odredbama (novog) Zakona, a koji je imao shodno članku 44. stavak 2. Zakona, detaljno su ispitani u konačnoj odluci Suda BiH. Ustavni sud zapaža da se Apelacijsko upravno vijeće u konačnici pozvalo na relevantne odredbe članka 44. stavak 4. u svezi sa člankom 11. stavak 4. Zakona, te dalo dovoljne i jasne razloge zašto apelantovi istaknuti navodi u konkretnom slučaju nisu mogli dovesti do drugačije odluke suda.

33. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi u konačnici u pobijanim odlukama detaljno obrazložili na kojim su sve relevantnim propisima utemeljili pobijane odluke, te da su o tome dali detaljna i jasna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ili suprotnim pravu na obrazloženu odluku iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

34. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je predmetni postupak proveden uz garancije koje pruža članak 6. stavak 1. Europske konvencije, te da, shodno tome, pobijanim odlukama nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je predmetni postupak pred organom uprave i redovnim sudovima proveden uz garancije članka 6. stavak 1. Europske konvencije i kada u obrazloženju pobijanih odluka nema ničega što ukazuje na proizvoljnu primjenu relevantnih propisa na apelantovu štetu.






предмету број АП 3207/16, рјешавајући апелацију Sine Qua Non – Агенција за заступање и заштиту ауторских права д.о.о. Сарајево, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Sine Qua Non –

Агенција за заступање и заштиту ауторских права д.о.о. Сарајево поднесена против пресуда Суда Босне и Херцеговине број С1 3 У 010641 16 Увп од 1. јуна 2016. године и број С1 3 У 010641 12 У од 29. децембра 2015. године и Рјешења Института за интелектуално власништво Босне и Херцеговине број ИП-03-47-5-12-06059/12 ВТ од 21. јуна 2012. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Sine Qua Non – Агенција за заступање и заштиту ауторских права д.о.о. Сарајево (у даљњем тексту: апелант), којег заступа Ненад Маглајлић, адвокат из Сарајева, поднио је 27. јула 2016. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број С1 3 У 010641 16 Увп од 1. јуна 2016. године и број С1 3 У 010641 12 У од 29. децембра 2015. године и Рјешења Института за интелектуално власништво БиХ (у даљњем тексту: Институт) број ИП-03-47-5-12-06059/12 ВТ од 21. јуна 2012. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Института затражено је 5. септембра 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Суд БиХ и Институт доставили су одговоре на апелацију 12. односно 19. септембра 2018. године.


4. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Рјешењем Института број ИП-03-47-5-12-06059/12 ВТ од 21. јуна 2012. године усвојен је захтјев Асоцијације композитора – музичких стваралаца БиХ (у даљњем тексту: АМУС) и издата јој је дозвола за обављање послова колективног остваривања права аутора музичких дјела (став I изреке). Ставом II изреке апеланту је одузета дозвола за заступање и заштиту ауторских права коју је издао Институт за стандарде, мјеритељство и интелектуално власништво БиХ рјешењем од 4. јуна 2002. године у дијелу који се односи на обављање дјелатности остваривања права аутора на основу пуномоћи аутора, пуномоћи организација аутора или других носилаца ауторских права. Ставом III одузета је дозвола предузећу за пренос звука, слике или осталих информација кабловима Елта-кабел д.о.о. Добој коју је издао Институт за стандарде, мјеритељство и интелектуално власништво БиХ рјешењем од 6. маја 2006. године у дијелу који се односи на обављање дјелатности остваривања ауторских права. Ставом IV утврђено је да ће АМУС и апелант посебним споразумом регулисати међусобне односе о преузимању релевантне документације неопходне за обављање дјелатности колективног остваривања права аутора музичких дјела у року од 30 дана од дана доношења наведеног рјешења. Ставовима V и VI констатовано је да рјешење ступа на снагу даном доношења, односно да ће бити објављено у "Службеном гласнику БиХ" и у "Службеном гласнику Института".

6. У образложењу рјешења Институт је навео да је, поступајући по захтјеву АМУС-а за издавање дозволе за обављање послова колективног остваривања права аутора музичких дјела, имајући у виду како уз захтјев приложену тако и по његовом позиву накнадно достављену документацију, у смислу члана 11 Закона о колективном остваривању ауторског и сродних права (у даљњем тексту: Закон), члана 18 Правилника о начину и форми испуњавања услова за давање дозволе правним лицима за обављање послова колективног остваривања ауторског и сродних права (у даљњем тексту: Правилник), те члана 193 став 1 Закона о


управном поступку (у даљњем тексту: ЗУП), након спроведеног поступка закључио да подносилац захтјева АМУС задовољава захтјеве утврђене чл. 8 став 1, 9 и 10 став 2 тачка д) Закона и чланом 3 Правилника. У односу на апеланта, поступајући сходно члану 11 став 1 тачка д) Закона, Институт је закључио да је евидентно да постоји очигледна несразмјера између броја аутора и репертоара које заступа апелант и да је то посљедица тога што велики број аутора има мали број дјела, а неки немају нити једно дјело. Стога, према оцјени Института, сви ти подаци изазивају озбиљну сумњу о стварном броју аутора које заступа апелант. Такође, Институт је истакао да је Парламентарна скупштина БиХ (19. априла и 15. маја 2012. године) усвојила извјештај о функционисању система колективног остваривања ауторског и сродних права за период 2005˗2010. година чији је саставни дио анализа апелантовог пословања. Том анализом је закључено да дотадашњи начин апелантовог пословања није могуће наставити јер не задовољава стандарде у погледу транспарентности и демократичности рада организације за колективно остваривање, те начина расподјеле прихода и ефикасности остваривања законски регулисаног циља. Због свега наведеног, Институт је предметним рјешењем усвојио захтјев АМУС-а и истовремено одузео дозволу апеланту сходно члану 6 став 3 и члану 11 став 4 Закона. Имајући у виду да, како је даље наведено, до момента подношења захтјева АМУС-а апелант сходно члану 44 став 2 Закона није прилагодио свој статусни облик према новом закону и да није поднио захтјев за обнову дозволе којим би доказао да испуњава законом прописане услове, Институт је донио наведену одлуку.

7. Вијеће за управне спорове Суда БиХ је Пресудом број С1 3 У 010641 12 У од 29. децембра 2015. године одбило као неосновану апелантову тужбу којом је покренуо управни спор против наведеног рјешења Института. У образложењу пресуде Вијеће за управне спорове је истакло да је утврдило да су у оспореном рјешењу садржани ваљани разлози о чињеницама, те да се наведено рјешење заснива на правилно утврђеном чињеничном стању и правилној примјени материјалног права и правила поступка који је претходио доношењу рјешења. У вези с наводима из апелантове тужбе који се односе на то да је Институт неосновано прекинуо поступак по апелантовом захтјеву за издавање дозволе за обављање послова колективног остваривања права аутора музичких дјела да би се омогућило новој организацији АМУС да добије наведену дозволу, Вијеће је утврдило да су ти наводи неосновани. Истакнуто је да из списа предмета произлази да је апелант имао право да оспорава закључак Института о прекиду поступка, те да је након одлуке Министарства правде БиХ о прекиду поступка апелант и поред доношења оспореног рјешења требао захтијевати од Института да одлучи о испуњености услова за издавање дозволе апеланту. Сходно члану 37 ст. 1 и 2 Закона о управним споровима БиХ, Вијеће је донијело наведену одлуку.

8. Апелант је против наведене пресуде Вијећа за управне спорове Суда БиХ поднио захтјев за преиспитивање судске одлуке. Одлучујући о апелантовом захтјеву, Апелационо управно вијеће Суда БиХ је Пресудом број С1 3 У 010641 16 Увп од 1. јуна 2016. године захтјев за преиспитивање судске одлуке одбило као неоснован. У образложењу рјешења је истакнуто да је апелант захтјев за преиспитивање судске одлуке поднио због повреде закона БиХ и повреде правила поступка који је претходио доношењу оспорене пресуде. Апелант је у захтјеву истакао да је Институт у управном поступку повриједио принцип саслушања странке јер је у предметном поступку према

сопственој оцјени прибављао доказе и утврђивао чињенице на којима је засновао оспорено рјешење, а да при томе апеланту није дао могућност да се изјасни о наведеним доказима и утврђеним чињеницама, те да је морао одредити усмену расправу.

9. Одлучујући о апелантовим истакнутим приговорима, Апелационо управно вијеће је утврдило да је оспореним рјешењем издата дозвола АМУС-у, а одузета апеланту, приватном предузећу које је у власништву једног лица. Даље је истакнуто да је Закон lex specialis у смислу члана 2 ЗУП-а, којим је предвиђено да се поједина питања поступка за одређену управну област могу само изузетно, посебним законом уредити другачије него је то уређено ЗУП-ом. Даље је истакнуто да је чланом 3 истог закона уређена супсидијарна примјена ЗУП-а на начин да је предвиђено да се у управним областима за које је законом прописан посебан поступак поступа према одредбама тог закона, с тим да се према одредбама ЗУП-а поступа у свим питањима која нису уређена посебним законом. Поступак за издавање дозволе детаљно је уређен чланом 11 Закона и Правилником. Даље је истакнуто да Закон не предвиђа могућност заказивања усмене расправе у поступку за издавање дозволе за колективно остваривање ауторског и сродних права. Исто тако, имајући у виду да се ради о поступку по захтјеву једне странке, није ни сврсисходно да се закаже усмена расправа јер је подносилац доставио сву документацију предвиђену законом и проведбеним прописом. Чланом 150 ЗУП-а предвиђено је да ће се као доказно средство употријебити све што је подесно за утврђивање стања ствари и што одговара поједином случају (исправе, свједоци, изјаве странке, вјештаци, увиђај и др.). У конкретном случају, на основу доказа које је доставио подносилац захтјева АМУС и на основу доказа који су прибављени по службеној дужности, Институт је утврдио да АМУС испуњава услове за издавање дозволе за колективно остваривање ауторског права. Апелационо управно вијеће је закључило да принцип саслушања странака у конкретном управном поступку није био повријеђен јер се у свему поступило према наведеним одредбама посебног закона, апелант је саслушан у посебном поступку, а при томе није био странка у поступку у двостраначкој управној ствари. Даље је утврђено да је одлука о одузимању дозволе апеланту донесена на основу члана 11 став 4 у вези са чланом 44 став 4 Закона којим је предвиђено да у случају давања дозволе новој колективној организацији одлука о томе мора да садржи изреку о одузимању дозволе за обављање послова дотадашњој колективној организацији, односно да рок од двије године за усклађивање статусног облика постојећих организација важи све док Институт не изда дозволу за обављање послова колективног остваривања ауторског права новој организацији према члану 11 Закона.

10. У односу на апелантове наводе да је Институт неосновано скратио рок у којем је апелант требао да усклади свој статусни облик и пословање с одредбама Закона, Апелационо управно вијеће се позвало на одредбе члана 44 ст. 1, 2 и 4 Закона, те закључило да се, узимајући у обзир одредбу става 4 наведеног члана, законски рок за усклађивање статусног облика и послова са Законом аутоматски скраћује када Институт изда дозволу новој колективној организацији, што је учињено оспореним рјешењем. Исто тако, како је даље утврђено, нетачни су апелантови приговори у којима се тврди да правна лица која су према ранијем закону стекла право за колективно остваривање ауторског права могу да наставе да обављају тај посао и након истека законског рока од двије године од дана ступања на снагу Закона. Наиме, у случају да се деси да у појединим областима унутар овог рока не буде поднесен


захтјев за издавање дозволе, овлашћење за обављање колективног остваривања права престаје по сили закона и то право могуће је остваривати само на индивидуалан начин, што допушта и Закон о ауторским и сродним правима и Закон. Даље је истакнуто да из стања у спису предмета произлази да је Институт запримио захтјев АМУС-а 26. априла 2012. године и да је рјешење о издавању дозволе донесено 21. јуна 2012. године. Поступајући у складу с овлашћењима из члана 44 став 4 Закона, према оцјени Вијећа, Институт је исправно поступио када је у оквиру прелазног рока од двије године од дана ступања на снагу Закона спровео поступак за додјелу дозволе АМУС-у, додијелио му дозволу и одузео дозволу апеланту. Наведеном одредбом члана 44 Закона, како је закључено, стављају се у равноправан положај сва правна лица која намјеравају да поднесу захтјев Институту за добијање дозволе за обављање дјелатности колективног остваривања ауторског права, односно спречава фаворизовање већ постојећих колективних организација у БиХ јер се у конкретном случају не ради о стеченим правима ранијих организација, него о заштити јавног интереса и заштити права аутора. Одлука о одузимању дозволе апеланту донесена је на основу члана 11 став 4 Закона којим је предвиђено да у случају давања дозволе новој колективној организацији одлука о томе мора да садржи изреку о одузимању дозволе за обављање тих послова дотадашњој колективној организацији. У конкретном случају, апеланту дозвола није одузета по основу извршног надзора, већ у складу с наведеним чланом 11 став 4 Закона.

11. Према схватању Апелационог управног вијећа Суда БиХ, Вијеће за управне спорове је правилно оцијенило да је оспорено рјешење Института засновано на правилно утврђеном чињеничном стању и на правилној примјени материјалног права – Закона, тако да нису почињене повреде одредаба поступка које би утицале на законитост оспореног рјешења.


12. Апелант сматра да му је оспореним одлукама прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Кршење наведених права апелант види у произвољној примјени материјалног и процесног права. Истакнуто је да су спровођењем скраћеног поступка у конкретном случају прекршени чл. 5, 9 и 10 ЗУП-а. Према апелантовом мишљењу, Институт је у спроведеном поступку у којем је новој организацији АМУС издао дозволу и истовремено апеланту одузео постојећу дозволу починио битну повреду правила управног поступка јер је према сопственој оцјени прибављао доказе и утврђивао чињенице на којима је засновао оспорено рјешење, а да при томе апеланту није дао могућност да се изјасни о изведеним доказима и утврђеним чињеницама, а није ни заказао и одржао усмену расправу. Надаље, апелант сматра да је у спроведеном поступку погрешно примијењен члан 11 став 1 тачка д) Закона будући да је Институт издао дозволу новој организацији АМУС, иако за исту врсту ауторских дјела и за остваривање истих права постоји друга колективна организација, што је у конкретном случају апелант. Поред тога, апелант истиче да му је погрешном примјеном члана 44 став 2 Закона, односно издавањем дозволе новој организацији скраћен рок од двије године који је имао према Закону за усклађивање свог статусног облика и пословања и за подношење захтјева за издавање нове дозволе за обављање послова колективног остваривања ауторских права. Такође,

сматра да Институт сходно одредби члана 13 став 3 Закона није могао апеланту одузети дозволу за рад а да претходно није утврдио неправилности у његовом раду.


13. Суд БиХ је у одговору на апелацију истакао да остаје при разлозима датим у оспореним одлукама тог суда, те да су апелантове тврдње о повреди права на правично суђење неосноване. Истакнуто је да је тај суд своје одлуке донио правилном примјеном материјалног права, дајући за њих разлоге који су наведени у одлукама. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

14. Институт је у одговору на апелацију навео да је тај управни орган потпуно и правилно утврдио чињенично стање у предметном поступку, те на основу резултата спроведеног поступка донио правилну и на закону засновану одлуку, коју је потврдио и Суд БиХ својим пресудама. Истакнуто је да су неосновани апелантови наводи да је Институт, противно одредбама члана 126 став 1 и члана 134 ЗУП-а, према сопственој оцјени прибављао доказе и изводио чињенице на којима је засновао оспорено рјешење, независно од исправа приложених уз захтјев за покретање поступка, те да је вршио увид у друге списе и на основу њих утврђивао податке о броју уговора који су аутори закључили с апелантом. Предметно рјешење Институт је донио у посебном поступку, у смислу члана 2 ЗУП-а, који је уређен Законом, а по захтјеву АМУС-а за издавање дозволе за колективно остваривање права аутора музичких дјела. Одлука о одузимању дозволе апеланту донесена је на основу члана 11 став 4 а у вези са чланом 44 став 4 Закона којим је предвиђено да у случају давања дозволе новој колективној организацији одлука о томе мора да садржи изреку о одузимању дозволе за обављање тих послова дотадашњој колективној организацији, односно да рок од двије године за усклађивање статусног облика постојећих организација важи све док Институт не изда дозволу за обављање послова колективног остваривања ауторског права новој организацији према члану 11 Закона. Рјешењем је издата дозвола АМУС-у као удружењу регистрованом на нивоу БиХ које окупља музичке ауторе из БиХ, а одузета је приватном предузећу – апеланту које је у власништву једног лица. У конкретном случају, на основу доказа које је доставио АМУС и на основу доказа који су прибављени по службеној дужности, Институт је утврдио да АМУС испуњава услове за издавање дозволе за колективно остваривање ауторског права аутора музичких дјела. Одлука је донесена на основу доказа из списа предмета, као и доказа до којих је Институт дошао на основу службене дужности. С обзиром на изнесено, Институт сматра да у конкретном предмету није повриједио принцип саслушања странке у конкретној управној ствари. У вези с апелантовим пословањем, Институт је, између осталог, истакао да недостатак демократичности и транспарентности у раду ствара ризик да се организација отуђи од својих аутора и почне да даје примат свим интересима својих оснивача. Да би се то спријечило, неопходно је да постоје механизми којима титулари права остварују демократску контролу рада организације путем одговарајућих органа управљања на којима се доносе планови рада и полажу рачуни пословања. Треба имати у виду да је уобичајени облик колективне организације удружење и да чланови организације контролишу рад удружења преко органа удружења као што су скупштина, управни и надзорни одбор, а да је апелант привредно друштво у власништву једног лица којим управља власник капитала. Имајући у виду правни облик дотадашње колективне организације, није било могуће остварити принцип демократичности. Упадљиво одсуство података о


томе који се критеријуми примјењују приликом одређивања износа који се расподјељује појединим титуларима права, као и конкретних износа који су расподијељени, наводи на закључак да се ти подаци чувају као тајна која би, у случају њеног откривања, могла компромитовати организацију и бацити неповољно свјетло на њен рад. С обзиром на то да се у међународној бази музичких аутора наводе и лица за које је општепознато да то нису, постоји оправдана сумња да су средства која припадају ауторима злоупотријебљена за друге намјене. Истакнуто је да је одлука о одузимању дозволе апеланту донесена на основу доказа из списа предмета, као и на основу доказа до којих је Институт дошао на основу службене дужности. Институт је предложио да се апелација одбије као неоснована.


15. У Закону о управном поступку ("Службени гласник БиХ" бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. Поједина питања поступка за одређену управну област

могу се само изузетно, посебним законом, уредити другачије него што су уређена овим законом, ако је то нужно за другачије поступање у тим питањима, с тим да не могу бити противна начелима овог закона.

Члан 3. У управним областима, за које је законом прописан

посебан поступак, поступа се по одредбама тог закона, с тим да се по одредбама овог закона поступа у свим питањима, која нису уређена посебним законом.

Члан 132. став 1. тачка 1. (1) Орган може по скраћеном поступку ријешити

ствар непосредно: 1) ако је странка у свом захтјеву навела чињенице или

поднијела доказе на основу којих се може утврдити стање ствари, или ако се то стање може утврдити на основу општепознатих чињеница или чињеница које су органу познате;

Члан 140. Службено лице које води поступак одређује, на своју

иницијативу или на приједлог странке, усмену расправу у сваком случају кад је то корисно за разјашњење ствари, а мора је одредити:

1) у стварима у којима учествују двије или више странака са противним интересима, или

2) кад се има извршити увиђај или саслушање свједока или вјештака.

Члан 150. (1) Чињенице на основу којих се доноси рјешење

утврђују се доказима. (2) Као доказно средство употријебиће се све што је

поднесено за утврђивање стања ствари и што одговара поједином случају, као што су: исправе, односно микрофилмска копија исправе или репродукција те копије, свједоци, изјава странке, вјештаци, увиђај и друго.

Члан 193. став 1. На основу чињеница утврђених у поступку, орган

надлежан за рјешавање доноси рјешење о ствари која је предмет поступка.

16. У Закону о колективном остваривању ауторског и сродних права ("Службени гласник БиХ" број 63/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 6. (Колективна организација)

(1) Колективна организација је правно лице које, уз дозволу Института, обавља послове из члана 3. овог закона, на основу уговора с аутором, односно на основу овог закона, као своју једину и непрофитну дјелатност.

(…) (3) За колективно остваривање ауторских права која се

односе на исту врсту права на истој врсти дјела може да постоји само једна колективна организација.

Члан 8. став 1. (Правни облик колективне организације)

(1) Колективна организација је правно лице које има статус удружења које дјелује на цијелој територији Босне и Херцеговине.

Члан 11. ст. 1. и 4. Давање дозволе

(1) Институт ће издати дозволу за обављање послова колективног остваривања ауторског права правном лицу које је поднијело захтјев према члану 10. овог закона ако утврди да:

а) је статут колективне организације у складу са одредбама овог закона и са законом којим се уређују ауторско право и сродна права,

б) је економска основа правног лица довољна да омогућава несметан рад колективне организације и ефикасно остваривање права,

ц) правно лице испуњава услове из члана 10. став (2) тачка д) овог закона,

д) већ не постоји за исту врсту ауторских дјела и за остваривање истих права друга колективна организација осим ако правно лице које подноси захтјев докаже да ће обезбиједити корисницима већи репертоар заштићених дјела него већ постојећа колективна организација, као и да може обезбиједити ефикаснији и економичнији начин остваривања права.

[…] (4) У случају давања дозволе новој колективној

организацији, одлука о томе мора да садржи и изреку о одузимању дозволе за обављање тих послова дотадашњој колективној организацији.

Члан 13. (Мјере Института у случају неправилности у раду

колективне организације) (1) Ако Институт установи неправилности у раду

колективне организације, он ће својим рјешењем наредити да колективна организација отклони те неправилности и одредити јој примјерен рок за њихово отклањање, који не може бити краћи од 30 дана, нити дужи од шест мјесеци.

(2) Институт ће својом одлуком одузети издату дозволу за рад колективне организације ако:

а) је колективна организација доставила Институту нетачне податке, на основу којих је издата дозвола,

б) наступе околности које би биле разлог за одбијање захтјева за издавање дозволе,

ц) колективна организација не обавља своје дјелатности у складу са одредбама члана 3. овог закона,

д) колективна организација учини тежу повреду одредаба овог закона.

(3) Институт не може донијети одлуку према ставу (2) тач. ц) и д) овог члана ако претходно није наредио колективној организацији да отклони установљене повреде.

(4) Одлука о одузимању дозволе објављује се у "Службеном гласнику БиХ" и у "Службеном гласнику Института".


Члан 44. ст. 1, 2, 3. и 4. (Усклађивање статусног облика и пословања постојећих

организација) (1) Организације аутора и других носилаца ауторских

права, те друга правна лица специјализована за остваривање ауторских права која су, према одредби члана 87. Закона о ауторском праву и сродним правима у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ" бр. 7/02 и 76/06), обављала послове колективног остваривања ауторског права прије ступања на снагу овог закона настављају да раде и послије његовог ступања на снагу.

(2) Сви субјекти из става (1) овог члана дужни су да ускладе свој статусни облик и своје пословање са одредбама овог закона и да поднесу захтјев за издавање нове дозволе за обављање послова колективног остваривања ауторских права према члану 10. овог закона, у року од двије године од ступања на снагу овог закона.

(3) Одредбе ст. (1) и (2) овог члана примјењују се и на оне субјекте чија дозвола истиче током трајања рока из става (2) овог члана.

(4) Одредбе става (1) овог члана примјењују се на субјекте из става (2) овог члана све док Институт не изда дозволу за обављање послова колективног остваривања ауторских права према члану 11. овог закона.

17. У Правилнику о начину и форми испуњавања услова за давање дозволе правним лицима за обављање послова колективног остваривања ауторског и сродних права ("Службени гласник БиХ" број 44/11) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. Овим правилником ближе се прописује на који начин

правна лица која намјеравају да се баве пословима колективног остваривања ауторског и сродних права удовољавају захтјевима за добијање дозволе Института за интелектуалну својину Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Институт), одређеним у члану 10 став (2), тач. ц), д) и е) и члану 11 став (2) Закона о колективном остваривању ауторског и сродних права.

Члан 18. став 1. (1) Институт ће на основу примљеног писаног захтјева

из члана 10 став (2) Закона да спроведе поступак за издавање дозволе правном лицу за обављање послова колективног остваривања ауторског права најкасније у року од шест мјесеци.



19. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

20. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број С1 3 У 010641 16 Увп од 1. јуна 2016. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, апелант је оспорену пресуду примио 2. јуна 2016. године, а апелација је поднесена 27. јула 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4)

Правила Уставног суда јер не постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

22. Апелант побија оспорене одлуке тврдећи да су му тим одлукама повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Право на правично суђење 23. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном

дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

24. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом.

25. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о управном и судском поступку у којем је апеланту одузета дозвола за обављање послова колективног остваривања права аутора на музичким дјелима. У погледу питања да ли се на конкретни поступак примјењује члан 6 Европске конвенције, Уставни суд запажа да је у својој досадашњој пракси заузео став да се спорови који се тичу издавања разних одобрења или дозвола за рад тичу "грађанских права и обавеза", као и да се на утврђивање ништавости раније издатих рјешења о одобрењу дјелатности примјењује члан 6 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 514/08 од 9. фебруара 2011. године, став 39, доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Подржавајући сопствену праксу, Уставни суд закључује да има надлежност да испита да ли је предметни поступак био у складу са стандардима права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

26. Уставни суд запажа да апелант оспорава наведене одлуке тврдећи да су донесене на основу погрешне примјене материјалног и процесног права, те да апеланту у спроведеном скраћеном управном поступку није дата могућност да се изјасни о изведеним доказима и утврђеним чињеницама.

27. У вези с тим, Уставни суд првенствено указује на то да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на


дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

28. Такође, Уставни суд подсјећа на то да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака редовних судова у погледу оцјене доказа, уколико се ова оцјена не доима очигледно произвољном. Уставни суд наглашава да при томе редовни суд није везан ни ограничен посебним формалним доказним правилима, али да слободна оцјена доказа захтијева образложење како сваког доказа појединачно тако и свих доказа заједно, те довођење свих спроведених доказа у међусобну логичну везу.

29. Осим тога, Уставни суд указује на став Европског суда према којем је ефекат члана 6 став 1 Европске конвенције, између осталог, тај да "суду" наметне обавезу да спроведе правилно испитивање поднесака, тврдњи и доказа које су странке изнијеле, не доводећи у питање његову оцјену да ли су они мјеродавни за његову одлуку, с обзиром на то да Европски суд није позван да испитује да ли су тврдње на одговарајући начин поткријепљене (види предмете Perez против Француске [ВВ], број представке 47287/99, став 80, ЕСЉП 2004-I и Јаћимовић против Хрватске, број представке 22688/09, пресуда од 31. октобра 2013. године, став 46).

30. Уставни суд, дакле, може изузетно да се упусти у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант поставља, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на погрешно утврђеном чињеничном стању и произвољној примјени права.

31. У конкретном случају, Уставни суд запажа да су орган управе, одлучујући у управном поступку, и редовни судови, одлучујући у поступку управног спора и поступка преиспитивања судске одлуке, довољно јасно и аргументовано образложили своје одлуке, дајући за свој став јасна образложења која се ни у једном сегменту не доимају произвољним. Наиме, Уставни суд сматра да се у конкретном случају не могу прихватити апелантови наводи о произвољности у примјени права, посебно зато што апелант, осим понављања навода које је истицао у тужби за покретање управног спора и захтјеву за преиспитивање судске одлуке, које су судови испитали у оспореним одлукама и дали разлоге зашто они не могу довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари, није понудио било какву другу аргументацију. У том контексту, Уставни суд запажа да апелант и у апелацији понавља своју тврдњу о томе да су орган управе и судови незаконито уважили захтјев нове организације АМУС за издавање дозволе за обављање послова колективног остваривања права аутора на музичким дјелима и истовремено апеланту одузели наведену дозволу будући да му није било омогућено да непосредно учествује у управном поступку и да се изјасни о изведеним доказима и утврђеним чињеницама на усменој расправи. У вези с наведеним, Уставни суд запажа да је Суд БиХ у поступку управног спора и поступку преиспитивања судске одлуке

детаљно испитао ове апелантове наводе и дао разлоге за своје закључке да је предметни поступак спроведен у складу са ЗУП-ом, Законом и Правилником, оцијенивши при томе да је у свему поступљено према наведеним одредбама посебног закона, да је апелант саслушан у посебном поступку, а да при томе није био странка у поступку у двостраначкој управној ствари. Надаље, Уставни суд запажа да је Апелационо управно вијеће образложило да је Институт као управни орган у околностима конкретног предмета поступао у скраћеном поступку, а сходно релевантним одредбама чл. 132 и 140 ЗУП-а. У таквим околностима Уставни суд, имајући у виду утврђено чињенично стање и одредбе материјалног и процесног права на којима су оспорене одлуке засноване, не налази елементе произвољности у датим образложењима. У конкретном случају у којем је АМУС захтијевао издавање дозволе за обављање послова колективног остваривања права аутора на музичким дјелима, Апелационо управно вијеће је сматрало да природи таквог управног поступка одговара да се рјешење доноси на основу чињеница и доказа које је странка приложила уз захтјев, како је прописано и одредбом члана 10 став 2 и члана 11 Закона, као и чињеница које је Институт утврдио по службеној дужности, те да је у односу на апеланта као другу постојећу колективну организацију утврђена испуњеност услова из члана 11 став 1 тачка д) Закона. Имајући у виду образложења редовних судова, те оцјењујући чињеницу да је апелант имао и да је користио правне лијекове – тужбу у управном спору и захтјев за преиспитивање судске одлуке, Уставни суд закључује да у таквим околностима није прекршено апелантово право на правично суђење и јавну расправу, како је загарантовано чланом 6 став 1 Европске конвенције.

32. У односу на апелантове наводе да му је оспореним одлукама незаконито одузета дозвола за обављање послова колективног остваривања права аутора на музичким дјелима, Уставни суд запажа да је Апелационо управно вијеће у коначници детаљно испитало апелантове истакнуте приговоре те дало разлоге зашто их је сматрало неоснованим, заснивајући своју одлуку на релевантним одредбама члана 6 став 3 у вези са чланом 11 став 4 Закона. Апелантови наводи да му је оспореним одлукама скраћен законски рок за усаглашавање постојећег статусног облика и пословања с одредбама (новог) Закона, а који је имао сходно члану 44 став 2 Закона, детаљно су испитани у коначној одлуци Суда БиХ. Уставни суд запажа да се Апелационо управно вијеће у коначници позвало на релевантне одредбе члана 44 став 4 у вези са чланом 11 став 4 Закона, те дало довољне и јасне разлоге зашто апелантови истакнути наводи у конкретном случају нису могли довести до другачије одлуке суда.

33. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су редовни судови у коначници у оспореним одлукама детаљно образложили на којим су све релевантним прописима засновали оспорене одлуке, те да су о томе дали детаљна и јасна образложења која се не могу сматрати произвољним или супротним праву на образложену одлуку из члана 6 став 1 Европске конвенције.

34. Стога, Уставни суд закључује да је предметни поступак спроведен уз гаранције које пружа члан 6 став 1 Европске конвенције, те да, сходно томе, оспореним одлукама није прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


35. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је


предметни поступак пред органом управе и редовним судовима спроведен уз гаранције члана 6 став 1 Европске конвенције и када у образложењу оспорених одлука нема ничега што указује на произвољну примјену релевантних прописа на апелантову штету.






predmetu broj AP 3207/16, rješavajući apelaciju Sine Qua Non – Agencija za zastupanje i zaštitu autorskih prava d.o.o. Sarajevo, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Sine Qua Non –

Agencija za zastupanje i zaštitu autorskih prava d.o.o. Sarajevo podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. juna 2016. godine i broj S1 3 U 010641 12 U od 29. decembra 2015. godine i Rješenja Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine broj IP-03-47-5-12-06059/12 VT od 21. juna 2012. godine.



1. Sine Qua Non – Agencija za zastupanje i zaštitu autorskih prava d.o.o. Sarajevo (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Nenad Maglajlić, advokat iz Sarajeva, podnio je 27. jula 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. juna 2016. godine i broj S1 3 U 010641 12 U od 29. decembra 2015. godine i Rješenja Instituta za intelektualno vlasništvo BiH (u daljnjem tekstu: Institut) broj IP-03-47-5-12-06059/12 VT od 21. juna 2012. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Instituta zatraženo je 5. septembra 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Institut dostavili su odgovore na apelaciju 12. odnosno 19. septembra 2018. godine.



5. Rješenjem Instituta broj IP-03-47-5-12-06059/12 VT od 21. juna 2012. godine usvojen je zahtjev Asocijacije kompozitora – muzičkih stvaralaca BiH (u daljnjem tekstu: AMUS) i izdata joj je dozvola za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela (stav I izreke). Stavom II izreke apelantu je oduzeta dozvola za zastupanje i zaštitu autorskih prava koju je izdao Institut za standarde, mjeriteljstvo i intelektualno vlasništvo BiH rješenjem od 4. juna 2002. godine u dijelu koji se odnosi na obavljanje djelatnosti ostvarivanja prava autora na osnovu punomoći autora, punomoći organizacija autora ili drugih nosilaca autorskih prava. Stavom III oduzeta je dozvola preduzeću za prijenos zvuka, slike ili ostalih informacija kablovima Elta-kabel d.o.o. Doboj koju je izdao Institut za standarde, mjeriteljstvo i intelektualno vlasništvo BiH rješenjem od 6. maja 2006. godine u dijelu koji se odnosi na obavljanje djelatnosti ostvarivanja autorskih prava. Stavom IV utvrđeno je da će AMUS i apelant posebnim sporazumom regulirati međusobne odnose o preuzimanju relevantne dokumentacije neophodne za obavljanje djelatnosti kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela u roku od 30 dana od dana donošenja navedenog rješenja. Stavovima V i VI konstatirano je da rješenje stupa na snagu danom donošenja, odnosno da će biti objavljeno u "Službenom glasniku BiH" i u "Službenom glasniku Instituta".

6. U obrazloženju rješenja Institut je naveo da je, postupajući po zahtjevu AMUS-a za izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela, imajući u vidu kako uz zahtjev priloženu tako i po njegovom pozivu naknadno dostavljenu dokumentaciju, u smislu člana 11. Zakona o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava (u daljnjem tekstu: Zakon), člana 18. Pravilnika o načinu i formi ispunjavanja uvjeta za davanje dozvole pravnim licima za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava (u daljnjem tekstu: Pravilnik), te člana 193. stav 1. Zakona o upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP), nakon provedenog postupka zaključio da podnosilac zahtjeva AMUS zadovoljava zahtjeve utvrđene čl. 8. stav 1, 9. i 10. stav 2. tačka d) Zakona i članom 3. Pravilnika. U odnosu na apelanta, postupajući shodno članu 11. stav 1. tačka d) Zakona, Institut je zaključio da je evidentno da postoji očigledan nerazmjer između broja autora i repertoara koje zastupa apelant i da je to posljedica toga što veliki broj autora ima mali broj djela, a neki nemaju niti jedno djelo. Stoga, prema ocjeni Instituta, svi ti podaci izazivaju ozbiljnu sumnju o stvarnom broju autora koje zastupa apelant. Također, Institut je istakao da je Parlamentarna skupština BiH (19. aprila i 15. maja 2012. godine) usvojila izvještaj o funkcioniranju sistema kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava za period 2005˗2010. godina čiji je sastavni dio analiza apelantovog poslovanja. Tom analizom je zaključeno da dotadašnji način apelantovog poslovanja nije moguće nastaviti jer ne zadovoljava standarde u pogledu transparentnosti i demokratičnosti rada organizacije za kolektivno ostvarivanje, te načina raspodjele prihoda i efikasnosti ostvarivanja zakonski reguliranog cilja. Zbog svega navedenog, Institut je predmetnim rješenjem usvojio zahtjev AMUS-a i istovremeno oduzeo dozvolu apelantu shodno članu 6. stav 3. i članu 11. stav 4. Zakona. Imajući u vidu da, kako je dalje navedeno, do momenta podnošenja zahtjeva AMUS-a apelant shodno članu 44. stav 2. Zakona nije prilagodio svoj statusni oblik prema novom zakonu i da nije podnio zahtjev za obnovu dozvole kojim bi dokazao da ispunjava zakonom propisane uvjete, Institut je donio navedenu odluku.

7. Vijeće za upravne sporove Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 010641 12 U od 29. decembra 2015. godine odbilo kao neosnovanu apelantovu tužbu kojom je pokrenuo upravni spor protiv navedenog rješenja Instituta. U obrazloženju presude Vijeće za upravne sporove je istaklo da je utvrdilo da su u osporenom rješenju sadržani valjani razlozi o činjenicama, te da se navedeno


rješenje zasniva na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primjeni materijalnog prava i pravila postupka koji je prethodio donošenju rješenja. U vezi s navodima iz apelantove tužbe koji se odnose na to da je Institut neosnovano prekinuo postupak po apelantovom zahtjevu za izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora muzičkih djela da bi se omogućilo novoj organizaciji AMUS da dobije navedenu dozvolu, Vijeće je utvrdilo da su ti navodi neosnovani. Istaknuto je da iz spisa predmeta proizlazi da je apelant imao pravo da osporava zaključak Instituta o prekidu postupka, te da je nakon odluke Ministarstva pravde BiH o prekidu postupka apelant i pored donošenja osporenog rješenja trebao zahtijevati od Instituta da odluči o ispunjenosti uvjeta za izdavanje dozvole apelantu. Shodno članu 37. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima BiH, Vijeće je donijelo navedenu odluku.

8. Apelant je protiv navedene presude Vijeća za upravne sporove Suda BiH podnio zahtjev za preispitivanje sudske odluke. Odlučujući o apelantovom zahtjevu, Apelaciono upravno vijeće Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. juna 2016. godine zahtjev za preispitivanje sudske odluke odbilo kao neosnovan. U obrazloženju rješenja je istaknuto da je apelant zahtjev za preispitivanje sudske odluke podnio zbog povrede zakona BiH i povrede pravila postupka koji je prethodio donošenju osporene presude. Apelant je u zahtjevu istakao da je Institut u upravnom postupku povrijedio princip saslušanja stranke jer je u predmetnom postupku prema vlastitoj ocjeni pribavljao dokaze i utvrđivao činjenice na kojima je zasnovao osporeno rješenje, a da pri tome apelantu nije dao mogućnost da se izjasni o navedenim dokazima i utvrđenim činjenicama, te da je morao odrediti usmenu raspravu.

9. Odlučujući o apelantovim istaknutim prigovorima, Apelaciono upravno vijeće je utvrdilo da je osporenim rješenjem izdata dozvola AMUS-u, a oduzeta apelantu, privatnom preduzeću koje je u vlasništvu jednog lica. Dalje je istaknuto da je Zakon lex specialis u smislu člana 2. ZUP-a, kojim je predviđeno da se pojedina pitanja postupka za određenu upravnu oblast mogu samo izuzetno, posebnim zakonom urediti drugačije nego je to uređeno ZUP-om. Dalje je istaknuto da je članom 3. istog zakona uređena supsidijarna primjena ZUP-a na način da je predviđeno da se u upravnim oblastima za koje je zakonom propisan poseban postupak postupa prema odredbama tog zakona, s tim da se prema odredbama ZUP-a postupa u svim pitanjima koja nisu uređena posebnim zakonom. Postupak za izdavanje dozvole detaljno je uređen članom 11. Zakona i Pravilnikom. Dalje je istaknuto da Zakon ne predviđa mogućnost zakazivanja usmene rasprave u postupku za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Isto tako, imajući u vidu da se radi o postupku po zahtjevu jedne stranke, nije ni svrsishodno da se zakaže usmena rasprava jer je podnosilac dostavio svu dokumentaciju predviđenu zakonom i provedbenim propisom. Članom 150. ZUP-a predviđeno je da će se kao dokazno sredstvo upotrijebiti sve što je podesno za utvrđivanje stanja stvari i što odgovara pojedinom slučaju (isprave, svjedoci, izjave stranke, vještaci, uviđaj i dr.). U konkretnom slučaju, na osnovu dokaza koje je dostavio podnosilac zahtjeva AMUS i na osnovu dokaza koji su pribavljeni po službenoj dužnosti, Institut je utvrdio da AMUS ispunjava uvjete za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje autorskog prava. Apelaciono upravno vijeće je zaključilo da princip saslušanja stranaka u konkretnom upravnom postupku nije bio povrijeđen jer se u svemu postupilo prema navedenim odredbama posebnog zakona, apelant je saslušan u posebnom postupku, a pri tome nije bio stranka u postupku u dvostranačkoj upravnoj stvari. Dalje je utvrđeno da je odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena na osnovu člana 11. stav 4. u vezi sa članom 44. stav 4. Zakona kojim je predviđeno da u slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj organizaciji odluka o

tome mora da sadrži izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji, odnosno da rok od dvije godine za usklađivanje statusnog oblika postojećih organizacija važi sve dok Institut ne izda dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava novoj organizaciji prema članu 11. Zakona.

10. U odnosu na apelantove navode da je Institut neosnovano skratio rok u kojem je apelant trebao da uskladi svoj statusni oblik i poslovanje s odredbama Zakona, Apelaciono upravno vijeće se pozvalo na odredbe člana 44. st. 1, 2. i 4. Zakona, te zaključilo da se, uzimajući u obzir odredbu stava 4. navedenog člana, zakonski rok za usklađivanje statusnog oblika i poslova sa Zakonom automatski skraćuje kada Institut izda dozvolu novoj kolektivnoj organizaciji, što je učinjeno osporenim rješenjem. Isto tako, kako je dalje utvrđeno, netačni su apelantovi prigovori u kojima se tvrdi da pravna lica koja su prema ranijem zakonu stekla pravo za kolektivno ostvarivanje autorskog prava mogu da nastave da obavljaju taj posao i nakon isteka zakonskog roka od dvije godine od dana stupanja na snagu Zakona. Naime, u slučaju da se desi da u pojedinim oblastima unutar ovog roka ne bude podnesen zahtjev za izdavanje dozvole, ovlaštenje za obavljanje kolektivnog ostvarivanja prava prestaje po sili zakona i to pravo moguće je ostvarivati samo na individualan način, što dopušta i Zakon o autorskim i srodnim pravima i Zakon. Dalje je istaknuto da iz stanja u spisu predmeta proizlazi da je Institut zaprimio zahtjev AMUS-a 26. aprila 2012. godine i da je rješenje o izdavanju dozvole doneseno 21. juna 2012. godine. Postupajući u skladu s ovlaštenjima iz člana 44. stav 4. Zakona, prema ocjeni Vijeća, Institut je ispravno postupio kada je u okviru prijelaznog roka od dvije godine od dana stupanja na snagu Zakona proveo postupak za dodjelu dozvole AMUS-u, dodijelio mu dozvolu i oduzeo dozvolu apelantu. Navedenom odredbom člana 44. Zakona, kako je zaključeno, stavljaju se u ravnopravan položaj sva pravna lica koja namjeravaju da podnesu zahtjev Institutu za dobijanje dozvole za obavljanje djelatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog prava, odnosno sprječava favoriziranje već postojećih kolektivnih organizacija u BiH jer se u konkretnom slučaju ne radi o stečenim pravima ranijih organizacija, nego o zaštiti javnog interesa i zaštiti prava autora. Odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena je na osnovu člana 11. stav 4. Zakona kojim je predviđeno da u slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj organizaciji odluka o tome mora da sadrži izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje tih poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji. U konkretnom slučaju, apelantu dozvola nije oduzeta po osnovu izvršnog nadzora, već u skladu s navedenim članom 11. stav 4. Zakona.

11. Prema shvaćanju Apelacionog upravnog vijeća Suda BiH, Vijeće za upravne sporove je pravilno ocijenilo da je osporeno rješenje Instituta zasnovano na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i na pravilnoj primjeni materijalnog prava – Zakona, tako da nisu počinjene povrede odredaba postupka koje bi utjecale na zakonitost osporenog rješenja.


12. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Kršenje navedenih prava apelant vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. Istaknuto je da su provođenjem skraćenog postupka u konkretnom slučaju prekršeni čl. 5, 9. i 10. ZUP-a. Prema apelantovom mišljenju, Institut je u provedenom postupku u kojem je novoj organizaciji AMUS izdao dozvolu i istovremeno apelantu oduzeo postojeću dozvolu počinio bitnu povredu pravila upravnog postupka jer je prema vlastitoj


ocjeni pribavljao dokaze i utvrđivao činjenice na kojima je zasnovao osporeno rješenje, a da pri tome apelantu nije dao mogućnost da se izjasni o izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama, a nije ni zakazao i održao usmenu raspravu. Nadalje, apelant smatra da je u provedenom postupku pogrešno primijenjen član 11. stav 1. tačka d) Zakona budući da je Institut izdao dozvolu novoj organizaciji AMUS, iako za istu vrstu autorskih djela i za ostvarivanje istih prava postoji druga kolektivna organizacija, što je u konkretnom slučaju apelant. Pored toga, apelant ističe da mu je pogrešnom primjenom člana 44. stav 2. Zakona, odnosno izdavanjem dozvole novoj organizaciji skraćen rok od dvije godine koji je imao prema Zakonu za usklađivanje svog statusnog oblika i poslovanja i za podnošenje zahtjeva za izdavanje nove dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskih prava. Također, smatra da Institut shodno odredbi člana 13. stav 3. Zakona nije mogao apelantu oduzeti dozvolu za rad a da prethodno nije utvrdio nepravilnosti u njegovom radu.


13. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istakao da ostaje pri razlozima datim u osporenim odlukama tog suda, te da su apelantove tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje neosnovane. Istaknuto je da je taj sud svoje odluke donio pravilnom primjenom materijalnog prava, dajući za njih razloge koji su navedeni u odlukama. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.

14. Institut je u odgovoru na apelaciju naveo da je taj upravni organ potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje u predmetnom postupku, te na osnovu rezultata provedenog postupka donio pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, koju je potvrdio i Sud BiH svojim presudama. Istaknuto je da su neosnovani apelantovi navodi da je Institut, protivno odredbama člana 126. stav 1. i člana 134. ZUP-a, prema vlastitoj ocjeni pribavljao dokaze i izvodio činjenice na kojima je zasnovao osporeno rješenje, nezavisno od isprava priloženih uz zahtjev za pokretanje postupka, te da je vršio uvid u druge spise i na osnovu njih utvrđivao podatke o broju ugovora koji su autori zaključili s apelantom. Predmetno rješenje Institut je donio u posebnom postupku, u smislu člana 2. ZUP-a, koji je uređen Zakonom, a po zahtjevu AMUS-a za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje prava autora muzičkih djela. Odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena je na osnovu člana 11. stav 4. a u vezi sa članom 44. stav 4. Zakona kojim je predviđeno da u slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj organizaciji odluka o tome mora da sadrži izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje tih poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji, odnosno da rok od dvije godine za usklađivanje statusnog oblika postojećih organizacija važi sve dok Institut ne izda dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava novoj organizaciji prema članu 11. Zakona. Rješenjem je izdata dozvola AMUS-u kao udruženju registriranom na nivou BiH koje okuplja muzičke autore iz BiH, a oduzeta je privatnom preduzeću – apelantu koje je u vlasništvu jednog lica. U konkretnom slučaju, na osnovu dokaza koje je dostavio AMUS i na osnovu dokaza koji su pribavljeni po službenoj dužnosti, Institut je utvrdio da AMUS ispunjava uvjete za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje autorskog prava autora muzičkih djela. Odluka je donesena na osnovu dokaza iz spisa predmeta, kao i dokaza do kojih je Institut došao na osnovu službene dužnosti. S obzirom na izneseno, Institut smatra da u konkretnom predmetu nije povrijedio princip saslušanja stranke u konkretnoj upravnoj stvari. U vezi s apelantovim poslovanjem, Institut je, između ostalog, istakao da nedostatak demokratičnosti i transparentnosti u radu stvara rizik da se organizacija otuđi od svojih autora i počne da daje primat svim interesima svojih osnivača. Da bi se to spriječilo, neophodno

je da postoje mehanizmi kojima titulari prava ostvaruju demokratsku kontrolu rada organizacije putem odgovarajućih organa upravljanja na kojima se donose planovi rada i polažu računi poslovanja. Treba imati u vidu da je uobičajeni oblik kolektivne organizacije udruženje i da članovi organizacije kontroliraju rad udruženja preko organa udruženja kao što su skupština, upravni i nadzorni odbor, a da je apelant privredno društvo u vlasništvu jednog lica kojim upravlja vlasnik kapitala. Imajući u vidu pravni oblik dotadašnje kolektivne organizacije, nije bilo moguće ostvariti princip demokratičnosti. Upadljivo odsustvo podataka o tome koji se kriteriji primjenjuju prilikom određivanja iznosa koji se raspodjeljuje pojedinim titularima prava, kao i konkretnih iznosa koji su raspodijeljeni, navodi na zaključak da se ti podaci čuvaju kao tajna koja bi, u slučaju njenog otkrivanja, mogla kompromitirati organizaciju i baciti nepovoljno svjetlo na njen rad. S obzirom na to da se u međunarodnoj bazi muzičkih autora navode i lica za koje je općepoznato da to nisu, postoji opravdana sumnja da su sredstva koja pripadaju autorima zloupotrijebljena za druge namjene. Istaknuto je da je odluka o oduzimanju dozvole apelantu donesena na osnovu dokaza iz spisa predmeta, kao i na osnovu dokaza do kojih je Institut došao na osnovu službene dužnosti. Institut je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana.


15. U Zakonu o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH" br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13) relevantne odredbe glase:

Član 2. Pojedina pitanja postupka za određenu upravnu oblast

mogu se samo izuzetno, posebnim zakonom, urediti drugačije nego što su uređena ovim zakonom, ako je to nužno za drugačije postupanje u tim pitanjima, s tim da ne mogu biti protivna načelima ovog zakona.

Član 3. U upravnim oblastima za koje je zakonom propisan poseban

postupak, postupa se po odredbama tog zakona, s tim da se po odredbama ovog zakona postupa u svim pitanjima koja nisu uređena posebnim zakonom.

Član 132. stav 1. tačka 1. (1) Organ može po skraćenom postupku riješiti stvar

neposredno: 1) ako je stranka u svom zahtjevu navela činjenice ili

podnijela dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari, ili ako se to stanje može utvrditi na osnovu općepoznatih činjenica ili činjenica koje su organu poznate;

Član 140. Službena osoba koja vodi postupak određuje, na svoju

inicijativu ili na prijedlog stranke, usmenu raspravu u svakom slučaju kad je to korisno za razjašnjenje stvari, a mora je odrediti:

1) u stvarima u kojima učestvuju dvije ili više stranaka s protivnim interesima, ili

2) kad se ima izvršiti uviđaj ili saslušanje svjedoka ili vještaka.

Član 150. (1) Činjenice na osnovu kojih se donosi rješenje utvrđuju se

dokazima. (2) Kao dokazno sredstvo upotrijebit će se sve što je podesno

za utvrđivanje stanja stvari i što odgovara pojedinom slučaju, kao što su: isprave, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcija te kopije, svjedoci, izjava stranke, vještaci, uviđaj i drugo.

Član 193. stav 1. Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan

za rješavanje donosi rješenje o stvari koja je predmet postupka.


16. U Zakonu o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava ("Službeni glasnik BiH" broj 63/10) relevantne odredbe glase:

Član 6. (Kolektivna organizacija)

(1) Kolektivna organizacija je pravno lice koje uz dozvolu Instituta obavlja poslove iz člana 3. ovog zakona, na osnovu ugovora s autorom, odnosno na osnovu ovog zakona, kao svoju jedinu i neprofitnu djelatnost.

(…) (3) Za kolektivno ostvarivanje autorskih prava koja se

odnose na istu vrstu prava na istoj vrsti djela može da postoji samo jedna kolektivna organizacija.

Član 8. stav 1. (Pravni oblik kolektivne organizacije)

(1) Kolektivna organizacija je pravno lice koje ima status udruženja koje djeluje na cijeloj teritoriji Bosne i Hercegovine.

Član 11. st. 1. i 4. Davanje dozvole

(1) Institut će izdati dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava pravnom licu koje je podnijelo zahtjev prema članu 10. ovog zakona ako utvrdi:

a) da je statut kolektivne organizacije u skladu s odredbama ovog zakona i sa zakonom kojim se uređuju autorsko pravo i srodna prava,

b) da je ekonomska osnova pravnog lica dovoljna da omogućava nesmetan rad kolektivne organizacije i efikasno ostvarivanje prava,

c) da pravno lice ispunjava uslove iz člana 10. stav (2) tačka d) ovog zakona,

d) da već ne postoji za istu vrstu autorskih djela i za ostvarivanje istih prava druga kolektivna organizacija osim ako pravno lice koje podnosi zahtjev dokaže da će osigurati korisnicima veći repertoar zaštićenih djela nego već postojeća kolektivna organizacija, kao i da može osigurati efikasniji i ekonomičniji način ostvarivanja prava.

[…] (4) U slučaju davanja dozvole novoj kolektivnoj

organizaciji, odluka o tome mora da sadrži i izreku o oduzimanju dozvole za obavljanje tih poslova dotadašnjoj kolektivnoj organizaciji.

Član 13. (Mjere Instituta u slučaju nepravilnosti u radu kolektivne

organizacije) 1) Ako Institut ustanovi nepravilnosti u radu kolektivne

organizacije, on će svojim rješenjem narediti da kolektivna organizacija otkloni te nepravilnosti i odrediti joj primjeren rok za njihovo otklanjanje, koji ne može biti kraći od 30 dana ni duži od šest mjeseci.

(2) Institut će svojom odlukom oduzeti izdatu dozvolu za rad kolektivne organizacije ako:

a) je kolektivna organizacija dostavila Institutu netačne podatke, na osnovu kojih je izdata dozvola,

b) nastupe okolnosti koje bi bile razlog za odbijanje zahtjeva za izdavanje dozvole,

c) kolektivna organizacija ne obavlja svoje djelatnosti u skladu s odredbama člana 3. ovog zakona,

d) kolektivna organizacija učini težu povredu odredbi ovog zakona.

(3) Institut ne može donijeti odluku prema stavu (2) tač. c) i d) ovog člana ako prethodno nije naredio kolektivnoj organizaciji da otkloni ustanovljene povrede.

(4) Odluka o oduzimanju dozvole objavljuje se u "Službenom glasniku BiH" i u "Službenom glasniku Instituta".

Član 44. st. 1, 2, 3. i 4. (Usklađivanje statusnog oblika i poslovanja postojećih

organizacija) (1) Organizacije autora i drugih nosilaca autorskih prava, te

druga pravna lica specijalizirana za ostvarivanje autorskih prava koja su, prema odredbi člana 87. Zakona o autorskom pravu i srodnim pravima u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02 i 76/06), obavljala poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog prava prije stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade i poslije stupanja na snagu ovog zakona.

(2) Svi subjekti iz stava (1) ovog člana dužni su uskladiti svoj statusni oblik i svoje poslovanje s odredbama ovog zakona i podnijeti zahtjev za izdavanje nove dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskih prava prema članu 10. ovog zakona, u roku od dvije godine od stupanja na snagu ovog zakona.

(3) Odredbe st. (1) i (2) ovog člana primjenjuju se i na one subjekte čija dozvola ističe tokom trajanja roka iz stava (2) ovog člana.

(4) Odredbe stava (1) ovog člana primjenjuju se na subjekte iz stava (2) ovog člana sve dok Institut ne izda dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskih prava prema članu 11. ovog zakona.

17. U Pravilniku o načinu i formi ispunjavanja uvjeta za davanje dozvole pravnim licima za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava ("Službeni glasnik BiH" broj 44/11) relevantne odredbe glase:

Član 1. Ovim pravilnikom bliže se propisuje na koji način pravna

lica koja namjeravaju da se bave poslovima kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava udovoljavaju zahtjevima za dobijanje dozvole Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Institut), određenim u članu 10. stav (2), tač. c), d) i e) i članu 11. stav (2) Zakona o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 18. stav 1. (1) Institut će na osnovi primljenog pisanog zahtjeva iz

člana 10. stav (2) Zakona provesti postupak za izdavanje dozvole pravnom licu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog prava najkasnije u roku od šest mjeseci.

VI. Dopustivost


19. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 3 U 010641 16 Uvp od 1. juna 2016. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelant je osporenu presudu primio 2. juna 2016. godine, a apelacija je podnesena 27. jula 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,


Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelant pobija osporene odluke tvrdeći da su mu tim odlukama povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

24. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza

ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom.

25. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o upravnom i sudskom postupku u kojem je apelantu oduzeta dozvola za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima. U pogledu pitanja da li se na konkretni postupak primjenjuje član 6. Evropske konvencije, Ustavni sud zapaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da se sporovi koji se tiču izdavanja raznih odobrenja ili dozvola za rad tiču "građanskih prava i obaveza", kao i da se na utvrđivanje ništavosti ranije izdatih rješenja o odobrenju djelatnosti primjenjuje član 6. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 514/08 od 9. februara 2011. godine, stav 39, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Podržavajući vlastitu praksu, Ustavni sud zaključuje da ima nadležnost ispitati da li je predmetni postupak bio u skladu sa standardima prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

26. Ustavni sud zapaža da apelant osporava navedene odluke tvrdeći da su donesene na osnovu pogrešne primjene materijalnog i procesnog prava, te da apelantu u provedenom skraćenom upravnom postupku nije data mogućnost da se izjasni o izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama.

27. U vezi s tim, Ustavni sud prvenstveno ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona.

28. Također, Ustavni sud podsjeća na to da je van njegove nadležnosti da procjenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova u pogledu ocjene dokaza, ukoliko se ova ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Ustavni sud naglašava da pri tome redovni sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali da slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u međusobnu logičnu vezu.

29. Osim toga, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda prema kojem je učinak člana 6. stav 1. Evropske konvencije,

između ostalog, taj da "sudu" nametne obavezu da provede pravilno ispitivanje podnesaka, tvrdnji i dokaza koje su stranke iznijele, ne dovodeći u pitanje njegovu ocjenu da li su oni mjerodavni za njegovu odluku, s obzirom na to da Evropski sud nije pozvan ispitivati da li su tvrdnje na odgovarajući način potkrijepljene (vidi predmete Perez protiv Francuske [VV], broj predstavke 47287/99, stav 80, ESLJP 2004-I i Jaćimović protiv Hrvatske, broj predstavke 22688/09, presuda od 31. oktobra 2013. godine, stav 46).

30. Ustavni sud se, dakle, može izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant postavlja, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni prava.

31. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da su organ uprave, odlučujući u upravnom postupku, i redovni sudovi, odlučujući u postupku upravnog spora i postupka preispitivanja sudske odluke, dovoljno jasno i argumentirano obrazložili svoje odluke, dajući za svoj stav jasna obrazloženja koja se ni u jednom segmentu ne doimaju proizvoljnim. Naime, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne mogu prihvatiti apelantovi navodi o proizvoljnosti u primjeni prava, posebno zato što apelant, osim ponavljanja navoda koje je isticao u tužbi za pokretanje upravnog spora i zahtjevu za preispitivanje sudske odluke, koje su sudovi ispitali u osporenim odlukama i dali razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, nije ponudio bilo kakvu drugu argumentaciju. U tom kontekstu, Ustavni sud zapaža da apelant i u apelaciji ponavlja svoju tvrdnju o tome da su organ uprave i sudovi nezakonito uvažili zahtjev nove organizacije AMUS za izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima i istovremeno apelantu oduzeli navedenu dozvolu budući da mu nije bilo omogućeno da neposredno učestvuje u upravnom postupku i da se izjasni o izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama na usmenoj raspravi. U vezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH u postupku upravnog spora i postupku preispitivanja sudske odluke detaljno ispitao ove apelantove navode i dao razloge za svoje zaključke da je predmetni postupak proveden u skladu sа ZUP-om, Zakonom i Pravilnikom, ocijenivši pri tome da je u svemu postupljeno prema navedenim odredbama posebnog zakona, da je apelant saslušan u posebnom postupku, a da pri tome nije bio stranka u postupku u dvostranačkoj upravnoj stvari. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je Аpelaciono upravno vijeće obrazložilo da je Institut kao upravni organ u okolnostima konkretnog predmeta postupao u skraćenom postupku, a shodno relevantnim odredbama čl. 132. i 140. ZUP-a. U takvim okolnostima Ustavni sud, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i odredbe materijalnog i procesnog prava na kojima su osporene odluke zasnovane, ne nalazi elemente proizvoljnosti u datim obrazloženjima. U konkretnom slučaju u kojem je AMUS zahtijevao izdavanje dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima, Apelaciono upravno vijeće je smatralo da prirodi takvog upravnog postupka odgovara da se rješenje donosi na osnovu činjenica i dokaza koje


je stranka priložila uz zahtjev, kako je propisano i odredbom člana 10. stav 2. i člana 11. Zakona, kao i činjenica koje je Institut utvrdio po službenoj dužnosti, te da je u odnosu na apelanta kao drugu postojeću kolektivnu organizaciju utvrđena ispunjenost uvjeta iz člana 11. stav 1. tačka d) Zakona. Imajući u vidu obrazloženja redovnih sudova, te ocjenjujući činjenicu da je apelant imao i da je koristio pravne lijekove – tužbu u upravnom sporu i zahtjev za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud zaključuje da u takvim okolnostima nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje i javnu raspravu, kako je zagarantirano članom 6. stav 1. Evropske konvencije.

32. U odnosu na apelantove navode da mu je osporenim odlukama nezakonito oduzeta dozvola za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava autora na muzičkim djelima, Ustavni sud zapaža da je Apelaciono upravno vijeće u konačnici detaljno ispitalo apelantove istaknute prigovore te dalo razloge zašto ih je smatralo neosnovanim, zasnivajući svoju odluku na relevantnim odredbama člana 6. stav 3. u vezi sa članom 11. stav 4. Zakona. Apelantovi navodi da mu je osporenim odlukama skraćen zakonski rok za usaglašavanje postojećeg statusnog oblika i poslovanja s odredbama (novog) Zakona, a koji je imao shodno članu 44. stav 2. Zakona, detaljno su ispitani u konačnoj odluci Suda BiH. Ustavni sud zapaža da se Apelaciono upravno vijeće u konačnici pozvalo na relevantne odredbe člana 44. stav 4. u vezi sa članom 11. stav 4. Zakona, te dalo dovoljne i jasne razloge zašto apelantovi istaknuti navodi u konkretnom slučaju nisu mogli dovesti do drugačije odluke suda.

33. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi u konačnici u osporenim odlukama detaljno obrazložili na kojim su sve relevantnim propisima zasnovali osporene odluke, te da su o tome dali detaljna i jasna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ili suprotnim pravu na obrazloženu odluku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

34. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je predmetni postupak proveden uz garancije koje pruža član 6. stav 1. Evropske konvencije, te da, shodno tome, osporenim odlukama nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je predmetni postupak pred organom uprave i redovnim sudovima proveden uz garancije člana 6. stav 1. Evropske konvencije i kada u obrazloženju osporenih odluka nema ničega što ukazuje na proizvoljnu primjenu relevantnih propisa na apelantovu štetu.






predmetu broj AP 3719/16, rješavajući apelaciju "Planinskog bisera" d.o.o. Rakitno, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka h), članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj /94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik

Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 23. listopada 2018. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija "Planinskog bisera" d.o.o. Rakitno. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k)

Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž od 7. srpnja 2016. godine i Rješenje Općinskog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. travnja 2016. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Širokom Brijegu koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa člankom II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Širokom Brijegu da u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija "Planinskog bisera" d.o.o. Rakitno podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž od 7. srpnja 2016. godine i Rješenja o dosudi Općinskog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. travnja 2016. godine u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zato što je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Planinski biser d.o.o. Rakitno (u daljnjem tekstu: apelant) iz Posušja, kojeg zastupa Jerko Gavran, odvjetnik iz Posušja, podnio je 12. rujna 2016. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž od 7. srpnja 2016. godine i Rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. travnja 2016. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Moje banke d.d. Sarajevo (u daljnjem tekstu: tražitelj izvršenja) zatraženo je 25. svibnja 2018. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Kantonalni sud, Općinski sud i tražitelj izvršenja su odgovor na apelaciju dostavili 5. i 6. lipnja 2018. godine.



5. Tražitelj izvršenja je 27. studenog 2012. godine protiv apelanta kao izvršenika Općinskom sudu podnio prijedlog za izvršenje prodajom založnih pokretnih stvari radi naplate novčanih potraživanja v.s.p. 600.097,36 KM. Prijedlog za izvršenje je utemeljen na Ugovoru o založnom pravu broj 500 011906-76257


od 24. kolovoza 2010. godine kojim je zasnovano založno pravo na pokretnim stvarima u apelantovom vlasništvu radi osiguranja novčanog potraživanja.

6. Rješenjem o izvršenju Općinskog suda broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 18. siječnja 2016. godine određeno je predloženo izvršenje na založnim pokretnim stvarima, vlasništvo apelanta kao izvršenika. Istodobno, Zaključkom Općinskog suda broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 18. siječnja 2016. godine određeno je prvo ročište za javnu prodaju apelantovih pokretnih stvari (bliže pobrojanih u točki 1. zaključka) za 15. veljače 2016. godine radi naplate novčanog potraživanja tražitelja izvršenja. U točki 2. navedenog zaključka je navedeno da je vrijednost apelantovih nekretnina utvrđena na temelju nalaza i mišljenja stalnog sudskog vještaka strojarske struke u ukupnom iznosu od 1.556.750,00 KM i da je Ugovorom o založnom pravu broj 500-011906-76257 od 24. kolovoza 2010. godine na predmetnim pokretnim stvarima zasnovano založno pravo u korist tražitelja izvršenja, dok je u točki 3. navedeno: "Najniža prihvatljiva ponuda po kojoj se predmetne stvari mogu prodati je ½ utvrđene vrijednosti po jednoj stvari." Također, u točki 4. navedenog zaključka je navedeno: "Ponuđač s najvećom ponudom dužan je platiti cijenu u roku koji će biti određen od strane suda. Ako to ne učini, drugi ponuđač bit će proglašen kupcem i dužan je platiti cijenu koju je ponudio i tako redom."

7. S obzirom na to da na ročištu od 15. veljače 2016. godine nije bilo ponuđača za kupnju predmetnih pokretnih stvari, Općinski sud je drugo ročište za javnu prodaju predmetnih pokretnih stvari zakazao za 17. ožujka 2016. godine.

8. Općinski sud je povodom druge javne prodaje apelantovih pokretnih stvari na zapisniku od 17. ožujka 2016. godine konstatirao da su na ročište, koje je održano u prostorijama suda, pristupili tražitelj izvršenja (banka), apelantovi punomoćnici, te Zlatko Ešegović kao treća osoba. Općinski sud je konstatirao da je na ročištu tražitelj izvršenja istaknuo "da ukupno potraživanje prema založnom izvršeniku (apelantu) iznosi 600.097,36 KM". Potom je Općinski sud na zapisniku konstatirao da se na prodaju stavljaju apelantove pokretne stvari, pobliže označene zaključkom o prodaji od 15. veljače 2016. godine, te da je "ponuđač Zlatko Ešegović za pokretne stvari ponudio ukupnu kupoprodajnu cijenu od 100,00 KM", te budući da nije "nitko dao veću ponudu od ponuđača Zlatka Ešegovića", Općinski sud je donio zaključak kojim se "utvrđuje da su pokretne stvari u vlasništvu izvršenika (apelanta) na javnoj prodaji prodane Zlatku Ešegoviću kao kupcu i jedinom ponuđaču za ukupnu kupoprodajnu cijenu od 100,00 KM". Istodobno je naloženo Zlatku Ešegoviću da najkasnije u roku od 24 sata od dana održavanja javne rasprave uplati kupoprodajnu cijenu u iznosu od 100,00 KM na račun tražitelja izvršenja, te sudu dostavi uplatnicu o uplaćenom novčanom iznosu na račun tražitelja izvršenja.

9. Općinski sud je, postupajući dalje u predmetnom izvršnom postupku, donio Rješenje o dosudi broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. travnja 2016. godine kojim se (stavak 1. rješenja) kupcu Zlatku Ešegoviću, prema zaključku o prodaji od 17. ožujka 2016. godine, dosuđuju pokretne stvari apelanta kao izvršenika (detaljno pobrojane u izreci rješenja). Također je određeno da će se predmetne stvari iz stavka 1. izreke predati Zlatku Ešegoviću, a nakon pravomoćnosti rješenja "izvršit će se upis promjene prava vlasništva na pokretnim stvarima u korist tražitelja izvršenja", dok je naloženo Ministarstvu pravde BiH - registar zaloga da nakon pravomoćnosti ovog rješenja iz svojih evidencija izbriše zalog na predmetnim pokretnim stvarima (st. 2., 3. i 4. izreke rješenja). U stavku 5. izreke rješenja je navedeno: "Smatra se da je tražitelj izvršenja namiren za iznos od 100,00 KM, odnosno za iznos kupoprodajne cijene, u svom potraživanju po ovom izvršnom predmetu".

10. U obrazloženju rješenja, Općinski sud je naveo da su na ponovljenom drugom ročištu održanom 17. ožujka 2016. godine predmetne pokretne stvari u apelantovom vlasništvu, preciznije navedene u točki 1. rješenja, "prodane kupcu Zlatku Ešegoviću iz Posušja za iznos od 100,00 KM, na koju kupnju punomoćnik tražitelja izvršenja, kao ni punomoćnik izvršenika nisu prigovarali i sa istom su se složili". Također je navedeno da je, shodno zaključku od 17. ožujka 2016. godine, kupac Zlatko Ešegović uplatio iznos kupoprodajne cijene od 100,00 KM na račun tražitelja izvršenja i sudu je dostavljena uplatnica kao dokaz o uplati ponuđenog iznosa. Shodno navedenom, Općinski sud je na temelju čl. 93., 133. i 135. Zakona o izvršnom postupku donio odluku kao u izreci.

11. Odlučujući o apelantovoj žalbi podnesenoj protiv prvostupanjskog rješenja o dosudi od 25. travnja 2016. godine, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž 2 od 7. srpnja 2016. godine kojim je odbijena apelantova žalba. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je, između ostalog, naveo da je apelant u svojoj žalbi naveo da je "tražitelj izvršenja bio prisutan na javnoj prodaji i da nije spriječio bagatelnu prodaju stvari Zlatku Ešegoviću kao trećoj osobi, te da su ispunjeni uvjeti da se tražitelj izvršenja ima smatrati namiren u cijelosti s obzirom na to da je dug 600.097,36 KM, a ukupna vrijednost prodanih stvari 1.456.750,00 KM". Smatra da je povrijeđeno načelo zaštite izvršenika propisano Zakonom o izvršnom postupku FBiH s obzirom na to da tražitelj izvršenja nije spriječio eventualnu zlouporabu prava, već je prodaja predmetnih stvari izvršena na njegovu štetu i protivno propisanim pravilima izvršnog postupka.

12. Ispitujući prvostupanjsko rješenje u granicama navoda iz žalbe, kao i po službenoj dužnosti, shodno odredbama članka 221. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), Kantonalni sud je zaključio da navodi žalbe ne dovode u pitanje pravilnost i zakonitost prvostupanjskog rješenja. Naime, Kantonalni sud je ocijenio neutemeljenim apelantove navode kojim ukazuje "da su ispunjeni uvjeti da se tražitelj izvršenja ima smatrati namirenim u svom potraživanju prema apelantu". U svezi s tim, Kantonalni sud je ukazao: "Ukoliko treća osoba, a što je u konkretnom predmetu slučaj, kupi pokretne stvari, bez obzira za koji iznos, samo se za taj iznos može tražitelj izvršenja smatrati namirenim u svom potraživanju." Međutim, kako dalje navodi Kantonalni sud, "da je tražitelj izvršenja kupio pokretne stvari tada bi se moglo smatrati da je on u svom potraživanju namiren za iznos procijenjenih pokretnih stvari". U svezi s tim, Kantonalni sud je zaključio da s obzirom na to da su "na javnoj prodaji, pravilno i zakonito prodane pokretne stvari izvršenika (apelanta) trećoj osobi, onda se tražitelj izvršenja može smatrati namirenim u svom potraživanju samo za iznos kupoprodajne cijene".

13. Na kraju, Kantonalni sud je zaključio da taj sud, ispitujući prvostupanjsko rješenje, nije našao da postoje razlozi zbog kojih se prvostupanjsko rješenje pobija, kao ni razlozi na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, zbog čega je i odlučio kao u izreci rješenja.


14. Apelant smatra da je osporenim rješenjima povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant smatra da je postupak prodaje njegovih pokretnih stvari proveden protivno propisanim pravilima izvršnog postupka jer je ročištu za prodaju pokretnih stvari pristupio Zlatko Ešegović kao jedini ponuđač, koji je i kupio predmetne stvari za iznos od 100,00 KM, a tražitelj izvršenja nije spriječio prodaju stvari "u bescjenje".


Apelant je također istaknuo da se treba smatrati da je "tražitelj izvršenja namiren u cijelosti sa svojim potraživanjem jer je bio prisutan na javnoj prodaji i bio upitan od strane suda da li se javlja kao kupac, a on to nije učinio". Apelant smatra da je tražitelj izvršenja "zloupotrijebio pravo" jer će nastaviti izvršni postupak nad ostalom apelantovom imovinom sve dok se u potpunosti ne namiri u svom potraživanju prema apelantu jer je "suština odredbi ZIP-a upravo da tražitelji izvršenja u cijelosti namire svoje potraživanje".


15. Kantonalni sud je u cijelosti ostao pri pravnom stajalištu iz svoje osporene odluke u kojoj je dano obrazloženje u odnosu na apelantove žalbene navode koje je ponovio u apelaciji. Smatra da osporenom odlukom nisu povrijeđena apelantova prava na koja je apelacijom ukazano. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

16. Općinski sud je istaknuo da su sve pokretne stvari, koje su bile predmet prodaje, bile založene s upisanim založim pravom u korist tražitelja izvršenja, te smatra da je taj sud proveo prodaju u skladu s odredbama Zakona o izvršnom postupku. Općinski sud je također istaknuo da se ne može upuštati u ocjenu navoda iz apelacije "da je tražitelj izvršenja zloupotrijebio svoje pravo" jer je "pravo", a ne "obveza" tražitelja izvršenja hoće li kao kupac sudjelovati na prodaji ili ne. Općinski sud je također naveo da je odluka o namirenju u ovom predmetu donesena pravilnom primjenom odredaba Zakona o izvršnom postupku. Stoga je predloženo da se apelacija odbije kao neutemeljena.

17. Tražitelj izvršenja je apelantove navode ocijenio neutemeljenim i predložio je da se apelacija odbije kao neutemeljena.


18. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 9. Stranke su dužne pred sudom govoriti istinu i savjesno se

koristiti pravima koja su im priznata ovim zakonom.

Članak 10. [...] Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku.

19. Zakon o ovršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 33/06, 39/06, i 35/12) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 3. Pokretanje postupka

(1) Ovršni postupak se pokreće prijedlogom tražitelja ovrhe. (2) Ovršni postupak se pokreće i po službenoj dužnosti, kao i

na prijedlog fizičkih i pravnih osoba i organa vlasti, kada je to zakonom izričito određeno.

(3) Osobe i organi iz stavka 2. ovoga članka imaju u ovršnome postupku položaj tražitelja ovrhe.

Članak 21. Primjena odredaba drugih zakona

(1) U ovršnom postupku na odgovarajući se način primjenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno.

Članak 82. Zaključak o prodaji

(1) Nakon sprovedbe postupka za utvrđivanje vrijednosti nepokretnosti sud donosi zaključak o prodaji nepokretnosti, kojime se utvrđuje vrijednost nepokretnosti i određuju način i uvjeti prodaje, te vrijeme i mjesto prodaje, ako se prodaja provodi putem javnog nadmetanja.

[…].

Članak 87. Jedan ponuđač

(1) Ročište za javno nadmetanje održat će se i kada nazoči samo jedan ponuđač.

(2) Sud će zaključkom, na zahtjev osobe koja ima pravo prvenstvenog namirenja, odrediti odgađanje ročišta za prodaju ako sudjeluje samo jedan ponuđač.

Članak 89. Prodajna cijena

(1) Bez pristanka osoba koje se u ovršnom postupku po slijedu prvenstva namiruju prije tražitelja ovrhe, nekretnina se na javnoj dražbi ne može prodati za cijenu koja ne pokriva ni djelomice iznos tražbine tražitelja ovrhe.

(2) Na prvome se ročištu za javnu dražbu ne može nepokretnost prodati ispod polovice utvrđene vrijednosti. Početne ponude za prvo ročište na iznose manje od jedne polovice utvrđene vrijednosti neće biti razmatrane.

Članak 90. Ročište za nadmetanje i prodaja

(5) Nakon zaključenja dražbe utvrđuje se popis ponuđača koji su ponudili cijenu iznad minimuma i kako je nepokretnost prodana najpovoljnijem ponuđaču, ukoliko su ispunjeni ostali uvjeti.

Članak 130. Način prodaje

(1) Prodaja stvari se obavlja putem usmenog javnog nadmetanja ili neposrednom pogodbom. Način prodaje određuje zaključkom sud, pazeći na postignuće najpovoljnijeg unovčenja stvari.

( ) (4) Prodaja javnim nadmetanjem odredit će se ako su u

pitanju stvari veće vrijednosti, a može se očekivati kako će se prodati po većoj cijeni od procijenjene vrijednosti.

Članak 131. Ročište za javnu prodaju

(1) Pri prodaji pokretnih stvari shodno se primjenjuju odredbe članka 89. st. 1. i 2. i članka 90. stavak 5. ovoga zakona.

(2) Ponuđač s najvećom ponudom platit će cijenu za pokretnu stvar odmah nakon objave rezultata, ako sud zaključkom ne odluči drugačije. Ukoliko ponuđač ne plati odmah po pozivu suda, drugi ponuđač bit će proglašen kupcem i platit će onu cijenu koju je on ponudio i tim slijedom.

(....) (6) Neposrednom pogodbom ne može se prodati pokretna

stvar ispod jedne trećine procjenjene vrijednosti. 20. Zakon o stvarnim pravima ("Službene novine

Federacije BiH" broj 66/13) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 139. stavak 1. Pojam založnog prava

(1) Založno pravo je ograničeno stvarno pravo na određenoj stvari ili pravu (zalogu) koje daje ovlaštenje svom nositelju (založnom vjerovniku) da određenu tražbinu, ukoliko mu ne bude ispunjena nakon dospijeća, namiri iz vrijednosti te stvari, a njezin svagdašnji vlasnik (založni dužnik) dužan je to trpjeti.

VI. Dopustivost

21. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi


učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

a) Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije

23. Pri ispitivanju dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba članka 18. stavak 3. točka h) Pravila Ustavnog suda.

24. Članak 18. stavak 3. točka h) Pravila Ustavnog suda glasi:

Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih slučajeva:

h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom; 25. U svezi s navodima o povredi prava na pravično suđenje,

s obzirom na to da apelant eksplicitno osporava rješenja o dosudi koja su donesena u izvršnom postupku, Ustavni sud će u kontekstu osporenih rješenja, prije svega, odgovoriti na pitanje pokreće li predmetni izvršni postupak pitanje apelantovih građanskih prava i obveza u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

26. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća na praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava koja je, mutatis mutandis, primjenjiva u konkretnom slučaju, a u kojoj se navodi da se odluke koje donese sud u postupku izvršenja pravomoćne presude nužno ne odnose na novo i posebno određivanje (građanskih) prava u usporedbi s postupkom koji je prethodio i odlukom koja je rezultat tog postupka (vidi Odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, Anton Dornbach protiv Savezne Republike Njemačke broj 11258/84 OI 46). Ustavni sud je u svojoj Odluci broj U 21/02 od 26. ožujka 2004. godine (vidi "Službeni glasnik BiH" broj 18/04, točka 40.) podržao praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava glede toga da odluke sudova koje se tiču izvršenja ne potpadaju pod članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije, izuzev u slučajevima ako se njima utvrđuju nova prava i obveze koji se tiču podnositelja apelacije (vidi Odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, K. protiv Švedske broj 13800/88 OI 94).

27. Prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju apelantove obveze su utvrđene kada su apelant i tražitelj izvršenja (banka) zaključili ugovor o založnom pravu od 24. kolovoza 2010. godine na predmetnim stvarima radi osiguranja potraživanja tražitelja izvršenja na način da će založene pokretne stvari biti predmet javne prodaje ukoliko apelant ne bude ispunjavao obveze po odobrenom kreditu. Stoga, u postupku koji je rezultirao osporenim rješenjima o dosudi i namirenju tražitelja izvršenja nisu utvrđivana apelantova nova građanska prava i obveze, već su aktivirane odredbe ugovora o založnom pravu koji je apelant zaključio s tražiteljem izvršenja.

28. Pored navedenog, Ustavni sud podsjeća na vlastitu praksu, koja je primjenjiva u konkretnom slučaju, po kojoj je utvrdio da se izvršni postupak na temelju sporazuma stranaka, koji predstavlja izvršni naslov, radi naplate novčanog potraživanja banke ne tiče utvrđivanja građanskih prava i obveza u smislu članka 6. Europske konvencije (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1393/05 od 13. srpnja 2005. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba).

29. Prema tome, Ustavni sud konstatira da u ovom izvršnom postupku nisu utvrđivana nova apelantova građanska prava i obveze budući da su ona prethodno utvrđena zaključivanjem ugovora o osiguranju novčanog potraživanja tražitelja izvršenja u određenom novčanom iznosu i uknjižbom založnog prava na

apelantovim pokretnim stvarima, na temelju kojeg je doneseno pravomoćno i izvršno rješenje o izvršenju. Slijedom toga, Ustavni sud zaključuje da izvršni postupak koji je rezultirao osporenim rješenjima o dosudi ne uživa zaštitu i garancije iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

30. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom.

b) Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž 2 od 7. srpnja 2016. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje apelant je primio 16. srpnja 2016. godine, a apelacija je podnesena 12. rujna 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

32. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

33. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na imovinu

34. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:


k) Pravo na imovinu. 35. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno uživanje

svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine sukladno općem interesu, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

36. Apelant navodi da je osporenim rješenjima povrijeđeno njegovo pravo na imovinu. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je preduvjet za razmatranje apelacijskih navoda glede kršenja prava na imovinu utvrđivanje ima li apelant imovinu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te je li osporenim rješenjima došlo do miješanja u apelantovo pravo na imovinu i, ako jeste, je li ono bilo zakonito, u javnom interesu i proporcionalno.

37. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o apelaciji u kojoj se ukazuje na kršenje prava na imovinu i u kojoj se osporavaju rješenja donesena u kasnijim fazama izvršnog postupka (nakon donošenja rješenja o izvršenju), Ustavni sud se poziva na svoju praksu iz Odluke broj AP 5522/15 od 16. ožujka 2016. godine gdje je Ustavni sud zauzeo sljedeće stajalište: "…Ustavni sud smatra da je do miješanja u apelantičino pravo na imovinu došlo rješenjem (o izvršenju) od 19. studenog 2012. godine. […] Međutim, s obzirom na apelacijske navode, Ustavni


sud će iznimno razmotriti je li u kasnijoj fazi predmetnog izvršnog postupka u kojoj je došlo do prodaje predmetnog stana došlo do kršenja apelantičinog prava na imovinu, te je li prodaja izvršena u skladu sa standardima tog prava…" (vidi točku 48. navedene odluke; dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

38. Shodno navedenoj praksi, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati je li osporenim rješenjima došlo do povrede apelantovog prava na imovinu.

39. Ustavni sud ukazuje i na specifičnost konkretnog slučaja. Ovdje apelant ne osporava svoj dug prema tražitelju izvršenja, niti osporava rješenje o izvršenju, te prodaju založenih stvari, kao ni iznos za koji je, na drugoj licitaciji kao jedini kupac, Zlatko Ešegović kupio predmetne pokretne stvari. Naime, iako apelant navodi da je kupac založene stvari kupio za "bagatelu", Ustavni sud smatra da se suština navoda sastoji u osporavanju rješenja o namirenju kojim je konstatirano da je "tražitelj izvršenja namiren samo do iznosa od 100,00 KM", te da je kao posljedica toga došlo do zlouporabe prava. Dalje, apelant smatra da na ovakav način nije omogućeno tražitelju izvršenja da bude namiren u cijelosti s obzirom na to da potraživanje koje tražitelj izvršenja potražuje od apelanta iznosi 600.097,36 KM, a založene stvari su kupljene samo za iznos od 100 KM. Na ovaj način tražitelj izvršenja je zloupotrijebio svoje pravo iz ZIP-a jer će nastaviti izvršni postupak nad ostalom apelantovom imovinom sve dok se u potpunosti ne namiri u svom potraživanju iako su prodane založene stvari koje su procijenjene na iznos od 1.456.750,00 KM.

40. Dalje, za Ustavni sud u konkretnom slučaju nije sporno da je apelant posjedovao imovinu u smislu članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, kao i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i da je došlo do miješanja u imovinu u smislu stavka 2. članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Do navedenog zaključka Ustavni sud je došao na temelju nespornih činjenica: da je apelant bio vlasnik založenih stvari i da su založene stvari prodane u izvršnom postupku. U sljedećem dijelu obrazloženja, Ustavni sud će, u skladu s pristupom Europskog suda (vidi Europski sud, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. rujna 1982. godine, serija A, broj 52, stavak 61.) odgovoriti na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje u imovinu predviđeno zakonom, odnosno je li izvršeno u skladu sa zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa (načelo proporcionalnosti).

41. Za Ustavni sud je ključno pitanje u konkretnom slučaju da li je došlo do zlouporabe prava? Ukoliko se utvrdi da je došlo do zlouporabe prava, miješanje u apelantovu imovinu, prema mišljenju Ustavnog suda, nikako ne bi moglo biti izvršeno u skladu sa zakonom jer zakon zabranjuje zlouporabu prava. Pitanje zlouporabe će se ispitati na temelju nesporno utvrđenog činjeničnog stanja koje se može sublimirati kako slijedi: a) apelant je imao nesporan dug prema tražitelju izvršenja u iznosu od 600.097,36 KM, b) kao osiguranje duga apelant je založio pokretne stvari koje su procijenjene na iznos od 1.456.750,00 KM, c) založene pokretne stvari su prodane trećoj osobi za iznos od 100 KM, pri čemu tražitelj izvršenja nije htio koristiti svoje pravo da kupi založene stvari na ime duga koji se potražuje i d) nakon izvršene prodaje apelantov dug u iznosu od 600.097,36 KM smanjen je za samo 100 KM.

42. Ustavni sud napominje da je u svojoj praksi imao slučaj kada je utvrdio povredu zbog zlouporabe prava koja strankama u postupku pripadaju. Tako je u Odluci broj AP 1154/14 od 11. siječnja 2017. godine Ustavni sud zauzeo stajalište da je, između ostalog, došlo do zlouporabe prava jer nadležni sud nije spriječio da se u izvršnom postupku kao kupci na licitaciji za prodaju pojavljuju stranke kojima je očigledno bio cilj samo da licitacija

ne uspije jer su davali ponude u visokim iznosima koji nikada nisu bili plaćeni, pri čemu je jedan od takvih "kupaca" bila osoba koja je živjela u kolektivnom smještaju kao izbjeglica.

43. Prema mišljenju Ustavnog suda, činjenice iz konkretnog predmeta, barem identično, ako ne (i) još više, ukazuju da je došlo do zlouporabe prava, kao što je to bio slučaj s činjenicama u predmetu broj AP 1154/14. Točno je da je pravo, a ne obveza, tražitelja izvršenja hoće li na ročištu za prodaju kupiti založene stvari na ime duga koji potražuje. Međutim, to pravo se u smislu članka 10. ZPP ne smije zloupotrebljavati. Da li se određeno pravo koristi na način da se zloupotrebljava dužni su ispitati redovni sudovi u svakom konkretnom slučaju. U ovom slučaju, redovni sudovi su jednostavno zatvorili oči pred činjenicama koje nesporno ukazuju na zlouporabu prava. Zar se redovni sudovi nisu trebali zapitati zašto bi tražitelj izvršenja dopustio bilo kome da kupi stvari koje njemu služe kao osiguranje namirenja vrlo visokog duga od 600.097,36 KM, a koje su procijenjene na više nego dvostruko veći iznos od 1.456.750,00 KM, za zaista bagatelan iznos od 100 KM?! Tražitelj izvršenja ima pravo da bude ili ne bude kupac na licitaciji gdje se prodaju stvari radi namirenja njegovog duga. Međutim, mora se voditi računa da se radi o službenoj prodaji, tj. izvršnom postupku koji se vodi s ciljem da se namiri potraživanje koje vjerovnik ima, a koje potraživanje se, kao u konkretnom slučaju, treba namiriti iz vrijednosti založene stvari. Zato se ne smije dozvoliti da se dva pravna instituta (izvršenje i zalog) izvrgavaju ruglu. U konkretnom slučaju, tražitelj izvršenja nije na tržnicu donio svoje stvari na prodaju pa da, kao vlasnik, ima apsolutno pravo stvari prodavati po cijeni po kojoj on smatra da treba. Kao što je već rečeno, ovdje se radi o službenoj prodaji s ciljem namirenja vjerovnikovog potraživanja iz vrijednosti založene stvari. Stoga su redovni sudovi, ako su već dopustili bizarnu prodaju za iznos od 100 KM založenih stvari koje su procijenjene na iznos od 1.456.750 KM, morali istodobno i konstatirati da je tražitelj izvršenja namiren u cijelosti za iznos duga od 600.097,36 KM jer su prethodno prodane založene stvari koje su procijenjene na dvostruko veći iznos (vidi praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 4380/13 od 22. prosinca 2016. godine). Jedino na takav način ne bi došlo do zlouporabe prava koja strankama pripadaju u izvršnom postupku.

44. Ustavni sud naglašava da namjena Europske konvencije nije garantirati prava koja su teoretska i iluzorna, već ona koja su realna i učinkovita (vidi, mutatis mutandis, presudu od 23. srpnja 1968. godine u predmetu Belgian Linquistic, serija A, broj 6, strana 31., stavak 3. in fine i stavak 4., kao i presude u predmetu Golder, strana 18., stavak 35. in fine, presudu u predmetu Luedicke, Belkacem i Kos od 28. studenog 1978. godine, serija A, broj 29, strana 17.-18., stavak 42. i presudu od 13. lipnja 1979. godine u predmetu Marckx, serija A, broj 31, strana 15., stavak 31.). Kao što prava iz Europske konvencije nisu teoretska i iluzorna, već su realna i učinkovita, na što Europski sud konstantno do danas ukazuje, praktično od svojih prvih značajnijih odluka, tako ni prava koja su propisana zakonima (konkretno zabrana zlouporabe prava iz članka 10. ZPP) ne trebaju biti, prema mišljenju Ustavnog suda, teoretska i iluzorna u praksi i primjeni od strane redovnih sudova. Da bi se to izbjeglo redovni sudovi ne smiju dopuštati situacije kao što je konkretna, koja je blago rečeno sumnjiva, gdje je očigledno da tražitelj izvršenja izbjegava na ime duga preuzeti založene stvari. Ako tražitelju izvršenja ne odgovara namirenje duga iz založenih stvari on ima mogućnost promijeniti sredstvo izvršenja u skladu s odredbama ZIP-a. Međutim, u skladu s pravilom o zabrani zlouporabe prava koja strankama u postupku pripadaju, tražitelju izvršenja se ne može dozvoliti da se, pod sumnjivim okolnostima, oslobodi sredstva izvršenja koje mu ne odgovara tako što će dozvoliti da ga kupi treća osoba za iznos koji je zaista minoran. Apelant će ostati bez svojih pokretnih stvari


koje je založio kao garant isplate duga, pri čemu će njegov dug biti umanjen za simboličan iznos, a tražitelj izvršenja će moći zahtijevati namirenje iz njegove preostale imovine. U ovakvoj situaciji, apelantova imovina će višestruko stradati jer će izgubiti stvari koje je založio dok dug praktično neće biti umanjen.

45. S obzirom na zaključak da miješanje u imovinu nije bilo izvršeno u skladu sa zakonom, Ustavni sud smatra da nema potrebe dalje ispitivati je li miješanje bilo u javnom interesu, kao i je li bilo proporcionalno.

46. Imajući u vidu sve navedeno, te radi efikasne zaštite apelantovog prava na imovinu, Ustavni sud smatra svrsishodnim poništiti osporena rješenja i predmet vratiti na odlučivanje Općinskom sudu koji će u najkraćem mogućem roku donijeti novo rješenje u skladu sa člankom II/3.) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

47. Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima prekršeno apelantovo pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju jer je došlo do zlouporabe prava koja strankama pripadaju u izvršnom postupku, što je za posljedicu imalo da je apelant ostao bez stvari koje je založio u slučaju da ne vrati dug, a koje su procijenjene na iznos od 1.456.750 KM i koje su prodane trećoj osobi za iznos od samo 100 KM, pri čemu su redovni sudovi konstatirali da je apelantov dug koji iznosi 600.097,36 KM umanjen isključivo za iznos od 100 KM koliko se dobilo prodajom založenih stvari.

48. Na temelju članka 18. stavak 3. točka h), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 3719/16, рјешавајући апелацију "Планинског бисера" д.о.о. Ракитно, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка х), члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број /94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација "Планинског бисера" д.о.о.

Ракитно. Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к)

Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Рјешење Кантоналног суда у Широком Бријегу број 64 0 0 Ип 026270 16 Пж од 7. јула 2016. године и Рјешење Општинског суда у Широком Бријегу број 64 0 0 Ип 026270 12 Ип од 25. априла 2016. године.

Предмет се враћа Општинском суду у Широком Бријегу који је дужан да по хитном поступку донесе нову

одлуку у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Општинском суду у Широком Бријегу да у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине.

Одбацује се као недопуштена апелација "Планинског бисера" д.о.о. Ракитно поднесена против Рјешења Кантоналног суда у Широком Бријегу број 64 0 0 Ип 026270 16 Пж од 7. јула 2016. године и Рјешења о досуди Општинског суда у Широком Бријегу број 64 0 0 Ип 026270 12 Ип од 25. априла 2016. године у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зато што је ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Планински бисер д.о.о. Ракитно (у даљњем тексту: апелант) из Посушја, којег заступа Јерко Гавран, адвокат из Посушја, поднио је 12. септембра 2016. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Рјешења Кантоналног суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 64 0 0 Ип 026270 16 Пж од 7. јула 2016. године и Рјешења Општинског суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Општински суд) број 64 0 0 Ип 026270 12 Ип од 25. априла 2016. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Моје банке д.д. Сарајево (у даљњем тексту: тражилац извршења) затражено је 25. маја 2018. године да доставе одговор на апелацију.

3. Кантонални суд, Општински суд и тражилац извршења су одговор на апелацију доставили 5. и 6. јуна 2018. године.


4. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Тражилац извршења је 27. новембра 2012. године против апеланта као извршеника Општинском суду поднио приједлог за извршење продајом заложних покретних ствари ради наплате новчаних потраживања в.с.п. 600.097,36 КМ. Приједлог за извршење је заснован на Уговору о заложном праву број 500 011906-76257 од 24. августа 2010. године којим је засновано заложно право на покретним стварима у апелантовој својини ради обезбјеђења новчаног потраживања.

6. Рјешењем о извршењу Општинског суда број 64 0 0 Ип 026270 12 Ип од 18. јануара 2016. године одређено је предложено извршење на заложним покретним стварима, својина апеланта као извршеника. Истовремено, Закључком Општинског суда број 64 0 0 Ип 026270 12 Ип од 18. јануара 2016. године одређено је прво рочиште за јавну продају апелантових покретних ствари (ближе побројаних у тачки 1 закључка) за 15. фебруар 2016. године ради наплате новчаног потраживања тражиоца извршења. У тачки 2 наведеног


закључка је наведено да је вриједност апелантових непокретности утврђена на основу налаза и мишљења сталног судског вјештака машинске струке у укупном износу од 1.556.750,00 КМ и да је Уговором о заложном праву број 500-011906-76257 од 24. августа 2010. године на предметним покретним стварима засновано заложно право у корист тражиоца извршења, док је у тачки 3 наведено: "Најнижа прихватљива понуда по којој се предметне ствари могу продати је ½ утврђене вриједности по једној ствари." Такође, у тачки 4 наведеног закључка је наведено: "Понуђач с највећом понудом дужан је платити цијену у року који ће бити одређен од стране суда. Ако то не учини, други понуђач биће проглашен купцем и дужан је платити цијену коју је понудио и тако редом."

7. С обзиром на то да на рочишту од 15. фебруара 2016. године није било понуђача за куповину предметних покретних ствари, Општински суд је друго рочиште за јавну продају предметних покретних ствари заказао за 17. март 2016. године.

8. Општински суд је поводом друге јавне продаје апелантових покретних ствари на записнику од 17. марта 2016. године констатовао да су на рочиште, које је одржано у просторијама суда, приступили тражилац извршења (банка), апелантови пуномоћници, те Златко Ешеговић као треће лице. Општински суд је констатовао да је на рочишту тражилац извршења истакао "да укупно потраживање према заложном извршенику (апеланту) износи 600.097,36 КМ". Затим је Општински суд на записнику констатовао да се на продају стављају апелантове покретне ствари, поближе означене закључком о продаји од 15. фебруара 2016. године, те да је "понуђач Златко Ешеговић за покретне ствари понудио укупну купопродајну цијену од 100,00 КМ", те будући да није "нико дао већу понуду од понуђача Златка Ешеговића", Општински суд је донио закључак којим се "утврђује да су покретне ствари у својини извршеника (апеланта) на јавној продаји продате Златку Ешеговићу као купцу и једином понуђачу за укупну купопродајну цијену од 100,00 КМ". Истовремено је наложено Златку Ешеговићу да најкасније у року од 24 часа од дана одржавања јавне расправе уплати купопродајну цијену у износу од 100,00 КМ на рачун тражиоца извршења, те суду достави уплатницу о уплаћеном новчаном износу на рачун тражиоца извршења.

9. Општински суд је, поступајући даље у предметном извршном поступку, донио Рјешење о досуди број 64 0 0 Ип 026270 12 Ип од 25. априла 2016. године којим се (став 1 рјешења) купцу Златку Ешеговићу, према закључку о продаји од 17. марта 2016. године, досуђују покретне ствари апеланта као извршеника (детаљно побројане у изреци рјешења). Такође је одређено да ће се предметне ствари из става 1 изреке предати Златку Ешеговићу, а након правоснажности рјешења "извршиће се упис промјене права својине на покретним стварима у корист тражиоца извршења", док је наложено Министарству правде БиХ - регистар залога да након правоснажности овог рјешења из својих евиденција избрише залог на предметним покретним стварима (ст. 2, 3 и 4 изреке рјешења). У ставу 5 изреке рјешења је наведено: "Сматра се да је тражилац извршења намирен за износ од 100,00 КМ, односно за износ купопродајне цијене, у свом потраживању по овом извршном предмету".

10. У образложењу рјешења, Општински суд је навео да су на поновљеном другом рочишту одржаном 17. марта 2016. године предметне покретне ствари у апелантовој својини, прецизније наведене у тачки 1 рјешења, "продате купцу Златку Ешеговићу из Посушја за износ од 100,00 КМ, на коју куповину пуномоћник тражиоца извршења, као ни пуномоћник извршеника нису приговарали и са истом су се

сложили". Такође је наведено да је, сходно закључку од 17. марта 2016. године, купац Златко Ешеговић уплатио износ купопродајне цијене од 100,00 КМ на рачун тражиоца извршења и суду је достављена уплатница као доказ о уплати понуђеног износа. Сходно наведеном, Општински суд је на основу чл. 93, 133 и 135 Закона о извршном поступку донио одлуку као у изреци.

11. Одлучујући о апелантовој жалби поднесеној против првостепеног рјешења о досуди од 25. априла 2016. године, Кантонални суд је донио Рјешење број 64 0 0 Ип 026270 16 Пж 2 од 7. јула 2016. године којим је одбијена апелантова жалба. У образложењу рјешења Кантонални суд је, између осталог, навео да је апелант у својој жалби навео да је "тражилац извршења био присутан на јавној продаји и да није спријечио багателну продају ствари Златку Ешеговићу као трећем лицу, те да су испуњени услови да се тражилац извршења има сматрати намирен у цијелости с обзиром на то да је дуг 600.097,36 КМ, а укупна вриједност продатих ствари 1.456.750,00 КМ". Сматра да је повријеђен принцип заштите извршеника прописан Законом о извршном поступку ФБиХ с обзиром на то да тражилац извршења није спријечио евентуалну злоупотребу права, већ је продаја предметних ствари извршена на његову штету и противно прописаним правилима извршног поступка.

12. Испитујући првостепено рјешење у границама навода из жалбе, као и по службеној дужности, сходно одредбама члана 221 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), Кантонални суд је закључио да наводи жалбе не доводе у питање правилност и законитост првостепеног рјешења. Наиме, Кантонални суд је оцијенио неоснованим апелантове наводе којим указује "да су испуњени увјети да се тражилац извршења има сматрати намиреним у свом потраживању према апеланту". У вези с тим, Кантонални суд је указао: "Уколико треће лице, а што је у конкретном предмету случај, купи покретне ствари, без обзира за који износ, само се за тај износ може тражилац извршења сматрати намиреним у свом потраживању." Међутим, како даље наводи Кантонални суд, "да је тражилац извршења купио покретне ствари тада би се могло сматрати да је он у свом потраживању намирен за износ процијењених покретних ствари". У вези с тим, Кантонални суд је закључио да с обзиром на то да су "на јавној продаји, правилно и законито продате покретне ствари извршеника (апеланта) трећем лицу, онда се тражилац извршења може сматрати намиреним у свом потраживању само за износ купопродајне цијене".

13. На крају, Кантонални суд је закључио да тај суд, испитујући првостепено рјешење, није нашао да постоје разлози због којих се првостепено рјешење побија, као ни разлози на које тај суд пази по службеној дужности, због чега је и одлучио као у изреци рјешења.


14. Апелант сматра да је оспореним рјешењима повријеђено његово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант сматра да је поступак продаје његових покретних ствари спроведен противно прописаним правилима извршног поступка јер је рочишту за продају покретних ствари приступио Златко Ешеговић као једини понуђач, који је и купио предметне ствари за износ од 100,00 КМ, а тражилац извршења није спријечио продају


ствари "у бесцјење". Апелант је такође истакао да се треба сматрати да је "тражилац извршења намирен у цијелости са својим потраживањем јер је био присутан на јавној продаји и био упитан од стране суда да ли се јавља као купац, а он то није учинио". Апелант сматра да је тражилац извршења "злоупотријебио право" јер ће наставити извршни поступак над осталом апелантовом имовином све док се у потпуности не намири у свом потраживању према апеланту јер је "суштина одредби ЗИП-а управо да тражиоци извршења у цијелости намире своје потраживање".


15. Кантонални суд је у цијелости остао при правном ставу из своје оспорене одлуке у којој је дато образложење у односу на апелантове жалбене наводе које је поновио у апелацији. Сматра да оспореном одлуком нису повријеђена апелантова права на која је апелацијом указано. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

16. Општински суд је истакао да су све покретне ствари, које су биле предмет продаје, биле заложене с уписаним заложим правом у корист тражиоца извршења, те сматра да је тај суд спровео продају у складу с одредбама Закона о извршном поступку. Општински суд је такође истакао да се не може упуштати у оцјену навода из апелације "да је тражилац извршења злоупотријебио своје право" јер је "право", а не "обавеза" тражиоца извршења да ли ће као купац учествовати на продаји или не. Општински суд је такође навео да је одлука о намирењу у овом предмету донесена правилном примјеном одредаба Закона о извршном поступку. Стога је предложено да се апелација одбије као неоснована.

17. Тражилац извршења је апелантове наводе оцијенио неоснованим и предложио је да се апелација одбије као неоснована.


18. Закон о парничном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) у релевантном дијелу гласи:

Члан 9. Странке су дужне пред судом да говоре истину и да

савјесно користе права која су им призната овим законом.

Члан 10. [...] Суд је дужан да спроведе поступак без одуговлачења и

са што мање трошкова, те да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

19. Закон о извршном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 33/06, 39/06, и 35/12) у релевантном дијелу гласи:

Члан 3. Покретање поступка

(1) Извршни поступак покреће се на приједлог тражиоца извршења.

(2) Извршни поступак покреће се и по службеној дужности, као и на приједлог лица и органа кад је то законом изричито одређено.

(3) Лица и органи из става 2. овог члана имају у извршном поступку положај тражиоца извршења.

Члан 21. Примјена одредаба других закона

(1) У извршном поступку на одговарајући начин примјењују се одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.

Члан 82. Закључак о продаји

(1) Након провођења поступка за утврђивање вриједности некретнине суд доноси закључак о продаји некретнине којим се утврђује вриједност некретнине и одређују начин и услови продаје, те вријеме и мјесто продаје, ако се продаја врши путем јавног надметања.

[…].

Члан 87. Један понудилац

(1) Рочиште за јавно надметање одржаће се и кад присуствује само један понудилац.

(2) Суд ће закључком, на захтјев лица које има право првенственог намирења, одредити да се рочиште за продају одгоди ако учествује само један понудилац.

Члан 89. Продајна цијена

(1) Без пристанка лица која се у извршном поступку по реду првенства намирују прије тражиоца извршења, некретнина се на јавном надметању не може продати по цијени која не покрива ни дјелимично износ потраживања тражиоца извршења.

(2) На првом рочишту за јавно надметање не може се некретнина продати испод половине утврђене вриједности. Почетне понуде за прво рочиште на износе мање од једне половине утврђене вриједности неће бити разматране.

Члан 90. Рочиште за надметање и продаја

(5) Након закључења надметања утврђује се листа понудилаца који су понудили цијену изнад минимума и да је некретнина продата најповољнијем понудиоцу уколико су испуњени остали услови.

Члан 130. Начин продаје

(1) Продаја ствари се врши путем усменог јавног надметања или непосредном погодбом. Начин продаје одређује закључком суд, пазећи на то да се постигне најповољније уновчење ствари.

( ) (4) Продаја јавним надметањем одредиће се ако су у

питању ствари веће вриједности, а може се очекивати да ће се продати по већој цијени од процијењене вриједности.

Члан 131. Рочиште за јавну продају

(1) Код продаје покретних ствари сходно се примјењују одредбе члана 89. ст. 1. и 2. и члана 90. став 5. овог закона.

(2) Понудилац са највећом понудом платиће цијену за покретну ствар одмах након објављивања резултата ако суд закључком не одлучи друкчије. Уколико понудилац не плати одмах по позиву суда други понудилац ће бити проглашен купцем и платиће ону цијену коју је он понудио и тако редом.

(....) (6) Непосредном погодбом не може се продати

покретна ствар испод једне трећине процијењене вриједности.

20. Закон о стварним правима ("Службене новине Федерације БиХ" број 66/13) у релевантном дијелу гласи:

Члан 139. став 1. Појам заложног права

(1) Заложно право је ограничено стварно право на одређеној ствари или праву (залогу) које даје овлаштење свом носиоцу (заложном вјеровнику) да одређену тражбину, уколико му не буде испуњена након доспијећа, намири из


вриједности те ствари, а њезин свагдашњи власник (заложни дужник) дужан је то трпјети.



22. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

а) Допустивост у односу на наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције

23. При испитивању допустивости дијела апелације који се односи на наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд је пошао од одредаба члана 18 став 3 тачка х) Правила Уставног суда.

24. Члан 18 став 3 тачка х) Правила Уставног суда гласи: Апелација није допустива ако постоји неки од сљедећих

случајева: х) апелација је ratione materiae инкомпатибилна са

Уставом; 25. У вези с наводима о повреди права на правично

суђење, с обзиром на то да апелант експлицитно оспорава рјешења о досуди која су донесена у извршном поступку, Уставни суд ће у контексту оспорених рјешења, прије свега, одговорити на питање да ли предметни извршни поступак покреће питање апелантових грађанских права и обавеза у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

26. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на праксу бивше Европске комисије за људска права која је, mutatis mutandis, примјењива у конкретном случају, а у којој се наводи да се одлуке које донесе суд у поступку извршења правоснажне пресуде нужно не односе на ново и посебно одређивање (грађанских) права у поређењу с поступком који је претходио и одлуком која је резултат тог поступка (види Одлуку бивше Европске комисије за људска права, Anton Dornbach против Савезне Републике Њемачке, број 11258/84 OI 46). Уставни суд је у својој Одлуци број У 21/02 од 26. марта 2004. године (види "Службени гласник БиХ" број 18/04, тачка 40) подржао праксу бивше Европске комисије за људска права у погледу тога да одлуке судова које се тичу извршења не потпадају под члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције, изузев у случајевима ако се њима утврђују нова права и обавезе који се тичу подносиоца апелације (види Одлуку бивше Европске комисије за људска права, К. против Шведске број 13800/88 OI 94).

27. Према мишљењу Уставног суда, у конкретном случају апелантове обавезе су утврђене када су апелант и тражилац извршења (банка) закључили уговор о заложном праву од 24. августа 2010. године на предметним стварима ради обезбјеђења потраживања тражиоца извршења на начин да ће заложене покретне ствари бити предмет јавне продаје уколико апелант не буде испуњавао обавезе по одобреном кредиту. Стога, у поступку који је резултирао оспореним рјешењима о досуди и намирењу тражиоца извршења нису утврђивана апелантова нова грађанска права и обавезе, већ су

активиране одредбе уговора о заложном праву који је апелант закључио с тражиоцем извршења.

28. Поред наведеног, Уставни суд подсјећа на сопствену праксу, која је примјењива у конкретном случају, по којој је утврдио да се извршни поступак на основу споразума странака, који представља извршни наслов, ради наплате новчаног потраживања банке не тиче утврђивања грађанских права и обавеза у смислу члана 6 Европске конвенције (види Одлуку Уставног суда број АП 1393/05 од 13. јула 2005. године, доступна на www.ustavnisud.ba).

29. Према томе, Уставни суд констатује да у овом извршном поступку нису утврђивана нова апелантова грађанска права и обавезе будући да су она претходно утврђена закључивањем уговора о обезбјеђењу новчаног потраживања тражиоца извршења у одређеном новчаном износу и укњижбом заложног права на апелантовим покретним стварима, на основу којег је донесено правоснажно и извршно рјешење о извршењу. Слиједом тога, Уставни суд закључује да извршни поступак који је резултирао оспореним рјешењима о досуди не ужива заштиту и гаранције из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

30. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је апелација у односу на наводе о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.

б) Допустивост у односу на наводе о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

31. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 64 0 0 Ип 026270 16 Пж 2 од 7. јула 2016. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 16. јула 2016. године, а апелација је поднесена 12. септембра 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

33. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима повријеђено право из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


34. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:


к) Право на имовину. 35. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

гласи: Свако физичко или правно лице има право на мирно

уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим принципима међународног права.


Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не умањују право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересом, или да би обезбиједила плаћање пореза или других доприноса или казни.

36. Апелант наводи да је оспореним рјешењима повријеђено његово право на имовину. У вези с тим, Уставни суд указује да је предуслов за разматрање апелационих навода у погледу кршења права на имовину утврђивање да ли апелант има имовину у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те да ли је оспореним рјешењима дошло до мијешања у апелантово право на имовину и, ако јесте, да ли је оно било законито, у јавном интересу и пропорционално.

37. Имајући у виду да се у конкретном случају ради о апелацији у којој се указује на кршење права на имовину и у којој се оспоравају рјешења донесена у каснијим фазама извршног поступка (након доношења рјешења о извршењу), Уставни суд се позива на своју праксу из Одлуке број АП 5522/15 од 16. марта 2016. године гдје је Уставни суд заузео сљедећи став: "…Уставни суд сматра да је до мијешања у апеланткињино право на имовину дошло рјешењем (о извршењу) од 19. новембра 2012. године. […] Међутим, с обзиром на апелационе наводе, Уставни суд ће изузетно размотрити да ли је у каснијој фази предметног извршног поступка у којој је дошло до продаје предметног стана дошло до кршења апеланткињиног права на имовину, те да ли је продаја извршена у складу са стандардима тог права…" (види тачку 48 наведене одлуке; доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

38. Сходно наведеној пракси, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли је оспореним рјешењима дошло до повреде апелантовог права на имовину.

39. Уставни суд указује и на специфичност конкретног случаја. Овдје апелант не оспорава свој дуг према тражиоцу извршења, нити оспорава рјешење о извршењу, те продају заложених ствари, као ни износ за који је, на другој лицитацији као једини купац, Златко Ешеговић купио предметне покретне ствари. Наиме, иако апелант наводи да је купац заложене ствари купио за "багателу", Уставни суд сматра да се суштина навода састоји у оспоравању рјешења о намирењу којим је констатовано да је "тражилац извршења намирен само до износа од 100,00 КМ", те да је као посљедица тога дошло до злоупотребе права. Даље, апелант сматра да на овакав начин није омогућено тражиоцу извршења да буде намирен у цијелости с обзиром на то да потраживање које тражилац извршења потражује од апеланта износи 600.097,36 КМ, а заложене ствари су купљене само за износ од 100 КМ. На овај начин тражилац извршења је злоупотријебио своје право из ЗИП-а јер ће наставити извршни поступак над осталом апелантовом имовином све док се у потпуности не намири у свом потраживању иако су продате заложене ствари које су процијењене на износ од 1.456.750,00 КМ.

40. Даље, за Уставни суд у конкретном случају није спорно да је апелант посједовао имовину у смислу члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, као и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и да је дошло до мијешања у имовину у смислу става 2 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. До наведеног закључка Уставни суд је дошао на основу неспорних чињеница: да је апелант био власник заложених ствари и да су заложене ствари продате у извршном поступку. У сљедећем дијелу образложења, Уставни суд ће, у складу с приступом Европског суда (види Европски суд, Sporrong и Lönnorth против Шведске, пресуда од 23. септембра 1982. године,

серија А, број 52, став 61) одговорити на сљедећа питања: (а) да ли је мијешање у имовину предвиђено законом, односно да ли је извршено у складу са законом, (б) да ли мијешање служи законитом циљу у јавном интересу и (ц) да ли је мијешање пропорционално циљу, тј. да ли успоставља правичну равнотежу између права апеланата и општег јавног интереса (принцип пропорционалности).

41. За Уставни суд је кључно питање у конкретном случају да ли је дошло до злоупотребе права? Уколико се утврди да је дошло до злоупотребе права, мијешање у апелантову имовину, према мишљењу Уставног суда, никако не би могло бити извршено у складу са законом јер закон забрањује злоупотребу права. Питање злоупотребе ће се испитати на основу неспорно утврђеног чињеничног стања које се може сублимирати како слиједи: а) апелант је имао неспоран дуг према тражиоцу извршења у износу од 600.097,36 КМ, б) као обезбјеђење дуга апелант је заложио покретне ствари које су процијењене на износ од 1.456.750,00 КМ, ц) заложене покретне ствари су продате трећем лицу за износ од 100 КМ, при чему тражилац извршења није хтио користити своје право да купи заложене ствари на име дуга који се потражује и д) након извршене продаје апелантов дуг у износу од 600.097,36 КМ смањен је за само 100 КМ.

42. Уставни суд напомиње да је у својој пракси имао случај када је утврдио повреду због злоупотребе права која странкама у поступку припадају. Тако је у Одлуци број АП 1154/14 од 11. јануара 2017. године Уставни суд заузео став да је, између осталог, дошло до злоупотребе права јер надлежни суд није спријечио да се у извршном поступку као купци на лицитацији за продају појављују странке којима је очигледно био циљ само да лицитација не успије јер су давали понуде у високим износима који никада нису били плаћени, при чему је један од таквих "купаца" било лице које је живјело у колективном смјештају као избјеглица.

43. Према мишљењу Уставног суда, чињенице из конкретног предмета, барем идентично, ако не (и) још више, указују да је дошло до злоупотребе права, као што је то био случај с чињеницама у предмету број АП 1154/14. Тачно је да је право, а не обавеза, тражиоца извршења да ли ће на рочишту за продају купити заложене ствари на име дуга који потражује. Међутим, то право се у смислу члана 10 ЗПП не смије злоупотребљавати. Да ли се одређено право користи на начин да се злоупотребљава дужни су испитати редовни судови у сваком конкретном случају. У овом случају, редовни судови су једноставно затворили очи пред чињеницама које неспорно указују на злоупотребу права. Зар се редовни судови нису требали запитати зашто би тражилац извршења допустио било коме да купи ствари које њему служе као обезбјеђење намирења врло високог дуга од 600.097,36 КМ, а које су процијењене на више него двоструко већи износ од 1.456.750,00 КМ, за заиста багателан износ од 100 КМ?! Тражилац извршења има право да буде или не буде купац на лицитацији гдје се продају ствари ради намирења његовог дуга. Међутим, мора се водити рачуна да се ради о службеној продаји, тј. извршном поступку који се води с циљем да се намири потраживање које повјерилац има, а које потраживање се, као у конкретном случају, треба намирити из вриједности заложене ствари. Зато се не смије дозволити да се два правна института (извршење и залог) извргавају руглу. У конкретном случају, тражилац извршења није на тржницу донио своје ствари на продају па да, као власник, има апсолутно право да ствари продаје по цијени по којој он сматра да треба. Као што је већ речено, овдје се ради о службеној продаји с циљем намирења повјериочевог потраживања из вриједности заложене ствари. Стога су редовни судови, ако су већ допустили бизарну продају за


износ од 100 КМ заложених ствари које су процијењене на износ од 1.456.750 КМ, морали истовремено и констатовати да је тражилац извршења намирен у цијелости за износ дуга од 600.097,36 КМ јер су претходно продате заложене ствари које су процијењене на двоструко већи износ (види праксу Уставног суда у предмету број АП 4380/13 од 22. децембра 2016. године). Једино на такав начин не би дошло до злоупотребе права која странкама припадају у извршном поступку.

44. Уставни суд наглашава да намјена Европске конвенције није да гарантује права која су теоретска и илузорна, већ она која су реална и дјелотворна (види, mutatis mutandis, пресуду од 23. јула 1968. године у предмету Belgian Linquistic, серија А, број 6, страна 31, став 3 in fine и став 4, као и пресуде у предмету Golder, страна 18, став 35 in fine, пресуду у предмету Luedicke, Belkacem и Kos од 28. новембра 1978. године, серија А, број 29, страна 17-18, став 42 и пресуду од 13. јуна 1979. године у предмету Marckx, серија А, број 31, страна 15, став 31). Као што права из Европске конвенције нису теоретска и илузорна, већ су реална и дјелотворна, на шта Европски суд константно до данас указује, практично од својих првих значајнијих одлука, тако ни права која су прописана законима (конкретно забрана злоупотребе права из члана 10 ЗПП) не требају бити, према мишљењу Уставног суда, теоретска и илузорна у пракси и примјени од стране редовних судова. Да би се то избјегло редовни судови не смију допуштати ситуације као што је конкретна, која је благо речено сумњива, гдје је очигледно да тражилац извршења избјегава да на име дуга преузме заложене ствари. Ако тражиоцу извршења не одговара намирење дуга из заложених ствари он има могућност да промијени средство извршења у складу с одредбама ЗИП-а. Међутим, у складу с правилом о забрани злоупотребе права која странкама у поступку припадају, тражиоцу извршења се не може дозволити да се, под сумњивим околностима, ослободи средства извршења које му не одговара тако што ће дозволити да га купи треће лице за износ који је заиста миноран. Апелант ће остати без својих покретних ствари које је заложио као гарант исплате дуга, при чему ће његов дуг бити умањен за симболичан износ, а тражилац извршења ће моћи захтијевати намирење из његове преостале имовине. У оваквој ситуацији, апелантова имовина ће вишеструко страдати јер ће изгубити ствари које је заложио док дуг практично неће бити умањен.

45. С обзиром на закључак да мијешање у имовину није било извршено у складу са законом, Уставни суд сматра да нема потребе даље испитивати да ли је мијешање било у јавном интересу, као и да ли је било пропорционално.

46. Имајући у виду све наведено, те ради ефикасне заштите апелантовог права на имовину, Уставни суд сматра сврсисходним да поништи оспорена рјешења и предмет врати на одлучивање Општинском суду који ће у најкраћем могућем року донијети ново рјешење у складу са чланом II/3) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


47. Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима прекршено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је дошло до злоупотребе права која странкама припадају у извршном поступку, што је за посљедицу имало да је апелант остао без ствари које је заложио у случају да не врати дуг, а које су процијењене на износ од 1.456.750 КМ и које су продате трећем лицу за износ од само 100 КМ, при чему су редовни судови констатовали да

је апелантов дуг који износи 600.097,36 КМ умањен искључиво за износ од 100 КМ колико се добило продајом заложених ствари.

48. На основу члана 18 став 3 тачка х), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 3719/16, rješavajući apelaciju "Planinskog bisera" d.o.o. Rakitno, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka h), člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj /94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija "Planinskog bisera" d.o.o. Rakitno. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k)

Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž od 7. jula 2016. godine i Rješenje Općinskog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. aprila 2016. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Širokom Brijegu koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Širokom Brijegu da u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija "Planinskog bisera" d.o.o. Rakitno podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž od 7. jula 2016. godine i Rješenja o dosudi Općinskog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. aprila 2016. godine u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zato što je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Planinski biser d.o.o. Rakitno (u daljnjem tekstu: apelant) iz Posušja, kojeg zastupa Jerko Gavran, advokat iz Posušja, podnio je 12. septembra 2016. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv


Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž od 7. jula 2016. godine i Rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. aprila 2016. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Moje banke d.d. Sarajevo (u daljnjem tekstu: tražilac izvršenja) zatraženo je 25. maja 2018. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Kantonalni sud, Općinski sud i tražilac izvršenja su odgovor na apelaciju dostavili 5. i 6. juna 2018. godine.



5. Tražilac izvršenja je 27. novembra 2012. godine protiv apelanta kao izvršenika Općinskom sudu podnio prijedlog za izvršenje prodajom založnih pokretnih stvari radi naplate novčanih potraživanja v.s.p. 600.097,36 KM. Prijedlog za izvršenje je zasnovan na Ugovoru o založnom pravu broj 500 011906-76257 od 24. augusta 2010. godine kojim je zasnovano založno pravo na pokretnim stvarima u apelantovom vlasništvu radi osiguranja novčanog potraživanja.

6. Rješenjem o izvršenju Općinskog suda broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 18. januara 2016. godine određeno je predloženo izvršenje na založnim pokretnim stvarima, vlasništvo apelanta kao izvršenika. Istovremeno, Zaključkom Općinskog suda broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 18. januara 2016. godine određeno je prvo ročište za javnu prodaju apelantovih pokretnih stvari (bliže pobrojanih u tački 1. zaključka) za 15. februar 2016. godine radi naplate novčanog potraživanja tražioca izvršenja. U tački 2. navedenog zaključka je navedeno da je vrijednost apelantovih nekretnina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja stalnog sudskog vještaka mašinske struke u ukupnom iznosu od 1.556.750,00 KM i da je Ugovorom o založnom pravu broj 500-011906-76257 od 24. augusta 2010. godine na predmetnim pokretnim stvarima zasnovano založno pravo u korist tražioca izvršenja, dok je u tački 3. navedeno: "Najniža prihvatljiva ponuda po kojoj se predmetne stvari mogu prodati je ½ utvrđene vrijednosti po jednoj stvari." Također, u tački 4. navedenog zaključka je navedeno: "Ponuđač s najvećom ponudom dužan je platiti cijenu u roku koji će biti određen od strane suda. Ako to ne učini, drugi ponuđač bit će proglašen kupcem i dužan je platiti cijenu koju je ponudio i tako redom."

7. S obzirom na to da na ročištu od 15. februara 2016. godine nije bilo ponuđača za kupovinu predmetnih pokretnih stvari, Općinski sud je drugo ročište za javnu prodaju predmetnih pokretnih stvari zakazao za 17. mart 2016. godine.

8. Općinski sud je povodom druge javne prodaje apelantovih pokretnih stvari na zapisniku od 17. marta 2016. godine konstatirao da su na ročište, koje je održano u prostorijama suda, pristupili tražilac izvršenja (banka), apelantovi punomoćnici, te Zlatko Ešegović kao treće lice. Općinski sud je konstatirao da je na ročištu tražilac izvršenja istakao "da ukupno potraživanje prema založnom izvršeniku (apelantu) iznosi 600.097,36 KM". Zatim je Općinski sud na zapisniku konstatirao da se na prodaju stavljaju apelantove pokretne stvari, pobliže označene zaključkom o prodaji od 15. februara 2016. godine, te da je "ponuđač Zlatko Ešegović za pokretne stvari ponudio ukupnu kupoprodajnu cijenu od 100,00 KM", te budući da nije "niko dao veću ponudu od ponuđača Zlatka Ešegovića", Općinski sud je donio zaključak kojim se "utvrđuje da su pokretne stvari u vlasništvu izvršenika (apelanta) na javnoj prodaji prodate Zlatku Ešegoviću kao kupcu i jedinom ponuđaču za ukupnu kupoprodajnu cijenu od 100,00

KM". Istovremeno je naloženo Zlatku Ešegoviću da najkasnije u roku od 24 sata od dana održavanja javne rasprave uplati kupoprodajnu cijenu u iznosu od 100,00 KM na račun tražioca izvršenja, te sudu dostavi uplatnicu o uplaćenom novčanom iznosu na račun tražioca izvršenja.

9. Općinski sud je, postupajući dalje u predmetnom izvršnom postupku, donio Rješenje o dosudi broj 64 0 0 Ip 026270 12 Ip od 25. aprila 2016. godine kojim se (stav 1. rješenja) kupcu Zlatku Ešegoviću, prema zaključku o prodaji od 17. marta 2016. godine, dosuđuju pokretne stvari apelanta kao izvršenika (detaljno pobrojane u izreci rješenja). Također je određeno da će se predmetne stvari iz stava 1. izreke predati Zlatku Ešegoviću, a nakon pravomoćnosti rješenja "izvršit će se upis promjene prava vlasništva na pokretnim stvarima u korist tražioca izvršenja", dok je naloženo Ministarstvu pravde BiH - registar zaloga da nakon pravomoćnosti ovog rješenja iz svojih evidencija izbriše zalog na predmetnim pokretnim stvarima (st. 2, 3. i 4. izreke rješenja). U stavu 5. izreke rješenja je navedeno: "Smatra se da je tražilac izvršenja namiren za iznos od 100,00 KM, odnosno za iznos kupoprodajne cijene, u svom potraživanju po ovom izvršnom predmetu".

10. U obrazloženju rješenja, Općinski sud je naveo da su na ponovljenom drugom ročištu održanom 17. marta 2016. godine predmetne pokretne stvari u apelantovom vlasništvu, preciznije navedene u tački 1. rješenja, "prodate kupcu Zlatku Ešegoviću iz Posušja za iznos od 100,00 KM, na koju kupovinu punomoćnik tražioca izvršenja, kao ni punomoćnik izvršenika nisu prigovarali i sa istom su se složili". Također je navedeno da je, shodno zaključku od 17. marta 2016. godine, kupac Zlatko Ešegović uplatio iznos kupoprodajne cijene od 100,00 KM na račun tražioca izvršenja i sudu je dostavljena uplatnica kao dokaz o uplati ponuđenog iznosa. Shodno navedenom, Općinski sud je na osnovu čl. 93, 133. i 135. Zakona o izvršnom postupku donio odluku kao u izreci.

11. Odlučujući o apelantovoj žalbi podnesenoj protiv prvostepenog rješenja o dosudi od 25. aprila 2016. godine, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž 2 od 7. jula 2016. godine kojim je odbijena apelantova žalba. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je, između ostalog, naveo da je apelant u svojoj žalbi naveo da je "tražilac izvršenja bio prisutan na javnoj prodaji i da nije spriječio bagatelnu prodaju stvari Zlatku Ešegoviću kao trećem licu, te da su ispunjeni uvjeti da se tražilac izvršenja ima smatrati namiren u cijelosti s obzirom na to da je dug 600.097,36 KM, a ukupna vrijednost prodatih stvari 1.456.750,00 KM". Smatra da je povrijeđeno načelo zaštite izvršenika propisano Zakonom o izvršnom postupku FBiH s obzirom na to da tražilac izvršenja nije spriječio eventualnu zloupotrebu prava, već je prodaja predmetnih stvari izvršena na njegovu štetu i protivno propisanim pravilima izvršnog postupka.

12. Ispitujući prvostepeno rješenje u granicama navoda iz žalbe, kao i po službenoj dužnosti, shodno odredbama člana 221. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), Kantonalni sud je zaključio da navodi žalbe ne dovode u pitanje pravilnost i zakonitost prvostepenog rješenja. Naime, Kantonalni sud je ocijenio neosnovanim apelantove navode kojim ukazuje "da su ispunjeni uvjeti da se tražilac izvršenja ima smatrati namirenim u svom potraživanju prema apelantu". U vezi s tim, Kantonalni sud je ukazao: "Ukoliko treće lice, a što je u konkretnom predmetu slučaj, kupi pokretne stvari, bez obzira za koji iznos, samo se za taj iznos može tražilac izvršenja smatrati namirenim u svom potraživanju." Međutim, kako dalje navodi Kantonalni sud, "da je tražilac izvršenja kupio pokretne stvari tada bi se moglo smatrati da je on u svom potraživanju namiren za iznos procijenjenih pokretnih stvari". U vezi s tim, Kantonalni sud je zaključio da s obzirom na to da su "na javnoj prodaji, pravilno i zakonito prodate pokretne stvari izvršenika (apelanta) trećem licu, onda se tražilac


izvršenja može smatrati namirenim u svom potraživanju samo za iznos kupoprodajne cijene".

13. Na kraju, Kantonalni sud je zaključio da taj sud, ispitujući prvostepeno rješenje, nije našao da postoje razlozi zbog kojih se prvostepeno rješenje pobija, kao ni razlozi na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, zbog čega je i odlučio kao u izreci rješenja.


14. Apelant smatra da je osporenim rješenjima povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant smatra da je postupak prodaje njegovih pokretnih stvari proveden protivno propisanim pravilima izvršnog postupka jer je ročištu za prodaju pokretnih stvari pristupio Zlatko Ešegović kao jedini ponuđač, koji je i kupio predmetne stvari za iznos od 100,00 KM, a tražilac izvršenja nije spriječio prodaju stvari "u bescjenje". Apelant je također istakao da se treba smatrati da je "tražilac izvršenja namiren u cijelosti sa svojim potraživanjem jer je bio prisutan na javnoj prodaji i bio upitan od strane suda da li se javlja kao kupac, a on to nije učinio". Apelant smatra da je tražilac izvršenja "zloupotrijebio pravo" jer će nastaviti izvršni postupak nad ostalom apelantovom imovinom sve dok se u potpunosti ne namiri u svom potraživanju prema apelantu jer je "suština odredbi ZIP-a upravo da tražioci izvršenja u cijelosti namire svoje potraživanje".


15. Kantonalni sud je u cijelosti ostao pri pravnom stavu iz svoje osporene odluke u kojoj je dato obrazloženje u odnosu na apelantove žalbene navode koje je ponovio u apelaciji. Smatra da osporenom odlukom nisu povrijeđena apelantova prava na koja je apelacijom ukazano. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.

16. Općinski sud je istakao da su sve pokretne stvari, koje su bile predmet prodaje, bile založene sa upisanim založim pravom u korist tražioca izvršenja, te smatra da je taj sud proveo prodaju u skladu s odredbama Zakona o izvršnom postupku. Općinski sud je također istakao da se ne može upuštati u ocjenu navoda iz apelacije "da je tražilac izvršenja zloupotrijebio svoje pravo" jer je "pravo", a ne "obaveza" tražioca izvršenja da li će kao kupac učestvovati na prodaji ili ne. Općinski sud je također naveo da je odluka o namirenju u ovom predmetu donesena pravilnom primjenom odredaba Zakona o izvršnom postupku. Stoga je predloženo da se apelacija odbije kao neosnovana.

17. Tražilac izvršenja je apelantove navode ocijenio neosnovanim i predložio je da se apelacija odbije kao neosnovana.


18. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15) u relevantnom dijelu glasi:

Član 9. Stranke su dužne pred sudom govoriti istinu i savjesno se

koristiti pravima koja su im priznata ovim zakonom.

Član 10. [...] Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

19. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 33/06, 39/06, i 35/12) u relevantnom dijelu glasi:

Član 3. Pokretanje postupka

(1) Izvršni postupak pokreće se prijedlogom tražioca izvršenja.

(2) Izvršni postupak pokreće se i po službenoj dužnosti, kao i po prijedlogu lica i organa kad je to zakonom izričito određeno.

(3) Lica i organi iz stava 2. ovog člana imaju u izvršnom postupku položaj tražioca izvršenja.

Član 21. Primjena odredaba drugih zakona

(1) U izvršnom postupku na odgovarajući način primjenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Član 82. Zaključak o prodaji

(1) Nakon provođenja postupka za utvrđivanje vrijednosti nepokretnosti sud donosi zaključak o prodaji nepokretnosti kojim se utvrđuje vrijednost nepokretnosti i određuju način i uvjeti prodaje, te vrijeme i mjesto prodaje, ako se prodaja vrši putem javnog nadmetanja.

[…].

Član 87. Jedan ponuđač

(1) Ročište za javno nadmetanje održat će se i kad prisustvuje samo jedan ponuđač.

(2) Sud će zaključkom, na zahtjev lica koje ima pravo prvenstvenog namirenja, odrediti da se ročište za prodaju odgodi ako učestvuje samo jedan ponuđač.

Član 89. Prodajna cijena

(1) Bez pristanka lica koja se u izvršnom postupku po redu prvenstva namiruju prije tražioca izvršenja, nepokretnost se na javnom nadmetanju ne može prodati po cijeni koja ne pokriva ni djelimično iznos potraživanja tražioca izvršenja.

(2) Na prvom ročištu za javno nadmetanje ne može se nepokretnost prodati ispod polovine utvrđene vrijednosti. Početne ponude za prvo ročište na iznose manje od jedne polovine utvrđene vrijednosti neće biti razmatrane.

Član 90. Ročište za nadmetanje i prodaja

(5) Nakon zaključenja nadmetanja utvrđuje se lista ponuđača koji su ponudili cijenu iznad minimuma i da je nepokretnost prodata najpovoljnijem ponuđaču ukoliko su ispunjeni ostali uvjeti.

Član 130. Način prodaje

(1) Prodaja stvari se vrši putem usmenog javnog nadmetanja ili neposrednom pogodbom. Način prodaje određuje zaključkom sud, pazeći na to da se postigne najpovoljnije unovčenje stvari.

( ) (4) Prodaja javnim nadmetanjem odredit će se ako su u

pitanju stvari veće vrijednosti, a može se očekivati da će se prodati po većoj cijeni od procijenjene vrijednosti.

Član 131. Ročište za javnu prodaju

(1) Kod prodaje pokretnih stvari shodno se primjenjuju odredbe člana 89. st. 1. i 2. i člana 90. stav 5. ovog zakona.

(2) Ponuđač sa najvećom ponudom će platiti cijenu za pokretnu stvar odmah nakon objavljivanja rezultata ako sud zaključkom ne odluči drukčije. Ukoliko ponuđač ne plati odmah po pozivu suda drugi ponuđač će biti proglašen kupcem i platit će onu cijenu koju je on ponudio i tako redom.

(....)


(6) Neposrednom pogodbom ne može se prodati pokretna stvar ispod jedne trećine procijenjene vrijednosti.

20. Zakon o stvarnim pravima ("Službene novine Federacije BiH" broj 66/13) u relevantnom dijelu glasi:

Član 139. stav 1. Pojam založnog prava

(1) Založno pravo je ograničeno stvarno pravo na određenoj stvari ili pravu (zalogu) koje daje ovlaštenje svom nosiocu (založnom vjerovniku) da određenu tražbinu, ukoliko mu ne bude ispunjena nakon dospijeća, namiri iz vrijednosti te stvari, a njezin svagdašnji vlasnik (založni dužnik) dužan je to trpjeti.

VI. Dopustivost


22. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

a) Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije

23. Pri ispitivanju dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 18. stav 3. tačka h) Pravila Ustavnog suda.

24. Član 18. stav 3. tačka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom; 25. U vezi s navodima o povredi prava na pravično suđenje,

s obzirom na to da apelant eksplicitno osporava rješenja o dosudi koja su donesena u izvršnom postupku, Ustavni sud će u kontekstu osporenih rješenja, prije svega, odgovoriti na pitanje da li predmetni izvršni postupak pokreće pitanje apelantovih građanskih prava i obaveza u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

26. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava koja je, mutatis mutandis, primjenjiva u konkretnom slučaju, a u kojoj se navodi da se odluke koje donese sud u postupku izvršenja pravomoćne presude nužno ne odnose na novo i posebno određivanje (građanskih) prava u poređenju s postupkom koji je prethodio i odlukom koja je rezultat tog postupka (vidi Odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, Anton Dornbach protiv Savezne Republike Njemačke, broj 11258/84 OI 46). Ustavni sud je u svojoj Odluci broj U 21/02 od 26. marta 2004. godine (vidi "Službeni glasnik BiH" broj 18/04, tačka 40) podržao praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava u pogledu toga da odluke sudova koje se tiču izvršenja ne potpadaju pod član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije, izuzev u slučajevima ako se njima utvrđuju nova prava i obaveze koji se tiču podnosioca apelacije (vidi Odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, K. protiv Švedske broj 13800/88 OI 94).

27. Prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju apelantove obaveze su utvrđene kada su apelant i tražilac izvršenja (banka) zaključili ugovor o založnom pravu od 24. augusta 2010. godine na predmetnim stvarima radi osiguranja potraživanja

tražioca izvršenja na način da će založene pokretne stvari biti predmet javne prodaje ukoliko apelant ne bude ispunjavao obaveze po odobrenom kreditu. Stoga, u postupku koji je rezultirao osporenim rješenjima o dosudi i namirenju tražioca izvršenja nisu utvrđivana apelantova nova građanska prava i obaveze, već su aktivirane odredbe ugovora o založnom pravu koji je apelant zaključio s tražiocem izvršenja.

28. Pored navedenog, Ustavni sud podsjeća na vlastitu praksu, koja je primjenjiva u konkretnom slučaju, po kojoj je utvrdio da se izvršni postupak na osnovu sporazuma stranaka, koji predstavlja izvršni naslov, radi naplate novčanog potraživanja banke ne tiče utvrđivanja građanskih prava i obaveza u smislu člana 6. Evropske konvencije (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1393/05 od 13. jula 2005. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba).

29. Prema tome, Ustavni sud konstatira da u ovom izvršnom postupku nisu utvrđivana nova apelantova građanska prava i obaveze budući da su ona prethodno utvrđena zaključivanjem ugovora o osiguranju novčanog potraživanja tražioca izvršenja u određenom novčanom iznosu i uknjižbom založnog prava na apelantovim pokretnim stvarima, na osnovu kojeg je doneseno pravomoćno i izvršno rješenje o izvršenju. Slijedom toga, Ustavni sud zaključuje da izvršni postupak koji je rezultirao osporenim rješenjima o dosudi ne uživa zaštitu i garancije iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

30. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom.

b) Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 64 0 0 Ip 026270 16 Pž 2 od 7. jula 2016. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 16. jula 2016. godine, a apelacija je podnesena 12. septembra 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

32. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

33. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na imovinu

34. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:


k) Pravo na imovinu. 35. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno uživanje

svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.


Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine u skladu s općim interesom, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

36. Apelant navodi da je osporenim rješenjima povrijeđeno njegovo pravo na imovinu. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je preduvjet za razmatranje apelacionih navoda u pogledu kršenja prava na imovinu utvrđivanje ima li apelant imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te je li osporenim rješenjima došlo do miješanja u apelantovo pravo na imovinu i, ako jeste, je li ono bilo zakonito, u javnom interesu i proporcionalno.

37. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o apelaciji u kojoj se ukazuje na kršenje prava na imovinu i u kojoj se osporavaju rješenja donesena u kasnijim fazama izvršnog postupka (nakon donošenja rješenja o izvršenju), Ustavni sud se poziva na svoju praksu iz Odluke broj AP 5522/15 od 16. marta 2016. godine gdje je Ustavni sud zauzeo sljedeći stav: "…Ustavni sud smatra da je do miješanja u apelanticino pravo na imovinu došlo rješenjem (o izvršenju) od 19. novembra 2012. godine. […] Međutim, s obzirom na apelacione navode, Ustavni sud će izuzetno razmotriti je li u kasnijoj fazi predmetnog izvršnog postupka u kojoj je došlo do prodaje predmetnog stana došlo do kršenja apelanticinog prava na imovinu, te je li prodaja izvršena u skladu sa standardima tog prava…" (vidi tačku 48. navedene odluke; dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

38. Shodno navedenoj praksi, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati da li je osporenim rješenjima došlo do povrede apelantovog prava na imovinu.

39. Ustavni sud ukazuje i na specifičnost konkretnog slučaja. Ovdje apelant ne osporava svoj dug prema tražiocu izvršenja, niti osporava rješenje o izvršenju, te prodaju založenih stvari, kao ni iznos za koji je, na drugoj licitaciji kao jedini kupac, Zlatko Ešegović kupio predmetne pokretne stvari. Naime, iako apelant navodi da je kupac založene stvari kupio za "bagatelu", Ustavni sud smatra da se suština navoda sastoji u osporavanju rješenja o namirenju kojim je konstatirano da je "tražilac izvršenja namiren samo do iznosa od 100,00 KM", te da je kao posljedica toga došlo do zloupotrebe prava. Dalje, apelant smatra da na ovakav način nije omogućeno tražiocu izvršenja da bude namiren u cijelosti s obzirom na to da potraživanje koje tražilac izvršenja potražuje od apelanta iznosi 600.097,36 KM, a založene stvari su kupljene samo za iznos od 100 KM. Na ovaj način tražilac izvršenja je zloupotrijebio svoje pravo iz ZIP-a jer će nastaviti izvršni postupak nad ostalom apelantovom imovinom sve dok se u potpunosti ne namiri u svom potraživanju iako su prodate založene stvari koje su procijenjene na iznos od 1.456.750,00 KM.

40. Dalje, za Ustavni sud u konkretnom slučaju nije sporno da je apelant posjedovao imovinu u smislu člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, kao i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i da je došlo do miješanja u imovinu u smislu stava 2. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Do navedenog zaključka Ustavni sud je došao na osnovu nespornih činjenica: da je apelant bio vlasnik založenih stvari i da su založene stvari prodate u izvršnom postupku. U sljedećem dijelu obrazloženja, Ustavni sud će, u skladu s pristupom Evropskog suda (vidi Evropski sud, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, serija A, broj 52, stav 61) odgovoriti na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje u imovinu predviđeno zakonom, odnosno da li je izvršeno u skladu sa zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa (načelo proporcionalnosti).

41. Za Ustavni sud je ključno pitanje u konkretnom slučaju da li je došlo do zloupotrebe prava? Ukoliko se utvrdi da je došlo do zloupotrebe prava, miješanje u apelantovu imovinu, prema mišljenju Ustavnog suda, nikako ne bi moglo biti izvršeno u skladu sa zakonom jer zakon zabranjuje zloupotrebu prava. Pitanje zloupotrebe će se ispitati na osnovu nesporno utvrđenog činjeničnog stanja koje se može sublimirati kako slijedi: a) apelant je imao nesporan dug prema tražiocu izvršenja u iznosu od 600.097,36 KM, b) kao osiguranje duga apelant je založio pokretne stvari koje su procijenjene na iznos od 1.456.750,00 KM, c) založene pokretne stvari su prodate trećem licu za iznos od 100 KM, pri čemu tražilac izvršenja nije htio koristiti svoje pravo da kupi založene stvari na ime duga koji se potražuje i d) nakon izvršene prodaje apelantov dug u iznosu od 600.097,36 KM smanjen je za samo 100 KM.

42. Ustavni sud napominje da je u svojoj praksi imao slučaj kada je utvrdio povredu zbog zloupotrebe prava koja strankama u postupku pripadaju. Tako je u Odluci broj AP 1154/14 od 11. januara 2017. godine Ustavni sud zauzeo stav da je, između ostalog, došlo do zloupotrebe prava jer nadležni sud nije spriječio da se u izvršnom postupku kao kupci na licitaciji za prodaju pojavljuju stranke kojima je očigledno bio cilj samo da licitacija ne uspije jer su davali ponude u visokim iznosima koji nikada nisu bili plaćeni, pri čemu je jedan od takvih "kupaca" bilo lice koje je živjelo u kolektivnom smještaju kao izbjeglica.

43. Prema mišljenju Ustavnog suda, činjenice iz konkretnog predmeta, barem identično, ako ne (i) još više, ukazuju da je došlo do zloupotrebe prava, kao što je to bio slučaj s činjenicama u predmetu broj AP 1154/14. Tačno je da je pravo, a ne obaveza, tražioca izvršenja da li će na ročištu za prodaju kupiti založene stvari na ime duga koji potražuje. Međutim, to pravo se u smislu člana 10. ZPP ne smije zloupotrebljavati. Da li se određeno pravo koristi na način da se zloupotrebljava dužni su ispitati redovni sudovi u svakom konkretnom slučaju. U ovom slučaju, redovni sudovi su jednostavno zatvorili oči pred činjenicama koje nesporno ukazuju na zloupotrebu prava. Zar se redovni sudovi nisu trebali zapitati zašto bi tražilac izvršenja dopustio bilo kome da kupi stvari koje njemu služe kao osiguranje namirenja vrlo visokog duga od 600.097,36 KM, a koje su procijenjene na više nego dvostruko veći iznos od 1.456.750,00 KM, za zaista bagatelan iznos od 100 KM?! Tražilac izvršenja ima pravo da bude ili ne bude kupac na licitaciji gdje se prodaju stvari radi namirenja njegovog duga. Međutim, mora se voditi računa da se radi o službenoj prodaji, tj. izvršnom postupku koji se vodi s ciljem da se namiri potraživanje koje povjerilac ima, a koje potraživanje se, kao u konkretnom slučaju, treba namiriti iz vrijednosti založene stvari. Zato se ne smije dozvoliti da se dva pravna instituta (izvršenje i zalog) izvrgavaju ruglu. U konkretnom slučaju, tražilac izvršenja nije na tržnicu donio svoje stvari na prodaju pa da, kao vlasnik, ima apsolutno pravo da stvari prodaje po cijeni po kojoj on smatra da treba. Kao što je već rečeno, ovdje se radi o službenoj prodaji s ciljem namirenja povjeriočevog potraživanja iz vrijednosti založene stvari. Stoga su redovni sudovi, ako su već dopustili bizarnu prodaju za iznos od 100 KM založenih stvari koje su procijenjene na iznos od 1.456.750 KM, morali istovremeno i konstatirati da je tražilac izvršenja namiren u cijelosti za iznos duga od 600.097,36 KM jer su prethodno prodate založene stvari koje su procijenjene na dvostruko veći iznos (vidi praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 4380/13 od 22. decembra 2016. godine). Jedino na takav način ne bi došlo do zloupotrebe prava koja strankama pripadaju u izvršnom postupku.

44. Ustavni sud naglašava da namjena Evropske konvencije nije da garantira prava koja su teoretska i iluzorna, već ona koja su realna i djelotvorna (vidi, mutatis mutandis, presudu od 23. jula 1968. godine u predmetu Belgian Linquistic, serija A, broj 6,


strana 31, stav 3. in fine i stav 4, kao i presude u predmetu Golder, strana 18, stav 35. in fine, presudu u predmetu Luedicke, Belkacem i Kos od 28. novembra 1978. godine, serija A, broj 29, strana 17-18, stav 42. i presudu od 13. juna 1979. godine u predmetu Marckx, serija A, broj 31, strana 15, stav 31). Kao što prava iz Evropske konvencije nisu teoretska i iluzorna, već su realna i djelotvorna, na šta Evropski sud konstantno do danas ukazuje, praktično od svojih prvih značajnijih odluka, tako ni prava koja su propisana zakonima (konkretno zabrana zloupotrebe prava iz člana 10. ZPP) ne trebaju biti, prema mišljenju Ustavnog suda, teoretska i iluzorna u praksi i primjeni od strane redovnih sudova. Da bi se to izbjeglo redovni sudovi ne smiju dopuštati situacije kao što je konkretna, koja je blago rečeno sumnjiva, gdje je očigledno da tražilac izvršenja izbjegava da na ime duga preuzme založene stvari. Ako tražiocu izvršenja ne odgovara namirenje duga iz založenih stvari on ima mogućnost da promijeni sredstvo izvršenja u skladu s odredbama ZIP-a. Međutim, u skladu s pravilom o zabrani zloupotrebe prava koja strankama u postupku pripadaju, tražiocu izvršenja se ne može dozvoliti da se, pod sumnjivim okolnostima, oslobodi sredstva izvršenja koje mu ne odgovara tako što će dozvoliti da ga kupi treće lice za iznos koji je zaista minoran. Apelant će ostati bez svojih pokretnih stvari koje je založio kao garant isplate duga, pri čemu će njegov dug biti umanjen za simboličan iznos, a tražilac izvršenja će moći zahtijevati namirenje iz njegove preostale imovine. U ovakvoj situaciji, apelantova imovina će višestruko stradati jer će izgubiti stvari koje je založio dok dug praktično neće biti umanjen.

45. S obzirom na zaključak da miješanje u imovinu nije bilo izvršeno u skladu sa zakonom, Ustavni sud smatra da nema potrebe dalje ispitivati da li je miješanje bilo u javnom interesu, kao i da li je bilo proporcionalno.

46. Imajući u vidu sve navedeno, te radi efikasne zaštite apelantovog prava na imovinu, Ustavni sud smatra svrsishodnim da poništi osporena rješenja i predmet vrati na odlučivanje Općinskom sudu koji će u najkraćem mogućem roku donijeti novo rješenje u skladu sa članom II/3.) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

47. Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima prekršeno apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju jer je došlo do zloupotrebe prava koja strankama pripadaju u izvršnom postupku, što je za posljedicu imalo da je apelant ostao bez stvari koje je založio u slučaju da ne vrati dug, a koje su procijenjene na iznos od 1.456.750 KM i koje su prodate trećem licu za iznos od samo 100 KM, pri čemu su redovni sudovi konstatirali da je apelantov dug koji iznosi 600.097,36 KM umanjen isključivo za iznos od 100 KM koliko se dobilo prodajom založenih stvari.

48. Na osnovu člana 18. stav 3. tačka h), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 5007/16, rješavajući apelaciju "Agroexporta BS" d.o.o. Nova Topola - Gradiška, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

– prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija "Agroexporta BS"

d.o.o. Nova Topola - Gradiška podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. listopada 2016. godine i S1 3 U 018185 15 U od 10. kolovoza 2016. godine, Rješenja Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine broj 01/4-1-UP/II-1447/14 od 12. prosinca 2014. godine i Rješenja Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine – Regionalni centar Banjaluka broj 03/6-2/I-Up-901/14 od 7. listopada 2014. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. "Agroexport BS" d.o.o. Nova Topola - Gradiška (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Mirko Šavija, odvjetnik iz Gradiške, podnio je 26. prosinca 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. listopada 2016. godine i S1 3 U 018185 15 U od 10. kolovoza 2016. godine, Rješenja Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine broj 01/4-1-UP/II-1447/14 od 12. prosinca 2014. godine (u daljnjem tekstu: Uprava) i Rješenja Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine - Regionalni centar Banjaluka (u daljnjem tekstu: Regionalni centar) broj 03/6-2/I-Up-901/14 od 7. listopada 2014. godine. Apelant je 6. lipnja 2018. godine, na traženje Ustavnog suda, dopunio apelaciju.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH, Uprave i Regionalnog centra zatraženo je 31. svibnja 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH, Uprava i Regionalni centar su dostavili odgovore na apelaciju u razdoblju od 13. do 27. lipnja 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Uvodne napomene

5. Iz dokumentacije u spisu predmeta proizlazi da je apelant 26. srpnja 2001. godine podnio zahtjev za povrat posebne pristojbe plaćene za robu uvezenu u 1998. i 1999. godini i za isplatu zatezne kamate. Odlučujući u ponovnom postupku, Regionalni centar je donio Rješenje broj 03/4-2/I-Up-325/11 od 5. srpnja 2011. godine (stavak 1. izreke rješenja) kojim je odbačen kao nepravodoban apelantov zahtjev za povrat posebne pristojbe u iznosu od 629.153,15 KM, plaćene na određene proizvode za robu uvozno ocarinjenu po 135 preciziranih deklaracija podnesenih u 1998. godini, a dio zahtjeva (stavak 2. izreke rješenja) koji se odnosi na povrat plaćene posebne pristojbe po preciziranim deklaracijama u iznosu od 401.293,00 KM usvojen je kao


utemeljen, a zahtjev za isplatu zatezne kamate (stavak 3. izreke rješenja) u iznosu od 1.130.488,73 KM odbijen kao neutemeljen, te je određeno da će se apelantu na ime uvoznih dažbina plaćenih za robu uvezenu po deklaracijama navedenim u stavku 2. izreke rješenja vratiti iznos od 401.293,00 KM na ime posebne pristojbe koja se plaća na određene proizvode pri njihovom uvozu u 1999. godini. Rješenjem je određeno da će povrat navedenih sredstava izvršiti Ministarstvo financija Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Ministarstvo financija) po konačnosti tog rješenja.

6. Iz dokumentacije u spisu predmeta proizlazi da je apelant podnio priziv protiv navedenog rješenja Regionalnog centra, i to u dijelu u kojem je odbačen kao nepravodoban njegov zahtjev za povrat iznosa od 629.153,15 KM, kao i na odluku kojom je odbijen njegov zahtjev za isplatu zatezne kamate u iznosu od 1.130.488,73 KM. Odlučujući o prizivu, Uprava je donijela Rješenje broj 01/4-UP/II-1700/II od 9. veljače 2012. godine kojim je priziv odbila kao neutemeljen.

7. Apelant je podnio tužbu protiv navedenog rješenja Uprave, koju je Sud BiH odbacio Rješenjem broj S1 3 U 009307 12 U od 8. siječnja 2014. godine. Međutim, odlučujući o apelantovom zahtjevu za preispitivanje navedenog rješenja, Apelacijsko vijeće Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 009307 14 Uvp od 15. travnja 2014. godine uvažilo zahtjev, ukinulo navedeno rješenje i predmet vratilo tom sudu na ponovno odlučivanje.

8. Sud BiH je u ponovnom postupku donio Presudu broj S1 3 U 009307 14 U 2 od 7. svibnja 2014. godine kojom je uvažio apelantovu tužbu, te poništio Rješenje Uprave broj 01/4-UP/II-1700/II od 9. veljače 2012. godine i Rješenje Regionalnog centra broj 03/4-2/I-Up-325/11 od 5. srpnja 2011. godine i predmet vratio prvostupanjskom tijelu na ponovno rješavanje uz obrazloženje da se u konkretnom slučaju radi o apelantovom zahtjevu za povrat novčanih sredstava koja su od njega naplatila carinska tijela prilikom uvoza robe na temelju neustavne uredbe i da je o pravodobnosti tog zahtjeva trebalo odlučivati primjenom članka 203. Zakona o carinskoj politici ("Službeni glasnik BiH" br. 21/98 i 10/02, u daljnjem tekstu: raniji Zakon o carinskoj politici).

Osporene odluke

9. Odlučujući u ponovnom postupku (o dijelu zahtjeva koji se odnosi na povrat posebne pristojbe po deklaracijama podnesenim u 1998. godini i za isplatu zatezne kamate), Regionalni centar je donio Rješenje broj 03/6-2/I-Up-901/14 od 7. listopada 2014. godine kojim je (stavak 1. izreke rješenja) usvojen kao utemeljen apelantov zahtjev za povrat posebne pristojbe u iznosu od 629.153,15 KM, plaćene na određene proizvode za robu uvozno ocarinjenu po preciziranih 135 deklaracija podnesenih u 1998. godini, a odbijen je kao neutemeljen (stavak 2. izreke rješenja) zahtjev za isplatu zatezne kamate u iznosu od 1.130.488,73 KM, te je određeno (stavak 3. izreke rješenja) da se apelantu na ime uvoznih dažbina plaćenih za robu uvezenu po deklaracijama navedenim u stavku 1. izreke tog rješenja vraća iznos od 629.153,15 KM na ime posebne pristojbe koja se plaća na određene proizvode pri njihovom uvozu u 1998. godini. Rješenjem je određeno (stavak 4. izreke rješenja) da će povrat sredstava iz prethodnog stavka izvršiti Ministarstvo financija po konačnosti tog rješenja na apelantov žiroračun.

10. U obrazloženju rješenja je ukazano da je Rješenjem Regionalnog centra broj 03/4-2/I-Up-325/11 od 5. srpnja 2011. godine usvojen kao utemeljen dio apelantovog zahtjeva za povrat posebne pristojbe plaćene za robu uvezenu u 1999. godini u iznosu od 401.293,00 KM, koje je postalo konačno i izvršno 27. veljače 2012. godine i kao takvo proslijeđeno na izvršenje Ministarstvu financija. Sukladno tome, Regionalni centar je zaključio da se u ovom dijelu poništenog rješenja radi o već

riješenoj upravnoj stvari zbog kojeg razloga se o njemu nije moglo ponovno odlučivati. U odnosu na zahtjev za povrat posebne pristojbe uplaćene po 135 deklaracija u 1998. godini, Regionalni centar je, postupajući po uputama Suda BiH iz ukidne presude od 7. svibnja 2014. godine, zaključio da je taj zahtjev pravodoban i utemeljen u smislu odredbe članka 203. ranijeg Zakona o carinskoj politici, zbog čega je taj zahtjev usvojen.

11. Nasuprot tome, Regionalni centar je zaključio da je neutemeljen apelantov zahtjev za "povrat" kamata za uvozne dažbine za 1998. i 1999. godinu, koji je apelant opredijelio na iznos od 1.130.488,73 KM. U svezi sa tim, istaknuto je da je odredbom članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici propisano da naknada koju nadležna tijela obavljaju u svezi sa iznosom uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine ne podrazumijeva obvezu plaćanja kamate i da se kamata isplaćuje samo onda kada odluka za odobravanje zahtjeva za naknadu, odnosno povrat nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke, kada se iznos kamate obračunava, te u slučajevima kada je tako nešto predviđeno propisima. Konstatirajući da u konkretnom predmetu tako nešto nije slučaj, Regionalni centar je odbio zahtjev za isplatu zateznih kamata zbog neispunjenosti uvjeta iz članka 208. Zakona o carinskoj politici, ocijenivši da tom članku odgovara odredba članka 234. Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11, u daljnjem tekstu: Zakon o carinskoj politici).

12. Apelant je podnio priziv protiv rješenja Regionalnog centra, koji je odbijen kao neutemeljen Rješenjem Uprave broj 01/4-1-UP/II-1447/14 od 12. prosinca 2014. godine.

13. U obrazloženju rješenja je navedeno da se odredbama članka 203. ranijeg Zakona o carinskoj politici, koji se primjenjuje u konkretnom slučaju sukladno članku 64. Zakona o carinskoj politici, uvozne dažbine nadoknađuju, odnosno vraćaju čim se ustanovi da u momentu kada su plaćene iznos takvih dažbina nije zakonski potraživan, a povrat se vrši nakon podnošenja zahtjeva carinskog dužnika odgovarajućoj carinarnici u vremenskom roku od pet godina od dana kada je dužnik bio obaviješten o iznosu tih dažbina. Dalje, navedeno je da se, sukladno stavku 2. istog članka, uvozne dažbine vraćaju i bez zahtjeva stranke u istom roku kada carinska tijela sama otkriju da postoje razlozi za povrat i kada ocijene da su carinske dažbine naplaćene, a plaćeni iznos nije zakonom potraživan. Potom, ukazano je da je odredbama članka 208. navedenog zakona propisano da naknada, odnosno vraćanje plaćenih dažbina koje nadležna tijela obavljaju u svezi sa iznosom uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine ne podrazumijeva obvezu plaćanja kamate s tim da se kamate plaćaju kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije primijenjena, odnosno izvršena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja, odnosno donošenja te odluke. Konstatirano je da iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se pravo na isplatu zakonskih ili zateznih kamata stječe samo u slučaju kada odluka kojom je odobren povrat naplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja, odnosno donošenja te odluke, koja činjenica je odlučna i predstavlja uvjet za eventualno potraživanje kamate predviđen zakonom, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Također, ukazano je da je odredbama važećeg Zakona o carinskoj politici na jednak način regulirano pitanje nezakonito naplaćenih carinskih dažbina i isplate zateznih kamata u svezi sa uvozom određene robe. U svezi sa tim, navedeno je da je člankom 234. stavak 1. tog zakona propisano da povrat iznosa uvoznih ili izvoznih dažbina ili kamate ili zatezne kamate koja je naplaćena prilikom plaćanja takvih dažbina ne dovodi do isplaćivanja kamate od carinskih tijela, ali da se kamata isplaćuje kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke. Uprava je, potom, prezentirala kronologiju predmetnog


postupka, te je ukazala da je, ispitujući pravilnost pobijanog rješenja, ocijenila da je odluka prvostupanjskog tijela u pogledu dijela zahtjeva koji se odnosi na isplatu zatezne kamate utemeljena na odredbi članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i da apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate nema uporište u pravilnoj primjeni navedene zakonske odredbe, niti odredbe članka 234. kasnijeg Zakona o carinskoj politici. Sukladno tome, zaključeno je da su neutemeljeni prizivni navodi o pogrešnoj primjeni članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i navodi kojima se ukazuje na odredbe članka 277. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Osim toga, navedeno je da, prema stajalištima Suda BiH (u preciziranim presudama), proizlazi da se Zakon o carinskoj politici, kao propis lex specialis za oblast carinskih dažbina, primjenjuje pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u svezi sa povratom neutemeljeno plaćenih uvoznih dažbina.

14. Apelant je podnio tužbu protiv rješenja Uprave, koju je Sud BiH odbio Presudom broj S1 3 U 018185 15 U od 10. kolovoza 2016. godine.

15. U obrazloženju presude je konstatirano da je osporeno rješenje pravilno i zakonito. U svezi sa tim, Sud BiH se pozvao na odredbe članka 203. st. 1. i 2. i članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici. Također, ukazao je na odredbe članka 1. st. 1. i 2. i članka 2. stavak 1. Zakona o carinskoj politici. Pored toga, ukazao je da je odredbom članka 239. stavak 1. Zakona o carinskoj politici propisano da je ovaj zakon, uključujući i njegov prilog, u potpunosti obvezujući i da se izravno primjenjuje na carinskom području BiH, a odredbom stavka 2. istog članka propisano je da ovaj zakon ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike. Sud BiH je zaključio da iz navedenih zakonskih odredaba nedvojbeno proizlazi da se radi o posebnom zakonu koji čini osnovu carinskih propisa koji se primjenjuju jedinstveno na carinskom području BiH i koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike. Zbog tog razloga, prema stajalištu Suda BiH, pravilan je i na zakonu utemeljen zaključak tijela Uprave da se u konkretnoj pravnoj stvari odlučivanja o apelantovom zahtjevu za isplatu zatezne kamate u svezi sa povratom neutemeljeno naplaćenih carinskih dažbina imaju primijeniti odredbe Zakona o carinskoj politici, a ne ZOO. Pri tome, konstatirajući da apelant ni u upravnom postupku, ni u prizivu protiv rješenja prvostupanjskog tijela nije isticao da povrat sredstava nije izvršen, Sud BiH je istaknuo da takav prigovor ne može isticati u tužbi u upravnom sporu. Prema stajalištu Suda BiH, pravilan je zaključak Uprave da je prvostupanjsko tijelo pravilno postupilo kada je u konkretnom slučaju odluku o zahtjevu za isplatu kamata donijelo primjenom odredbe članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i odredbe članka 234. Zakona o carinskoj politici o čemu su u prvostupanjskom i osporenom rješenju, prema mišljenju Suda BiH, dana valjana obrazloženja koja je prihvatio i taj sud.

16. Apelant je podnio zahtjev za preispitivanje presude Suda BiH, koji je Apelacijsko vijeće Suda BiH odbilo Presudom broj S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. listopada 2016. godine.

17. U obrazloženju presude je zaključeno da je apelantov zahtjev neutemeljen i da je u osporenoj presudi pravilno ocijenjeno da su osporena rješenja tijela Uprave zasnovana na pravilnoj primjeni zakona i da je apelantov zahtjev za isplatu kamate neutemeljen. Također, konstatirano je da iz odredaba članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i odredbe članka 234. stavak 1. Zakona o carinskoj politici nedvojbeno proizlazi da se radi o lex specialis zakonu iz oblasti carinskih dažbina koji čini osnovu carinskih propisa koji se primjenjuju jedinstveno na carinskom području BiH i koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike. Zbog tog razloga, prema stajalištu i Apelacijskog vijeća Suda BiH,

pravilan je i na zakonu zasnovan zaključak tijela Uprave da se u konkretnoj pravnoj stvari odlučivanja o apelantovom zahtjevu za isplatu zatezne kamate u svezi sa povratom neutemeljeno naplaćenih carinskih dažbina imaju primijeniti odredbe Zakona o carinskoj politici i podzakonski akti u svezi sa tim zakonom, a ne odredbe ZOO koje se odnose na isplatu zatezne kamate. Dalje, navedeno je da se iz stanja spisa vidi da apelant ni u upravnom postupku, a ni u prizivu nije isticao činjenicu da tužena nije izvršila povrat sredstava, pa slijedom toga, takav prigovor ne može isticati ni u upravnom sporu. Prema shvaćanju Apelacijskog vijeća Suda BiH, pravilan je zaključak Suda BiH da pravo na zahtijevanje zakonskih ili zateznih kamata pripada samo u situaciji ako odluka kojom je odobren povrat neplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od donošenja odluke o povratu naplaćenih dažbina. Ocijenivši da se u predmetnom slučaju ne radi o takvoj pravnoj situaciji, Apelacijsko vijeće je zaključilo da apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate nema uporišta u pravilnoj primjeni odredbe članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici koji se primjenjivao u vrijeme nastanka carinske obveze, a niti odredbe članka 234. Zakona o carinskoj politici. Pored toga, ukazano je da je takvo stajalište već ranije izraženo u preciziranim odlukama Apelacijskog vijeća Suda BiH.


18. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi sa tim, apelant navodi da je uz zahtjev za isplatu zakonske zatezne kamate priložio nalaz i mišljenje vještaka ekonomske struke Ranka Matića, koji je obračunao kamatu na glavnicu za razdoblje od 26. srpnja 2001. godine do 19. svibnja 2006. godine u ukupnom iznosu od 1.130.488,73 KM, a koju obračunatu kamatu "tužena" nije osporila, iako je nalaz pravodobno dostavljen. Ukazuje da je u konkretnom slučaju neutemeljeno, s pozivom na odredbe članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i članka 234. kasnijeg Zakona o carinskoj politici, zaključeno da je zahtjev za isplatu kamate neutemeljen. Naime, apelant smatra da, ukoliko je utemeljen zahtjev za povrat glavnog duga, da je utemeljen i zahtjev za povrat zakonske zatezne kamate na glavni dug, što je sukladno odredbi članka 277. ZOO. Pored toga, apelant navodi da mu glavni dug u iznosu od 401.293,00 KM i 629.153,15 KM nije vraćen iako su rješenja o povratu posebne pristojbe postala konačna, jer Ministarstvo financija, koje je dužno izvršiti povrat navedenih sredstava, nije izvršilo povrat tih sredstava.

b) Odgovori na apelaciju

19. Sud BiH navodi da u cijelosti ostaje pri obrazloženju osporene presude, te da su neutemeljeni apelantovi navodi o povredi članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i da je osporena presuda donesena pravilnom primjenom materijalnog prava.

20. Uprava predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena. U svezi sa tim, u suštini, ponavlja obrazloženje osporenih rješenja, naglašavajući da je pitanje isplate zateznih kamata u slučaju povrata uvoznih ili izvoznih dažbina regulirano Zakonom o carinskoj politici i da se navedeni zakon, kao lex specialis za oblast carinskih dažbina, primjenjuje pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u svezi sa uvozom određene robe, te da je ovakvo pravno stajalište zauzelo i Vijeće za upravne sporove Suda BiH u preciziranoj presudi. Isto tako, navodi da je imala u vidu i stajalište Suda BiH izneseno u preciziranoj presudi Apelacijskog vijeća Suda BiH prema kojem se isplata zateznih kamata u slučaju


kada je carinskom obvezniku odobren povrat uvoznih ili izvoznih dažbina, vrši samo u slučaju kada odluka kojom je odobren povrat naplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke, a koje pravno shvaćanje je potvrđeno i u drugim preciziranim presudama Suda BiH, odnosno Apelacijskog vijeća Suda BiH. Sukladno navedenom, Uprava je istaknula da je neutemeljeno apelantovo pozivanje na odredbe članka 277. ZOO u pogledu isplate zatezne kamate budući da se navedeni zakon ne može primijeniti pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u svezi sa uvozom robe u carinsko područje BiH. U odnosu na apelantove navode da Ministarstvo financija nije izvršilo povrat sredstava uplaćenih na ime posebne pristojbe, Uprava ukazuje da apelant ove činjenice nije isticao u upravnom postupku, ni u prizivu izjavljenom na rješenje prvostupanjskog tijela, pa se navedeni prigovor nije mogao isticati u tužbi za upravni spor, kao ni u predmetnom apelacijskom postupku. Osim toga, ukazala je da je Ministarstvo financija, koje je određeno izvršiti povrat novčanih sredstava plaćenih po osnovi posebne pristojbe, poduzelo određene radnje radi povrata sredstava.

21. Regionalni centar navodi da je nepobitno da je odredbama ranijeg članka 208. Zakona o carinskoj politici propisano da naknada, odnosno vraćanje plaćenih dažbina koje nadležna tijela obavljaju u svezi sa iznosom uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine ne podrazumijeva da treba plaćati kamate s tim da se kamate plaćaju kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije primijenjena, odnosno izvršena u roku od tri mjeseca od donošenja te odluke, te da su te odredbe identične odredbama članka 234. Zakona o carinskoj politici. Također, navodi da je nepobitno da je pitanje isplate zateznih kamata u slučaju povrata uvoznih ili izvoznih dažbina regulirano Zakonom o carinskoj politici i da se navedeni zakon, kao lex specialis za oblast carinskih dažbina, primjenjuje pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u svezi sa uvozom određene robe, te da se odredba članka 277. ZOO u pogledu isplate zatezne kamate ne može primijeniti pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u svezi sa uvozom robe u carinsko područje BiH. Sukladno iznesenom, Regionalni centar smatra da je apelacija u pogledu zahtjeva za isplatu zatezne kamate u potpunosti neutemeljena na zakonu. Također, napominje da Uprava nije ni bila obvezna za isplatu iznosa glavnog duga. Predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena.


22. Zakon o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 1. 1. Carinski propisi sastoje se od ovog zakona o carinskoj

politici BiH (u daljem tekstu: Zakon) i propisa usvojenih od strane Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i/ili Upravnog odbora za njihovu provedbu sukladno propisima Europske unije.

2. Zakon regulira osnovne elemente sustava za carinsku zaštitu gospodarstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: BiH), prava i obveze svih subjekata u carinskim postupcima, regulira carinsko područje, carinsku crtu, carinski granični pojas, carinski nadzor, postupak carinjenja robe i drugih instituta koji reguliraju sustav carinske zaštite.

Članak 2. 1. Carinski propisi primjenjuju se jedinstveno na carinskom

području BiH. […]

Članak 234. 1. Povrat iznosa uvoznih ili izvoznih dažbina ili kamate ili

zatezne kamate koja je naplaćena prilikom plaćanja takvih dažbina ne dovodi do isplaćivanja kamate od strane carinskih organa. Međutim, kamata se isplaćuje kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke.

2. Iznos kamate iz stavka 1. ovoga članka obračunava se tako da bude jednak iznosu koji bi se zaračunao u tu svrhu na burzi ili financijskom tržištu BiH.

Članak 239. 1. Ovaj zakon, uključujući i njegov prilog, u potpunosti je

obvezujući i izravno se primjenjuje na carinskom području BiH. 2. Ovaj zakon ima jaču pravnu snagu u odnosu na druge

BiH propise, koji reguliraju područje carinske politike. […] 23. Zakon o carinskoj politici Bosne i Hercegovine

("Službeni glasnik BiH" br. 21/98 i 10/02) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 203. (1) Uvozne pristojbe se nadoknađuju čim se ustanovi da, u

momentu kada su plaćene, iznos takvih pristojbi nije zakonski potraživan ili da je iznos zaveden u evidenciju suprotno odredbama članka 193., stavak 2. ovoga zakona.

Odustajanje od naplate uvoznih pristojbi realizira se čim se utvrdi da, u momentu kada je zaveden u evidenciju, iznos takvih pristojbi nije zakonski potraživan ili da je taj iznos zaveden u evidenciju suprotno odredbama članka 193., stavak 2. ovoga zakona.

Nikakva naknada ili odustajanje od naplate uvoznih pristojbi se ne odobrava kada su činjenice koje su dovele do plaćanja ili zavođenja u evidenciju iznosa koji nije zakonski potraživan rezultat namjernog postupka predmetne osobe.

2. Uvozne pristojbe se nadoknađuju, odnosno od njihove naplate se odustaje nakon podnošenja zahtjeva odgovarajućoj carinarnici u vremenskom roku od tri godine od dana kada je dužnik bio informiran o iznosu ovih pristojbi.

Ovaj vremenski rok se produžava ukoliko predmetna osoba pruži dokaze da je bila spriječena da podnese zahtjev u navedenom vremenskom roku zbog nepredviđenih okolnosti ili više sile.

U slučajevima kada tijekom ovoga vremenskog roka Entiteti sami otkriju da postoji jedna ili više situacija opisanih u prvoj i drugoj točki stavka 1. ovoga članka, oni na svoju inicijativu vrše naknadu i odustaju od naplate carine.

Članak 208. Naknada koju nadležni organi obavljaju vezano za iznos

uvoznih pristojbi, redovitih kamatnih stopa ili zateznih kamata na pristojbe, ne podrazumijeva da trebaju plaćati kamate. Međutim, kamate se plaćaju:

- u slučajevima kada odluka za odobravanje zahtjeva za nadoknadu nije primijenjena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja te odluke,

- u slučajevima kada je tako nešto predviđeno propisima. Iznos takve kamate obračunava se tako da bude podjednak

iznosu koji bi se zaračunao u ovu svrhu na burzi BiH ili financijskom tržištu.

24. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94) relevantne odredbe glase:

Član 277. (1) Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze

duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.

[…]


VI. Dopustivost

25. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

26. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

27. Ustavni sud, prije svega, napominje da apelant osporava odluke Suda BiH i tijela Uprave kojima je usvojen kao utemeljen njegov zahtjev za povrat posebne pristojbe za uvezenu robu, jer je utvrđeno da se u konkretnom slučaju radi o pravodobnom zahtjevu za povrat novčanih sredstava koja su carinska tijela naplatila od apelanta prilikom uvoza robe na temelju neustavne uredbe, a odbijen je kao neutemeljen u smislu odredaba Zakona o carinskoj politici apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate (na glavni dug, odnosno posebnu pristojbu). U kontekstu apelacijskih navoda o povredi prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, Ustavni sud, prije svega, treba odgovoriti na pitanje je li se postupak koji je okončan osporenim odukama odnosio na utvrđivanje apelantovih "građanskih prava".

28. U svezi s tim, Ustavni sud, prije svega, naglašava da je u dosadašnjoj praksi, u pravilu, u predmetima koji su se ticali određivanja poreznih i carinskih obveza, odbacivao apelacije u odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije kao ratione materiae inkompatibilne sa Ustavom Bosne i Hercegovine. U tim predmetima Ustavni sud je slijedio ustaljenu praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava i Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) prema kojoj određene novčane obveze prema državi spadaju isključivo u oblast javnog prava i stoga ne potpadaju pod pojam "građanska prava i obveze" iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Europsko povjerenstvo za ljudska prava, X protiv Francuske, apelacija broj 9908/82 od 4. svibnja 1983. godine, i Europski sud, Schouten i Meldrum protiv Nizozemske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, Serija A, broj 304, te Plazonić protiv Hrvatske, presuda od 6. ožujka 2008. godine, toč. 65. i 66). Ustavni sud u svojoj praksi izraženoj u više odluka (vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke br. AP 516/13 od 15. rujna 2016. godine, AP 283/14 od 3. ožujka 2016. godine, AP 4029/11 od 18. prosinca 2014. godine, AP 1645/11 od 8. svibnja 2014. godine, AP 2368/08 od 21. srpnja 2011. godine, AP 382/04 od 23. ožujka 2005. godine) zaključio je da u takve obveze, nedvojbeno, spadaju i obveze koje proizlaze iz poreznog, carinskog i javnog zakonodavstva, odnosno obveze plaćanja carinskih i drugih dažbina na uvezenu robu, kako je to predviđeno relevantnim zakonom, pa konstatirao da, sukladno iznesenim stajalištima, postupak u kojem je apelant obvezan uplatiti porez, carinske i druge uvozne dažbine, odnosno postupak u kojem je odbijen apelantov zahtjev za povrat uplaćenog poreza ili povrat uplaćene carine ne potpada pod okvir zaštite prava na pravičan postupak, u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

29. Međutim, Ustavni sud primjećuje da je konkretni predmet u bitnom različit od navedenih predmeta. Naime, Ustavni sud ukazuje da u konkretnom predmetu, za razliku od već navedenih predmeta, osporenim odlukama apelantu nije određena nikakva obveza iz poreznog, odnosno carinskog zakonodavstva, niti je odbijen njegov zahtjev za povrat uplaćene obveze iz poreznog, odnosno carinskog zakonodavstva. Naprotiv, u

konkretnom predmetu je usvojen apelantov zahtjev za povrat posebne pristojbe za uvezenu robu, a odbijen je apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate (na glavni dug). U svezi sa tim, Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda u predmetu National and Provincial Building Society protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda od 27. rujna 1997. godine) u kojem je Europski sud, u situaciji kad su podnositelji predstavke tražili restituciju novca koji je plaćen na temelju nevažećih poreznih propisa, ustanovio da se članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjuje na konkretan slučaj, zaključivši da postupak povrata novca koji je plaćen na ime poreza predstavlja radnju koja je odlučujuća za privatna prava podnositelja predstavke i da je postupak zaštite zakonitosti bio usko povezan sa ovim privatnim pravima. Dovodeći u svezu praksu iz navedenog predmeta Europskog suda sa konkretnim predmetom, Ustavni sud, prije svega, naglašava da iz osporenih odluka proizlazi da je u konkretnom postupku nepobitno utvrđeno da se radi o utemeljenom i pravodobnom apelantovom zahtjevu za povrat novčanih sredstava koja su na temelju neustavnog propisa carinska tijela naplatila od apelanta na ime posebne pristojbe za uvezenu robu prilikom uvoza robe i određeno je da se ta sredstva u određenom iznosu vrate. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je apelant, pored zahtjeva za povrat određenog novčanog iznosa na ime uplaćene posebne pristojbe za uvezenu robu, a za koju je, kako je već navedeno, utvrđeno da je naplaćena na temelju neustavnog propisa, podnio i zahtjev za isplatu zatezne kamate na glavni dug, odnosno na iznos naplaćene posebne pristojbe, a koji je odbijen kao neutemeljen, Ustavni sud smatra da je u okolnostima apelantovog slučaja, u smislu navedenog stajališta Europskog suda, konkretan postupak bio odlučujući za njegova privatna prava. Sukladno tome, Ustavni sud smatra da se u okolnostima specifičnog predmeta na konkretan slučaj, ipak, primjenjuju garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. listopada 2016. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 27. listopada 2016. godine, a apelacija je podnesena 26. prosinca 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.


VII. Meritum

32. Apelant smatra da su osporenim odlukama povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje:


stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza

ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i


javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

34. Ustavni sud zapaža da apelant, u biti, smatra da mu je osporenim odukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stana i proizvoljne primjene materijalnog prava prilikom utvrđivanja neutemeljenosti njegovog zahtjeva za isplatu zateznih kamata.

35. S tim u svezi, Ustavni sud, prije svega, naglašava da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima.

36. U svezi sa navedenim, Ustavni sud zapaža da su tijela Uprave i Sud BiH dali dovoljno jasne i precizne razloge za svoju odluku kojom su odbili kao neutemeljen apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate. Naime, Ustavni sud zapaža da su tijela Uprave i Sud BiH dovoljno jasno obrazložili da iz odredbe članka 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici, kojoj odgovara odredba članka 234. Zakona o carinskoj politici, proizlazi da se pravo na isplatu zakonskih ili zateznih kamata stječe samo u slučaju kada odluka kojom je odobren povrat naplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja, odnosno donošenja te odluke, koja je činjenica odlučna i predstavlja uvjet predviđen zakonom za eventualno potraživanje kamate, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, odgovarajući na navode, kakve slične apelant ponavlja u apelaciji, da mu povrat uplaćenih sredstava nije izvršen, jasno obrazložio da apelant ni u upravnom postupku, ni u prizivu protiv rješenja prvostupanjskog tijela nije isticao da povrat sredstava nije izvršen, pa takav prigovor ne može isticati u tužbi u upravnom sporu. Pri tome Ustavni sud zapaža da iz apelacijskih navoda ne proizlazi da apelant smatra da je ovo obrazloženje Suda BiH proizvoljno, odnosno da tvrdi da je takav prigovor odista iznosio u postupku pred tijelima Uprave, kako bi se ona o njemu mogla posebno očitovati.

37. Pored navedenog, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, odgovarajući na apelantove navode, koje apelant ponavlja i u apelaciji, da je njegov zahtjev za isplatu zateznih kamata utemeljen primjenom odredaba članka 277. ZOO, jasno obrazložio da je Zakon o carinskoj politici lex specialis iz oblasti carinskih dažbina koji čini osnovu carinskih propisa koji se primjenjuju jedinstveno na carinskom području BiH i koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike, pa se u konkretnoj pravnoj stvari odlučivanja o apelantovom zahtjevu za isplatu zatezne kamate u svezi sa povratom carinskih dažbina naplaćenih neutemeljeno imaju primijeniti odredbe Zakona o carinskoj politici i podzakonski akti u svezi sa tim zakonom, a ne odredbe ZOO koje se odnose na isplatu zatezne kamate. Dovodeći u svezu obrazloženje osporenih odluka sa sadržajem odredaba ranijeg Zakona o carinskoj politici i Zakona o carinskoj politici na koje su se tijela Uprave i Sud BiH pozvala u osporenim odlukama i sadržajem odredaba članka 277. ZOO na koje se poziva apelant, Ustavni sud u osporenim odlukama, nasuprot apelantovom mišljenju, ne nalazi elemente proizvoljnosti koji bi, u smislu navedenih stajališta Europskog i Ustavnog suda, mogli biti osnova

da Ustavni sud svojim tumačenjem zamijeni dano tumačenje Suda BiH.

38. Zbog svega navedenog, Ustavni sud smatra da su navodi apelacije o kršenju prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni.

Pravo na imovinu

39. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama redovitih sudova povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Obzirom na to da apelant nije posebice obrazložio u čemu se, prema njegovom mišljenju, sastoji kršenje tog prava, odnosno da su navodi o kršenju tog prava, u biti, isti kao i navodi o povredi prava na pravično suđenje, koje je Ustavni sud već razmotrio u prethodnim točkama ove odluke, Ustavni sud smatra neutemeljenim i navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je u postupku u kojem je usvojen kao utemeljen apelantov zahtjev za povrat naplaćene posebne pristojbe za uvezenu robu i određeno da mu se isplati određeni novčani iznos po toj osnovi osporenim odlukama odbijen kao neutemeljen apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga (odnosno na iznos naplaćene posebne pristojbe), te kada ništa ne ukazuje na proizvoljnost u utvrđivanju činjeničnog stanja i primjeni materijalnog prava, pri čemu su tijela Uprave i redoviti sudovi u obrazloženju odluka za svoja stajališta dali dovoljno jasne i logične razloge.

41. Ustavni sud zaključuje da nema povrede ni prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelant navode o kršenju ovog prava vezuje za pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.






предмету број АП 5007/16, рјешавајући апелацију "Agroexporta BS" д.о.о. Нова Топола - Градишка, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација "Agroexporta BS"

д.о.о. Нова Топола - Градишка поднесена против пресудā Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 У 018185 16 Увп од 24.


октобра 2016. године и С1 3 У 018185 15 У од 10. августа 2016. године, Рјешења Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине број 01/4-1-УП/ИИ-1447/14 од 12. децембра 2014. године и Рјешења Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине – Регионални центар Бања Лука број 03/6-2/И-Уп-901/14 од 7. октобра 2014. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. "Agroexport BS" д.о.о. Нова Топола - Градишка (у даљњем тексту: апелант), којег заступа Мирко Шавија, адвокат из Градишке, поднио је 26. децембра 2016. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресудā Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. С1 3 У 018185 16 Увп од 24. октобра 2016. године и С1 3 У 018185 15 У од 10. августа 2016. године, Рјешења Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине број 01/4-1-УП/ИИ-1447/14 од 12. децембра 2014. године (у даљњем тексту: Управа) и Рјешења Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине - Регионални центар Бања Лука (у даљњем тексту: Регионални центар) број 03/6-2/И-Уп-901/14 од 7. октобра 2014. године. Апелант је 6. јуна 2018. године, на тражење Уставног суда, допунио апелацију.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Суда БиХ, Управе и Регионалног центра затражено је 31. маја 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Суд БиХ, Управа и Регионални центар су доставили одговоре на апелацију у периоду од 13. до 27. јуна 2018. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

Уводне напомене

5. Из документације у спису предмета произилази да је апелант 26. јула 2001. године поднио захтјев за поврат посебне таксе плаћене за робу увезену у 1998. и 1999. години и за исплату затезне камате. Одлучујући у поновном поступку, Регионални центар је донио Рјешење број 03/4-2/И-Уп-325/11 од 5. јула 2011. године (став 1 изреке рјешења) којим је одбачен као неблаговремен апелантов захтјев за поврат посебне таксе у износу од 629.153,15 КМ, плаћене на одређене производе за робу увозно оцарињену по 135 прецизираних декларација поднесених у 1998. години, а дио захтјева (став 2 изреке рјешења) који се односи на поврат плаћене посебне таксе по прецизираним декларацијама у износу од 401.293,00 КМ усвојен је као основан, а захтјев за исплату затезне камате (став 3 изреке рјешења) у износу од 1.130.488,73 КМ одбијен као неоснован, те је одређено да ће се апеланту на име увозних дажбина плаћених за робу увезену по декларацијама наведеним у ставу 2 изреке рјешења вратити износ од 401.293,00 КМ на име посебне таксе која се плаћа на одређене производе при њиховом увозу у 1999. години. Рјешењем је одређено да ће поврат наведених средстава извршити Министарство финансија Републике Српске (у даљњем тексту: Министарство финансија) по коначности тог рјешења.

6. Из документације у спису предмета произилази да је апелант поднио жалбу против наведеног рјешења Регионалног центра, и то у дијелу у којем је одбачен као неблаговремен његов захтјев за поврат износа од 629.153,15 КМ, као и на одлуку којом је одбијен његов захтјев за исплату затезне камате у износу од 1.130.488,73 КМ. Одлучујући о жалби, Управа је донијела Рјешење број 01/4-УП/ИИ-1700/ИИ од 9. фебруара 2012. године којим је жалбу одбила као неосновану.

7. Апелант је поднио тужбу против наведеног рјешења Управе, коју је Суд БиХ одбацио Рјешењем број С1 3 У 009307 12 У од 8. јануара 2014. године. Међутим, одлучујући о апелантовом захтјеву за преиспитивање наведеног рјешења, Апелационо вијеће Суда БиХ је Пресудом број С1 3 У 009307 14 Увп од 15. априла 2014. године уважило захтјев, укинуло наведено рјешење и предмет вратило том суду на поновно одлучивање.

8. Суд БиХ је у поновном поступку донио Пресуду број С1 3 У 009307 14 У 2 од 7. маја 2014. године којом је уважио апелантову тужбу, те поништио Рјешење Управе број 01/4-УП/ИИ-1700/ИИ од 9. фебруара 2012. године и Рјешење Регионалног центра број 03/4-2/И-Уп-325/11 од 5. јула 2011. године и предмет вратио првостепеном органу на поновно рјешавање уз образложење да се у конкретном случају ради о апелантовом захтјеву за поврат новчаних средстава која су од њега наплатили царински органи приликом увоза робе на основу неуставне уредбе и да је о благовремености тог захтјева требало одлучивати примјеном члана 203 Закона о царинској политици ("Службени гласник БиХ" бр. 21/98 и 10/02, у даљњем тексту: ранији Закон о царинској политици).

Оспорене одлуке

9. Одлучујући у поновном поступку (о дијелу захтјева који се односи на поврат посебне таксе по декларацијама поднесеним у 1998. години и за исплату затезне камате), Регионални центар је донио Рјешење број 03/6-2/И-Уп-901/14 од 7. октобра 2014. године којим је (став 1 изреке рјешења) усвојен као основан апелантов захтјев за поврат посебне таксе у износу од 629.153,15 КМ, плаћене на одређене производе за робу увозно оцарињену по прецизираних 135 декларација поднесених у 1998. години, а одбијен је као неоснован (став 2 изреке рјешења) захтјев за исплату затезне камате у износу од 1.130.488,73 КМ, те је одређено (став 3 изреке рјешења) да се апеланту на име увозних дажбина плаћених за робу увезену по декларацијама наведеним у ставу 1 изреке тог рјешења враћа износ од 629.153,15 КМ на име посебне таксе која се плаћа на одређене производе при њиховом увозу у 1998. години. Рјешењем је одређено (став 4 изреке рјешења) да ће поврат средстава из претходног става извршити Министарство финансија по коначности тог рјешења на апелантов жиро-рачун.

10. У образложењу рјешења је указано да је Рјешењем Регионалног центра број 03/4-2/И-Уп-325/11 од 5. јула 2011. године усвојен као основан дио апелантовог захтјева за поврат посебне таксе плаћене за робу увезену у 1999. години у износу од 401.293,00 КМ, које је постало коначно и извршно 27. фебруара 2012. године и као такво прослијеђено на извршење Министарству финансија. Сходно томе, Регионални центар је закључио да се у овом дијелу поништеног рјешења ради о већ ријешеној управној ствари због којег разлога о њему није могло да се поново одлучује. У односу на захтјев за поврат посебне таксе уплаћене по 135 декларација у 1998. години, Регионални центар је, поступајући по упутствима Суда БиХ из укидне пресуде од 7. маја 2014. године, закључио да је тај захтјев благовремен и


основан у смислу одредбе члана 203 ранијег Закона о царинској политици, због чега је тај захтјев усвојен.

11. Насупрот томе, Регионални центар је закључио да је неоснован апелантов захтјев за "поврат" камата за увозне дажбине за 1998. и 1999. годину, који је апелант опредијелио на износ од 1.130.488,73 КМ. У вези са тим, истакнуто је да је одредбом члана 208 ранијег Закона о царинској политици прописано да надокнада коју надлежни органи обављају у вези са износом увозних дажбина, редовних каматних стопа или затезних камата на дажбине не подразумијева обавезу плаћања камате и да се камата исплаћује само онда када одлука за одобравање захтјева за надокнаду, односно поврат није извршена у року од три мјесеца од дана доношења те одлуке, када се износ камате обрачунава, те у случајевима када је тако нешто предвиђено прописима. Констатујући да у конкретном предмету тако нешто није случај, Регионални центар је одбио захтјев за исплату затезних камата због неиспуњености услова из члана 208 Закона о царинској политици, оцијенивши да том члану одговара одредба члана 234 Закона о царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 и 76/11, у даљњем тексту: Закон о царинској политици).

12. Апелант је поднио жалбу против рјешења Регионалног центра, која је одбијена као неоснована Рјешењем Управе број 01/4-1-УП/ИИ-1447/14 од 12. децембра 2014. године.

13. У образложењу рјешења је наведено да се одредбама члана 203 ранијег Закона о царинској политици, који се примјењује у конкретном случају у складу са чланом 64 Закона о царинској политици, увозне дажбине надокнађују, односно враћају чим се установи да у моменту када су плаћене износ таквих дажбина није законски потраживан, а поврат се врши након подношења захтјева царинског дужника одговарајућој царинарници у временском року од пет година од дана када је дужник био обавијештен о износу тих дажбина. Даље, наведено је да се, сходно ставу 2 истог члана, увозне дажбине враћају и без захтјева странке у истом року када царински органи сами открију да постоје разлози за поврат и када оцијене да су царинске дажбине наплаћене, а плаћени износ није законом потраживан. Затим, указано је да је одредбама члана 208 наведеног закона прописано да надокнада, односно враћање плаћених дажбина које надлежни органи обављају у вези са износом увозних дажбина, редовних каматних стопа или затезних камата на дажбине не подразумијева обавезу плаћања камате с тим да се камате плаћају када одлука за одобравање захтјева за поврат није примијењена, односно извршена у року од три мјесеца од дана усвајања, односно доношења те одлуке. Констатовано је да из наведене законске одредбе произилази да се право на исплату законских или затезних камата стиче само у случају када одлука којом је одобрен поврат наплаћених увозних или извозних дажбина није извршена у року од три мјесеца од дана усвајања, односно доношења те одлуке, која чињеница је одлучна и представља услов за евентуално потраживање камате предвиђен законом, што у конкретном предмету није случај. Такође, указано је да је одредбама важећег Закона о царинској политици на једнак начин регулисано питање незаконито наплаћених царинских дажбина и исплате затезних камата у вези са увозом одређене робе. У вези са тим, наведено је да је чланом 234 став 1 тог закона прописано да поврат износа увозних или извозних дажбина или камате или затезне камате која је наплаћена приликом плаћања таквих дажбина не доводи до исплаћивања камате од царинских органа, али да се камата исплаћује када одлука за одобравање захтјева за поврат није извршена у року од три мјесеца од дана доношења те одлуке.

Управа је, затим, презентовала хронологију предметног поступка, те је указала да је, испитујући правилност побијаног рјешења, оцијенила да је одлука првостепеног органа у погледу дијела захтјева који се односи на исплату затезне камате утемељена на одредби члана 208 ранијег Закона о царинској политици и да апелантов захтјев за исплату затезне камате нема упориште у правилној примјени наведене законске одредбе, нити одредбе члана 234 каснијег Закона о царинској политици. Сходно томе, закључено је да су неосновани жалбени наводи о погрешној примјени члана 208 ранијег Закона о царинској политици и наводи којима се указује на одредбе члана 277 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО). Осим тога, наведено је да, према становиштима Суда БиХ (у прецизираним пресудама), произилази да се Закон о царинској политици, као пропис lex specialis за област царинских дажбина, примјењује при рјешавању захтјева за исплату затезних камата у вези са повратом неосновано плаћених увозних дажбина.

14. Апелант је поднио тужбу против рјешења Управе, коју је Суд БиХ одбио Пресудом број С1 3 У 018185 15 У од 10. августа 2016. године.

15. У образложењу пресуде је констатовано да је оспорено рјешење правилно и законито. У вези са тим, Суд БиХ се позвао на одредбе члана 203 ст. 1 и 2 и члана 208 ранијег Закона о царинској политици. Такође, указао је на одредбе члана 1 ст. 1 и 2 и члана 2 став 1 Закона о царинској политици. Поред тога, указао је да је одредбом члана 239 став 1 Закона о царинској политици прописано да је овај закон, укључујући и његов прилог, у потпуности обавезујући и да се директно примјењује на царинском подручју БиХ, а одредбом става 2 истог члана прописано је да овај закон има јачу правну снагу у односу на све друге бх. прописе који регулишу област царинске политике. Суд БиХ је закључио да из наведених законских одредаба несумњиво произилази да се ради о посебном закону који чини основу царинских прописа који се примјењују јединствено на царинском подручју БиХ и који има јачу правну снагу у односу на све друге бх. прописе који регулишу област царинске политике. Због тог разлога, према становишту Суда БиХ, правилан је и на закону заснован закључак органа Управе да у конкретној правној ствари одлучивања о апелантовом захтјеву за исплату затезне камате у вези са повратом неосновано наплаћених царинских дажбина имају да се примијене одредбе Закона о царинској политици, а не ЗОО. При томе, констатујући да апелант ни у управном поступку, ни у жалби против рјешења првостепеног органа није истицао да поврат средстава није извршен, Суд БиХ је истакао да такав приговор не може да истиче у тужби у управном спору. Према становишту Суда БиХ, правилан је закључак Управе да је првостепени орган правилно поступио када је у конкретном случају одлуку о захтјеву за исплату камата донио примјеном одредбе члана 208 ранијег Закона о царинској политици и одредбе члана 234 Закона о царинској политици о чему су у првостепеном и оспореном рјешењу, према мишљењу Суда БиХ, дата ваљана образложења која је прихватио и тај суд.

16. Апелант је поднио захтјев за преиспитивање пресуде Суда БиХ, који је Апелационо вијеће Суда БиХ одбило Пресудом број С1 3 У 018185 16 Увп од 24. октобра 2016. године.

17. У образложењу пресуде је закључено да је апелантов захтјев неоснован и да је у оспореној пресуди правилно оцијењено да су оспорена рјешења органа Управе заснована на правилној примјени закона и да је апелантов захтјев за исплату камате неоснован. Такође, констатовано је да из одредаба члана 208 ранијег Закона о царинској политици и одредбе члана 234 став 1 Закона о царинској политици


несумњиво произилази да се ради о lex specialis закону из области царинских дажбина који чини основ царинских прописа који се примјењују јединствено на царинском подручју БиХ и који има јачу правну снагу у односу на све друге бх. прописе који регулишу област царинске политике. Због тог разлога, према становишту и Апелационог вијећа Суда БиХ, правилан је и на закону заснован закључак органа Управе да се у конкретној правној ствари одлучивања о апелантовом захтјеву за исплату затезне камате у вези са повратом неосновано наплаћених царинских дажбина имају да примијене одредбе Закона о царинској политици и подзаконски акти у вези са тим законом, а не одредбе ЗОО које се односе на исплату затезне камате. Даље, наведено је да се из стања списа види да апелант ни у управном поступку, а ни у жалби није истицао чињеницу да тужена није извршила поврат средстава, па слиједом тога, такав приговор не може да истиче ни у управном спору. Према схватању Апелационог вијећа Суда БиХ, правилан је закључак Суда БиХ да право на захтијевање законских или затезних камата припада само у ситуацији ако одлука којом је одобрен поврат неплаћених увозних или извозних дажбина није извршена у року од три мјесеца од доношења одлуке о поврату наплаћених дажбина. Оцијенивши да се у предметном случају не ради о таквој правној ситуацији, Апелационо вијеће је закључило да апелантов захтјев за исплату затезне камате нема упоришта у правилној примјени одредбе члана 208 ранијег Закона о царинској политици који се примјењивао у вријеме настанка царинске обавезе, а нити одредбе члана 234 Закона о царинској политици. Поред тога, указано је да је такво становиште већ раније изражено у прецизираним одлукама Апелационог вијећа Суда БиХ.


18. Апелант сматра да му је оспореним одлукама прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези са тим, апелант наводи да је уз захтјев за исплату законске затезне камате приложио налаз и мишљење вјештака економске струке Ранка Матића, који је обрачунао камату на главницу за период од 26. јула 2001. године до 19. маја 2006. године у укупном износу од 1.130.488,73 КМ, а коју обрачунату камату "тужена" није оспорила, иако је налаз благовремено достављен. Указује да је у конкретном случају неосновано, с позивом на одредбе члана 208 ранијег Закона о царинској политици и члана 234 каснијег Закона о царинској политици, закључено да је захтјев за исплату камате неоснован. Наиме, апелант сматра да, уколико је основан захтјев за поврат главног дуга, да је основан и захтјев за поврат законске затезне камате на главни дуг, што је у складу са одредбом члана 277 ЗОО. Поред тога, апелант наводи да му главни дуг у износу од 401.293,00 КМ и 629.153,15 КМ није враћен иако су рјешења о поврату посебне таксе постала коначна, јер Министарство финансија, које је дужно да изврши поврат наведених средстава, није извршило поврат тих средстава.

б) Одговори на апелацију

19. Суд БиХ наводи да у цијелости остаје при образложењу оспорене пресуде, те да су неосновани апелантови наводи о повреди члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и да је оспорена пресуда донесена правилном примјеном материјалног права.

20. Управа предлаже да се апелација одбије као неоснована. У вези са тим, у суштини, понавља образложење оспорених рјешења, наглашавајући да је питање исплате затезних камата у случају поврата увозних или извозних дажбина регулисано Законом о царинској политици и да се наведени закон, као lex specialis за област царинских дажбина, примјењује при рјешавању захтјева за исплату затезних камата у вези са увозом одређене робе, те да је овакво правно становиште заузело и Вијеће за управне спорове Суда БиХ у прецизираној пресуди. Исто тако, наводи да је имала у виду и становиште Суда БиХ изнесено у прецизираној пресуди Апелационог вијећа Суда БиХ према којем се исплата затезних камата у случају када је царинском обвезнику одобрен поврат увозних или извозних дажбина, врши само у случају када одлука којом је одобрен поврат наплаћених увозних или извозних дажбина није извршена у року од три мјесеца од дана доношења те одлуке, а које правно схватање је потврђено и у другим прецизираним пресудама Суда БиХ, односно Апелационог вијећа Суда БиХ. Сходно наведеном, Управа је истакла да је неосновано апелантово позивање на одредбе члана 277 ЗОО у погледу исплате затезне камате будући да наведени закон не може да се примијени при рјешавању захтјева за исплату затезних камата у вези са увозом робе у царинско подручје БиХ. У односу на апелантове наводе да Министарство финансија није извршило поврат средстава уплаћених на име посебне таксе, Управа указује да апелант ове чињенице није истицао у управном поступку, ни у жалби изјављеној на рјешење првостепеног органа, па наведени приговор није могао да се истиче у тужби за управни спор, као ни у предметном апелационом поступку. Осим тога, указала је да је Министарство финансија, које је одређено да изврши поврат новчаних средстава плаћених по основу посебне таксе, предузело одређене радње ради поврата средстава.

21. Регионални центар наводи да је неспорно да је одредбама ранијег члана 208 Закона о царинској политици прописано да надокнада, односно враћање плаћених дажбина које надлежни органи обављају у вези са износом увозних дажбина, редовних каматних стопа или затезних камата на дажбине не подразумијева да треба да плаћају камате с тим да се камате плаћају када одлука за одобравање захтјева за поврат није примијењена, односно извршена у року од три мјесеца од доношења те одлуке, те да су те одредбе идентичне одредбама члана 234 Закона о царинској политици. Такође, наводи да је неспорно да је питање исплате затезних камата у случају поврата увозних или извозних дажбина регулисано Законом о царинској политици и да се наведени закон, као lex specialis за област царинских дажбина, примјењује при рјешавању захтјева за исплату затезних камата у вези са увозом одређене робе, те да одредба члана 277 ЗОО у погледу исплате затезне камате не може да се примијени при рјешавању захтјева за исплату затезних камата у вези са увозом робе у царинско подручје БиХ. Сходно изнесеном, Регионални центар сматра да је апелација у погледу захтјева за исплату затезне камате у потпуности неоснована на закону. Такође, напомиње да Управа није ни била обавезна за исплату износа главног дуга. Предлаже да се апелација одбије као неоснована.


22. Закон о царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 и 76/11) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. 1. Царински прописи састоје се од овог закона о

царинској политици БиХ (у даљем тексту: Закон) и прописа


усвојених од стране Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Савјета министара Босне и Херцеговине и/или Управног одбора за њихово спровођење у складу с прописима Европске уније.

2. Закон регулише основне елементе система за царинску заштиту привреде Босне и Херцеговине (у даљем тексту: БиХ), права и обавезе свих субјеката у царинским поступцима, регулише царинско подручје, царинску линију, царински гранични појас, царински надзор, поступак царињења робе и других института који регулишу систем царинске заштите.

Члан 2. 1. Царински прописи примјењују се јединствено на

царинском подручју БиХ. […]

Члан 234. 1. Поврат износа увозних или извозних дажбина или

камате или затезне камате која је наплаћена приликом плаћања таквих дажбина не доводи до исплаћивања камате од стране царинских органа. Међутим, камата се исплаћује када одлука за одобравање захтјева за поврат није извршена у року од три мјесеца од дана доношења те одлуке.

2. Износ камате из става 1. овог члана обрачунава се тако да буде једнак износу који би се зарачунао у ту сврху на берзи или финансијском тржишту БиХ.

Члан 239. 1. Овај закон, укључујући и његов прилог, у потпуности

је обавезујући и директно се примјењује на царинском подручју БиХ.

2. Овај закон има јачу правну снагу у односу на друге БиХ прописе, који регулишу област царинске политике.

[…] 23. Закон о царинској политици Босне и Херцеговине

("Службени гласник БиХ" бр. 21/98 и 10/02) у релевантном дијелу гласи:

Члан 203. (1) Увозне дажбине се надокнађују чим се установи да,

у моменту када су плаћене, износ таквих дажбина није законски потраживан или да је износ заведен у евиденцију супротно одредбама члана 193., став 2. овог закона.

Одустајање од наплате увозних дажбина реализује се чим се утврди да, у моменту када је заведен у евиденцију, износ таквих дажбина није законски потраживан или да је тај износ заведен у евиденцију супротно одредбама члана 193., став 2. овог закона.

Никаква надокнада или одустајање од наплате увозних дажбина се не одобрава када су чињенице које су довеле до плаћања или завођења у евиденцију износа који није законски потраживан резултат намерног поступка предметног лица.

2. Увозне дажбине се надокнађују, односно од њихове наплате се одустаје након подношења захтева одговарајућој царинарници у временском року од три године од дана када је дужник био обавештен о износу ових дажбина.

Овај временски рок се продужава уколико предметно лице пружи доказе да је било спречено да поднесе захтев у наведеном временском року због непредвиђених околности или више силе.

У случајевима када током овога временског рока Ентитети сами открију да постоји једна или више ситуација описаних у првој и другој тачки става 1. овогачлана, они на своју иницијативу врше надокнаду и одустају од наплате царине.

Члан 208. Надокнада коју надлежни органи обављају везано за

износ увозних дажбина, редовних каматних стопа или затезних камата на дажбине, не подразумева да требају плаћати камате. Међутим, камате се плаћају:

- у случајевима када одлука за одобравање захтева за надокнаду није примењена у року од три месеца од дана усвајања те одлуке,

- у случајевима када је тако нешто предвиђено прописима.

Износ такве камате обрачунава се тако да буде подједнак износу који би се зарачунао у ову сврху на бурзи БиХ или финансијском тржишту.

24. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/89, те "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94) релевантне одредбе гласе:

Члан 277. (1) Дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе

дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом.

[…]



26. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

27. Уставни суд, прије свега, напомиње да апелант оспорава одлуке Суда БиХ и органа Управе којима је усвојен као основан његов захтјев за поврат посебне таксе за увезену робу, јер је утврђено да се у конкретном случају ради о благовременом захтјеву за поврат новчаних средстава која су царински органи наплатили од апеланта приликом увоза робе на основу неуставне уредбе, а одбијен је као неоснован у смислу одредаба Закона о царинској политици апелантов захтјев за исплату затезне камате (на главни дуг, односно посебну таксу). У контексту апелационих навода о повреди права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, Уставни суд, прије свега, треба да одговори на питање да ли се поступак који је окончан оспореним одукама односио на утврђивање апелантових "грађанских права".

28. У вези с тим, Уставни суд, прије свега, наглашава да је у досадашњој пракси, у правилу, у предметима који су се тицали одређивања пореских и царинских обавеза, одбацивао апелације у односу на наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције као ratione materiae инкомпатибилне са Уставом Босне и Херцеговине. У тим предметима Уставни суд је слиједио устаљену праксу бивше Европске комисије за људска права и Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) према којој одређене новчане обавезе према држави спадају искључиво у област јавног права и стога не потпадају под појам "грађанска права и обавезе" из члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Европска комисија за људска права, X против Француске, апелација број 9908/82 од 4. маја 1983. године, и Европски суд, Schouten и Meldrum против Холандије, пресуда од 9. децембра 1994. године,


Серија А, број 304, те Плазонић против Хрватске, пресуда од 6. марта 2008. године, тач. 65 и 66). Уставни суд у својој пракси израженој у више одлука (види, између осталих, Уставни суд, одлуке бр. АП 516/13 од 15. септембра 2016. године, АП 283/14 од 3. марта 2016. године, АП 4029/11 од 18. децембра 2014. године, АП 1645/11 од 8. маја 2014. године, АП 2368/08 од 21. јула 2011. године, АП 382/04 од 23. марта 2005. године) закључио је да у такве обавезе, несумњиво, спадају и обавезе које произилазе из пореског, царинског и јавног законодавства, односно обавезе плаћања царинских и других дажбина на увезену робу, како је то предвиђено релевантним законом, па констатовао да, у складу са изнесеним становиштима, поступак у којем је апелант обавезан да уплати порез, царинске и друге увозне дажбине, односно поступак у којем је одбијен апелантов захтјев за поврат уплаћеног пореза или поврат уплаћене царине не потпада под оквир заштите права на правичан поступак, у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

29. Међутим, Уставни суд примјећује да је конкретни предмет у битном различит од наведених предмета. Наиме, Уставни суд указује да у конкретном предмету, за разлику од већ наведених предмета, оспореним одлукама апеланту није одређена никаква обавеза из пореског, односно царинског законодавства, нити је одбијен његов захтјев за поврат уплаћене обавезе из пореског, односно царинског законодавства. Напротив, у конкретном предмету је усвојен апелантов захтјев за поврат посебне таксе за увезену робу, а одбијен је апелантов захтјев за исплату затезне камате (на главни дуг). У вези са тим, Уставни суд подсјећа на праксу Европског суда у предмету National and Provincial Building Society против Уједињеног Краљевства (пресуда од 27. септембра 1997. године) у којем је Европски суд, у ситуацији кад су подносиоци представке тражили реституцију новца који је плаћен на основу неважећих пореских прописа, установио да се члан 6 став 1 Европске конвенције примјењује на конкретан случај, закључивши да поступак поврата новца који је плаћен на име пореза представља радњу која је одлучујућа за приватна права подносилаца представке и да је поступак заштите законитости био уско повезан са овим приватним правима. Доводећи у везу праксу из наведеног предмета Европског суда са конкретним предметом, Уставни суд, прије свега, наглашава да из оспорених одлука произилази да је у конкретном поступку неспорно утврђено да се ради о основаном и благовременом апелантовом захтјеву за поврат новчаних средстава која су на основу неуставног прописа царински органи наплатили од апеланта на име посебне таксе за увезену робу приликом увоза робе и одређено је да се та средства у одређеном износу врате. Имајући у виду наведено, те чињеницу да је апелант, поред захтјева за поврат одређеног новчаног износа на име уплаћене посебне таксе за увезену робу, а за коју је, како је већ наведено, утврђено да је наплаћена на основу неуставног прописа, поднио и захтјев за исплату затезне камате на главни дуг, односно на износ наплаћене посебне таксе, а који је одбијен као неоснован, Уставни суд сматра да је у околностима апелантовог случаја, у смислу наведеног становишта Европског суда, конкретан поступак био одлучујући за његова приватна права. Сходно томе, Уставни суд сматра да се у околностима специфичног предмета на конкретан случај, ипак, примјењују гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

30. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број С1 3 У 018185 16 Увп од 24. октобра 2016. године против које нема других

дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 27. октобра 2016. године, а апелација је поднесена 26. децембра 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

32. Апелант сматра да су оспореним одлукама повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

33. Члан II/3. Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:


[…] е) Право на правичан поступак у грађанским и

кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

34. Уставни суд запажа да апелант, у суштини, сматра да му је оспореним одукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због погрешно утврђеног чињеничног стана и произвољне примјене материјалног права приликом утврђивања неоснованости његовог захтјева за исплату затезних камата.

35. С тим у вези, Уставни суд, прије свега, наглашава да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима.

36. У вези са наведеним, Уставни суд запажа да су органи Управе и Суд БиХ дали довољно јасне и прецизне разлоге за своју одлуку којом су одбили као неоснован апелантов захтјев за исплату затезне камате. Наиме, Уставни суд запажа да су органи Управе и Суд БиХ довољно јасно образложили да из одредбе члана 208 ранијег Закона о царинској политици, којој одговара одредба члана 234 Закона о царинској политици, произилази да се право на исплату законских или затезних камата стиче само у случају када


одлука којом је одобрен поврат наплаћених увозних или извозних дажбина није извршена у року од три мјесеца од дана усвајања, односно доношења те одлуке, која је чињеница одлучна и представља услов предвиђен законом за евентуално потраживање камате, што у конкретном предмету није случај. Даље, Уставни суд запажа да је Суд БиХ, одговарајући на наводе, какве сличне апелант понавља у апелацији, да му поврат уплаћених средстава није извршен, јасно образложио да апелант ни у управном поступку, ни у жалби против рјешења првостепеног органа није истицао да поврат средстава није извршен, па такав приговор не може да истиче у тужби у управном спору. При томе Уставни суд запажа да из апелационих навода не произилази да апелант сматра да је ово образложење Суда БиХ произвољно, односно да тврди да је такав приговор заиста износио у поступку пред органима Управе, како би они о њему могли посебно да се очитују.

37. Поред наведеног, Уставни суд запажа да је Суд БиХ, одговарајући на апелантове наводе, које апелант понавља и у апелацији, да је његов захтјев за исплату затезних камата основан примјеном одредаба члана 277 ЗОО, јасно образложио да је Закон о царинској политици lex specialis из области царинских дажбина који чини основ царинских прописа који се примјењују јединствено на царинском подручју БиХ и који има јачу правну снагу у односу на све друге бх. прописе који регулишу област царинске политике, па се у конкретној правној ствари одлучивања о апелантовом захтјеву за исплату затезне камате у вези са повратом царинских дажбина наплаћених неосновано имају примијенити одредбе Закона о царинској политици и подзаконски акти у вези са тим законом, а не одредбе ЗОО које се односе на исплату затезне камате. Доводећи у везу образложење оспорених одлука са садржином одредаба ранијег Закона о царинској политици и Закона о царинској политици на које су се органи Управе и Суд БиХ позвали у оспореним одлукама и садржином одредаба члана 277 ЗОО на које се позива апелант, Уставни суд у оспореним одлукама, насупрот апелантовом мишљењу, не налази елементе произвољности који би, у смислу наведених становишта Европског и Уставног суда, могли да буду основ да Уставни суд својим тумачењем замијени дато тумачење Суда БиХ.

38. Због свега наведеног, Уставни суд сматра да су наводи апелације о кршењу права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани.


39. Апелант сматра да му је оспореним одлукама редовних судова повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да апелант није посебно образложио у чему се, према његовом мишљењу, састоји кршење тог права, односно да су наводи о кршењу тог права, у суштини, исти као и наводи о повреди права на правично суђење, које је Уставни суд већ размотрио у претходним тачкама ове одлуке, Уставни суд сматра неоснованим и наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


40. Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је у поступку у којем је усвојен као основан апелантов захтјев за поврат наплаћене посебне таксе за увезену робу и одређено да му се исплати одређени новчани износ по том

основу оспореним одлукама одбијен као неоснован апелантов захтјев за исплату затезне камате на досуђени износ главног дуга (односно на износ наплаћене посебне таксе), те када ништа не указује на произвољност у утврђивању чињеничног стања и примјени материјалног права, при чему су органи Управе и редовни судови у образложењу одлука за своја становишта дали довољно јасне и логичне разлоге.

41. Уставни суд закључује да нема повреде ни права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апелант наводе о кршењу овог права везује за погрешно утврђено чињенично стање и погрешну примјену материјалног права, а Уставни суд је закључио да није било произвољности у том погледу.






predmetu broj AP 5007/16, rješavajući apelaciju "Agroexporta BS" d.o.o. Nova Topola - Gradiška, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija "Agroexporta BS"

d.o.o. Nova Topola - Gradiška podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. oktobra 2016. godine i S1 3 U 018185 15 U od 10. augusta 2016. godine, Rješenja Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine broj 01/4-1-UP/II-1447/14 od 12. decembra 2014. godine i Rješenja Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine – Regionalni centar Banja Luka broj 03/6-2/I-Up-901/14 od 7. oktobra 2014. godine.



1. "Agroexport BS" d.o.o. Nova Topola - Gradiška (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Mirko Šavija, advokat iz Gradiške, podnio je 26. decembra 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. oktobra 2016. godine i S1 3 U 018185 15 U od 10. augusta 2016. godine, Rješenja Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine broj 01/4-1-UP/II-1447/14 od 12. decembra 2014. godine (u daljnjem tekstu: Uprava) i Rješenja Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine - Regionalni centar Banja Luka (u daljnjem tekstu: Regionalni centar) broj 03/6-2/I-Up-901/14 od 7. oktobra


2014. godine. Apelant je 6. juna 2018. godine, na traženje Ustavnog suda, dopunio apelaciju.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH, Uprave i Regionalnog centra zatraženo je 31. maja 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH, Uprava i Regionalni centar su dostavili odgovore na apelaciju u periodu od 13. do 27. juna 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Uvodne napomene

5. Iz dokumentacije u spisu predmeta proizlazi da je apelant 26. jula 2001. godine podnio zahtjev za povrat posebne takse plaćene za robu uvezenu u 1998. i 1999. godini i za isplatu zatezne kamate. Odlučujući u ponovnom postupku, Regionalni centar je donio Rješenje broj 03/4-2/I-Up-325/11 od 5. jula 2011. godine (stav 1. izreke rješenja) kojim je odbačen kao neblagovremen apelantov zahtjev za povrat posebne takse u iznosu od 629.153,15 KM, plaćene na određene proizvode za robu uvozno ocarinjenu po 135 preciziranih deklaracija podnesenih u 1998. godini, a dio zahtjeva (stav 2. izreke rješenja) koji se odnosi na povrat plaćene posebne takse po preciziranim deklaracijama u iznosu od 401.293,00 KM usvojen je kao osnovan, a zahtjev za isplatu zatezne kamate (stav 3. izreke rješenja) u iznosu od 1.130.488,73 KM odbijen kao neosnovan, te je određeno da će se apelantu na ime uvoznih dažbina plaćenih za robu uvezenu po deklaracijama navedenim u stavu 2. izreke rješenja vratiti iznos od 401.293,00 KM na ime posebne takse koja se plaća na određene proizvode pri njihovom uvozu u 1999. godini. Rješenjem je određeno da će povrat navedenih sredstava izvršiti Ministarstvo finansija Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Ministarstvo finansija) po konačnosti tog rješenja.

6. Iz dokumentacije u spisu predmeta proizlazi da je apelant podnio žalbu protiv navedenog rješenja Regionalnog centra, i to u dijelu u kojem je odbačen kao neblagovremen njegov zahtjev za povrat iznosa od 629.153,15 KM, kao i na odluku kojom je odbijen njegov zahtjev za isplatu zatezne kamate u iznosu od 1.130.488,73 KM. Odlučujući o žalbi, Uprava je donijela Rješenje broj 01/4-UP/II-1700/II od 9. februara 2012. godine kojim je žalbu odbila kao neosnovanu.

7. Apelant je podnio tužbu protiv navedenog rješenja Uprave, koju je Sud BiH odbacio Rješenjem broj S1 3 U 009307 12 U od 8. januara 2014. godine. Međutim, odlučujući o apelantovom zahtjevu za preispitivanje navedenog rješenja, Apelaciono vijeće Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 009307 14 Uvp od 15. aprila 2014. godine uvažilo zahtjev, ukinulo navedeno rješenje i predmet vratilo tom sudu na ponovno odlučivanje.

8. Sud BiH je u ponovnom postupku donio Presudu broj S1 3 U 009307 14 U 2 od 7. maja 2014. godine kojom je uvažio apelantovu tužbu, te poništio Rješenje Uprave broj 01/4-UP/II-1700/II od 9. februara 2012. godine i Rješenje Regionalnog centra broj 03/4-2/I-Up-325/11 od 5. jula 2011. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovno rješavanje uz obrazloženje da se u konkretnom slučaju radi o apelantovom zahtjevu za povrat novčanih sredstava koja su od njega naplatili carinski organi prilikom uvoza robe na osnovu neustavne uredbe i da je o blagovremenosti tog zahtjeva trebalo odlučivati primjenom člana 203. Zakona o carinskoj politici ("Službeni glasnik BiH" br. 21/98 i 10/02, u daljnjem tekstu: raniji Zakon o carinskoj politici).

Osporene odluke

9. Odlučujući u ponovnom postupku (o dijelu zahtjeva koji se odnosi na povrat posebne takse po deklaracijama podnesenim u

1998. godini i za isplatu zatezne kamate), Regionalni centar je donio Rješenje broj 03/6-2/I-Up-901/14 od 7. oktobra 2014. godine kojim je (stav 1. izreke rješenja) usvojen kao osnovan apelantov zahtjev za povrat posebne takse u iznosu od 629.153,15 KM, plaćene na određene proizvode za robu uvozno ocarinjenu po preciziranih 135 deklaracija podnesenih u 1998. godini, a odbijen je kao neosnovan (stav 2. izreke rješenja) zahtjev za isplatu zatezne kamate u iznosu od 1.130.488,73 KM, te je određeno (stav 3. izreke rješenja) da se apelantu na ime uvoznih dažbina plaćenih za robu uvezenu po deklaracijama navedenim u stavu 1. izreke tog rješenja vraća iznos od 629.153,15 KM na ime posebne takse koja se plaća na određene proizvode pri njihovom uvozu u 1998. godini. Rješenjem je određeno (stav 4. izreke rješenja) da će povrat sredstava iz prethodnog stava izvršiti Ministarstvo finansija po konačnosti tog rješenja na apelantov žiroračun.

10. U obrazloženju rješenja je ukazano da je Rješenjem Regionalnog centra broj 03/4-2/I-Up-325/11 od 5. jula 2011. godine usvojen kao osnovan dio apelantovog zahtjeva za povrat posebne takse plaćene za robu uvezenu u 1999. godini u iznosu od 401.293,00 KM, koje je postalo konačno i izvršno 27. februara 2012. godine i kao takvo proslijeđeno na izvršenje Ministarstvu finansija. Shodno tome, Regionalni centar je zaključio da se u ovom dijelu poništenog rješenja radi o već riješenoj upravnoj stvari zbog kojeg razloga se o njemu nije moglo ponovno odlučivati. U odnosu na zahtjev za povrat posebne takse uplaćene po 135 deklaracija u 1998. godini, Regionalni centar je, postupajući po uputama Suda BiH iz ukidne presude od 7. maja 2014. godine, zaključio da je taj zahtjev blagovremen i osnovan u smislu odredbe člana 203. ranijeg Zakona o carinskoj politici, zbog čega je taj zahtjev usvojen.

11. Nasuprot tome, Regionalni centar je zaključio da je neosnovan apelantov zahtjev za "povrat" kamata za uvozne dažbine za 1998. i 1999. godinu, koji je apelant opredijelio na iznos od 1.130.488,73 KM. U vezi sa tim, istaknuto je da je odredbom člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici propisano da nadoknada koju nadležni organi obavljaju u vezi sa iznosom uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine ne podrazumijeva obavezu plaćanja kamate i da se kamata isplaćuje samo onda kada odluka za odobravanje zahtjeva za nadoknadu, odnosno povrat nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke, kada se iznos kamate obračunava, te u slučajevima kada je tako nešto predviđeno propisima. Konstatirajući da u konkretnom predmetu tako nešto nije slučaj, Regionalni centar je odbio zahtjev za isplatu zateznih kamata zbog neispunjenosti uvjeta iz člana 208. Zakona o carinskoj politici, ocijenivši da tom članu odgovara odredba člana 234. Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11, u daljnjem tekstu: Zakon o carinskoj politici).

12. Apelant je podnio žalbu protiv rješenja Regionalnog centra, koja je odbijena kao neosnovana Rješenjem Uprave broj 01/4-1-UP/II-1447/14 od 12. decembra 2014. godine.

13. U obrazloženju rješenja je navedeno da se odredbama člana 203. ranijeg Zakona o carinskoj politici, koji se primjenjuje u konkretnom slučaju u skladu sa članom 64. Zakona o carinskoj politici, uvozne dažbine nadoknađuju, odnosno vraćaju čim se ustanovi da u momentu kada su plaćene iznos takvih dažbina nije zakonski potraživan, a povrat se vrši nakon podnošenja zahtjeva carinskog dužnika odgovarajućoj carinarnici u vremenskom roku od pet godina od dana kada je dužnik bio obaviješten o iznosu tih dažbina. Dalje, navedeno je da se, shodno stavu 2. istog člana, uvozne dažbine vraćaju i bez zahtjeva stranke u istom roku kada carinski organi sami otkriju da postoje razlozi za povrat i kada ocijene da su carinske dažbine naplaćene, a plaćeni iznos nije zakonom potraživan. Zatim, ukazano je da je odredbama člana 208. navedenog zakona propisano da nadoknada, odnosno


vraćanje plaćenih dažbina koje nadležni organi obavljaju u vezi sa iznosom uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine ne podrazumijeva obavezu plaćanja kamate s tim da se kamate plaćaju kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije primijenjena, odnosno izvršena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja, odnosno donošenja te odluke. Konstatirano je da iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se pravo na isplatu zakonskih ili zateznih kamata stječe samo u slučaju kada odluka kojom je odobren povrat naplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja, odnosno donošenja te odluke, koja činjenica je odlučna i predstavlja uvjet za eventualno potraživanje kamate predviđen zakonom, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Također, ukazano je da je odredbama važećeg Zakona o carinskoj politici na jednak način regulirano pitanje nezakonito naplaćenih carinskih dažbina i isplate zateznih kamata u vezi sa uvozom određene robe. U vezi sa tim, navedeno je da je članom 234. stav 1. tog zakona propisano da povrat iznosa uvoznih ili izvoznih dažbina ili kamate ili zatezne kamate koja je naplaćena prilikom plaćanja takvih dažbina ne dovodi do isplaćivanja kamate od carinskih organa, ali da se kamata isplaćuje kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke. Uprava je, zatim, prezentirala hronologiju predmetnog postupka, te je ukazala da je, ispitujući pravilnost pobijanog rješenja, ocijenila da je odluka prvostepenog organa u pogledu dijela zahtjeva koji se odnosi na isplatu zatezne kamate utemeljena na odredbi člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i da apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate nema uporište u pravilnoj primjeni navedene zakonske odredbe, niti odredbe člana 234. kasnijeg Zakona o carinskoj politici. Shodno tome, zaključeno je da su neosnovani žalbeni navodi o pogrešnoj primjeni člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i navodi kojima se ukazuje na odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Osim toga, navedeno je da, prema stavovima Suda BiH (u preciziranim presudama), proizlazi da se Zakon o carinskoj politici, kao propis lex specialis za oblast carinskih dažbina, primjenjuje pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u vezi sa povratom neosnovano plaćenih uvoznih dažbina.

14. Apelant je podnio tužbu protiv rješenja Uprave, koju je Sud BiH odbio Presudom broj S1 3 U 018185 15 U od 10. augusta 2016. godine.

15. U obrazloženju presude je konstatirano da je osporeno rješenje pravilno i zakonito. U vezi sa tim, Sud BiH se pozvao na odredbe člana 203. st. 1. i 2. i člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici. Također, ukazao je na odredbe člana 1. st. 1. i 2. i člana 2. stav 1. Zakona o carinskoj politici. Pored toga, ukazao je da je odredbom člana 239. stav 1. Zakona o carinskoj politici propisano da je ovaj zakon, uključujući i njegov prilog, u potpunosti obavezujući i da se direktno primjenjuje na carinskom području BiH, a odredbom stava 2. istog člana propisano je da ovaj zakon ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike. Sud BiH je zaključio da iz navedenih zakonskih odredaba nesumnjivo proizlazi da se radi o posebnom zakonu koji čini osnovu carinskih propisa koji se primjenjuju jedinstveno na carinskom području BiH i koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike. Zbog tog razloga, prema stavu Suda BiH, pravilan je i na zakonu zasnovan zaključak organa Uprave da se u konkretnoj pravnoj stvari odlučivanja o apelantovom zahtjevu za isplatu zatezne kamate u vezi sa povratom neosnovano naplaćenih carinskih dažbina imaju primijeniti odredbe Zakona o carinskoj politici, a ne ZOO. Pri tome, konstatirajući da apelant ni u upravnom postupku, ni u žalbi protiv rješenja prvostepenog organa nije isticao da povrat sredstava nije izvršen, Sud BiH je istakao da takav prigovor ne

može isticati u tužbi u upravnom sporu. Prema stavu Suda BiH, pravilan je zaključak Uprave da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je u konkretnom slučaju odluku o zahtjevu za isplatu kamata donio primjenom odredbe člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i odredbe člana 234. Zakona o carinskoj politici o čemu su u prvostepenom i osporenom rješenju, prema mišljenju Suda BiH, data valjana obrazloženja koja je prihvatio i taj sud.

16. Apelant je podnio zahtjev za preispitivanje presude Suda BiH, koji je Apelaciono vijeće Suda BiH odbilo Presudom broj S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. oktobra 2016. godine.

17. U obrazloženju presude je zaključeno da je apelantov zahtjev neosnovan i da je u osporenoj presudi pravilno ocijenjeno da su osporena rješenja organa Uprave zasnovana na pravilnoj primjeni zakona i da je apelantov zahtjev za isplatu kamate neosnovan. Također, konstatirano je da iz odredaba člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i odredbe člana 234. stav 1. Zakona o carinskoj politici nesumnjivo proizlazi da se radi o lex specialis zakonu iz oblasti carinskih dažbina koji čini osnovu carinskih propisa koji se primjenjuju jedinstveno na carinskom području BiH i koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike. Zbog tog razloga, prema stavu i Apelacionog vijeća Suda BiH, pravilan je i na zakonu zasnovan zaključak organa Uprave da se u konkretnoj pravnoj stvari odlučivanja o apelantovom zahtjevu za isplatu zatezne kamate u vezi sa povratom neosnovano naplaćenih carinskih dažbina imaju primijeniti odredbe Zakona o carinskoj politici i podzakonski akti u vezi sa tim zakonom, a ne odredbe ZOO koje se odnose na isplatu zatezne kamate. Dalje, navedeno je da se iz stanja spisa vidi da apelant ni u upravnom postupku, a ni u žalbi nije isticao činjenicu da tužena nije izvršila povrat sredstava, pa slijedom toga, takav prigovor ne može isticati ni u upravnom sporu. Prema shvatanju Apelacionog vijeća Suda BiH, pravilan je zaključak Suda BiH da pravo na zahtijevanje zakonskih ili zateznih kamata pripada samo u situaciji ako odluka kojom je odobren povrat neplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od donošenja odluke o povratu naplaćenih dažbina. Ocijenivši da se u predmetnom slučaju ne radi o takvoj pravnoj situaciji, Apelaciono vijeće je zaključilo da apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate nema uporišta u pravilnoj primjeni odredbe člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici koji se primjenjivao u vrijeme nastanka carinske obaveze, a niti odredbe člana 234. Zakona o carinskoj politici. Pored toga, ukazano je da je takav stav već ranije izražen u preciziranim odlukama Apelacionog vijeća Suda BiH.


18. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi sa tim, apelant navodi da je uz zahtjev za isplatu zakonske zatezne kamate priložio nalaz i mišljenje vještaka ekonomske struke Ranka Matića, koji je obračunao kamatu na glavnicu za period od 26. jula 2001. godine do 19. maja 2006. godine u ukupnom iznosu od 1.130.488,73 KM, a koju obračunatu kamatu "tužena" nije osporila, iako je nalaz blagovremeno dostavljen. Ukazuje da je u konkretnom slučaju neosnovano, s pozivom na odredbe člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici i člana 234. kasnijeg Zakona o carinskoj politici, zaključeno da je zahtjev za isplatu kamate neosnovan. Naime, apelant smatra da, ukoliko je osnovan zahtjev za povrat glavnog duga, da je osnovan i zahtjev za povrat zakonske zatezne kamate na glavni dug, što je u skladu


sa odredbom člana 277. ZOO. Pored toga, apelant navodi da mu glavni dug u iznosu od 401.293,00 KM i 629.153,15 KM nije vraćen iako su rješenja o povratu posebne takse postala konačna, jer Ministarstvo finansija, koje je dužno da izvrši povrat navedenih sredstava, nije izvršilo povrat tih sredstava.

b) Odgovori na apelaciju

19. Sud BiH navodi da u cijelosti ostaje pri obrazloženju osporene presude, te da su neosnovani apelantovi navodi o povredi člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i da je osporena presuda donesena pravilnom primjenom materijalnog prava.

20. Uprava predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana. U vezi sa tim, u suštini, ponavlja obrazloženje osporenih rješenja, naglašavajući da je pitanje isplate zateznih kamata u slučaju povrata uvoznih ili izvoznih dažbina regulirano Zakonom o carinskoj politici i da se navedeni zakon, kao lex specialis za oblast carinskih dažbina, primjenjuje pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u vezi sa uvozom određene robe, te da je ovakav pravni stav zauzelo i Vijeće za upravne sporove Suda BiH u preciziranoj presudi. Isto tako, navodi da je imala u vidu i stav Suda BiH iznesen u preciziranoj presudi Apelacionog vijeća Suda BiH prema kojem se isplata zateznih kamata u slučaju kada je carinskom obvezniku odobren povrat uvoznih ili izvoznih dažbina, vrši samo u slučaju kada odluka kojom je odobren povrat naplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke, a koje pravno shvatanje je potvrđeno i u drugim preciziranim presudama Suda BiH, odnosno Apelacionog vijeća Suda BiH. Shodno navedenom, Uprava je istakla da je neosnovano apelantovo pozivanje na odredbe člana 277. ZOO u pogledu isplate zatezne kamate budući da se navedeni zakon ne može primijeniti pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u vezi sa uvozom robe u carinsko područje BiH. U odnosu na apelantove navode da Ministarstvo finansija nije izvršilo povrat sredstava uplaćenih na ime posebne takse, Uprava ukazuje da apelant ove činjenice nije isticao u upravnom postupku, ni u žalbi izjavljenoj na rješenje prvostepenog organa, pa se navedeni prigovor nije mogao isticati u tužbi za upravni spor, kao ni u predmetnom apelacionom postupku. Osim toga, ukazala je da je Ministarstvo finansija, koje je određeno da izvrši povrat novčanih sredstava plaćenih po osnovu posebne takse, preduzelo određene radnje radi povrata sredstava.

21. Regionalni centar navodi da je nesporno da je odredbama ranijeg člana 208. Zakona o carinskoj politici propisano da nadoknada, odnosno vraćanje plaćenih dažbina koje nadležni organi obavljaju u vezi sa iznosom uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine ne podrazumijeva da treba da plaćaju kamate s tim da se kamate plaćaju kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije primijenjena, odnosno izvršena u roku od tri mjeseca od donošenja te odluke, te da su te odredbe identične odredbama člana 234. Zakona o carinskoj politici. Također, navodi da je nesporno da je pitanje isplate zateznih kamata u slučaju povrata uvoznih ili izvoznih dažbina regulirano Zakonom o carinskoj politici i da se navedeni zakon, kao lex specialis za oblast carinskih dažbina, primjenjuje pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u vezi sa uvozom određene robe, te da se odredba člana 277. ZOO u pogledu isplate zatezne kamate ne može primijeniti pri rješavanju zahtjeva za isplatu zateznih kamata u vezi sa uvozom robe u carinsko područje BiH. Shodno iznesenom, Regionalni centar smatra da je apelacija u pogledu zahtjeva za isplatu zatezne kamate u potpunosti neutemeljena na zakonu. Također, napominje da Uprava nije ni bila obavezna za isplatu iznosa glavnog duga. Predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana.


22. Zakon o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. 1. Carinski propisi sastoje se od ovog zakona o carinskoj

politici BiH (u daljem tekstu: Zakon) i propisa usvojenih od strane Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Vijećа ministara Bosne i Hercegovine i/ili Upravnog odbora za njihovo provođenje u skladu s propisima Evropske unije.

2. Zakon regulira osnovne elemente sistema za carinsku zaštitu privrede Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: BiH), prava i obaveze svih subjekata u carinskim postupcima, regulira carinsko područje, carinsku liniju, carinski granični pojas, carinski nadzor, postupak carinjenja robe i drugih instituta koji reguliraju sistem carinske zaštite.

Član 2. 1. Carinski propisi primjenjuju se jedinstveno na carinskom

području BiH. […]

Član 234. 1. Povrat iznosa uvoznih ili izvoznih dažbina ili kamate ili

zatezne kamate koja je naplaćena prilikom plaćanja takvih dažbina ne dovodi do isplaćivanja kamate od strane carinskih organa. Međutim, kamata se isplaćuje kada odluka za odobravanje zahtjeva za povrat nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana donošenja te odluke.

2. Iznos kamate iz stava 1. ovog člana obračunava se tako da bude jednak iznosu koji bi se zaračunao u tu svrhu na berzi ili finansijskom tržištu BiH.

Član 239. 1. Ovaj zakon, uključujući i njegov prilog, u potpunosti je

obavezujući i direktno se primjenjuje na carinskom području BiH. 2. Ovaj zakon ima jaču pravnu snagu u odnosu na druge

BiH propise, koji reguliraju oblast carinske politike. […] 23. Zakon o carinskoj politici Bosne i Hercegovine

("Službeni glasnik BiH" br. 21/98 i 10/02) u relevantnom dijelu glasi:

Član 203. (1) Uvozne dažbine se nadoknađuju čim se ustanovi da, u

momentu kada su plaćene, iznos takvih dažbina nije zakonski potraživan ili da je iznos zaveden u evidenciju suprotno odredbama člana 193., stav 2. ovoga zakona.

Odustajanje od naplate uvoznih dažbina realizira se čim se utvrdi da, u momentu kada je zaveden u evidenciju, iznos takvih dažbina nije zakonski potraživan ili da je taj iznos zaveden u evidenciju suprotno odredbama člana 193., stav 2. ovoga zakona.

Nikakva nadoknada ili odustajanje od naplate uvoznih dažbina se ne odobrava kada su činjenice koje su dovele do plaćanja ili zavođenja u evidenciju iznosa koji nije zakonski potraživan rezultat namjernog postupka predmetnog lica.

2. Uvozne dažbine se nadoknađuju, odnosno od njihove naplate se odustaje nakon podnošenja zahtjeva odgovarajućoj carinarnici u vremenskom roku od tri godine od dana kada je dužnik bio obaviješten o iznosu ovih dažbina.

Ovaj vremenski rok se produžava ukoliko predmetno lice pruži dokaze da je bilo spriječeno da podnese zahtjev u navedenom vremenskom roku zbog nepredviđenih okolnosti ili više sile.

U slučajevima kada tokom ovoga vremenskog roka Entiteti sami otkriju da postoji jedna ili više situacija opisanih u prvoj i drugoj tački stava 1. ovoga člana, oni na svoju inicijativu vrše nadoknadu i odustaju od naplate carine.


Član 208. Nadoknada koju nadležni organi obavljaju vezano za iznos

uvoznih dažbina, redovnih kamatnih stopa ili zateznih kamata na dažbine, ne podrazumijeva da trebaju plaćati kamate. Međutim, kamate se plaćaju:

- u slučajevima kada odluka za odobravanje zahtjeva za nadoknadu nije primijenjena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja te odluke,

- u slučajevima kada je tako nešto predviđeno propisima. Iznos takve kamate obračunava se tako da bude podjednak

iznosu koji bi se zaračunao u ovu svrhu na berzi BiH ili finansijskom tržištu.

24. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94) relevantne odredbe glase:

Član 277. (1) Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze

duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.

[…]

VI. Dopustivost


26. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

27. Ustavni sud, prije svega, napominje da apelant osporava odluke Suda BiH i organa Uprave kojima je usvojen kao osnovan njegov zahtjev za povrat posebne takse za uvezenu robu, jer je utvrđeno da se u konkretnom slučaju radi o blagovremenom zahtjevu za povrat novčanih sredstava koja su carinski organi naplatili od apelanta prilikom uvoza robe na osnovu neustavne uredbe, a odbijen je kao neosnovan u smislu odredaba Zakona o carinskoj politici apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate (na glavni dug, odnosno posebnu taksu). U kontekstu apelacionih navoda o povredi prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud, prije svega, treba odgovoriti na pitanje da li se postupak koji je okončan osporenim odukama odnosio na utvrđivanje apelantovih "građanskih prava".

28. U vezi s tim, Ustavni sud, prije svega, naglašava da je u dosadašnjoj praksi, u pravilu, u predmetima koji su se ticali određivanja poreznih i carinskih obaveza, odbacivao apelacije u odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije kao ratione materiae inkompatibilne sa Ustavom Bosne i Hercegovine. U tim predmetima Ustavni sud je slijedio ustaljenu praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) prema kojoj određene novčane obaveze prema državi spadaju isključivo u oblast javnog prava i stoga ne potpadaju pod pojam "građanska prava i obaveze" iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Evropska komisija za ljudska prava, X protiv Francuske, apelacija broj 9908/82 od 4. maja 1983. godine, i Evropski sud, Schouten i Meldrum protiv Holandije, presuda od 9. decembra 1994. godine, Serija A, broj 304, te Plazonić protiv Hrvatske, presuda od 6. marta 2008. godine, tač. 65. i 66). Ustavni sud u svojoj praksi izraženoj u više odluka (vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke

br. AP 516/13 od 15. septembra 2016. godine, AP 283/14 od 3. marta 2016. godine, AP 4029/11 od 18. decembra 2014. godine, AP 1645/11 od 8. maja 2014. godine, AP 2368/08 od 21. jula 2011. godine, AP 382/04 od 23. marta 2005. godine) zaključio je da u takve obaveze, nesumnjivo, spadaju i obaveze koje proizlaze iz poreznog, carinskog i javnog zakonodavstva, odnosno obaveze plaćanja carinskih i drugih dažbina na uvezenu robu, kako je to predviđeno relevantnim zakonom, pa konstatirao da, u skladu sa iznesenim stavovima, postupak u kojem je apelant obavezan da uplati porez, carinske i druge uvozne dažbine, odnosno postupak u kojem je odbijen apelantov zahtjev za povrat uplaćenog poreza ili povrat uplaćene carine ne potpada pod okvir zaštite prava na pravičan postupak, u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

29. Međutim, Ustavni sud primjećuje da je konkretni predmet u bitnom različit od navedenih predmeta. Naime, Ustavni sud ukazuje da u konkretnom predmetu, za razliku od već navedenih predmeta, osporenim odlukama apelantu nije određena nikakva obaveza iz poreznog, odnosno carinskog zakonodavstva, niti je odbijen njegov zahtjev za povrat uplaćene obaveze iz poreznog, odnosno carinskog zakonodavstva. Naprotiv, u konkretnom predmetu je usvojen apelantov zahtjev za povrat posebne takse za uvezenu robu, a odbijen je apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate (na glavni dug). U vezi sa tim, Ustavni sud podsjeća na praksu Evropskog suda u predmetu National and Provincial Building Society protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda od 27. septembra 1997. godine) u kojem je Evropski sud, u situaciji kad su podnosioci predstavke tražili restituciju novca koji je plaćen na osnovu nevažećih poreznih propisa, ustanovio da se član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjuje na konkretan slučaj, zaključivši da postupak povrata novca koji je plaćen na ime poreza predstavlja radnju koja je odlučujuća za privatna prava podnosilaca predstavke i da je postupak zaštite zakonitosti bio usko povezan sa ovim privatnim pravima. Dovodeći u vezu praksu iz navedenog predmeta Evropskog suda sa konkretnim predmetom, Ustavni sud, prije svega, naglašava da iz osporenih odluka proizlazi da je u konkretnom postupku nesporno utvrđeno da se radi o osnovanom i blagovremenom apelantovom zahtjevu za povrat novčanih sredstava koja su na osnovu neustavnog propisa carinski organi naplatili od apelanta na ime posebne takse za uvezenu robu prilikom uvoza robe i određeno je da se ta sredstva u određenom iznosu vrate. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je apelant, pored zahtjeva za povrat određenog novčanog iznosa na ime uplaćene posebne takse za uvezenu robu, a za koju je, kako je već navedeno, utvrđeno da je naplaćena na osnovu neustavnog propisa, podnio i zahtjev za isplatu zatezne kamate na glavni dug, odnosno na iznos naplaćene posebne takse, a koji je odbijen kao neosnovan, Ustavni sud smatra da je u okolnostima apelantovog slučaja, u smislu navedenog stava Evropskog suda, konkretan postupak bio odlučujući za njegova privatna prava. Shodno tome, Ustavni sud smatra da se u okolnostima specifičnog predmeta na konkretan slučaj, ipak, primjenjuju garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 3 U 018185 16 Uvp od 24. oktobra 2016. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 27. oktobra 2016. godine, a apelacija je podnesena 26. decembra 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

31. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,


Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

32. Apelant smatra da su osporenim odlukama povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.





stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza

ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

34. Ustavni sud zapaža da apelant, u suštini, smatra da mu je osporenim odukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stana i proizvoljne primjene materijalnog prava prilikom utvrđivanja neosnovanosti njegovog zahtjeva za isplatu zateznih kamata.

35. S tim u vezi, Ustavni sud, prije svega, naglašava da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima.

36. U vezi sa navedenim, Ustavni sud zapaža da su organi Uprave i Sud BiH dali dovoljno jasne i precizne razloge za svoju odluku kojom su odbili kao neosnovan apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate. Naime, Ustavni sud zapaža da su organi Uprave i Sud BiH dovoljno jasno obrazložili da iz odredbe člana 208. ranijeg Zakona o carinskoj politici, kojoj odgovara odredba člana 234. Zakona o carinskoj politici, proizlazi da se pravo na isplatu zakonskih ili zateznih kamata stječe samo u slučaju kada odluka kojom je odobren povrat naplaćenih uvoznih ili izvoznih dažbina nije izvršena u roku od tri mjeseca od dana usvajanja, odnosno donošenja te odluke, koja je činjenica odlučna i predstavlja uvjet predviđen zakonom za eventualno potraživanje kamate, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, odgovarajući na navode, kakve slične apelant ponavlja u apelaciji, da mu povrat uplaćenih sredstava nije izvršen, jasno obrazložio da apelant ni u upravnom postupku, ni u žalbi protiv rješenja prvostepenog organa nije isticao da povrat sredstava nije izvršen, pa takav prigovor ne može isticati u tužbi u upravnom sporu. Pri tome Ustavni sud zapaža da iz apelacionih navoda ne proizlazi da apelant smatra da je ovo obrazloženje Suda BiH proizvoljno, odnosno da tvrdi da je takav prigovor zaista iznosio u postupku pred organima Uprave, kako bi se oni o njemu mogli posebno očitovati.

37. Pored navedenog, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, odgovarajući na apelantove navode, koje apelant ponavlja i u

apelaciji, da je njegov zahtjev za isplatu zateznih kamata osnovan primjenom odredaba člana 277. ZOO, jasno obrazložio da je Zakon o carinskoj politici lex specialis iz oblasti carinskih dažbina koji čini osnovu carinskih propisa koji se primjenjuju jedinstveno na carinskom području BiH i koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve druge bh. propise koji reguliraju oblast carinske politike, pa se u konkretnoj pravnoj stvari odlučivanja o apelantovom zahtjevu za isplatu zatezne kamate u vezi sa povratom carinskih dažbina naplaćenih neosnovano imaju primijeniti odredbe Zakona o carinskoj politici i podzakonski akti u vezi sa tim zakonom, a ne odredbe ZOO koje se odnose na isplatu zatezne kamate. Dovodeći u vezu obrazloženje osporenih odluka sa sadržajem odredaba ranijeg Zakona o carinskoj politici i Zakona o carinskoj politici na koje su se organi Uprave i Sud BiH pozvali u osporenim odlukama i sadržajem odredaba člana 277. ZOO na koje se poziva apelant, Ustavni sud u osporenim odlukama, nasuprot apelantovom mišljenju, ne nalazi elemente proizvoljnosti koji bi, u smislu navedenih stavova Evropskog i Ustavnog suda, mogli biti osnov da Ustavni sud svojim tumačenjem zamijeni dato tumačenje Suda BiH.

38. Zbog svega navedenog, Ustavni sud smatra da su navodi apelacije o kršenju prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani.

Pravo na imovinu

39. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama redovnih sudova povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da apelant nije posebno obrazložio u čemu se, prema njegovom mišljenju, sastoji kršenje tog prava, odnosno da su navodi o kršenju tog prava, u suštini, isti kao i navodi o povredi prava na pravično suđenje, koje je Ustavni sud već razmotrio u prethodnim tačkama ove odluke, Ustavni sud smatra neosnovanim i navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je u postupku u kojem je usvojen kao osnovan apelantov zahtjev za povrat naplaćene posebne takse za uvezenu robu i određeno da mu se isplati određeni novčani iznos po tom osnovu osporenim odlukama odbijen kao neosnovan apelantov zahtjev za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga (odnosno na iznos naplaćene posebne takse), te kada ništa ne ukazuje na proizvoljnost u utvrđivanju činjeničnog stanja i primjeni materijalnog prava, pri čemu su organi Uprave i redovni sudovi u obrazloženju odluka za svoje stavove dali dovoljno jasne i logične razloge.

41. Ustavni sud zaključuje da nema povrede ni prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelant navode o kršenju ovog prava vezuje za pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.







predmetu broj AP 3637/18, rješavajući apelaciju Enise Đalić i Sanela Đalića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Enise Đalić i Sanela Đalića. Utvrđuje se povreda prava na osobnu slobodu i sigurnost iz

članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog zadržavanja apelanata u pritvoru do 11. svibnja 2018. godine a nakon Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 K 027189 18 Kž 5 od 8. svibnja 2018. godine u kojem je navedeno da "Enisa Đalić i Sanel Đalić se imaju pustiti na slobodu odmah".

Odbija se kao neutemeljena apelacija Enise Đalić i Sanela Đalića podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 K 027189 18 Kž 8 od 8. lipnja 2018. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 09 0 K 027189 18 Kv 34 od 28. svibnja 2018. godine.



1. Enisa Đalić i Sanel Đalić (u daljnjem tekstu: apelantica i apelant ili apelanti), koje zastupaju Mirna Delalić i Senad Kreho, odvjetnici iz Sarajeva, podnijeli su 5. srpnja 2018. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 K 027189 18 Kž 8 od 8. lipnja 2018. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 K 027189 18 Kv 34 od 28. svibnja 2018. godine. Apelanti su, također, osporili zadržavanje u pritvoru nakon odluke Vrhovnog suda broj 09 0 K 027189 18 Kž 5 od 8. svibnja 2018. godine kojom je naloženo puštanje apelanata na slobodu odmah, a oni su pušteni iz pritvora tek 11. svibnja 2018. godine. Apelanti su tražili da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom će naložiti puštanje apelanata iz pritvora do konačne odluke Ustavnog suda.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Sarajevo (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je da dostave odgovore na apelaciju sa posebnim upitom o zadržavanju apelanata u pritvoru u razdoblju od 8. svibnja do 11. svibnja 2018. godine.

3. Pozvani su dostavili odgovore na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Uvodne napomene:

Određivanje pritvora do 24. veljače 2018. godine

5. Apelantima je rješenjem Kantonalnog suda od 26. siječnja 2018. godine određen pritvor u trajanju od jednog mjeseca iz osnova članka 146. stavak 1. toč. b) i c), a apelantici i iz osnova članka 146. stavak 1. točka a) Zakona o kaznenom postupku (u daljnjem tekstu: ZKP), zbog utemeljene sumnje da su počinili kazneno djelo organizirani kriminal iz članka 342. stavak 3. i stavak 2. u svezi sa stavkom 1. Kaznenog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZ) u svezi sa kaznenim djelima zlouporaba službenog položaja ili ovlaštenja (članak 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZ), pranje novca (članak 272. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZ), krivotvorenje isprave (članak 373. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZ) i nedozvoljeno korištenje osobnih podataka (članak 193. KZ). Prema navedenom rješenju, pritvor je mogao trajati do 24. veljače ili do druge odluke suda.

Produljenje pritvora do 24. travnja 2018. godine

6. Rješenjem Kantonalnog suda od 22. veljače 2018. godine apelantima je produljen pritvor za dva mjeseca, koji se ima računati od 24. veljače 2018. godine i koji može trajati do 24. travnja 2018. godine ili do duge odluke suda. Po prizivu apelanata Vrhovni sud je 14. ožujka 2018. godine prvostupanjsko rješenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak prvostupanjskom sudu.

7. Kantonalni sud je u ponovnom postupku donio novo rješenje od 10. travnja 2018. kojim je pritvor apelantima produljen za dva mjeseca, tako da on može trajati do 24. travnja 2018. godine ili do druge odluke suda. Dakle, Kantonalni sud je u ponovnom postupku odredio pritvor u istom trajanju kako je navedeno u prethodnoj točki ove odluke. Vrhovni sud je donio rješenje 25. travnja 2018. godine kojim je priziv apelanata djelomično uvažio, te je prvostupanjsko rješenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak (rješenja navedena u prethodnim točkama nisu dostavljena uz apelaciju, ali je sadržaj rješenja, odnosno odlučenja Ustavni sud utvrdio na temelju dostavljene dokumentacije).

Produljenje pritvora do 24. srpnja 2018. godine - osporena duljina zadržavanja apelanata u pritvoru do 11. svibnja 2018. godine, a nakon donošenja rješenja Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine

8. Prije nego što je Vrhovni sud donio rješenje od 25. travnja 2018. godine (vidi prethodnu točku ove odluke) Tužiteljstvo je 19. travnja 2018. godine podnijelo prijedlog za produljenje pritvora. Rješavajući o prijedlogu Tužiteljstva, Kantonalni sud je donio rješenje od 23. travnja 2018. godine kojim je apelantima produljio pritvor za još tri mjeseca, koji se, prema ovom rješenju, ima računati od 24. travnja 2018. godine i koji može trajati do 24. srpnja 2018. godine ili do druge odluke suda (navedeno rješenje nije dostavljeno uz apelaciju).

9. Vrhovni sud je donio Rješenje broj 09 K 027189 18 Kž 5 od 8. svibnja 2018. godine kojim je uvažio apelantičin priziv a po službenoj dužnosti i u odnosu na apelanta, te ukinuo rješenje Kantonalnog suda od 23. travnja 2018. godine i odlučio da se apelanti imaju pustiti na slobodu odmah.

10. U obrazloženju rješenja od 8. svibnja 2018. godine Vrhovni sud je ukazao na tijek postupka, te na činjenicu da je rješenjem od 22. veljače 2018. godine određeno da pritvor apelantima može trajati do 24. travnja 2018. godine. Vrhovni sud je naveo da u momentu kada odlučuje o prizivu (protiv rješenja o produljenju pritvora za naredna tri mjeseca), još nije odlučeno o produljenju pritvora apelantima za razdoblje do 24. travnja 2018. godine, jer je rješenje ukinuto 25. travnja 2018. godine (vidi točku 7. ove odluke) i nije doneseno rješenje kojim je pravomoćno odlučeno o trajanju pritvora za razdoblje do 24. travnja 2018. godine. Stoga je Vrhovni sud zaključio da nije bilo zakonske


osnove za donošenje pobijanog rješenja od 23. travnja 2018. godine, jer nije pravomoćno odlučeno o razdoblju koje mu je prethodilo, pa, prema tome, nema ni osnova za dalje zadržavanje apelanata u pritvoru zbog čega je potrebno apelante pustiti na slobodu odmah.

11. Apelanti su pušteni iz pritvora 11. svibnja 2018. godine.

Osporena rješenja o određivanju pritvora u trajanju od dva mjeseca i 13 dana

12. Na temelju članka 45. st. 1. i 2. i članka 149. stavak 3. ZKP, Tužiteljstvo je 12. svibnja 2018. godine podnijelo prijedlog za određivanje pritvora apelantima zbog utemeljene sumnje da su počinili navedena kaznena djela sa prijedlogom da im se pritvor odredi u trajanju od tri mjeseca, zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. toč. b) i c) ZKP, a u odnosu na apelanticu i zbog posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP. Kantonalni sud je donio rješenje od 15. svibnja 2018. godine kojim je odbijen prijedlog Tužiteljstva da se apelantima (protiv kojih se vodi istraga za precizirana kaznena djela) odredi pritvor u trajanju od tri mjeseca zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. toč. b) i c) ZKP, a u odnosu na apelanticu i zbog osnove propisane člankom 146. stavak 1. točka a) ZKP. Odlučujući o prizivu Tužiteljstva, Vrhovni sud je donio rješenje od 23. svibnja 2018. godine kojim je priziv Tužiteljstva djelomično uvažio i ukinuo rješenje od 15. svibnja 2018. godine, te predmet vratio prvostupanjskom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rješenja je navedeno da je neutemeljen prigovor Tužiteljstva da su izreka i obrazloženje proturječni, a o pravilnosti danih razloga je raspravio, te je ustanovio da je priziv Tužiteljstva utemeljen (pravilnosti danih razloga u svezi sa primjenom članka 149. stavak 3. ZKP).

13. Kantonalni sud je donio Rješenje broj 09 0 K 027189 18 Kv 34 od 28. svibnja 2018. godine kojim je apelantima odredio pritvor koji, prema ovom rješenju, može trajati dva mjeseca i 13 dana ili do druge odluke suda, a ima se računati od dana i sata lišavanja slobode, zbog posebne pritvorske osnove propisane člankom 146. stavak 1. točka c) ZKP, a u odnosu na apelanticu i zbog posebnog pritvorskog razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka a) ZKP.

14. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo tijek postupka, ranije zaključke iz rješenja od 15. svibnja 2018. godine, te je, pozivajući se na upute koje je Vrhovni sud dao u rješenju od 23. svibnja 2018. godine, utvrdio svoju funkcionalnu nadležnost. Dalje, Kantonalni sud je naveo što se apelantima stavlja na teret naredbama o provedbi istrage. Nakon analize i ocjene svakog dokaza posebice, kao i svih dokaza zajedno, Kantonalni sud je zaključio da iz postojećih dokaza postoji dovoljno činjenica i okolnosti koje ukazuju na to da postoji utemeljena sumnja da su apelanti poduzeli radnje u kojima se stječu obilježja kaznenih djela, kako im se to stavlja na teret, o čemu sud daje opširno obrazloženje. Na strani 150. rješenja Kantonalni sud navodi da nije bilo mjesta za prijedlog obrane da se prijedlog Tužiteljstva odbaci kao neutemeljen. Također, Kantonalni sud navodi da je slijedom uputa Vrhovnog suda da se u konkretnoj postupovnoj situaciji radi o prijedlogu za određivanje pritvora osumnjičenima koji se nalaze na slobodi, prvostupanjski sud bio obvezan donijeti odluku o utemeljenosti ili neutemeljenosti tog prijedloga, ocjenjujući postojanje ili nepostojanje općih i posebnih uvjeta za određivanje pritvora, pa je Kantonalni sud u ponovnom odlučivanju i donio odluku o utemeljenosti ili neutemeljenosti prijedloga, ocjenjujući postojanje ili nepostojanje općih i posebnih uvjeta za određivanje pritvora.

15. Kada je riječ o posebnom pritvorskom razlogu propisanom člankom 146. stavak 1. točka a) ZKP, Kantonalni sud je ustanovio da su ispunjeni uvjeti za određivanje mjere pritvora apelantici propisani ovim člankom. Prilikom razmatranja činjenica

i okolnosti relevantnih za procjenu postojanja opasnosti od bjekstva sud je imao u vidu stajalište Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), odnosno da je prilikom odlučivanja sud dužan uzeti u obzir, između ostaloga, visinu zaprijećene kazne, dokaze o prethodnim slučajevima bjekstva u svezi sa drugim kaznenim djelima, te konkretne dokaze o planovima o bjekstvu, kao i karakter osumnjičenog/optuženog, njegov moral, mjesto stanovanja, radni status, financijsku situaciju, obiteljske veze, kao i kontakte u inozemstvu ili nepostojanje veze sa državom u kojoj se kazneno goni. Kantonalni sud je naveo da je apelantica državljanka Republike Crne Gore, gdje ima prijavljeno mjesto prebivališta, kao i da nema državljanstvo BiH. Osim toga, sud je ocijenio da apelantica ne stanuje na adresi Ulica Envera Šehovića, koju je navela prilikom davanja podataka, a što je utvrđeno uvidom u dostavnicu ovlaštenog sudskog dostavljača - kada joj je pokušana dostava za ročište od 15. svibnja 2018. godine. Sukladno izvješću ovlaštenog sudskog dostavljača, apelantica je nepoznata stanarima, a nema je ni na spisku stanara. Apelantici je pokušana dostava na adresu za koju je apelant naveo da je njegova adresa boravka, Humska ulica broj 156, ali se pismeno vratilo sa napomenom sudskog dostavljača da, prema izjavi bivšeg supruga, apelantica ne stanuje u Humskoj ulici broj 156, a da se iz Ulice Envera Šehovića odselila u veljači. Apelantica je pristupila na ročište, te je na upit predsjednika vijeća da se izjasni na ove okolnosti, apelantičina braniteljica izjavila da je apelantica saznala, kada je izašla iz pritvora, da joj je raskinut ugovor o zakupu stana, te da je na istoj adresi, samo kod susjede tri kata iznad nje. Kantonalni sud je naveo da je ocijenio činjenicu da se apelantica uredno odazvala i pristupila na ročište radi izjašnjenja o prijedlogu Tužiteljstva, mada joj poziv nije uredno uručen na danu adresu. Međutim, ne može se zanemariti činjenica da iz analize prethodno navedenog proizlazi da adresa koju je dala nije adresa na kojoj ona stvarno i boravi, na kojoj se ne može pronaći, imenovana je nepoznata stanarima, potom, da je apelantica podstanar. Kada se navedeno dovede u svezu s tim da je apelantica suočena sa vrlo teškim i ozbiljnim optužbama za najteže oblike kaznenih djela, kao i sa zaprijećenom kaznom zatvora, te u svezu sa činjenicom da je kazneno djelo zbog kojeg se vodi predmetna istraga povezano s pribavljanjem imovinske koristi u višemilijunskom iznosu, a da iz dokaza na kojima se temelji osnovana sumnja proizlazi da je apelantica kontinuirano podizala gotovinski novac sa računa koji su uplatile brojne pravne osobe sa kojima su, kako se utemeljeno sumnja, fiktivno poslovali, te da je, što proizlazi iz rezultata posebnih istražnih radnji i iskaza osumnjičenih, od navedenog iznosa zadržavala 8-10% na ime provizije, te da prilikom pretresa stana i poslovnih prostorija nije pronađen bilo kakav novac, prema ocjeni suda, postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od apelantičinog bjekstva u Republiku Crnu Goru na koji način bi bila nedostupna tijelima gonjenja u BiH, posebice kada se ima u vidu da apelantica nema pokretne ili nepokretne imovine u BiH, da nema obitelj u BiH, te da joj je, kako je izjavila, otkazan ugovor o zakupu stana, pa se trenutačno nalazi kod susjede.

16. Dakle, apelantica u Bosni i Hercegovini nema čvrstih veza: imovinske, obiteljske ili druge naravi. Navedene činjenice u svojoj ukupnosti ukazuju na okolnosti da bi se apelantica mogla udaljiti iz BiH, te na taj način postati nedostupna i onemogućiti dalje uspješno vođenje i okončanje ovog kaznenog postupka. Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i stajalište Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prema kojem sama činjenica da je osoba strani državljanin nije dovoljna za određivanje mjere pritvora. Međutim, pri donošenju odluke, pored činjenice da je apelantica strana državljanka, sud je imao u vidu sve pobrojane okolnosti a osobito narav i način izvršenja kaznenog djela koje se apelantici stavlja na teret, propisanu kaznu, s čim je apelantica suočena, zbog čega je zaključio da je opravdano apelantici odrediti


najstrožu mjeru da se osigura njezina nazočnost. Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i da je između BiH i Republike Crne Gore zaključen ugovor o izručenju, ali da navedeno ne predstavlja okolnost koja bi bila značajna za zaključak suda, kada se imaju u vidu konkretne okolnosti koje se odnose na apelantičinu vezu sa susjednom Crnom Gorom - osim pravne veze, rodbinu koju tamo ima, koja joj nedvojbeno može pružiti pomoć i osigurati nesmetan boravak u toj zemlji ako se na takav korak odluči. S tim u svezi, sud se pozvao na praksu Europskog suda u kojoj je Europski sud zaključio da je lišavanje slobode pojedinca opravdano ako postoji veza osumnjičenog sa drugom državom, čijim bi prelaskom na drugi teritorij njegova ekstradicija bila nemoguća, pogotovo ako ima određene vidove kontakata sa tom državom, što je u konkretnom slučaju navedeno. Apelantičina nazočnost radi daljeg vođenja i uspješnog okončanja predmetne istrage, prema ocjeni Kantonalnog suda, može se osigurati samo njezinim zadržavanjem u pritvoru.

17. Kada je riječ o posebnom pritvorskom razlogu koji je propisan člankom 146. stavak 1. točka c) ZKP, Kantonalni sud je ustanovio da su ispunjeni uvjeti za određivanje mjere pritvora apelantima propisani odredbom članka 146. stavak 1. točka c) ZKP. Naime, slijedeći zakonsku definiciju Kantonalni sud je, prije svega, ustanovio da je ispunjen formalni uvjet za određivanje mjere pritvora prema već navedenoj osnovi, budući da se apelantima naredbom o provedbi istrage stavljaju na teret kaznena djela sa propisanom kaznom u duljem trajanju od tri godine. Kantonalni sud je razmotrio i postojanje naročitih okolnosti iz navedene zakonske odredbe, navodeći da zakon izričito ne navodi koje su to naročite okolnosti, tako da je te okolnosti neophodno u svakom pojedinom slučaju utvrditi na način da je svaki slučaj potrebno posebice procijeniti, te činjenično ocijeniti danu situaciju. Pri ocjeni naročitih okolnosti svakako je potrebno imati u vidu ličnost osumnjičenih, kao i vrstu kaznenog djela koje im se stavlja na teret. Zakonska odredba za određivanje, odnosno produljenje pritvora na temelju članka 146. stavak 1. točka c) ZKP ne zahtijeva da se utvrdi da su osumnjičeni skloni vršenju kaznenih djela, nego da postoje osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da će, između ostalog, ponoviti kazneno djelo.

18. U svezi sa navedenim, Kantonalni sud je ustanovio da su apelanti predmetna kaznena djela, odnosno radnje izvršenja činili u kontinuitetu, u duljem vremenskom razdoblju, od 2010. godine i dalje, na području Kantona Sarajevo i šire u razdoblju od osam godina. Sud je istaknuo brojnost kaznenopravnih radnji-više kaznenopravnih radnji u kojima se stječu obilježja kaznenih djela, kako im se stavlja na teret, narav i način izvršenja kaznenih djela, odnosno da su one poduzimane u okviru organizirane skupine koja je djelovala prema načelu jasno podijeljenih uloga njezinih članova u kojoj su apelanti djelovali kao organizatori, a ostali navedeni osumnjičeni kao posrednici, te odgovorne osobe, ravnatelji i uposlenici tvrtki, kao članovi skupine, te da je iskazan visok stupanj upornosti pri izvršenju inkrimiranih radnji, koje su rezultirale enormno visokim iznosima protupravno stečene imovinske koristi. Prema mišljenju ovog suda, očito je da se radi o dobro organiziranoj skupini ljudi sa podijeljenim ulogama, odnosno uhodanoj, razvijenoj i dobro organiziranoj shemi nezakonitog poslovanja. Također, da je riječ o dobro uhodanoj, razvijenoj i organiziranoj shemi nezakonitog poslovanja dulje vremensko razdoblje, osam godina, prema mišljenju Kantonalnog suda, proizlazi iz iskaza svih do sada ispitanih osumnjičenih (ostalih osumnjičenih u ovom postupku), čije iskaze je sud naveo na stranama 152. i 154. rješenja. Nakon toga Kantonalni sud je istaknuo da sve navedeno pokazuje iskazanu istrajnost, upornost i odlučnost apelanata. Pored toga, Kantonalni sud je ukazao na činjenicu da su apelanti, kao organizatori skupine, nakon što je Porezna uprava FBiH izvršila inspekcijski nadzor pravne

osobe,,Leading" d.o.o. Sarajevo, koja je poslovala na opisani nezakonit način (u kojoj je apelant bio odgovorna osoba, a apelantica uposlena), obustavili poslovanje pravnog lica,,Leading" d.o.o. Sarajevo. Potom je u kraćem vremenskom razdoblju apelantica osnovala novu Agenciju za posredovanje u upošljavanju,,Eslider" d.o.o. Sarajevo, koja je na isti način, kako se utemeljeno sumnja, nastavila poslovati nezakonito, sačinjavajući lažnu dokumentaciju, prikazujući fiktivne pravne odnose koji su poslužili osumnjičenim pravnim osobama kao osnova za izvlačenje gotovog novca sa računa, što ukazuje na njihovu posebno iskazanu upornost u vršenju kriminalnih radnji. Zaključak suda o iskazanoj upornosti, odlučnosti i istrajnosti apelanata u poduzimanju inkriminiranih radnji potkrijepljen je činjenicom da je pečat pravne osobe,,Leading" d.o.o., nakon što je ona prestala raditi, i naknadno korišten u pravnom prometu, a što, između ostalog, potvrđuje određena dokumentacija na koju sud ukazuje. Navedene činjenice, kada se dovedu u svezu sa drugim okolnostima kako su izložene (brojnost kaznenopravnih radnji poduzetih u duljem vremenskom razdoblju, osam godina, iznos novca koji je, kako se utemeljeno sumnja,,,izvučen" iz navedenih tvrtki, brojne transakcije i ostalo), upravo su pokazatelj sudu da su spremni ponoviti kazneno djelo.

19. Kantonalni sud je zaključio da sve navedeno, u svojoj ukupnosti, predstavlja osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da će apelanti, u slučaju puštanja na slobodu, ponoviti kazneno djelo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, čime su se ispunili zakonski uvjeti za produljenje pritvora apelantima iz osnova odredbe članka 146. stavak 1. točka c) ZKP. Slijedeći izloženo, Kantonalni sud je zaključio da su neutemeljeni prigovori obrane da nisu ispunjeni uvjeti u odnosu na ovaj pritvorski razlog, tj. da ne postoje osobite okolnosti propisane navedenom odredbom.

20. Kantonalni sud je ukazao zašto nije prihvatio prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora osumnjičenim iz posebne osnove propisane odredbom članka 146. stavak 1. točka b) ZKP.

21. Dalje, Kantonalni sud je, pozivajući se na članak 149. stavak 3. ZKP, ukazao da je donio rješenje kojim je apelantima određen pritvor na dva mjeseca i trinaest dana, kako bi se omogućilo Tužiteljstvu da u tom roku okonča istragu u ovom kaznenom predmetu. Pri tome Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu da su u konkretnom slučaju, osim općih i posebnih uvjeta za određivanje pritvora, ispunjeni i dodatni uvjeti iz članka 149. stavak 3. ZKP. Naime, u konkretnom slučaju postupak se vodi za kaznena djela organizirani kriminal iz članka 342. st. 3. i 2. KZ u svezi sa kaznenim djelom zlouporaba položaja ili ovlaštenja iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZ, kaznenim djelom pranje novca iz članka 272. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZ, kaznenim djelom krivotvorenje isprave iz članka 373. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZ i nedozvoljenim korištenjem osobih podataka iz članka 193. KZ za koja se može izreći kazna zatvora više od 10 godina. Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu težinu kaznenog djela zbog kojeg se postupak vodi kako apstraktnu - izraženu putem kazne zaprijećene zakonom za počinitelja tog kaznenog djela, tako i konkretnu težinu kaznenog djela za koje postoji utemeljena sumnja da su ga počinili osumnjičeni. Konkretna težina ovog djela se ogleda u radnjama za koje se terete osumnjičeni, kako je opisano u rješenju. Pored navedenog, osobito važne razloge, u smislu članka 149. stavak 3. ZKP, za određivanje pritvora apelantima Kantonalni sud je vidio i u složenosti istrage u ovom kaznenom predmetu, odnosno u činjenici da se radi o velikom broju osoba kojim se stavlja na teret izvršenje više kaznenih djela za koja se osumnjičeni utemeljeno sumnjiče da su ih počinili, te ukazuje na radnje koje je provelo Tužiteljstvo, kao i one koje tek treba uraditi. Dalje, Kantonalni sud je naveo da je pritvor određen u trajanju od dva mjeseca i trinaest dana ocjenjujući činjenicu da su apelanti proveli u pritvoru 18


dana sukladno rješenju o produljenju pritvora za tri mjeseca od 23. travnja 2018. godine, na temelju odredbe članka 149. stavak 3. ZKP, a koje je ukinuto odlukom Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine (spis predmeta ovom sudu dostavljen je 11. svibnja 2018. godine) i apelanti su pušteni na slobodu. Kantonalni sud je, kako je naveo, imao u vidu pravo na puštanje na slobodu sukladno Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, te dužnost suda da razmotri mogućnost da se odrede druge mjere, imajući u vidu odredbe iz članka 137. stavak 2. i čl. 140. i 140a ZKP. Međutim, svestranom analizom svih okolnosti, kao i uslijed zakonske osnove na temelju koje je apelantima određen pritvor (i zbog zakonskog razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka c) ZKP), sud je zaključio da postoje objektivni razlozi koji opravdavaju određivanje najstrože mjere - pritvora apelantima obzirom na to da mjere zabrane iz članka 140. ZKP u konkretnom slučaju nisu primjenjive niti svrsishodne.

22. Vrhovni sud je donio Rješenje broj 09 0 K 027189 18 Kž 8 od 8. lipnja 2018. godine kojim je prizive Tužiteljstva i apelanata odbio kao neutemeljene.

23. Vrhovni sud je naveo da se prizivima apelanata ukazuje da je pobijano rješenje doneseno pogrešnom primjenom odredbe članka 149. stavak 3. ZKPFBiH, jer, prema stajalištu iznesenom u prizivu, ta odredba govori o produljenju pritvora, i to u trajanju od tri mjeseca, a ne o određivanju pritvora, što se propisuje stavkom 1. članka 149. ZKP. Apelant je ukazao da je prvostupanjski sud 14. svibnja 2018. godine donio Rješenje broj 09 0 K 027189 18 Kv 29 kojim je pritvor apelantima produljen za dva mjeseca, tj. od 24. veljače do 24. travnja 2018. godine, na koje rješenje je 18. svibnja 2018. godine uložen priziv, koji još uvijek nije riješen. Apelantica je navela da je rješenjem Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine ukinuto rješenje prvostupanjskog suda o produljenju pritvora apelantima za tri mjeseca, na temelju prijedloga Tužiteljstva od 19. travnja 2018. godine, i istim rješenjem su apelanti pušteni na slobodu, pa smatra da je time pravomoćno odlučeno o spomenutom rješenju za produženje pritvora. S tim u vezi, ukazano je da je novi prijedlog Tužiteljstva o određivanju pritvora osumnjičenima od 12. svibnja 2018. godine utemeljen na istim okolnostima kao i ranije spomenuti prijedlog za produljenje pritvora od 19. travnja 2018. godine o kojem je Vrhovni sud pravomoćno odlučio, pa prema stajalištu iznesenom u prizivu, nije bilo zakonske osnove za određivanje pritvora ni zbog toga što ne postoje nikakve nove okolnosti koje su se pojavile nakon ukidanja pritvora apelantima.

24. Vrhovni sud je ocijenio da ovi prizivni prigovori nisu utemeljeni. Vrhovni sud je ukazao da navodi apelanata koji se odnose na ranija rješenja o produljenju pritvora ne mogu dovesti u pitanje pravilnost pobijanog rješenja, jer se u konkretnom slučaju radi o određivanju, a ne o produljenju pritvora, dakle, o postupovnoj situaciji koja nije u svezi sa ranijim rješenjima o produljenju pritvora apelantima. Stoga su irelevantni i svi prizivni navodi koji se odnose na tu raniju postupovnu situaciju, uključujući i apelantičino prizivno stajalište da prijedlog za određivanje pritvora osumnjičenima od 12. svibnja 2018. godine nije mogao biti utemeljen, odnosno pritvor apelantima određen na temelju istih onih okolnosti na kojima je bio utemeljen prijedlog Tužiteljstva za produljenje pritvora od 19. travnja 2018. godine. Vrhovni sud je naveo da je pogrešno apelantičino stajalište da rješenje Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine predstavlja konačnu odluku o razlozima zbog kojih je traženo produljenje pritvora, jer se u ispitivanje opravdanosti tih razloga, a usljed postojanja postupovnih zapreka, Vrhovni sud nije ni mogao upustiti. Također, neprihvatljivo je stajalište apelanata da je pritvor mogao biti određen samo na temelju članka 149. stavak 1. ZKP i to u trajanju od jednog mjeseca, odnosno da je prvostupanjski sud pogriješio kada im je pritvor odredio na temelju članka 149. stavak 3. ZKP. Vrhovni sud je naveo da se odredba članka 149.

stavak 1. ZKP primjenjuje kada se osumnjičenima u istrazi pritvor određuje prvi put, a u konkretnom slučaju se radi o sasvim drugačijoj postupovnoj situaciji. Pri tome Vrhovni sud je ukazao da odredba članka 149. ZKP govori samo o ukupnoj duljini trajanja pritvora u istrazi, a ne isključuje mogućnost određivanja pritvora prema stavku 2. ili prema stavku 3. te odredbe, ukoliko je nakon prvog određivanja pritvora u trajanju od mjesec dana, odnosno produljenja pritvora u trajanju od dva mjeseca, došlo do puštanja osumnjičenih na slobodu. Prema tome, opravdanost pritvaranja, u smislu odredbe članka 149. ZKP, ocjenjuje se u okviru ukupne duljine trajanja pritvora propisane tom odredbom, pa pošto je i u konkretnom slučaju pritvor određen sukladno njoj, to, prema stajalištu Vrhovnog suda, pobijanim rješenjem nije učinjena bitna povreda odredaba kaznenog postupka iz članka 312. stavak 2. u svezi sa člankom 149. stavak 3. ZKP na koju se prizivima neutemeljeno ukazuje.

25. Vrhovni sud je ispitao i prizivne navode, koje je ocijenio neutemeljenim, da je u pobijanom rješenju izostala stvarna kontrola opravdanosti pritvora zbog toga što je prvostupanjski sud prepisao navode iz prijedloga Tužiteljstva za produljenje pritvora i tako propustio dati vlastite razloge za zaključak da na strani apelanata egzistiraju opći i posebni razlozi za produljenje pritvora. Prema ocjeni Vrhovnog suda, u pobijanom rješenju nije izostala ocjena prvostupanjskog suda o dokazima na kojima je utemeljen zaključak o postojanju utemeljene sumnje da su osumnjičeni počinili predmetna kaznena djela za koja se terete, kao ni ocjena postojanja posebnih pritvorskih razloga, a također su u pobijanom rješenju dani razlozi zbog kojih sud nije prihvatio relevantne prigovore obrane istaknute na ročištu za određivanje pritvora.

26. U odnosu na zaključak prvostupanjskog suda o postojanju posebne pritvorske osnove iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP u odnosu na apelanticu, Vrhovni sud je naveo da je ona u prizivu navela da je prvostupanjski sud taj zaključak utemeljio na okolnosti da je apelantica državljanka Crne Gore, što ona nikad nije ni sporila, te na nezavidnoj situaciji u kojoj se našla izlaskom na slobodu 11. svibnja 2018. godine nakon ukidanja pritvora, budući da joj je otkazan podstanarski ugovor i da je bila prisiljena smjestiti se kod susjede, te je osporila ocjenu suda o navedenim okolnostima. Apelantica je ukazala da je pristupila na ročište za pritvor 15. svibnja 2018. godine iako joj nije bio uručen poziv, nego je obaviještena posredstvom braniteljice, kao i to da je bila svjesna da se protiv nje vodi istraga još od 2016. godine, kada je izvršen pretres u Agenciji "Leading", ali da ni tada nije pokušala bježati, pa da sve navedeno ukazuje da nisu ispunjeni uvjeti za određivanje pritvora zbog navedene zakonske osnove.

27. Vrhovni sud je zaključio da ovi apelantičini prizivni navodi ne dovode u pitanje zaključak prvostupanjskog suda o postojanju uvjeta za pritvor iz osnova članka 146. stavak 1. točka a) ZKP, koji je potom ponovio. Protivno apelantičinoj prizivnoj tvrdnji, Vrhovni sud ukazuje da iz obrazloženja pobijanog rješenja proizlazi da je prvostupanjski sud imao u vidu okolnost da je apelantica pristupila na ročište bez poziva, ali nije ustanovio da ona eliminira postojanje ostalih razloga koji ukazuju na opasnost da apelantica pobjegne, niti je ta opasnost, prema mišljenju Vrhovnog suda, obzirom na razloge dane u pobijanom rješenju, isključena okolnošću da apelantica za vrijeme boravka na slobodi nije napustila područje BiH. Također, Vrhovni sud navodi da okolnost da je osumnjičeni R.D., koji je državljanin Crne Gore, pušten iz pritvora uz određivanje mjera zabrane ne može sama po sebi dovesti u pitanje pravilnost pobijanog rješenja, jer se postojanje uvjeta za pritvor, u odnosu na svakog osumnjičenog, ocjenjuje posebice. Stoga, prosta komparacija takvih postupovnih situacija, bez ukazivanja na bitno identične okolnosti, ovakav prizivni prigovor čini paušalnim.

28. Vrhovni sud je naveo da su apelanti osporili zaključak prvostupanjskog suda o postojanju posebne pritvorske osnove iz


članka 146. stavak 1. točka c) ZKP, iznoseći svoja stajališta za takve tvrdnje. Tako je u odnosu na apelantičine prizivne navode Vrhovni sud naveo da ranija osuđivanost nije uvjet za određivanje pritvora prema ovoj osnovi, nego da se traži postojanje naročitih okolnosti koje opravdavaju bojazan da će osumnjičeni ponoviti kazneno djelo, ili da će dovršiti pokušano kazneno djelo, ili da će učiniti kazneno djelo kojim prijeti, a za ta kaznena djela se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Vrhovni sud je naveo da iz obrazloženja pobijanog rješenja (na str. od 152. do 156) proizlazi da je prvostupanjski sud dao detaljne, jasne i određene razloge za zaključak da u konkretnom slučaju postoji iteracijska opasnost u slučaju da apelanti budu pušteni na slobodu, te je naveo razloge koje je dao prvostupanjski sud i okolnosti koje je ocijenio, koji, i prema ocjeni Vrhovnog suda, predstavljaju osobite okolnosti u smislu članka 146. stavak 1. točka c) ZKP, i njihovo postojanje nije isključeno time što apelantica u vrijeme boravka na slobodi nije ponovila neka od kaznenih djela koja joj se stavljaju na teret, niti okolnošću da je Agencija,,Leader" d.o.o. Sarajevo prestala raditi 2016. godine, na što je ukazivano u apelantovom prizivu. Naime, apelanti su nedugo nakon zatvaranja Agencije,,Leader" d.o.o. Sarajevo nastavili nezakonito djelovati kao organizatori skupine za organizirani kriminal putem Agencije,,Eslider" d.o.o. Sarajevo za što postoji utemeljena sumnja. Obzirom na to da su u pitanju organizatori skupine za organizirani kriminal koji su upravo putem spomenutih agencija vršili predmetna kaznena djela za koja se terete i iz čijeg je djelovanja proizlazila i nezakonita djelatnost ostalih osumnjičenih - vlasnika i ravnatelja "uglednih tvrtki", okolnost da se ti osumnjičeni nalaze na slobodi, prema mišljenju Vrhovnog suda, ne čini zaključivanje prvostupanjskog suda nelogičnim, kako to u prizivu smatra apelant.

29. Konačno, Vrhovni sud je ukazao da iz obrazloženja pobijanog rješenja proizlazi da prvostupanjski sud nije zanemario svoju obvezu ispitati i mogućnost izricanja mjera zabrane umjesto pritvora, kako to u prizivu smatra apelantica, nego je pri ispitivanju te mogućnosti naveo jasne i određene razloge zbog kojih smatra da se mjerama zabrane ne može ostvariti svrha pritvora. Pri tome je prvostupanjski sud imao u vidu vrstu i težinu kaznenih djela koja se apelantima stavljaju na teret, činjenice i okolnosti pod kojima su predmetna kaznena djela učinjena, kao i činjenice i okolnosti zbog kojih je pritvor osumnjičenim određen zbog navedenih zakonskih osnova. Sve to, i prema ocjeni Vrhovnog suda, opravdava zaključak prvostupanjskog suda da se svrha pritvora ne bi mogla ostvariti blažim mjerama.


30. Apelanti ukazuju na povredu prava na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c), st. 3. i 4. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Povredu prava na osobnu slobodu i sigurnost apelanti najprije vide u proizvoljnoj primjeni članka 149. st. 1. i 3. ZKP i članka 2. stavak 2. ZKP. Apelanti ukazuju na odredbe ZKP kojim je propisan postupak lišavanja slobode i određivanja pritvora, pa navode što je člankom 149. stavak 3. ZKP propisano, ukazujući na propisanu mogućnost da se produlji pritvor, ali ne i da se on odredi. Apelanti navode da je mogućnost određivanja pritvora u istrazi propisana isključivo u članku 149. stavak 1. ZKP, citirajući navedeni članak. Dakle, osnovu za određivanje pritvora u istrazi daje isključivo članak 149. stavak 1. ZKP, i to na jedan mjesec, dok je svim drugim odredbama propisana mogućnost da se produlji pritvor u istrazi i vremensko razdoblje njegovog trajanja je regulirano. Pored toga, odredbe članka 2. stavak 2. ZKP obvezuju na postupanje isključivo u svezi sa slovom zakona. Apelanti navode da je Kantonalni sud rješenje od 28. svibnja

2018. godine, kojim se apelantima određuje pritvor, donio na temelju članka 149. stavak 3. ZKP i odredio pritvor na dva mjeseca i 13 dana, što apelanti smatraju nezakonitim. Apelanti osporavaju zaključak Vrhovnog suda da se odredba članka 149. stavak 1. ZKP primjenjuje onda kada se osumnjičenima u istrazi pritvor određuje prvi put, "dok se u konkretnom slučaju radi o sasvim drugačijoj procesnoj situaciji", smatrajući da se opravdanost pritvaranja, u smislu odredbe članka 149. ZKP, ocjenjuje u okviru ukupne duljine trajanja pritvora propisane tom odredbom. Apelanti ističu da nije prijeporno da odredbe članka 149. ZKP uređuju pitanje trajanja pritvora u istrazi, ali apelanti smatraju da je pogrešno tumačenje da se i na temelju stavka 3. članka 149. može odrediti pritvor, jer to odredbe ZKP ne propisuju. Članak 149. ZKP je jasan povodom tog pitanja i određivanje pritvora propisuje samo stavkom 1, pri čemu svako drugo tumačenje predstavlja tumačenje odredaba na štetu apelanata, što nije dozvoljeno. Pošto se u konkretnom slučaju upravo to desilo, određivanje pritvora na dva mjeseca i 13 dana nije sukladno proceduri propisanoj zakonom, a slijedeći to, došlo je do povrede članka 5. stavak 1. Europske konvencije. Također, apelanti ukazuju na neutemeljeno određivanje pritvora po sadržajno identičnom prijedlogu (od 12. svibnja 2018. godine, kao prijedlogu od 19. travnja 2018. godine) o kojem je Vrhovni sud ranije pravomoćno odlučio (rješenjem od 8. svibnja 2018. godine). Apelanti ukazuju na to da Tužiteljstvo nije istaknulo nove činjenice koje bi opravdale ponovno određivanje pritvora, čime je došlo do povrede prava na slobodu i sigurnost u svezi sa proizvoljnom primjenom odredaba članka 145. st. 4. i 5. ZKP. Apelanti navode da iz rješenja Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine proizlazi da produljenje pritvora apelantima na tri mjeseca nije bilo zakonito zbog čega je Vrhovni sud naložio da se oni puste iz pritvora. Apelanti ukazuju da je pritvor mogao ponovno biti određen samo da je došlo do novih okolnosti i činjenica koje opravdavaju njegovo određivanje, što nije slučaj u konkretnom predmetu. Zapravo, u situaciji kada po sadržajno identičnom prijedlogu o kojem je već odlučeno i utvrđeno da produljenje pritvora nije bilo zakonito, sudovi ponovno određuju pritvor, jasno je da se narušavaju temeljna načela pravne sigurnosti, vladavine prava i prava pojedinca na slobodu i sigurnost i pravnu izvjesnost.

Dalje, apelanti ukazuju na povredu prava na slobodu i sigurnost (u smislu članka 5. stavak 1. točka c) i stavak 4. Europske konvencije i članka II/3.(d) Ustava BiH) uslijed proizvoljne primjene članka 145. st. 4. i 5. ZKP, ukazujući da su apelanti tri dana nakon što je Vrhovni sud donio rješenje od 8. svibnja 2018. godine pušteni na slobodu, odnosno da su tri dana nezakonito bili lišeni slobode.

Apelanti su osporili postojanje posebnih pritvorskih uvjeta uslijed njihovog nepostojanja, kao i proizvoljne primjene odredaba članka 146. stavak 1. toč. a), b) i c) ZKP. Apelanti smatraju da pobijana rješenja ne daju posebne razloge koji se zahtijevaju ovim odredbama, nego se stječe dojam da se radi o gomilanju pritvorskih razloga u konkretnom predmetu. Apelanti ističu da je po rješenju od 26. siječnja 2018. godine pritvor određen za devet osoba (po istim osnovama), dok su sve ostale osobe, izuzev apelanata, puštene da se brane sa slobode, uz mjere zabrane, nakon što su dale iskaz Tužiteljstvu. Ističu da se osobe koje nisu dale iskaz (apelanti) i dalje nalaze u pritvoru i time se jasno krši njihovo pravo na slobodu i sigurnost, ali i pravo na obranu šutnjom. Dalje se u apelaciji navodi da je, u odnosu na poseban pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP, rješenje zasnovano na činjenici da apelantica ima državljanstvo Crne Gore i prebivalište u toj državi, a što ona nikada nije ni sporila, te na nezavidnoj situaciji u kojoj se našla nakon izlaska iz pritvora 11. svibnja 2018. godine, kada se nije mogla vratiti u svoj stan, jer joj je otkazan ugovor o zakupu. Apelantica ističe da se uredno odazvala svakom pozivu suda i uredno na ročištu obavijestila sud


o svom trenutačnom boravištu, što su sudovi potpuno pogrešno i na apelantičinu štetu interpretirali. Apelantica smatra da svi navodi izneseni u rješenjima ne predstavljaju opasnost od bjekstva i, ukoliko bi se ocijenile prethodno navedene okolnosti, tada bi pritvor postao obligatoran za osumnjičene osobe koje imaju državljanstvo druge države i koje se terete za ova kaznena djela, što je protivno odredbama članka 146. stavak 1. točka a) ZKP, ali i članka 5. EKLJP. Apelantica je posebice naglasila da njezin karakter i ponašanje jasno ukazuju na okolnosti da ona nikada nije planirala, ni pokušala pobjeći, niti je ikada napustila Bosnu i Hercegovinu, od momenta kada je upoznata s tim da se vodi istraga (2016. godine) pa do momenta kada je puštena iz pritvora 11. svibnja 2018. godine, sa putnom ispravom i bez bilo kakvih mjera zabrane. Navodi koje su sudovi ocijenili, prema apelantičinom mišljenju, nemaju uporišta u činjenicama, ali ni u ponašanju koje je apelantica iskazala tijekom proteklog razdoblja. Apelantica se, također, pozvala na praksu Ustavnog suda u kojoj je utvrđeno da dvojno državljanstvo ne može biti razlogom za određivanje pritvora. Dalje, apelanti navode da im je pritvor određen i po osnovi posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKP, ali da smatraju da sudovi nisu identificirali "osobite okolnosti" kakve se zahtijevaju ovom odredbom, a koje bi opravdale bojazan da će osoba ponoviti djelo, ili da će dovršiti pokušano djelo. Protivno tome, kako apelanti navode, u obrazloženjima rješenja se ponovno interpretira nalaz o postojanju utemeljene sumnje, a sve na što se sud poziva jesu "ukupne okolnosti konkretnog predmeta". Kada bi se prihvatilo opisano postupanje, jasno je da bi pritvor postao obligatoran kada se radi o kaznenim djelima koja se apelantima stavljaju na teret, što je protivno temeljnim načelima Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije. I u ovom dijelu apelanti ukazuju na praksu Ustavnog suda. Apelanti navode da im je povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost i uslijed činjenice da sud nije adekvatno razmatrao primjenu blažih mjera koje je predložila obrana, nego je dao uopćeno obrazloženje bez konkretizacije. Apelanti su predložili da se donese privremena mjera kojom bi se naložilo puštanje apelanata iz pritvora. Također, apelanti su tražili da se utvrdi povreda prava na osobnu slobodu i sigurnost, kao i da im se dodijeli odšteta u pravičnom iznosu, kao i da im se isplate troškovi zbog utvrđivanja povrede prava na osobnu slobodu i sigurnost.


31. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da su prigovori izneseni u apelaciji isti kao prigovori iz priziva apelanata o čemu je Vrhovni sud dao obrazloženje u rješenju pri kojem ostaje.

32. Kantonalni sud je naveo da nema povrede koju apelanti navode, te da je pobijano rješenje dalo određene i dovoljne razloge, pri čemu je odgovoreno na prigovore obrane.

33. U veoma detaljnom odgovoru Tužiteljstvo navodi da su sudovi postupili sukladno odredbi članka 149. ZKP, te da su apelanti ranije (po rješenju od 8. svibnja 2018. godine) pušteni na slobodu samo zbog postupovnog nedostatka prethodnog rješenja, a ne uslijed nepostojanja zakonskih pritvorskih razloga. U situaciji kada se radi o nepromijenjenim okolnostima, koje nedvojbeno ukazuju na postojanje pritvorskih razloga na strani apelanata koji se nalaze na slobodi, njima se može ponovno odrediti mjera pritvora, kako su to pravilno odlučili sudovi.

34. U odnosu na poseban upit Ustavnog suda poslan sudovima i Tužiteljstvu o zadržavanju apelanata u pritvoru, nakon što je Vrhovni sud donio rješenje kojim je naloženo da se apelanti odmah puste na slobodu, Kantonalni sud se izjasnio da mu je 10. svibnja 2018. godine u 15.35 sati Vrhovni sud dostavio svoje rješenje, a Kantonalni sud u Sarajevu je rješenje dostavio strankama i Upravi KPZ 11. svibnja 2018. godine. Vrhovni sud se izjasnio da "ne raspolaže podacima kada su apelanti pušteni".


35. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 2. stavak 2. (2) Prije donošenja pravomoćne presude osumnjičenik

odnosno optuženik može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima, samo pod uvjetima koje propisuje ovaj Zakon.

Odjeljak 6. Pritvor

Članak 145. Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produljiti samo pod uvjetima propisanim ovim Zakonom i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produljuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenika odnosno optuženika na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz članka 146. stavak (1) točka a) ovog Zakona.

(3) Tužitelj je dužan podnijeti obrazložen prijedlog za produljenje pritvora sudu najkasnije pet dana prije isteka roka iz rješenja o pritvoru. Sud odmah dostavlja prijedlog osumnjičeniku, odnosno optuženiku i njegovom branitelju.

(4) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vrijeme. Ako se osumnjičenik, odnosno optuženik nalazi u pritvoru, dužnost je svih tijela koja sudjeluju u kaznenom postupku i tijela koja im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa posebnom žurnošću.

(5) Tijekom cijelog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na temelju kojih je određen, a pritvorenik će se odmah pustiti na slobodu. Po prijedlogu optuženika ili branitelja za ukidanje pritvora koji je utemeljen na novim činjenicama sud će održati ročište, odnosno sjednicu vijeća o kome će obavijestiti stranke i branitelja. Nedolazak stranaka i branitelja koji su uredno obaviješteni ne sprječava održavanje ročišta, odnosno sjednice vijeća. Protiv rješenja o odbijanju prijedloga za ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena.

Članak 146. Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba počinila kazneno djelo, pritvor joj se može odrediti:

a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bijega,

[...], c) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će

ponoviti kazneno djelo ili će dovršiti pokušano kazneno djelo ili će počiniti kazneno djelo kojim prijeti, a za ta se kaznena djela može izreći kazna zatvora od najmanje "od tri godine" ili teža kazna,

[...], (2) U slučaju iz stavka 1. točke b) ovoga članka, pritvor će

se ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor određen.

Članak 148. Nadležnost za određivanje pritvora

(1) Pritvor se određuje rješenjem suda, a na prijedlog tužitelja.

(2) Rješenje o pritvoru sadrži: ime i prezime osobe koja se lišava slobode, kazneno djelo za koje se tereti, zakonski temelj za pritvor, obrazloženje, pouku o pravu na žalbu, službeni pečat i potpis suca koji određuje pritvor.

(3) Rješenje o pritvoru uručuje se osobi na koju se odnosi u trenutku pritvaranja. U spisima se mora naznačiti sat oduzimanja slobode i sat uručenja rješenja.


(4) Protiv rješenja o pritvoru pritvorena osoba može podnijeti žalbu vijeću (članak 25. stavak 6.) u roku od 24 sata od primitka rješenja. Ako se pritvorena osoba prvi put ispituje po isteku ovog roka može podnijeti žalbu prilikom tog ispitivanja. Žalba s prijepisom zapisnika o ispitivanju, ako je pritvorena osoba ispitana "i dokazima na kojima se temelji rješenje o pritvoru kao" i rješenje o pritvoru dostavljaju se odmah vijeću. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

(5) U slučaju iz stavka (4) ovoga članka vijeće koje odlučuje o žalbi dužno je donijeti odluku u roku od 48 sati.

Članak 149. Trajanje pritvora u istrazi

(1) Prije donošenja rješenja o određivanju pritvora sudac za prijašnji postupak preispitat će utemeljenost zahtjeva za određivanje pritvora. Po rješenju suca za prijašnji postupak pritvor može trajati najdulje jedan mjesec od dana oduzimanja slobode. Poslije tog roka osumnjičenik se može zadržati u pritvoru samo na temelju rješenja o produljenju pritvora.

(2) Pritvor se odlukom vijeća (članak 25. stavak 6.), na obrazloženi prijedlog tužitelja, može produljiti za najviše dva mjeseca. Protiv rješenja vijeća dopuštena je žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja.

(3) Ako se postupak vodi za kazneno djelo za koje se može izreći kazna zatvora 10 godina ili teža kazna i ako postoje naročito važni razlozi, vijeće "iz stavka 2. ovoga članka" može, na obrazloženi prijedlog tužitelja, produljiti pritvor za još najviše tri mjeseca. Protiv rješenja vijeća dopuštena je žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja.

(4) Izuzetno i u izrazito složenom predmetu vezano za kazneno djelo za koje je propisana kazna dugotrajnog zatvora, pritvor se može ponovno produljiti za još najviše tri (3) mjeseca nakon produljenja pritvora iz stavka 3. ovog članka. Pritvor se može produljiti dva puta uzastopce, na obrazloženi prijedlog tužitelja za svako produljenje, koji treba da sadrži izjavu kolegija tužiteljstva o potrebnim mjerama za okončavanje istrage (članak 240. "stavak 2."). Žalba protiv rješenja vijeća "iz stavka 2. ovog članka" o produljenju pritvora ne zadržava izvršenje rješenja."

(5) Ako se do isteka rokova iz st. 1. do 4. ovoga članka ne potvrdi optužnica, osumnjičenik će biti pušten na slobodu.

Članak 150. Ukidanje pritvora

(1) Tijekom istrage, a prije isteka roka trajanja pritvora, sudac za prijašnji postupak može rješenjem ukinuti pritvor po prethodnom ispitivanju tužitelja. Protiv toga rješenja tužitelj može podnijeti žalbu vijeću iz članka 25. stavak 6. ovoga Zakona koje je dužno donijeti odluku u roku od 48 sati.

VI. Dopustivost

36. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

37. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

38. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je rješenje Vrhovnog suda od 6. lipnja 2018. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje apelanti su primili 13. lipnja 2018. godine a apelacija je podnesena 5. srpnja 2018. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Također, u odnosu na razdoblje "nezakonitog

pritvora apelanata", Ustavni sud primjećuje da je navedeno razdoblje, kako apelanti ističu, trajalo od 8. do 11. svibnja 2018. godine, dakle, i u odnosu na ovaj dio apelacija je podnesena u propisanom roku. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

39. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti

VII. Meritum

40. Apelanti pobijaju navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njihova prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije.

1. Pravo na osobnu slobodu i sigurnost


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje:

d) Pravo na slobodu i sigurnost osobe. 42. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Svatko ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Nitko ne

može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i sukladno postupku propisanom zakonom:

(...) c. u slučaju zakonitog uhićenja ili pritvaranja osobe u svrhu

njezinog dovođenja pred nadležnu zakonitu vlast zbog razumne sumnje da je počinila kazneno djelo, ili kada se to razumno smatra potrebnim kako bi se spriječilo počinjenje kaznenog djela ili bjekstvo nakon počinjenja kaznenog djela;

(...) 3. Svatko tko je uhićen ili pritvoren sukladno odredbama iz

stavka 1. točka c) ovog članka izvodi se bez odgađanja pred suca ili drugu službenu osobu zakonom ovlaštenu da vrši sudsku vlast, te ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može biti uvjetovano jamstvima da će se osoba pojaviti na suđenju.

4. Svatko kome je uskraćena sloboda uhićenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti priziv sudu kako bi sud u kratkom roku razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.

43. Apelanti osporavaju rješenja kojima im je pritvor određen, i to sa aspekta zakonitosti ovih rješenja, u smislu poštivanja odredaba ZKP prilikom donošenja rješenja, kao i ispunjenosti posebnog razloga za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKP i točka a) u odnosu na apelanticu. Također, apelanti ukazuju na razdoblje u kojem su, navodno, nazakonito pritvoreni, odnosno da su nakon donošenja rješenja Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine ostali još tri dana pritvoreni.

2. Rješenja o određivanju pritvora (od 28. svibnja 2018. godine i 8. lipnja 2018. godine)

44. Ustavni sud će, najprije, ispitati zakonitost rješenja kojima je apelantima pritvor određen i prema kojima su se u momentu podnošenja apelacije nalazili u pritvoru. Dakle, apelanti ukazuju na proizvoljno i na štetu apelanata tumačenje odredaba ZKP. Apelanti ukazuju da odredba članka 149. stavak 3. ZKP, prema kojoj im je određen pritvor, propisuje samo produljenje pritvora, pa se prema navedenoj odredbi pritvor nije mogao odrediti. Također, apelanti navode da se nezakonitost pritvora ogleda u činjenici da se on nije mogao odrediti u trajanju od dva mjeseca i 13 dana. Također, apelanti ukazuju da je pritvor po


prijedlogu Tužiteljstva od 12. svibnja 2018. godine određen na temelju identičnih okolnosti na kojima je bio utemeljen prijedlog od 19. travnja 2018. godine, a po kojem je odlučio Vrhovni sud rješenjem od 8. svibnja 2018. godine. Konačno, u odnosu na ova rješenja, apelanti ukazuju i na nepostojanje posebnih pritvorskih razloga.

45. Obzirom na pitanja koja se pokreću ovim dijelom apelacije, Ustavni sud ukazuje na praksu Europskog suda u predmetu Oravec protiv Hrvatske (vidi, Europski sud, aplikacija 51249/17 od 11. srpnja 2017. godine) u kojem je aplikant pred Europskim sudom ukazivao na nezakonitost rješenja o produljenju pritvora zbog toga što u njima nije navedeno vrijeme trajanja pritvora. Europski sud je naveo (za potrebe ove odluke tekst u potpunosti preuzet, u relevantnom dijelu, sa službene stranice uredzastupnika.gov.hr):

43. Sud primjećuje da se ovaj predmet mora ispitati na temelju točke c. članka 5. stavka 1, budući da je svrha pritvora podnositelja zahtjeva bila da se izvede pred nadležnu sudsku vlast na temelju osnovane sumnje da je počinio kazneno djelo. 44. Sud ponavlja da članak 5. Konvencije jamči temeljno pravo na slobodu i sigurnost. To je pravo od primarne važnosti u "demokratskom društvu", u smislu Konvencije (vidjeti predmete De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, 18. lipnja 1971, odlomak 65, Serija A br. 12, i Winterwerp protiv Nizozemske, 24. listopada 1979., odlomak 37, Serija A br. 33). Njegova ključna svrha je spriječiti proizvoljna ili neopravdana lišavanja slobode (vidjeti predmete McKay protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], br. 543/03, odlomak 30, ESLJP 2006-X, i Ladent protiv Poljske, br. 11036/03, odlomak 45, 18. ožujka 2008. godine). 45. Sud ponavlja da izrazi "zakonito" i "sukladno zakonom propisanom postupku" upotrijebljeni u članku 5. stavak 1. Konvencije, u biti, upućuju natrag na domaće pravo, te navode na obvezu postupanja sukladno njegovim materijalnim i postupovnim pravilima (vidjeti predmet Mooren protiv Njemačke [VV], br. 11364/03, odlomak 72, 9. srpnja 2009. godine). 46. Prvenstveno je na domaćim tijelima, posebno sudovima, da tumače i primjenjuju domaće pravo. Međutim, budući da na temelju članka 5. stavak 1. nepoštivanje domaćeg prava povlači za sobom povredu Konvencije, slijedi da Sud može i treba koristiti određeno ovlaštenje da pregleda je li bilo poštovano to pravo. Razdoblje pritvora će u načelu biti zakonito ako je pritvor bio određen sudskim nalogom (vidjeti predmet Douiyeb protiv Nizozemske [VV], br. 31464, odlomci 44-45, 4. kolovoza 1999. godine, i gore citirani predmet Mooren, odlomak 74). 47. Sud, stoga, mora utvrditi je li samo domaće pravo sukladno Konvenciji, uključujući opća načela koja su izražena ili koja se podrazumijevaju u njoj. Što se tiče ove posljednje točke, Sud naglašava da je u slučaju lišavanja slobode osobito važno poštivanje općeg načela pravne sigurnosti. Navodeći da svako lišavanje slobode mora biti određeno "sukladno postupku propisanom zakonom", članak 5. stavak 1. ne upućuje tek natrag na domaće pravo; kao i izrazi "sukladno zakonu" i "propisano zakonom", u stavku drugom čl. od 8. do 11, on se, također, odnosi na "kvalitetu prava", zahtijevajući da bude sukladan vladavini prava, konceptu sadržanom u svim člancima Konvencije. "Kvaliteta prava" u tom smislu podrazumijeva da, kad domaće pravo dozvoljava lišavanje slobode, ono mora biti dostatno pristupačno, precizno i predvidljivo u svojoj primjeni, kako bi se izbjegao rizik proizvoljnosti (vidjeti već citirani predmet Amuur, odlomak 50, predmete Baranowski protiv Poljske, br. 28358/95, odlomci 50-52, ESLJP 2000-III, Ječius protiv Litve, br. 34578, odlomak 56, ESLJP 2000-IX, Khudoyorov protiv

Rusije, br. 6847/02, odlomak 125, ESLJP 2005-X (izvaci), i Ismoilov i drugi protiv Rusije, br. 2947/06, odlomak 137, 24. travnja 2008. godine). 48. Poštivanje domaćeg prava, međutim, nije dostatno: člankom 5. stavak 1. dodatno se traži da svako lišavanje slobode bude sukladno svrsi zaštite pojedinca od proizvoljnosti (vidjeti, među brojnim drugim izvorima prava, već citirane predmete Mooren, odlomak 72, i Amuur, odlomak 50, te predmet Witold Litwa protiv Poljske, br. 26629/95, odlomak 78, ESLJP 2000-III). Temeljno načelo jeste da niti jedan pritvor koji je proizvoljan ne može biti spojiv sa člankom 5. stavak 1, te da se pojam "proizvoljnosti" iz članka 5. stavak 1. proteže dalje od samog nepoštivanja domaćeg prava, tako da lišavanje slobode može biti zakonito u smislu domaćeg prava, ali i dalje proizvoljno, te tako protivno Konvenciji (vidjeti predmet Saadi protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], br. 13229/03, odlomak 67, ESLJP 2008).

46. Primjenom navedenih načela na konkretan predmet Ustavni sud će ispitati jesu li osporena rješenja zakonita, odnosno jesu li poštivane odredbe ZKP, kao i opće garancije koje propisuje članak 5. Europske konvencije. Dakle, ono što je važno za konkretni slučaj jeste da je predmet u fazi istrage, te da je apelantima određen pritvor koji je produljen za dva mjeseca, kao i da je nakon toga Tužiteljstvo tražilo da se produlji pritvor za naredna tri mjeseca. Vrhovni sud je donio rješenje (po prijedlogu Tužiteljstva za određivanje pritvora od 19. travnja 2018. godine) kojim je utvrdio da još nije doneseno ni konačno rješenje za prethodno razdoblje (koje je isteklo 24. travnja 2018. godine), te da nema zakonske osnove za donošenje novog rješenja o produljenju pritvora. Apelanti su po rješenju od 8. svibnja 2018. godine pušteni na slobodu. Dakle, prijedlog Tužiteljstva od 12. svibnja 2018. godine, da se apelantima odredi pritvor (na temelju članka 149. stavak 3. ZKP), Kantonalni sud je odbio (rješenje od 15. svibnja 2018. godine), ali je nakon odluke Vrhovnog suda (od 23. svibnja 2018. godine i danih uputa) Kantonalni sud donio osporeno rješenje od 28. svibnja 2018. godine kojim je apelantima određen pritvor a koje je potvrđeno rješenjem Vrhovnog suda. Navedenim rješenjima, sukladno odredbi članka 149. stavak 3. ZKP, određen je pritvor apelantima u trajanju od dva mjeseca i 13 dana.

47. Ustavni sud, najprije, primjećuje da je zakonom jasno propisano ukupno trajanje pritvora u istrazi, što je regulirano člankom 149. ZKP. Također, istim člankom je regulirano i kako se pritvor određuje i produlaava i vrijeme trajanja određenog i produljenog pritvora. Zakon nigdje eksplicitno ne regulira kako se postupa nakon ukidanja pritvora i ponovnog pritvaranja u smislu da jasno navodi donosi li se tada odluka o određivanju ili produljenju. Iako se ova situacija nerijetko dešava (da se nakon puštanja na slobodu opet odredi pritvor istim osobama za isto kazneno djelo i po istoj osnovi), ipak, zakon nije sasvim jasno definirao postupanje u tom pravcu. Sudovi, kao neposredni tumači zakona i ovisno o fazi u kojoj se predmet nalazi (jer se može u međuvremenu promijeniti i faza u kojoj je predmet), sami nalaze rješenja za ovakve slučajeve.

48. U konkretnom predmetu pritvor je određen, ali uz pozivanje na odredbu (stavak) prema kojoj se pritvor produljuje (stavak 3. članka 149. ZKP) i trajanje pritvora je određeno, također, prema stavku 3. članka 149. ZKP. Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom predmetu Vrhovni sud dao obrazloženje za ovakvo postupanje, navodeći da je pritvor trebao opet odrediti, jer se radi o novom rješenju koje nije u svezi sa ranije donesenim rješenjima. Također, Vrhovni sud je ukazao da se stavak 1. primjenjuje samo kada se pritvor određuje prvi put, a u konkretnom predmetu se radi o sasvim drugačijoj situaciji (ponovno određivanje pritvora nakon što su apelanti pušteni na


slobodu). Također, Vrhovni sud je naveo da odredba članka 149. ZKP ne isključuje mogućnost određivanja pritvora po toj osnovi ukoliko je u međuvremenu (nakon prvog određivanja pritvora i produljenja od dva mjeseca) osoba puštena na slobodu.

49. Ovakvo stajalište redovitog suda se ne doima proizvoljnim a ono ima uporište u odredbi članka 149. ZKP. Ustavni sud, dakle, primjećuje da su sudovi zaključili da se u konkretnoj situaciji radi o novom "određivanju" pritvora zbog činjenice da su apelanti pušteni na slobodu, ali da se, također, radi o produljenju ili nastavku pritvora koji je ranije bio određen/produljen a koji se samo treba opet odrediti. Stoga, novi "određeni" pritvor treba smatrati nastavkom ranijeg pritvora a kako pritvor u istrazi ne bi prekoračio vrijeme propisano zakonom. Bilo kakvo striktno jezično tumačenje termina "odrediti" i "produljiti", na način kako to rade apelanti, bilo bi previše formalističko a, osim toga, moglo bi stvoriti još veću pravnu neizvjesnost u pogledu trajanja duljine pritvora, načina određivanja, kao i nadležnosti za odlučivanje o pritvoru. To bi primjerice značilo da pritvor koji je odredio sudac za prethodni postupak (sukladno članku 149. stavak 1. ZKP), pa potom ukinut (u roku kraćem od mjesec dana, jer je sudac smatrao da je ostvarena svrha pritvora) nakon što se pojave nove okolnosti za pritvor, ne bi mogao biti ponovno određen, prema strogo formalnom jezičnom sadržaju članka 149. stavak 1, ali ni produljen sukladno članku 149. st. 3. i 4. ZKP. Ovo, svakako, nije intencija niti zakona, niti termine "odrediti" i "produljiti" treba strogo jezično tumačiti, i to vezujući ih striktno za stavke članka 149. ZKP u kojima se oni koriste.

50. Stoga, Ustavni sud smatra da je pritvor koji je određen apelantima, a sukladno odredbi članka 149. stavak 3. ZKP, "zakonit", odnosno da navedena odredba (promatrana cjelovito) dostatno odredivo predviđa i mogućnost ponovnog određivanja pritvora u istrazi nakon što su apelanti pušteni na slobodu, a to novo određivanje ne mora biti sukladno stavku 1, već i ostalim stavcima. Osim toga, ono što je bitno napomenuti jeste činjenica da apelanti ne osporavaju (generalno) mogućnost ponovnog određivanja pritvora, ali je, prema njihovom mišljenju, pritvor trebao biti određen sukladno članku 149. stavak 1. ZKP.

51. Ustavni sud primjećuje da iz ovoga zaključka proizlazi i zaključak da pritvor koji je određen u trajanju od dva mjeseca i trinaest dana nije, također, nezakonit. Ovo zbog toga što ne prelazi ukupnu duljinu trajanja pritvora u istrazi, kako je utvrđeno člankom 149. ZKP, kao i zbog navedene činjenice – da je pritvor određen ali se ne radi o inicijalnom određivanju pritvora, već je određen zbog toga što je sud smatrao da uvjeti za pritvor i dalje postoje, a apelanti su pušteni na slobodu, pa je kompletno razdoblje trajanja pritvora trebalo uzeti u obzir, kao i okolnosti pod kojima je pritvor ranije određen/produljen. Također, argumentacija koju navode apelanti – da je konačnom odlukom Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine odlučeno o prijedlogu od 19. travnja 2018. godine (za produljenje pritvora u trajanju od tri mjeseca), kao i da je sada sud postupao po identičnom prijedlogu Tužiteljstva od 12. svibnja 2018. godine – ne može utjecati na zakonitost osporenih rješenja. Naime, Vrhovni sud je rješenjem od 8. svibnja 2018. godine odlučivao o zahtjevu za produljenje pritvora, pa kada je utvrdio proceduralne probleme (da ni o prethodnom razdoblju za koje je pritvor bio produljen, koji je istekao 24. travnja 2018. godine, nije donesena konačna odluka), ustanovio je da nema osnove za produljenje pritvora. Ustavni sud, stoga, smatra da je apsolutno prihvatljivo i opravdano stajalište Vrhovnog suda (iz rješenja od 23. svibnja 2018. godine i kasnije) da novonastala situacija – puštanje apelanta na slobodu (zbog utvrđenih proceduralnih garancija) sada stvara i novu okolnost - prijedlog da se pritvor opet odredi, jer i dalje postoje razlozi za pritvor, a što je bitno različito od situacije u kojoj je traženo produljenje pritvora (o čemu je odlučio Vrhovni sud rješenjem od

8. svibnja 2018. godine). Stoga su i navodi Vrhovnog suda prihvatljivi, odnosno oni se ni u čemu, prema mišljenju Ustavnog suda, ne doimaju proizvoljnim - kada Vrhovni sud konstatira da su irelevantni prizivni navodi o ranijim postupovnim situacijama, odnosno da prijedlog za određivanje pritvora od 12. svibnja 2018. godine nije mogao biti utemeljen, odnosno određen na temelju istih okolnosti na kojima je zasnovan prijedlog za produljenje pritvora od 19. travnja 2018. godine, jer određeni pritvor "nije u svezi" sa ranijim rješenjima, odnosno radi se o novoj postupovnoj situaciji. Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja ne nalazi ništa što bi upućivalo na proizvoljnu primjenu odredaba članka 149. ZKP, odnosno ne nalazi ništa što bi ukazivalo na nezakonitost pritvora uslijed načina na koji je određen i duljine trajanja.

Posebni pritvorski razlozi

52. Apelanti osporavaju rješenja redovitih sudova kojim je utvrđeno da postoje uvjeti koji opravdavaju trajanje mjere pritvora zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. točka c) ZKP (u odnosu na apelante), kao i člankom 146. stavak 1. točka a) ZKP u odnosu na apelanticu. Obzirom na to da apelanti ne osporavaju postojanje utemeljene sumnje, Ustavni sud će ispitati samo postojanje posebnih pritvorskih razloga, odnosno obrazloženja koja su dali redoviti sudovi.

53. Ustavni sud podsjeća da je postojanje utemeljene sumnje da je osoba lišena slobode počinila kazneno djelo za koje se tereti conditio sine qua non za određivanje ili produljenje pritvora, ali to nakon određenog vremena nije dostatno, već se mora procijeniti postoje li za pritvor relevantni i dostatni razlozi (vidi, Europski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. srpnja 2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stavak 63). Stoga je najprije potrebno utvrditi nastavljaju li druge osnove na kojim se temelji sudska odluka da opravdavaju lišavanje slobode, te kada su takve osnove "relevantne" i "dostatne", jesu li javne vlasti ispoljile "posebnu marljivost" u vođenju postupka (vidi, Europski sud, pored ostalih, Idalov protiv Rusije [GC], br. 5826/03, stavak 140, 22. svibanj 2012. godine).

54. Dalje, opravdanost pritvora procjenjuje se obzirom na okolnosti konkretnog slučaja i njegove specifičnosti. Produljenje mjere pritvora bit će opravdano ukoliko postoje stvarni razlozi koji upućuju na postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da, usprkos presumpciji nevinosti, preteže nad načelom poštivanja slobode pojedinca (vidi, Europski sud, Buzadji protiv Moldavije, presuda od 5. srpnja 2016. godine, stavak 90). Obveza sudske vlasti je ispitati sve razloge "za" i "protiv" i, s tim u svezi, dati razloge i obrazloženja (vidi, Europski sud, Aleksanyan protiv Rusije, presuda od 5. lipnja 2009. godine, stavak 179). Naime, kada zakon propisuje pretpostavku u pogledu okolnosti važnih za osnovu za kontinuirani pritvor, postojanje konkretnih činjenica koje nadjačavaju pravilo o poštivanju slobode pojedinca mora biti uvjerljivo prikazano (vidi, Europski sud, Ilijkov protiv Bugarske, broj 33977/96, stavak 84, in fine, 26. srpnja 2001. godine).

55. Europski sud dosljedno smatra da drugi dio članka 5. stavak 3. Europske konvencije sudskim tijelima ne daje izbor između pokretanja suđenja za optuženog u razumnom roku, ili omogućavanja da optuženi bude privremeno pušten na slobodu dok čeka suđenje. Do presude optuženi se mora smatrati nevinim, a svrha odredbe koja se razmatra u osnovi jeste tražiti da bude uvjetno pušten na slobodu nakon što duljina njegovog kontinuiranog pritvora prestane biti razumna (vidi, Europski sud, Vlasov protiv Rusije, aplikacija broj 78146/01, stavak 104, 12. lipnja 2008. s dodatnim referencijama).

56. U svezi sa posebnim pritvorskim razlogom iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP, koji se odnosi na apelanticu, Ustavni sud zapaža da apelantica smatra da nisu dani obrazloženi i konkretni razlozi za posebni pritvorski razlog iz članka 146.


stavak 1. točka a) ZKP, odnosno da je sud pogrešno ocijenio opasnost od bjekstva, odnosno sve konkretne okolnosti na strani apelantice, te da je ključni razlog za određivanje pritvora apelantici njezino crnogorsko državljanstvo, kao i nezavidna situacija u kojoj se našla zbog otkaza ugovora o zakupu stana.

57. Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda, opasnost da će se aplikant "sakriti radi izbjegavanja kaznenog gonjenja" ne može se ocijeniti samo na temelju težine kazne koja je zaprijećena. Takva opasnost se mora procijeniti u odnosu na brojne druge relevantne čimbenike koji mogu potvrditi postojanje takve opasnosti, ili pokazati da je takva opasnost tako mala da ne može opravdati pritvor u fazi istrage. Osim toga, takva opasnost se mora procjenjivati i u svjetlu čimbenika koji se tiču karaktera osumnjičenog, njegovog morala, doma, zanimanja, imovine, obiteljskih veza i svih drugih konkretnih veza u državi u kojoj se protiv njega vodi kazneni postupak (vidi, Europski sud, Panchenko protiv Rusije, presuda od 8. veljače 2005. godine, aplikacija broj 45100/98, točka 106, i Becciev protiv Moldavije, presuda od 4. listopada 2005. godine, aplikacija broj 9190/03, točka 58).

58. Ustavni sud zapaža da je, u svezi sa određivanjem pritvora apelantici prema članku 146. stavak 1. točka a) ZKP, u osporenim rješenjima navedeno da je sud prihvatio argumentaciju za produljenje pritvora po ovoj osnovi, te da su sudovi ocijenili činjenicu da apelantica ima državljanstvo Republike Crne Gore, ali i druge jake veze sa Crnom Gorom, da nema državljanstvo BiH, da joj je ugovor o zakupu stana istekao, da nema obitelj u BiH, niti bilo kakvih čvrstih veza sa državom Bosnom i Hercegovinom. Također, sudovi su ocijenili činjenicu da postoji utemeljena sumnja da je veliki iznos novca pribavljen izvršenjem kaznenog djela, da novac nije pronađen, kao i da je apelantica svjesna težine kaznenih djela i visine zaprijećene kazne, što su sve okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva. Ustavni sud, također, primjećuje da sudovi jesu ocijenili činjenicu da se apelantica uredno odazivala na pozive, ali ta okolnost nije mogla eliminirati ostale razloge koje je sud dao u odnosu na postojanje razloga koji ukazuju na opasnost od bjekstva. Također, apelantica daje svoje viđenje kako je sud ocijenio okolnost da je apelantica promijenila adresu stanovanja u Sarajevu, a iz osporenih rješenja proizlazi da je redoviti sud posvetio detaljnu pozornost ovom dijelu (između ostalog) dovodeći ovo u svezu sa činjenicom da je apelantica bila podstanar, a da sada stanuje kod susjede, što je još jedan zaključak o nepostojanju jakih veza sa državom Bosnom i Hercegovinom.

59. Stoga, Ustavni sud smatra da su navedene konkretne okolnosti uzete u cjelini, u trenutku odlučivanja o određivanju mjere pritvora u fazi istrage (koja se treba okončati, u složenom predmetu, kako je sud naveo), bile dostatne za zaključak o postojanju utemeljene bojazni da bi apelantica, u slučaju da bude puštena na slobodu, mogla pobjeći. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da, u odnosu na pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP, osporena rješenja redovitih sudova jasno navode i konkretiziraju razloge koji ukazuju na opasnost od bjekstva i da je pritvor neophodno odrediti prema toj zakonskoj osnovi. Ustavni sud je, također, imao u vidu praksu na koju su se apelanti pozvali u apelaciji koja u konkretnom slučaju nikako ne može utjecati na drugačiju odluku Ustavnog suda.

60. Dalje, apelanti tvrde da osporena rješenja o određivanju pritvora nisu zakonita, jer nije ispunjen uvjet iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKP, te jer nisu identificirane posebne okolnosti a ovakvim pristupom pritvor postaje obligatoran za kaznena djela koja se apelantima stavljaju na teret. Ustavni sud ponavlja da opasnost od ponovnog počinjenja djela, ako je uvjerljivo utvrđena, može navesti sudske vlasti da stave i ostave osumnjičenog u pritvoru kako bi spriječile pokušaje da počini daljnja kaznena djela. Međutim, potrebno je, između ostalih uvjeta, da opasnost

bude vjerojatna, a mjera odgovarajuća u svjetlu okolnosti predmeta, posebice prošlosti i ličnosti navedene osobe (vidi, Europski sud, Clooth protiv Belgije, 12. prosinac 1991, stavak 40, Serija A br. 225, i Paradysz protiv Francuske, aplikacija broj 17020/05, stavak 71, 29. listopada 2009. godine). Pritom, kad se domaće vlasti pozivaju na prethodni kazneni progon osobe koja je u pitanju, moraju procijeniti mjerodavnu opasnost, uključujući jesu li prethodne činjenice i optužbe usporedive obzirom na narav ili stupanj težine sa optužbama u postupku koji je u tijeku (vidi, Europski sud, Popkov protiv Rusije, aplikacija broj 32327/06, stavak 60, 15. svibanj 2008, i Shteyn protiv Rusije, aplikacija broj 23691/06, stavak 115, 18. lipanj 2009. godine). Najzad, težina kaznenog djela ne može sama za sebe poslužiti kao opravdanje za duga razdoblja pritvora (vidi, Europski sud, Ilijkov protiv Bugarske, aplikacija broj 33977/96, st. 80-81, 26. srpanj 2001, Michta protiv Poljske, aplikacija broj 13425/02, stavak 49, 4. svibanj 2006, i Gultyayeva protiv Rusije, aplikacija broj 67413/01, stavak 186, 1. travanj 2010. godine).

61. Dovodeći navedena stajališta u svezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da nije upitno da je ispunjen formalni uvjet. Dalje, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da su redoviti sudovi kao osobite okolnosti ocijenili brojnost kaznenopravnih radnji poduzetih u duljem vremenskom razdoblju, kontinuirano, da su inkriminirane radnje poduzimane u okviru organizirane skupine, visok stupanj iskazane upornosti koji se ogleda u činjenici da je, i nakon inspekcijskog nadzora i utvrđenih nepravilnosti i nezakonitosti u poslovanju "Leadinga" d.o.o., apelantica u kratkom vremenu osnovala novo društvo, koje je radilo na identičan način (nezakonito poslovalo, kako se utemeljeno sumnja). Također, sudovi su ukazali na činjenicu da je korišten pečat u pravnom prometu i nakon zatvaranja društva, što je sve, prema mišljenju redovitog suda, pokazatelj spremnosti apelanata da ponove kazneno djelo. Imajući u vidu sve navedeno, ovakvo stajalište redovitog suda u okolnostima konkretnog slučaja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, te nije mogao prihvatiti kao utemeljene tvrdnje apelanata o proizvoljnosti primjene članka 146. stavak 1. točka c) ZKP, odnosno danog obrazloženja.

62. Na temelju svega navedenog, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud, odnosno Vrhovni sud dao obrazloženje o posebnim pritvorskim osnovama iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKP i članka 146. stavak 1. točka a) ZKP u odnosu na apelanticu, koje su relevantne i dostatne da opravdaju (ponovno) određivanje pritvora apelantima, pogotovo u ovoj fazi postupka kada je istraga u složenom predmetu u tijeku, što je, također, sud jasno naveo, a apelanti to nisu doveli u pitanje ni predmetnom apelacijom.

63. Dalje, u kontekstu pozivanja apelanata na stavke iz Odluke Ustavnog suda broj AP 2210/17 (vidi AP 2210/17, Odluka o dopustivosti i meritumu od 18. srpnja 2017. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), Ustavni sud konstatira da je u tom predmetu, za razliku od konkretnog slučaja, istraga bila okončana i optužnica protiv apelanta potvrđena, te da je taj kazneni postupak bio u fazi održavanja glavnog pretresa. Budući da je u konkretnom slučaju istraga protiv apelanata u tijeku (bila je u tijeku u momentu donošenja osporenih rješenja), Ustavni sud, bez daljnje komparacije predmeta, smatra da su apelantovi navodi o primjenjivosti prakse Ustavnog suda (u predmetu broj AP 2210/17, kao i u svim drugim navedenim predmetima) neutemeljeni.

64. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud smatra da nije došlo do kršenja prava apelanata iz članka 5. st. 1. točka c) i 3. Europske konvencije.

65. U odnosu na povredu prava iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije na koju ukazuju apelanti, Ustavni sud podsjeća da članak 5. stavak 4. Europske konvencije predviđa da osoba lišena slobode uhićenjem ili pritvaranjem ima pravo na


osporavanje zakonitosti takvog lišavanja slobode pred sudom, odnosno pred sudskim tijelom koje mora biti neovisno i nepristrano i koje mora imati nadležnost da donese obvezujuću odluku koja može voditi i puštanju osobe na slobodu (vidi, Europski sud, De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, presuda od 18. studenog 1971. godine, Serija A broj 12, st. 76. i 77, i Ismoilov i drugi protiv Rusije, presuda broj 2947/06 od 24. travnja 2008. godine, stavak 145). Ovo tijelo mora, također, pružiti "proceduralne garancije koje su odgovarajuće za konkretnu vrstu lišavanja slobode", a koje nisu "značajno manje"od garancija u kaznenom postupku, kad lišavanje slobode ima kao rezultat dugotrajno zatvaranje osobe. Ove garancije osobito podrazumijevaju usmenu raspravu uz pravnu pomoć u postupku u kojem sudjeluju obje strane, razmatranje zakonitosti pritvora u najširem smislu, te odluku koja mora biti donesena brzo. Ustavni sud, u okolnostima konkretnog predmeta, a bez daljnje konkretizacije povrede ovog članka od apelanata, ne može pronaći bilo što što bi ukazivalo da je apelantima povrijeđeno navedeno pravo. Činjenica da su apelanti nezadovoljni navedenim rješenjima i da daju vlastito viđenje konkretnog slučaja ne dovodi u pitanje poštivanje garancija članka 5. stavak 4. Europske konvencije.

66. Imajući u vidu da su apelanti, također, naveli da sudovi nisu adekvatno razmotrili mogućnost primjene blažih mjera, Ustavni sud primjećuje da je Kantonalni sud dao jasne i dostatne razloge za određivanje mjere pritvora, zbog čega je zaključio da primjena blažih mjera ne bi bila adekvatna o čemu je, također, dano obrazloženje, pozivajući se na relevantne odredbe ZKP, a što je preispitao i Vrhovni sud, iz čega jasno proizlazi da je ova mogućnost razmotrena, ali da, prema ocjeni redovitih sudova, nije bilo mjesta za izricanje blažih mjera. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti razloge navedene u apelaciji - da su apelanti u pritvoru, jer nisu dali iskaz Tužiteljstvu, dok su ostale osobe (kojima je, također, pritvor bio određen rješenjem od 26. siječnja 2018. godine) puštene da se brane sa slobode.

67. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata o povredi prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i st. 3. i 4. Europske konvencije neutemeljeni u odnosu na osporena rješenja kojim im je pritvor određen sukladno članku 149. stavak 3. ZKP, a iz osnova članka 146. stavak 1. točka c) ZKP, kao i članka 146. stavak 1. točka a) ZKP u odnosu na apelanticu.

3. Zakonitost pritvora apelanata nakon rješenja Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine

68. Apelanti su istaknuli da su, nakon što je Vrhovni sud donio rješenje od 8. svibnja 2018. godine kojim je naloženo puštanje apelanata iz pritvora "odmah", pušteni na slobodu tek 11. svibnja 2018. godine, čime im je povrijeđeno pravo na osobnu slobodu i sigurnost. Navedeno nije upitno, jer je to potvrđeno i iz navoda koje je u odgovoru na apelaciju dostavio Kantonalni sud. Naime, Kantonalni sud je naveo da mu je rješenje Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine dostavljeno 10. svibnja 2018. godine, a Kantonalni sud je dostavio rješenje odvjetnicima apelanata i Upravi KPZ 11. svibnja 2018. godine.

69. Ustavni sud u svezi sa navedenim opet ponavlja da je pravo na osobnu slobodu i sigurnost jedno od najvažnijih prava. Također, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u svojoj praksi odgađanje izvršenja rješenja kojim su aplikanti zadržani u pritvoru iako su pušteni na slobodu "odmah" nerijetko mjerio u satima provedenim u pritvoru (nakon oslobađajućih presuda ili rješenja). Tako je u predmetu Labita protiv Italije (aplikacija broj 26772/95, presuda od 6. travnja 2000. godine) utvrđena povreda članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije. U navedenom predmetu Europski sud je istaknuo sljedeće:

170. Sud ponavlja da je spisak iznimaka od prava na slobodu koje je zajamčeno člankom 5. stavak 1. iscrpan i samo usko tumačenje tih iznimki jeste dosljedno svrsi te odredbe, naime, da osigura da nitko ne bude proizvoljno lišen slobode (vidi, između ostalih izvora, presudu od 1. srpnja 1997. godine u predmetu Giulia Manzoni v. Italija, Reports 1997–IV, str. 1191, stavak 25, i presudu od 22. ožujka 1995. godine u predmetu Quinn v. Francuska, Serija A broj 311, str. 17-18, stavak 42). 171. Iako jeste točno da, u smislu članka 5. stavak 1. (c), pritvor prestaje bivati opravdan "onoga dana kada se utvrde optužbe" (vidi gore stavak 147) i da, sukladno tome, pritvor poslije toga ne potpada pod tu odredbu, "djelomično odgađanje u provedbi odluke o puštanju pritvorenog na slobodu je često neizbježno iako bi trebalo biti svedeno na najmanju moguću mjeru" (vidi navedenu presudu Giulia Manzoni v. Italija, str. 1191, stavak 25, in fine). 172. Međutim, sud primjećuje da se u ovom slučaju odgađanje puštanja na slobodu podnositelja predstavke može samo djelomično pripisati potrebi da se obave relevantne administrativne formalnosti. Dodatno odgađanje puštanja na slobodu podnositelja predstavke između 00.25 sati i jutra 13. studenog 1993. godine dogodilo se usljed odsustva službenika u prijavnom odjelu. Tek pošto se službenik vratio bilo je moguće provjeriti postoje li neki drugi razlozi da se podnositelj predstavke i dalje zadrži u pritvoru i da se provedu ostale administrativne formalnosti koje su neophodne za puštanje na slobodu (vidi gore stavak 24). 173. U ovim okolnostima produljenje pritvora podnositelju predstavke po povratku u zatvor u Termini Imerese ne predstavlja prvi korak u izvršenju naloga za njegovo puštanje na slobodu, pa, stoga, ne potpada pod točku 1 (c), niti pod bilo koju drugu točku članka 5. 174. Sukladno tome, došlo je do povrede članka 5. stavak 1. u tom pogledu.

70. Primjenjujući navedena načela na konkretni predmet, Ustavni sud, dakle, može samo pretpostaviti da je razlog što su apelanti proveli još tri dana u pritvoru nakon odluke Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine "proceduralni" ili "administrativni". Naime, nitko od pozvanih strana nije ukazao da je postojao bilo kakav problem u svezi sa puštanjem apelanata na slobodu "odmah" nakon rješenja od 8. svibnja 2018. godine, ali je, ipak, rješenje kojim se apelanti imaju pustiti na slobodu dostavljeno Upravi KPZ tek 11. svibnja 2018. godine (kada su očigledno apelanti i pušteni). Iako termin "odmah" može biti relativan u značenju i trajanju, u smislu garancija članka 5. Europske konvencije, administrativna procedura (eventualno izrada i otprema rješenja od Vrhovnog suda do dostave Upravi KPZ) ne može nikako opravdati činjenicu da su apelanti zadržani još tri dana nakon što je Vrhovni sud donio rješenje (8. svibnja 2018. godine). Ovo pogotovo kada se uzme u obzir stupanj razvijenosti tehnologije, postojeći načini komunikacije i prijenosa informacija kako između sudova, tako i od suda do Uprave KPZ. Stoga, Ustavni sud smatra da redoviti sud nije dao razloge koji bi mogli opravdati zadržavanje apelanata u pritvoru i nakon što je naloženo da se puste na slobodu "odmah" (rješenje je doneseno 8. svibnja 2018. godine), a na slobodu su pušteni tek 11. svibnja 2018. godine, nakon što je Kantonalni sud dostavio rješenje Upravi KPZ.

71. Stoga, Ustavni sud smatra da vrijeme koje su apelanti proveli u pritvoru nakon rješenja Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine do puštanja na slobodu 11. svibnja 2018. godine nije sukladno garancijama iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije.


Naknada

72. U svezi sa traženjem apelanata da im se dosudi odšteta u pravičnom iznosu, te da im se isplate troškovi nastali zbog utvrđivanja povrede, iz čega proizlazi da traže naknadu za utvrđenu povredu, kao i troškove za sastav apelacije, Ustavni sud podsjeća da, prema stajalištu Europskog suda, u situaciji kada aplikant lišen slobode protivno odredbama domaćeg prava koje je okončano ima na raspolaganju tužbu za naknadu štete koja je zbog toga pretrpljena, a ne postoji sumnja u njezinu učinkovitost, od njega se očekuje da tu mogućnost iskoristi prije obraćanja Europskom sudu. Europski sud smatra da je građanska tužba protiv države predviđena domaćim pravom pravno sredstvo koje je potrebno iscrpiti, jer je posebice osmišljeno kako bi se osobama koje su bile nezakonito lišene slobode omogućilo da zatraže od države zadovoljštinu (vidi, Europski sud, Dolenec protiv Hrvatske, presuda od 26. prosinca 2009. godine, st. 184. i 185).

73. Ustavni sud podsjeća da, sukladno članku 74. Pravila Ustavnog suda, može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu ukoliko je apelacija usvojena, te da u tom slučaju novčanu naknadu određuje na temelju pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda. Ustavni sud primjećuje da ZKP, u Poglavlju XXXII (čl. od 435. do 444), pored ostalog, regulira postupak za naknadu štete i ostvarivanje drugih prava osoba koje su neutemeljeno lišene slobode. Sâm pojam naknade štete, prema ovom poglavlju, obuhvaća sve vidove štete (materijalnu i nematerijalnu) i ona se ostvaruje podnošenjem zahtjeva Federalnom ministarstvu pravde, odnosno podnošenjem tužbe sudu. Stoga, rukovodeći se citiranim stajalištem Europskog suda, a u nedostatku dokaza da postojeći mehanizam za ostvarivanje naknade štete zbog neutemeljenog lišavanja slobode nije efikasan, te da su apelanti bezuspješno pokušali iskoristiti ga, iako je apelacija djelomično usvojena, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju nema potrebe koristiti mogućnost iz članka 74. Pravila Ustavnog suda, tj. odrediti naknadu za nematerijalnu štetu.

74. Najzad, u svezi sa zahtjevom apelanata da im se isplate troškovi za sastav apelacije, Ustavni sud ukazuje da Pravilima Ustavnog suda nije propisano da apelanti imaju pravo na naknadu troškova postupka, a što uključuje i troškove za sastav apelacije, te, stoga, ovi troškovi padaju isključivo na teret apelanata.

VIII. Zaključak

75. Ustavni sud zaključuje da je apelantima povrijeđeno pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije zbog vremena koje je proteklo od dana donošenja rješenja Vrhovnog suda od 8. svibnja 2018. godine u kojem je navedeno da "Enisa Đalić i Sanel Đalić se imaju pustiti na slobodu odmah" do puštanja apelanata na slobodu 11. svibnja 2018. godine.

76. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i st. 3. i 4. Europske konvencije kada je redoviti sud ponovno odredio apelantima pritvor sukladno relevantnim odredbama ZKP, te kada je dao valjane razloge za svoje odlučenje koji se ne doimaju proizvoljnim.

77. Na temelju članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

78. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebice razmatrati zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.





предмету број АП 3637/18, рјешавајући апелацију Енисе Ђалић и Санела Ђалића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Енисе Ђалић и Санела

Ђалића. Утврђује се повреда права на личну слободу и

безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због задржавања апеланата у притвору до 11. маја 2018. године а након Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 09 0 К 027189 18 Кж 5 од 8. маја 2018. године у којем је наведено да "Ениса Ђалић и Санел Ђалић се имају пустити на слободу одмах".

Одбија се као неоснована апелација Енисе Ђалић и Санела Ђалића поднесена против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 09 0 К 027189 18 Кж 8 од 8. јуна 2018. године и Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву број 09 0 К 027189 18 Кв 34 од 28. маја 2018. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Ениса Ђалић и Санел Ђалић (у даљњем тексту: апеланткиња и апелант или апеланти), које заступају Мирна Делалић и Сенад Крехо, адвокати из Сарајева, поднијели су 5. јула 2018. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 09 0 К 027189 18 Кж 8 од 8. јуна 2018. године и Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 09 0 К 027189 18 Кв 34 од 28. маја 2018. године. Апеланти су, такође, оспорили задржавање у притвору након одлуке Врховног суда број 09 0 К 027189 18 Кж 5 од 8. маја 2018. године којом је наложено пуштање апеланата на слободу одмах, а они су пуштени из притвора тек 11. маја 2018. године. Апеланти су тражили да Уставни суд донесе привремену мјеру којом ће наложити пуштање апеланата из притвора до коначне одлуке Уставног суда.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Кантоналног тужилаштва Сарајево (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је да доставе одговоре на апелацију са посебним упитом о задржавању апеланата у притвору у периоду од 8. маја до 11. маја 2018. године.

3. Позвани су доставили одговоре на апелацију.



4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

Уводне напомене:

Одређивање притвора до 24. фебруара 2018. године

5. Апелантима је рјешењем Кантоналног суда од 26. јануара 2018. године одређен притвор у трајању од једног мјесеца из основа члана 146 став 1 тач. б) и ц), а апеланткињи и из основа члана 146 став 1 тачка а) Закона о кривичном поступку (у даљњем тексту: ЗКП), због основане сумње да су починили кривично дјело организовани криминал из члана 342 став 3 и став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона ФБиХ (у даљњем тексту: КЗ) у вези са кривичним дјелима злоупотреба службеног положаја или овлашћења (члан 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗ), прање новца (члан 272 став 2 у вези са ставом 1 КЗ), кривотворење исправе (члан 373 став 2 у вези са ставом 1 КЗ) и недозвољено коришћење личних података (члан 193 КЗ). Према наведеном рјешењу, притвор је могао да траје до 24. фебруара или до друге одлуке суда.

Продужење притвора до 24. априла 2018. године

6. Рјешењем Кантоналног суда од 22. фебруара 2018. године апелантима је продужен притвор за два мјесеца, који се има рачунати од 24. фебруара 2018. године и који може да траје до 24. априла 2018. године или до дуге одлуке суда. По жалби апеланата Врховни суд је 14. марта 2018. године првостепено рјешење укинуо и предмет вратио на поновни поступак првостепеном суду.

7. Кантонални суд је у поновном поступку донио ново рјешење од 10. априла 2018. којим је притвор апелантима продужен за два мјесеца, тако да он може да траје до 24. априла 2018. године или до друге одлуке суда. Дакле, Кантонални суд је у поновном поступку одредио притвор у истом трајању како је наведено у претходној тачки ове одлуке. Врховни суд је донио рјешење 25. априла 2018. године којим је жалбу апеланата дјелимично уважио, те је првостепено рјешење укинуо и предмет вратио на поновни поступак (рјешења наведена у претходним тачкама нису достављена уз апелацију, али је садржина рјешења, односно одлучења Уставни суд утврдио на основу достављене документације).

Продужење притвора до 24. јула 2018. године - оспорена дужина задржавања апеланата у притвору до 11. маја 2018. године, а након доношења рјешења Врховног суда од 8. маја 2018. године

8. Прије него што је Врховни суд донио рјешење од 25. априла 2018. године (види претходну тачку ове одлуке) Тужилаштво је 19. априла 2018. године поднијело приједлог за продужење притвора. Рјешавајући о приједлогу Тужилаштва, Кантонални суд је донио рјешење од 23. априла 2018. године којим је апелантима продужио притвор за још три мјесеца, који се, према овом рјешењу, има рачунати од 24. априла 2018. године и који може да траје до 24. јула 2018. године или до друге одлуке суда (наведено рјешење није достављено уз апелацију).

9. Врховни суд је донио Рјешење број 09 К 027189 18 Кж 5 од 8. маја 2018. године којим је уважио апеланткињину жалбу а по службеној дужности и у односу на апеланта, те укинуо рјешење Кантоналног суда од 23. априла 2018. године и одлучио да се апеланти имају пустити на слободу одмах.

10. У образложењу рјешења од 8. маја 2018. године Врховни суд је указао на ток поступка, те на чињеницу да је рјешењем од 22. фебруара 2018. године одређено да притвор апелантима може да траје до 24. априла 2018. године.

Врховни суд је навео да у моменту када одлучује о жалби (против рјешења о продужењу притвора за наредна три мјесеца), још није одлучено о продужењу притвора апелантима за период до 24. априла 2018. године, јер је рјешење укинуто 25. априла 2018. године (види тачку 7 ове одлуке) и није донесено рјешење којим је правоснажно одлучено о трајању притвора за период до 24. априла 2018. године. Стога је Врховни суд закључио да није било законског основа за доношење побијаног рјешења од 23. априла 2018. године, јер није правоснажно одлучено о периоду који му је претходио, па, према томе, нема ни основа за даље задржавање апеланата у притвору због чега је потребно апеланте пустити на слободу одмах.

11. Апеланти су пуштени из притвора 11. маја 2018. године.

Оспорена рјешења о одређивању притвора у трајању од два мјесеца и 13 дана

12. На основу члана 45 ст. 1 и 2 и члана 149 став 3 ЗКП, Тужилаштво је 12. маја 2018. године поднијело приједлог за одређивање притвора апелантима због основане сумње да су починили наведена кривична дјела са приједлогом да им се притвор одреди у трајању од три мјесеца, због разлога прописаних чланом 146 став 1 тач. б) и ц) ЗКП, а у односу на апеланткињу и због посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП. Кантонални суд је донио рјешење од 15. маја 2018. године којим је одбијен приједлог Тужилаштва да се апелантима (против којих се води истрага за прецизирана кривична дјела) одреди притвор у трајању од три мјесеца због разлога прописаних чланом 146 став 1 тач. б) и ц) ЗКП, а у односу на апеланткињу и због основа прописаног чланом 146 став 1 тачка а) ЗКП. Одлучујући о жалби Тужилаштва, Врховни суд је донио рјешење од 23. маја 2018. године којим је жалбу Тужилаштва дјелимично уважио и укинуо рјешење од 15. маја 2018. године, те предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. У образложењу рјешења је наведено да је неоснован приговор Тужилаштва да су изрека и образложење противрјечни, а о правилности датих разлога је расправио, те је установио да је жалба Тужилаштва основана (правилности датих разлога у вези са примјеном члана 149 став 3 ЗКП).

13. Кантонални суд је донио Рјешење број 09 0 К 027189 18 Кв 34 од 28. маја 2018. године којим је апелантима одредио притвор који, према овом рјешењу, може да траје два мјесеца и 13 дана или до друге одлуке суда, а има се рачунати од дана и часа лишавања слободе, због посебног притворског основа прописаног чланом 146 став 1 тачка ц) ЗКП, а у односу на апеланткињу и због посебног притворског разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка а) ЗКП.

14. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео ток поступка, раније закључке из рјешења од 15. маја 2018. године, те је, позивајући се на упутства која је Врховни суд дао у рјешењу од 23. маја 2018. године, утврдио своју функционалну надлежност. Даље, Кантонални суд је навео шта се апелантима ставља на терет наредбама о спровођењу истраге. Након анализе и оцјене сваког доказа посебно, као и свих доказа заједно, Кантонални суд је закључио да из постојећих доказа постоји довољно чињеница и околности које указују на то да постоји основана сумња да су апеланти предузели радње у којима се стичу обиљежја кривичних дјела, како им се то ставља на терет, о чему суд даје опширно образложење. На страни 150 рјешења Кантонални суд наводи да није било мјеста за приједлог одбране да се приједлог Тужилаштва одбаци као неоснован. Такође, Кантонални суд наводи да је слиједом упутстава Врховног суда да се у конкретној процесној ситуацији ради о приједлогу за


одређивање притвора осумњиченима који се налазе на слободи, првостепени суд био обавезан да донесе одлуку о основаности или неоснованости тог приједлога, оцјењујући постојање или непостојање општих и посебних услова за одређивање притвора, па је Кантонални суд у поновном одлучивању и донио одлуку о основаности или неоснованости приједлога, оцјењујући постојање или непостојање општих и посебних услова за одређивање притвора.

15. Када је ријеч о посебном притворском разлогу прописаном чланом 146 став 1 тачка а) ЗКП, Кантонални суд је установио да су испуњени услови за одређивање мјере притвора апеланткињи прописани овим чланом. Приликом разматрања чињеница и околности релевантних за процјену постојања опасности од бјекства суд је имао у виду становиште Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), односно да је приликом одлучивања суд дужан да узме у обзир, између осталог, висину запријећене казне, доказе о претходним случајевима бјекства у вези са другим кривичним дјелима, те конкретне доказе о плановима о бјекству, као и карактер осумњиченог/оптуженог, његов морал, мјесто становања, радни статус, финансијску ситуацију, породичне везе, као и контакте у иностранству или непостојање везе са државом у којој се кривично гони. Кантонални суд је навео да је апеланткиња држављанка Републике Црне Горе, гдје има пријављено мјесто пребивалишта, као и да нема држављанство БиХ. Осим тога, суд је оцијенио да апеланткиња не станује на адреси Улица Енвера Шеховића, коју је навела приликом давања података, а што је утврђено увидом у доставницу овлашћеног судског достављача - када јој је покушана достава за рочиште од 15. маја 2018. године. Сходно извјештају овлашћеног судског достављача, апеланткиња је непозната станарима, а нема је ни на списку станара. Апеланткињи је покушана достава на адресу за коју је апелант навео да је његова адреса боравка, Хумска улица број 156, али се писмено вратило са напоменом судског достављача да, према изјави бившег супруга, апеланткиња не станује у Хумској улици број 156, а да се из Улице Енвера Шеховића одселила у фебруару. Апеланткиња је приступила на рочиште, те је на упит предсједника вијећа да се изјасни на ове околности, апеланткињина бранитељка изјавила да је апеланткиња сазнала, када је изашла из притвора, да јој је раскинут уговор о најму стана, те да је на истој адреси, само код комшинице три спрата изнад ње. Кантонални суд је навео да је оцијенио чињеницу да се апеланткиња уредно одазвала и приступила на рочиште ради изјашњења о приједлогу Тужилаштва, мада јој позив није уредно уручен на дату адресу. Међутим, не може да се занемари чињеница да из анализе претходно наведеног произилази да адреса коју је дала није адреса на којој она стварно и борави, на којој не може да се пронађе, именована је непозната станарима, затим, да је апеланткиња подстанар. Када се наведено доведе у везу с тим да је апеланткиња суочена са врло тешким и озбиљним оптужбама за најтеже облике кривичних дјела, као и са запријећеном казном затвора, те у везу са чињеницом да је кривично дјело због којег се води предметна истрага повезано с прибављањем имовинске користи у вишемилионском износу, а да из доказа на којима се темељи основана сумња произилази да је апеланткиња континуирано подизала готовински новац са рачуна који су уплатила бројна правна лица са којима су, како се основано сумња, фиктивно пословали, те да је, што произилази из резултата посебних истражних радњи и исказа осумњичених, од наведеног износа задржавала 8-10% на име провизије, те да приликом претреса стана и пословних просторија није пронађен било какав

новац, према оцјени суда, постоје околности које указују на опасност од апеланткињиног бјекства у Републику Црну Гору на који начин би била недоступна органима гоњења у БиХ, посебно када се има у виду да апеланткиња нема покретне или непокретне имовине у БиХ, да нема породицу у БиХ, те да јој је, како је изјавила, отказан уговор о најму стана, па се тренутно налази код комшинице.

16. Дакле, апеланткиња у Босни и Херцеговини нема чврстих веза: имовинске, породичне или друге природе. Наведене чињенице у својој укупности указују на околности да би апеланткиња могла да се удаљи из БиХ, те да на тај начин постане недоступна и да онемогући даље успјешно вођење и окончање овог кривичног поступка. Кантонални суд је навео да је имао у виду и становиште Уставног суда Босне и Херцеговине према којем сама чињеница да је лице страни држављанин није довољна за одређивање мјере притвора. Међутим, при доношењу одлуке, поред чињенице да је апеланткиња страна држављанка, суд је имао у виду све побројане околности а нарочито природу и начин извршења кривичног дјела које се апеланткињи ставља на терет, прописану казну, с чим је апеланткиња суочена, због чега је закључио да је оправдано апеланткињи одредити најстрожију мјеру да се обезбиједи њено присуство. Кантонални суд је навео да је имао у виду и да је између БиХ и Републике Црне Горе закључен уговор о изручењу, али да наведено не представља околност која би била значајна за закључак суда, када се имају у виду конкретне околности које се односе на апеланткињину везу са сусједном Црном Гором - осим правне везе, родбину коју тамо има, која јој несумњиво може да пружи помоћ и да обезбиједи несметан боравак у тој земљи ако се на такав корак одлучи. С тим у вези, суд се позвао на праксу Европског суда у којој је Европски суд закључио да је лишавање слободе појединца оправдано ако постоји веза осумњиченог са другом државом, чијим би преласком на другу територију његова екстрадиција била немогућа, поготово ако има одређене видове контаката са том државом, што је у конкретном случају наведено. Апеланткињино присуство ради даљег вођења и успјешног окончања предметне истраге, према оцјени Кантоналног суда, може да се обезбиједи само њеним задржавањем у притвору.

17. Када је ријеч о посебном притворском разлогу који је прописан чланом 146 став 1 тачка ц) ЗКП, Кантонални суд је установио да су испуњени услови за одређивање мјере притвора апелантима прописани одредбом члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП. Наиме, слиједећи законску дефиницију Кантонални суд је, прије свега, установио да је испуњен формални услов за одређивање мјере притвора према већ наведеном основу, будући да се апелантима наредбом о спровођењу истраге стављају на терет кривична дјела са прописаном казном у дужем трајању од три године. Кантонални суд је размотрио и постојање нарочитих околности из наведене законске одредбе, наводећи да закон изричито не наводи које су то нарочите околности, тако да је те околности неопходно у сваком поједином случају утврдити на начин да је сваки случај потребно посебно процијенити, те чињенично оцијенити дату ситуацију. При оцјени нарочитих околности свакако је потребно имати у виду личност осумњичених, као и врсту кривичног дјела које им се ставља на терет. Законска одредба за одређивање, односно продужење притвора на основу члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП не захтијева да се утврди да су осумњичени склони вршењу кривичних дјела, него да постоје нарочите околности које оправдавају бојазан да ће, између осталог, поновити кривично дјело.

18. У вези са наведеним, Кантонални суд је установио да су апеланти предметна кривична дјела, односно радње


извршења чинили у континуитету, у дужем временском периоду, од 2010. године и даље, на подручју Кантона Сарајево и шире у периоду од осам година. Суд је истакао бројност кривичноправних радњи-више кривичноправних радњи у којима се стичу обиљежја кривичних дјела, како им се ставља на терет, природу и начин извршења кривичних дјела, односно да су оне предузимане у оквиру организоване групе која је дјеловала према принципу јасно подијељених улога њених чланова у којој су апеланти дјеловали као организатори, а остали наведени осумњичени као посредници, те одговорна лица, директори и запосленици фирми, као чланови групе, те да је исказан висок степен упорности при извршењу инкримисаних радњи, које су резултирале енормно високим износима противправно стечене имовинске користи. Према мишљењу овог суда, очито је да се ради о добро организованој групи људи са подијељеним улогама, односно уходаној, развијеној и добро организованој шеми незаконитог пословања. Такође, да је ријеч о добро уходаној, развијеној и организованој шеми незаконитог пословања дужи временски период, осам година, према мишљењу Кантоналног суда, произилази из исказа свих до сада испитаних осумњичених (осталих осумњичених у овом поступку), чије исказе је суд навео на странама 152 и 154 рјешења. Након тога Кантонални суд је истакао да све наведено показује исказану истрајност, упорност и одлучност апеланата. Поред тога, Кантонални суд је указао на чињеницу да су апеланти, као организатори групе, након што је Пореска управа ФБиХ извршила инспекцијски надзор правног лица,,Leading" д.о.о. Сарајево, које је пословало на описани незаконит начин (у којем је апелант био одговорно лице, а апеланткиња запослена), обуставили пословање правног лица,,Leading" д.о.о. Сарајево. Затим је у краћем временском периоду апеланткиња основала нову Агенцију за посредовање у запошљавању,,Еслидер" д.о.о. Сарајево, која је на исти начин, како се основано сумња, наставила да послује незаконито, сачињавајући лажну документацију, приказујући фиктивне правне односе који су послужили осумњиченим правним лицима као основ за извлачење готовог новца са рачуна, што указује на њихову посебно исказану упорност у вршењу криминалних радњи. Закључак суда о исказаној упорности, одлучности и истрајности апеланата у предузимању инкриминисаних радњи поткријепљен је чињеницом да је печат правног лица,,Leading" д.о.о., након што је оно престало да ради, и накнадно коришћен у правном промету, а што, између осталог, потврђује одређена документација на коју суд указује. Наведене чињенице, када се доведу у везу са другим околностима како су изложене (бројност кривичноправних радњи предузетих у дужем временском периоду, осам година, износ новца који је, како се основано сумња,,,извучен" из наведених фирми, бројне трансакције и остало), управо су показатељ суду да су спремни да понове кривично дјело.

19. Кантонални суд је закључио да све наведено, у својој укупности, представља нарочите околности које оправдавају бојазан да ће апеланти, у случају пуштања на слободу, поновити кривично дјело за које може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна, чиме су се испунили законски услови за продужење притвора апелантима из основа одредбе члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП. Слиједећи изложено, Кантонални суд је закључио да су неосновани приговори одбране да нису испуњени услови у односу на овај притворски разлог, тј. да не постоје нарочите околности прописане наведеном одредбом.

20. Кантонални суд је указао зашто није прихватио приједлог Тужилаштва за одређивање притвора

осумњиченим из посебног основа прописаног одредбом члана 146 став 1 тачка б) ЗКП.

21. Даље, Кантонални суд је, позивајући се на члан 149 став 3 ЗКП, указао да је донио рјешење којим је апелантима одређен притвор на два мјесеца и тринаест дана, како би се омогућило Тужилаштву да у том року оконча истрагу у овом кривичном предмету. При томе Кантонални суд је навео да је имао у виду да су у конкретном случају, осим општих и посебних услова за одређивање притвора, испуњени и додатни услови из члана 149 став 3 ЗКП. Наиме, у конкретном случају поступак се води за кривична дјела организовани криминал из члана 342 ст. 3 и 2 КЗ у вези са кривичним дјелом злоупотреба положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, кривичним дјелом прање новца из члана 272 став 2 у вези са ставом 1 КЗ, кривичним дјелом кривотворење исправе из члана 373 став 2 у вези са ставом 1 КЗ и недозвољеним коришћењем личних података из члана 193 КЗ за која се може изрећи казна затвора више од 10 година. Кантонални суд је навео да је имао у виду тежину кривичног дјела због којег се поступак води како апстрактну - изражену путем казне запријећене законом за учиниоца тог кривичног дјела, тако и конкретну тежину кривичног дјела за које постоји основана сумња да су га починили осумњичени. Конкретна тежина овог дјела се огледа у радњама за које се терете осумњичени, како је описано у рјешењу. Поред наведеног, нарочито важне разлоге, у смислу члана 149 став 3 ЗКП, за одређивање притвора апелантима Кантонални суд је видио и у сложености истраге у овом кривичном предмету, односно у чињеници да се ради о великом броју лица којим се ставља на терет извршење више кривичних дјела за која се осумњичени основано сумњиче да су их починили, те указује на радње које је спровело Тужилаштво, као и оне које тек треба урадити. Даље, Кантонални суд је навео да је притвор одређен у трајању од два мјесеца и тринаест дана оцјењујући чињеницу да су апеланти провели у притвору 18 дана сходно рјешењу о продужењу притвора за три мјесеца од 23. априла 2018. године, на основу одредбе члана 149 став 3 ЗКП, а које је укинуто одлуком Врховног суда од 8. маја 2018. године (спис предмета овом суду достављен је 11. маја 2018. године) и апеланти су пуштени на слободу. Кантонални суд је, како је навео, имао у виду право на пуштање на слободу у складу са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, те дужност суда да размотри могућност да се одреде друге мјере, имајући у виду одредбе из члана 137 став 2 и чл. 140 и 140а ЗКП. Међутим, свестраном анализом свих околности, као и услијед законског основа на темељу којег је апелантима одређен притвор (и због законског разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка ц) ЗКП), суд је закључио да постоје објективни разлози који оправдавају одређивање најстрожије мјере - притвора апелантима с обзиром на то да мјере забране из члана 140 ЗКП у конкретном случају нису примјењиве нити цјелисходне.

22. Врховни суд је донио Рјешење број 09 0 К 027189 18 Кж 8 од 8. јуна 2018. године којим је жалбе Тужилаштва и апеланата одбио као неосноване.

23. Врховни суд је навео да се жалбама апеланата указује да је побијано рјешење донесено погрешном примјеном одредбе члана 149 став 3 ЗКПФБиХ, јер, према становишту изнесеном у жалби, та одредба говори о продужењу притвора, и то у трајању од три мјесеца, а не о одређивању притвора, што се прописује ставом 1 члана 149 ЗКП. Апелант је указао да је првостепени суд 14. маја 2018. године донио Рјешење број 09 0 К 027189 18 Кв 29 којим је притвор апелантима продужен за два мјесеца, тј. од 24. фебруара до 24. априла 2018. године, на које рјешење је 18.


маја 2018. године уложена жалба, која још увијек није ријешена. Апеланткиња је навела да је рјешењем Врховног суда од 8. маја 2018. године укинуто рјешење првостепеног суда о продужењу притвора апелантима за три мјесеца, на основу приједлога Тужилаштва од 19. априла 2018. године, и истим рјешењем су апеланти пуштени на слободу, па сматра да је тиме правоснажно одлучено о поменутом рјешењу за продужење притвора. С тим у вези, указано је да је нови приједлог Тужилаштва о одређивању притвора осумњиченима од 12. маја 2018. године заснован на истим околностима као и раније поменути приједлог за продужење притвора од 19. априла 2018. године о којем је Врховни суд правоснажно одлучио, па према становишту изнесеном у жалби, није било законског основа за одређивање притвора ни због тога што не постоје никакве нове околности које су се појавиле након укидања притвора апелантима.

24. Врховни суд је оцијенио да ови жалбени приговори нису основани. Врховни суд је указао да наводи апеланата који се односе на ранија рјешења о продужењу притвора не могу да доведу у питање правилност побијаног рјешења, јер се у конкретном случају ради о одређивању, а не о продужењу притвора, дакле, о процесној ситуацији која није у вези са ранијим рјешењима о продужењу притвора апелантима. Стога су ирелевантни и сви жалбени наводи који се односе на ту ранију процесну ситуацију, укључујући и апеланткињин жалбени став да приједлог за одређивање притвора осумњиченима од 12. маја 2018. године није могао да буде заснован, односно притвор апелантима одређен на основу истих оних околности на којима је био утемељен приједлог Тужилаштва за продужење притвора од 19. априла 2018. године. Врховни суд је навео да је погрешно апеланткињино становиште да рјешење Врховног суда од 8. маја 2018. године представља коначну одлуку о разлозима због којих је тражено продужење притвора, јер се у испитивање оправданости тих разлога, а усљед постојања процесних запрека, Врховни суд није ни могао да упусти. Такође, неприхватљиво је становиште апеланата да је притвор могао бити одређен само на основу члана 149 став 1 ЗКП и то у трајању од једног мјесеца, односно да је првостепени суд погријешио када им је притвор одредио на основу члана 149 став 3 ЗКП. Врховни суд је навео да се одредба члана 149 став 1 ЗКП примјењује када се осумњиченима у истрази притвор одређује први пут, а у конкретном случају се ради о сасвим другачијој процесној ситуацији. При томе Врховни суд је указао да одредба члана 149 ЗКП говори само о укупној дужини трајања притвора у истрази, а не искључује могућност одређивања притвора према ставу 2 или према ставу 3 те одредбе, уколико је након првог одређивања притвора у трајању од мјесец дана, односно продужења притвора у трајању од два мјесеца, дошло до пуштања осумњичених на слободу. Према томе, оправданост притварања, у смислу одредбе члана 149 ЗКП, оцјењује се у оквиру укупне дужине трајања притвора прописане том одредбом, па пошто је и у конкретном случају притвор одређен у складу с њом, то, према становишту Врховног суда, побијаним рјешењем није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 312 став 2 у вези са чланом 149 став 3 ЗКП на коју се жалбама неосновано указује.

25. Врховни суд је испитао и жалбене наводе, које је оцијенио неоснованим, да је у побијаном рјешењу изостала стварна контрола оправданости притвора због тога што је првостепени суд преписао наводе из приједлога Тужилаштва за продужење притвора и тако пропустио да дâ сопствене разлоге за закључак да на страни апеланата егзистирају општи и посебни разлози за продужење притвора. Према

оцјени Врховног суда, у побијаном рјешењу није изостала оцјена првостепеног суда о доказима на којима је утемељен закључак о постојању основане сумње да су осумњичени починили предметна кривична дјела за која се терете, као ни оцјена постојања посебних притворских разлога, а такође су у побијаном рјешењу дати разлози због којих суд није прихватио релевантне приговоре одбране истакнуте на рочишту за одређивање притвора.

26. У односу на закључак првостепеног суда о постојању посебног притворског основа из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП у односу на апеланткињу, Врховни суд је навео да је она у жалби навела да је првостепени суд тај закључак засновао на околности да је апеланткиња држављанка Црне Горе, што она никад није ни спорила, те на незавидној ситуацији у којој се нашла изласком на слободу 11. маја 2018. године након укидања притвора, будући да јој је отказан подстанарски уговор и да је била присиљена да се смјести код комшинице, те је оспорила оцјену суда о наведеним околностима. Апеланткиња је указала да је приступила на рочиште за притвор 15. маја 2018. године иако јој није био уручен позив, него је обавијештена посредством бранитељке, као и то да је била свјесна да се против ње води истрага још од 2016. године, када је извршен претрес у Агенцији "Leading", али да ни тада није покушала да побјегне, па да све наведено указује да нису испуњени услови за одређивање притвора због наведеног законског основа.

27. Врховни суд је закључио да ови апеланткињини жалбени наводи не доводе у питање закључак првостепеног суда о постојању услова за притвор из основа члана 146 став 1 тачка а) ЗКП, који је затим поновио. Супротно апеланткињиној жалбеној тврдњи, Врховни суд указује да из образложења побијаног рјешења произилази да је првостепени суд имао у виду околност да је апеланткиња приступила на рочиште без позива, али није установио да она елиминише постојање осталих разлога који указују на опасност да апеланткиња побјегне, нити је та опасност, према мишљењу Врховног суда, с обзиром на разлоге дате у побијаном рјешењу, искључена околношћу да апеланткиња за вријеме боравка на слободи није напустила подручје БиХ. Такође, Врховни суд наводи да околност да је осумњичени Р.Д., који је држављанин Црне Горе, пуштен из притвора уз одређивање мјера забране не може сама по себи довести у питање правилност побијаног рјешења, јер се постојање услова за притвор, у односу на сваког осумњиченог, оцјењује посебно. Стога, проста компарација таквих процесних ситуација, без указивања на битно идентичне околности, овакав жалбени приговор чини паушалним.

28. Врховни суд је навео да су апеланти оспорили закључак првостепеног суда о постојању посебног притворског основа из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП, износећи своје ставове за такве тврдње. Тако је у односу на апеланткињине жалбене наводе Врховни суд навео да ранија осуђиваност није услов за одређивање притвора према овом основу, него да се тражи постојање нарочитих околности које оправдавају бојазан да ће осумњичени поновити кривично дјело, или да ће довршити покушано кривично дјело, или да ће учинити кривично дјело којим пријети, а за та кривична дјела може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна. Врховни суд је навео да из образложења побијаног рјешења (на стр. од 152 до 156) произилази да је првостепени суд дао детаљне, јасне и одређене разлоге за закључак да у конкретном случају постоји итерацијска опасност у случају да апеланти буду пуштени на слободу, те је навео разлоге које је дао првостепени суд и околности које је оцијенио, који, и према оцјени Врховног суда, представљају нарочите околности у смислу члана 146 став 1


тачка ц) ЗКП, и њихово постојање није искључено тиме што апеланткиња у вријеме боравка на слободи није поновила нека од кривичних дјела која јој се стављају на терет, нити околношћу да је Агенција,,Leading" д.о.о. Сарајево престала да ради 2016. године, на шта је указивано у апелантовој жалби. Наиме, апеланти су недуго након затварања Агенције,,Leading" д.о.о. Сарајево наставили да незаконито дјелују као организатори групе за организовани криминал путем Агенције,,Еслидер" д.о.о. Сарајево за шта постоји основана сумња. С обзиром на то да су у питању организатори групе за организовани криминал који су управо путем поменутих агенција вршили предметна кривична дјела за која се терете и из чијег је дјеловања произилазила и незаконита дјелатност осталих осумњичених - власника и директора "угледних фирми", околност да се ти осумњичени налазе на слободи, према мишљењу Врховног суда, не чини закључивање првостепеног суда нелогичним, како то у жалби сматра апелант.

29. Коначно, Врховни суд је указао да из образложења побијаног рјешења произилази да првостепени суд није занемарио своју обавезу да испита и могућност изрицања мјера забране умјесто притвора, како то у жалби сматра апеланткиња, него је при испитивању те могућности навео јасне и одређене разлоге због којих сматра да мјерама забране не може да се оствари сврха притвора. При томе је првостепени суд имао у виду врсту и тежину кривичних дјела која се апелантима стављају на терет, чињенице и околности под којима су предметна кривична дјела учињена, као и чињенице и околности због којих је притвор осумњиченим одређен због наведених законских основа. Све то, и према оцјени Врховног суда, оправдава закључак првостепеног суда да се сврха притвора не би могла да оствари блажим мјерама.

IV. Апелација a) Наводи из апелације

30. Апеланти указују на повреду права на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц), ст. 3 и 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Повреду права на личну слободу и безбједност апеланти најприје виде у произвољној примјени члана 149 ст. 1 и 3 ЗКП и члана 2 став 2 ЗКП. Апеланти указују на одредбе ЗКП којим је прописан поступак лишавања слободе и одређивања притвора, па наводе шта је чланом 149 став 3 ЗКП прописано, указујући на прописану могућност да се продужи притвор, али не и да се он одреди. Апеланти наводе да је могућност одређивања притвора у истрази прописана искључиво у члану 149 став 1 ЗКП, цитирајући наведени члан. Дакле, основ за одређивање притвора у истрази даје искључиво члан 149 став 1 ЗКП, и то на један мјесец, док је свим другим одредбама прописана могућност да се продужи притвор у истрази и временски период његовог трајања је регулисан. Поред тога, одредбе члана 2 став 2 ЗКП обавезују на поступање искључиво у вези са словом закона. Апеланти наводе да је Кантонални суд рјешење од 28. маја 2018. године, којим се апелантима одређује притвор, донио на основу члана 149 став 3 ЗКП и одредио притвор на два мјесеца и 13 дана, што апеланти сматрају незаконитим. Апеланти оспоравају закључак Врховног суда да се одредба члана 149 став 1 ЗКП примјењује онда када се осумњиченима у истрази притвор одређује први пут, "док се у конкретном случају ради о сасвим другачијој процесној ситуацији", сматрајући да се оправданост притварања, у смислу одредбе члана 149 ЗКП, оцјењује у оквиру укупне дужине трајања притвора прописане том одредбом. Апеланти истичу да није спорно да

одредбе члана 149 ЗКП уређују питање трајања притвора у истрази, али апеланти сматрају да је погрешно тумачење да и на основу става 3 члана 149 може да се одреди притвор, јер то одредбе ЗКП не прописују. Члан 149 ЗКП је јасан поводом тог питања и одређивање притвора прописује само ставом 1, при чему свако друго тумачење представља тумачење одредаба на штету апеланата, што није дозвољено. Пошто се у конкретном случају управо то десило, одређивање притвора на два мјесеца и 13 дана није у складу са процедуром прописаном законом, а слиједећи то, дошло је до повреде члана 5 став 1 Европске конвенције. Такође, апеланти указују на неосновано одређивање притвора по садржајно идентичном приједлогу (од 12. маја 2018. године, као приједлогу од 19. априла 2018. године) о којем је Врховни суд раније правоснажно одлучио (рјешењем од 8. маја 2018. године). Апеланти указују на то да Тужилаштво није истакло нове чињенице које би оправдале поновно одређивање притвора, чиме је дошло до повреде права на слободу и безбједност у вези са произвољном примјеном одредаба члана 145 ст. 4 и 5 ЗКП. Апеланти наводе да из рјешења Врховног суда од 8. маја 2018. године произилази да продужење притвора апелантима на три мјесеца није било законито због чега је Врховни суд наложио да се они пусте из притвора. Апеланти указују да је притвор могао поново да буде одређен само да је дошло до нових околности и чињеница које оправдавају његово одређивање, што није случај у конкретном предмету. Заправо, у ситуацији када по садржајно идентичном приједлогу о којем је већ одлучено и утврђено да продужење притвора није било законито, судови поново одређују притвор, јасно је да се нарушавају основни принципи правне сигурности, владавине права и права појединца на слободу и безбједност и правну извјесност.

Даље, апеланти указују на повреду права на слободу и безбједност (у смислу члана 5 став 1 тачка ц) и став 4 Европске конвенције и члана II/3д) Устава БиХ) усљед произвољне примјене члана 145 ст. 4 и 5 ЗКП, указујући да су апеланти три дана након што је Врховни суд донио рјешење од 8. маја 2018. године пуштени на слободу, односно да су три дана незаконито били лишени слободе.

Апеланти су оспорили постојање посебних притворских услова усљед њиховог непостојања, као и произвољне примјене одредаба члана 146 став 1 тач. а), б) и ц) ЗКП. Апеланти сматрају да побијана рјешења не дају посебне разлоге који се захтијевају овим одредбама, него се стиче утисак да се ради о гомилању притворских разлога у конкретном предмету. Апеланти истичу да је по рјешењу од 26. јануара 2018. године притвор одређен за девет лица (по истим основима), док су сва остала лица, изузев апеланата, пуштена да се бране са слободе, уз мјере забране, након што су дала исказ Тужилаштву. Истичу да се лица која нису дала исказ (апеланти) и даље налазе у притвору и тиме се јасно крши њихово право на слободу и безбједност, али и право на одбрану ћутањем. Даље се у апелацији наводи да је, у односу на посебан притворски разлог из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП, рјешење засновано на чињеници да апеланткиња има држављанство Црне Горе и пребивалиште у тој држави, а што она никада није ни спорила, те на незавидној ситуацији у којој се нашла након изласка из притвора 11. маја 2018. године, када није могла да се врати у свој стан, јер јој је отказан уговор о закупу. Апеланткиња истиче да се уредно одазвала сваком позиву суда и уредно на рочишту обавијестила суд о свом тренутном боравишту, што су судови потпуно погрешно и на апеланткињину штету интерпретирали. Апеланткиња сматра да сви наводи изнесени у рјешењима не представљају опасност од бјекства и, уколико би се оцијениле претходно наведене околности, тада би


притвор постао облигаторан за осумњичена лица која имају држављанство друге државе и која се терете за ова кривична дјела, што је супротно одредбама члана 146 став 1 тачка а) ЗКП, али и члана 5 ЕКЉП. Апеланткиња је посебно нагласила да њен карактер и понашање јасно указују на околности да она никада није планирала, ни покушала да побјегне, нити је икада напустила Босну и Херцеговину, од момента када је упозната с тим да се води истрага (2016. године) па до момента када је пуштена из притвора 11. маја 2018. године, са путном исправом и без било каквих мјера забране. Наводи које су судови оцијенили, према апеланткињином мишљењу, немају упоришта у чињеницама, али ни у понашању које је апеланткиња исказала током протеклог периода. Апеланткиња се, такође, позвала на праксу Уставног суда у којој је утврђено да двојно држављанство не може бити разлог за одређивање притвора. Даље, апеланти наводе да им је притвор одређен и по основу посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП, али да сматрају да судови нису идентификовали "нарочите околности" какве се захтијевају овом одредбом, а које би оправдале бојазан да ће лице поновити дјело, или да ће довршити покушано дјело. Супротно томе, како апеланти наводе, у образложењима рјешења се поновно интерпретира налаз о постојању основане сумње, а све на шта се суд позива јесу "укупне околности конкретног предмета". Када би се прихватило описано поступање, јасно је да би притвор постао облигаторан када се ради о кривичним дјелима која се апелантима стављају на терет, што је супротно основним начелима Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције. И у овом дијелу апеланти указују на праксу Уставног суда. Апеланти наводе да им је повријеђено право на слободу и безбједност и услијед чињенице да суд није адекватно разматрао примјену блажих мјера које је предложила одбрана, него је дао уопштено образложење без конкретизације. Апеланти су предложили да се донесе привремена мјера којом би се наложило пуштање апеланата из притвора. Такође, апеланти су тражили да се утврди повреда права на личну слободу и безбједност, као и да им се додијели одштета у правичном износу, као и да им се исплате трошкови због утврђивања повреде права на личну слободу и безбједност.


31. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да су приговори изнесени у апелацији исти као приговори из жалбе апеланата о чему је Врховни суд дао образложење у рјешењу при којем остаје.

32. Кантонални суд је навео да нема повреде коју апеланти наводе, те да је побијано рјешење дало одређене и довољне разлоге, при чему је одговорено на приговоре одбране.

33. У веома детаљном одговору Тужилаштво наводи да су судови поступили у складу са одредбом члана 149 ЗКП, те да су апеланти раније (по рјешењу од 8. маја 2018. године) пуштени на слободу само због процесног недостатка претходног рјешења, а не усљед непостојања законских притворских разлога. У ситуацији када се ради о непромијењеним околностима, које несумњиво указују на постојање притворских разлога на страни апеланата који се налазе на слободи, њима може поново да се одреди мјера притвора, како су то правилно одлучили судови.

34. У односу на посебан упит Уставног суда послан судовима и Тужилаштву о задржавању апеланата у притвору, након што је Врховни суд донио рјешење којим је наложено да се апеланти одмах пусте на слободу, Кантонални суд се изјаснио да му је 10. маја 2018. године у 15.35 часова

Врховни суд доставио своје рјешење, а Кантонални суд у Сарајеву је рјешење доставио странкама и Управи КПЗ 11. маја 2018. године. Врховни суд се изјаснио да "не располаже подацима када су апеланти пуштени ".


35. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 и 59/14) у релевантном дијелу гласи:

Члан 2. став 2. (2) Прије доношења правоснажне пресуде осумњичени,

односно оптужени може бити ограничен у својој слободи и другим правима, само под условима које прописује овај закон.

Одјељак 6. Притвор

Члан 145. Опште одредбе

(1) Притвор се може одредити или продужити само под условима прописаним у овом закону и само ако се исти циљ не може остварити другом мјером.

(2) Притвор одређује или продужује рјешењем суд на приједлог тужиоца а након што суд претходно саслуша осумњиченог односно оптуженог на околности разлога због којих се притвор предлаже, осим у случају из члана 146. став (1) тачка а) овог закона.

(3) Тужилац је дужан поднијети образложен приједлог за продужење притвора суду најкасније пет дана прије истека рока из рјешења о притвору. Суд одмах доставља приједлог осумњиченом, односно оптуженом и његовом браниоцу.

(4) Трајање притвора мора бити сведено на најкраће нужно вријеме. Ако се осумњичени, односно оптужени налази у притвору, дужност је свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са посебном хитношћу.

(5) У току цијелог поступка притвор ће се укинути чим престану разлози на основу којих је одређен, а притвореник ће се одмах пустити на слободу. На приједлог оптуженог или браниоца за укидање притвора који је заснован на новим чињеницама суд ће одржати рочиште односно сједницу вијећа о коме ће обавијестити странке и браниоца. Недолазак странака и браниоца који су уредно обавијештени не спрјечава одржавање рочишта, односно сједнице вијећа. Против рјешења о одбијању приједлога за укидање притвора жалба није дозвољена.

Члан 146. Разлози за притвор

(1) Ако постоји основана сумња да је одређено лице починило кривично дјело, притвор му се може одредити:

а) ако се крије или ако постоје друге околности које указују на опасност од бјекства,

[...], ц) ако нарочите околности оправдавају страх да ће

поновити кривично дјело или да ће довршити покушано кривично дјело или да ће починити кривично дјело којим пријети, а за та кривична дјела може се изрећи казна затвора од најмање "од три године" или тежа казна,

[...], (2) У случају из става 1. тачке б) овог члана, притвор ће

се укинути чим се осигурају докази због којих је притвор одређен.


Члан 148. Надлежност за одређивање притвора

(1) Притвор се одређује рјешењем суда, а на приједлог тужиоца.

(2) Рјешење о притвору садржи: име и презиме лица које се лишава слободе, кривично дјело које му се ставља на терет, законски основ за притвор, образложење, поуку о праву на жалбу, службени печат и потпис судије који одређује притвор.

(3) Рјешење о притвору предаје се лицу на које се односи у моменту притварања. У списима се мора назначити сат лишавања слободе и сат предаје рјешења.

(4) Против рјешења о притвору притворено лице може да поднесе жалбу вијећу (члан 25. став 6.) у року од 24 часа од пријема рјешења. Ако се притворено лице први пут испитује, по истеку овог рока може да поднесе жалбу приликом тог испитивања. Жалба с преписом записника о испитивању, ако је притворено лице испитано "и доказима на којима се заснива рјешење о притвору као" и рјешење о притвору достављају се одмах вијећу. Жалба не задржава извршење рјешења.

(5) У случају из става (4) овог члана вијеће које одлучује о жалби дужно је да донесе одлуку у року од 48 часова.

Члан 149. Трајање притвора током истраге

(1) Прије доношења рјешења о одређивању притвора судија за претходни поступак ће преиспитати основаност захтјева за одређивање притвора. Према рјешењу судије за претходни поступак притвор може да траје најдуже мјесец дана од дана лишавања слободе. Послије тог рока осумњичени се може задржати у притвору само на основу рјешења о продужењу притвора.

(2) Притвор се одлуком вијећа (члан 25. став 6.), према образложеном приједлогу тужиоца, може продужити за највише два мјесеца. Против рјешења вијећа дозвољена је жалба која не задржава извршење рјешења.

(3) Ако се поступак води за кривично дјело за које се може изрећи казна затвора 10 година или тежа казна и ако постоје нарочито важни разлози, вијеће "из става 2. овог члана" може, према образложеном приједлогу тужиоца, продужити притвор за још највише три мјесеца. Против рјешења вијећа дозвољена је жалба која не задржава извршење рјешења.

(4) Изузетно и у нарочито сложеном предмету везано за кривично дјело за које је прописана казна дуготрајног затвора, притвор се може поново продужити за још највише три (3) мјесеца након продужетка притвора из става 3. овог члана. Притвор се може продужити два пута узастопно, по образложеном приједлогу тужиоца за свако продужење, који треба да садржи изјаву колегија тужилаштва о потребним мјерама да би се истрага окончала (члан 240. "став 2."). Жалба против рјешења вијећа "из става 2. овог члана" о продужењу притвора не задржава извршење рјешења."

(5) Ако се до истека рокова из ст. 1. до 4. овог члана не потврди оптужница, осумњичени ће се пустити на слободу.

Члан 150. Укидање притвора

(1) У току истраге, а прије истека рока трајања притвора, судија за претходни поступак може рјешењем укинути притвор по претходном саслушању тужиоца. Против тог рјешења тужилац може да поднесе жалбу вијећу из члана 25. став 6. овог закона које је дужно донијети одлуку у року од 48 часова.



37. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

38. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је рјешење Врховног суда од 6. јуна 2018. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апеланти су примили 13. јуна 2018. године а апелација је поднесена 5. јула 2018. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Такође, у односу на период "незаконитог притвора апеланата", Уставни суд примјећује да је наведени период, како апеланти истичу, трајао од 8. до 11. маја 2018. године, дакле, и у односу на овај дио апелација је поднесена у прописаном року. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

39. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости

VII. Меритум

40. Апеланти побијају наведена рјешења, тврдећи да су тим рјешењима повријеђена њихова права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције.

1. Право на личну слободу и безбједност

41. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:


д) Право на личну слободу и безбједност. 42. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи: 1. Свако има право на слободу и безбједност личности.

Нико не може бити лишен слободе осим у сљедећим случајевима и у складу са поступком прописаним законом:

(...) ц. у случају законитог хапшења или притварања лица у

сврху његовог довођења пред надлежну закониту власт због разумне сумње да је починило кривично дјело, или када се то разумно сматра потребним како би се спријечило почињење кривичног дјела или бјекство након почињења кривичног дјела;

(...) 3. Свако ко је ухапшен или притворен у складу с

одредбама из става 1. тачка ц) овог члана изводи се без одлагања пред судију или друго службено лице овлашћено законом да врши судску власт, те има право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу.


4. Свако коме је ускраћена слобода хапшењем или лишавањем слободе има право уложити жалбу суду како би суд у кратком року размотрио законитост лишавања слободе и уколико оно није било законито наложио ослобађање.

43. Апеланти оспоравају рјешења којима им је притвор одређен, и то са аспекта законитости ових рјешења, у смислу поштивања одредаба ЗКП приликом доношења рјешења, као и испуњености посебног разлога за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП и тачка а) у односу на апеланткињу. Такође, апеланти указују на период у којем су, наводно, назаконито притворени, односно да су након доношења рјешења Врховног суда од 8. маја 2018. године остали још три дана притворени.

2. Рјешења о одређивању притвора (од 28. маја 2018. године и 8. јуна 2018. године)

44. Уставни суд ће, најприје, испитати законитост рјешења којима је апелантима притвор одређен и према којима су се у моменту подношења апелације налазили у притвору. Дакле, апеланти указују на произвољно и на штету апеланата тумачење одредаба ЗКП. Апеланти указују да одредба члана 149 став 3 ЗКП, према којој им је одређен притвор, прописује само продужење притвора, па се према наведеној одредби притвор није могао да одреди. Такође, апеланти наводе да се незаконитост притвора огледа у чињеници да се он није могао одредити у трајању од два мјесеца и 13 дана. Такође, апеланти указују да је притвор по приједлогу Тужилаштва од 12. маја 2018. године одређен на основу идентичних околности на којима је био заснован приједлог од 19. априла 2018. године, а по којем је одлучио Врховни суд рјешењем од 8. маја 2018. године. Коначно, у односу на ова рјешења, апеланти указују и на непостојање посебних притворских разлога.

45. С обзиром на питања која се покрећу овим дијелом апелације, Уставни суд указује на праксу Европског суда у предмету Оравец против Хрватске (види, Европски суд, апликација 51249/17 од 11. јула 2017. године) у којем је апликант пред Европским судом указивао на незаконитост рјешења о продужењу притвора због тога што у њима није наведено вријеме трајања притвора. Европски суд је навео (за потребе ове одлуке текст у потпуности преузет, у релевантном дијелу, са службене странице uredzastupnika.gov.hr):

43. Суд примјећује да овај предмет мора да се испита на основу тачке ц. члана 5 става 1, будући да је сврха притвора подносиоца захтјева била да се изведе пред надлежну судску власт на темељу основане сумње да је починио кривично дјело. 44. Суд понавља да члан 5 Конвенције јемчи основно право на слободу и безбједност. То је право од примарне важности у "демократском друштву", у смислу Конвенције (видјети предмете De Wilde, Ooms и Versyp против Белгије, 18. јуна 1971, одломак 65, Серија А бр. 12, и Winterwerp против Холандије, 24. октобра 1979., одломак 37, Серија А бр. 33). Његова кључна сврха је спријечити произвољна или неоправдана лишавања слободе (видјети предмете McKay против Уједињеног Краљевства [VV], бр. 543/03, одломак 30, ЕСЉП 2006-X, и Ladent против Пољске, бр. 11036/03, одломак 45, 18. марта 2008. године). 45. Суд понавља да изрази "законито" и "у складу са законом прописаним поступком" употријебљени у члану 5 став 1 Конвенције, у суштини, упућују натраг на домаће право, те наводе на обавезу поступања у складу с његовим материјалним и процесним правилима (видјети

предмет Mooren против Њемачке [VV], бр. 11364/03, одломак 72, 9. јула 2009. године). 46. Првенствено је на домаћим органима, посебно судовима, да тумаче и примјењују домаће право. Међутим, будући да на основу члана 5 став 1 непоштивање домаћег права повлачи за собом повреду Конвенције, слиједи да Суд може и треба да користи одређено овлашћење да прегледа да ли је било поштовано то право. Период притвора ће у начелу бити законит ако је притвор био одређен судским налогом (видјети предмет Douiyeb против Холандије[VV], бр. 31464, одломци 44-45, 4. августа 1999. године, и горе цитирани предмет Mooren, одломак 74). 47. Суд, стога, мора да утврди да ли је само домаће право у складу с Конвенцијом, укључујући општа начела која су изражена или која се подразумијевају у њој. Што се тиче ове посљедње тачке, Суд наглашава да је у случају лишавања слободе нарочито важно поштивање општег начела правне сигурности. Наводећи да свако лишавање слободе мора бити одређено "у складу с поступком прописаним законом", члан 5 став 1 не упућује тек натраг на домаће право; као и изрази "у складу са законом" и "прописано законом", у ставу другом чл. од 8 до 11, он се, такође, односи на "квалитет права", захтијевајући да буде у складу с владавином права, концептом садржаним у свим члановима Конвенције. "Квалитет права" у том смислу подразумијева да, кад домаће право дозвољава лишавање слободе, оно мора бити довољно приступачно, прецизно и предвидљиво у својој примјени, како би се избјегао ризик произвољности (видјети већ цитирани предмет Amuur, одломак 50, предмете Baranowski против Пољске, бр. 28358/95, одломци 50-52, ЕСЉП 2000-III, Ječius против Литве, бр. 34578, одломак 56, ЕСЉП 2000-IX, Khudoyorov против Русије, бр. 6847/02, одломак 125, ЕСЉП 2005-X (изваци), и Ismoilov и други против Русије, бр. 2947/06, одломак 137, 24. априла 2008. године). 48. Поштивање домаћег права, међутим, није довољно: чланом 5 став 1 додатно се тражи да свако лишавање слободе буде у складу са сврхом заштите појединца од произвољности (видјети, међу бројним другим изворима права, већ цитиране предмете Mooren, одломак 72, и Amuur одломак 50, те предмет Witold Litwa против Пољске, бр. 26629/95, одломак 78, ЕСЉП 2000-III). Основно начело јесте да нити један притвор који је произвољан не може бити спојив са чланом 5 став 1, те да се појам "произвољности" из члана 5 став 1 протеже даље од самог непоштивања домаћег права, тако да лишавање слободе може бити законито у смислу домаћег права, али и даље произвољно, те тако супротно Конвенцији (видјети предмет Saadi против Уједињеног Краљевства [VV], бр. 13229/03, одломак 67, ЕСЉП 2008).

46. Примјеном наведених начела на конкретан предмет Уставни суд ће испитати да ли су оспорена рјешења законита, односно да ли су поштиване одредбе ЗКП, као и опште гаранције које прописује члан 5 Европске конвенције. Дакле, оно што је важно за конкретни случај јесте да је предмет у фази истраге, те да је апелантима одређен притвор који је продужен за два мјесеца, као и да је након тога Тужилаштво тражило да се продужи притвор за наредна три мјесеца. Врховни суд је донио рјешење (по приједлогу Тужилаштва за одређивање притвора од 19. априла 2018. године) којим је утврдио да још није донесено ни коначно рјешење за претходни период (који је истекао 24. априла 2018. године), те да нема законског основа за доношење новог рјешења о продужењу притвора. Апеланти су по рјешењу од 8. маја 2018. године пуштени на слободу. Дакле, приједлог


Тужилаштва од 12. маја 2018. године, да се апелантима одреди притвор (на основу члана 149 став 3 ЗКП), Кантонални суд је одбио (рјешење од 15. маја 2018. године), али је након одлуке Врховног суда (од 23. маја 2018. године и датих упутстава) Кантонални суд донио оспорено рјешење од 28. маја 2018. године којим је апелантима одређен притвор а које је потврђено рјешењем Врховног суда. Наведеним рјешењима, у складу са одредбом члана 149 став 3 ЗКП, одређен је притвор апелантима у трајању од два мјесеца и 13 дана.

47. Уставни суд, најприје, примјећује да је законом јасно прописано укупно трајање притвора у истрази, што је регулисано чланом 149 ЗКП. Такође, истим чланом је регулисано и како се притвор одређује и продужава и вријеме трајања одређеног и продуженог притвора. Закон нигдје експлицитно не регулише како се поступа након укидања притвора и поновног притварања у смислу да јасно наводи да ли се тада доноси одлука о одређивању или продужењу. Иако се ова ситуација неријетко дешава (да се након пуштања на слободу опет одреди притвор истим лицима за исто кривично дјело и по истом основу), ипак, закон није сасвим јасно дефинисао поступање у том правцу. Судови, као непосредни тумачи закона и зависно од фазе у којој се предмет налази (јер се може у међувремену промијенити и фаза у којој је предмет), сами налазе рјешења за овакве случајеве.

48. У конкретном предмету притвор је одређен, али уз позивање на одредбу (став) према којој се притвор продужује (став 3 члана 149 ЗКП) и трајање притвора је одређено, такође, према ставу 3 члана 149 ЗКП. Уставни суд примјећује да је у конкретном предмету Врховни суд дао образложење за овакво поступање, наводећи да је притвор требало опет одредити, јер се ради о новом рјешењу које није у вези са раније донесеним рјешењима. Такође, Врховни суд је указао да се став 1 примјењује само када се притвор одређује први пут, а у конкретном предмету се ради о сасвим другачијој ситуацији (поновно одређивање притвора након што су апеланти пуштени на слободу). Такође, Врховни суд је навео да одредба члана 149 ЗКП не искључује могућност одређивања притвора по том основу уколико је у међувремену (након првог одређивања притвора и продужења од два мјесеца) лице пуштено на слободу.

49. Овакво становиште редовног суда се не доима произвољним а он има упориште у одредби члана 149 ЗКП. Уставни суд, дакле, примјећује да су судови закључили да се у конкретној ситуацији ради о новом "одређивању" притвора због чињенице да су апеланти пуштени на слободу, али да се, такође, ради о продужењу или наставку притвора који је раније био одређен/продужен а који се само треба опет одредити. Стога, нови "одређени" притвор треба сматрати наставком ранијег притвора а како притвор у истрази не би прекорачио вријеме прописано законом. Било какво стриктно језичко тумачење термина "одредити" и "продужити", на начин како то раде апеланти, било би превише формалистичко а, осим тога, могло би да створи још већу правну неизвјесност у погледу трајања дужине притвора, начина одређивања, као и надлежности за одлучивање о притвору. То би на примјер значило да притвор који је одредио судија за претходни поступак (у складу са чланом 149 став 1 ЗКП), па затим укинут (у року краћем од мјесец дана, јер је судија сматрао да је остварена сврха притвора) након што се појаве нове околности за притвор, не би могао бити поново одређен, према строго формалној језичкој садржини члана 149 став 1, али ни продужен у складу са чланом 149 ст. 3 и 4 ЗКП. Ово, свакако, није интенција нити закона, нити термине "одредити" и "продужити" треба строго

језички тумачити, и то везујући их стриктно за ставове члана 149 ЗКП у којима се они користе.

50. Стога, Уставни суд сматра да је притвор који је одређен апелантима, а у складу са одредбом члана 149 став 3 ЗКП, "законит", односно да наведена одредба (посматрана цјеловито) довољно одредиво предвиђа и могућност поновног одређивања притвора у истрази након што су апеланти пуштени на слободу, а то ново одређивање не мора бити у складу са ставом 1, већ и са осталим ставовима. Осим тога, оно што је битно напоменути јесте чињеница да апеланти не оспоравају (генерално) могућност поновног одређивања притвора, али је, према њиховом мишљењу, притвор требало да буде одређен у складу са чланом 149 став 1 ЗКП.

51. Уставни суд примјећује да из овога закључка произилази и закључак да притвор који је одређен у трајању од два мјесеца и тринаест дана није, такође, незаконит. Ово због тога што не прелази укупну дужину трајања притвора у истрази, како је утврђено чланом 149 ЗКП, као и због наведене чињенице – да је притвор одређен али се не ради о иницијалном одређивању притвора, већ је одређен због тога што је суд сматрао да услови за притвор и даље постоје, а апеланти су пуштени на слободу, па је комплетан период трајања притвора требало да се узме у обзир, као и околности под којима је притвор раније одређен/продужен. Такође, аргументација коју наводе апеланти – да је коначном одлуком Врховног суда од 8. маја 2018. године одлучено о приједлогу од 19. априла 2018. године (за продужење притвора у трајању од три мјесеца), као и да је сада суд поступао по идентичном приједлогу Тужилаштва од 12. маја 2018. године – не може да утиче на законитост оспорених рјешења. Наиме, Врховни суд је рјешењем од 8. маја 2018. године одлучивао о захтјеву за продужење притвора, па када је утврдио процедуралне проблеме (да ни о претходном периоду за који је притвор био продужен, који је истекао 24. априла 2018. године, није донесена коначна одлука), установио је да нема основа за продужење притвора. Уставни суд, стога, сматра да је апсолутно прихватљиво и оправдано становиште Врховног суда (из рјешења од 23. маја 2018. године и касније) да новонастала ситуација – пуштање апеланта на слободу (због утврђених процедуралних гаранција) сада ствара и нову околност - приједлог да се притвор опет одреди, јер и даље постоје разлози за притвор, а што је битно различито од ситуације у којој је тражено продужење притвора (о чему је одлучио Врховни суд рјешењем од 8. маја 2018. године). Стога су и наводи Врховног суда прихватљиви, односно они се ни у чему, према мишљењу Уставног суда, не доимају произвољним - када Врховни суд констатује да су ирелевантни жалбени наводи о ранијим процесним ситуацијама, односно да приједлог за одређивање притвора од 12. маја 2018. године није могао бити заснован, односно одређен на основу истих околности на којима је заснован приједлог за продужење притвора од 19. априла 2018. године, јер одређени притвор "није у вези" са ранијим рјешењима, односно ради се о новој процесној ситуацији. Уставни суд у околностима конкретног случаја не налази ништа што би упућивало на произвољну примјену одредаба члана 149 ЗКП, односно не налази ништа што би указивало на незаконитост притвора услијед начина на који је одређен и дужине трајања.

Посебни притворски разлози

52. Апеланти оспоравају рјешења редовних судова којим је утврђено да постоје услови који оправдавају трајање мјере притвора због разлога прописаних чланом 146 став 1 тачка ц) ЗКП (у односу на апеланте), као и чланом 146 став 1 тачка а) ЗКП у односу на апеланткињу. С обзиром на то да


апеланти не оспоравају постојање основане сумње, Уставни суд ће испитати само постојање посебних притворских разлога, односно образложења која су дали редовни судови.

53. Уставни суд подсјећа да је постојање основане сумње да је лице лишено слободе починило кривично дјело за које се терети conditio sine qua non за одређивање или продужење притвора, али то након одређеног времена није довољно, већ се мора процијенити да ли за притвор постоје релевантни и довољни разлози (види, Европски суд, Trzaska против Пољске, пресуда од 11. јула 2000. године, апликација број 25792/94, став 63). Стога је најприје потребно утврдити да ли други основи на којим се заснива судска одлука настављају да оправдавају лишавање слободе, те када су такви основи "релевантни" и "довољни", да ли су јавне власти испољиле "посебну марљивост" у вођењу поступка (види, Европски суд, поред осталих, Idalov против Русије [GC], бр. 5826/03, став 140, 22. мај 2012. године).

54. Даље, оправданост притвора процјењује се с обзиром на околности конкретног случаја и његове специфичности. Продужење мјере притвора биће оправдано уколико постоје стварни разлози који упућују на постојање општег (јавног) интереса који је тако важан и значајан да, упркос пресумпцији невиности, претеже над принципом поштивања слободе појединца (види, Европски суд, Buzadji против Молдавије, пресуда од 5. јула 2016. године, став 90). Обавеза судске власти је да испита све разлоге "за" и "против" и да, с тим у вези, дâ разлоге и образложења (види, Европски суд, Aleksanyan против Русије, пресуда од 5. јуна 2009. године, став 179). Наиме, када закон прописује претпоставку у погледу околности важних за основу за континуирани притвор, постојање конкретних чињеница које надјачавају правило о поштивању слободе појединца мора бити увјерљиво приказано (види, Европски суд, Ilijkov против Бугарске, број 33977/96, став 84, in fine, 26. јула 2001. године).

55. Европски суд досљедно сматра да други дио члана 5 став 3 Европске конвенције судским органима не даје избор између покретања суђења за оптуженог у разумном року, или омогућавања да оптужени буде привремено пуштен на слободу док чека суђење. До пресуде оптужени мора да се сматра невиним, а сврха одредбе која се разматра у основи јесте тражити да буде условно пуштен на слободу након што дужина његовог континуираног притвора престане бити разумна (види, Европски суд, Vlasov против Русије, апликација број 78146/01, став 104, 12. јуна 2008. с додатним референцијама).

56. У вези са посебним притворским разлогом из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП, који се односи на апеланткињу, Уставни суд запажа да апеланткиња сматра да нису дати образложени и конкретни разлози за посебни притворски разлог из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП, односно да је суд погрешно оцијенио опасност од бјекства, односно све конкретне околности на страни апеланткиње, те да је кључни разлог за одређивање притвора апеланткињи њено црногорско држављанство, као и незавидна ситуација у којој се нашла због отказа уговора о закупу стана.

57. Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда, опасност да ће се апликант "сакрити ради избјегавања кривичног гоњења" не може да се оцјењује само на основу тежине казне која је запријећена. Таква опасност мора да се процијени у односу на бројне друге релевантне факторе који могу да потврде постојање такве опасности, или да покажу да је таква опасност тако мала да не може оправдати притвор у фази истраге. Осим тога, таква опасност се мора процјењивати и у свјетлу фактора који се тичу карактера осумњиченог, његовог морала, дома, занимања, имовине,

породичних веза и свих других конкретних веза у држави у којој се против њега води кривични поступак (види, Европски суд, Panchenko против Русије, пресуда од 8. фебруара 2005. године, апликација број 45100/98, тачка 106, и Becciev против Молдавије, пресуда од 4. октобра 2005. године, апликација број 9190/03, тачка 58).

58. Уставни суд запажа да је, у вези са одређивањем притвора апеланткињи према члану 146 став 1 тачка а) ЗКП, у оспореним рјешењима наведено да је суд прихватио аргументацију за продужење притвора по овом основу, те да су судови оцијенили чињеницу да апеланткиња има држављанство Републике Црне Горе, али и друге јаке везе са Црном Гором, да нема држављанство БиХ, да јој је уговор о закупу стана истекао, да нема породицу у БиХ, нити било каквих чврстих веза са државом Босном и Херцеговином. Такође, судови су оцијенили чињеницу да постоји основана сумња да је велики износ новца прибављен извршењем кривичног дјела, да новац није пронађен, као и да је апеланткиња свјесна тежине кривичних дјела и висине запријећене казне, што су све околности које указују на опасност од бјекства. Уставни суд, такође, примјећује да судови јесу оцијенили чињеницу да се апеланткиња уредно одазивала на позиве, али та околност није могла да елиминише остале разлоге које је суд дао у односу на постојање разлога који указују на опасност од бјекства. Такође, апеланткиња даје своје виђење како је суд оцијенио околност да је апеланткиња промијенила адресу становања у Сарајеву, а из оспорених рјешења произилази да је редовни суд посветио детаљну пажњу овом дијелу (између осталог) доводећи ово у везу са чињеницом да је апеланткиња била подстанар, а да сада станује код комшинице, што је још један закључак о непостојању јаких веза са државом Босном и Херцеговином.

59. Стога, Уставни суд сматра да су наведене конкретне околности узете у цјелини, у тренутку одлучивања о одређивању мјере притвора у фази истраге (која се треба окончати, у сложеном предмету, како је суд навео), биле довољне за закључак о постојању основане бојазни да би апеланткиња, у случају да буде пуштена на слободу, могла да побјегне. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да, у односу на притворски разлог из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП, оспорена рјешења редовних судова јасно наводе и конкретизују разлоге који указују на опасност од бјекства и да је притвор неопходно одредити према том законском основу. Уставни суд је, такође, имао у виду праксу на коју су се апеланти позвали у апелацији која у конкретном случају никако не може да утиче на другачију одлуку Уставног суда.

60. Даље, апеланти тврде да оспорена рјешења о одређивању притвора нису законита, јер није испуњен услов из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП, те јер нису идентификоване посебне околности а оваквим приступом притвор постаје облигаторан за кривична дјела која се апелантима стављају на терет. Уставни суд понавља да опасност од поновног почињења дјела, ако је увјерљиво утврђена, може да наведе судске власти да ставе и оставе осумњиченог у притвору како би спријечиле покушаје да почини даљња кривична дјела. Међутим, потребно је, између осталих услова, да опасност буде вјероватна, а мјера одговарајућа у свјетлу околности предмета, посебно прошлости и личности наведеног лица (види, Европски суд, Clooth против Белгије, 12. децембар 1991, став 40, Серија А бр. 225, и Paradysz против Француске, апликација број 17020/05, став 71, 29. октобра 2009. године). Притом, кад се домаће власти позивају на претходни кривични прогон лица које је у питању, морају да процијене мјеродавну опасност, укључујући да ли су претходне чињенице и оптужбе упоредиве с обзиром на природу или


степен тежине са оптужбама у поступку који је у току (види, Европски суд, Popkov против Русије, апликација број 32327/06, став 60, 15. мај 2008, и Shteyn против Русије, апликација број 23691/06, став 115, 18. јуни 2009. године). Најзад, тежина кривичног дјела не може сама за себе послужити као оправдање за дуге периоде притвора (види, Европски суд, Ilijkov против Бугарске, апликација број 33977/96, ст. 80-81, 26. јули 2001, Michta против Пољске, апликација број 13425/02, став 49, 4. мај 2006, и Gultyayeva против Русије, апликација број 67413/01, став 186, 1. април 2010. године).

61. Доводећи наведене ставове у везу са чињеницама конкретног предмета, Уставни суд запажа да из образложења оспорених рјешења произилази да није спорно да је испуњен формални услов. Даље, из образложења оспорених рјешења произилази да су редовни судови као нарочите околности оцијенили бројност кривичноправних радњи предузетих у дужем временском периоду, континуирано, да су инкриминисане радње предузимане у оквиру организоване групе, висок степен исказане упорности који се огледа у чињеници да је, и након инспекцијског надзора и утврђених неправилности и незаконитости у пословању "Leadinga" д.о.о., апеланткиња у кратком времену основала ново друштво, које је радило на идентичан начин (незаконито пословало, како се основано сумња). Такође, судови су указали на чињеницу да је коришћен печат у правном промету и након затварања друштва, што је све, према мишљењу редовног суда, показатељ спремности апеланата да понове кривично дјело. Имајући у виду све наведено, овакво становиште редовног суда у околностима конкретног случаја Уставни суд не сматра произвољним, те није могао да прихвати као основане тврдње апеланата о произвољности примјене члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП, односно датог образложења.

62. На основу свега наведеног, Уставни суд сматра да је Кантонални суд, односно Врховни суд дао образложење о посебним притворским основима из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП и члана 146 став 1 тачка а) ЗКП у односу на апеланткињу, који су релевантни и довољни да оправдају (поновно) одређивање притвора апелантима, поготово у овој фази поступка када је истрага у сложеном предмету у току, што је, такође, суд јасно навео, а апеланти то нису довели у питање ни предметном апелацијом.

63. Даље, у контексту позивања апеланата на ставове из Одлуке Уставног суда број АП 2210/17 (види АП 2210/17, Одлука о допустивости и меритуму од 18. јула 2017. године, доступна на www.ustavnisud.ba), Уставни суд констатује да је у том предмету, за разлику од конкретног случаја, истрага била окончана и оптужница против апеланта потврђена, те да је тај кривични поступак био у фази одржавања главног претреса. Будући да је у конкретном случају истрага против апеланата у току (била је у току у моменту доношења оспорених рјешења), Уставни суд, без даљње компарације предмета, сматра да су апелантови наводи о примјењивости праксе Уставног суда (у предмету број АП 2210/17, као и у свим другим наведеним предметима) неосновани.

64. Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд сматра да није дошло до кршења права апеланата из члана 5 ст. 1 тачка ц) и 3 Европске конвенције.

65. У односу на повреду права из члана 5 став 4 Европске конвенције на коју указују апеланти, Уставни суд подсјећа да члан 5 став 4 Европске конвенције предвиђа да лице лишено слободе хапшењем или притварањем има право на оспоравање законитости таквог лишавања слободе пред судом, односно пред судским органом који мора бити независан и непристрасан и који мора да има надлежност да

донесе обавезујућу одлуку која може да води и пуштању лица на слободу (види, Европски суд, De Wilde, Ooms и Versyp против Белгије, пресуда од 18. новембра 1971. године, Серија А број 12, ст. 76 и 77, и Ismoilov и други против Русије, пресуда број 2947/06 од 24. априла 2008. године, став 145). Овај орган мора, такође, да пружи "процедуралне гаранције које су одговарајуће за конкретну врсту лишавања слободе", а које нису "значајно мање"од гаранција у кривичном поступку, кад лишавање слободе има као резултат дуготрајно затварање лица. Ове гаранције нарочито подразумијевају усмену расправу уз правну помоћ у поступку у којем учествују обје стране, разматрање законитости притвора у најширем смислу, те одлуку која мора бити донесена брзо. Уставни суд, у околностима конкретног предмета, а без даљње конкретизације повреде овог члана од апеланата, не може да пронађе било шта што би указивало да је апелантима повријеђено наведено право. Чињеница да су апеланти незадовољни наведеним рјешењима и да дају сопствено виђење конкретног случаја не доводи у питање поштивање гаранција члана 5 став 4 Европске конвенције.

66. Имајући у виду да су апеланти, такође, навели да судови нису адекватно размотрили могућност примјене блажих мјера, Уставни суд примјећује да је Кантонални суд дао јасне и довољне разлоге за одређивање мјере притвора, због чега је закључио да примјена блажих мјера не би била адекватна о чему је, такође, дато образложење, позивајући се на релевантне одредбе ЗКП, а што је преиспитао и Врховни суд, из чега јасно произилази да је ова могућност размотрена, али да, према оцјени редовних судова, није било мјеста за изрицање блажих мјера. Имајући у виду све наведено, Уставни суд не може да прихвати разлоге наведене у апелацији - да су апеланти у притвору, јер нису дали исказ Тужилаштву, док су остала лица (којима је, такође, притвор био одређен рјешењем од 26. јануара 2018. године) пуштена да се бране са слободе.

67. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да су наводи апеланата о повреди права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције неосновани у односу на оспорена рјешења којим им је притвор одређен у складу са чланом 149 став 3 ЗКП, а из основа члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП, као и члана 146 став 1 тачка а) ЗКП у односу на апеланткињу.

3. Законитост притвора апеланата након рјешења Врховног суда од 8. маја 2018. године

68. Апеланти су истакли да су, након што је Врховни суд донио рјешење од 8. маја 2018. године којим је наложено пуштање апеланата из притвора "одмах", пуштени на слободу тек 11. маја 2018. године, чиме им је повријеђено право на личну слободу и безбједност. Наведено није спорно, јер је то потврђено и из навода које је у одговору на апелацију доставио Кантонални суд. Наиме, Кантонални суд је навео да му је рјешење Врховног суда од 8. маја 2018. године достављено 10. маја 2018. године, а Кантонални суд је доставио рјешење адвокатима апеланата и Управи КПЗ 11. маја 2018. године.

69. Уставни суд у вези са наведеним опет понавља да је право на личну слободу и безбједност једно од најважнијих права. Такође, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у својој пракси одлагање извршења рјешења којим су апликанти задржани у притвору иако су пуштени на слободу "одмах" неријетко мјерио у часовима проведеним у притвору (након ослобађајућих пресуда или рјешења). Тако је у предмету Labita против Италије (апликација број 26772/95, пресуда од 6. априла 2000. године) утврђена повреда члана 5


став 1 тачка ц) Европске конвенције. У наведеном предмету Европски суд је истакао сљедеће:

170. Суд понавља да је списак изузетака од права на слободу које је зајемчено чланом 5 став 1 исцрпан и само уско тумачење тих изузетака јесте досљедно сврси те одредбе, наиме, да обезбиједи да нико не буде произвољно лишен слободе (види, између осталих извора, пресуду од 1. јула 1997. године у предмету Giulia Manzoni v. Италија, Reports 1997–IV, стр. 1191, став 25, и пресуду од 22. марта 1995. године у предмету Quinn v. Француска, Серија А број 311, стр. 17-18, став 42). 171. Иако јесте тачно да, у смислу члана 5 став 1 (ц), притвор престаје да бива оправдан "онога дана када се утврде оптужбе" (види горе став 147) и да, сходно томе, притвор послије тога не потпада под ту одредбу, "дјелимично одлагање у спровођењу одлуке о пуштању притвореног на слободу је често неизбјежно иако би требало да буде сведено на најмању могућу мјеру" (види наведену пресуду Giulia Manzoni v. Италија, стр. 1191, став 25, in fine). 172. Међутим, суд примјећује да се у овом случају одлагање пуштања на слободу подносиоца представке може само дјелимично приписати потреби да се обаве релевантне административне формалности. Додатно одлагање пуштања на слободу подносиоца представке између 00.25 часова и јутра 13. новембра 1993. године догодило се усљед одсуства службеника у пријавном одјељењу. Тек пошто се службеник вратио било је могуће провјерити да ли постоје неки други разлози да се подносилац представке и даље задржи у притвору и да се спроведу остале административне формалности које су неопходне за пуштање на слободу (види горе став 24). 173. У овим околностима продужење притвора подносиоцу представке по повратку у затвор у Termini Imerese не представља први корак у извршењу налога за његово пуштање на слободу, па, стога, не потпада под тачку 1 (ц), нити под било коју другу тачку члана 5. 174. Сходно томе, дошло је до повреде члана 5 став 1 у том погледу.

70. Примјењујући наведене принципе на конкретни предмет, Уставни суд, дакле, може само да претпостави да је разлог што су апеланти провели још три дана у притвору након одлуке Врховног суда од 8. маја 2018. године "процедурални" или "административни". Наиме, нико од позваних страна није указао да је постојао било какав проблем у вези са пуштањем апеланата на слободу "одмах" након рјешења од 8. маја 2018. године, али је, ипак, рјешење којим се апеланти имају пустити на слободу достављено Управи КПЗ тек 11. маја 2018. године (када су очигледно апеланти и пуштени). Иако термин "одмах" може бити релативан у значењу и трајању, у смислу гаранција члана 5 Европске конвенције, административна процедура (евентуално израда и отпрема рјешења од Врховног суда до достављања Управи КПЗ) не може никако да оправда чињеницу да су апеланти задржани још три дана након што је Врховни суд донио рјешење (8. маја 2018. године). Ово поготово када се узме у обзир степен развијености технологије, постојећи начини комуникације и преноса информација како између судова, тако и од суда до Управе КПЗ. Стога, Уставни суд сматра да редовни суд није дао разлоге који би могли да оправдају задржавање апеланата у притвору и након што је наложено да се пусте на слободу "одмах" (рјешење је донесено 8. маја 2018. године), а на слободу су пуштени тек 11. маја 2018. године, након што је Кантонални суд доставио рјешење Управи КПЗ.

71. Стога, Уставни суд сматра да вријеме које су апеланти провели у притвору након рјешења Врховног суда од 8. маја 2018. године до пуштања на слободу 11. маја 2018. године није у складу са гаранцијама из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције.

Накнада

72. У вези са тражењем апеланата да им се досуди одштета у правичном износу, те да им се исплате трошкови настали због утврђивања повреде, из чега произилази да траже накнаду за утврђену повреду, као и трошкове за састављање апелације, Уставни суд подсјећа да, према становишту Европског суда, у ситуацији када апликант лишен слободе супротно одредбама домаћег права које је окончано има на располагању тужбу за накнаду штете која је због тога претрпљена, а не постоји сумња у њену дјелотворност, од њега се очекује да ту могућност искористи прије обраћања Европском суду. Европски суд сматра да је грађанска тужба против државе предвиђена домаћим правом правно средство које је потребно исцрпити, јер је посебно осмишљено како би се лицима која су била незаконито лишена слободе омогућило да затраже од државе задовољштину (види, Европски суд, Доленец против Хрватске, пресуда од 26. децембра 2009. године, ст. 184 и 185).

73. Уставни суд подсјећа да, у складу са чланом 74 Правила Уставног суда, може да одреди накнаду за нематеријалну штету уколико је апелација усвојена, те да у том случају новчану накнаду одређује на основу праведности, узимајући у обзир стандарде који произилазе из праксе Уставног суда. Уставни суд примјећује да ЗКП, у Глави XXXII (чл. од 435 до 444), поред осталог, регулише поступак за накнаду штете и остваривање других права лица која су неосновано лишена слободе. Сâм појам накнаде штете, према овој глави, обухвата све видове штете (материјалну и нематеријалну) и она се остварује подношењем захтјева Федералном министарству правде, односно подношењем тужбе суду. Стога, руководећи се цитираним становиштем Европског суда, а у недостатку доказа да постојећи механизам за остваривање накнаде штете због неоснованог лишавања слободе није ефикасан, те да су апеланти безуспјешно покушали да га искористе, иако је апелација дјелимично усвојена, Уставни суд је закључио да у конкретном случају нема потребе да користи могућност из члана 74 Правила Уставног суда, тј. да одреди накнаду за нематеријалну штету.

74. Најзад, у вези са захтјевом апеланата да им се исплате трошкови за састављање апелације, Уставни суд указује да Правилима Уставног суда није прописано да апеланти имају право на накнаду трошкова поступка, а што укључује и трошкове за састављање апелације, те, стога, ови трошкови падају искључиво на терет апеланата.


75. Уставни суд закључује да је апелантима повријеђено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције због времена које је протекло од дана доношења рјешења Врховног суда од 8. маја 2018. године у којем је наведено да "Ениса Ђалић и Санел Ђалић се имају пустити на слободу одмах" до пуштања апеланата на слободу 11. маја 2018. године.

76. Уставни суд закључује да нема повреде права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције када је редовни суд поново одредио апелантима притвор у складу са релевантним


одредбама ЗКП, те када је дао ваљане разлоге за своје одлучење који се не доимају произвољним.

77. На основу члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

78. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати захтјев апеланата за доношење привремене мјере.





predmetu broj AP 3637/18, rješavajući apelaciju Enise Đalić i Sanela Đalića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Enise Đalić i Sanela Đalića. Utvrđuje se povreda prava na ličnu slobodu i sigurnost iz

člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog zadržavanja apelanata u pritvoru do 11. maja 2018. godine a nakon Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 K 027189 18 Kž 5 od 8. maja 2018. godine u kojem je navedeno da "Enisa Đalić i Sanel Đalić se imaju pustiti na slobodu odmah".

Odbija se kao neosnovana apelacija Enise Đalić i Sanela Đalića podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 K 027189 18 Kž 8 od 8. juna 2018. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 09 0 K 027189 18 Kv 34 od 28. maja 2018. godine.



1. Enisa Đalić i Sanel Đalić (u daljnjem tekstu: apelantica i apelant ili apelanti), koje zastupaju Mirna Delalić i Senad Kreho, advokati iz Sarajeva, podnijeli su 5. jula 2018. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 K 027189 18 Kž 8 od 8. juna 2018. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 K 027189 18 Kv 34 od 28. maja 2018. godine. Apelanti su, također, osporili zadržavanje u pritvoru nakon odluke Vrhovnog suda broj 09 0 K 027189 18 Kž 5 od 8. maja 2018. godine kojom je naloženo puštanje apelanata na slobodu odmah, a oni su pušteni iz pritvora tek 11. maja 2018. godine. Apelanti su tražili da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom će naložiti puštanje apelanata iz pritvora do konačne odluke Ustavnog suda.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog tužilaštva Sarajevo (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo) zatraženo je da dostave odgovore na apelaciju sa posebnim upitom o zadržavanju apelanata u pritvoru u periodu od 8. maja do 11. maja 2018. godine.

3. Pozvani su dostavili odgovore na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Uvodne napomene:

Određivanje pritvora do 24. februara 2018. godine

5. Apelantima je rješenjem Kantonalnog suda od 26. januara 2018. godine određen pritvor u trajanju od jednog mjeseca iz osnova člana 146. stav 1. tač. b) i c), a apelantici i iz osnova člana 146. stav 1. tačka a) Zakona o krivičnom postupku (u daljnjem tekstu: ZKP), zbog osnovane sumnje da su počinili krivično djelo organizirani kriminal iz člana 342. stav 3. i stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZ) u vezi sa krivičnim djelima zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja (član 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ), pranje novca (član 272. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ), krivotvorenje isprave (član 373. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ) i nedozvoljeno korištenje ličnih podataka (član 193. KZ). Prema navedenom rješenju, pritvor je mogao trajati do 24. februara ili do druge odluke suda.

Produženje pritvora do 24. aprila 2018. godine

6. Rješenjem Kantonalnog suda od 22. februara 2018. godine apelantima je produžen pritvor za dva mjeseca, koji se ima računati od 24. februara 2018. godine i koji može trajati do 24. aprila 2018. godine ili do duge odluke suda. Po žalbi apelanata Vrhovni sud je 14. marta 2018. godine prvostepeno rješenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak prvostepenom sudu.

7. Kantonalni sud je u ponovnom postupku donio novo rješenje od 10. aprila 2018. kojim je pritvor apelantima produžen za dva mjeseca, tako da on može trajati do 24. aprila 2018. godine ili do druge odluke suda. Dakle, Kantonalni sud je u ponovnom postupku odredio pritvor u istom trajanju kako je navedeno u prethodnoj tački ove odluke. Vrhovni sud je donio rješenje 25. aprila 2018. godine kojim je žalbu apelanata djelomično uvažio, te je prvostepeno rješenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak (rješenja navedena u prethodnim tačkama nisu dostavljena uz apelaciju, ali je sadržaj rješenja, odnosno odlučenja Ustavni sud utvrdio na osnovu dostavljene dokumentacije).

Produženje pritvora do 24. jula 2018. godine - osporena dužina zadržavanja apelanata u pritvoru do 11. maja 2018. godine, a nakon donošenja rješenja Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine

8. Prije nego što je Vrhovni sud donio rješenje od 25. aprila 2018. godine (vidi prethodnu tačku ove odluke) Tužilaštvo je 19. aprila 2018. godine podnijelo prijedlog za produženje pritvora. Rješavajući o prijedlogu Tužilaštva, Kantonalni sud je donio rješenje od 23. aprila 2018. godine kojim je apelantima produžio pritvor za još tri mjeseca, koji se, prema ovom rješenju, ima računati od 24. aprila 2018. godine i koji može trajati do 24. jula 2018. godine ili do druge odluke suda (navedeno rješenje nije dostavljeno uz apelaciju).

9. Vrhovni sud je donio Rješenje broj 09 K 027189 18 Kž 5 od 8. maja 2018. godine kojim je uvažio apelanticinu žalbu a po službenoj dužnosti i u odnosu na apelanta, te ukinuo rješenje Kantonalnog suda od 23. aprila 2018. godine i odlučio da se apelanti imaju pustiti na slobodu odmah.


10. U obrazloženju rješenja od 8. maja 2018. godine Vrhovni sud je ukazao na tok postupka, te na činjenicu da je rješenjem od 22. februara 2018. godine određeno da pritvor apelantima može trajati do 24. aprila 2018. godine. Vrhovni sud je naveo da u momentu kada odlučuje o žalbi (protiv rješenja o produženju pritvora za naredna tri mjeseca), još nije odlučeno o produženju pritvora apelantima za period do 24. aprila 2018. godine, jer je rješenje ukinuto 25. aprila 2018. godine (vidi tačku 7. ove odluke) i nije doneseno rješenje kojim je pravosnažno odlučeno o trajanju pritvora za period do 24. aprila 2018. godine. Stoga je Vrhovni sud zaključio da nije bilo zakonskog osnova za donošenje pobijanog rješenja od 23. aprila 2018. godine, jer nije pravosnažno odlučeno o periodu koji mu je prethodio, pa, prema tome, nema ni osnova za dalje zadržavanje apelanata u pritvoru zbog čega je potrebno apelante pustiti na slobodu odmah.

11. Apelanti su pušteni iz pritvora 11. maja 2018. godine.

Osporena rješenja o određivanju pritvora u trajanju od dva mjeseca i 13 dana

12. Na osnovu člana 45. st. 1. i 2. i člana 149. stav 3. ZKP, Tužilaštvo je 12. maja 2018. godine podnijelo prijedlog za određivanje pritvora apelantima zbog osnovane sumnje da su počinili navedena krivična djela sa prijedlogom da im se pritvor odredi u trajanju od tri mjeseca, zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tač. b) i c) ZKP, a u odnosu na apelanticu i zbog posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP. Kantonalni sud je donio rješenje od 15. maja 2018. godine kojim je odbijen prijedlog Tužilaštva da se apelantima (protiv kojih se vodi istraga za precizirana krivična djela) odredi pritvor u trajanju od tri mjeseca zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tač. b) i c) ZKP, a u odnosu na apelanticu i zbog osnova propisanog članom 146. stav 1. tačka a) ZKP. Odlučujući o žalbi Tužilaštva, Vrhovni sud je donio rješenje od 23. maja 2018. godine kojim je žalbu Tužilaštva djelomično uvažio i ukinuo rješenje od 15. maja 2018. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rješenja je navedeno da je neosnovan prigovor Tužilaštva da su izreka i obrazloženje protivrječni, a o pravilnosti datih razloga je raspravio, te je ustanovio da je žalba Tužilaštva osnovana (pravilnosti datih razloga u vezi sa primjenom člana 149. stav 3. ZKP).

13. Kantonalni sud je donio Rješenje broj 09 0 K 027189 18 Kv 34 od 28. maja 2018. godine kojim je apelantima odredio pritvor koji, prema ovom rješenju, može trajati dva mjeseca i 13 dana ili do druge odluke suda, a ima se računati od dana i sata lišavanja slobode, zbog posebnog pritvorskog osnova propisanog članom 146. stav 1. tačka c) ZKP, a u odnosu na apelanticu i zbog posebnog pritvorskog razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka a) ZKP.

14. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo tok postupka, ranije zaključke iz rješenja od 15. maja 2018. godine, te je, pozivajući se na upute koje je Vrhovni sud dao u rješenju od 23. maja 2018. godine, utvrdio svoju funkcionalnu nadležnost. Dalje, Kantonalni sud je naveo šta se apelantima stavlja na teret naredbama o provođenju istrage. Nakon analize i ocjene svakog dokaza posebno, kao i svih dokaza zajedno, Kantonalni sud je zaključio da iz postojećih dokaza postoji dovoljno činjenica i okolnosti koje ukazuju na to da postoji osnovana sumnja da su apelanti preduzeli radnje u kojima se stječu obilježja krivičnih djela, kako im se to stavlja na teret, o čemu sud daje opširno obrazloženje. Na strani 150. rješenja Kantonalni sud navodi da nije bilo mjesta za prijedlog odbrane da se prijedlog Tužilaštva odbaci kao neosnovan. Također, Kantonalni sud navodi da je slijedom uputa Vrhovnog suda da se u konkretnoj procesnoj situaciji radi o prijedlogu za određivanje pritvora osumnjičenima koji se nalaze na slobodi, prvostepeni sud bio obavezan da donese odluku o osnovanosti ili neosnovanosti tog prijedloga, ocjenjujući

postojanje ili nepostojanje općih i posebnih uvjeta za određivanje pritvora, pa je Kantonalni sud u ponovnom odlučivanju i donio odluku o osnovanosti ili neosnovanosti prijedloga, ocjenjujući postojanje ili nepostojanje općih i posebnih uvjeta za određivanje pritvora.

15. Kada je riječ o posebnom pritvorskom razlogu propisanom članom 146. stav 1. tačka a) ZKP, Kantonalni sud je ustanovio da su ispunjeni uvjeti za određivanje mjere pritvora apelantici propisani ovim članom. Prilikom razmatranja činjenica i okolnosti relevantnih za procjenu postojanja opasnosti od bjekstva sud je imao u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), odnosno da je prilikom odlučivanja sud dužan uzeti u obzir, između ostalog, visinu zaprijećene kazne, dokaze o prethodnim slučajevima bjekstva u vezi sa drugim krivičnim djelima, te konkretne dokaze o planovima o bjekstvu, kao i karakter osumnjičenog/optuženog, njegov moral, mjesto stanovanja, radni status, finansijsku situaciju, porodične veze, kao i kontakte u inozemstvu ili nepostojanje veze sa državom u kojoj se krivično goni. Kantonalni sud je naveo da je apelantica državljanka Republike Crne Gore, gdje ima prijavljeno mjesto prebivališta, kao i da nema državljanstvo BiH. Osim toga, sud je ocijenio da apelantica ne stanuje na adresi Ulica Envera Šehovića, koju je navela prilikom davanja podataka, a što je utvrđeno uvidom u dostavnicu ovlaštenog sudskog dostavljača - kada joj je pokušana dostava za ročište od 15. maja 2018. godine. Shodno izvještaju ovlaštenog sudskog dostavljača, apelantica je nepoznata stanarima, a nema je ni na spisku stanara. Apelantici je pokušana dostava na adresu za koju je apelant naveo da je njegova adresa boravka, Humska ulica broj 156, ali se pismeno vratilo sa napomenom sudskog dostavljača da, prema izjavi bivšeg supruga, apelantica ne stanuje u Humskoj ulici broj 156, a da se iz Ulice Envera Šehovića odselila u februaru. Apelantica je pristupila na ročište, te je na upit predsjednika vijeća da se izjasni na ove okolnosti, apelanticina braniteljica izjavila da je apelantica saznala, kada je izašla iz pritvora, da joj je raskinut ugovor o zakupu stana, te da je na istoj adresi, samo kod komšinice tri sprata iznad nje. Kantonalni sud je naveo da je ocijenio činjenicu da se apelantica uredno odazvala i pristupila na ročište radi izjašnjenja o prijedlogu Tužilaštva, mada joj poziv nije uredno uručen na datu adresu. Međutim, ne može se zanemariti činjenica da iz analize prethodno navedenog proizlazi da adresa koju je dala nije adresa na kojoj ona stvarno i boravi, na kojoj se ne može pronaći, imenovana je nepoznata stanarima, zatim, da je apelantica podstanar. Kada se navedeno dovede u vezu s tim da je apelantica suočena sa vrlo teškim i ozbiljnim optužbama za najteže oblike krivičnih djela, kao i sa zaprijećenom kaznom zatvora, te u vezu sa činjenicom da je krivično djelo zbog kojeg se vodi predmetna istraga povezano s pribavljanjem imovinske koristi u višemilionskom iznosu, a da iz dokaza na kojima se temelji osnovana sumnja proizlazi da je apelantica kontinuirano podizala gotovinski novac sa računa koji su uplatila brojna pravna lica sa kojima su, kako se osnovano sumnja, fiktivno poslovali, te da je, što proizlazi iz rezultata posebnih istražnih radnji i iskaza osumnjičenih, od navedenog iznosa zadržavala 8-10% na ime provizije, te da prilikom pretresa stana i poslovnih prostorija nije pronađen bilo kakav novac, prema ocjeni suda, postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od apelanticinog bjekstva u Republiku Crnu Goru na koji način bi bila nedostupna organima gonjenja u BiH, posebno kada se ima u vidu da apelantica nema pokretne ili nepokretne imovine u BiH, da nema porodicu u BiH, te da joj je, kako je izjavila, otkazan ugovor o zakupu stana, pa se trenutno nalazi kod komšinice.

16. Dakle, apelantica u Bosni i Hercegovini nema čvrstih veza: imovinske, porodične ili druge prirode. Navedene činjenice u svojoj ukupnosti ukazuju na okolnosti da bi se apelantica mogla udaljiti iz BiH, te na taj način postati nedostupna i onemogućiti


dalje uspješno vođenje i okončanje ovog krivičnog postupka. Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i stav Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prema kojem sama činjenica da je lice strani državljanin nije dovoljna za određivanje mjere pritvora. Međutim, pri donošenju odluke, pored činjenice da je apelantica strana državljanka, sud je imao u vidu sve pobrojane okolnosti a naročito prirodu i način izvršenja krivičnog djela koje se apelantici stavlja na teret, propisanu kaznu, s čim je apelantica suočena, zbog čega je zaključio da je opravdano apelantici odrediti najstrožiju mjeru da se osigura njeno prisustvo. Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i da je između BiH i Republike Crne Gore zaključen ugovor o izručenju, ali da navedeno ne predstavlja okolnost koja bi bila značajna za zaključak suda, kada se imaju u vidu konkretne okolnosti koje se odnose na apelanticinu vezu sa susjednom Crnom Gorom - osim pravne veze, rodbinu koju tamo ima, koja joj nesumnjivo može pružiti pomoć i osigurati nesmetan boravak u toj zemlji ako se na takav korak odluči. S tim u vezi, sud se pozvao na praksu Evropskog suda u kojoj je Evropski sud zaključio da je lišavanje slobode pojedinca opravdano ako postoji veza osumnjičenog sa drugom državom, čijim bi prelaskom na drugu teritoriju njegova ekstradicija bila nemoguća, pogotovo ako ima određene vidove kontakata sa tom državom, što je u konkretnom slučaju navedeno. Apelanticino prisustvo radi daljeg vođenja i uspješnog okončanja predmetne istrage, prema ocjeni Kantonalnog suda, može se osigurati samo njenim zadržavanjem u pritvoru.

17. Kada je riječ o posebnom pritvorskom razlogu koji je propisan članom 146. stav 1. tačka c) ZKP, Kantonalni sud je ustanovio da su ispunjeni uvjeti za određivanje mjere pritvora apelantima propisani odredbom člana 146. stav 1. tačka c) ZKP. Naime, slijedeći zakonsku definiciju Kantonalni sud je, prije svega, ustanovio da je ispunjen formalni uvjet za određivanje mjere pritvora prema već navedenom osnovu, budući da se apelantima naredbom o provođenju istrage stavljaju na teret krivična djela sa propisanom kaznom u dužem trajanju od tri godine. Kantonalni sud je razmotrio i postojanje naročitih okolnosti iz navedene zakonske odredbe, navodeći da zakon izričito ne navodi koje su to naročite okolnosti, tako da je te okolnosti neophodno u svakom pojedinom slučaju utvrditi na način da je svaki slučaj potrebno posebno procijeniti, te činjenično ocijeniti datu situaciju. Pri ocjeni naročitih okolnosti svakako je potrebno imati u vidu ličnost osumnjičenih, kao i vrstu krivičnog djela koje im se stavlja na teret. Zakonska odredba za određivanje, odnosno produženje pritvora na osnovu člana 146. stav 1. tačka c) ZKP ne zahtijeva da se utvrdi da su osumnjičeni skloni vršenju krivičnih djela, nego da postoje naročite okolnosti koje opravdavaju bojazan da će, između ostalog, ponoviti krivično djelo.

18. U vezi sa navedenim, Kantonalni sud je ustanovio da su apelanti predmetna krivična djela, odnosno radnje izvršenja činili u kontinuitetu, u dužem vremenskom periodu, od 2010. godine i dalje, na području Kantona Sarajevo i šire u periodu od osam godina. Sud je istakao brojnost krivičnopravnih radnji-više krivičnopravnih radnji u kojima se stječu obilježja krivičnih djela, kako im se stavlja na teret, prirodu i način izvršenja krivičnih djela, odnosno da su one preduzimane u okviru organizirane grupe koja je djelovala prema principu jasno podijeljenih uloga njenih članova u kojoj su apelanti djelovali kao organizatori, a ostali navedeni osumnjičeni kao posrednici, te odgovorna lica, direktori i zaposlenici firmi, kao članovi grupe, te da je iskazan visok stepen upornosti pri izvršenju inkrimiranih radnji, koje su rezultirale enormno visokim iznosima protivpravno stečene imovinske koristi. Prema mišljenju ovog suda, očito je da se radi o dobro organiziranoj grupi ljudi sa podijeljenim ulogama, odnosno uhodanoj, razvijenoj i dobro organiziranoj shemi nezakonitog poslovanja. Također, da je riječ o dobro uhodanoj, razvijenoj i

organiziranoj shemi nezakonitog poslovanja duži vremenski period, osam godina, prema mišljenju Kantonalnog suda, proizlazi iz iskaza svih do sada ispitanih osumnjičenih (ostalih osumnjičenih u ovom postupku), čije iskaze je sud naveo na stranama 152. i 154. rješenja. Nakon toga Kantonalni sud je istakao da sve navedeno pokazuje iskazanu istrajnost, upornost i odlučnost apelanata. Pored toga, Kantonalni sud je ukazao na činjenicu da su apelanti, kao organizatori grupe, nakon što je Porezna uprava FBiH izvršila inspekcijski nadzor pravnog lica,,Leading" d.o.o. Sarajevo, koje je poslovalo na opisani nezakonit način (u kojem je apelant bio odgovorno lice, a apelantica zaposlena), obustavili poslovanje pravnog lica,,Leading" d.o.o. Sarajevo. Zatim je u kraćem vremenskom periodu apelantica osnovala novu Agenciju za posredovanje u zapošljavanju,,Eslider" d.o.o. Sarajevo, koja je na isti način, kako se osnovano sumnja, nastavila da posluje nezakonito, sačinjavajući lažnu dokumentaciju, prikazujući fiktivne pravne odnose koji su poslužili osumnjičenim pravnim licima kao osnov za izvlačenje gotovog novca sa računa, što ukazuje na njihovu posebno iskazanu upornost u vršenju kriminalnih radnji. Zaključak suda o iskazanoj upornosti, odlučnosti i istrajnosti apelanata u preduzimanju inkriminiranih radnji potkrijepljen je činjenicom da je pečat pravnog lica,,Leading" d.o.o., nakon što je ono prestalo da radi, i naknadno korišten u pravnom prometu, a što, između ostalog, potvrđuje određena dokumentacija na koju sud ukazuje. Navedene činjenice, kada se dovedu u vezu sa drugim okolnostima kako su izložene (brojnost krivičnopravnih radnji preduzetih u dužem vremenskom periodu, osam godina, iznos novca koji je, kako se osnovano sumnja,,,izvučen" iz navedenih firmi, brojne transakcije i ostalo), upravo su pokazatelj sudu da su spremni da ponove krivično djelo.

19. Kantonalni sud je zaključio da sve navedeno, u svojoj ukupnosti, predstavlja naročite okolnosti koje opravdavaju bojazan da će apelanti, u slučaju puštanja na slobodu, ponoviti krivično djelo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, čime su se ispunili zakonski uvjeti za produženje pritvora apelantima iz osnova odredbe člana 146. stav 1. tačka c) ZKP. Slijedeći izloženo, Kantonalni sud je zaključio da su neosnovani prigovori odbrane da nisu ispunjeni uvjeti u odnosu na ovaj pritvorski razlog, tj. da ne postoje naročite okolnosti propisane navedenom odredbom.

20. Kantonalni sud je ukazao zašto nije prihvatio prijedlog Tužilaštva za određivanje pritvora osumnjičenim iz posebnog osnova propisanog odredbom člana 146. stav 1. tačka b) ZKP.

21. Dalje, Kantonalni sud je, pozivajući se na član 149. stav 3. ZKP, ukazao da je donio rješenje kojim je apelantima određen pritvor na dva mjeseca i trinaest dana, kako bi se omogućilo Tužilaštvu da u tom roku okonča istragu u ovom krivičnom predmetu. Pri tome Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu da su u konkretnom slučaju, osim općih i posebnih uvjeta za određivanje pritvora, ispunjeni i dodatni uvjeti iz člana 149. stav 3. ZKP. Naime, u konkretnom slučaju postupak se vodi za krivična djela organizirani kriminal iz člana 342. st. 3. i 2. KZ u vezi sa krivičnim djelom zloupotreba položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, krivičnim djelom pranje novca iz člana 272. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, krivičnim djelom krivotvorenje isprave iz člana 373. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ i nedozvoljenim korištenjem ličnih podataka iz člana 193. KZ za koja se može izreći kazna zatvora više od 10 godina. Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu težinu krivičnog djela zbog kojeg se postupak vodi kako apstraktnu - izraženu putem kazne zaprijećene zakonom za učinioca tog krivičnog djela, tako i konkretnu težinu krivičnog djela za koje postoji osnovana sumnja da su ga počinili osumnjičeni. Konkretna težina ovog djela se ogleda u radnjama za koje se terete osumnjičeni, kako je opisano u rješenju. Pored navedenog, naročito važne razloge, u smislu člana


149. stav 3. ZKP, za određivanje pritvora apelantima Kantonalni sud je vidio i u složenosti istrage u ovom krivičnom predmetu, odnosno u činjenici da se radi o velikom broju lica kojim se stavlja na teret izvršenje više krivičnih djela za koja se osumnjičeni osnovano sumnjiče da su ih počinili, te ukazuje na radnje koje je provelo Tužilaštvo, kao i one koje tek treba uraditi. Dalje, Kantonalni sud je naveo da je pritvor određen u trajanju od dva mjeseca i trinaest dana ocjenjujući činjenicu da su apelanti proveli u pritvoru 18 dana shodno rješenju o produženju pritvora za tri mjeseca od 23. aprila 2018. godine, na osnovu odredbe člana 149. stav 3. ZKP, a koje je ukinuto odlukom Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine (spis predmeta ovom sudu dostavljen je 11. maja 2018. godine) i apelanti su pušteni na slobodu. Kantonalni sud je, kako je naveo, imao u vidu pravo na puštanje na slobodu u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te dužnost suda da razmotri mogućnost da se odrede druge mjere, imajući u vidu odredbe iz člana 137. stav 2. i čl. 140. i 140a ZKP. Međutim, svestranom analizom svih okolnosti, kao i uslijed zakonskog osnova na temelju kojeg je apelantima određen pritvor (i zbog zakonskog razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka c) ZKP), sud je zaključio da postoje objektivni razlozi koji opravdavaju određivanje najstrožije mjere - pritvora apelantima s obzirom na to da mjere zabrane iz člana 140. ZKP u konkretnom slučaju nisu primjenjive niti svrsishodne.

22. Vrhovni sud je donio Rješenje broj 09 0 K 027189 18 Kž 8 od 8. juna 2018. godine kojim je žalbe Tužilaštva i apelanata odbio kao neosnovane.

23. Vrhovni sud je naveo da se žalbama apelanata ukazuje da je pobijano rješenje doneseno pogrešnom primjenom odredbe člana 149. stav 3. ZKPFBiH, jer, prema stavu iznesenom u žalbi, ta odredba govori o produženju pritvora, i to u trajanju od tri mjeseca, a ne o određivanju pritvora, što se propisuje stavom 1. člana 149. ZKP. Apelant je ukazao da je prvostepeni sud 14. maja 2018. godine donio Rješenje broj 09 0 K 027189 18 Kv 29 kojim je pritvor apelantima produžen za dva mjeseca, tj. od 24. februara do 24. aprila 2018. godine, na koje rješenje je 18. maja 2018. godine uložena žalba, koja još uvijek nije riješena. Apelantica je navela da je rješenjem Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine ukinuto rješenje prvostepenog suda o produženju pritvora apelantima za tri mjeseca, na osnovu prijedloga Tužilaštva od 19. aprila 2018. godine, i istim rješenjem su apelanti pušteni na slobodu, pa smatra da je time pravomoćno odlučeno o spomenutom rješenju za produženje pritvora. S tim u vezi, ukazano je da je novi prijedlog Tužilaštva o određivanju pritvora osumnjičenima od 12. maja 2018. godine zasnovan na istim okolnostima kao i ranije spomenuti prijedlog za produženje pritvora od 19. aprila 2018. godine o kojem je Vrhovni sud pravomoćno odlučio, pa prema stavu iznesenom u žalbi, nije bilo zakonskog osnova za određivanje pritvora ni zbog toga što ne postoje nikakve nove okolnosti koje su se pojavile nakon ukidanja pritvora apelantima.

24. Vrhovni sud je ocijenio da ovi žalbeni prigovori nisu osnovani. Vrhovni sud je ukazao da navodi apelanata koji se odnose na ranija rješenja o produženju pritvora ne mogu dovesti u pitanje pravilnost pobijanog rješenja, jer se u konkretnom slučaju radi o određivanju, a ne o produženju pritvora, dakle, o procesnoj situaciji koja nije u vezi sa ranijim rješenjima o produženju pritvora apelantima. Stoga su irelevantni i svi žalbeni navodi koji se odnose na tu raniju procesnu situaciju, uključujući i apelanticin žalbeni stav da prijedlog za određivanje pritvora osumnjičenima od 12. maja 2018. godine nije mogao biti zasnovan, odnosno pritvor apelantima određen na osnovu istih onih okolnosti na kojima je bio utemeljen prijedlog Tužilaštva za produženje pritvora od 19. aprila 2018. godine. Vrhovni sud je naveo da je pogrešan apelanticin stav da rješenje Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine predstavlja konačnu odluku o razlozima zbog kojih

je traženo produženje pritvora, jer se u ispitivanje opravdanosti tih razloga, a usljed postojanja procesnih zapreka, Vrhovni sud nije ni mogao upustiti. Također, neprihvatljiv je stav apelanata da je pritvor mogao biti određen samo na osnovu člana 149. stav 1. ZKP i to u trajanju od jednog mjeseca, odnosno da je prvostepeni sud pogriješio kada im je pritvor odredio na osnovu člana 149. stav 3. ZKP. Vrhovni sud je naveo da se odredba člana 149. stav 1. ZKP primjenjuje kada se osumnjičenima u istrazi pritvor određuje prvi put, a u konkretnom slučaju se radi o sasvim drugačijoj procesnoj situaciji. Pri tome Vrhovni sud je ukazao da odredba člana 149. ZKP govori samo o ukupnoj dužini trajanja pritvora u istrazi, a ne isključuje mogućnost određivanja pritvora prema stavu 2. ili prema stavu 3. te odredbe, ukoliko je nakon prvog određivanja pritvora u trajanju od mjesec dana, odnosno produženja pritvora u trajanju od dva mjeseca, došlo do puštanja osumnjičenih na slobodu. Prema tome, opravdanost pritvaranja, u smislu odredbe člana 149. ZKP, ocjenjuje se u okviru ukupne dužine trajanja pritvora propisane tom odredbom, pa pošto je i u konkretnom slučaju pritvor određen u skladu s njom, to, prema stavu Vrhovnog suda, pobijanim rješenjem nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 312. stav 2. u vezi sa članom 149. stav 3. ZKP na koju se žalbama neosnovano ukazuje.

25. Vrhovni sud je ispitao i žalbene navode, koje je ocijenio neosnovanim, da je u pobijanom rješenju izostala stvarna kontrola opravdanosti pritvora zbog toga što je prvostepeni sud prepisao navode iz prijedloga Tužilaštva za produženje pritvora i tako propustio dati vlastite razloge za zaključak da na strani apelanata egzistiraju opći i posebni razlozi za produženje pritvora. Prema ocjeni Vrhovnog suda, u pobijanom rješenju nije izostala ocjena prvostepenog suda o dokazima na kojima je utemeljen zaključak o postojanju osnovane sumnje da su osumnjičeni počinili predmetna krivična djela za koja se terete, kao ni ocjena postojanja posebnih pritvorskih razloga, a također su u pobijanom rješenju dati razlozi zbog kojih sud nije prihvatio relevantne prigovore odbrane istaknute na ročištu za određivanje pritvora.

26. U odnosu na zaključak prvostepenog suda o postojanju posebnog pritvorskog osnova iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP u odnosu na apelanticu, Vrhovni sud je naveo da je ona u žalbi navela da je prvostepeni sud taj zaključak zasnovao na okolnosti da je apelantica državljanka Crne Gore, što ona nikad nije ni sporila, te na nezavidnoj situaciji u kojoj se našla izlaskom na slobodu 11. maja 2018. godine nakon ukidanja pritvora, budući da joj je otkazan podstanarski ugovor i da je bila prisiljena da se smjesti kod komšinice, te je osporila ocjenu suda o navedenim okolnostima. Apelantica je ukazala da je pristupila na ročište za pritvor 15. maja 2018. godine iako joj nije bio uručen poziv, nego je obaviještena posredstvom braniteljice, kao i to da je bila svjesna da se protiv nje vodi istraga još od 2016. godine, kada je izvršen pretres u Agenciji "Leading", ali da ni tada nije pokušala bježati, pa da sve navedeno ukazuje da nisu ispunjeni uvjeti za određivanje pritvora zbog navedenog zakonskog osnova.

27. Vrhovni sud je zaključio da ovi apelanticini žalbeni navodi ne dovode u pitanje zaključak prvostepenog suda o postojanju uvjeta za pritvor iz osnova člana 146. stav 1. tačka a) ZKP, koji je zatim ponovio. Suprotno apelanticinoj žalbenoj tvrdnji, Vrhovni sud ukazuje da iz obrazloženja pobijanog rješenja proizlazi da je prvostepeni sud imao u vidu okolnost da je apelantica pristupila na ročište bez poziva, ali nije ustanovio da ona eliminira postojanje ostalih razloga koji ukazuju na opasnost da apelantica pobjegne, niti je ta opasnost, prema mišljenju Vrhovnog suda, s obzirom na razloge date u pobijanom rješenju, isključena okolnošću da apelantica za vrijeme boravka na slobodi nije napustila područje BiH. Također, Vrhovni sud navodi da okolnost da je osumnjičeni R.D., koji je državljanin Crne Gore, pušten iz pritvora uz određivanje mjera zabrane ne može sama po


sebi dovesti u pitanje pravilnost pobijanog rješenja, jer se postojanje uvjeta za pritvor, u odnosu na svakog osumnjičenog, ocjenjuje posebno. Stoga, prosta komparacija takvih procesnih situacija, bez ukazivanja na bitno identične okolnosti, ovakav žalbeni prigovor čini paušalnim.

28. Vrhovni sud je naveo da su apelanti osporili zaključak prvostepenog suda o postojanju posebnog pritvorskog osnova iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP, iznoseći svoje stavove za takve tvrdnje. Tako je u odnosu na apelanticine žalbene navode Vrhovni sud naveo da ranija osuđivanost nije uvjet za određivanje pritvora prema ovom osnovu, nego da se traži postojanje naročitih okolnosti koje opravdavaju bojazan da će osumnjičeni ponoviti krivično djelo, ili da će dovršiti pokušano krivično djelo, ili da će učiniti krivično djelo kojim prijeti, a za ta krivična djela se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Vrhovni sud je naveo da iz obrazloženja pobijanog rješenja (na str. od 152. do 156) proizlazi da je prvostepeni sud dao detaljne, jasne i određene razloge za zaključak da u konkretnom slučaju postoji iteracijska opasnost u slučaju da apelanti budu pušteni na slobodu, te je naveo razloge koje je dao prvostepeni sud i okolnosti koje je ocijenio, koji, i prema ocjeni Vrhovnog suda, predstavljaju naročite okolnosti u smislu člana 146. stav 1. tačka c) ZKP, i njihovo postojanje nije isključeno time što apelantica u vrijeme boravka na slobodi nije ponovila neka od krivičnih djela koja joj se stavljaju na teret, niti okolnošću da je Agencija,,Leader" d.o.o. Sarajevo prestala da radi 2016. godine, na šta je ukazivano u apelantovoj žalbi. Naime, apelanti su nedugo nakon zatvaranja Agencije,,Leader" d.o.o. Sarajevo nastavili da nezakonito djeluju kao organizatori grupe za organizirani kriminal putem Agencije,,Eslider" d.o.o. Sarajevo za šta postoji osnovana sumnja. S obzirom na to da su u pitanju organizatori grupe za organizirani kriminal koji su upravo putem spomenutih agencija vršili predmetna krivična djela za koja se terete i iz čijeg je djelovanja proizlazila i nezakonita djelatnost ostalih osumnjičenih - vlasnika i direktora "uglednih firmi", okolnost da se ti osumnjičeni nalaze na slobodi, prema mišljenju Vrhovnog suda, ne čini zaključivanje prvostepenog suda nelogičnim, kako to u žalbi smatra apelant.

29. Konačno, Vrhovni sud je ukazao da iz obrazloženja pobijanog rješenja proizlazi da prvostepeni sud nije zanemario svoju obavezu da ispita i mogućnost izricanja mjera zabrane umjesto pritvora, kako to u žalbi smatra apelantica, nego je pri ispitivanju te mogućnosti naveo jasne i određene razloge zbog kojih smatra da se mjerama zabrane ne može ostvariti svrha pritvora. Pri tome je prvostepeni sud imao u vidu vrstu i težinu krivičnih djela koja se apelantima stavljaju na teret, činjenice i okolnosti pod kojima su predmetna krivična djela učinjena, kao i činjenice i okolnosti zbog kojih je pritvor osumnjičenim određen zbog navedenih zakonskih osnova. Sve to, i prema ocjeni Vrhovnog suda, opravdava zaključak prvostepenog suda da se svrha pritvora ne bi mogla ostvariti blažim mjerama.


30. Apelanti ukazuju na povredu prava na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c), st. 3. i 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Povredu prava na ličnu slobodu i sigurnost apelanti najprije vide u proizvoljnoj primjeni člana 149. st. 1. i 3. ZKP i člana 2. stav 2. ZKP. Apelanti ukazuju na odredbe ZKP kojim je propisan postupak lišavanja slobode i određivanja pritvora, pa navode šta je članom 149. stav 3. ZKP propisano, ukazujući na propisanu mogućnost da se produži pritvor, ali ne i da se on odredi. Apelanti navode da je mogućnost određivanja pritvora u istrazi propisana isključivo u članu 149. stav 1. ZKP, citirajući navedeni član. Dakle, osnov za određivanje pritvora u istrazi daje

isključivo član 149. stav 1. ZKP, i to na jedan mjesec, dok je svim drugim odredbama propisana mogućnost da se produži pritvor u istrazi i vremenski period njegovog trajanja je reguliran. Pored toga, odredbe člana 2. stav 2. ZKP obavezuju na postupanje isključivo u vezi sa slovom zakona. Apelanti navode da je Kantonalni sud rješenje od 28. maja 2018. godine, kojim se apelantima određuje pritvor, donio na osnovu člana 149. stav 3. ZKP i odredio pritvor na dva mjeseca i 13 dana, što apelanti smatraju nezakonitim. Apelanti osporavaju zaključak Vrhovnog suda da se odredba člana 149. stav 1. ZKP primjenjuje onda kada se osumnjičenima u istrazi pritvor određuje prvi put, "dok se u konkretnom slučaju radi o sasvim drugačijoj procesnoj situaciji", smatrajući da se opravdanost pritvaranja, u smislu odredbe člana 149. ZKP, ocjenjuje u okviru ukupne dužine trajanja pritvora propisane tom odredbom. Apelanti ističu da nije sporno da odredbe člana 149. ZKP uređuju pitanje trajanja pritvora u istrazi, ali apelanti smatraju da je pogrešno tumačenje da se i na osnovu stava 3. člana 149. može odrediti pritvor, jer to odredbe ZKP ne propisuju. Član 149. ZKP je jasan povodom tog pitanja i određivanje pritvora propisuje samo stavom 1, pri čemu svako drugo tumačenje predstavlja tumačenje odredaba na štetu apelanata, što nije dozvoljeno. Pošto se u konkretnom slučaju upravo to desilo, određivanje pritvora na dva mjeseca i 13 dana nije u skladu sa procedurom propisanom zakonom, a slijedeći to, došlo je do povrede člana 5. stav 1. Evropske konvencije. Također, apelanti ukazuju na neosnovano određivanje pritvora po sadržajno identičnom prijedlogu (od 12. maja 2018. godine, kao prijedlogu od 19. aprila 2018. godine) o kojem je Vrhovni sud ranije pravosnažno odlučio (rješenjem od 8. maja 2018. godine). Apelanti ukazuju na to da Tužilaštvo nije istaklo nove činjenice koje bi opravdale ponovno određivanje pritvora, čime je došlo do povrede prava na slobodu i sigurnost u vezi sa proizvoljnom primjenom odredaba člana 145. st. 4. i 5. ZKP. Apelanti navode da iz rješenja Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine proizlazi da produženje pritvora apelantima na tri mjeseca nije bilo zakonito zbog čega je Vrhovni sud naložio da se oni puste iz pritvora. Apelanti ukazuju da je pritvor mogao ponovno biti određen samo da je došlo do novih okolnosti i činjenica koje opravdavaju njegovo određivanje, što nije slučaj u konkretnom predmetu. Zapravo, u situaciji kada po sadržajno identičnom prijedlogu o kojem je već odlučeno i utvrđeno da produženje pritvora nije bilo zakonito, sudovi ponovno određuju pritvor, jasno je da se narušavaju osnovni principi pravne sigurnosti, vladavine prava i prava pojedinca na slobodu i sigurnost i pravnu izvjesnost.

Dalje, apelanti ukazuju na povredu prava na slobodu i sigurnost (u smislu člana 5. stav 1. tačka c) i stav 4. Evropske konvencije i člana II/3.d) Ustava BiH) usljed proizvoljne primjene člana 145. st. 4. i 5. ZKP, ukazujući da su apelanti tri dana nakon što je Vrhovni sud donio rješenje od 8. maja 2018. godine pušteni na slobodu, odnosno da su tri dana nezakonito bili lišeni slobode.

Apelanti su osporili postojanje posebnih pritvorskih uvjeta usljed njihovog nepostojanja, kao i proizvoljne primjene odredaba člana 146. stav 1. tač. a), b) i c) ZKP. Apelanti smatraju da pobijana rješenja ne daju posebne razloge koji se zahtijevaju ovim odredbama, nego se stječe dojam da se radi o gomilanju pritvorskih razloga u konkretnom predmetu. Apelanti ističu da je po rješenju od 26. januara 2018. godine pritvor određen za devet lica (po istim osnovama), dok su sva ostala lica, izuzev apelanata, puštena da se brane sa slobode, uz mjere zabrane, nakon što su dala iskaz Tužilaštvu. Ističu da se lica koja nisu dala iskaz (apelanti) i dalje nalaze u pritvoru i time se jasno krši njihovo pravo na slobodu i sigurnost, ali i pravo na odbranu šutnjom. Dalje se u apelaciji navodi da je, u odnosu na poseban pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP, rješenje zasnovano na činjenici da apelantica ima državljanstvo Crne Gore i prebivalište u toj državi, a što ona nikada nije ni sporila, te na nezavidnoj situaciji u


kojoj se našla nakon izlaska iz pritvora 11. maja 2018. godine, kada se nije mogla vratiti u svoj stan, jer joj je otkazan ugovor o zakupu. Apelantica ističe da se uredno odazvala svakom pozivu suda i uredno na ročištu obavijestila sud o svom trenutnom boravištu, što su sudovi potpuno pogrešno i na apelanticinu štetu interpretirali. Apelantica smatra da svi navodi izneseni u rješenjima ne predstavljaju opasnost od bjekstva i, ukoliko bi se ocijenile prethodno navedene okolnosti, tada bi pritvor postao obligatoran za osumnjičena lica koja imaju državljanstvo druge države i koja se terete za ova krivična djela, što je suprotno odredbama člana 146. stav 1. tačka a) ZKP, ali i člana 5. EKLJP. Apelantica je posebno naglasila da njen karakter i ponašanje jasno ukazuju na okolnosti da ona nikada nije planirala, ni pokušala da pobjegne, niti je ikada napustila Bosnu i Hercegovinu, od momenta kada je upoznata s tim da se vodi istraga (2016. godine) pa do momenta kada je puštena iz pritvora 11. maja 2018. godine, sa putnom ispravom i bez bilo kakvih mjera zabrane. Navodi koje su sudovi ocijenili, prema apelanticinom mišljenju, nemaju uporišta u činjenicama, ali ni u ponašanju koje je apelantica iskazala tokom proteklog perioda. Apelantica se, također, pozvala na praksu Ustavnog suda u kojoj je utvrđeno da dvojno državljanstvo ne može biti razlog za određivanje pritvora. Dalje, apelanti navode da im je pritvor određen i po osnovu posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP, ali da smatraju da sudovi nisu identificirali "naročite okolnosti" kakve se zahtijevaju ovom odredbom, a koje bi opravdale bojazan da će lice ponoviti djelo, ili da će dovršiti pokušano djelo. Suprotno tome, kako apelanti navode, u obrazloženjima rješenja se ponovno interpretira nalaz o postojanju osnovane sumnje, a sve na šta se sud poziva jesu "ukupne okolnosti konkretnog predmeta". Kada bi se prihvatilo opisano postupanje, jasno je da bi pritvor postao obligatoran kada se radi o krivičnim djelima koja se apelantima stavljaju na teret, što je suprotno osnovnim načelima Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije. I u ovom dijelu apelanti ukazuju na praksu Ustavnog suda. Apelanti navode da im je povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost i uslijed činjenice da sud nije adekvatno razmatrao primjenu blažih mjera koje je predložila odbrana, nego je dao uopćeno obrazloženje bez konkretizacije. Apelanti su predložili da se donese privremena mjera kojom bi se naložilo puštanje apelanata iz pritvora. Također, apelanti su tražili da se utvrdi povreda prava na ličnu slobodu i sigurnost, kao i da im se dodijeli odšteta u pravičnom iznosu, kao i da im se isplate troškovi zbog utvrđivanja povrede prava na ličnu slobodu i sigurnost.


31. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da su prigovori izneseni u apelaciji isti kao prigovori iz žalbe apelanata o čemu je Vrhovni sud dao obrazloženje u rješenju pri kojem ostaje.

32. Kantonalni sud je naveo da nema povrede koju apelanti navode, te da je pobijano rješenje dalo određene i dovoljne razloge, pri čemu je odgovoreno na prigovore odbrane.

33. U veoma detaljnom odgovoru Tužilaštvo navodi da su sudovi postupili u skladu sa odredbom člana 149. ZKP, te da su apelanti ranije (po rješenju od 8. maja 2018. godine) pušteni na slobodu samo zbog procesnog nedostatka prethodnog rješenja, a ne usljed nepostojanja zakonskih pritvorskih razloga. U situaciji kada se radi o nepromijenjenim okolnostima, koje nesumnjivo ukazuju na postojanje pritvorskih razloga na strani apelanata koji se nalaze na slobodi, njima se može ponovo odrediti mjera pritvora, kako su to pravilno odlučili sudovi.

34. U odnosu na poseban upit Ustavnog suda poslan sudovima i Tužilaštvu o zadržavanju apelanata u pritvoru, nakon što je Vrhovni sud donio rješenje kojim je naloženo da se apelanti odmah puste na slobodu, Kantonalni sud se izjasnio da mu je 10.

maja 2018. godine u 15.35 sati Vrhovni sud dostavio svoje rješenje, a Kantonalni sud u Sarajevu je rješenje dostavio strankama i Upravi KPZ 11. maja 2018. godine. Vrhovni sud se izjasnio da "ne raspolaže podacima kada su apelanti pušteni ".


35. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Član 2. stav 2. (2) Prije donošenja pravomoćne presude osumnjičeni,

odnosno optuženi može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima, samo pod uvjetima koje propisuje ovaj zakon.

Odjeljak 6. Pritvor

Član 145. Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produžiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produžuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenog odnosno optuženog na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz člana 146. stav (1) tačka a) ovog Zakona.

(3) Tužitelj je dužan sudu podnijeti obrazložen prijedlog za produženje pritvora najkasnije pet dana prije isteka roka iz rješenja o pritvoru. Sud odmah dostavlja prijedlog osumnjičenom, odnosno optuženom i njegovom branitelju.

(4) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vrijeme. Ako se osumnjičeni, odnosno optuženi nalazi u pritvoru, dužnost je svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa posebnom hitnošću.

(5) U toku cijelog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je određen, a pritvorenik će se odmah pustiti na slobodu. Po prijedlogu optuženog ili branitelja za ukidanje pritvora koji je zasnovan na novim činjenicama sud će održati ročište odnosno sjednicu vijeća o čemu će obavijestiti stranke i branitelja. Nedolazak stranaka i branitelja koji su uredno obaviješteni ne sprečava održavanje ročišta, odnosno sjednice vijeća. Protiv rješenja o odbijanju prijedloga za ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena.

Član 146. Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba učinila krivično djelo, pritvor joj se može odrediti:

a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva,

[...], c) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će

ponoviti krivično djelo ili da će dovršiti pokušano krivično djelo ili da će počiniti krivično djelo kojim prijeti, a za ta krivična djela može se izreći kazna zatvora najmanje "od tri godine" ili teža kazna,

[...], (2) U slučaju iz stava 1. tačke b) ovog člana, pritvor će se

ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor određen.

Član 148. Nadležnost za određivanje pritvora

(1) Pritvor se određuje rješenjem suda, a na prijedlog tužitelja.

(2) Rješenje o pritvoru sadrži: ime i prezime osobe koja se lišava slobode, krivično djelo koje joj se stavlja na teret, zakonski osnov za pritvor, obrazloženje, pouku o pravu na žalbu, službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor.


(3) Rješenje o pritvoru predaje se osobi na koju se odnosi u času pritvaranja. U spisima se mora naznačiti sat lišavanja slobode i sat predaje rješenja.

(4) Protiv rješenja o pritvoru pritvorena osoba može podnijeti žalbu vijeću (član 25. stav 6.) u roku od 24 sata od prijema rješenja. Ako se pritvorena osoba prvi put ispituje, po isteku ovog roka može podnijeti žalbu prilikom tog ispitivanja. Žalba s prijepisom zapisnika o ispitivanju, ako je pritvorena osoba ispitana "i dokazima na kojima se zasniva rješenje o pritvoru kao" i rješenje o pritvoru dostavljaju se odmah vijeću. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

(5) U slučaju iz stava (4) ovog člana vijeće koje odlučuje o žalbi dužno je donijeti odluku u roku od 48 sati.

Član 149. Trajanje pritvora u istrazi

(1) Prije donošenja rješenja o određivanju pritvora sudija za prethodni postupak će preispitati osnovanost zahtjeva za određivanje pritvora. Prema rješenju sudije za prethodni postupak pritvor može trajati najduže mjesec dana od dana lišavanja slobode. Poslije tog roka osumnjičeni se može zadržati u pritvoru samo na osnovu rješenja o produženju pritvora.

(2) Pritvor se odlukom vijeća (član 25. stav 6.), po obrazloženom prijedlogu tužitelja, može produžiti za najviše dva mjeseca. Protiv rješenja vijeća dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja.

(3) Ako se postupak vodi za krivično djelo za koje se može izreći kazna zatvora 10 godina ili teža kazna i ako postoje naročito važni razlozi, vijeće "iz stava 2. ovog člana" može, po obrazloženom prijedlogu tužitelja, produžiti pritvor za još najviše tri mjeseca. Protiv rješenja vijeća dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja.

(4) Izuzetno i u izrazito složenom predmetu vezano za krivično djelo za koje je propisana kazna dugotrajnog zatvora, pritvor se može ponovo produžiti za još najviše tri (3) mjeseca nakon produžetka pritvora iz stava 3. ovog člana. Pritvor se može produžiti dva puta uzastopno, po obrazloženom prijedlogu tužioca za svako produženje, koji treba da sadrži izjavu kolegija tužilaštva o potrebnim mjerama da bi se istraga okončala (član 240. "stav 2."). Žalba protiv rješenja vijeća "iz stava 2. ovog člana" o produženju pritvora ne zadržava izvršenje rješenja."

(5) Ako se do isteka rokova iz st. 1. do 4. ovog člana ne potvrdi optužnica, osumnjičeni će se pustiti na slobodu.

Član 150. Ukidanje pritvora

(1) U toku istrage, a prije isteka roka trajanja pritvora, sudija za prethodni postupak može rješenjem ukinuti pritvor po prethodnom saslušanju tužitelja. Protiv tog rješenja tužitelj može podnijeti žalbu vijeću iz člana 25. stav 6. ovog zakona koje je dužno donijeti odluku u roku od 48 sati.

VI. Dopustivost


37. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

38. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je rješenje Vrhovnog suda od 6. juna 2018. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema

zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelanti su primili 13. juna 2018. godine a apelacija je podnesena 5. jula 2018. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Također, u odnosu na period "nezakonitog pritvora apelanata", Ustavni sud primjećuje da je navedeni period, kako apelanti ističu, trajao od 8. do 11. maja 2018. godine, dakle, i u odnosu na ovaj dio apelacija je podnesena u propisanom roku. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

39. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti

VII. Meritum

40. Apelanti pobijaju navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njihova prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije.

1. Pravo na ličnu slobodu i sigurnost



d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 42. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne

može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

(...) c. u slučaju zakonitog hapšenja ili pritvaranja osobe u svrhu

njezinog dovođenja pred nadležnu zakonitu vlast zbog razumne sumnje da je počinila krivično djelo, ili kada se to razumno smatra potrebnim kako bi se spriječilo počinjenje krivičnog djela ili bjekstvo nakon počinjenja krivičnog djela;

(...) 3. Svako ko je uhapšen ili pritvoren u skladu s odredbama iz

stava 1. tačka c) ovog člana izvodi se bez odgađanja pred sudiju ili drugu službenu osobu ovlaštenu zakonom da vrši sudsku vlast, te ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može biti uvjetovano jamstvima da će se osoba pojaviti na suđenju.

4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud u kratkom roku razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.

43. Apelanti osporavaju rješenja kojima im je pritvor određen, i to sa aspekta zakonitosti ovih rješenja, u smislu poštivanja odredaba ZKP prilikom donošenja rješenja, kao i ispunjenosti posebnog razloga za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP i tačka a) u odnosu na apelanticu. Također, apelanti ukazuju na period u kojem su, navodno, nazakonito pritvoreni, odnosno da su nakon donošenja rješenja Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine ostali još tri dana pritvoreni.

2. Rješenja o određivanju pritvora (od 28. maja 2018. godine i 8. juna 2018. godine)

44. Ustavni sud će, najprije, ispitati zakonitost rješenja kojima je apelantima pritvor određen i prema kojima su se u momentu podnošenja apelacije nalazili u pritvoru. Dakle, apelanti ukazuju na proizvoljno i na štetu apelanata tumačenje odredaba ZKP. Apelanti ukazuju da odredba člana 149. stav 3. ZKP, prema kojoj im je određen pritvor, propisuje samo produženje pritvora, pa se prema navedenoj odredbi pritvor nije mogao odrediti.


Također, apelanti navode da se nezakonitost pritvora ogleda u činjenici da se on nije mogao odrediti u trajanju od dva mjeseca i 13 dana. Također, apelanti ukazuju da je pritvor po prijedlogu Tužilaštva od 12. maja 2018. godine određen na osnovu identičnih okolnosti na kojima je bio zasnovan prijedlog od 19. aprila 2018. godine, a po kojem je odlučio Vrhovni sud rješenjem od 8. maja 2018. godine. Konačno, u odnosu na ova rješenja, apelanti ukazuju i na nepostojanje posebnih pritvorskih razloga.

45. S obzirom na pitanja koja se pokreću ovim dijelom apelacije, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Oravec protiv Hrvatske (vidi, Evropski sud, aplikacija 51249/17 od 11. jula 2017. godine) u kojem je aplikant pred Evropskim sudom ukazivao na nezakonitost rješenja o produženju pritvora zbog toga što u njima nije navedeno vrijeme trajanja pritvora. Evropski sud je naveo (za potrebe ove odluke tekst u potpunosti preuzet, u relevantnom dijelu, sa službene stranice uredzastupnika.gov.hr):

43. Sud primjećuje da se ovaj predmet mora ispitati na osnovu tačke c. člana 5. stava 1, budući da je svrha pritvora podnosioca zahtjeva bila da se izvede pred nadležnu sudsku vlast na temelju osnovane sumnje da je počinio krivično djelo. 44. Sud ponavlja da član 5. Konvencije jamči osnovno pravo na slobodu i sigurnost. To je pravo od primarne važnosti u "demokratskom društvu", u smislu Konvencije (vidjeti predmete De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, 18. juna 1971, odlomak 65, Serija A br. 12, i Winterwerp protiv Holandije, 24. oktobra 1979., odlomak 37, Serija A br. 33). Njegova ključna svrha je spriječiti proizvoljna ili neopravdana lišavanja slobode (vidjeti predmete McKay protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], br. 543/03, odlomak 30, ESLJP 2006-X, i Ladent protiv Poljske, br. 11036/03, odlomak 45, 18. marta 2008. godine). 45. Sud ponavlja da izrazi "zakonito" i "u skladu sa zakonom propisanim postupkom" upotrijebljeni u članu 5. stav 1. Konvencije, u biti, upućuju natrag na domaće pravo, te navode na obavezu postupanja u skladu s njegovim materijalnim i procesnim pravilima (vidjeti predmet Mooren protiv Njemačke [VV], br. 11364/03, odlomak 72, 9. jula 2009. godine). 46. Prvenstveno je na domaćim organima, posebno sudovima, da tumače i primjenjuju domaće pravo. Međutim, budući da na osnovu člana 5. stav 1. nepoštivanje domaćeg prava povlači za sobom povredu Konvencije, slijedi da Sud može i treba da koristi određeno ovlaštenje da pregleda da li je bilo poštovano to pravo. Period pritvora će u načelu biti zakonit ako je pritvor bio određen sudskim nalogom (vidjeti predmet Douiyeb protiv Holandije[VV], br. 31464, odlomci 44-45, 4. augusta 1999. godine, i gore citirani predmet Mooren, odlomak 74). 47. Sud, stoga, mora utvrditi da li je samo domaće pravo u skladu s Konvencijom, uključujući opća načela koja su izražena ili koja se podrazumijevaju u njoj. Što se tiče ove posljednje tačke, Sud naglašava da je u slučaju lišavanja slobode naročito važno poštivanje općeg načela pravne sigurnosti. Navodeći da svako lišavanje slobode mora biti određeno "u skladu s postupkom propisanim zakonom", član 5. stav 1. ne upućuje tek natrag na domaće pravo; kao i izrazi "u skladu sa zakonom" i "propisano zakonom", u stavu drugom čl. od 8. do 11, on se, također, odnosi na "kvalitet prava", zahtijevajući da bude u skladu s vladavinom prava, konceptom sadržanim u svim članovima Konvencije. "Kvalitet prava" u tom smislu podrazumijeva da, kad domaće pravo dozvoljava lišavanje slobode, ono mora biti dovoljno pristupačno, precizno i predvidljivo u svojoj primjeni, kako bi se izbjegao rizik proizvoljnosti (vidjeti već citirani predmet Amuur, odlomak 50, predmete Baranowski protiv Poljske, br.

28358/95, odlomci 50-52, ESLJP 2000-III, Ječius protiv Litve, br. 34578, odlomak 56, ESLJP 2000-IX, Khudoyorov protiv Rusije, br. 6847/02, odlomak 125, ESLJP 2005-X (izvaci), i Ismoilov i drugi protiv Rusije, br. 2947/06, odlomak 137, 24. aprila 2008. godine). 48. Poštivanje domaćeg prava, međutim, nije dovoljno: članom 5. stav 1. dodatno se traži da svako lišavanje slobode bude u skladu sa svrhom zaštite pojedinca od proizvoljnosti (vidjeti, među brojnim drugim izvorima prava, već citirane predmete Mooren, odlomak 72, i Amuur, odlomak 50, te predmet Witold Litwa protiv Poljske, br. 26629/95, odlomak 78, ESLJP 2000-III). Osnovno načelo jeste da niti jedan pritvor koji je proizvoljan ne može biti spojiv sa članom 5. stav 1, te da se pojam "proizvoljnosti" iz člana 5. stav 1. proteže dalje od samog nepoštivanja domaćeg prava, tako da lišavanje slobode može biti zakonito u smislu domaćeg prava, ali i dalje proizvoljno, te tako suprotno Konvenciji (vidjeti predmet Saadi protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], br. 13229/03, odlomak 67, ESLJP 2008).

46. Primjenom navedenih načela na konkretan predmet Ustavni sud će ispitati da li su osporena rješenja zakonita, odnosno da li su poštivane odredbe ZKP, kao i opće garancije koje propisuje član 5. Evropske konvencije. Dakle, ono što je važno za konkretni slučaj jeste da je predmet u fazi istrage, te da je apelantima određen pritvor koji je produžen za dva mjeseca, kao i da je nakon toga Tužilaštvo tražilo da se produži pritvor za naredna tri mjeseca. Vrhovni sud je donio rješenje (po prijedlogu Tužilaštva za određivanje pritvora od 19. aprila 2018. godine) kojim je utvrdio da još nije doneseno ni konačno rješenje za prethodni period (koji je istekao 24. aprila 2018. godine), te da nema zakonskog osnova za donošenje novog rješenja o produženju pritvora. Apelanti su po rješenju od 8. maja 2018. godine pušteni na slobodu. Dakle, prijedlog Tužilaštva od 12. maja 2018. godine, da se apelantima odredi pritvor (na osnovu člana 149. stav 3. ZKP), Kantonalni sud je odbio (rješenje od 15. maja 2018. godine), ali je nakon odluke Vrhovnog suda (od 23. maja 2018. godine i datih uputa) Kantonalni sud donio osporeno rješenje od 28. maja 2018. godine kojim je apelantima određen pritvor a koje je potvrđeno rješenjem Vrhovnog suda. Navedenim rješenjima, u skladu sa odredbom člana 149. stav 3. ZKP, određen je pritvor apelantima u trajanju od dva mjeseca i 13 dana.

47. Ustavni sud, najprije, primjećuje da je zakonom jasno propisano ukupno trajanje pritvora u istrazi, što je regulirano članom 149. ZKP. Također, istim članom je regulirano i kako se pritvor određuje i produžava i vrijeme trajanja određenog i produženog pritvora. Zakon nigdje eksplicitno ne regulira kako se postupa nakon ukidanja pritvora i ponovnog pritvaranja u smislu da jasno navodi da li se tada donosi odluka o određivanju ili produženju. Iako se ova situacija nerijetko dešava (da se nakon puštanja na slobodu opet odredi pritvor istim licima za isto krivično djelo i po istom osnovu), ipak, zakon nije sasvim jasno definirao postupanje u tom pravcu. Sudovi, kao neposredni tumači zakona i zavisno od faze u kojoj se predmet nalazi (jer se može u međuvremenu promijeniti i faza u kojoj je predmet), sami nalaze rješenja za ovakve slučajeve.

48. U konkretnom predmetu pritvor je određen, ali uz pozivanje na odredbu (stav) prema kojoj se pritvor produžuje (stav 3. člana 149. ZKP) i trajanje pritvora je određeno, također, prema stavu 3. člana 149. ZKP. Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom predmetu Vrhovni sud dao obrazloženje za ovakvo postupanje, navodeći da je pritvor trebalo opet odrediti, jer se radi o novom rješenju koje nije u vezi sa ranije donesenim rješenjima. Također, Vrhovni sud je ukazao da se stav 1. primjenjuje samo kada se pritvor određuje prvi put, a u konkretnom predmetu se radi o sasvim drugačijoj situaciji (ponovno određivanje pritvora nakon što su apelanti pušteni na slobodu). Također, Vrhovni sud je naveo


da odredba člana 149. ZKP ne isključuje mogućnost određivanja pritvora po tom osnovu ukoliko je u međuvremenu (nakon prvog određivanja pritvora i produženja od dva mjeseca) lice pušteno na slobodu.

49. Ovakav stav redovnog suda se ne doima proizvoljnim a on ima uporište u odredbi člana 149. ZKP. Ustavni sud, dakle, primjećuje da su sudovi zaključili da se u konkretnoj situaciji radi o novom "određivanju" pritvora zbog činjenice da su apelanti pušteni na slobodu, ali da se, također, radi o produženju ili nastavku pritvora koji je ranije bio određen/produžen a koji se samo treba opet odrediti. Stoga, novi "određeni" pritvor treba smatrati nastavkom ranijeg pritvora a kako pritvor u istrazi ne bi prekoračio vrijeme propisano zakonom. Bilo kakvo striktno jezičko tumačenje termina "odrediti" i "produžiti", na način kako to rade apelanti, bilo bi previše formalističko a, osim toga, moglo bi stvoriti još veću pravnu neizvjesnost u pogledu trajanja dužine pritvora, načina određivanja, kao i nadležnosti za odlučivanje o pritvoru. To bi naprimjer značilo da pritvor koji je odredio sudija za prethodni postupak (u skladu sa članom 149. stav 1. ZKP), pa zatim ukinut (u roku kraćem od mjesec dana, jer je sudija smatrao da je ostvarena svrha pritvora) nakon što se pojave nove okolnosti za pritvor, ne bi mogao biti ponovo određen, prema strogo formalnom jezičkom sadržaju člana 149. stav 1, ali ni produžen u skladu sa članom 149. st. 3. i 4. ZKP. Ovo, svakako, nije intencija niti zakona, niti termine "odrediti" i "produžiti" treba strogo jezički tumačiti, i to vezujući ih striktno za stavove člana 149. ZKP u kojima se oni koriste.

50. Stoga, Ustavni sud smatra da je pritvor koji je određen apelantima, a u skladu sa odredbom člana 149. stav 3. ZKP, "zakonit", odnosno da navedena odredba (posmatrana cjelovito) dovoljno odredivo predviđa i mogućnost ponovnog određivanja pritvora u istrazi nakon što su apelanti pušteni na slobodu, a to novo određivanje ne mora biti u skladu sa stavom 1, već i sa ostalim stavovima. Osim toga, ono što je bitno napomenuti jeste činjenica da apelanti ne osporavaju (generalno) mogućnost ponovnog određivanja pritvora, ali je, prema njihovom mišljenju, pritvor trebalo da bude određen u skladu sa članom 149. stav 1. ZKP.

51. Ustavni sud primjećuje da iz ovoga zaključka proizlazi i zaključak da pritvor koji je određen u trajanju od dva mjeseca i trinaest dana nije, također, nezakonit. Ovo zbog toga što ne prelazi ukupnu dužinu trajanja pritvora u istrazi, kako je utvrđeno članom 149. ZKP, kao i zbog navedene činjenice – da je pritvor određen ali se ne radi o inicijalnom određivanju pritvora, već je određen zbog toga što je sud smatrao da uvjeti za pritvor i dalje postoje, a apelanti su pušteni na slobodu, pa je kompletan period trajanja pritvora trebalo da se uzme u obzir, kao i okolnosti pod kojima je pritvor ranije određen/produžen. Također, argumentacija koju navode apelanti – da je konačnom odlukom Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine odlučeno o prijedlogu od 19. aprila 2018. godine (za produženje pritvora u trajanju od tri mjeseca), kao i da je sada sud postupao po identičnom prijedlogu Tužilaštva od 12. maja 2018. godine – ne može utjecati na zakonitost osporenih rješenja. Naime, Vrhovni sud je rješenjem od 8. maja 2018. godine odlučivao o zahtjevu za produženje pritvora, pa kada je utvrdio proceduralne probleme (da ni o prethodnom periodu za koji je pritvor bio produžen, koji je istekao 24. aprila 2018. godine, nije donesena konačna odluka), ustanovio je da nema osnova za produženje pritvora. Ustavni sud, stoga, smatra da je apsolutno prihvatljiv i opravdan stav Vrhovnog suda (iz rješenja od 23. maja 2018. godine i kasnije) da novonastala situacija – puštanje apelanta na slobodu (zbog utvrđenih proceduralnih garancija) sada stvara i novu okolnost - prijedlog da se pritvor opet odredi, jer i dalje postoje razlozi za pritvor, a što je bitno različito od situacije u kojoj je traženo produženje pritvora (o čemu je odlučio Vrhovni sud rješenjem od 8. maja 2018. godine). Stoga su

i navodi Vrhovnog suda prihvatljivi, odnosno oni se ni u čemu, prema mišljenju Ustavnog suda, ne doimaju proizvoljnim - kada Vrhovni sud konstatira da su irelevantni žalbeni navodi o ranijim procesnim situacijama, odnosno da prijedlog za određivanje pritvora od 12. maja 2018. godine nije mogao biti zasnovan, odnosno određen na osnovu istih okolnosti na kojima je zasnovan prijedlog za produženje pritvora od 19. aprila 2018. godine, jer određeni pritvor "nije u vezi" sa ranijim rješenjima, odnosno radi se o novoj procesnoj situaciji. Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja ne nalazi ništa što bi upućivalo na proizvoljnu primjenu odredaba člana 149. ZKP, odnosno ne nalazi ništa što bi ukazivalo na nezakonitost pritvora uslijed načina na koji je određen i dužine trajanja.

Posebni pritvorski razlozi

52. Apelanti osporavaju rješenja redovnih sudova kojim je utvrđeno da postoje uvjeti koji opravdavaju trajanje mjere pritvora zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tačka c) ZKP (u odnosu na apelante), kao i članom 146. stav 1. tačka a) ZKP u odnosu na apelanticu. S obzirom na to da apelanti ne osporavaju postojanje osnovane sumnje, Ustavni sud će ispitati samo postojanje posebnih pritvorskih razloga, odnosno obrazloženja koja su dali redovni sudovi.

53. Ustavni sud podsjeća da je postojanje osnovane sumnje da je lice lišeno slobode počinilo krivično djelo za koje se tereti conditio sine qua non za određivanje ili produženje pritvora, ali to nakon određenog vremena nije dovoljno, već se mora procijeniti da li za pritvor postoje relevantni i dovoljni razlozi (vidi, Evropski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stav 63). Stoga je najprije potrebno utvrditi da li drugi osnovi na kojim se zasniva sudska odluka nastavljaju da opravdavaju lišavanje slobode, te kada su takvi osnovi "relevantni" i "dovoljni", da li su javne vlasti ispoljile "posebnu marljivost" u vođenju postupka (vidi, Evropski sud, pored ostalih, Idalov protiv Rusije [GC], br. 5826/03, stav 140, 22. maj 2012. godine).

54. Dalje, opravdanost pritvora procjenjuje se s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja i njegove specifičnosti. Produženje mjere pritvora bit će opravdano ukoliko postoje stvarni razlozi koji upućuju na postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da, uprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca (vidi, Evropski sud, Buzadji protiv Moldavije, presuda od 5. jula 2016. godine, stav 90). Obaveza sudske vlasti je da ispita sve razloge "za" i "protiv" i da, s tim u vezi, dâ razloge i obrazloženja (vidi, Evropski sud, Aleksanyan protiv Rusije, presuda od 5. juna 2009. godine, stav 179). Naime, kada zakon propisuje pretpostavku u pogledu okolnosti važnih za osnovu za kontinuirani pritvor, postojanje konkretnih činjenica koje nadjačavaju pravilo o poštivanju slobode pojedinca mora biti uvjerljivo prikazano (vidi, Evropski sud, Ilijkov protiv Bugarske, broj 33977/96, stav 84, in fine, 26. jula 2001. godine).

55. Evropski sud dosljedno smatra da drugi dio člana 5. stav 3. Evropske konvencije sudskim organima ne daje izbor između pokretanja suđenja za optuženog u razumnom roku, ili omogućavanja da optuženi bude privremeno pušten na slobodu dok čeka suđenje. Do presude optuženi se mora smatrati nevinim, a svrha odredbe koja se razmatra u osnovi jeste tražiti da bude uvjetno pušten na slobodu nakon što dužina njegovog kontinuiranog pritvora prestane biti razumna (vidi, Evropski sud, Vlasov protiv Rusije, aplikacija broj 78146/01, stav 104, 12. juna 2008. s dodatnim referencijama).

56. U vezi sa posebnim pritvorskim razlogom iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP, koji se odnosi na apelanticu, Ustavni sud zapaža da apelantica smatra da nisu dati obrazloženi i konkretni razlozi za posebni pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP, odnosno da je sud pogrešno ocijenio opasnost od bjekstva,


odnosno sve konkretne okolnosti na strani apelantice, te da je ključni razlog za određivanje pritvora apelantici njeno crnogorsko državljanstvo, kao i nezavidna situacija u kojoj se našla zbog otkaza ugovora o zakupu stana.

57. Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda, opasnost da će se aplikant "sakriti radi izbjegavanja krivičnog gonjenja" ne može se ocijeniti samo na osnovu težine kazne koja je zaprijećena. Takva opasnost se mora procijeniti u odnosu na brojne druge relevantne faktore koji mogu potvrditi postojanje takve opasnosti, ili pokazati da je takva opasnost tako mala da ne može opravdati pritvor u fazi istrage. Osim toga, takva opasnost se mora procjenjivati i u svjetlu faktora koji se tiču karaktera osumnjičenog, njegovog morala, doma, zanimanja, imovine, porodičnih veza i svih drugih konkretnih veza u državi u kojoj se protiv njega vodi krivični postupak (vidi, Evropski sud, Panchenko protiv Rusije, presuda od 8. februara 2005. godine, aplikacija broj 45100/98, tačka 106, i Becciev protiv Moldavije, presuda od 4. oktobra 2005. godine, aplikacija broj 9190/03, tačka 58).

58. Ustavni sud zapaža da je, u vezi sa određivanjem pritvora apelantici prema članu 146. stav 1. tačka a) ZKP, u osporenim rješenjima navedeno da je sud prihvatio argumentaciju za produženje pritvora po ovom osnovu, te da su sudovi ocijenili činjenicu da apelantica ima državljanstvo Republike Crne Gore, ali i druge jake veze sa Crnom Gorom, da nema državljanstvo BiH, da joj je ugovor o zakupu stana istekao, da nema porodicu u BiH, niti bilo kakvih čvrstih veza sa državom Bosnom i Hercegovinom. Također, sudovi su ocijenili činjenicu da postoji osnovana sumnja da je veliki iznos novca pribavljen izvršenjem krivičnog djela, da novac nije pronađen, kao i da je apelantica svjesna težine krivičnih djela i visine zaprijećene kazne, što su sve okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva. Ustavni sud, također, primjećuje da sudovi jesu ocijenili činjenicu da se apelantica uredno odazivala na pozive, ali ta okolnost nije mogla eliminirati ostale razloge koje je sud dao u odnosu na postojanje razloga koji ukazuju na opasnost od bjekstva. Također, apelantica daje svoje viđenje kako je sud ocijenio okolnost da je apelantica promijenila adresu stanovanja u Sarajevu, a iz osporenih rješenja proizlazi da je redovni sud posvetio detaljnu pažnju ovom dijelu (između ostalog) dovodeći ovo u vezu sa činjenicom da je apelantica bila podstanar, a da sada stanuje kod komšinice, što je još jedan zaključak o nepostojanju jakih veza sa državom Bosnom i Hercegovinom.

59. Stoga, Ustavni sud smatra da su navedene konkretne okolnosti uzete u cjelini, u trenutku odlučivanja o određivanju mjere pritvora u fazi istrage (koja se treba okončati, u složenom predmetu, kako je sud naveo), bile dovoljne za zaključak o postojanju osnovane bojazni da bi apelantica, u slučaju da bude puštena na slobodu, mogla pobjeći. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da, u odnosu na pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP, osporena rješenja redovnih sudova jasno navode i konkretiziraju razloge koji ukazuju na opasnost od bjekstva i da je pritvor neophodno odrediti prema tom zakonskom osnovu. Ustavni sud je, također, imao u vidu praksu na koju su se apelanti pozvali u apelaciji koja u konkretnom slučaju nikako ne može utjecati na drugačiju odluku Ustavnog suda.

60. Dalje, apelanti tvrde da osporena rješenja o određivanju pritvora nisu zakonita, jer nije ispunjen uvjet iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP, te jer nisu identificirane posebne okolnosti a ovakvim pristupom pritvor postaje obligatoran za krivična djela koja se apelantima stavljaju na teret. Ustavni sud ponavlja da opasnost od ponovnog počinjenja djela, ako je uvjerljivo utvrđena, može navesti sudske vlasti da stave i ostave osumnjičenog u pritvoru kako bi spriječile pokušaje da počini daljnja krivična djela. Međutim, potrebno je, između ostalih uvjeta, da opasnost bude vjerovatna, a mjera odgovarajuća u svjetlu okolnosti

predmeta, posebno prošlosti i ličnosti navedenog lica (vidi, Evropski sud, Clooth protiv Belgije, 12. decembar 1991, stav 40, Serija A br. 225, i Paradysz protiv Francuske, aplikacija broj 17020/05, stav 71, 29. oktobra 2009. godine). Pritom, kad se domaće vlasti pozivaju na prethodni krivični progon lica koje je u pitanju, moraju procijeniti mjerodavnu opasnost, uključujući da li su prethodne činjenice i optužbe uporedive s obzirom na prirodu ili stepen težine sa optužbama u postupku koji je u toku (vidi, Evropski sud, Popkov protiv Rusije, aplikacija broj 32327/06, stav 60, 15. maj 2008, i Shteyn protiv Rusije, aplikacija broj 23691/06, stav 115, 18. juni 2009. godine). Najzad, težina krivičnog djela ne može sama za sebe poslužiti kao opravdanje za duge periode pritvora (vidi, Evropski sud, Ilijkov protiv Bugarske, aplikacija broj 33977/96, st. 80-81, 26. juli 2001, Michta protiv Poljske, aplikacija broj 13425/02, stav 49, 4. maj 2006, i Gultyayeva protiv Rusije, aplikacija broj 67413/01, stav 186, 1. april 2010. godine).

61. Dovodeći navedene stavove u vezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da nije sporno da je ispunjen formalni uvjet. Dalje, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da su redovni sudovi kao naročite okolnosti ocijenili brojnost krivičnopravnih radnji preduzetih u dužem vremenskom periodu, kontinuirano, da su inkriminirane radnje preduzimane u okviru organizirane grupe, visok stepen iskazane upornosti koji se ogleda u činjenici da je, i nakon inspekcijskog nadzora i utvrđenih nepravilnosti i nezakonitosti u poslovanju "Leadinga" d.o.o., apelantica u kratkom vremenu osnovala novo društvo, koje je radilo na identičan način (nezakonito poslovalo, kako se osnovano sumnja). Također, sudovi su ukazali na činjenicu da je korišten pečat u pravnom prometu i nakon zatvaranja društva, što je sve, prema mišljenju redovnog suda, pokazatelj spremnosti apelanata da ponove krivično djelo. Imajući u vidu sve navedeno, ovakav stav redovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, te nije mogao prihvatiti kao osnovane tvrdnje apelanata o proizvoljnosti primjene člana 146. stav 1. tačka c) ZKP, odnosno datog obrazloženja.

62. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud, odnosno Vrhovni sud dao obrazloženje o posebnim pritvorskim osnovima iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP i člana 146. stav 1. tačka a) ZKP u odnosu na apelanticu, koji su relevantni i dovoljni da opravdaju (ponovno) određivanje pritvora apelantima, pogotovo u ovoj fazi postupka kada je istraga u složenom predmetu u toku, što je, također, sud jasno naveo, a apelanti to nisu doveli u pitanje ni predmetnom apelacijom.

63. Dalje, u kontekstu pozivanja apelanata na stavove iz Odluke Ustavnog suda broj AP 2210/17 (vidi AP 2210/17, Odluka o dopustivosti i meritumu od 18. jula 2017. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), Ustavni sud konstatira da je u tom predmetu, za razliku od konkretnog slučaja, istraga bila okončana i optužnica protiv apelanta potvrđena, te da je taj krivični postupak bio u fazi održavanja glavnog pretresa. Budući da je u konkretnom slučaju istraga protiv apelanata u toku (bila je u toku u momentu donošenja osporenih rješenja), Ustavni sud, bez daljnje komparacije predmeta, smatra da su apelantovi navodi o primjenjivosti prakse Ustavnog suda (u predmetu broj AP 2210/17, kao i u svim drugim navedenim predmetima) neosnovani.

64. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud smatra da nije došlo do kršenja prava apelanata iz člana 5. st. 1. tačka c) i 3. Evropske konvencije.

65. U odnosu na povredu prava iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije na koju ukazuju apelanti, Ustavni sud podsjeća da član 5. stav 4. Evropske konvencije predviđa da lice lišeno slobode hapšenjem ili pritvaranjem ima pravo na osporavanje zakonitosti takvog lišavanja slobode pred sudom, odnosno pred sudskim organom koji mora biti nezavisan i nepristrasan i koji mora imati


nadležnost da donese obavezujuću odluku koja može voditi i puštanju lica na slobodu (vidi, Evropski sud, De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, presuda od 18. novembra 1971. godine, Serija A broj 12, st. 76. i 77, i Ismoilov i drugi protiv Rusije, presuda broj 2947/06 od 24. aprila 2008. godine, stav 145). Ovaj organ mora, također, pružiti "proceduralne garancije koje su odgovarajuće za konkretnu vrstu lišavanja slobode", a koje nisu "značajno manje"od garancija u krivičnom postupku, kad lišavanje slobode ima kao rezultat dugotrajno zatvaranje lica. Ove garancije naročito podrazumijevaju usmenu raspravu uz pravnu pomoć u postupku u kojem učestvuju obje strane, razmatranje zakonitosti pritvora u najširem smislu, te odluku koja mora biti donesena brzo. Ustavni sud, u okolnostima konkretnog predmeta, a bez daljnje konkretizacije povrede ovog člana od apelanata, ne može da pronađe bilo šta što bi ukazivalo da je apelantima povrijeđeno navedeno pravo. Činjenica da su apelanti nezadovoljni navedenim rješenjima i da daju vlastito viđenje konkretnog slučaja ne dovodi u pitanje poštivanje garancija člana 5. stav 4. Evropske konvencije.

66. Imajući u vidu da su apelanti, također, naveli da sudovi nisu adekvatno razmotrili mogućnost primjene blažih mjera, Ustavni sud primjećuje da je Kantonalni sud dao jasne i dovoljne razloge za određivanje mjere pritvora, zbog čega je zaključio da primjena blažih mjera ne bi bila adekvatna o čemu je, također, dato obrazloženje, pozivajući se na relevantne odredbe ZKP, a što je preispitao i Vrhovni sud, iz čega jasno proizlazi da je ova mogućnost razmotrena, ali da, prema ocjeni redovnih sudova, nije bilo mjesta za izricanje blažih mjera. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ne može da prihvati razloge navedene u apelaciji - da su apelanti u pritvoru, jer nisu dali iskaz Tužilaštvu, dok su ostala lica (kojima je, također, pritvor bio određen rješenjem od 26. januara 2018. godine) puštena da se brane sa slobode.

67. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata o povredi prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i st. 3. i 4. Evropske konvencije neosnovani u odnosu na osporena rješenja kojim im je pritvor određen u skladu sa članom 149. stav 3. ZKP, a iz osnova člana 146. stav 1. tačka c) ZKP, kao i člana 146. stav 1. tačka a) ZKP u odnosu na apelanticu.

3. Zakonitost pritvora apelanata nakon rješenja Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine

68. Apelanti su istakli da su, nakon što je Vrhovni sud donio rješenje od 8. maja 2018. godine kojim je naloženo puštanje apelanata iz pritvora "odmah", pušteni na slobodu tek 11. maja 2018. godine, čime im je povrijeđeno pravo na ličnu slobodu i sigurnost. Navedeno nije sporno, jer je to potvrđeno i iz navoda koje je u odgovoru na apelaciju dostavio Kantonalni sud. Naime, Kantonalni sud je naveo da mu je rješenje Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine dostavljeno 10. maja 2018. godine, a Kantonalni sud je dostavio rješenje advokatima apelanata i Upravi KPZ 11. maja 2018. godine.

69. Ustavni sud u vezi sa navedenim opet ponavlja da je pravo na ličnu slobodu i sigurnost jedno od najvažnijih prava. Također, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u svojoj praksi odgađanje izvršenja rješenja kojim su aplikanti zadržani u pritvoru iako su pušteni na slobodu "odmah" nerijetko mjerio u satima provedenim u pritvoru (nakon oslobađajućih presuda ili rješenja). Tako je u predmetu Labita protiv Italije (aplikacija broj 26772/95, presuda od 6. aprila 2000. godine) utvrđena povreda člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije. U navedenom predmetu Evropski sud je istakao sljedeće:

170. Sud ponavlja da je spisak izuzetaka od prava na slobodu koje je zajamčeno članom 5. stav 1. iscrpan i samo usko tumačenje tih izuzetaka jeste dosljedno svrsi te odredbe, naime, da osigura da niko ne bude proizvoljno lišen slobode

(vidi, između ostalih izvora, presudu od 1. jula 1997. godine u predmetu Giulia Manzoni v. Italija, Reports 1997–IV, str. 1191, stav 25, i presudu od 22. marta 1995. godine u predmetu Quinn v. Francuska, Serija A broj 311, str. 17-18, stav 42). 171. Iako jeste tačno da, u smislu člana 5. stav 1. (c), pritvor prestaje da biva opravdan "onoga dana kada se utvrde optužbe" (vidi gore stav 147) i da, shodno tome, pritvor poslije toga ne potpada pod tu odredbu, "djelimično odgađanje u provođenju odluke o puštanju pritvorenog na slobodu je često neizbježno iako bi trebalo da bude svedeno na najmanju moguću mjeru" (vidi navedenu presudu Giulia Manzoni v. Italija, str. 1191, stav 25, in fine). 172. Međutim, sud primjećuje da se u ovom slučaju odgađanje puštanja na slobodu podnosioca predstavke može samo djelimično pripisati potrebi da se obave relevantne administrativne formalnosti. Dodatno odgađanje puštanja na slobodu podnosioca predstavke između 00.25 sati i jutra 13. novembra 1993. godine dogodilo se usljed odsustva službenika u prijavnom odjeljenju. Tek pošto se službenik vratio bilo je moguće provjeriti da li postoje neki drugi razlozi da se podnosilac predstavke i dalje zadrži u pritvoru i da se provedu ostale administrativne formalnosti koje su neophodne za puštanje na slobodu (vidi gore stav 24). 173. U ovim okolnostima produženje pritvora podnosiocu predstavke po povratku u zatvor u Termini Imerese ne predstavlja prvi korak u izvršenju naloga za njegovo puštanje na slobodu, pa, stoga, ne potpada pod tačku 1 (c), niti pod bilo koju drugu tačku člana 5. 174. Shodno tome, došlo je do povrede člana 5. stav 1. u tom pogledu.

70. Primjenjujući navedene principe na konkretni predmet, Ustavni sud, dakle, može samo da pretpostavi da je razlog što su apelanti proveli još tri dana u pritvoru nakon odluke Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine "proceduralni" ili "administrativni". Naime, niko od pozvanih strana nije ukazao da je postojao bilo kakav problem u vezi sa puštanjem apelanata na slobodu "odmah" nakon rješenja od 8. maja 2018. godine, ali je, ipak, rješenje kojim se apelanti imaju pustiti na slobodu dostavljeno Upravi KPZ tek 11. maja 2018. godine (kada su očigledno apelanti i pušteni). Iako termin "odmah" može biti relativan u značenju i trajanju, u smislu garancija člana 5. Evropske konvencije, administrativna procedura (eventualno izrada i otprema rješenja od Vrhovnog suda do dostavljanja Upravi KPZ) ne može nikako da opravda činjenicu da su apelanti zadržani još tri dana nakon što je Vrhovni sud donio rješenje (8. maja 2018. godine). Ovo pogotovo kada se uzme u obzir stepen razvijenosti tehnologije, postojeći načini komunikacije i prenosa informacija kako između sudova, tako i od suda do Uprave KPZ. Stoga, Ustavni sud smatra da redovni sud nije dao razloge koji bi mogli opravdati zadržavanje apelanata u pritvoru i nakon što je naloženo da se puste na slobodu "odmah" (rješenje je doneseno 8. maja 2018. godine), a na slobodu su pušteni tek 11. maja 2018. godine, nakon što je Kantonalni sud dostavio rješenje Upravi KPZ.

71. Stoga, Ustavni sud smatra da vrijeme koje su apelanti proveli u pritvoru nakon rješenja Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine do puštanja na slobodu 11. maja 2018. godine nije u skladu sa garancijama iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije.

Naknada

72. U vezi sa traženjem apelanata da im se dosudi odšteta u pravičnom iznosu, te da im se isplate troškovi nastali zbog utvrđivanja povrede, iz čega proizlazi da traže naknadu za utvrđenu povredu, kao i troškove za sastavljanje apelacije, Ustavni sud podsjeća da, prema stavu Evropskog suda, u situaciji kada aplikant lišen slobode protivno odredbama domaćeg prava koje je


okončano ima na raspolaganju tužbu za naknadu štete koja je zbog toga pretrpljena, a ne postoji sumnja u njenu djelotvornost, od njega se očekuje da tu mogućnost iskoristi prije obraćanja Evropskom sudu. Evropski sud smatra da je građanska tužba protiv države predviđena domaćim pravom pravno sredstvo koje je potrebno iscrpiti, jer je posebno osmišljeno kako bi se licima koja su bila nezakonito lišena slobode omogućilo da zatraže od države zadovoljštinu (vidi, Evropski sud, Dolenec protiv Hrvatske, presuda od 26. decembra 2009. godine, st. 184. i 185).

73. Ustavni sud podsjeća da, u skladu sa članom 74. Pravila Ustavnog suda, može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu ukoliko je apelacija usvojena, te da u tom slučaju novčanu naknadu određuje na osnovu pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda. Ustavni sud primjećuje da ZKP, u Poglavlju XXXII (čl. od 435. do 444), pored ostalog, regulira postupak za naknadu štete i ostvarivanje drugih prava lica koja su neosnovano lišena slobode. Sâm pojam naknade štete, prema ovom poglavlju, obuhvata sve vidove štete (materijalnu i nematerijalnu) i ona se ostvaruje podnošenjem zahtjeva Federalnom ministarstvu pravde, odnosno podnošenjem tužbe sudu. Stoga, rukovodeći se citiranim stavom Evropskog suda, a u nedostatku dokaza da postojeći mehanizam za ostvarivanje naknade štete zbog neosnovanog lišavanja slobode nije efikasan, te da su apelanti bezuspješno pokušali da ga iskoriste, iako je apelacija djelimično usvojena, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju nema potrebe da koristi mogućnost iz člana 74. Pravila Ustavnog suda, tj. da odredi naknadu za nematerijalnu štetu.

74. Najzad, u vezi sa zahtjevom apelanata da im se isplate troškovi za sastavljanje apelacije, Ustavni sud ukazuje da

Pravilima Ustavnog suda nije propisano da apelanti imaju pravo na naknadu troškova postupka, a što uključuje i troškove za sastavljanje apelacije, te, stoga, ovi troškovi padaju isključivo na teret apelanata.

VIII. Zaključak

75. Ustavni sud zaključuje da je apelantima povrijeđeno pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije zbog vremena koje je proteklo od dana donošenja rješenja Vrhovnog suda od 8. maja 2018. godine u kojem je navedeno da "Enisa Đalić i Sanel Đalić se imaju pustiti na slobodu odmah" do puštanja apelanata na slobodu 11. maja 2018. godine.

76. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i st. 3. i 4. Evropske konvencije kada je redovni sud ponovo odredio apelantima pritvor u skladu sa relevantnim odredbama ZKP, te kada je dao valjane razloge za svoje odlučenje koji se ne doimaju proizvoljnim.

77. Na osnovu člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

78. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.




K A Z A L O

SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE

1113 Odluka o II. dopuni Odluke o potvrđivanju rezultata Općih izbora 2018. godine broj 05-1-07-1-1327-1/18 od 06.11.2018. godine (hrvatski jezik) 1

Одлука о II. допуни Одлуке о потврђивању резултата Општих избора 2018. године број 05-1-07-1-1327-1/18 од 06.11.2018. године (српски језик) 3

Odluka o II. dopuni Odluke o potvrđivanju rezul-tata Općih izbora 2018. godine broj 05-1-07-1-1327-1/18 od 06.11.2018. godine (bosanski jezik) 5

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

1114 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju graditeljske cjeline Crkva sv. Ive u Podmilačju nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 7

Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу градитељске цјелине Црква св. Иве у Подмилачју националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 8

Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju graditeljske cjeline Crkva sv. Ive u Podmilačju nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 9

1115 Odluka o proglašenju graditeljske cjeline komunalnog infrastrukturnog sustava starog gradskog vodovoda u Derventi nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 9Одлука о проглашењу градитељске цјелине комуналног инфраструктурног система старог градског водовода у Дервенти националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 10Odluka o proglašenju graditeljske cjeline komunalnog infrastrukturnog sistema starog gradskog vodovoda u Derventi nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 11

1116 Odluka o proglašenju povijesne građevine - Most "Ovčiji brod" u selu Bratač, općina Nevesinje, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 12Одлука о проглашењу историјске грађевине -Мост "Овчији брод" у селу Братач, општина Невесиње, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 13


Odluka o proglašenju historijske građevine - Most "Ovčiji brod" u selu Bratač, općina Nevesinje, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 14

1117 Odluka o proglašenju povijesnog područja -Srednjovjekovne nekropole sa stećcima i stari muslimanski nišani u naselju Drecelj, općina Olovo, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 15

Одлукa о проглашењу историјског подручја -Средњовјековне некрополе са стећцима и стари муслимански нишани у насељу Дрецељ, општина Олово, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 17

Odluka o proglašenju historijskog područja -Srednjovjekovne nekropole sa stećcima i stari muslimanski nišani u naselju Drecelj, općina Olovo, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 19

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

1118 Zaključak broj UP 02-26-1-018-17/18 (hrvatski jezik) 21

Закључак број УП 02-26-1-018-17/18 (српски језик) 23

Zaključak broj UP 02-26-1-018-17/18 (bosanski jezik) 25

AGENCIJA ZA STATISTIKU BOSNE I HERCEGOVINE

1119 Priopćenje o prosječnoj mjesečnoj bruto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za rujan 2018. godine (hrvatski jezik) 27

Саопштење о просјечној мјесечној бруто плати запослених у Босни и Херцеговини за септембар 2018. године (српски језик) 28Saopćenje o prosječnoj mjesečnoj bruto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za septembar 2018. godine (bosanski jezik) 28

1120 Priopćenje o prosječnoj isplaćenoj mjesečnoj neto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za rujan 2018. godine (hrvatski jezik) 28Саопштење о просјечној исплаћеној мјесечној нето плати запослених у Босни и Херцеговини за септембар 2018. године (српски језик) 28Saopćenje o prosječnoj isplaćenoj mjesečnoj neto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za septembar 2018. godine (bosanski jezik) 28

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1121 Odluka broj AP 2260/16 (hrvatski jezik) 28Одлука број АП 2260/16 (српски језик) 34Odluka broj AP 2260/16 (bosanski jezik) 41






Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: "Unioninvestplastika" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Jasmin Muminović -Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2018. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 240,00 KM

Documents

Broj 83 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H ...sllist.ba/glasnik/2018/broj83/broj083.pdfBroj 83 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 23. 11. 2018