Blas Malo - Vezirova Osveta

8/9/2019 Blas Malo - Vezirova Osveta

1/277


2/277

VEZIROVA

OSVETA

BLAS MALO

2


3/277

Za Blanku, zbog nje i za nju, zauvek

3


4/277

ISTORIJSKI UVOD

Šta se desilo sa Abdelrahmanom, poslednjim vladarom umajadske dinastije igraditeljem veličanstvene džamije u Kurtubi? Gde su beli golubovi koje su Kordovljanipuštali u čast njegovog imena kada je, praćen pokličima, prvi put ušao u grad? Šta sedesilo sa plantažama narandži i narandžinim cvetovima iz Izbilije; sa žarom generala ElMansura, koji je bio bog i batina za hrišćane, i sa njegovim pobedonosnim jahačima,strahom sa kastiljanskih visoravni? Prah - sada su samo prah i pepeo.

Teče 711. hidžretska godina (1333. godina po hrišćanskom kalendaru), a saraspršenim snom kordovskog kalifata o sveopštem carstvu u ime Alaha, El Andaluz je naizdisaju. Kastiljanske i aragonske trupe, podstaknute verom u krst i mač, nezaustavljivo

napreduju ka jugu Iberijskog poluostrva, prema nasridskom kraljevstvu u Granadi. Sadruge strane mora, borba između kraljevstva Merinida i Kastilje i Aragona za kontrolunad Gibraltarskom moreuzom uvući će nasridsko kraljevstvo u tragičan rat. Moreuz jeveza između Granade i ostatka islamskog sveta, kao i arterija koja odvažnim muškarcimai novom krvlju napaja jedino muslimansko kraljevstvo na Zapadu. Verska braća, aliprotivnici u tumačenju vere i u poreklu, kraljevstvo Merinida iz Fesa1 - Berbera ibranitelja pravoverja - i nasridsko kraljevstvo u Granadi2 - arapske rase i sledbenikaMalika ibn Anasa, ali pobornika mira - žive kao zavađeni susedi, što hrišćani koriste usvoju korist.

Godine 718. (1340), odigrava se bitka kod Salada: Merinidi i Nasridi se upliću ustravičnu borbu protiv portugalskih i kastiljanskih hrišćana za kontrolu nad moreuzom.Nakon poraza, kraljevstvo Granade, poraženo i molećivo, pada na kolena pred Kastiljom.Jusufu I, sultanu Granade, preostaje samo jedna misao: preživeti po svaku cenu.

Nakon što su Merinidi oslabili i nakon potpisivanja primirja sa hrišćanima, Jusuf Iposvećuje svoje vreme učvršćivanju svog malog kraljevstva između planina i mora sajednim ubeđenjem: samo se diplomatijom, a ne oružjem, može izbeći suton poslednjihostataka El Andaluza. A kao dokaz pobede svoje politike otpočinje izgradnju novih palatana obroncima gde su njegovi preci Ziridi podigli tvrđavu Al Hamru, Crvenu. Njegov sinMuhamed V ići će njegovim stopama, izbegavajući rat i propagirajući mir. Ali ono što jeza nekog mudrost, za druge je slabost, a Merinidi nisu spremni da se tako lako predaju;dužnost dobrog muslimana je da progna nevernike sa islamskih teritorija. Tako

zapoveda Alah! A koji naslednik trona se ne bi borio za svoj uspon ako računa nasaveznike koji su spremni na sve?

1 Teritorija kraljevsta Merinida približno bi odgovarala severu današnjeg Maroka. Onopotiče od berberskog plemena Banu Marina, koje je 1248. godine, pod vođstvomnjihovog starešine, Abu Jahje, zaposelo Fes i potčinilo ostala plemena, nakon što suporazili Almohade. Hrišćani ih zovu „Benimerini“.

2 Nasridsko kraljevstvo je kraljevstvo Granade, koje je dobilo naziv „nasridsko“ u častnjegovog pravog osnivača Ibn Nasrija. Zbog toga je jedno od naziva sultana Granade„naslednik Ibn Nasrija“.

4


5/277

Godine 737. (1359) vojni udar koji je organizovao njegov polubrat Ismail, uzpodršku vojnog zapovedništva Merinida u nasridskoj vojsci, primorava Muhameda dapobegne u Fes, na merinidske teritorije, da moli za pomoć i pribežište. To je vreme očaja.Uzurpatori izazivaju rat sa Kastiljom, a ova odgovara dvostrukom pobedom nadoslabljenom nasridskom vojskom. Zahvaljujući svojim bliskim i dvosmernim

savezništvima sa raznim merinidskim prinčevima i sa samim Pedrom I, kraljem Kastilje,Muhamed uspeva da se vrati na tron nakon tri godine i obnovi odredbe primirja, uzamenu za skupo plaćeni mir. Ali sultan zna da sve što se rađa jednoga dana umire i da jeza poslednji ostatak islamskog carstva na Zapadu kocka bačena.

Od tog trenutka, diplomatija je obeležila razliku između smrti i života. Al i Alah jehteo da dva izuzetna čoveka, bliska Muhamedu V, vešta na rečima, drže na svojimplećima pozamašan teret sudbine Granade. Jedan od njih bio je Ibn el Hatib, njegov veziri čovek od poverenja, obrazovan, mistik, istoričar i pesnik. A drugi se zvao Ibn Zamrak,sekretar i vezirov učenik, a njegova poezija, kao i ambicije, nije znala za granice.

5


6/277

PRVI DEO

717-737

1339-1359)

6


7/277

1.

OBE

ĆANJE JEDNOG DE

ČAKA

Velika radost zavladala je gradom Garnatom, prva radost nakon mnogo vremena.Kuriri su munjevitom brzinom prelazili preko plodnih zemljišta Vege, područja izvanzidina, i ušli u ograđeni prostor. Među radosnim povicima Garnaćana, kroz makadamskeulice i krcate trgove popeli su se do kraljevskih palata, okruženih gustim šumama Sabike,

crvenog obronka Al Hamre. Žene su radosno klicale iza izrezbarenih prozora, a muškarcisu klicali Alahu i sultanu, spremni da krenu u rat. Rodio se prvenac Jusufa I, a mujezini suobjavljivali radosnu vest sa minareta i džamija, na trgovima i pijacama, u slavu sultana iAlaha 717. hidžretske godine.

Sedmog dana po njegovom rođenju, ambasador Merinida darovao je novomnasledniku dinastije Ibn Nasrija svilu sa raskošnim zlatnim brokatima. Rabin Ibrahim,predstavnik jevrejske zajednice, čestitao je sultanu i prema kabali prorekao uspešnu isrećnu budućnost za dečaka.

„Da li je dobio ime?“, želeo je da zna rabin dok je štipkao novorođenče, motreći na

njegovu reakciju. Dečak se iznenadio, mrdajući glavom i rukama, ali nije zaplakao. Svilaje prekrivala sto i jastučiće na kojima je ležao. Porodica je bila oko njega. Njegova majka itetke posmatrale su sve iza muškaraca. Jedan od slugu spremio je čiste peškire i srebrnučiniju tople vode sa mirisnim uljima.

„Zvaće se Muhamed; on će biti oslobodilac islama“, rekao je uzbuđeno sultanJusuf I. Bio je naoružan za rat, sa verižnjačom i mačem opasanim oko struka. Njegovivitezovi čekali su ga napolju.

„Sve je zapisano, a njegove sfere u kabali su povoljno raspoređene. Veomapovoljno. Tora ne laže“, rekao je rabin za kraj.

Veliki kadija je pregledao novorođenče, zdravo i snažno, slaveći ga kao odlično

predskazanje, pre nego što je prešao na njegovo obrezivanje.„Počnimo“, rekao je kadija prinevši bodež, naoštren i hladan, minijaturnom

prepucijumu bebe dok je klicao Alahu.

Sultan je dobio podršku Merinida kako bi se suprotstavio pretnji Kastilje. Trupekoje su iz kraljevine Fesa poslate preko Moreuza i nasridske vojske pripremale su se umerinidskoj tvrđavi u Alhesirasu za odlučujući sukob sa Kastiljancima. Ako pobede, ElAndaluz će vaskrsnuti. Sultan nije mogao da razmišlja o porazu. Beba je neutešnoplakala. Dve žene su sprale krv. Muškarci su čestitali jedni drugima. Jusuf I stavio jehrapavu ruku na čelo svog sina. Jedan od njegovih sestrića, riđokosi sedmogodišnjak,koji se takođe zvao Muhamed, pažljivo i sa zavišću je slušao sultanove reči upućene

njegovom prvencu.„Odlazim, a pritom ti ostavljam kraljevstvo. Kada se budem vratio, sine, nadam se

7


8/277

da ću ti doneti carstvo“, rekao je uzbuđenim glasom, a potom ga je poljubio pre nego štoje krenuo u rat. Prstenovi verižnjače zveckali su sa svakim njegovim korakom.Iznenađena tim zvukom, beba se prepala. Riđokosi sestrić je pogledom pratio sultana.

Prošli su dani, nedelje, meseci. Stanovnici Madinat Garnate sa nestrpljenjem supratili razvoj bitke. Na kopnu i na moru, sinovi islama uznemiravali su hrišćane,navodeći njihove vojnike u beg i potapajući njihove pomorske flote. Kastiljanci iAragonci su morali da ujedine svoje snage. Niko nije mogao da se odupre sinovimapustinje i naslednicima Inb Nasrija.

Abu, kovačev sin, počeo je da broji, ali umesto da izbroji do deset, okrenuo se prevremena, uspevajući da zapazi bose noge kako beže da se sakriju iza ćoška svoda odcigle jednog bunara, koji je vidljivo štrčao iznad nivoa ulice. Eskivirao je prodavcegolubova i mazgare, žene sa krčazima vode na glavi i jednog psa, koji je razjareno lajaokada je prošao ispred jedne grnčarske radnje. Vlasnik koji je sedeo na tabureu, povukaoje dug dim iz keramičke lule kako bi udahnuo narkotičku supstancu, dok se životinja

upinjala da pokida konopac od esparte kojim je bio vezan.Abu je zamakao za ugao bunara, nadajući se da će ih zateći nespremne. Oba

dečaka su gledala u suprotnom pravcu, ka uskim ulicama oivičenim nejednakim i belimkućama. U senkama, među ljudima, između one prodavačice celera i debelog i znojavogobućara, mogao je da bude Abdel. Abu se samouvereno približavao, lagano koračajući popločniku, primičući mu se s leđa korak po korak. Duboko je disao, osećajući da gubi dah.

Njemu se približila jedna mačka, još tiša, pa je zamjaukala, očekujući da je nekopomazi ili joj da koru hleba. A dva dečaka se osvrnuše. Jedan je istrčao smejući se, aliAbu se ustremio na onog drugog, koji se hrabro branio na ogoljenom tlu ispod dva brestana malom trgu. Neka starica ih je ljutito posmatrala zbog buke koju su pravili.

„Uhvatio sam te! Zarobio sam te!“, povikao je Abu, kovačev sin. Drugi dečak jepokušao da mu se izmigolji iz ruku, ali bezuspešno.

„Varao si! Nisi brojao do deset! To se ne važi, odvratni hrišćanine!“, rekao jeAbdel, sin mazgara. Ležao je na leđima, ne mogavši da se oslobodi.

„Ja hrišćanin! Ja sam junak islama, prvak vere! I pobedio sam te. Takav ti je rat, iliti to nisi znao? Predaj se. Predaj se!“

Abdel je uzdahnuo, moglo je biti gore.

Iskrali su se iz maktaba, kuranske škole, kako bi se igrali po uličicama Albajzina,gde žive; mogli su da se sakriju iza mazgi, iza žardinjera sa majčinom dušicom i mesta zasokolare, iza prodavaca kože i ljudi koji pletu esparte. Iznad njih mogao je da vidi starezidine tvrđave Kadime ziridskih kraljeva, osnivača Madinat Garnate. Stara tvrđava,nekada ponosita, izgubila je svoju nadmoć nauštrb osnažene kasabe Al Hamre, na brduSabika. Ove dve tvrđave gledale su jedna na drugu sa naspramnih uzvišenja.Razdvajajući ih u njihovom ćutljivom nadmetanju, tuda se prostiralo svojeglavo, uskokorito Vadi Hadara puno smokava, zlatne reke, koja duguje ime zlatnom grumenju kog svremena na vreme bude na njenom dnu. Sultan je na Sabiki gradio nove palate, blizualkasabe. Madinat al Hamra biće pobeda njegove savezničke politike i centar novoguređenja mira i napretka.

Moglo je biti gore, ponovo je uzdahnuo Abdel. Mogao je da bude u Vegi, nizvodno,iscrpljen poput njegovog oca od rada između brazdi crnog i plodnog zemljišta i kanala za

navodnjavanje, koji nose čudesnu rečnu vodu sa snežnih obronaka Džebel el Teledža,snežne planine, takođe zvane Džebel Sulair, sunčane planine, jer se iza nje odjednom

8


9/277

dizao zvezdani kralj, osvetljavajući celu Vegu, sve do njiva i mlinova.

„Predajem se“, progunđao je Abdel, a Abu, očiju crnih poput ugljena, zadovoljnose nasmejao. Imali su šest godina, i bili su srećni u svom dečjem svetu punom čudesa ičarolija.

Vojnici su se silovito i ponosito smejali, uspravni, sa svojim svetlucavim oružjem,a kada bi izvadili mačeve iz korica dok kliču Alahu, oštrice bi treperavo sjajile. Sokolarisu trenirali svoje grabljivice, koje su rušile bele golubove u pomami opalog perja uzzadivljene povike muškaraca. Planina je sijala, prekrivena snegom, oivičena plavimnebom, a tokom noći zvezde su kružile iznad Al Hamre osvetljene plamenovimastražarskih baklji. Ko pritom ne bi želeo da zauvek ostane mlad? Mačka ih jenezainteresovano posmatrala, lagano se liznula po šapi, ponovo mjauknula i prešla ulicu,od bunara ka hladu okrečenih kuća.

Jahač je prešao ulicu poput jelena; bio je to glasnik, vojni poštar iz tvrđaveKadime. Ljudi su se uzbunjeno razdvajali, žene su cikale plašeći se da će njihovi krčazi sa

vodom pasti i razbiti se u paramparčad. Jedna majka je munjevitom brzinom pokupilasvoje dete, koje se udubljeno igralo drvenim konjićem pored stepeništa na ulazu u kuću,u hladu.

„Sklanjajte se!“, vikao je jahač, izdižući se u uzengijama i spretnim udarcem uzdiizbegavajući prolaznike i njihovu robu. „Kažem vam da se pomerite! Oslobodite prolaz!“

Mačka je okrenula glavu, uplašena i ukočena, zakasnivši jednu sekundu.

Abu je zaboravio na svog prijatelja u igri i otišao do središta strme uzbrdice, kojase uličicama vijugavo spuštala do reke Hadaro. Jahač se udaljavao, u oker i crnoj odeći sabelim turbanom. Nosio je dve velike kožne torbe koje su visile sa sedla. Njegov glas i stas,preplanuli ten, veoma crna brada i njegova arogancija impresionirali su dečaka. Islame,islame! Oduševljavala ga je ta muževnost kojom su odisali vojnici Garnate i podređenostkoju im je pokazivao narod. Moć je zračila iz njih.

Abdel je pogledao ka sredini ulice. Konj je pregazio mačku, koja se borila međukamenjem i prašinom pokušavajući da se dovuče do hlada. Kičma joj je bila izvijena podčudnim uglom. Zadnje šape bile su joj smrskane. Ugažena zemlja upijala je krv. Sinmazgara prišao je mački, koja je tužno zamjaukala kada ju je pomazio po glavi.

„Jadnica. Jadnica.“ Abdel je pogledao napred. Niko nije obraćao pažnju na njega.Meštani su gunđali zbog nesmotrenog jahača i vratili se svojoj rutini. Abu je i daljegledao u pravcu u kom je nestao jahač. Abdel je odneo mačku u hlad, pored nekihstepenica, na gomilu suvog lišća i snoplja slame. Jedna mazga koja je preživala slamu

vezana ularom za kariku na zidu je to posmatrala. Abu mu je prišao.„Sačekaj jedan trenutak. Osvežiću je“, rekao je Abdel prišavši bunaru i zahvativši

vodu njegovom kofom, da bi je potom uzeo šakama. Mačka je žedno pila svojim nežnim icrvenkastim jezikom, i slabašno je počela da mjauče. Abu je stavio prst na polomljenukičmu. Mačka je bespomoćno zamjaukala od bolova. „Nemoj to da radiš!“, prekoreo ga jeAbdel. „Jadnica!“

„Idemo. Ne možeš da joj pomogneš!“ Abdel nije obraćao pažnju na njega i otišaoje po još vode. Abu se zabavljao ispitujući šta životinju najviše boli, da li smrskane šapeili polomljena kičma, stiskajući polako razna mesta. Osmehnuo se kad je našaonajosetljivije mesto. Jagodica njegovog kažiprsta izmazala se krvlju. Mačka je očajnički

zamjaukala i pokušala je da ga ogrebe. Abu je povukao ruku i prestao da se smeška.Pomno ju je gledao i uzeo sa zemlje okrugli i teški kamen. Podigao je kamen. Mazga se

9


10/277

nemirno promeškoljila ne prestajući da preživa i okrenula glavu na drugu stranu.

Abdel se rastužio kada se vratio sa vodom među šakama. Video je umrljan kamenpored stepeništa.

„Uginula je. Kako bi mogao da joj pomogneš?“, pravdao se Abu.

Voda se prolila između šaka mazgarevog sina. Sagnuo se gledajući životinju sasaosećanjem, a svog prijatelja sa ogorčenošću.

„Zao si.“

„Pa šta?“ Naslonio se na zid, iznenada umoran i teško dišući. Iz grudi mu sepromolio zvižduk. „Uginula bi u svakom slučaju.“

Kovačev sin je bio bled, gotovo samrtnički bled. Zatvorio je oči, pokušavajući dase smiri i napuni pluća vazduhom. Obuzela ga je nekakva iznenadna slabost. Abdel je utrenutku zaboravio na ljutnju i stavio mu hladnu šaku na čelo.

„Da te otpratim do kuće?“ Abu je klimnuo glavom, ne mogavši da izgovori nijednureč.

Dva dečaka došla su do zida koji je štitio bogati kvart Ajšariš. U senci ziridskezidine koja je razdvajala palate bogataša od kuća od blata skromnih ljudi, u jednoj odniskih kuća, živeo je Abuov otac, kovač. Mršav ali žilav čovek, neumorno je radio nanakovnju praveći potkovice, klinove, noževe i katance, zemljoradnički alat kao i oružje,za one koji su mogli to sebi da priušte. Miris biljnog uglja od masline i crnike stapao bi sesa ustajalim znojem tog čoveka utrnulih i nažuljanih ruku, kose pokupljene na potiljku inagog tela ispod pohabane i pocrnele kožne kecelje. Dečaci su ušli u malu kovačnicu.Abuov otac ostavio je čekić na nakovnju kada je video da mu je sin bled i osvežio ga policu hladnom vodom iz kovačnice, pre nego što se mališan onesvestio.

„Opet! Rekao sam mu da ne trči, da se ne zamara! Za ime Alaha! Abdele, neka

dođe tvoj otac! Brzo!“, zatražio je Jusuf kovač. Mazgarev sin je klimnuo glavom i otišaotrčeći niz ulicu, prema Vegi.

Abdel je trčao i trčao, prošavši kroz kvart Sened, onaj na padini, preprečivši ganatopljenim uličicama, ka Kapiji četiri izvora, putu kojim je obično išao njegov otac doimanja na Vegi na kom je radio. Imao je sreće. Pre nego što je došao do vrata spoljašnjihzidina, video je svog oca, Abdulaha, i njegovog magarca natovarenog lukom i zelenomsalatom, koje je mazgar nosio na pijacu. Abdulah je isprva pomislio da Abdel zaslužujestrogu kaznu, jer je pobegao iz škole a nije išao u polje. Abdulah je uzdahnuo, umoranpoput magarca, dok se sa njim penjao uz uzbrdicu na ulazu u grad, prekriven znojem izemljanom prašinom. Kada je video izraz lica svog sina, zaboravio je na umor iuznemirio se, plašeći se da se dogodila neka nesreća.

„Oče, oče! Kovačev sin! Moraš odmah da pođeš!“

„Bolovi u grudima? Ponovo mu je pozlilo?“ Abdel je klimnuo glavom. „Idemo!“

Alah će oprostiti ako uđe u suk kasnije nego što je uobičajeno. Popeli su se uzuličice i stigli do kovačnice. Abuova majka ih je pustila da uđu, jecajući i skrivajući licemaramom. U sobi u dnu, pored malog dvorišta sa bunarom, nalazili su se kovač i njegovsin, svestan, ali prebledeo i uplašen.

„U dobar čas, vidaru! Isto zlo ga je pogodilo kao pre nekoliko nedelja! Guši se!“

„Dopusti da ga pregledam“, zamolio je Abdulah nakon što je oprao ruke u činiji.Opipao mu je vrat, pazuh, ruke i noge. Pregledao mu je jezik i grlo. Naslonio se uhom na

dečakove grudi. „Abdele, otrči do kuće i donesi mi torbu sa travama. Jusufe, smesta stavite vodu

10


11/277

da se greje.“

Kada se Abdel vratio, pažljivo je odabrao između različitih odeljaka punu šakulišća sleza, zelenog i velikog, koje je pažljivo bilo savijeno.

„Šlajm mu je ponovo zapušio grlo. Mora da ga izbaci ili će umreti. U mojoj kućiznamo kako. Pažljivo gledaj i uči, Abdele. Kovaču, pre tri dana sam skupio ovo lišće.Pogledaj kako im vrhovi nisu umrljani, niti otkinuti, da se ne bi izgubilo njihovo svojstvo.Mali Abu, moraš da se uspraviš i staviš ovo ćebe na glavu. Moraš da udišeš vrelu parukoja isparava iz zdele.“

Na dno posude stavili su listove i prelili ih ključalom vodom. Abu se nagnuo nadnjom, a majka mu je preko glave stavila ćebe.

„Mnogo je vruće!“

„Moraš da istrpiš. Dobro udahni, na nos, na usta. Tako“, uverio se Abdulah.Generacije seoskog života podarile su mudrost mazgarevoj porodici. Dodir sa poljem ibiljkama načinio je od njih gospodare praktičnog znanja koje stanovnici grada više neposeduju. Obe porodice potekle su iz područja Levanta. Nije ih sjedinjavalo samo njihovomediteransko poreklo, već i siromaštvo.

Mnogi su odlazili Abdulahu kada nisu mogli da priušte sebi uslugu pravog lekara,a mazgar je razumeo da je Alahova volja da bude tamo gde drugi ne bi otišli da se prednjima ne nalaze srebrni dirhami. Njegov sin će takođe naučiti njegove tajne. Abdel jeimao porodični dar, ali Garnata je grad mogućnosti. Mora da ide dalje, ako je to Alahovavolja. Abdulah se svaki dan duboko molio da tako bude. Abu je počeo da iskašljava gustšlajm, koji je ispljunuo na pod.

„Nastavi tako!“, uzviknuo je Abdulah, kojem je laknulo koliko i Abdelu i kovaču.Ako nešto nije mogao da podnese, bila je to smrt onih koje vida. Zbog toga, ako bi shvatioda ništa neće moći da učini, ne bi intervenisao a da to pre toga ne kaže pacijentu. Čak itako, teret koji je nosio bio je težak. Previše težak da bi na s voju dušu dodao teret smrtitog dečaka.

Činilo se da se disanje dečaka pod ćebetom normalizuje. Voda je prestala daključa, pa su skinuli prekrivač. Abuu se lice zajapurilo i oznojilo od pare i isparavanja.

„Duboko udahni.“ Abu je to učinio. Šištanje je prestalo. Majka mu je obrisala usta,dok ga je Abdel posmatrao sa olakšanjem.

Jusuf je uzbuđeno uhvatio mazgara za ruku.

„Šta bih još mogao da kažem što već nisam rekao? Neka ti Alah da bogatstvo iživot da u njemu uživaš! Sada ne mogu da ti platim, ali moja kuća je tvoja kuća.“

Abdulah je podigao ruku, odmahnuvši glavom i rekavši da ne zaslužuje toliko. „Alah će blagonaklono oceniti dobra dela. Tvoj sin... dobro, još je mlad, ali i dalje

će patiti od tih gušenja. Video sam to više puta. U nekim slučajevima ne može ništa da seučini. Ali u drugim ima nade. Ne sme da se zamara. Mora odmereno da se ponaša i daštedi svoju snagu. Mora da nauči da se smiri, da vlada svojim disanjem. Ako ponovoosetiš to gušenje, Abu, kaži to Abdelu, i doći ću ponovo.“

Krenuo je da izađe, ali je zastao zamišljen i iz bisaga izvadio nekoliko zelenihsalata i glavica luka, pa ih je dao kovačevoj ženi, koja ih je radosno uzela.

„On je nemiran dečak, ali poslušaće nas. Neka te Alah poživi mnogo godina!“,uzviknuli su zahvalni Jusuf i njegova žena.

„Jel’ se vidimo sutra?“, upitao je Abdel svog prijatelja pre nego što je otišao sasvojim ocem da ga otprati do suka.

11


12/277

„Ne sumnjaj u to. Ponovo ću te zarobiti kao da si zec!“

* * *

Abu je bio jedinac. Zbog njegovog visprenog uma otac je u njega polagao velike nade,iako nije mogao da mu pomaže oko kovačke vatre sa mehom ili u kovanju klinova zagrede i vrata. Radnja je bila mala, ali obećavalo je da će se poboljšati sa dolaskom mira.Sledećeg dana dopustio je sinu da ostane tu sa njim umesto da ide u kuransku školu. Abuje mogao da vidi kako njegov otac ubacuje još uglja u peć; na žaru je držao gvozdenuštanglu kleštima. Abu je pažljivo posmatrao kako se, sa svakim udarcem čekića, taštangla zacrvenela; potom joj je, njegov otac, vešto dao kvadratni oblik, a potom jespljoštio, napravivši list pravih ivica i oštrog vrha, spreman da ga uglavi u dršku oddrveta ili roga pomoću spojnih klinova.

„Vidiš li, sine? Ali još uvek nismo završili, treba je obraditi i ohladiti.“ Ponovo ju jestavio na vatru, zajedno sa biljnim ugljem. „Kada ponovo postane užarena, opet ćemo jekovati i staviti u ledenu vodu. A potom ćemo je ručno naoštriti, pre nego što je smestimona dršku.“

„Jesi li napravio neki?“

„Jesam. Pogledaj ga.“

Kovač je uzeo predmet sa jedne police uvijen u kožu i odmotao ga. Uizrezbarenim bakrenim koricama nalazio se završeni bodež sa ušicama, sa drškom odbele kosti i srebrnim filigranom. Plavkasta oštrica blistavo se presijavala od tankoguljanog premaza.

„Predivan je!“

„Dodirni ga. Simetričan, naoštren, smrtonosan. Vidiš li filigran? To je moj noviizum, odneo sam ga do jednog zlatara da pažljivo izlije fine linije tečnog srebra uudubljenja koja sam urezao u koštanu dršku. Majstorski rad! Danas treba da dođu ponjega. Dobro ćemo zaraditi, a možda će to biti početak novih poslova. Tako ćemo, sine,vratiti mnoge dugove. Zapamti, ne sledi moj put! Stremi ka bogatstvu!“ Jusuf je smestiobodež u korice baš pre nego što je jedan čovek ušao na vrata kovačnice.

„Alah nek te čuva, kovaču. Vidim da u rukama držiš neki bodež. Je li to moj?“Čovek je nosio belu košulju i pantalone, kožnu obuću, beli turban i svetlozeleni plašt.Nosio je mač sa okruglom drškom. Bio je snažan, iako je njegov stomak otkrivao sklonostka preterivanju u jelu. Pogladio je svoju prosedu bradu. Dva stražara sa verižnjačama i

maslinastozelenim plaštom ušli su za njim, stavši kraj njega.Jusuf se ponizno poklonio i pokazao mu bodež. Abu je seo pored kovačke vatre,sve to radoznalo posmatrajući dok je čačkao nos. Čovek je izgledao važno, pa nije obratiopažnju na njegovo prisustvo.

„Plemeniti gospodine, to je vaš bodež. Neka vas Alah čuva. Baš kako smo sedogovorili.“

Plemićki ratnik pogledao ga je s odobravanjem, izvlačeći ga iz njegovih bakarnihkorica. Prstom je prešao preko metala. Isprobao je njegovu ravnotežu.

„Zadovoljan sam u potpunosti, kovaču. Ali moj poslednji konj kojeg si potkovao,okliznuo se juče na putu do moje kuće u Ajnadamaru i polomio nogu. Morao sam da ga

žrtvujem. Zbog tvoje krivice!“ Pa je uperio bodež u njega u znak pretnje. Abu se prepao. Kovač se skamenio gledajući u vojnike, koji su stavili ruke na drške mačeva.

12


13/277

„Moj gospodine, tako je verovatno hteo Alah. Nisu sigurno krive moje potkovice.Niko se nikada nije žalio na njih.“

„Ja se žalim!“, odgovorio mu je plemić, i s podsmehom u glasu dodao: „Tako damoram da nadoknadim štetu. Uzeću ovaj bodež kao nadoknadu za tvoj loše obavljeniposao i budi zahvalan što te neću prijaviti muhtasibu. Verovatno ne želiš da ti zatvore

kovačnicu. Da li si razmišljao šta bi bilo sa tvojim sinom?“ Kovač je iskoračio ka njemu, ne mareći za vojnike.

„Ali, gospodine, to je nepravedno! Taj bodež vredi pravo bogatstvo! Obećali ste daćete mi platiti tu sumu, kao i napojnicu ako vam ga predam danas!“

„Odbij, nesrećniče, i zadovolji se ovim!“ Bacio mu je u lice četvrt srebrnogdirhama i okrenuo se. Kovač ga je uzeo s poda i nemo ga pogledao. Pa se ustremio nanjega, uhvativši ga za plašt kako ne bi izašao iz radnje.

„Nije pošteno!“, ponovio je Jusuf. „Alah to zna, kao i vi! Treba da mi platite ono štomi dugujete! Vi ste jedan lažov i lopov i neću vam dopustiti da me pokradete!“

Plemić se iznervirao zbog njegove drskosti i povukao plašt pokušavajući da garani bodežom. Kovač ga je izbegao i ošamario. Dva stražara su se istog trenutka umešala,tukući ga dok ga nisu oborili. Abu je vrisnuo i počeo da drhti.

„Pustite ga! Ne želim krv. Ne iskušavaj svoju sreću, kovaču, i moli se Alahu dazaboravim tvoju uvredu!“ Pa je izašao iz kovačnice u pratnji svojih telohranitelja.

„Bednici“, mrmljao je Jusuf na podu, i pljunuo krv na čizme vojnika. Jedan od njihse okrenuo i nogom ga udario u glavu, izlazeći sa zluradim osmehom. Kovač je ostaonepomičan.

„Neka se više ne sretnemo“, zapretio je vojnik pre nego što je otišao.

Abu je drhteći prišao nepomičnoj figuri svog oca. Nije se micao. Da nije možda

mrtav? Pocepali su mu usnu i iz usta mu je curila krv. Jagodična kost mu se rastavila .Pipnuo mu je ranu samo da vidi šta će se dogoditi. Njegov otac se nje pomerio.

„Oče?“ Ustreptalog srca mu je ponovo jače dotakao jagodičnu kost.

Jusuf se trgao, iskašljavajući krv i ječeći zbog uboja.

„Oče! Oče! Alaha mi, živ si!“

„Nek ih đavo nosi. Nek ih đavo sve nosi!“, vikao je bespomoćni kovač.

Abuova majka je ušla u kovačnicu iz kuće kad je čula njegov žalosni glas ipotisnula vrisak kada ga je zatekla na podu, sa krvavom keceljom.

„Dobro sam, dobro sam! Samo mi dajte vode, da bih mogao da se osvežim.“ Stavio

je ruku na glavu, bolno dodirujući mesto udarca. Abdel je u tom trenutku nasmejan ušao sa ulice, a izraz lica mu se izmenio kada je

video krv i kovačevo lice. Abu je drhtao.

„Moja glava. Dobro sam, ženo! Pusti me! Proći će me začas. Oštrica! Mora odmahda se izvuče iz vatre ili će biti upropašćena!“

Uzeo je klešta i napravio tri nestabilna koraka pre nego što je ničice pao na podiza nakovnja. Njegova supruga klekla je pored njega, uplašena. Disao je veoma slabo.Potiljak mu je bio krvav.

„Abu! Abdele, idi po svog oca, brzo!“, preklinjala je Abuova majka u neutešnimjecajima. Dva dečaka su trčeći izašla u potragu za Abdulahom.

Kada je mazgar došao, već je pala noć. Kovač je bio u nesvesti na svom ležaju,

13


14/277

dišući slabo i teško. Čim je Abdulah pogledao to pepeljasto lice, znao je da ne može ništada učini. Uzeo mu je ruku i opipao puls. Pažljivo mu je dodirnuo glavu, odvijajući muzavoj koji mu je stavila njegova žena.

„Očistila sam ga od krvi“, jecala je žena, prešavši rukom preko čela svog supruga,„i stavila sam mu hladne obloge da mu spustim temperaturu. Čini se kao da ima

groznicu, kao da spava.“ Abu je prišao svom ocu i uzeo ga za ruku. Uštinuo ga je iz očajanja, da vidi da li će

odreagovati. Jusuf je i dalje bio nepomičan.

„Potom sam pitala komšije da li znaju nekog lekara“, nastavila je žena,zadržavajući suze, „a jedan je rekao da poznaje nekog Jevrejina koji će odmah doći, ali daću prethodno morati da mu dam četiri srebrna dirhama. Dala sam mu ih u podne, a odnjega još uvek ni traga ni glasa. Mislim... da neće doći.“

Posramljena, sakrila je lice jer su je podmuklo prevarili i zagrlila svog sina.

„Može li se nešto učiniti, oče?“, upitao je Abdel, osećajući se beskorisno i očajničkoneznalački.

Abdulah je odmahnuo glavom. Krvava rana bila je natečena zbog udarca. Lobanjaje bila polomljena. Njegova rana bila je smrtonosna. Jusuf je prestao da diše. Abdulah jeuzeo nož.

„Otvoriću mu glavu. Kost pritiska mozak. Možda će se, ako je stavim na svojemesto, tvoj otac probuditi, Abu. Dobro ga drži.“

,,Da li si ovo radio više puta?“

,,Nikada“, priznao je mazgar, ,,ali mogu da uradim ovo ili da ne uradim ništa.“

Rasekao mu je kosmatu kožu i razdvojio je. Kost je bila utisnuta u mozak. Uznajveću pažnju uklonio je dva parčeta koja su pritiskala sivo tkivo i ponovo vratio kožu

na svoje mesto, ušivajući je iglom i koncem. Rana je prestala da krvari. Stavio je nove ičiste zavoje.

,,A sada?“, upitao je Abu.

„Možemo da se molimo Alahu, sine.“

Ničemu nije poslužio taj poslednji očajnički pokušaj. Jusuf nije ponovo prodisao.Njegova žena mu se bacila na grudi obeznanjena, neutešna.

Abu nije mogao da poveruje u to. Njegov otac je umro.

Abdulah je pokupio svoju torbu sa malim instrumentima, dok je Abdel plakaozbog Abua, a Abu zbog svoje majke, zbog kovača. Olakšao je svoju savest štiteći se svojimoskudnim znanjima iz medicine.

„Možda bi neki lekar mogao nešto više da učini. Žao mi je. Zaista mi je žao.“

„Žao mi je, Abu“, počeo je Abdel, ali se udaljio kada je video ogorčeni pogledkovačevog sina. Abu je pogledao mazgara i njegovog sina, u njihovoj skromnoj i čistojodeći, pa ju je uporedio sa svojom, krpljenom po deset puta. Pogled mu je bio čudan iagresivan. Abdel je zbunjen ćutke otišao sa svojim ocem. Od tada, dva dečaka su seudaljila.

Abu se zakleo da neće živeti i umreti kao njegov otac. Ruke su mu se grčile nadčaršavom kojim je Abdulah prekrio kovačevo telo. Zagrljen sa svojom majkom, nekolikosuza teklo mu je niz lice, i osećao je da ga je preplavio bes, nepravda i mržnja. Da li je to

iskušenje na koje ih stavlja Alah? Zašto su uvek skromni bili ti čije se strpljenje morastaviti na probu? Da li je uvek moralo da bude tako? Abu je shvatio. Njegovog oca ubio je

14


15/277

onaj arogantni i prepotentni plemić, ali takođe, u istoj meri, sirom gotvo.

Prolazili su dani, obavljena je sahrana, okončalo se proleće, a Abu je morao dapomaže majci da se oslobode jedne po jedne očeve alatke kako bi mogli da prežive. Imaoje očevog strica u nekom mestu u Basti, ali iako su mu slali pisma, ništa nisu čuli o njemu.Preživljavali su od milostinje komšija, a ako su ranije bili siromašni, Abu je tada upoznao

pravu oskudicu. Prestao je da ide u školu kako bi pomagao na njivi, ali se umarao i nijemogao da prati ritam koji su nametali nadzornici. Pokušao je da bude šegrt obućara,grnčara, tkača, ali su svi više voleli šegrte koji su bili poslušniji i pokorniji, a ne takoponositi. Služenje! On neće slediti put siromaštva svog oca! Neće biti rob niti će ikomeslužiti! Setio se slike vojnika iz Kadimske tvrđave. Da, bili su impresivni, ali uprkos svojojsnazi, bili su podređeni svojim pretpostavljenima. Karijera u vojsci mogla bi da pružiuticaj i moć, ali kako bi mogao da bude vojnik ako se guši pri trčanju? Mora da postojidrugi način. Setio se ubice svoga oca. Čak su i kapetani dugovali poslušnost plemićima,političarima. Ako želi da bude bogat, ako želi da bude neko, mora da uđe na dvor. Morada se približi sultanu.

Jednog dana se vratio u školu. Bio je sit sažaljivih pogleda, tuđe milosti, na kojunije mogao da odgovori. Seo je i usredsredio se na Kuran, na nastavak učenja Prorokovihhadisa tamo gde je stao, i nije gubio vreme. Učitelj je obratio pažnju na njega. Nije skidaopogleda s knjige. Čvrstim i sigurnim glasom recitovao je sure, a kada gleda, kak vu susnagu odavale njegove oči!

,,A šta želiš da budeš kad porasteš?“, pitao je jednog dana učitelj svakog učenikaponaosob.

„Voleo bih da pomažem ljudima. Voleo bih da budem lekar ili apotekar“,odgovorio je Abdel ibn Šalam. Pogledao je svog prijatelja.

,,A ti, mali Abu?“ ,,Ja želim da budem u palati. Želim da služim islamu. Želim da budem vezir“,

odgovorio je bez oldevanja.

„Gordost te zaslepljuje. Alah kaže da čovek treba da bude skroman.“

„Sultanu su potrebni odlučni Ijudi! Ostani ti sa svojom skromnošću isiromaštvom!" Svi ostali učenici iznenada zaćutaše, a dvorana džamije je zanemela.Učitelj ga je udario po licu nadlanicom zbog njegove neumesnosti. Abu je ćutke otrpeoudarac, i sa pocepanom usnom mu uputio ogorčeni pogled, ali nije zaplakao.

,,To što ti je otac umro ne daje ti za pravo da nas prezireš. Razmisli o onome što sirekao!“

* * *

Sa istočnih granica stigle su novosti da se rat zahuktava. Kastiljanci i Ara gonciborili su se do smrti kako bi povratili garnizone Alhesiras i Gibraltar iz islamskih ruku.Samo se Tarifa, još uvek u hrišćanskim rukama, očajnički odupirala lavini muslimana. Alimore je bilo mesto gde će sve biti odlučeno. Nakon što je potopljena aragonska flota,Alfonso XI iz Kastilje očajnički je pribegao svojoj poslednjoj karti, a njegova molba imalaje efekta. Alfonso IV iz Portugala pristao je da pošalje jednu flotu u sukob sa

nevernicima, pa su tako, u poslednjem trenutku, sva hrišćanska poluostrvska kraljevstvaujedinila snage protiv pretnje sinova pustinje, koji nisu skrivali svoju nameru da pređu

15


16/277

moreuz, vrate sjaj El Andaluzu i pređu granice Pirineja.

Tarifu su opkolile trupe Abua el Hasana, sultana Merinida, i okružile opsadnesprave. Kada su ga hrišćanski špijuni obavestili da se neće uputiti da zauzmu Sevilju,Alfonso XI iz Kastilje odlučio je da krene u bitku slamajući opsadu primorskog grada, baškada je dolazak portugalske armade obeshrabrio Merinide, ispunivši ih crnirn

predosećanjima. A žestinu pustinjskih ratnika premašila je ambicioznost hrišćanskihvojnika, koji su uperili oči u plen ogromnog logora sultana Merinida, brojne hrišćanskekonjice, lcoja je pregazila laku berbersku stražu, odbijajući i kontranapad zaštitniceopkoljenih vojnika u Tarifi, koji nisu uzimali zarobljenike.

Jusuf I je pobegao, nakon što je video da je sve izgubljeno i da je Alah kaznionjegovu gordost. Dok je bitka kod potoka Salado, zbog krvi koja je otrovala njene vode,uz fanfare i trube slavljena u Pamploni, Barseloni, Burgosu i Lisabonu, hrišćanskimprestonicama, Jusuf I je, ranjen u telo i dušu, požurio da pobegne u Madinat Garnatu i dapošalje svoje ambasadore da plate mir, po bilo kojoj ceni, pre nego što pobednici odlučeda se upute na istok, ka A1 Hamri. Bio je to kraj 718. hidžretske godine (1340).

Nasridski zlatni dinari umirili su kastiljanske zahteve, ispraznivši rizniceislamske države. Postali su njihovi vazali, zauzvrat očuvavši nezavisnost. Jusuf Irazmišljao je o sloganu svoje dinastije: „Samo je Alah pobednik“, i shvatio je duboko uduši da je izgubljena poslednja prilika za E1 Andaluz.

Kupljeni mir vratio je nadu nasridskoj prestonici. Abu je rastao, stimulisan svojimsopstvenim željama i ambicijom. Nije mu smetalo da bude sam. Abdel više nije bio porednjega, a kovačev sin izbegavao je mazgara Abdulaha jer nije želeo da budi ničijesažaljenje, iako ga je gušio sopstveni bol. A jednog dana 719. hidžretske godine (1341)desilo se nešto iznenađujuće. Ibn el Hatib, katib, sekretar Državnog sekretarijata, posetioje školu. Došao je obučen u zeleno, u svili protkanoj zlatom, a štitila ga je brojna pratnja.

Ono što je ostavilo najveći utisak na mladog Abua bilo je to što je iznenađujuće mlad, auspeo je da se smesti skoro pored sultana.

„Oslobodite prolaz, oslobodite prolaz!“, naredili su vojnici, sklanjajući radoznaleljude sa ulice. Učitelj Rašid poslušno je primio katiba, ponosan na njegovo prisustvo. Bioje poznat po svojoj prozi i poeziji u celom kraljevstvu, a kada je počeo da priča, Abu jeznao zašto želi da bude kao on, iako ga ne poznaje.

Učenici su ustali.

„Dobar dan vam želim, sinovi nade, u ime Alaha. Sedite." Deca su sela, slušajući gau tišini. ,,Da, nade u bolju budućnost. Vi ste krv ove zemlje. I potrebni ste gradu. Mir sadaispunjava ulice, svaki trg, a u vašim rukama je da li ćete ga zadržati ili izgubiti. Učite.

Postanite snažni. Alah će vas sve pozvati kada dođe vreme. Alah ima sudbinu za svakoga.Kako se zoveš, sine?“

„Alija, gospodine.“

,,A ti?“ Pokazao je na drugog dečaka.

„Said, gospodine."

,,Da li biste želeli da vidite da se hrišćanska zastava iz Kastilje vijori na A1 Hamriili biste prolili vašu krv na Vegi da odbranite ovu zemlju? Da li ćete se dvoumiti kadadođe taj trenutak?“

,,Ne, gospodine!", odgovorili su svi u glas.

„Dobro, dobro.“ Katib je koračao među učenicima koji su sedeli. „Ali, pazite!Probudite svoju dušu! Rat se ne vodi samo mačevima. Takođe se vodi rečima. Rukovanje

16


17/277


18/277

2.

KNJIG DŽ T T

Od te povoljne posete protekle su godine pune neobičnih događaja. Uprkosogromnom političkom uspehu i popularnosti kod naroda koji ga je obožavao, sultanJusuf I nije mogao da uživa u plodovima svog truda. Godine 732. nakon hidžre (1354), nadan prestanka ramazanskog posta, jedan poludeli rob crnac nasrnuo je na njega dok je

bio u pozi za molitvu u Velikoj džamiji, probovši ga nožem. Pobesnela svetina seustremila na roba, raskomadavši ga živog i potom bacivši njegove ostatke u vatru, dok sustraža i lekari hitno nosili sultana u njegovu postelju u palati, gde je umro tog istogpopodneva. A te iste večeri njegov drugi sin imenovan je za naslednika i sultana.Muhamed V imao je petnaest godina. Među onima koji su ga poljubili u lice slavećinjegovo imenovanje bili su njegov polubrat princ Ismail, godinu dana mlađi od njega, injegov rođak Muhamed, koga su zvali Riđi zbog boje kose. Sa dvadeset i dve godine većje bio odrastao čovek, više od naslednika; a njegovim venama je takođe tekla kraljevskakrv. Skrivajući svoje ambicije, smatrao je da nasridski presto zaslužuje neko bolji - onlično.

Sa Muhamedom V, Ibn el Hatib dobio je nameštenje prvog ministra, a iznad njegabio je samo vezir Ridvan. Idući njegovim stopama, Abu ibn Zamrak, kovačev sin,pridobijao je priznanja i moć. Pritisak hrišćanskih kraljevstava je rastao iskorišćavajućiperiod konfuzije, pa je sultan ponovo zatražio pomoć od merinidskog kraljevstva sadruge strane moreuza, koje je intervenisalo poslavši jedan kontingent odabranih iodlučnih vojnika, čvrstih branitelja islama, koje je vodio jedan od njihovih prinčeva.Merinidskoraljevstvo Fesa nije bilo spremno da ispusti priliku koja mu se pružala daščepa poslednju teritoriju E1 Andaluza. Muhamed Riđi želeo je moć nasridskog prestolapo svaku cenu, pa čak i ako to uključuje izdaju sopstvene krvi. A princ Ismail, slabogkaraktera, bio je u njegovim rulcama. Preko njega će dospeti na tron.

„Zar i ti nisi princ? I zar ne bi trebalo da si ti jedini zakoniti sultan, jer ti ne bitolerisao bilo lcakvo pregovaranje sa hrišćanima? Zar ne bi trebalo da si zbog toga ti tajkoji sedi u lculi Komaresa, pod nebeskom tavanicom?“, mrmljao je Riđi, trujući Ismailudušu. „Merinidi će nas podržati; ustupi mi kontrolu nad vojskom, pa će hrišćani ponovospoznati strah utvoju i u slavu islama. Zar bi jedan dobar musliman prihvatio beščašćeda živi pod kastiljanskim jarmom?"

„Neka bude tako“, konačno je jednog dana pristao Ismail, izmučen mržnjom svogrođaka prema njegovom polubratu, lcoji je ipalc bio ljubimac njegovog oca. A Riđi sesmejao u sebi, jer je imao drugačije planove za kraljevstvo.

Dvanaestog dana meseca dulhidže 737. hidžretske godine (1359) stotinu ljudi

18


19/277

popelo se uz visolce zidine A1 Hamre i ubilo vezira Ridvana na spavanju. Uzbuna serazlegla celom palatom, a dolc su pobunjenici tražili sultana da ga ubiju, ovaj je galopomuspeo da pobegne ka Vadi Ašu zajedno sa šačicom sledbenika. Nekim čudom je spasaoglavu, jer je te noći odlučio da ostane u svežim odajama letnjih poseda, u vrtovima injivama smeštenim na severu, naspram Madinat al Hamre. Ibn el Hatib i Ibn Zamrak, koji

je već bio sekretar Državnog sekretarijata, sastali su se sa svrgnutim sultanom injegovom stražom pri njegovom begu prvo u Vadi Aš, a potom na drugu stranuSredozemnog mora, ka Fesu.

A dok su se na nasridskim teritorijama novi gospodari dali u zauzimanje odajapalate, a begunci tražili pribežište gde bi spasli svoju čast i život, Abdel ibn Šalam,učenilc farmakopeje, budan je sanjao o zlatnoj prilici koju su mu ponudili i koja će mupromeniti ceo život. Grčevito se držao za talcelažu broda koji je plovio moreuzom,udaljujući se od Malake usred uzburkanih talasa.

Vreme ih nije poslužilo tokom plovidbe. Otkako su isplovili iz Malake, vetrovi

moreuza su njihali brod s jedne na drugu stranu. Bio je to prvi put da mazgarev sin plovina otvorenom moru, pa se osećao užasno, imao je vrtoglavicu i neprekidne mučnine;bolelo ga je lice, kako zbog podnevnog sunca koje je pržilo, tako i zbog slan og vazduhakoji je donosio vetar. Mornari su mu se smejali svaki put kada bi se previo preko ograde.Ali bolni Abdel je sve strpljivo podnosio. Više nije bio bespomoćni dečak u Albajzinu, većčovek sa ciljem: carski grad Fes, u kraljevstvu Merinida.

Fes! Nakon devet godina napora i učenja, Abdel ibn Šalam dostigao je san svogaoca, Abdulaha. Izučio je farmakopeju u medresi Malake, blizu glavne gradske džamije ipijace, gde su mudraci sve svoje učenike podučavali pravoverju, a doktrinama sufističkihpustinjaka samo pojedine izabranike. Njegov učitelj E1 Moariz bio je veoma zadovoljan

njime, njegovom posvećenošću i darom za biljke. Imao je takta i strpljenja, oko za detalje,dobro pamćenje i veliku radoznalost za svet oko sebe. Bio je mlad i sa svojih srećnih dvadeset i šest godina usudio se da pređe moreuz od Malake do Fesa. Do Fesa! Njegovučitelj mu je pribavio carsku dozvolu kako bi učio u merinidskoj prestonici i proširiosvoje obrazovanje. Kakva veličanstvena prilika! I kakva ogromna odgovornost. Setio seočevih poslednjih saveta, koji se zadužio kako bi omogućio da njegov naslednik prvenacprimi dar bolje budućnosti.

„Seti se koliko je truda trebalo da bi došao ovaj trenutak. I ne zaboravi da je, ustranim zemljama, susret sa nelcim zemljakom Alahov blagoslov. Pomozi onome ko ti totraži! Budi dobar musliman!“, oprostio se Abdulah, poljubivši ga u čelo. Potom je Abdelpoljubio svoju majku. Na kraju je prišao svom bratu i sestri. Esma mu je dala topaozagrljaj.

„Abdele, čuvaj se. Vrati se brzo“, zamolila ga je njegova sestra, vlažnih očiju.

„Hoću, malena.“

Malik ništa nije rekao dok ga nije zagrlio.

„Donesi mi jedan bodež ili nož kada se vratiš, brate.“ To je čuo njegov otac iprekorno ga pogledao. Malik se povukao uz provokativni pogled. ,,Ne veruj nikome!“

Trebalo je da ga posluša.

Takođe se setio očiju one devojke koju je upoznao pored fontane u Ajnadamaru.Abdel je pohvalio njene oči, a ona je ismejala njega i njegovu snagu kada je, pri pokušaju

da devojci ponese krčag vode, prosuo i ispustio taj krčag, razbivši ga u paramparčad. Onase naljutila, ali su se posle ponovo sastali, više puta, kod te fontane. Jednog dana mu se

19


20/277


21/277

metalni zvuci udaraca kovačkih alata, horovi muškaraca koji su razgovarali i glasoviprodavaca. Na pijaci se oprostio od svog prijatelja pesnika pa je, sledeći upute jednogstarog Jevrejina, ušao u staru četvrt, krivudavu i poput lavirinta, sve dok pogledom nijepronašao sjajni emajlirani krov smaragdne boje.

Džamija Karauin ukazala mu se u svem sjaju, ogromna, nesaglediva, bronzanih

vrata punih natpisa lcoji su veličali Jedinstvenog, pa je pustio da ga ponese gomila koja jeulazila da se odazove pozivu mujezina na molitvu u petak. Ibn Šalam je zaplakao kada jeunutra kleknuo na tepih, pun zahvalnosti Alahu što mu je dozvolio da tako daleko stignezdrav i čitav i da posmatra tolika čuda.

A džamija je zaista zasluživala hvale koje je dobijala. Kao i većina džamija, imalaje dvorište okruženo porticima, u čijem se centru nalazio šardrvan za abdest, ritualpročišćavanja, sa tri velike kade od obrađenog mermera; onu u sredini su Almohadidoneli iz Alhesirasa prilikom povlačenja iz E1 Andaluza, pre sto pedeset godina. Velikiminaret dominirao je građevinom. Četrnaest bronzanih vrata vodilo je do oratorijuma,ogromne dvorane za molitvu, sa šumom stubova, kupolama, mukarnama, lukovima u

obliku potkovice. Na svetlosti lampi, putnik i hodočasnik nalazili su mir i spokoj podizrezbarenim arabesknim motivima na gipsanom sloju lukova od maltera, pod kufskimnatpisima i polupalmetom, sveprisutnom vegetacijskom iskrom almohađskog sveta.Centralni brod, izvanredno ukrašen, vodio je do zida sa kiblom, a iza velike izbrazdanekupole, pune mukarni i pozlaćenih i emajliranih odraza, nalazila se niša mihraba,okrenuta ka Meki, koje su u Kurtubi izradile andaluzijske zanatlije pre nego što jemuslimanski polumesec počeo da zalazi. Velika almohadska lampa naspram mihraba,ponoseštine rezbara i gravera u bakru, bila je sveprisutna uspomena na druge pobede,druge nade i druge ljude, koji su već zaboravljeni u pesku vremena.

Nakon molitve, Ibn Šalam je potražio imama i predstavio se kao učenik E1Moariza. Predao mu je carsko ovlašćenje, zajedno sa jednom potpisanom i pečatiranomporukom njegovog učitelja sa štambiljem od crvenog voska. Imam, jedar debeljuškastičovek, tena preplanulog od južnog sunca, uzeo je oba dokumenta u svoje nabrekle ruke,čitajući ih dok su ulazili u predvorje džamije. Dva kraljevska merinidska stražara čuvalasu vrata. Dalje je bila biblioteka, a miris tamjana koji je namirisao džamiju povlačio sepred drugim suptilnijim i starijim, mirisom mastila i rukopisnih lcnjiga prekrivenihprašinom i godinama, okruženim veoma laganim pucketanjem trošnih stranicanajstarijih tomova, odjekom nanula među policama, mirisom bosiljka i nane iz sobice začaj, i prezrivim utiskom beznačajnosti njegovih znanja pred nesagledivom mudrošćukoju su nudili ti izvori.

Pošto je imam pročitao poruku, i jedva skrenuo pogled sa ovlašćenja, seli su. Na

jedan imamov pokret, neke sluge su ih poslužile čajem sa limunom i nanom zaslađenmedom. Ibn Šalam je proučavao imama pokušavajući u isto vreme da prikrije svojutremu. Prilike su medresi bez sumnje bile povoljne. Na svojim debeljuškastimprstimalfflam je nosio razno zlatno prstenje, nelco masivno, a drugo tanko i delikatno.Jedan od njih imao je u sebi impozantni smaragd. Njegova odeća, iako sa oskudnimdezenom, pokazivala je raskošne detalje, poput donje purpurne bordure koja jeukrašavala njegov hidžab, ili poput odsjaja ziata protkanog u lanenu tkaninu njegovekošulje, pune srebrnog veza. Njegove papuče bile su izvanrednog kvaliteta, a njegovenegovane ruke i urednost brade i brkova, savršeno potkraćenih, uspostavljali su snažnikontrast između imama i njega, koji je bio u skromnoj odeći i umoran od dugog puta.

Osetio je miris nekoliko stubova dima sandalovine. Zatvorio je oči, uprkos svojojnervozi, i na trenutak se našao u jednoj od čajdžinica Albajzina, skrivenoj iza uspona

21


22/277

grnčara. Kada se nakon pet minuta vratio u stvarnost, imam ga je pomno posmatraosvojim svinjskim okicama, pažljivo birajući reči.

„Ovlašćenje je u redu“, počeo je imam, koji se predstavio kao Ali ibn el Aziz. Imaoje zvonak i snažan glas koji je izlazio iz dubina njegovog kršnog tela. ,,A tvoj učitelj E1Moariz je moj poznanik. Ako je i dalje tako strog kakav je bio, znači da je video nešto u

tebi. Međutim, došao si u loše vreme.“ Ibn Šalam se odmah uznemirio.

„Ova dozvola“, nastavio je El Aziz, „dopušta ti da prisustvuješ i učestvuješ nanašim časovima, ali, iako ti je to takođe zagarantovano, ne možemoa ti pružimo nismeštaj ni hranu. Naša rezidencija je puna studenata i učitelja iz celog islamskog sveta,željnih da prošire svoje znanje ili da istraže dubine naših galerija u potrazi zazaboravljenim knjigama i podacima najrazličitijih nauka.“

„Upravo sam stigao. Ne poznajem nikoga, a moja sredstva su oskudna. Zar nepostoji način da se to reši?“

El Aziz se namrštio, proučavajući ga pogledom.

„Zahtevni smo prema našim studentima. Mnogi dolaze kao i ti, gotovo bezsredstava. Većina napušta Fes nakon nekoliko dana. Drugi pristaju da obavljaju razneposlove, ne uvek prijatne, kako bi preživeli. To ne znači da od njih tražimo manje načasovima."

„Radiću bilo šta“, odlučno je uzvratio Ibn Šalam.

„Imaš li neke kvalitete kojima bi se mogao pohvaliti? Neku veštinu koju bi mogaoovde da iskoristiš?“

„Dobar sam u kaligrafiji.“

„Pokaži mi.“ Dodao mu je papir, pero i mastilo. Ibn Šalam je duboko udahpuo i

usredsredio se na pisanje prvih stihova Kurana:

U ime Alaha, Milostivog, Milosrdnog!

Neka je hvaljen Alah, Gospodar vasione,

Milostivi, Milosrdni.

Gospodar sudnjeg dana.

Samo Tebi služimo i samo od Tebe tražimo pomoć.

Vodi nas pravim putem, putem koji si Ti blagoslovio,

ne putem onih koji su ogrezli u besu, ni onih zabludelih.

Slova u neshi stilu, tečna i izdužena, graciozno su ispunila linije papira. Imam jesve to pažljivo posmatrao.

„Veoma si precizan. Mogao bi da budeš kaligraf, dobar džatat. Da li dobro vladašsulus stilom, dugih i oštrih linija; kufskim, sa naglašenim uglovima; i onim iz Fesa,razigranih linija i jednake debljine?“

„Poslednji ne znam. Ostale sam izučavao u Malaki.“

Imam se ponovo nasmešio.

„Onda u redu! Ako ti ne smeta da deliš sobu, ima jedno mesto za tebe u ovoj školi.

Ustajaćeš rano da služiš u medresi, a jedan deo svog vremena posvetićeš prepisivanju ubiblioteci. Ali zapamti da si na probi. Ako se ne pokažeš, izbaciće te iz Karauina, na tvoju i

22


23/277

sramotu tvog učitelja, koji te jedabrao među mnogima. Donesi svoje stvari sa pijace ipokazaću ti gde treba da ideš. Napisaću ti dozvolu.“

Ibn Šalam mu se naklonio i oprostili su se.

Naredne nedelje bile su prava golgota. Osim što je delio jedan uzani sobi čak sašest studenata iz isto toliko različitih zemalja, radio je kao još jedan od slugu, pomažući ukuhinji, čisteći kupatila i poljske nužnike, noseći trupce i trpeći prezir onih lcoji su sebimogli da priušte da žive u boljim prostorijama medrese, da svaki dan nose raskošnuodeću i prisustvuju svim činovima i prijemima u prvom redu. Ibn Šalam i njegovi drugoviu nedaćama borili su se da ne zaspe na verskim časovima i upinjali se da ne oskrnavesvojom pohabanom odećom mesto lcome već pripadaju.

Jedino što je njegovo zatočeništvo činilo podnošljivim, bilo je visoko znanje kojeje sticao, nove formule, novi načini mlevenja i transformacije i spoznaja novih bolesti ibiljaka koje nisu bile uobičajene na Iberijskom poluostrvu. Njegov sobičak, sa svojih šestuskih kreveta, nalazio se u podrumima građevine. Nekada bi noću Ibn Šalam pustiosvojoj mašti na volju, pa bi u mislima prelazio preko masivnih zidina masonerije i došao

do sale najvrednijih rukopisa, sa svojim radovima iz astronomije, medicine,poput.ppimerka Kanuna Ibn Sina; sa primercima Epikura i Demostena na grčkom,egipatskim papirusima donetim iz Aleksandrije, punih simbola koje malobrojni znaju dapročitaju ili prevedu; prelepim primercima iz Kurana poreklom iz Jemena i Damaska,uključujući i čudne knjige od pravog papira kraljevstva Sin. Njegova želja bila je daposeduje neki primerak tih tako čudesnih knjiga.

„Oprostite, da li je neko od vas nekada bio u podrumskim dvoranama? Da li jetačno ono što sam čuo?“

„Šta si čuo?“, upitao je jedan od njegovih cimera. Brzo su se penjali stepenicamamedrese, koja se nalazila pored džamije. Studenti su odlazili i dolazili. Ako zakasne, neće

moći da uđu na čas. ,,Da su pune izgubljenih i misterioznih knjiga“, nabacio je Ibn Šalam.

„Treba da budeš doktor da bi mogao da uđeš tamo. Priča se da je sultan Abu Inanželeo da tu bude više knjiga nego što je u biblioteci Kurtube, za koju kažu da ima više odčetrdeset hiljada rukopisa.“

„ A sve su spalili hrišćani.“

„Čak i da si doktor, ne bi mogao da uđeš“, rekao je drugi cimer. „Ima tekstova kojisu zabranjeni i lcoji se mogu izučavati samo uz jasno ovlašćenje velikog kadije. Mogu dati izvitopere moral. Jesi li malikista, sledbenik rigoroznog

Malika ibn Anasa? Ili ismaelit? Ili možda slediš doktrinu asketskih sufista,izolovanih od sveta kao i od islama? Koja sekta te najviše privlači?“

„Trudim se da budem dobar musliman, ništa više“, rekao je Ibn Šalam. ,,Srazlogom kažu da će Garnata pasti. Čak ne znaju ni u šta veruju“, podsmevao se drugi.

Nakon četiri nedelje predstavili su ga šefu kaligrafa. Džatat je ličio na sufija,obučen u belo, duge brade, vitkog tela i lica askete. Proučio mu je šake, proverio nokte,znojenje, a kada se uverio da je sve kako treba, odveo ga je do jednog stola poredknjigovesca. Dali su mu jedan ogromni neispisani tom, ukoričen u kožu, a na naslon začitanje postavili su drugi poveći tom. Bila je to aleksandrijski primerak Almagesta

Klaudija Ptolemeja, obimno delo iz astronomije, puno opisa i crteža sazvežđa. Ibn Šalamju je opčinjeno posmatrao.

23


24/277

„Nisi ovde da bi uživao u njenom čitanju, već da je prepišeš. Dobro to uradi, ili ćešbiti kažnjen što si me naveo da potrošim vreme i materijal! Ne tumaraj hodnicima poputskitnice!“, upozorio ga je džatat, pročitavši mu nameru u očima. „Samo prepisuj. Onajevnuh će motriti na tebe.“

Prepisivanje je napredovalo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju. Usredsredio se na

slova, na pisanje, trudeći se da ne dozvoli sebi da ispravlja ni jedno jedino slovo. Jedne noći kada knjigovezac nije bio tu, iskoristio je priliku da uđe u njegovu

kancelariju uz izgovor da mu je nestalo mastila. Nemi evnuh je klimnuo glavom. Mogaoje da vidi neke od najsvetijih primeraka biblioteke koji su čekali svoj red za restauraciju.Bilo je mnogobrojnih primeraka Svete knjige, jedan iz Kaira, drugi iz Tlemsena. Tu je biloi jedno andaluzijsko delo iz medicine. Da li bi to mogla da bude jedna kopija Ibn Rušida,slavnog sina kalifatske Kurtube, spasena iz požara u tamošnjoj biblioteci koji supodmetnuli Kastiljanci, pre dva veka, nakon osvajanja grada? Pažnju mu je privukla p rvaknjiga koja je stajala na knjigoveščevom pisaćem stolu presvučenom lcožom. Bila je punacrteža biljaka i sadržala je opise i preporučene doze. Bila je to farmakopeja! Pažljivo ju je

okrenuo, zainteresovan natpisima sa zlatnim listićima. Šavovi su joj bili otvoreni, u tolcuje bilo menjanje drvenih korica pre nego što se ponovo ukoriči u novu kožu. PrimerakDioskoridove knjige, najvažnije knjige iz farmakopeje starih vremena! Dodirnuo ju je sastrahopoštovanjem, listajući jedan po jedan od preko četirist o ilustrovanih i ispisanihlistova. Nasumice je otvorio. Pred njim su se ukazale nežne i obrađene žile neke biljke, sasvojim loptastim korenom, pravim stabljikama, najfinijim granama, okruglim semenom,u punoj boji, sa raznim nijansama zelene i zemljanih boja. Zlato je uokvirivalo koren,predstavljajući plodno tlo. Crtež je bio savršen! Znao je koja je to biljka. Pročitao je grčkekarak tere pored arapskih slova.

,,To je apsintion, trava koju su Rimljani zvali artemisija!“, prepoznao ju jeuzbuđen. Pročit ao je arapski prevod - bila je to gorka biljka koju su stanovnici stareTrakije upotrebljavali da bi napravili apsint, popularno žestoko piće iz davnina.

Uzdahnuo je skoro kao da dotiče kožu neke žene. Njegov dodir mu je otkrio damože da oseti blage nagibe linija od mastila na pergamentnom papiru. Čuo je korake kojise približavaju. Uzeo je mastilo iz jedne vitrine, pre nego što evnuhu postane sumnjivonjegovo zadržavanje, i izašao iz kancelarije, oprostivši se od pozamašnog toma uputivšimu poslednji pogled. Kad bi se zapalila biblioteka i kad bi morao da bira, ta knjiga bila biprva koju bi spasao.

24


25/277

3.

POD SUNCEM FESA

Politika je prožimala sve vidove života u Fesu. Bilo je dovoljno krenuti ulicama izaustaviti se oko fontana kako bi se našli usred vatrenih rasprava o budućnosti islama.Merinidi su težili da povrate potpunu kontrolu nad Iberijskim poluostrvom, dok su, kakopričaju kaidi, Nasridi izgleda bili zadovoljni svojim skučenim kraljevstvom na jugu, pa su

govorili da je njihova očajna situacija posledica pomanjkanja vere. Da je to božja kazna.Odnosi između dva bratska muslimanska kraljevstva bila su u krhkoj harmoniji, naročitonakon merinidskog državnog udara, jer je i tamo došlo do smene vlasti. Nijedno odmuslimanskih kraljevstava sa obe strane moreuza nije bilo imuno na bratoubistvo iatentat.

Novi merinidski sultan, Abu Salim, nekadašnji gost A1 Hamre, raširenih ruku jeprimio svrgnutog nasridskog sultana, kao i njegovu pratnju. Merinidski dvor bio jepodeljen, kao i nasridski, na pristalice Ismaila i Riđeg, i sledbenike Muhameda. IzGarnate su stizale zabrinjavajuće vesti da su okupatori obrisali vojne registre kako bismenili emire i druge zapovednike koji im nisu bili bliski kao vojnici od poverenja, ne

uzevši u obzir ni ugled ni iskustvo. Niko nije znao da li će jednog dana Muhamed ponovoprošetati Madinat Garnatom.

U medresi Karauin dani su bili dugi i iscrpljujući za Ibn Šalama. Bio je jedan odnajsiromašnijih studenata, a oni koji su to primetili svojim prezirnim pogledima su činilida to zapazi. Ponekad bi se neki njegovi drugovi udostojili da mu se obrate posle časovakako bi ga pitali da im objasni nešto o sakupljanju belog sleza ili o pravljenju sirupa odgorkih badema i limuna. Žudeći da ostvari želju, odredio je cenovnik za svoja znanja, pasuu neki plaćali za objašnjenja. Krišom je posmatrao omaške svojih drugova u tumačenjuProrokovih hadisa i secirao pacove kako bi proučavao njihovu biologiju. Ponekad sepitao, merkajući novčiće koje su mu njegovi drugovi kradom spuštali u dlan, da li moždapored svojih znanja prodaje i deo svoje duše.

Jedan dan u nedelji bio im je dozvoljen odmor. Tada bi se, posle čišćenja kuhinje iučionice, Ibn Šalam kupao u kupatilima ustanove i, nakon molitve, tumarao gradom.Jednom prilikom se uputio ka pošti, sa pismom koje je prethodnog popodneva napisaoocu. Majka mu je umrla pre dve godine, a nije mogao da joj pomogne. I zato mu je tolikobilo važno da tamo studira. Spasavaće život ljudima. Biće veliki apotekar. Nakratko seprepustio čulima, lutajući lavirintom uskih i okrečenih ulica. Ušao je u jedan suk,privučen svetinom, i zaustavio se kod tezgi kako bi se svemu divio, od bakarnog posuđa ičajnika do svilenih marama zelene boje nane i drečavoplave. Pustio je da ga okruži miriszačina; probao je masline u turšiji od ruzmarina i narandžine kore, okusio je datule,izazivali su ga slatkiši od meda i mandarine. Menjači su prodavali zlato na meru; mnogi

seljaci nudili su svoje trave, svoje afrodizijake. Lampe, tkanine, ćilimi, papuče, sve mu jebilo nadohvat ruke. Mogao je da čuje štavioce kože, oštrače, momčiče koji su se nudili da

25


26/277


27/277

video loze.“ Prolećno podnevno sunce je zaslepljujuće obasjavalo palatu Dar el Mahzen.„Moram da idem. Neka te Alah vodi pravim putem, i nadam se da ćemo se jednog danavratiti u Garnatu!“ Talco su se oprostili.

Susret sa drugim Nasridom ispunio mu je duh dobrim predosećanjima. Morao jeda obavi važnu posetu. Abu je bio tamo, u Fesu. Otac mu je pisao da je kovačev sinodbegao kao deo kraljevske pratnje sa svrgnutim sultanom Muhamedom. Abu ibnZamrak je odlučio da žrtvuje svoje novo nameštenje u Državnom sekretarijatu u imebožanske pravde i kako bi spasao glavu, pošto nije podržavao ni Ismaila II ni MuhamedaRiđeg, dva uzurpatora nasridskog trona. Abdulah je, osim toga, bio u dugovima, a to jebio drugi važan razlog da ga vidi. Abu bi mogao da bude poverenik i žirant pred navalompoverilaca. Zbog toga ga je njegov otac požurivao da se sastane s njim.

Na osnovu uputa E1 Aziza nabavio je adresu kućepalate gde boravi Abu zajednosa ostalim članovima nasridskog dvora u izgnanstvu. Dva kraljevska merinidska stražaračuvala su ulazna vrata. Jedan pomoćnik sedeo je u senci na pragu hodnika, i zatražio mu

je ime i svrhu posete, preprečivši mu ulaz. „Zovem se Abdel ibn Šalam. Želim da razgovaram sa Abuom ibn Zamrakom.“

Asistent je podigao obrve. Odmerio ga je od glave do pete.

„Sekretara Državnog sekretarijata?“, upitao je prezrivo. Student je nervoznoklimnuo glavom. Asistent je dva puta pljesnuo dlanovima, pa mu je prišao drugipomoćnik; odmah se izgubio unutar kućepalate u potrazi za sekretarom. „Sačekajnapolju.“

Sunce je pržilo. Ibn Šalam se pitao lcako će ga primiti. S vremena na vreme,njegov otac mu je pričao kako se Abu postepeno izborio za mesto u nasridsko jadministraciji. Toliko godina ga nije video! Da li će se setiti kako se zove? Da li će se setitinjegovog lika? Da li će se drage volje setiti njihovih igara kad su bili deca, uzbrdica inizbrdica prolaza unutar Albajzina, ili će ga primiti s prezirom onoga ko je napustiosiromaštvo i želi da zaboravi svoju prošlost?

Kada je sluga obavestio nasridskog katiba da neki čovek pita za njega i lcada jerekao njegovo ime, Ibn Zamrak se kolebao. Da li je moguće da je to ista osoba, sinmazgara Abdulaha? Više nije imao asmu otkalco je postao odrastao čovek. Abdulah,sokolari... sve je vremenski delovalo tako daleko. Godinama nije video Abdela. Da li će seprepoznati? Hoće li osetiti nešto? Ibn el Hatib mu je tokom prvih godina u njegovojslužbi rekao da dobar političar, u odlučujućim trenucima, nema prijatelje, ni suprugu ni

decu, jer osećanja guše razum i narušavaju srčani ritam i hladan um. A više nisu deca. Onje odrastao čovek i političar, sa odgovornostima. Imao je veoma važan zadatak u rukamai nije imao poverenja ni u koga iz Fesa. Ali ovaj što je upravo došao... ako ništa ne oseti unjegovom prisustvu, biće mu poput nekog neznanca. A koji bi dobar političar sažaljevaosudbinu nesrećnika koji mu se nađu na putu, ako mogu da mu posluže?

Jedan mladić je zamračenim hodnikom žurno prilazio u pratnji asistentovogpomoćnika. Bio je lep i elegantno obučen. Bilo je očigledno da je taj čovek napredovao.Ibn Šalamu je poskočilo srce kada je prepoznao te crne i žive oči na nasmejanom licučinovnika lcoji mu je išao u susret raširenih ruku.

„Abdele ibn Šalame! Nek je hvaljen Alah!“ Zagrlili su se. ,,Ti, ovde u Fesu! Šta radištamo napolju, na suncu?"

27


28/277


29/277

zrna, ispraznivši se. Obojica su ustala.

„Sve će se odmah organizovati. Poslaću jednog vodiča da te potraži u medresi.Sada moram da te napustim." Abu se srčano rukovao s njim. „Bilo je lepo setiti se tihvremena iz detinjstva. Opraštam se od tebe kao od brata.“ Potom ga je poljubio u obraz.Ibn Šalam je na trenutak prestao da se oseća usamljeno u stranoj zemlji.

,,Srećno“, rekao mu je na kraju sekretar Državnog sekretarijata sa praga vrata,pored vojnika, ,,i nek te Alah čuva na putu.“

Čim se oprostio od njega, Ibn Zamrakje pozvao vodiča koji je došao nakon večere.Abu Harik je nerado ušao; čuo je priče o sekretarovim napadima besa, a on je došaokasnije nego što je bilo predviđeno. Straža ga je propustila u njegovu kancelariju.Poklonio mu se.

„Zvali ste me i došao sam, šta želite od mene?“

„Putovanje će uskoro početi. Znaš da ćeš obilato biti nagrađen, zato nemoj dakasniš." Oči Ibn Zamraka su se zacaklile kada mu je predao kutiju. „Unutar ove knjige jepismo.“

Vodič preplanulog lica kleknuo je pred njim.

„Znate da možete da računate na moju punu posvećenost toj svrsi! Neću vasizneveriti! Ali mislio sam da motrite na sultana.“

,,Ja neću ići. Umesto mene će ići drugi čovek, i moraš ga paziti sve dok se nesastaneš sa Berberima Tinmala. To je jedan student medrese Karauin. Zove se Abdel ibnŠalam i on je moj zemljak, za koga se ne plašim da će uraditi nešto loše. Imam El Azizznaće da ti pokaže gde je smešten. Idi po njega sutra čim svane i odmah krenite.“ Baciomu je torbu sa novcem, koju je vodič pohlepno uhvatio u letu. ,,Za troškove puta. Trči!Smatraj to za avans. Tvoj život je u mojim rukama! A sada idi!“

Vodič se ponovo poklonio, stavio je turban, uzeo teški paket i izašao iz kućepalatepoput senlce. Sekretar je ostao sam. Iz pisaćeg stola uzeo je nacrt pisma koje je napisao isakrio u novim kožnim koricama knjige. Među tim koricama od drveta i kože bila jenjegova i budućnost islama. Ibn el Hatib je istrošen i bez nade, ali će završiti ono štovezir nije u stanju. Ibn Zamrak se osećao kao Alahov izabranik! Mlad, odlučan i žestok,ipak je sledio savet svog mentora da uvek ima otvorenu još jednu mogućnost.

„Uradi ono što moraš, prema svom srcu i Alahu", rekao mu je Ibn el Hatib kada jenaslutio njegove nemire, ,,ali ne ujedaj ruku koja te hrani dok ne budeš siguran u uspeh.Nikad se ne zna!“

„Sigurnost? Uzurpatori su korumpirani, a naš gospodar ne veruje Berberima. Uz

tebe sam, učitelju moj. Slediću tvoj savet“, odgovorio mu je Abu.Nacrt je prineo sveći, čitajući ga dok ga je plamen gutao sve dok nije nestao uizvitoperenom crnilu i pepelu.

Ibn Šalam je imao utisak da su ga naglo probudili tek što je zatvorio kapke izadremao. Još uvek nije svanulo. Prepao se, sanjao je da se ponavlja neki košmar u komese guši usred peščane oluje u pustinji, a našao se oči u oči sa oronulim starcem koji ga jegledao potpuno budan i spreman da krene na dug put.

,,Ne plaši se! Zovem se Abu Harik, službenik medrese, a od sada ću ti biti vodič.Ponesi najneophodnije stvari, jer nas čekaju dugi dani putovanja."

Jedva da je bilo svetla. Zora se nazirala samo iza zidina na osnovu blage plavenebeske svetlosti lcoja je malopomalo potiskivala noćnu tamu. Ušli su na džamiju na

29


30/277

pomoćna vrata, nakon što su se umili i obavili prvu dnevnu molitvu u ogromnomprostranstvu dvorane za molitve. Reči su im odzvanjale u hiljadu odjeka međustubovima, lukovima i mukarnama, a Alah je bio tu, slušajući ih. Ibn Šalam se molio damu da snage da preživi i ponovo kleknuo na ćilim, preplavljen njegovim prisustvom. AliAlah, najveći, Milosrdni, ništa nije odgovorio.

Niko nije izašao da ih pozdravi kada su napustili džamiju. Cekale su ih dvetvrdoglave mazge, opremljene namirnicama i vodom, i natovarene raznim poklonima.Na njima će prelazili planine na jugu grada; potom će doći do prvog karavansaraja naputu ka planinama Hintata, a možda i u Sidžilmasu, pored pustinje, na početak zlatnogputa do Tombuktua i Nigera.

Iz spavaće sobe, skriven od indiskretnih pogleda, El Aziz je sa izrezbarenogprozora posmatrao kako dva čovelca ulaze u senku prve uličice. Za knjigu i svoje ćutanjeprimio je pozamašnu sumu.

„Ova knjiga je veoma vredna!“, uzviknuo je E1 Aziz pre nego sto ju je predaovodiču lcada mu je Abu Harik pokazao kovčeg pun smaragda, kao što su se dogovorili.

Imam je zaronio svoje krupne šake muljajući drago kamenje kao da je voda. „Bićepotrebne godine da se napravi slična kopija na osnovu primerka koji se čuva ubagdadskoj biblioteci!“

„Nemoj prebrzo da ga protraćiš. Ćuti i ostaće ti glava na ramenima“, rekao jevodič, ,,a taj student mora odmah da pođe sa mnom.“

„Vodi ga. Niko neće primetiti da je odsutan."

Bio je to posao njegovog života, života punog zadovoljstava i prefinjenih i veomaskupih ukusa. Radosno se potapšao po debelom stomaku. Na njegovom ogromnomkrevetu spavale su tri mlade nubijske robinje kože boje abonosa, otkrivajući svoje nežnei glatke grudi i ženstvenost, isprepletane sa jastučićima krem boje koji su preplavili

postelju. Sladostrasno se nasmejao dok ih je posmatrao, ponovo osetivši naviranje krviod koje mu se ukrutio polni organ pa se, zahvaljujući Alahu, uputio ka najmlađoj od njihtri, devojčici koja je tek postala žena, proždirući je pogledom.

30


31/277


32/277

odgovorio je Abu Harik. „Naš sultan, Abu Salim, neka poživi mnogo godina, zavisi odpomoći raznih berberskih klanova lcako bi se održao na vlasti. Oni sami i njihovaporodica, Berberi iz merinidskog plemena, podeljeni su. U zamenu za savezništva ipodršku, on se ne upliće na njihovim pustinjskim teritorijama, gde svako pleme vladakako se njemu prohte.“ Na jednoj njivi u blizini, nekoliko žena izvlačilo je vodu iz bunara

pomoću užeta koje je vukla jedna mazga. Bile su mlade i smejale su se nesvesne njihovihispitivačkih pogleda. Vodič je lagano prešao jezikom preko svojih isušenih usana.

,,Ne brini! Osim što sam ti vodič, takođe sam tvoj zaštitnik.“

„Abu mi je rekao za neki poklon iz učtivosti. Da li je u toj kutiji?“ Vodič ga jeprodorno pogledao. Pogledom ubice, pomislio je Nasrid, i stresao se.

„Rekao je da ćeš pitati ako si inteligentan. Idemo u posetu u njegovo ime, iz ličnihpobuda, i jeste, poklon je u toj kutiji. Ko bi je bolje od tebe objasnio njenim primaocima?Nosimo jednu knjigu iz farmakopeje.“ Pa je pljunuo na peščano tlo.

Neka kola koja su ih preticala nisu prevozila samo robu, već i decu. Cela porodicaišla je sa glavom porodice. Saznao je da ih put neće odvesti u Meknes, drugi važanmerinidski grad, na njegovo veliko razočaranje.

Prešli su velika polja maslina i divljih maslina, od kojih su neke bile crne, stare iizvitoperene, verovatno stoletne. Zbunjenost i uzbuđenje pomračivali su um Nasridu,koji je zadremao od sve veće toplote i monotonog napredovanja njihovih mazgi. Knjiga izfarmakopeje! Abu Harik jahao je ispred njega. Pitao se koja li je to knjiga, zaštićena podćilimom u svojoj drvenoj kutiji. Uzeo je mešinu sa vodom i otpio veliki gutljaj. Još uveknisu morali da se brinu zbog neprocenjive tečnosti, stepska dolina bila je još daleko.

„Koliko dana treba još da putujemo?"

,,Ne manje od sedam, ne više od četrnaest. Ako sve bude u redu“, procenio je AbuHarik uz bezubi osmeh. Falilo mu je nekoliko zuba, jedan sekutić, dva očnjaka i jedanprednji zub, ali ostali su bili veoma beli, stvarajući oštar kontrast sa njegovim mršavim ipotamnelim licem od mnogih godina na suncu.

Trebalo im je pet dana da dođu do Beni Melala. Sunce ih je podsećalo na sve bližipočetak leta; svanjivalo je uz jutarnje izmaglice koje su prekrivale polja puna drveća ivegetacije. Prelazili su preko polja narandži, velikih zasada palmi, gde su se seljaciupinjali da sakupe velike količine datula koje su stavljali da se suše u senci na asurama ilikačeći velike grozdove. Ibn Šalam kupio je jednu mericu koju je podelio sa Abu Harikom.Nikada nije probao tako slatke i sočne datule. Prošli su pored velikih drvoreda kedra ivideli brojne majmune na granama. Put je ponekad bio prekriven velikim kamenimpločama. Kada su noću logorovali zajedno sa drugim grupama, Ibn Salam je posmatraopustinjsko nebo, veoma vedro, gde su zvezde svetlucale poput dragog kamenja nasopstvenom svetlu, dok su oko njih neki održavali vatru i pravili večeru, drugi pevali isvirali frule i bubnjeve, a skriveni pogledi žena prikradali su se u senkama.

Prilikom buđenja, uvek bi zatekao Abu Harika, ljubomornog čuvara, kako koristikao jastuk vrednu imovinu koju su nosili prekrivenu ćilimom. Da li je spavao ili se samopravio? Noćna svežina donosila je do njegovog šatora zabranjene arome alkohola,žestokih napitaka. Abu Harik pio je neku vrstu fermentisanog mleka, jakog mirisa,kiselog i smrdljivog. Jačina kojom je grlio kutiju ispunila ga je sumnjom. Da li je

izaslanik? Da li je zatvorenik? Ili će pre biti da je osuđenik? Počeo je toliko da se opterećuje svrhom putovanja da mu se Abu Harik smejao

32


33/277

svaki put kada bi mu spomenuo želju da zna kakvu knjigu nose.

„Kakav nemir zbog jedne knjige! Mogu da ti garantujem da nije više od toga.Ponašaš se kao nespokojna žena koja žudi da joj dođe čovekkoga želi!“

U Beni Melalu su se raštrkale grupe putnika. U podne su potražili mesto na pijaci,krcatoj džakovima datula, soli, pšenice, gumirabike i tamjana, izvrsnim mirisima najagnjeći tadžin i čaj od mente, i neustrašivim putnicima, trgovcima željnim da na sav glassklope poslednje pogodbe pre nego što krenu. Tamo nije video nijednog Berbera, kao nina ulicama kojima su prošli kada je palo veče. Magarci, mazge i kamile počivali su usvojim štalama zaštićeni od toplote.

Nakon što su se umili i obavili poslednju dnevnu molitvu u džamiji, pitali su zanajbolji put lca teritoriji Hintata.

„Ako tražite Hintate, više ih nećete naći u njihovoj svetoj pianini. U ovom perioduvode svoja stada na jug, ka oazi Sidžilmase“, rekao je dubokim grlenim glasomkaravandžija, jedan ogroman čovek zastrašujućih ruku veoma tamnog tena, licaizbrazdanog ožiljcima od velikih boginja. Gledao ih je popreko, kao da ih ocenjuje kao

svoje sledeće žrtve napada čim izađu iz skloništa grada. Zadržao je pogled na AbuHariku. Karavandžija se osvrnuo na obe strane, proveravajući da ii ih neko posmatra, paje iz torbice koju je nosio na ramenu izvukao jednu kutiju od izrezbarenog drveta. „Crnilotos. Najbolji, iz dalekog kraljevstva Šina“, rekao je šapatom. „Naplatiću vam samo petdirhama po merici. Nikada ga nisi probao?“, rekao je iznenađenom Nasridu. „Učini to iveć danas ćeš ući u raj. Tvoja stopala napustiće tlo, tvoje telo će ući u prijatnuomamljenost, i nazrećeš novi svet, pun boja, mirisa i ženskih oblina. Probaj ga!“

Jedan par stražara ušao je u kružno dvorište tržnice. Karavandžija je ponovosakrio kutiju.

„Takođe vam nudim žene, najbolje u gradu. Potražite me za sat vremena na

vratima suka. Ja vam ništa nisam rekao.“ Pa se izgubio među senkama stepeništa.Stražari su ih posmatrali, popili vodu sa fontane i, nakon što su primili nekoliko novčićaod nekih trgovaca, otišli su.

„Crni lotos!“, uzbuđen od radoznalosti prosiktao je Ibn Šalam dok su se penjali usvoju sobu nakon što su se uverili da su im životinje bezbedne.

„Sigurno je iskvareni hašiš. Da ti nije palo na pamet da ga tražiš inače si mrtavčovek. Pored trgovaca, u tržnici ima i trgovaca robljem, lopova i ubica. Drži zaključanavrata sve do zore dok sam napolju." Ibn Šalam je podigao obrve. ,,Ne boj se, meni se ništaneće desiti. Idem da ispitam stvar. Dobro zaključaj vrata!“ Pa je nestao uz čudan osmeh.

Ibn Šalamu nije smetalo što njegov vodič ide da potraži prostitutke, ono što ga jeuistinu zabrinjavalo bilo je predosećanje da se ne uklapa u ovo putovanje. Nešto nije bilou redu. Pažljivo je pri svetlosti sveće skinuo teret i pakete koje su nosili sa sobom, svedok nije našao kutiju od kedrovog drveta sa voštanim crtežima i rezom sa metalnombravom. Proučio je bravu. Otvor jebio sićušan. Kutijajebila četiri prsta širokaibila jeteška. Ključ mora ga je bio kod Abu Harika. Da, bio je! Video ga je! Nosio ga je oko vratana jednom lančiću! Koja li je knjiga unutra? Približio je nos bravi; pored mirisa stareknjige, osetio je veoma nežnu aromu lavande i karanfilića koja ga je vratila u detinjstvo,kada se u vreme Ramazana zabavljao utiskujući karanfiliće u okrugle narandžeosvetljenog dvorišta njihove porodične kuće, preplavivši ga mirisom citrusa i gorčine.

Glasna buka i povici iz stana ispod vratili su ga u stvarnost. „Ubico, ubico!“, vikao je neko, praćen treskanjem metala, lomljenjem nameštaja i

33


34/277

prigušenim ječanjem. Na kraju je čuo žurne korake i još glasova, na jeziku koji nijepoznavao. Neko je tražio lekara. Dva stražara sa verižnjačama trčeći su ušli u dvorištetražeći da se uspostavi red u ime sultana. Čuo se zveket metala. Uplašeni Ibn Šalamponovo je složio pakete i stvari Abu Harilca kako ih je zatekao.

Bio je umoran, ali nije uspeo da zaspi iz čiste nervoze. Svaki čas se budio plašeći

se da će u svakom trenutku videti da su mu vrata razvaljena i jednu senku, džinovskusiluetu karavandžije, sa nožem u ruci, spremnog da potraži zlato u njegovoj utrobi.

Izašao je iz svoje sobe krmeljav i sa podočnjacima. Abu Harik ga je već čekao dolesedeći na jednom jastučetu i pijući čaj od nane sa ostalim putnicima, još uvek podutiskom završetka noći i njene tišine. Ličile su na Berberke. Mlada devojka bez vela,bademastog crnpurastog lica i izduženih crnih očiju, gledala ga je provokativno uzpoluosmeh dok je uzimala krčag vode sa korita iz dvorišta. Nasrid nije mogao a da sauzdahom ne posmatra njene ženske obline, njenu zadnjicu i oblikovane noge ispod crnedželabe.

,,Idemo“, rekao je zadovoljni Abu Harik. „Spojili smo se sa jednom grupom

putnika, uz pristupačnu cenu, koja danas lcreće ka Tombuktuu prolazeći krozSidžilmasu.“

Ibn Šalam je posmatrao grupu koja je okruživala njegovog vodiča. Mladi i stari,mršavi ali žilavi, svi su bili uvijeni u tamnu odeću, neka je bila crna, druga plava; okoglave, lica i vrata nosili su duge marame. Znakovima su mu pokazali da im se pridruži ujutarnjem čaju, pa je pogledao u Abu Harika koji je klimnuo glavom. Vođa grupe sedeo jepored Abu Harika, s kojim je delio kožnu torbu iz koje su vadili suvu biljku pripremljenuza pušenje u malim lulama od slonovače i pečenog blata. Ona devojka kraj korita došla jesa poslužavnikom ukusnih kolačića od datula i badema i medenih bombona, što je tipičnislatkiš. Ponovo mu se nasmešila. Takođe je nosila minijaturni bakarni kazančić sa

metalnim hvataljkama i nekoliko žeravica u njemu. Uzeli su hvataljke kako bi podelilijednu žeravicu. Starac, verovatno vođa grupe, jedini sa zlatnim prstenjem na rukama,snažno je dunuo u žeravicu kako bi rasplamsao žar, pa ju je dodao gostima nakon što jeupalio lulu. Mirisu čaja od mente pridružila se nepogrešiva i narkotička aroma hašiša.Ibn Šalam je hteo da odbije, ali ga je strogi pogled Abu Harika naterao da uzme jednu odveć napunjenih lula koju su mu nudili. Udahnuo je dim.

Slatkasti miris, još na prazan stomak, izazvao mu je mučninu, pa samo što nijepovratio. Zakašljao se, pljunuo i duboko disao kako bi došao do vazduha dok je celagrupa prasnula u smeh. Pokušavajući da se sabere, takođe je čuo mlade i ženske glasovekoji su se smejali. Vođa, sa velikim crnim mladežom na desnom obrazu, pričao je naberberskom, a Abu Harilc mu je prevodio.

„Kaže da si veoma neiskusan u životu ako do sada nisi probao hašiš. Imami gazabranjuju, ali, po njegovom mišljenju, to je Alahov poklon ljudima iz pustinje“, rekao jeuz skoro obešenjački osmeh.

Pogodili su se da im plate dve mere pšenice po glavi u zamenu za zaštitu koju imnudi karavan. Po pričama, presretači iz plemena Hazrai tumarali su planinskim stazama,motreći na karavane koji dolaze s juga. Što bude više ljudi, moći će bolje da se odbraneako bude potrebe.

Jedva da im je trebalo pola sata da izađu odande, nakon što su se molili u dvorištu

tržnice zajedno sa ostalima. Zagušljiv i sparan vazduh počeo je da smenjuje jutarnjusvežinu dok su izlazili iz grada. Privremeno su zamenili mazge za dve stare i balave

34


35/277


36/277

5.

OTROVNI POKLON

Tokom puta zaustavljali su se kod raznih kasaba sa zidovima od ćerpiča i visokimzidinama gde su se sklanjali od opasnosti noći i planina, točili vodu iz bunara i kupovalihranu od meštana. Popeli su se na planinu ostavljajući za sobom šume kedra, bora ildeka, verući se usred gustog zeleniia punog vlage i vrućine. Potom je usledila noćna

hladnoća, ublažena logorskom vatrom na kojoj su žene spremale večeru dok su muškarcitimarili kamile. Ćerke Nafi ibn Kosaila odlazile su i dolazile dok su muškarci večerali.Potom su se povukle u intimu jednog od šatora da večeraju. Vođa se obratio gostima.

„Nafi kaže da se u ovim šumama još uvelc mogu videti leopardi", preveo je AbuHarik dok su mu dodavali poslužavnik sa izvrsnim kolačićima po imenu bastelja; višestruki slojevi finog testa prekrivali su delikatnu porciju golubijeg mesa koje se IbnŠalamu činilo izvrsnim. ,,U svojoj mladosti je i sam pokušao da ulovi jednog. Progonio gaje danima, motivisan obećanjem da ga pokloni verenici, svojoj sadašnjoj prvoj ženi, kaotepih od njegovog krzna. Došao je do vodopada Todre, visokog trideset metara, a kada gaje sustigao, iscrpljen, veličanstvena životinja je uskočila između vode i bilja, kao da je

natprirodno biće, pogledala ga, sela i ostala nepomična, sa mačjim očima koje odražavajumoč i inteligenciju. Ne plašeći ga se, počela je da liže kandže ne skidajući pogled s njega.Kaže da nije mogao da odapne strelu, hipnotisan tim očima, bio je nepomičan poputnekog kamena i satima ništa nije učinio. Kada je pala noć, uplašio se - mačka jepobedonosno rikala, pa je znao da je prepušten njenoj milosti, tako da je kleknuo i moliose Velikom, Milosrdnom, hvaleći njegovu veličanstvenost, i svakog časa strahujućiodivljeg skoka i čeličnih kandži na svojim grudima. Kada je svanulo, prestao je da semoli. Mačka više nije bila tu. Nikada više nije išao u lov.“

Noću, posle kolača, delio se hašiš; ponekad su učestvovale i žene.

,,U Malaki su me učili da to pomućuje razum i slabi volju, pa da ga je Prorok zato

zabranio." Abu Harik preveo je njegov komentar i odgovor. Žene nisu prestajale da sesašaptavaju.

„Ako je ovde, među nama, to je zato da bi se koristio u Alahovu slavu“, rekao jeprevodilac i vodič. „Život je užasan, a Alah zna da čovek treba da se zaboravi u Njemukako bi pobegao iz ovog sveta nesreća, a ova trava je jedan od njegovih sredstava.“

Pod dejstvom hipnotičke trave pričali su pod zvezdama, a kada su se nakonmolitve Velikom povukli u šatore, Ibn Šalamu se činilo da unutar jednog od njih vidisenku nogu neke žene koja se kupa. Jedan dašak povetarca blago je otvorio ulaz pa jemogao da u veoma kratkom trenutku uživa u mladoj puti boje cimeta te noge, pogledočiju crnih poput bunara, sjajnih kao zvezda, i zagonetni obris jednog osmeha. Tezbrkane noći sanjao je narandžino dvorište svoje kuće, sanjao je da ima ženu i da jeslasno proždire usnama, sanjao je topli šum njenog daha, prijatan miris koje odaje njenožensko telo na vrhuncu želje, a u njegove snove su se provukle datule, palme, pustinjska

36


37/277

vrućina i misteriozni osmeh berberske devojke.

Probudio se znojav, uz ječanje, i na svoju veliku žalost, kada je osetio toplotuuflekane postelje, pa je ustao da potraži vodu za piće. Krajičkom oka primetio je kako jeAbu Harik otpočeo lagani pokret ka nožu koji je uvek stajao blizu njega. Dakle, motri namene, pomislio je Ibn Šalam. Stresao se od noćne svežine. Pored žara, sedeo je, na

berberski način, jedan od Nafijevih sinova, spokojan, budan i na oprezu. Osvrnuo se,pogledao ga i pratio ga pogledom, uvijen u svoju odeću, kad je Nasrid popio gutljaj vodeiz jedne od kozjih mešina. Možda bi još uvek mogao da izvuče korist iz čudnogputovanja, nauči nove ekstrakte, nove lekovite sirupe. Kad bi mogao bar da prelistaknjigu koju nose, bilo bi divno.

Kada je svanulo, pomolili su se kako bi zahvalili Alahu i natovarili životinje dok sužene spremale jak čaj zaslađen medom i doručak koji je podrazumevao kašu od griza sadatulama i suvim voćem. Najmlađa ćerka berberskog vođe ponovo ga je pratilapogledom, smeškajući se. Njen otac je to primetio.

„Sviđa ti se njegova ćerka?“, preveo je Abu Harik. „Pazi šta ćeš odgovoriti.“

Rođaci su ga gledali sa iščekivanjem. Bila je to neprijatna situacija. „Zasada ne tražira niti želim da imam ženu. Posvetio sam se studijama u Fesu.“

Nafiju se lice skamenilo. Govorio je neraspoloženo. Abu

Documents

Blas Malo - Vezirova Osveta