Висока школа струковних студија

за криминалистику и безбедност

 

 

 

БЕЗБЕДНОСНА ПРЕВЕНТИВА

(П Р А К Т И К У М)

 

 

 

                                                                                         

А У Т О Р:

Проф.др Милорад Ђорђевић

 

-       Н И Ш, 2013.  -

Проф.др Милорад Ђорђевић

БЕЗБЕДНОСНА ПРЕВЕНТИВА

(ПРАКТИКУМ)

ИЗДАВАЧ

Висока школа струковних студија за криминалистику и безбедност

 

 

РЕЦЕНЗЕНТИ:

Др Никола Аћимовић

Др Михајло Басара

 

Тираж: 

УВОД

    Практикум за предмет „Безбедносна превентива“ намењен је студентима Високе школе струковних студија за криминалистику и безбедност у Нишу. Обимна литература, која се бави проблематиком превентиве, мада не на експлицитан начин, отежава сналажење студената у њеном савлађивању. Из тих разлога овај практикум представља настојање да се студентима презентује проблематика безбедносне превентиве на начин који омогућава долажење не само до теоријских сазнања, већ, у одређеној мери, до бољег разумевања процеса и догађаја из праксе.

   У сваком случају, практикум, у постојећем облику, не треба сматрати коначним наставним материјалом, јер га континуирано ваља дограђивати и мењати оне садржаје о којима се у наредном периоду дође до нових сазнања. У том смислу, добродошла су запажања и сугестије професора који реализују предмет, као и студената. У том смислу, аутор овог практикума унапред је захвалан свима који могу допринети како методолошком обликовању структуре, тако и садржаја.

1

САДРЖАЈTEMA -1:...................................................................9

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ БЕЗБЕДНОСНЕ ПРЕВЕНТИВЕ...........................................................9

Појам и суштина превентиве и проблеми њеног конституисања као научне дисциплине...............9

Стварање безбедносне превентиве – разлози......13

Безбедносна превентива у античкој Грчкој, старом Риму и средњем веку.................................15

Модификација полиције од 19. века до данас:.....20

ТЕМА-2:...........................................................................21

ПРЕДУСЛОВИ ЗА УСПЕШНУ ПРОЦЕНУ БЕЗБЕДНОСТИ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕ...........21

Чиниоци безбедности.............................................22

Процена безбедности-предуслов успешне превентиве...............................................................33

Показатељ функционалности-редовна и ванредна процена безбедности..............................................35

ТЕМА–3:..........................................................................41

МЕТОДЕ ПРОЦЕНЕ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕ...........41

Врсте и садржај метода процене угрожавања.41

Могућа стања националне безбедности..............43

Ефикасност безбедносне превентиве као показатељ њене функционалности.......................45

2

ТЕМА-4:...........................................................................48

ТЕРОРИЗАМ-СУШТИНА, КАРАКТЕРИСТИКЕ И МОГУЋНОСТ ПРЕВЕНЦИЈЕ...........................48

Могуће жртве тероризма.....................................50

Основни принципи противтерористичке борбе. .53

Садржај процене угрожености државе од тероризма................................................................55

Нормативне мере и активности...........................65

Едукативно-васпитне мере...................................69

Информативне мере и активности......................71

Оружано-физичке мере и активности.................71

Техничке мере и активности.................................72

Могуће активности на отклањању последица терористичког напада...........................................74

ТЕМА-5:...........................................................................79

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ-СУШТИНА,

КАРАКТЕРИСТИКЕ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕ....79

Чиниоци који доприносе настанку и развоју организованог криминала.......................................80

Транснационални организовани криминал - суштина и најзначајније карактеристике...........82

Могућности у супротстављању организованом криминалу.................................................................85

Институционални оквир за борбу против организованог криминала.......................................86

3

Мере против организованог криминала у Републици Србији....................................................89

ТЕМА-6:...........................................................................91

КОРУПЦИЈА И ПРАЊЕ НОВЦА.........................91

Појам корупције и прања новца.............................91

Учиниоци кривичних дела корупције и прања новца...................................................................................92

Фазе у развоју криминалног понашања.................94

Прање новца као безбедносни проблем.................95

Третман прања новца као кривичног дела у међународном праву................................................97

ТЕМА-7:.........................................................................103

ДЕСТРУКТИВНЕ СЕКТЕ.....................................103

Појам деструктивних секти...............................103

Критеријуми Жан Вернета о опасности непознате и необичне групе.................................105

Карактеристике деструктивних секти:...........106

Методе и технике рада секти.............................107

Мотиви за припадништво сектама....................109

ТЕМА-8:.........................................................................112

БЕЗБЕДНОСНА ПРЕВЕНТИВА –ДЕО ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ.................................112

Неке карактеристике безбедносне превентиве и основне функције државе.....................................112

Стратегија националне безбедности.................115

4

Принципи, класификација и групе безбедносне превентиве.............................................................115

Војна безбедносна превентива............................116

Фактори који утичу на безбедносну превентиву........................................................117

Безбедносна превентива и безбедносни изазови118

Однос безбедносне превентиве и безбедносних изазова....................................................................119

Политички изазови:..............................................121

Војноодбрамбени изазови:....................................121

Економски изазови:...............................................122

Социјални и демократски изазови:.....................122

Нови светски поредак и глобализација...............123

Законска заснованост безбедносне превентиве 128

ТЕМА 9:.........................................................................132

УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ.......................132

Појам угрожавања................................................132

Извори угрожавања безбедности и улога безбедносне превентиве.......................................135

Облици угрожавања.............................................141

ТЕМА-10:.......................................................................162

ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ У ФУНКЦИЈИ БЕЗБЕДНОСНЕ ПРЕВЕНТИВЕ..........................162

Појам, настанак и развој обавештајне службе 162

5

Подела обавештајних служби.............................166

Садржај рада обавештајних служби.................169

Организација обавештајних служби..................173

Принципи рада обавештајних служби................176

Снаге и средства обавештајних служби...........178

Методе рада обавештајних служби...................180

Мере супротстављања обавештајним службама.................................................................................183

ТЕМА-11:.......................................................................186

ПОЛИТИЧКА И ВОЈНА СТРУКТУРА И МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА БЕЗБЕДНОСНУ ПРЕВЕНТИВУ.........................186

Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС)....................................................................186

Европска економска заједница ( ЕЕЗ).................190

Западноевропска унија (ЗЕУ)...............................191

Европска унија(ЕУ)...............................................193

НАТО......................................................................194

НАТО и Партнерство за мир..............................197

Међународна организација криминалистичке полиције (ИНТЕРПОЛ).........................................198

ЕВРОПОЛ..............................................................201

6

ТЕМА 12:.......................................................................203

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА (ОУН)–ЗНАЧАЈ И УЛОГА У ПРЕВЕНЦИЈИ СВЕТСКЕ БЕЗБЕДНОСТИ..................................203

Настанак Организације уједињених нација.......203

Циљеви и задаци УН.............................................205

Структура и активности УН.............................206

Неки проблеми у реализацији циљева и задатака УН...........................................................................210

ТЕМА 13:.......................................................................213

ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСНА И ОДБРА-МБЕНА ПОЛИТИКА.............................................................213

Превентнивни изазови европске безбедносне и одбрамбене политике...........................................214

Стратешки циљеви Европске уније у области безбедносне и одбрамбене политике...................216

Спољна и безбедносна политика ЕУ...................218

Унутрашња безбедност.......................................219

Европска одбрамбена агенција............................220

Цивилне и војне операције ЕУ..............................221

ТЕМА-14:.......................................................................224

УЛОГА ДРЖАВЕ У ПРЕВЕНТИВНОМ ДЕЛОВАЊУ.............................................................224

Правно уређивање система безбедности и његова превентивна улога.................................................224

7

Структура безбедности......................................226

Субјекти система безбедности одговорни за превентивно деловање..........................................228

Улога полиције у превентивном деловању..........228

Улога војске у превентивном деловању..............230

Улога обавештајних служби у превентивном деловању.................................................................231

Цивилна одбрана као део система безбедности.................................................................................232

Улога царинске службе у предузимању мера превенције...............................................................233

Улога правосудних и инспекцијских органа у функционисању система безбедности са становишта превенције.......................................235

Инспекцијски органи, службе, заводи и установе.................................................................................237

ТЕМА 15:.......................................................................239

БЕЗБЕДНОСНА И ОДБРАМБЕНА ПОЛИТИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ...........................................239

Појам и структура система безбедности Републике Србије...................................................239

Чиниоци безбедносног система Републике Србије...............................................................240

Изазови, ризици и претње и могућност превентивног деловања........................................243

ЛИТЕРАТУРА...............................................................252

8

9

TEMA -1:

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ БЕЗБЕДНОСНЕ ПРЕВЕНТИВЕ

Појам и суштина превентиве и проблеми њеног конституисања као научне дисциплине

Не само са теоријско – методолошког, већ и са практичног становишта, постоји потреба јасног дефинисања предмета научне дисциплине – безбедносне превентиве. С обзиром да је реч о превентиви у области безбедности, намеће се потреба дефинисања безбедности, као конституенса безбедносне превентиве.

Превенција, или превентива, у многим областима, генерално, има исто значење: предузимање одређених мера, радњи и поступака којима се правовремено онемогућава или/и спречава одређен начин угрожавања субјекта или објекта (појединца, групе, институције, нације, државе, међународне заједнице и човечанства у целини).

Постоји знатан број аутора који настоје да дефинишу безбедност. Од многобројних, овом приликом навешћемо дефиницију С. Милетића, која гласи:“Безбедност је именица апстрактна, односно мисаона именица која није материјалне природе, дакле не може се опипати, већ се само осећа и

10

замишља“.1 У употреби је дефиниција Уједињених нација, која под безбедношћу разуме „стање у коме државе сматрају да нема опасности од војних напада, политичких принуда или економских притисака, тако да могу слободно да се развијају“.2

У односу на безбедност, ужи појам представља систем националне безбедности. Наиме, „систем националне безбедности савремених држава обухвата функцију и структуру на подручју националне безбедности, које не укључују само способност државе за очување вредности свога друштва пред унутрашњим и спољним угрожавањем мира и слободе грађана, већ и заједничко деловање с осталим друштвеним подсистемима ради даљњег развоја друштва у целини“.3

Овом приликом сматрамо да нема потребе за упуштањем у шире разматрање појма безбедности и националне безбедности. Управо због тога што је предмет нашег разматрања безбедносна превентива, указаћемо на основна значења појма превентива.

Превентива произилази из латинске речи preventio, што значи претећи неку појаву, предузети мере пре него ће настати одређене последице. У свакодневном животу превенција има недвосмислено значење. На пример, уколико знамо да постоји могућност прехладе због ниске температуре, превентивно ћемо се адекватно обући, како небисмо угрозили сопствено здравље. Возач одређеног возила превентивно врши

1 С. МилетиЋ: „Полицијско право“, Полицијска академија, Београд, 1997.2 ОУН, 1985.год.3 Антон Гризолд:“Разподја националне варности, ФДВ, Љубљана, 1992.

11

преглед возила, како би уочио да ли је возило исправно за учешће у саобраћају и, по потреби, отклања уочене недостатке. Свакако да нема потребе за набрајањем сличних примера.

На нивоу државе, надлежни органи систематски врше процену чинилаца који могу да угрозе безбедност и, с тим у вези, предузимају адекватне мере. Пропусти у овој области могу имати негативне последице.

Дакле, „превенција у себи садржи укупност планских, осмишљених и организационо предузетих мера којима се настоји потпуно или делимично уклонити или барем смањити непосредни или посредни настаанак и утицај нежељених (угрожавајућих) дела и појава. Безбедносна превентива представља „сложену друштвено-историјску појаву и друштвену делатност, која се манифестује у разним аспектима – правним, организационим, политичким, социолошким, итд. Иако новијег датума, бар када се говори о теорији безбедносне превентиве, представља историјску друштвену појаву па ју је због тога тешко појмовно одредити једним мисаоним актом који би требало да задовољи све методолошке захтеве, односно да се прецизно одреди њена димензија, и све компоненте.“4

Дакле, не постоји експлицитна, а нарочито не егзактна, дефиниција безбедносне превентиве. Неком врстом замене сматра се термин безбедносна процена, мада не може бити речи о синонимима. Наиме, „безбедносна процена представља основу за израду плана организовања и спровођења мера и

4 Ракић Миле: Безбедносн апревентива, Институт за политичке студије, Београд, 2006, стр. 29.

12

активности безбедности у циљу спровођења заштите укупних људских и материјалних вредности од деловања злонамерних учинака недовољно свесног рада, немара и неконтролисаног деловања елементарних и других сила.“5

Безбедносна превентива је усмерена на откривању и процени опасности по безбедност.

Основни проблем је у томе што безбедносна превентива није прецизно законски регулисана, што у пракси доводи до различитог, па понекад и до произвољног тумачења.

Из праксе је познато да безбедност појединца и друштва (државе) може бити угрожена на два начина: оружаним и неоружаним средствима. Из тога произилази да постоји војна и невојна безбедност. Чињеница да безбедносна превентива није у потпуности, дакле на научној основи, заснована, доприноси одређеним проблемима у пракси.Свакако да теоријско уопштавање ове области мораће да садржи поједине значајне одреднице, као што су: обухватност, валидност, једноставност, могућност провере и, нарочито – могућност предвиђања. Као што је у војсци познато начело – командовати, значи предвиђати, тако је у области безбедносне превентиве неопходан услов предвиђање. Уколико ова компонента изостане, настаје ситуација да се разматрају последице, што је показатељ слабости у процени и предвиђању.

Поједностављујући проблем,тј. полазећи од одређења националне безбедности као заштите једне земље од свих врста спољне агресије, шпијунаже,

5 Марко Бешкер: Безбедносна процјена, Безбедност и друштвена самозаштита,бр.11, Београд,1987, стр.13

13

саботаже, субверзије, узнемиравања и других непријатељских деловања, можемо закључити да је безбедносна превентива процена, планирање, организовање и реализовање мера, радњи и поступака којима се смањују или/и онемогућава угрожавање постојећег система безбедности земље. Тиме се, заправо,омогућава функционалност укупне безбедности земље – оно што је планирано на основу процене – треба и да функционише. Што је успешнија превентива, мање су последице угрожавања безбедности земље у целини, или, пак, појединих њених сегмената (институција, јавних служби и сл.).

Стварање безбедносне превентиве – разлози

У природи човека је нагон за самоодржањем и супротстављање изворима опасности.

Управо због тога заслужује пажњу укратко разматрање удруживања људи, почев од родова и племена ради сопствене заштите. Поред потребе за обезбеђењем животних намирница, коју је било лакше остварити кроз удруживање (заједнице различитог типа, укључујући племенско организовање), уочена је потреба за хијерархијом. Претпоставља се да је водећу улогу у племенској заједници могао да има појединац са карактеристикама које су биле уочљиве припадницима племена, као што су: храброст, сналажљивост, способност вођења плмене итд. Свакако да је временом настала потреба одбране од других племена, као и од нарушавања унутарплеменских правила понашања сваког члана.

14

Многобројни извори указују да је, мада у примитивном облику, безбедносна превентива постојала још у најранијем периоду људских заједница. Вероватно да је превенција била превасходно заснована на инстинкту за самоодржањем.

Можемо закључити да је у првобитној људској заједници безбедносна превентива била условљена следећим чиниоцима:

потреба организовања заједничког рада и дохотка – стварање осећаја сигурности;

стварање хијерархије међу члановима заједнице;

организовање одбране (природне и вештачке препреке, страже и сл.)

Са развојем друштва, настала је потреба за удруживањем држава у савезе ради заједничке одбране – што је суштина превентивног деловања;

У трагању за одговором на питање од чега зависи безбедносна превентива, могуће је навести следеће чиниоце:

степен развоја државе и њена безбедносна политика;

економски развој (првенствено војни);

неравномерна распоређеност енергената у свету и њен утицај на безбедност у свету;

степен развоја субјеката и институција безбедности сваке државе;

међународно право и међународне законске одредбе;

политички утицај на унутрашњем и међународном плану.

15

Безбедносна превентива у античкој Грчкој, старом Риму и средњем веку

Античка Грчка

Познат је став Платона да државу треба да воде најмудрији, што, уз ефикасну организацију власти, обезбеђује безбеднији развој не само појединца, већ читавог друштва. О томе је писао у свом делу „Држава“. Поред тога, сматрао је да је најбоља превенција уколико постоји миран суживот између грађана и државе. Мада је овакав приступ идеалистички, у много чему може и у савременим условима да представља могући модел безбедносне превентиве на нивоу човечанства, на тај начин што се мирољубивим путем могу решавати бројни проблеми између народа и држава.

Аристотел, пак, у свом делу „Политика“ заступа другачије ставове у односу на Платона. Тако, на једном месту, наводи следеће: „Будући видимо како је сваки град неко заједништво и да је свако заједништво сложено поради неког добра (јер ради онога што им се чини добро сви чине све), бјелодано је да сва заједништва теже некому добру,а највише пак, и ономе које је најпоглавитије од свих добара, оно заједништво које је од свих најпоглавитије и у себи садржи сва остала. А то је оно названо држава и државно заједништво.“6

Наведени извор указује на потребу да изучавање безбедносне превентиве има корене у мислиоцима старог века.

6 Аристотел: Политика,Глобус, Загреб, 1988, стр.1

16

Безбедносна превентива је садржана и у војнобезбедносној организацији градова – држава. Тако је у Спарти целокупна државна власт била подређена и организована на војним принципима, јер се дошло до сазнања да такав начин организације омогућава знатно већи степен ефикасности одбране државе – полиса.

Још један показатељ потврђује у којој мери се водило рачуна о безбедносној превентиви. Наиме, у Спарти су постојала два краља, од којих је један учествовао у борби са противницима, док је други остајао у Спарти. На тај начин се превентивно деловало, јер, у одсуству краља ван Спарте, постојала је могућност нарушавања државне организације и побуна, што је на наведени начин знатно умањено. Дакле, уочен је и реализован принцип превентивног деловања.

Стари Рим

Уколико бисмо хтели да укратко изнесемо суштину безбедносне превентиве у старом Риму, одговор би гласио: у вештој политици и дипломатији. И у савременим условима користи се изрека завади па владај (divide et impera). Овакав приступ имале су државе које су, између осталог, допринеле разбијању наше земље деведесетих година прошлог века.

Ипак, не може се оспорити војничка спремност и организованост Римљана у време њихове највеће моћи.

Постоји неколико показатеља о схватању значаја превентиве. Тако, на пример, ради предупређивања

17

непријатеља, у старом Риму изграђивани су високи камени бедеми, осматрачнице на угловима, начин дојаве опасности преко курира – што су све показатељи превентиве. Поред тога, постојала су три прстена одбране.

Целовито поимање и спровођење безбедносне превентиве испољавало се кроз безбедносну превенцију, која је била усмерена према спољњем и унутрашњем непријатељу. Генерално гледано, то представља темељ савременом схватању безбедносне превентиве, наравно, уз прилагођавање савременим околностима.

Средњи век је, по многим обележјима, декадентан, чак и у односу на претходни период. То потврђује чињеница да је религија представљала одлучујући чинилац у управљању државом, укључујући обликовање доктрине ратовања.

Свакако је занимљив о становиште црквених мислилаца, попут Томе Аквинског, који је први изнео становиште о постојању разлике између нападачких и одбрамбених ратова. Наиме, вођење одбрамбеног рата је сматрао природним правом човека да се брани када је нападнут. У том смислу, оправдавана је одбрана од спољног напада, заштита невиних и сл.

Међутим, Аквински оправдава вођење нападачких ратова, нарочито када је реч о превенцији, и наводи да „они који желе да ратују или ратују у ствари желе мир који не поседују. Они који ратују желе да промене стање слоге и претворе га у прави мир.“7

Није тешко препознати ставове неких држава у савременим условима, које заступају тезу о

7 Аквински, Тома: Држава, Глобус, Загреб, 1990.

18

превентивним ударима, што значи да у томе налазе оправдање за ратовање.

У 15. Веку Ђорђе Пођебрада–следбеник идеје о вечном миру, зачетник је идеје о безбедносној превентиви, па и Лиге народа и Уједињених нација.

Емерик Крузе, француски свештеник, изнео је идеју о непотребном вођењу ратова као средства за решавање међународних спорова;

Максимилијан Суле–сматрао је да се спречавање ратова темељи на потреби успостављања конфедерације, чиме би нестало рата међу хришћанаима. Ипак, идеја Сула била је доминација Француске насупрот немачко – аустријским амбицијама.

Безбедносна превентива на просторима Балкана

Још у раном феудализму, доласком Словена на Балканско полуострво, били су суочени са већим бројем непријатеља који су испољавали територијалне претензије према простору који су населили Словени. Византија је у том смислу била на првом месту. Та чињеница приморала је Словене да јачају своју војну организацију, како би се одбранили од визанстијских насртаја. Постојала је одређена државна хијерархија – жупани су били потчињени кнезу. Након крунисања Цара Душана у Скопљу (цар Срба и Грка), почело је освајање околних територија. Због тога се јавила потреба за проналажење ефикасније државне организације, која обухватала два дела: старе српске области и новоосвојене од Византије.

19

Који су показатељи безбедносне превентиве из тог периода?

Словени и безбедносна претња Византије;

Рани феудализам у Србији – развијени пољопривреда и рударство;

За време краља Милутина заповедници градова имају грчка имена:

кефалије – представници војне и управне власти (Скопље и Скадар);

севасти – у осталим градовома;

жупани – у време цара Душана.

цар Душан и стварање ефикасне државне власти;

Душанов законик (1349, допуњен 1354год.) ојачава централну власт и обуздава властелу која је тежила децентрализацији државе;

1830. – нека врста аутономије Србије призната од Турске;

1878. на берлинском конгресу Србија је стекла потпуну независност.

Модификација полиције од 19. века до данас:

Полиција добија кључну улогу у заштити унутрашњег поретка;

послови унутрашње управе се издвајају из надлежности полиције (организују се посебна министарства, а полиција добија управне и полицијске послове;

инспекцијски послови се издвајају из полицијских послова;

20

полиција се дели на: саобраћајну, криминалистичку, судску, граничну и др.

ефикасности полиције доприносе научно–техничка достигнућа;

демилитаризација полиције и раздвајање од војске;

полиција и војска делују беезбедносно превентивно на унутрашњем и спољном плану.

Безбедносна превентива у садашњем времену

предност превентивном у односу на репресивно;

преко безбедности друштво остварује одређени циљ–заштита сопственог опстанка и развитка;

врсте безбедности:колективна, национална, државна, јавна, приватна.______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

Појам безбедносне превентиве;

Чиниоци који су условили настанак безбедносне превентиве у првобитној заједници;

Основне карактеристике безбедносне превентиве у античкој Грчкој, Риму и средњем веку;

Карактеристике модификације полиције од 19. века до данас;

___________________________________________________

ТЕМА-2:

21

ПРЕДУСЛОВИ ЗА УСПЕШНУ ПРОЦЕНУ БЕЗБЕДНОСТИ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕ

Опстанак и одржив развој државе је у вишеструкој корелацији са њеном националном моћи, којом обезбеђује оптимално стање заштићености својих виталних вредности у односу на неповољне утицаје и делатности. Дакле, реч је о нужној оптималној националној безбедности чија је суштина у карактеру стања заштићености грађана као појединаца (личности), друштва и држае и стања заштићености њихових животних потреба и интереса. Да би се обезбедило стабилно стање система националне безбедности, потребно је активно ангажовање свих државних и друштвених ресурса. Незаобилазна је чињеница да није могуће остварити безбедност појединаца и државе уколико се не обезбеди планирање, организовање и реализација мера превенције, чији је циљ предупређивање потенцијалне опасности (реч је о угрожавању виталних вредности државе, друштва и сваког појединца).

Безбедносна превентива на нивоу државе представља једно од најзначајнијих питања опстанка и функционисања државе и њених институција и осећање сигурности сваког члана друштва.

Са становишта проналажења метода којима се може вршити процена угрожености (појединца, институције, друштва, итд.), може се поставити питање: како, и на основу чега, предузимати мере превентиве и према коме? Да бисмо дошли, макар до имплицитног одговора на постављено питање, потребно је, макар укратко, одредити значење појма „чиниоци“, што ће

22

учинити разумљивијом превентиву, јер је реч о синтагми безбедносна превентива

Чиниоци безбедности

Из обимне литературе је уочљиво да аутори употребљавају речи „чиниоци“ и „елементи“ у истом значењу, као и речи „фактори“ и „детерминанте“. Непостојање експлицитног одређења произилази и из речника српског језика, у којем стоји: „компонента је саставни део неке материје, елеменат, чинилац фактор.“8 На пример, систем одбране државе чине ови елементи:

1) снаге одбране који су непосредни реализатори задатака из области одбране;

2) одбрамбене активности преко којих се остварује одбрана;

3) одбрамбене мере у функцији организовања, опремања, припремања и употребе снага као и остваривање одбрамбених активности (усвајање доктрине и стратегије одбране, завођење ванредног стања, послови контроле и друге).

Дакле, „чинилац“ је онај, или оно, што има удела у стварању, изазивању нечег, а синоним је „фактор“.

Скуп свих чинилаца чини националну моћ једне државе. „Под чиниоцима који утичу на националну моћ, подразумевамо све што својим постојањем и дејством (деловањем) може на било који начин да утиче на то да национална моћ буде повољна или неповољна у

8 Речник српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2007, стр.559.

23

односу на моћ других субјеката међународних односа или у односу на неко раније стање националне моћи.“9

Од многобројних аутора, сматрамо прихватљиву поделу националне моћи аутора Милана Мијалковског и Ивице Ђорђевића, који наводе следеће чиниоце националне моћи, што ће рећи и безбедности: природне, демографске, политичке, економске, технолошке, обавештајне, војне и територијалне. Оваква подела условно указује на две глобалне групе чинилаца националне моћи: природне и друштвене, односно објективне и субјективне, чија трајност или променљивост углавном зависи од хтења и ангажованости мноштва људских колективитета

ради задовољавања својих егзистенцијалних и развојних потреба.10

ради задовољавања својих егзистенцијалних и развојних потреба.11

Навођење, макар укратко, најзначчајнијих чинилаца националне моћи, омогућава поузданије њихово поимање са становишта безбедносне превентиве.

Величина и облик територије вишеструко утичу на карактеристике државе, дакле и на националну моћ. Догађаји након распада биполарног светског поретка, у којима идеологија није важан чинилац, у потпуности

9 Мијалковски, М.; Ђорђевић, И.: Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, 2010, стр.43.10 О томе видети шире у: Мијалковски,М. И Ђорђевић, И.: Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, 2010, стране 44-85.11 О томе видети шире у: Мијалковски,М. И Ђорђевић, И.: Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, 2010, стране 44-85.

24

потврђују значај територијалног чиниоца националне моћи. Наиме, настале су многе државе и између многих од њих постоје спорења у вези са територијом, док са друге стране, државе хегемони на лукав начин агресивно покушавају да „овладају“ територијама других држава.

Природни чинилац обухвата природна богатства и друге ресурсе чијим искоришћавањем се оснажује национална моћ (економска вредност земљишта, воде, подземља, плодност тла, шумска богатства, размештај и приступачност извора енергије, сировина и других природних богатстава, клима и друго.

Геополитички чинилац. Геополитика везује за власт (моћ) и простор.12 Објект геоплитике је држава као просторна појава, и међусобни односи држава у простору. Продужетак геополитике у условима конфликата и рата представља геостратегија. Док геополитика настоји да одговори на питање ко има право на неку територију, геостратегија се бави питањем како овладати неком територијом. Геополитички положај државе се мења у повољном или неповољном смислу, а такве промене нарочито погађају мале и неразвијене државе, чија је моћ неупоредиво мања од великих држава или савеза држава, чија је спољна политика хегемонистичка.

Демографски чинилац. Територија државе је основни природни услов за егзистирање организоване друштвене заједнице, док је становништво важан чинилац моћи те природне средине. Становништво је основна производна снага друштва и од њене организованости и мотиисаности, наравно и од других својстава, зависи динамика и обим привредног и

12 О томе видети: Грчић, М.: 2000, стр.90-91.

25

општедруштвеног напретка тога друштва. Због тога, утицај демографског чиниоца на националну моћ државе треба посматрати кроз квантитативну и квалитативну анализу становништва.

Економски чинилац првенствено обухвата утицај националне привреде и природних богатстава на њену одбрамбену, односно националну моћ. Реч је о нивоу привредног развоја државе и могућности њеног укључења у светско тржиште, пре свега путем кретања робе, капитала и радне снаге. Оа економског чиниоца зависи и одржавање, опремање и јачање снага намењених за успешну заштиту виталних државних интереса и вредности од носилаца неоружаних и оружаних облика угрожавања њихове безбедности.

Политички чинилац, као сложеност и повезаност са свим другим чиниоцима националне моћи, условно се може поделити и разматрати у две основне групе: на оне које се односе на унутрашњи развитак и стање политичких прилика у одређеној држави, и на оне из области збивања у међународним односима. Овај чинилац пресудно утиче на формулисање ставова државне стратегије којом препоручује државним и друштвеним субјектима зашто и како треба да употребљавају националну моћ ради одбране националних вредности од опасности ма од кога и од куда долазиле.

Технолошки чинилац испољава израженији утицај на све чиниоце националне моћи, посебно на војни чинилац, који привидно није најзначајнији у одређивању међународног положаја државе. Евентуално нерасполагање војном врстом моћи, држава се излаже бројним безбедносним ризицима чији су носиоци у њеном окружењу или унутар њених граница.

26

Војни чинилац. Позната је чињеница да сваки систем политичке власти, поред осталог, ослања се на оружану силу (војску, армију). И демократски и аутократски режими одржавају се, у крајњем, ослањајући се на монопол легитимне физичке принуде којом располаже држава. Најзначајнија улога армије, као репрезентативног чиниоца војне моћи државе, јесте управо у обезбеђењу стабилности општих услова опстанка и развоја државе и друштва, јер је оружана сила по природи ослонац и инструмент политичке власти. Две су најзначајније функције војске: 1) одвраћање носилаца угрожавања државе од примене оружаних делатности и 2) одбрана матичне државе од агресије.

Обавештајни чинилац. У савременим међународним кретањима војна изненађења су најопснија по безбедност одређене државе. Међутим, све чешће се појављуј разна „невојна“ изненађења –политичка, економска, техноллошка, шпијунско-субверзивна, тако да изненађење постаје универзална појава. На значај обавештајног чиниоца указује податак да свака савремена држава, у складу са својим потребама и могућностима, има најмање две, преовладавајући број држава неколико, а најмоћније државе и више од десет обавештајних и безбедносних служби. Резултате њиховог рада првенствено користи руководство матичне државе ради успешног вођења спољне и унутрашње политике.

Идентитетски чинилац. Сваку друштвену групу повезују неке заједничке вредности. Чврстина националног идентитета зависи од дефинисаности и консензусом усвојених виталних државних вредности. У том случају ће сви грађани испољавати највећу могућу ангажованост (интерес да их бране и оснажују у свим условима). Насупрот томе је квазинационални

27

идентитет, који се најчешће испољава кроз непостојање консензуса о социјалним, политичким, етничким, верским и другим питањима.

Појам „безбедност“, у најопштијем смислу, подразумева сигурност. С тога се може поставити питање: безбедност у односу на шта, или на кога? Мада се одговор намеће – у односу на могућу опасност, ваља, макар најкраће, рећи у чему је суштина и садржај опасности.

Појам „опасност“ веома често се употребљава у безбедносној и другим сферама људске делатности ради указивања на постојање субјекта или извора опасности који може да угрози или угрожава безбедност некога или нечега (човека, људског колективитета, добра итд). Под опасношћу за живот људи подразумева се опасност за живот већег, неодређеног броја људи, мада то може да буде за једну особу. На национналном нивоу, постојање опасности утврђују надлежни државни органи на основу својих надлежности.

У литератури се појам „опасност“ операционализује кроз појмове изазови, ризици и претње. Томе је допринела друштвена и међународна реалност која је презасићена „нерешивим“ проблемима, а не постоје поуздана предвиђања о успешности њиховог решавања у будућности, јер их основни субјекти међународне заједнице (државе) виде углавном изван својих граница, а занемарују, чак игноришу, унутрашње самодеструктивне или непријатељске делатности. Други проблем виде у нефункционалности тзв. светске владе (Савет безбедности ОУН) итд.

Постало је уобичајено да се за означавање опасности по некога или нешто (штићени објект) у смислу њеног испољавања употребљавају изрази

28

изазови, ризици и претње. Сагледавањем значења ових израза може се констатовати да су вишеструко међузависни делови појма опасност, а у најопштијем смислу означавају могући или стварни ниво (степен, облик, карактер) опасности по објекту напада. Тако, на пример, у Лисабонској декларацији о заједничком свеобухватном моделу безбедности за Европу у 21. Веку стоји: „Суочавамо се са озбиљним изазовима, али суочавамо се заједнички. Они се односе на безбедност и суверенитет држава, као и на стабилност наших друштава. Етничке напетости, агресивни национализам, кршење права појединаца који припадају националним мањинама, као и озбиљне тешкоће економске транзиције, могу угрозити стабилност и могу да се прошире и на остале државе“.

Без ширег упуштања у разматрања о садржају опасности, сматрамо прихватљивим приступ Милана Мијалковског и Ивице Ђорђевића, који у својој књизи „Неухватљивост националне моћи“ наводе: У најопштијем смислу, може се констатовати да опасност представља изгледно (могуће) и постојеће (стварно) стање угрожености неког конкретног објекта (штићеног добра), која уколико не буде отклоњена или престала, може у некаквој (незнатној, већој или потпуној) мери да промени постојећи статус бића штићеног добра, које може изразити кроз његово нефизичко или физичко повређивање, дестабилизовање, урушавање, преотимање или уништење. У опасности се може наћи (може да буде подложан) било који објект заштите, независно од тога да ли је изазвао (испровоцирао) субјект опасности или се опасност испољава споља.“

У теорији безбедности не постоје усаглашени критеријуми за класификацију опасности. С обзиром на носиоце (субјекте) опасности могућа је примена

29

следећег критеријума –постојање три глобалне групе: недржавни, државни и транснационални носиоци опасности. Овакав приступ заступају Мијалковски и Ђорђевић у својој књизи „Неухватљивост националне моћи.“

Са становишта простора (одакле долази), опасност може да буде унутрашња, спољашна и комбинована.

Према садржају делатности, опасности могу да буду несмртоносне и смртоносне.

Према времену испољавања – постоји могућноаст да буду стварне (испољавају се , трају, одвијају се) и могуће (претпоставља се њихово испољавање у наредном периоду.

Према обимности или распрострањености, опасности могу да буду појединачне, посебне и опште.

Према директности, опасности се најчешће јављају као непосредне и посредне.

Према откривености–тајне и јавне.

Према употребљеним средствима – смртоносно-рушилачке и несмртоносне.

Према континуираности –протекле, постојеће и потенцијалне.

У Стратегији националне безбедности Републике Србије (Службени гласник Републике Србије, бр.88 од 28.10.2009.) појам опасност је употребљена три пута („...опасност од оружане агресије на Републику Србију значајно је смањена али није у потпуности искључена...“ и „...опасност да оружје за масовно уништење дође у посед структура...“ и „опасности

30

повезане са појављивањем и ширењем инфективних болести код људи и...“

Појам безбедносни изазови је употребљен 12 пута, а појмови безбедносни ризици и претње употребљени су по 26 пута, што указује и на њихову појавну страну(у пракси).

У вези са појмом „опасност“ у теорији и пракси безбедности, важно је истаћи следеће:

Прво, појмови „опасности“ и „угрожавање“, мада се често преплићу, нису синоними. Наиме, опасност може постојати неутрално, док угрожавање подразумева остваривање негативног утицаја носиоца угрожавања на објект који напада (штићени објект). На пример, нека држава самим тим што поседује оружје за масовно уништавање, представља опасност по безбедност других држава. Реч је о тзв. неутралној опасности,мада може да се у одређеним околностима трансформише у активну опасност и да се често испољава као безбедносна претња

Друго, у својству носиоца опасности (угрожавања) најчешће се појављује човек (људски колективитет) чији статус може да буде суверен, несуверен и међународни, који спроводи смишљене делатности против одабраног објекта деловања (угрожавања) ради остваривања промена на њему.

Треће, нечије угрожавајуће делатности су усмерене против неког конкретног (персоналног) објекта (вредности) који се штити, ради његовог урушавања, радикалне промене или уништења.

Четврто, носилац угрожавања може да буде из непријатељских побуда или због властитих субјективних слабости, може се налазити ван оббјекта безбедности или унутар његове структуре (бића), а

31

угрожавајуће делатности може да оствари самостално или удружен, са унутрашњим, односно са спољним носиоцима..

Пето, опасност по објекат може да настане (испољава се) чињењем или нечињењем њног носиоца. У првом случају, реч је о изразито офанзивним угрожавајућим делатностима које непријатељ смишљено предузима са циљем да оствари промене на објекту безбедности у складу са својим интересима. У друго случају, првенствено је реч о дефанзивним угрожавајућим делатностима, чији је преовладавајући носилац онај ко је надлежан да штити објекат безбедности, дакле, то је субјект безбедности, који, због једне, или више врста властитих субјективних слабости (неодговорност, нестручност, недостатак средстава, одсуство контроле...) штетно утиче (доприноси) урушавању, укључујући и могућност уништења објекта безбедности.

Шесто, опасности по безбедност објакта напада (штићеног објекта) могу да буду непосредне, посредне и непосредно-посредне. Наиме, носилац опасности се, у складу са својим могућностима, одлучује за варијанту директности, индиректности или комбинованог напада. У складу са одабраном варијантом, примењује одговарајуће угрожавајуће делатности које могу да буду неоружане и оружане. Субјект безбедности, наравно и објект безбедности, као и јавност (домаћа и међународна) оружане угрожавајуће делатности региструје (уочава) у тренутку њиховог испољавања. За разлику од њих, постоји могућност да објект и субјект безбедности не успеју да региструју (открију) неоружане угожавајуће делатности, посебно неке врсте тих делатности, чије је основно обележје (успешност) тајност. Догађа се да буду откривене са великим временским закашњењем

32

или да буду правовремено сазнате, међутим, због нечињења субјекта безбедности неометано се одвијају и достигну ниво максималне угрожености објекта безбености.

Седмо, опасност се различито степенује: стварна и могућа опасност, општа и посебна опасност, опасан, веома опасан, највећа опасност, апсолутна опасност и слично. Наведено рангирање опасности приоритетно је засновано према понашању њеног носиоца, под чим се подразумева противник или непријатељ. У складу са тим, условно се идентификују три групе опасности у односу на објект деловања који се терминолошки означавају као безбедносни изазови, ризици и безбедносне претње. Носилац безбедносног ризика је пре свега субјект опасности који се својом одлуком да оствари промене на објекту деловања упушта у ризик, чији исход може да буде веома неизвестан. Уколико је субјект безбедности (онај ко је надлежан и одговоран да штити објект безбедности) успео да спречи носиоца опасности да сазна неке битне чињенице о објекту заштите, тиме повећава ризик за нападача, укључујући и најнеповољнију варијанту. Зато, у том двостраном супротстављеном процесу – изазови и претње представљају једну страну, а ризици другу страну. Зато их треба посебно посматрати.

Управо са становишта функционалности безбедносне превентиве, треба поћи од процене изазова, претњи и ризика, да би се превентивне мере уопште могле предузимати. Друкчије речено, превентива је заснована на процени чинилаца, логичким и искуственим закључивањем. Без тога, уместо функционалности, безбедносна превентива постаје нефункционална, некорисна, па и непотребна.

33

Процена безбедности-предуслов успешне превентиве

Две су значајне димензије успешне процене:

Прва се односи на руководство државе и његову способност да адекватно оцени стање безбедности у одређеном тренутку и предвиди каква ће бити у будућности. Наиме, таква способност треба да буде својствена сваком органу државне власти који је надлежанбезбедности и овлашшћен да процењује стање безбедности земље. Неки од њих су надлежни да процењују само поједине чиниоце безбедности, а углавном само једна особа или орган (тело) има надлежност да врши комплексну процену безбедности.

Друга се односи на методологију процене свих елемената. Непотпуна (процена једног чиниоца безбедности) или потпуна (процена свих елемената безбеедности) треба да се заснива на следећим елементима: процена националних циљева и задатака, процена људског фактора (друге стране – партнер, савезник, противник и непријатељ и сопствене снаге – демографски, политички и идентитетски чинилац), процена организацијских облика за реализацију циљева, процена простора и времена. Зато је орган који је носилац процене неопходно да под појмом будућност (наредни период у краћем или дужем временском трајању) подразумева низ догађаја који имају одређен утицај на остваривање трајних националних циљева. У том смислу треба анализирати узроке у прошлости и садашњости који могу утицати на стање безбедности у будућности. За носиоца (орган) процене неопходно је да посматра, активира или спречи развој оних догађаја који имају битан утицај на остваривање трајних националних

34

циљева. Из тога произилази потреба познавања што већег броја чинилаца. Орган који не познаје или недовољно познаје те чиниоце и њихов утица, суочава се са изненађењима и непредвиђеним појавама и догађајима, односно биће вођен догађајима.У том случају нема говора о постојању превентиве. Процена безбедности треба да буде значајно обележје политичке елите државе.

Јединствена оцена безбедности намеће потребу двостраности прилаза и може да буде извесна, ризична и неизвесна, зато што је безбедност условљена немирном друштвеном средином (окружењем), која је често презасићена ризицима (свака одлука државног руководства, у извесној мери је скопчана са најмање једним ризиком, а будућност са изненађењима безбедност неизвесном.

Способност државног руководства да поуздано процени безбедност матичне државе обухвата адекватну честитост, професионалност, одговорност и стручност да на основу расположивих података установи реално стање безбедности, независно од тога да ли тај задатак извршава у редовном (на пример, тромесечном, годишњем, итд.) или ванредном термину (када је реч о ванредној потреби).

Процесу процене безбедности, ради предузимања мера превентиве, својствене су посебне методе и техннике рада, које уважавају чланови државног тела приликом реализације задатка. Податак да се чиниоци безбедности могу само квантификовати у извесном смислу други могу „мерити“ само квалитативно, указује на формулисане закључке, колико год да су поуздани, искључиво може потврдити или демантовати пракса.. А пракса може указати на то да потпуно и делимично обезбеђују или не обезбеђују остваривање трајних

35

националних циљева са становишта безбедности, па тиме и са становишта безебедносне превентиве.

У најопштијем смислу, процена безбедности, са становишта превентиве, јесте врста политичко –безбедносне процене. Дакле, реч је о студиозној анализи тренутног стања међународног положаја одређене државе (са становишта безбедности и могућности предузимања превентивних мера којима се спречава угрожавање сопствене безбедности).

Показатељ функционалности-редовна и ванредна процена безбедности

Ради установљавања поуздане (описне) оцене стања беезбедности (на пример, повољно, неповољно, критично) и у том смислу закључак о томе да ли обезбеђује неопходну заштиту и одржив развојј виталних националних вредности (на пример, оптимална, делимична, минимална) од испољених (постојећих) и могућих (потенцијалних) опасности, оцена стања безбедности представља синтетизован закључак његових карактеристика, тежишно са становишта способности да у том тренутку и у будућности ефикасно (у највећој могућој мери) отклања ограничења и опасности по националну безбедност.

Функционалност безбедносне превентиве произилази из нивоа квалитета процене безбедности, што подразумева анализу тренутног стања одређене државе у условима деловања окружења. Процена стања (ситуације) безбедности се спроводи са циљем да се донесе одлука за његово одржавање и оснаживање (уколико је повољно) или за тражење излаза из неповољног и критичног стања (уколико не обезбеђује остваривање трајних националних циљева). Постизање таквог циља је

36

скопчано са многим ограничењима и непознаницама које се првенствено састоје у оскудним непоузданим информацијама о појединим елементима безбедности, о безбедносном окружењу државе, изненадно искрслим (наметнутим) проблемима (догађајима) који се до тада у пракси нису појављивали и неочекивано брзим променама стања националне безбедности.

Наведена ограничења указују на два могућа методска поступка у утврђивању стања националне безбедности.13

Први (повољнији) приступ подразумева постојање (располагање) поузданим подацима о свим релевантним елементима и утицајима, и у том случају врши се анализа стања националне безбдности, као и мере које треба предузети у вези са остваривањем трајних националних циљева.

Други (неповољнији) приступ карактеришу несигурне и оскудне информације о појединим елементима и утицајима, што има за последицу да се врши процена стања безбедности и мере које треба предузети, а које се односе на остваривање трајних националних циљева.

Аналитичко – предвиђајући процес обухвата:

1) анализу правовремених и поузданих чинилаца безбедности, којом се утврђује оцена о сваком чиниоцу појединачно и синтетизована оцена за све чиниоце;

2) упоређивање појединих чинилаца и укупног стања безбедности са стањем националне моћи субјеката из безбедносног окружења који се завршава

13 Знатан део текста преузет је од: Мијалковски,М.; Ђорђевић, И.: Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, Београд, 2010, стране 117-123.

37

установљавањем да ли је стање укупне безбедности у односу на обухваћене субјекте из безбедносног окружења симетрична или асиметрична.

3) у аналитичко-процесном поступку обухваћено је предвиђање стања националне безбедности у будућности, у смислу да ли ће бити снажнија или слабија и како ће њено предвиђено стање утицати на остваривање трајних националних циљева;

4) остваривање трајних националних циљева обухвата и идентификацију опасности (постојећих и могућих угрожавајућих делатности) и просторну размештеност њихових носилаца (унутар и ван државе) која се завршава идентификацијом критичних чинилаца националне безбедности у смислу заштите виталних државних вредности. У том смислу се процењују могуће штетне последице по националне вредности, уколико национална безбедност није на потребном нивоу и не постоје довољни услови ради отклањања регистрованих опасности, као и врста ризика којима је изложено руководство државе у вези са употребомм снага националне безбедности.

5) обухвата предлог одговора на питање шта треба чинити ради обезбеђења националне безбедности;

6) обухвата одлучивање (давање одговора) о томе како ће се обезбедити национална беезбедност и

7) контролом се открива разлика између планираних ефеката националне безбедности и реалних остварења, како у току реализације одлуке, тако и на крају извршења постављених задатака. Практично контролом се дефинише право стање функционисања безбедносне превентиве. У складу с тим, контрола може узроковати доношење корективних одлука о очувању националне безбедности.

38

Општа процена националне безбедности, условно, може се поделити на три целине:

1) политичка (одражава политику државе према трајним националним циљевима-опстанку и одрживом развоју);

2) оперативно-безбедносна (методологија спровођења процене националне безебдности из које произилази оцена о њеном стању, односно стручној реализацији политичке димензије;

3) тактичка димензија процене обухвата ангажованост државних и друштвених субјеката и снага-посебну процену за одређену област друштвеног живота или делова територије које су сагласне општој националној процени националне безбедности и како ће применити конкретне мере ради успешног отклањања делатности које угрожавају или могу угрозити безбедност виталних државних вредности.

Процена националне безбедности треба да адекватно одговори на питања, као што су:

Које су основне опасности (ризици, изазови и претње) националној безбедности?

Каква је природа конкретних опасности, посебно начин њиховог испољавања?

Ко су персонални носиоци угрожавајућих делатности?

Какве су појединачне и укупне могућности чинилаца националне безбедности да заштите виталне државне вредности од угрожавајућих делатности?

Какав је значај и утицај времена у којем се врши процена?

Резултат квалитетних одговора на наведена питања јесте одређен ниво поузданости оцене о стању

39

националне безбедности. Најчешће се приказују бројчано или описно, зависно од проблема разматрања. Нивои описне оцене су: повољна, неповољна и критична.

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Чиниоци безбедности значајни за превентивно деловање;

2. Операционализација појма „опасност“ у теорији и пракси;

3. Најзначајније димензије успешне процене безбедности;

4. Садржај редовне и ванредне процене безбедности;

5. Садржај аналитичко – предвиђајућег процеса процене безбедности са становишта безбедносне превентиве;

6. Садржај опште процене националне безбедности;

7. Питања која обухвата процена националне безбедности.

___________________________________________________

40

ТЕМА–3:

МЕТОДЕ ПРОЦЕНЕ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕВрсте и садржај метода процене угрожавања

Сврха методе превентивног деловања јесте да противниково изненађење сведе на што мању меру, зато што изненађење може да у великој мери угрози виталне државне вредности и доведе у питање остварење трајних националних циљева. У том смислу, потребно је поседовање одговарајућег знања и адекватних метода.14

Квалитативни аспект процене безбедности подразумева корелативни поступак логичног мишљења и квантитативних показатеља.15

Квантитативни аспект процене стања безбедности у непосредној је вези са вероватноћом са којом ће настати одређени догађај у будућности и са кључним квантитативним карактеристикама тог догађаја.

У процесу процене националне безбедности користе се све опште методе које се користе у свим наукама и научним дисциплинама (конкретна дијалектичка метода, анализа, синтеза, индукција, дедукцијја и аналогија). Без примерених метода није могуће сазнати битне чињенице о субјектима,

14 Видети шире у: Ђорђевић, М.: Методологија научног истраживања, Висока школа струковних студија за криминалистику и безбедност,, Ниш, 2011, нарочито методу анализе садржаја, статистичку методу и методу операционих истраживања.15 Мијалковски,М.; Ђорђевић, И.: Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, Београд, 2010.

41

појавама, предметима и догађајјима у прошлости и садашњости, нити ваљано прогнозирати њихово стање у будућности.

Нарочито специјалне методе имају огроман значај за процену стања безбедности, јер омогућавају одређивање тенденција развоја чинилаца националне безбедности за краћи или дужи период. Најчешће је реч о методама: хеуристике, математичке и комбиноване..

Суштина примене хеуристичке методе у процени стања безбедности заснива се на косултовању мишљења експерата у датој области знања. Прикупљена мишљења квалификованих стручњака се затим обрађују применом статистичких и других метода.. Њихова мишљења су посебно важна за прогнозирање националне безбедности у будућности. Од хеуристичких метода најчешће се примењују: индивидуалне оцене, делфи, панел, патерн и утопије.

Методе индивидуалне експертске оцене примењују врхунски познаваоци одређене области, нарочито када је реч о ванредној (хитној) процени националне безбедности. Заснивају се на квалитативно – квантитативним показатељима и, на основу њих засновано, апстрактно логичко мишљење

Метода делфи подразумева процену националне безбедности консултовањем групе експерата и начелно се примењује онда када је реч о уобичајеној (редовној) процени. Формира се група од 3-4 експерта која формулише циљеве процене, израђује анкетна питања и спроводи анкетирање. формулишу питања за нову, прецизнију батерију питања, на која одговор дају други експерти, који се обавештавају о резултатима прве анкете. Поступак се понавља и након трећег анкетирања, изводе се коначни закључци

42

и саопштавају резултати. У примени ове методе искључена је могућност непосредног општења експерата који се консултују.

Панел метода заснована је на мишљењима експерата (20-30) који се директно суочавају. Одабира се најповољнија варијанта.

Патерн метода заснива се на анализи великог броја информација о националној безбедности, реализује се у неколико фаза. Да би се обезбедилс што већа објективност, процене се обављају путем тајног гласања од 12-14 експерата, у неколико фаза. У последњој фази се израђује оцена стања националне безбедности.

Метода утопије је мање поуздана и примењује се за предвиђање на веома дуг период.

Примена математичких метода у процени националне безбедности је доста ограничена, а заснована је на анализи квантитативних карактеристика процењиваних чинилаца националне безбедности.

Могућа стања националне безбедности

Из литературеје уочљиво да свака држава има сопствену оригиналну методологију за праћење, установљавање и оцењивање стања сопствене безбедности, Тако, на пример, руководства неких држава решавају ово питање без консултовања експерата из било које области, други то чине константно, док треће само повремено консултују научнике. Независно од тога, све државе врше процену стања безбедности полугодишње, годишње и, по потреби, ванредно. Када бројчано изражавају оцену

43

стања безбедности, најчешће примењују 1-3 нивоа. Петостепена скала обухвата: 1 (слабо), 2 (задовољавајуће), 3 (добро), 4 (врлодобро) и 5 (одлично).

У пракси се срећу и овакве оцене: критично, неповољно, задовољавајуће, повољно и оптимално. Уколико бисмо обе варијанте изразили на јединствен начин, оцена би имала три нивоа: слабо, добро и одлично или, критично, повољни и оптимално. У нас није редак случај да се оцене стања безбедности (националне или појединих његових сегмената) изражавају као „сложено стање“ и слично, што је резултат понекад да се пред јавношћу замагли право стање.

Како у пракси изгледа оцена стања националне (и парцијалне) безбедности?

Опште полазиште је у томе да ли грађани у друштву и држави, као појединци или заједница, ангажованошћу – сопственом, заједничком или туђом – остварују или не остварују своје и трајне националне циљеве. Друкчије речено, да ли, и у ком обиму, задовољавају своје потребе. Такође, значајно је да ли је установљена оцена стања националне безбедности резултат утицај принуде или сопственог процењивања. Није занемарљива ни чињеница да ли су оцени претходили еволуциони или револуционарни догађајји у држави, у њеном окружењу, или и у држави и у њеном окружењу. На крају, веома је важно да ли установљена оцена гарантује краткорочно, средњорочно или дугорочно остваривање трајних националних циљева.

Било која оцена стања безбедности треба нужно да одражава реалан однос:

44

1) сопствене (националне) способности и

2) нечије (намерне или ненамерне) опасности.

То подразумева да ће политичка елита (државно руководство) адекватно одлучивати, односно предузимати мере ради одржавања, према потреби и унапређења постојећег стања безбедности.

Ефикасност безбедносне превентиве као показатељ њене функционалности

Извештај о људском развоју, ОУН 1994. године под људском безбедношћу препоручује апсолутну безбедност човека – појединца и као члана друштва (друштвена заједница), будући да захтева да човек буде „слободан од страха“ и „слободан од ускраћености“.

Људска безбедност је одређена овако: „Може се рећи да људска безбедност има два аспекта. Она подразумева, прво, безбедност од таквих хроничних претњи као што су глад, болест и репресија. и, друго, она подразумева заштиту од изненадних и штетних поремећаја у свакодневном животу, без обзира да ли је то код куће, на послу или у заједницама. Такве претње могу постојати на свим нивоима националног дохотка и развоја.“

Основу за сагледавање функционалности безбедносне превентиве представља чињеница да безбедност чине три кључна елемента безбедности: објект безбедности, субјект безбедности и субјект

45

опасности., и делатности које се одвијају на релацији субјект безбедности – субјект опасности..

Циљ људске безбедности је заштита виталног језгра свих људских живота од критичних и свеобухватних претњи, затим да гарантује скуп виталних права и слобода за све људе, да створи политичке, економске, друштвене, културне и услове за здраву природну средину, у којима е људи живети са сазнањем да нису угрожена њихова витална права и слободе..

Повољно стање националне безбедности одређене државе подразумева њену способност да обезбеђује успешно остваривање људске безбедности и, тиме, трајне националне циљеве. Ова способност се испољава на два начина: као оптимална и релативна. Оптимална значи подједнако успешно остваривање свих компонената људске безбедности, док релативна обухвата само одређен број компонената људске безбедности.

Неповољно стање националне безбедности подразумева непотпуно остваривање људске безбедности. Наиме, уколико политичко руководство државе у дужем периоду не успе да га преобликује у повољан облик, постоји опасност да стање постане критично. У условима неповољног стања само делимично се остварује људска безбедност у свим њеним компонентама. На пример, недовољна привредна и индустријска развијеност државе има за последицу да се само делимично адекватно остварује економска безбедност и безбедност исхране, затим, недовољна издвајања за друштвену надградњу ограничавају безбедност у здравству, образвању, науци и другим сферама; корупција нарушава личну, имовинску и политичку безбедност грађана итд.

46

Критично стање националне безбедности подразумева неспособност државе да обезбеди остваривање свих компонената људске безебедности или обезбеђује остваривање само неких, док су остале драстично угрожене. У пракси то значи: велику незапосленост, веома неповољан квалитет живота, лоше здравство, деградацију животне средине, експонираност организованог криминала, распрострањеност корупције итд. Политички екстремизам ескалира у тероризам, минимална је лична и имовинска сигурност грађана, порозна државна граница, неотпорност на спољне шпијунско-субверзивне делатности, укључујући и оружани конфликт унутар државе.Критично стање националне безбедности најчешће је својствено тзв. слабим државама. У народу су у употреби синоними: „пропала држава“, „квазидржава“, „приватизована држава“, итд.

Дакле, безбедносна превентива све мере, радње и поступке које планирају, организују и реализују државни органи и институције свих нивоа, уз учешће што већег броја појединаца – чланова друштва.

Степен успешности у предузимању мера превентиве, на основу претходне процене стања. безбедности, практично је показатељ функционалности безбедносне превентиве.

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Врсте и садржај метода процене угрожавања;

2. Могућа стања националне безбедности;

3. Шта је ефикасност, а шта функционалност безбедносне превентиве?

___________________________________________________

47

ТЕМА-4:

ТЕРОРИЗАМ-СУШТИНА, КАРАКТЕРИСТИКЕ И МОГУЋНОСТ ПРЕВЕНЦИЈЕ

У наредном тексту посебно ће бити обрађени: тероризам, организовани криминал, корупција и прање новца и деструктивне секте, што не значи да остали наведени садржаји нису значајни, већ због тога што се на одређен начин обрађују и у оквиру других предмета.

Тероризам се, у Високој школи струковних студија за криминалистику и безбедност, изучава са више аспеката. Постоји више разлога да он (тероризам) представља део садржаја предмета „Безбедносна превентива“.

Не упуштајући се у различите приступе у дефнисању тероризма, сматрамо оправданим да тероризам дефинишемо као плански акт насиља који прдеузимају друштвене групе за освајање или задржавање власти. Тероризам садржи социјално-психолошку и политичку компоненту. Његова сврха јесте изазивање и ширење страха. Његове карактеристике су: тајновитост, ирационалност, противзаконитост, насиље, трагедијска отвореност, изазивање ужасавајућег страха, фанатизованост, бруталност и неморалност-

Тајновитост је садржана у томе што припадници терористичких организација припрему за сваки терористички акт, прикупљање обавештајних

48

података о жртви напада, израду плана напада, набавку материјално-техничких средстава и обуку непосредних извођача напада и њихово довођење на место напада изводе у највећој тајности, јер уколико би њихове намере биле откривене, смањује се, или онемогућава, остваривање замишљеног циља.

Ирационалност се испољава кроз активности којима се настоје остварити и недостижни циљеви, мада се извршиоци терористичких аката психолошки припремају за извршавање „виших циљева“.

Противзаконитост је значајна караактеристика тероризма, јер су акти насиља у супротности не само са међународним правним и моралним нормама, већ често и са елементарним људским нормама.

Насиље најчешће прати терористичке акције, јер се тиме настоји обезбедити страх код жртве, као и стварање општег утиска о моћи носилаца терористичких активности.

Трагедијска отвореност има за циљ да насиље које је изведено над жртвом пројектује на њену околину. Ова карактеристика уочљива је кроз признање за учињени терористички акт. На тај начин одговорност прихвата терористичка организација, док се извршиоци не помињу.

Изазивање ужасавајућег страха испољава се кроз настојање носилаца терористичке акције да акумулирани страх шире популације трансформишу у деловање против актуелне власти ради остваривања одређених уступака.Наиме, ефектно изведени терористички акт (пример: напад на куле близнакиње у Њујорку, 11. Септембра 2001. године) уз изазивање страха код становништва, верује се да ће жељена порука постићи свој циљ.

49

Фанатизованост је могуће сагледати кроз његове две димензије: фанатизовано уверење у могућност остваривања постављеног циља и фанатизованост извршилаца терористичких активности који се припремају најчешће уз позивање на верску дужност и обезбеђење постхумног признања.

Бруталност се огледа у у употреби силе која често превазилази потребе за остваривањем циља. Међутим, полази се од чињенице да највећи психолошки утицај се остварује уколико су жртве често невине особе (жене, деца, стари и немоћни), чиме се још више увећава страх код потенцијалних жртава-

Неморалност је садржана у кршењу обичаја и правила ратовања, међународног ратног и хуманитарног права, уз истовремено представљае терориста ао бораца као легитимне стране у сукобу, због чега себе називају устаницима, осолободилачким војскама итд, чиме стварају позитивније јавно мњење о себи.

Могуће жртве тероризма

Терористички процес је незамислив без жртава. Проблем је у томе што жртву често не можемо да повежемо са нападачем, јер они најчешће нису ни у каквој вези.

Са становишта безбедносне превентиве незаобилазно питање јесте утврђивање могућих жртава тероризма. Наиме, само уколико се, макар и делимично, предвиђају могуће жртве тероризма, стварају се услови за превентивно деловање. Превенција се увек заснива на претпоставци или тврдњи да ће се догодити терористички акт. У том смислу, сматрамо оправданим приступ који садржи непосредне и посредне могуће жртве тероризма.

50

Потенцијалне непосредне жртве тероризма

Непосредна жртва је она особа која прва сноси последице терористичке активности, односно над којом терористи примењују директно физичко насиље (убиство, рањавање, киднаповање, нарушавање телесног интегритета итд). Значајно је да се уочи да је та активност увек планска, мада у првом тренутку може да изгледа као случајан сплет околности.

Непосредна жртва може да буде појединац или више људи и да буде унапред изабрана (селективни приступ) или насумично (неселективни приступ). Да ли ће жртва бити селективна или неселективна зависи од циља који терориста (терористе) жели да оствари. Суштина неселективности садржана је у томе да створи код шире популације осећај страха и несигурности, јер свако може да буде објекат напада. У насумичним терористичким нападима на мети терориста су сви они који се нађу на месту извршења, без обзира на пол, узраст, боју коже, образовање, националност и без обзира да ли се слажу са ставовима терориста или су њихови противници. У улози непосредне жртве терориста може се наћи било ко: председник државе, премијер, министар, високи војни званичници, дипломатски представници, личности из јавног живота, судија, црквене старешине, болничко особље, случајни пролазници, органи реда, деца, старије особе, возачи у градском саобраћају...

Напад на председника државе или носиоце осталих високих државних функција увек представља акт насиља према селективно одабраној жртви. Разлог напада на такву личност може да буде што она терористима стоји на путу реализације фанатизованих и болесних идеја.Ипак, главни узрок напада јесте

51

функција личности према којој се реализује терористички акт. Познато је да су у прошлости председници држава или влада били мета успешно извршених атентата.16

Потенцијалне посредне жртве напада терориста

Посредна жртва (држава, недржавни субјект, међународни субјект...) често представља примарни објект напада. Уствари, она је та због које се изводи безобзирно насиље над непосредном жртвом. Приоритетни циљ сваког терористичког акта је изазивање страха код шире популације, при чему наводе :“иза нас ужас, испред нас паника“.Изазвани страх, настао услед физичке бруталности над непосредном жртвом, треба да принуди посредну жртву (најчешће државу) на испуњавање услова терориста. Пошто ти услови задиру у у друштвене и националне вредности, посредна жртва, односно држава, најчешће није у стању да их испуни, или не жели, јер попуштање терористима уствари их јача. Држава се је изложена опасности због настојања терориста (у многим земљама) насилног одвајања одређеног дела територије ради наводног осамостаљивања или припајања другој држави. Са терористима, начелно, многе државе не улазе у преговоре, мада има изузетака.

Да би заштитила своје грађане од систематских и разарајућих напада терориста, држава мора да ангажује све снаге (политичке, војне, финансијске, медијске...). Уколико није у стању да заштити своје грађане, држава ризикује, јер може изазвати

16Реч је о председнику САД Линколну и браћи Кенеди, у Индији неколико генерација породице Ганди итд.

52

незадовољство становништа због њене неефикасности.

Основни принципи противтерористичке борбе

Ради успешног супротстављања терористичким активностима, потребно је придржавати се основних принципа, од који ћемо размотрити следеће:

Превентивност, која обухвата скуп законских и наређених мера (безбедносних, обавештајних, правосудних, образовно-васпитних, информативних, пропагандних, финансијских, царинских и др.) чијим предузимањем жртва напада настоји да спречи терористе у примени оружаног насиља.Успешном применом принципа противтерористичке превентивности, терористички субјекат може да буде генерално ослабљен, разбијен на делове или функције, потпуно онеспособљен да на одређеном простору изводи терористичке акте.

Свеобухватност представља противтерористички принцип који подразумева подједнаку ангажованост жртве напада терориста против свих елемената њиховог руководства (политичког и војног), финансијера, спонзора, пропагандиста, непосредних извођача насиља и саучњсника и активних помагача ради њиховог разбијања и уништења. Ово због тога што сваки терористички субјекат функционише као јединствена целина и сваки структурни елеменат у тој целини извршава конкретне задатке, од чијег начина реализације зависи остваривање крајњег циља.

Централизованост значи да жртва напада терориста у одбрани од ове опасности у складу са доктринарним документима из области одбране обезбеђује јединство, приоритетно свих органа, снага и субјеката

53

који су професионални носиоци противтерористичке борбе и јединство усмеравања осталих државних и друштвених субјеката на овом задатку.

Офанзивност подразумева непрекидно динамично агресивно понашање против терориста ради њиховог ометања да остварују планиране делатности у свим условима, у свако време и на сваком месту. Принцип противтерористичке офанзивности је у вишеструкој повезаности са принципом свеобухватности, јер се офанзивност против терориста примењује и има максималан успех уколико се њиме обухвате сви структурни елементи терористичког субјекта, односно на свим нивоима (стратегијском, оперативном и тактичком).

Информисаност је принцип који је предуслов за успешну примену осталих противтерористичких принципа. То значи да је неопходно располагање подацима о свим чиниоцима противтерористичке борбе (терористима, властитим снагама, простору и времену) на основу којих се доносе одлуке. Применом принципа информисаности обезбеђује се рационално ангажовање властитих снага у противтерористичкој борби, постизање изненађења према терористима и извођење противтерористичких дејстава уз минималне губитке.

Доследност као принцип изражава жељу за постизањем пројектованог циља-неутралисање и потпуно уништење терориста. Остварује се планирањем и предузимањем мера и активности са истоветном одлучношћу против свих структурних елемената терористичког субјекта.

Самокритичност се огледа у томе да противтерористички органи треба да самокритички анализирају сопствену противтерористичку активност.

54

Самокритичност треба да резултира модификацијом или радикалном променом система, или појединих његових елемената, у противтерористичкој борби.

Законитост је принцип противтерористичке борбе, чијом применом субјекти и снаге жртве напада, независно од испољене суровости и бруталности терориста над непосредном жртвом напада, треба доследно да примењују законе државе при неутралисању терориста. На то обавезују Повеља ОУН и међународно право.

Садржај процене угрожености државе од тероризма

Са становишта безбедносне превентиве, процена представља неопходан услов за успешно супротстављање тероризму. За наше потребе, сматрамо, да процена треба да обухвати следеће садржаје: (1) процену претњи; (2) процену угрожености микрообјеката; (3) начин одређивања степена угрожености од терористичких претњи; (4) могуће мере и активности на превенцији терористичке претње; (5) могуће активности на отклањању последица терористичких напада.

(1) Процена претњи

Процену претњи од могућих терористичких активности доносе највиши субјекти противтерористичког система (државни органи и политички најутицајније личности, односно председник државе у сарадњи са председником владе и министрима, посебно са министром одбране, министром унутрашњих послова,

55

безбедности, мада значајна улога припада и министру здравља, економије и спољних послова.

Процена терористичке претње начелно обухвата правилно процењивање угрожености државе од тероризма, правовремено и ваљано одлучивање о начинима супротстављања, упорно истрајавање у потпуном спровођењу одлука и остваривање увида у начин спровођења прописаних и наређених мера заштите од тероризма.

Процена угрожености од тероризма је процес који непрекидно траје и допуњава се новим подацима. Процесу процене угрожености безбедности државе од терористичких претњи претходи прикупљање података о терористима, а целокупна делатност субјеката противтерористичког система у процесу планирања, организовања и остваривања одбране виталних државних вредности од тероризма заснива се на разноврсним подацима о сопственим снагама,о становништву и објектима на територији.

Руководство противтерористичког система треба да располаже информацијама о терористима што обухвата:

Узроке и мотиве који погодују или могу погодовати настанку тероризмма;

Персоналну идентификацију терориста и њихову организацију;

Циљ, карактер и етапе терориста у остваривању намераване активности;

Јачину (укупан број припадника) терористичких групација, њихову организованост, финансирање, снабдевеност средствима за примену оружаног

56

насиља, оспособљеност, фанатизованост у остваривању циља;

Идентификацију непосредне жртве која може бити нападнута од терориста;

Размештеност структурних елемената терористичке организације у држави и у окружењу;(посебно појединих држава које подржавају тероризам) ;

Стратегију и тактику коју терористи примењују (регрутовање нових чланова и придобијање нових присталица), искуства о примењеним облицима насиља и сл.

Важне датуме из прошлости који обавезују да их терористи обележе извођењем спектакуларних облика насиља и др.

Поред процене терористичких организација, свакако је важна процена властитог противтерористичког система и њихових могућности у супротстављању терористима, као и процену територије, сановништва и времена.

Процена властитих противтерористичких могућности

Ова процена треба да обухвати све службе укључене у противтерористичку борбу и утврдити ефикасност и противтерористичко искуство властитих снага. Процена треба да се заснива на величини, структури и опреми као и офанзивним и дефанзивним могућностислужбма снага које могу да се супротставе терористима. Значајно је и то колико људство познаје језик, обичаје и историју терориста, као и сарадња са иностраним противтерористичким службама. Посебну пажњу заслужује откривање евентуалне инфилтрираности терориста у властити

57

противтерористички систем. Поред осталог, потребно је проценити ангажовано стално физичко и техничко обезбеђење објеката од посебног значаја, као и могућности ватрогасних, медицинских, грађевинских и других служби, чији је циљ смањење последица евентуално извршеног терористичког напада.

Процена територије обухвата процену целокупне територије државе, као и битне географске карактеристике градских и осталих насеља. При томе треба имати у виду да за терористе не постоје ограничења у избору места за извођење активности. Ипак, проценом се долази до вероватних региона и конкретних места која могу бити угрожена. У томе незаменљиву улогу имају прикупљени подаци од стране обавештајне службе и осталих извора информација. Према томе, руководство противтерористичког система државе, приликом процене територије, мора узимати у обзир целокупан простор и предузети све неопходне мере и активности како би се онемогућило терористима да испоље своју делатност на било којем делу територије државе и тиме угрозили безбедност државе.

Процена становништва обухвата квалитетну анализу свих грађана матичне државе, као и туристе, лица која су у пролазу кроз земљу, хуманитарне раднике и друга лица. Посебно треба имати у виду да је терористима проблем само први улазак у земље Европске уније због Шенгенског споразума.

Процена времена се врши истовремено са остали, претходно наведеним, елементима процене и обухвата процену утицаја годишњег доба, доба дана и

58

расположивог времена за извођење могуће терористичке активности и противтерористичке борбе.

(2) Процена угрожености микрообјекта

Без обзира који узроци наводе одређене терористичке колективитете на напад, главни разлог за избор одређеног објекта за извођење терористичког напада, представљају микрообјекти који се у њему налазе. „Микрообјекте је, наелно, могуће разврстати у групе: просторно-организацијска, производна,услушно-транспортна, складишна,спортска, образовна, верска, дипломатско-конзуларна, војна, полицијска,, веома значајне личности.“17

Процена терористичке претње одређеном микрообјекту врши се узимањем у обзир свих елемената угрожавања. Процена начелно обухвата безбедносну процену ширег рејона и локацију објекта, као и постојање елемената терористичког колективитета у ближем и даљем окружењу. Уколико је објекат напада неки микрообјекат од посебног државног значаја (зграда парламента или владе, аеродром, водовод, тржни центри, спортске дворане, луке, фабрике или постројења хемијске индустрије и сл.) формира се посебан штаб (директор, чланови управног одбора, шеф обезбеђења итд) посебно за сваки угрожени микрообјекат за који се врши процена степена терористичке претње. У спровођењу мера заштите учествују сви радни људи и грађани, штабови и јединице цивилне заштите, месне заједнице, научноистраживачке и научне институције које се баве пословима из разних области(хемијска индустрија,здравство, пољопривреда, шумарство,

17 Мијалковски, Милан: Војни информатор, бр.6 новембар-децембар2004,стр.76.

59

водопривреда, хидрометеорологија, просторно планирање и урбанизам и други органи и организације).

Уколико је познато присуство одређених елемената терористичких колективитета, потребно је извршити процену фанатизованости чланова, снабдевености и способности за извршење напада и приоритетну тактику коју су чланови терористичке организације користили у претходним активностима. Посебну пажњу треба обратити на угроженост објекта изнутра, од евентуално инфилтрираног члана терористичке групе. Процена обухвата и снаге и средства којима објекат може бити нападнут. Поред осталог, треба водити рачуна о положају објекта у односу на друге природне и вештачке објекте, удаљености саобраћајница, постојању ограда и других препрека око објекта, распореду појединих елемената унутар објекта, о броју запослених, о могућности брзог ангажовања противтерористичких јединица итд.

(3) Начин одређивања степена угрожености од терористичких претњи

Одређивање степена угрожености од терористичке претње изводи се на основу девет елемената угрожености одређеног објекта:18

Постојање структурних елемената терористичког колективитета који проводи неоружане делатности;

Постојање структурних елемената терористичког колективитета који проводи ооружане делатности;

18 О томе видети шире: Мијалковски, Милан: Војни информатор, бр 6, новембар-децембар 2004.

60

Инфилтрираност терористичког колективитета у матични објекат;

Фанатизованост;

Снабдевеност;

Способност;

Приоритетна тактика;

Непосредна мета;

Искуство

Руководство противтерористичког система државе, узимањем у обзир наведених фактора, процењује ниво угрожености и начин реаговања.

Низак степен терористичке претње: елементи угрожавања 1,3 и 7 су регистровани. Могуће их је пратити и отклонити опасност за микрообјекат предузимањем уобичајених (редовних) противтерористичких мера и активности, што значи да ће ниво приправности противтерористичког система бити уобичајен.

Средњи ниво терористичке претње: елементи угрожавања 1,4,6 и 7 су регистровани. Ради успешне заштите потребно је ниво приправности противтерористичког система појачати, односно подићи на виши ниво.

Високи ниво терористичке претње: елементи угрожавања 1, 2, 4, 5, 6, 7 и 9 су регистровани. Заштита микрообјекта је могућа уколико се ниво приправности подигне на веома висок ниво.

Критични ниво терористичке претње: елементи угрожавања 3 или 8 (или оба) регистровани су, а остали елементи угрожавања се подразумевају, али

61

поједини од њих не морају да буду испољени (регистровани). Критичан степен терористичке претње намеће потребу да ниво приправности противтерористичког система треба да буде максималан. Реч је о томе да, уколико је регистрован елеменат угрожавања 3, значи да се терористи налазе унутар државе, однносно микрообјекта, што значи њихову потпуну угроженост. У другом случају, уколико је регистрован елеменат угрожавања 8, то значи да су терористи одабрали конкретан микрообјекат као мету напада, а остваривање њиховог плана зависи од више чинилаца и околности, свакако у знатној мери од припремљености микрообјекта за одбрану и функционисања целокупног противтерористичког система државе.

Податке о елементима угрожавања 3 и 8 првенствено могу да прибаве специјализоване државне службе (обавештајне и безбедносне агенције). Те службе у складу са проценом нивоа терористичке претње виталним државним објектима одређују вероватноћу угрожавања конкретног објекта. У том смислу, обезбеђење таквог објекта мора се додатно појачати.

(4) Могуће мере и активности на превенцији терористичке претње

Расположива искуства показују да је потребно, ради заштите од терористичких акција, предузимати свеобухватне мере. „Постоји шест могућих путева из тероризма“19, јер сваки од њих може утицати на решење проблема. Међутим, ниједна од метода

19 Вилкинскон, П.: Тероризам против демократије, Голден маркетинг, Загреб, 2002, стр.232.

62

наведених у поменутом извору не може остварити већи успех и искоренити савремене терористичке групе. Чињеница је да, колико год да су предузете опширне мере, не постоји апсолутна сигурност заштите од терористичких акциа. Ипак, комбинација вечег броја мера и поступака може умањити ефикасност терориста.Због тога никада не треба потцењивати могућности терориста, мада не и прецењивати.

Мере и поступци које би требало предузимати ради заштите од тероризма су: оперативно-превентивне, нормативне, обавештајно-безбедносне, едукативно-васпитне, информативне, оружано-физичке и техничке.

Оперативно-превентивне мере

Реализацијом ових мера треба спречити испољавање терористичке активности према конкретном објекту. Напади терориста су толико брутални да сав противтерористички рад бива узалудан уколико терористи успеју да дођу до места напада. Дакле, превенција је у правовременом откривању намера. Уколико обавештајне службе нису откриле намере терориста, то се не може очекивати од обезбеђења одређеног објекта. Управо због тога је обавештајни рад незаменљив.

Досадашња искуства су показала да би се напади терориста могли начелно поделити у три фазе: у првој се терористи што природније уклапају у друштво, избегавајући да на било који начин изазову сумњу околине. Ретко или никада не користе исти начин комуникације, већ комбинују телефон, интернет, курир и сл.

63

У првој фази се најчешће врши избор непосредне мете напада. Безбедносне службе би требало, у свим сферама друштва, да имају оспособљено људство ради откривање могућег напада у првој фази.

У другој фази врши се извиђање мете напада и тежиште је на личним припремама. У овој фази пажњу ваља усмерити на откривању сумњивих особа, јер уколико се не открију намере терориста у прве две фазе, тешко је спречити их да изведу напад.

У трећој фази се реализује напад терориста, при чему сваки члан зна свој задатак.

У циљу превентивне заштите потребно је предузети више мера и радњи, извршити избор могућих непосредних жртава, те за сваку, на основу оперативне процене,израдити план мера обезбеђења. Лица ангажована на обезбеђењу треба правовремено информисати о свим подацима од значаја за безбедност објекта. У том смислу потребна је стална сарадња са другим службама безбедности. Припрему људства ангажованог на обезбеђењу треба вршити свакодневно. Поред контроле унутрашњости објекта потребно је вршити и сталну контролу непосредне околине. Део обезбеђења увек треба да буде неуниформисан и да се ангажује само када је неопходно. На улазима у угрожене објекте треба вршити легитимисање и преглед лица, као и контролу и заустављање возила и лица у близини објекта. Посебну пажњу треба имати према паркираним возилима у близини објекта. Превентивне мере у заштити појединих објеката спроводе се комбинацијом физичког и техничког обезбеђења. Иако савремена средства пружају низ погодности у откривању потенцијалних нападача, на улазима у поједине објекте користе се и старе методе. Тако се пси и данас

64

користе у откривању експлозива. „Пси могу да се дресирају да препознају шест основних састојака еексплозива, што им даје способност да открију 19000 врста мешавина експлозива.“20

Нормативне мере и активности

Пошто је сваки терористички акт противправни, потребно је законом санкционисати организаторе, извршиоце, помагаче и остале учеснике. „У складу с наведеним, држава доноси правне норме и тиме одређује противтерористичко ангажовање органа, снага и субјеката.“21 После терористичког напада на САД, 2001. године, већина држава је, у циљу заштите својих виталних вредности, одредила зоне забрањеног летења.

Колико су значајне нормативне мере које доприносе безебдносној превентиви, показује чињеница да, уколико се процени да је одређено подручје посебно угрожено, држава може да донесе посебне мере које ће важити само у циљу спречавања ескалације сукоба у одређеном подручју. Тако је, на пример, француска влада дала одобрење локалним властима да уведу ванредно стање и полицијски час у подручјима захваћеним немирима, како би се зауставило насиље које је угрожавало општу безбедност државе.22

Приликом доношења нормативних правних норми, потребно је добро проценити њихов садржај, како би имале позитиван утицај на безбедност, тј. да имају превентивну функцију. Зависно од врсте објекта

20 Глас Америке на српском, 02.10.2005.год.21 Мијалковски, Милан: Тероризам и противтерористичка борба, ФБ, Београд, 2003, стр.106.22 Према: “Блиц“ он лајн 03.11.2005.

65

обезбеђење могу да обављају и приватне организације. „Делатност обезбеђења могу обављати правна лица која су уписана у регистар предузећа и имају дозволу за рад, у складу са прописима о предузећима и законима.“23 У том смислу држава доноси одређене нормативне мере ради заштите појединих објеката. Одређени руководиоци, у чијој је надлежности спровођење правилника о физичко-техничком обезбеђењу објекта, треба да правно регулишу одређена питања која се односе на заштиту од тероризма. На пример, издавање наређења служби обезбеђења, легитимисање и претрес лица приликом уласка у одређене објекте представља једну од основних нормативних мера, што, уз регулисање правца и зоне кретања и заустављања у непосредној близини објекта представља меру која може утицати на спречавање извршења напада.

Обавештајно-безбедносне мере произилазе из постојеће ситуације у свету која намеће потребу држави да формира противтерористичку службу, чији је основни задатак заштита виталних објеката од напада терориста. Главни задатак савремених обавештајних служби јесте спречавање развијања тероризма. У том смислу, потребна је сарадња свих служби у земљи.

Успешним обавештајно-безбедносним радом најпоузданије се долази до података о терористима и њиховим намерама. Сматра се да је најбољи начин супротстављања терористима – размишљање на њихов начин, а размишљати тако може само особа

23 Рађеновић,С,Р.: Безбедност личности и објекта, МДД систем, Нови Београд, 2003, стр.20.

66

која добро познаје противника, приоритетно са аспекта откривања намера терористичког субјекта24

За разлику од других служби, рад обавештајних служби траје непрекидно, а тежиште је на временски период пре извршења терористичког напада, тј. у фази планирања, организовања и непосредне припреме. Рад обавештајно-безбедносних служби после извршења напада представља анализу извршеног напада и врше га посебни тимови аналитичара.

Угроженост државе од тероризма намеће потребу ангажовања специјално обучених оеративаца на властитој територији. Рад оваквих стручњака посебно је потребан у појединим друштвеним срединама, где долази до појаве тероризма, или, пак, где се процени да може доћи. На пример, у Детроиту, где је највећа концентрација становништва арапског порекла у САД, ФБИ је ангажовао неколико стотина људи који добро говоре арапски језик, ради тумачења података добијених истрагом и прислушкивање.

Потреба за ангажовањем више обавештајаца у великим градовима настала је због промена унутар терористичких организација.25 Последице оваквих промена доводе до нарушавања грађанских слобода и све већег степена мешања обавештајних органа и полиције у животе обичних грађана. Обавештајне

24 Мијалковски, Милан: Теро2003, стр.112.2 ВА, СЦГ, Београд, Тероризам и противтерористичка борба 2ВА, СЦГ, Београд, 2003, стр.112.

25 На пример, терористичка организација Ал Каида је, од елитистичког, постала покрет обичних људи. Извршиоци бомбашких акција у Лондону су класични пример те трансформације. Према: Нова српска мисао, 16.11.2006.

67

службе ће морати своје поље дејства да успоставе у свим друштвеним срединама кроз непрекидан рад.

Рад противтерористичких служби треба да је усмерен на откривање припреме терористичког напада, а након тога на откривање извршилаца и организатора. Зато је после сваке противтерористичке акције обавезна целовита анализа. Откривање тих намера могуће је извести прислушкивањем телефона и пресретањем електронске поште.Значај прислушкивања посебно долази до изражаја уколико је познат неки од чланова терористичке организације. У супротном, „софтвер не може само на основу снимка телефонских разговора да утврдико је од прислушкиваних лица повезан са терористичком ћелијом, већ је потребна полазна тачка, односно податак да ли је неко примио позив од оних за које се већ сумња да су повезани са терористичком организацијом.“26

Први проблем код откривања података који се могу повезати са терористима је огроман проток информација, те се због тога електронски уређаји за прислушкивање компјутерски укључују на одређене речи или боју гласа.

Други проблем представља спознаја терориста да постоји опасност да се њихов разговор прати, па због тога користе одређене шифре приликом комуникације или прибегавају комбиновању телефона, интернета, курира,итд.Пошто савремене терористичке организације у својим редовима имају разне специјалности, одређена група се вероватно бави и начином шифровања важних информација. Због тога друга страна мора да има стручњаке који ће вршити

26 Лист „Данас“, 07.06.2006.

68

криптоанализу прикупљених информација. „Ешанол“, као најсавременији систем за прикупљање података, у стању је да снима и анализира у реалном времену телефонске разговоре, факс поруке, интернет комуникације и електромагнетно зрачење свих уређаја на планети. Није занемарљива ни чињеница да прислушкивање може дати одређене резултате и након извршеног самоубилачког напада терористе. Откривањем идентитета нападача и накнадном анализом разговора који је обавио, може се ући у траг помагача и организатора. Мееђутим, иако електронско прислушкивање даје одређене резултате, још увек не постоји замена за човекове процене, које се темеље на познавању одређене средине, религије, обичаја, итд.

Едукативно-васпитне мере

У противтерористичкој борби неопходна је едукација припадника наменских снага и самих грађана. Наменске снаге треба оспособљавати ради успешне борбе против терориста, користећи при томе искуства стечена у претходном периоду (сопствена и страна). Истовремено се прикупљају нова сазнања о терористима, што представља непрекидни процес.

У савременим условима тежиште обуке противтерористичких јединица је на урбаном ратовању. Истовремено треба вршити и обуку ненаменских снага за противтерористичку борбу. Када терористи за нападе користе бомбаше-самоубице, мања је потреба за деловањем специјалних јединица. После извршеног напада у акцију треба да се укључе ватрогасци, медицинске и друге службе. Зато је обука ових служби веома важна. Ватрогасне службе треба да израде планове за ванредне ситуације, у којима се одређују најслабије тачке, као што су болнице, тржни

69

центри, станице подземне желлезнице и слично. У оквиру плана треба да буду регулисани алтернативни правци кретања и извлачења угрожених. Једна од циљних група едукативно-васпитних мера треба да буду сами грађани, чији су животи, нарочито у великим градовима угрожени. Терористи увек имају одређену предност у односу на противтерористичку активност, јер бирају време, место и начин, што значи да је сваки грађанин потенцијална жртва. Због тога едукацију грађана треба усмеравати тако да сваки појединац буде сарадник противтерористичким јединицама.

Информације добијене од грађаначесто могу бити од пресудног значаја у откривању чланова терористичке ћелије. Наиме, колико год терористи настоје да се понашају као обични грађани, очекивати је да у одређеном моменту направе неку грешку.

Васпитним мерама према становништву свакако се , у одређеној мери, може смањити могућност извршења терористичког напада. Разграната мрежа њихових организација доводи до тога да сваки објекат може да постане жртва. Наменске снаге не могу да контролишу сваку од њих. Зато дојава грађана о сумњивим особама може представљати ваљану превентиву.

Искуства показују да, уколико дође до напада, треба често очекивати следећи. Дакле, становништво треба едуковати како да поступа у различитим ситуацијама и на разним местима.

Информативне мере и активности

Сваки терористички напад има наглашен информативни карактер. Сам чин напада представља одређену информацију којом организатори терористичке акције настоје да утичу на свест посредне жртве, али и обичних грађана. Осим напада,

70

терористи шаљу и одређене усмене или писане поруке којима желе утицати како на власт, тако и на становништво. „У двадесетом веку терористи су се од напада на личности окренуле неутралним проналасцима. Оваква политика побољшала је комуникацију терориста с јавношћу.“27

Оружано-физичке мере и активности

У класичним противтерористичким активностима, ове мере најчешће имају офанзивни карактер, док у заштити великих градова попримају дефензивни карактер. Физичко обезбеђење свакако представља превентивну заштиту одређеног објекта. Чињеница је да физичко обезбеђење никада не може да обезбеди објекат без одређених слабости, што је терористима познато.

Применом офанзивних оружаних противтерористи-чких мера у великим градовима треба ангажовати специјалне антитерористичке јединице, уз претходну блокаду рејона, са циљем да се избегну непотребне жртве и бекство терориста. У таквим акцијама,последња могућност је физичка ликвидација терориста, јер жив терориста вше вреди. Наиме, у случају хватања терористе, могу се добити корисне информације. Највећи проблем за физичко обезбеђење представља борба против бомбаша-самоубица, јер чак и у случају откривања нападача, он има довољно времена да активира припремљени експлозив.

Можемо закључити да, уколико намере терориста нису откривене обавештајним радом и уколико техничке мере нису спречиле пролазак терористе или

27 Вајт,П.Џ: Тероризам, Александрија пресс, Београд, 2004, стр.321.

71

откриле експлозив, веома је тешко претпоставити да физичко обезбеђење може да заустави терористу.

Мере унутрашњег обезбеђења спроводе дежурна лица на улазима у објекат или у поједине просторије, лица која прате ситуацију унутар објекта преко видео надзора, патроле и слично. Унутрашње и спољно обезбеђење у сваком тренутку морају бити мобилни и у међусобном контакту.

Техничке мере и активности

Степен угрожености одређених објеката од тероризма у знатној мери зависи од примењених техничких мера заштите. Савремена технологија непрестано открива нова средства која могу да користе у разним облицима противтерористичке борбе. Основни циљ техничких мера је спречавање уласка терориста у објекат који се штити, тј. не дозволити да се споје нападач и средство за извршење напада. Због тога се на улазу у значајније објекте постављају детектори за откривање експлозива, који раде на принципу откривања разлике између метала и неметала.Међутим, одређени експлозиви израђени су од метала, због чега се тешко откривају.

У новије време откривена је тзв. стохиометрија, којом се, на основу хемијске формуле, разликују супстанце експлозива у односу на остале. Овакав уређај може да открије експлозив, антракс и коју другу материју. Коришћењем два оваква детектора могуће је, на основу тачке пресека, прецизно одредити тачно место где се налази опасна материја. Међутим, овакви уређаји су веома скупи, због чега је њихова употреба ограничена.

72

Техничке мере ограничавају приступ штићеном простору, предмету или објекту уз помоћ одређених материјалних средстава. Према наводима израелских служби, нападачи самоубице у Израелу најчешће имају саучеснике који активирају експлозив уколико се нападач предомисли. Ради тога израелске службе безбедности постављају електронске уређаје који онемогућавају активирање оваквих упаљача.

Поред спречавања уласка терористе у објекат, као техничке мере заштите постављају се и камере и други електронски системи заштите.“Улога камера може се огледати кроз три функције: осматрање, снимање и одвраћање.“28 Осматрање преедставља праћење ситуације унутар и изван објекта. Снимање омогућава накнадни преглед снимка ради откривања нових података.Одвраћање представља функцију психолошког дејства на лица која покушавају да нападну одређени објекат. Простор око објекта увек треба да буде добро осветљен, без додатних објеката у непосредној близини. Међутим, без обзира на све предузете техничке мере обезбеђења објекта, без комбинације са физичким обезбеђењем тешко се могу остварити значајнији резултати. Зато је потребно, још приликом изградње или адаптације објекта, обратити пажњу на архитектонске особине које омогућавају квалитетну заштиту. У том смислу, пожељно је да на самом улазу у објекат постоји хол са пријавницом или рецепцијом, одакле је могуће пратити ситуацију. Такође, потребно је, кад год је могуће, раздвојити улазе за запослене и за посетиоце.

Ради заштите од насилних упада у објекат који се штити, користе се: разни алармни уређају, ТВ системи

28 Симић,П., Бошковић,М.: Физичка и техничка заштита објеката, Институт безбедности и мултиаларм, Београд, 1991, стр.105.

73

затвореног круга, металне и бетонске препреке, систем осветљења, блиндирана врата и непробојно стакло, као и разни знаци забране и обавештења. Алармни систем заштите представља системе технике заштите унутрашњих просторија и простора између објекта и ограда коришћењем разних алармних система, ради откривања приступа неовлашћених лица у штићеном простору. Регистрација присуства неовлашћених лица врши се сензорима за заштиту простора, који могу бити: микроталасни, ултразвучни, инфрацрвени пасивни и инфрацрвене баријере. Ови сензори могу да се користе и за заштиту простора око објекта.

Могуће активности на отклањању последица терористичког напада

Целовито разматрање безбедносне превентиве подразумева да потребу отклањања последица терористичког напада, и поред настојања да он буде правовремено спречен. Дакле, овом приликом полазимо од могуће претпоставке да терористи успеју да изврше напад на одређени објекат. У том смислу, потребан је висок ниво организованости служби и јединица које се могу ангажовати на отклањању последица терористичког напада.

Реч је о полицијским, ватрогасним, медицинским и другим службама које представљају део система за реаговање у ванредним ситуацијама. После извршеног терористичког напада значајна чињеница је понашање грађана који се нађу у близини места напада, мада таква ситуација утиче и на понашање целокупног јавног мњења. Свакако је веома значајно да се у одређеној мери спречи настанак панике, у чему незаменљиву улогу имају средства информисања. Једна од карактеристика људског понашања јесте

74

знатижеља, због које се често окупља знатан број људи у близини места значајнијих догађааја. У случају терористичјог напада, терористи могу да искористе присуство већег броја људи и неопажено се повуку са места напада. Поред тога, већа је могућност уништавања трагова који могу специјализованим органима да олакшају откривање починиоца напада.

Након сазнања о терористичком нападу, полицајци који се нађу у близини, или пристигну са друге локације, имају обавезу да блокирају зону напада. Полицајци који први дођу на место напада, сазнања до којих дођу, у виду извештаја, предају надлежним истражним органима. Након тога, формира се штаб који ће руководити истрагу. У оквиру штаба формирају се поједине групе са конкретним задацима (оперативни послови,аналитички рад, криминалистички техничари и сл.). Штаб који руководи акцијом наређује блокаду ужег подручја на којем је изведен напад. Ова мера се спроводи са циљем хапшења извшилаца напада и њихових помагача. Снаге које врше блокаду рејона легитимишу и задржавају сумњива лица. Упоредо са овом активношћу, неопхподна је непрекидна сарадња са другим службама које су ангажоване на санацији последица напада. Након откривања нових података, потребно је вршити допуну процене, те на основу ње доносити одлуку.Групе за поједине области ангажују се на прикупљању што већег броја информација о извршеном нападу. „Група за оперативне послове прикупља чињенице и податке о организацији која је организовала извршење дела насиља и трага за непосредним

75

извршиоцима.“29 Ова група одмах упознаје друге службе безбедности у земљи, како би се и оне активно укључиле у праћење и откривање сумњивих лица повезаних са извршиоцимаи напада. Посебно је важна брза реакција криминалистичких техничара, јер се трагови временом бришу, померају или нестају. Колико год да су пажљиво извели напад, терористи иза себе остављају одређене трагове. Чак и у случају да је напад извршио самоубица, може се доћи до одређених сазнања и трагова. Наиме, само откривање идентитета нападача може реконструкцијом догађаја открити наредбодавце и саучеснике у нападу. Подаци о уласку у земљу, месту боравка, контактима са другим лицима и сл., могу дати доста информација о терористичкој организацији. Такође, одређивање врста експлозива који је коришћен у нападу, може помоћи у откривању терористичке мреже.Зато је потребно да фотограф криминалистичке службе неколико пута сними место напада, и да при сваком новом снимку назначи своју стајну тачку.

У случају напада ватреним оружјем, на основу зрна, открива се врста оружја и балистичке особине цеви. Такође, на основу улазних и излазних рана жртве, одређују се место и положај нападача. После извршеног увиђаја, место напада се рашчишћава, а група криминалистичара наставља рад у лаборатосведоке напада рији. Оперативци приводе и испитују сведоке напада и приведена сумњива лица. Приликом испитивања, код ухапшених теориста треба створити утисак да нам се не жури, чиме се ствара ситуација да испитаник може да заборави шта је претходно рекао и открије одређене информације.

29 Милошевић, М.: Одбрана од тероризма, Свет књиге, Београд, 2005, стр.185.

76

Уколико су све групе успешно и квалитетно одрадиле свој део посла, знатно су вцеће шансе да се открију нападачи или организатори. Претходно наведено може, у одређеној мери, да допринесе откривању појединих димензија терористичког акта и, уз сарадњу са становништвом и медијима, ублажи испољавање негативног утицаја терористичког напада. Дакле, и отклањање последица већ извршеног терористичког напада је значајан сегмент превентивног деловања.

77

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

Појам и карактеристике тероризма;

Потенцијалне непосредне и посредне жртве тероризма;

Основни принципи противтерористичке борбе;

Садржај процене угрожености државе од тероризма;

Начин одређивања степена угрожености од терористичких претњи;

Могуће мере и активности на превенцији терористичке претње;

Могуће активности на отклањању последица терористичког напада.

___________________________________________________

78

ТЕМА-5:

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ-СУШТИНА,

КАРАКТЕРИСТИКЕ И МЕРЕ ПРЕВЕНЦИЈЕ

С обзиром да се проблематика организованог криминала изучава са више аспеката и садржана је у другим предметима Високе школе струковних студија за криминалистику и безбедност, овом приликом организовани криминал биће размаатран углавном са становишта безбедносне превентиве, тј. са становишта могућности предузимања одређених превентивних мера, првенствено од стране државних органа.

Феноменом и појмом организованог криминалитета бави се велики број аутора, при чему већина њих сматра да организовани криминалитет укључује повезаност за деловање у оквиру јавних институција и повезаност са органима власти.

Схватање домаћих кривичара, криминолога и криминалиста, без обзира да ли су изнета непосредно или на основу анализа и прихватања схватања појединих страних аутора, углавном указује да је, уз све потешкоће у погледу дефинисања организованог криминалитете, за његово манифестовање нужна веза са државом и њеним органима, односно стварање одређеног утицаја у политичким и привредним структурама. У којој мери ће организовани криминалитет бити успешан у тој спрези, у ком интензитету и у којим структурама ће остварити утицај,

79

зависи од способности његових носилаца и успешности коришћења погодних услова који су присутни у друштвено-политичким и еономским односима земље, са једне, и одлучности и ефикасности државе да се супротстави организованом криминалитету, са друге стране.

Када се говори о историји организоване криминалне делатности уопште, реч је о мафији, која је, уствари, у терминолошком смислу, синоним за све видове криминалног организовања.30

Чиниоци који доприносе настанку и развоју организованог криминала

Са становишта безбедносне превентиве, тј превенције деловања организованог криминала, значајне су две његове димензије: теоријска и практична. Његов теоријски значај проистиче првенствено из обиља форми у којима се манифестује у скоро свим државама света. Отуда његов универзални карактер и интерес међународне заједнице за сузбијање ове појаве.

Организовани криминал, у савременим условима, јесте специфичан облик, који се по многим особинама разликује и од традиционалних видова злочиначког удруживања, као и од класичних облика криминалитета, како националних, тако и међународних размера. Дакле, ниједна држава на свету није поштеђена криминалитета.

Појава организованог криминалитета на нашим просторима је новијег датума и добија сва обележја

30 Међу најпознатијим традиционалним мафијашким организацијама најпознатије су: Коза Ностра, Ндрангета, Камора, Сакра корона унита,, кинеске тријаде, јапанске јакузе, колумбијска наркомафија, руска и албанска мафија, итд.

80

професионализације, какве су у многим земљама у свету.Облици организованог криминалитета су многобројни и разноврсни. Развијају се и мењају, прилагођавају новим, савременим друштеним односима.

Организовани криминалитет не испољава се у свим земљама у истим облицима и са истим интензитетом, већ се поједини његови облици прилагођавају постојећим околностима, а нарочито повољним условима за поједине видове криминалне делатности.

Чиниоци који доприносе развоју организованог криминала у Републици Србији су бројни, мада по врстама и интензитету слични осталим земљама које се налазе у процесу транзиције.Ипак, посебно се могу навести:

Сиромаштво и висок степен незапослености;тензије;

Социјалне

Структура власништва и противзаконито спроведена својниска трансформација;

Корупција;

Транзитни положај наше земље;

Непримењивање, или селективнно примењивање прописа;

Недостатак професионализма;

Злоупотреба савремених технологија;

Постоје процене да ће на организовани криминал у Републици Србији, са променљивим интензитетом, утицати сви наведени фактори, као и светска економска криза, знатно повећана количина опојних дрога, нарочито међу млађом популацијом, улагање

81

новца стеченог извршењем кривичних дела у легалне токове, раст високотехнолошког криминала, еколошки криминал итд.

Практично, све наведене појаве у одређеној мери нарушавају безбедност земље, што намеће потребу за ефикаснијом безбедносном превентивом. У томе незаменљив значчај има стратегијски приступ државе у настојању да умањи и спречава испољавање организованог криминала. Управо због чињенице да организовани криминал у Републици Србији није изолован у односу на онај у свету, пажњу заслужује обрада суштине и неких најзначајнијих обележја транснационалног организованог криминала.

Транснационални организовани криминал - суштина и најзначајније карактеристике

Термин транснационални криминал има криминолошки, а не правни значај. Конвенција УН је 2000-те године, у Палерму, дефинисала је транснационалн криминалитет као „кривично дело учињено у више држава, или је у вези или производи битне последице у више држава.“

Значајна карактеристика савременог организованог криминала јесте да за њега не постоје границе, што значи да се криминалци из једне земље повезују са криминалцима других земаља, тако да на крају организовани криминал има интерконтинентални карактер. Овом приликом нећемо се упуштати у шире разматрање појмовно-категоријалне апаратуре којом се означава транснационални криминал, јер се понекад користе терини мултинационални организовани криминалитет, међународни

82

организовани криминалитет итд.ног криминала детерминишу:

(1) да је преступник учинио кривично дело и, при томе, прешао бар једну националну границу;

(2) природа дела(на пример, међународна трговина дрогом); консеквенце које том приликом настају и транснационални карактер неке активности одређује сам извршилац (џепарош, да би извршио кривично дело, прелази из једне државе у другу).

Дакле, транснационални карактер одређују следећи његови конституенси:

(1) прелазак државне границе од стране појединца (криминалаца), ствари (оружја, новца намењеног „прању“) или криминалне намре (компјутерска превара код које је починилац дао налог у једној држави да се изврши новчана трансакција у другој) и

(2) међународно признање да се ради о злочину.

Две чињенице су нарочито значајне:

а) На националном плану, неко антисоцијално понашање можесе сматрати злочином само ако је као такво предвиђено у кривичном закону;

б) На међународном плану, потребно је да се дело сматра кривичним у најмање две државе. Услов за то је да су обе државе прихватиле норме одређене међународне конвенције.31

31 Овде је реч о следећим конвенцијама: Женевска конвенција о сузбијању фалсификованог новца из 1929. Године; Конвенција о сузбијању трговине људима и експлоатације проститутки и других из 1949.године и Посебна конвенција о наркотицима

83

Према Интерполу, међународна кривична дела разврстана су у пет група:32

дела против појединца

убиства и телесне повреде

злочин против права човека (ропство и дела којим држава угрожава људска права)

порнографија

тероризам

дела против имовине

разбојништва, провале, изнуђивања

џепарење као међународна криминална активност

крађе, чије су последице интернационалне (крађа возила и сл.)

дела међународног криминалитета белог оковратника

преваре

компјутерски криминалитет

„прање новца“

дела фалсификовања

кривотворење разних добара-културних итд

фалсификовање докумената

кривотворење новца

кријумчарење

32 Bossard, полази од класификације Интерпола и операционализује садржај свке групе

84

трговина дроге

шверц људи и других добара

Успешна безбедносна превентива није могућа без познавања наведених група кривичних дела. Превенција, или предупређивање, може се планирати уколико се познају најзначајније карактеристике сваке од наведених појава (кривичних дела).

Након тога, могуће је приступити сагледавању могућности у супротстављању организованом криминалу.

Могућности у супротстављању организованом криминалу

Европска унија је поставила одређене стандарде, чијом применом се стварају услови за успешно супротстављању организованом криминалу. Република Србија се стратешки определила за примену тризначајна принципа:

-примена и развијање превентивног деловања

-примена репресивног деловања

-одузимање имовине која је проистекла из кривичних дела

У реализацији мера које произилазе из наведених принципа, посебно је значајна улога Владе Републике Србије, јер је она одговорна за утврђивање политике у области борбе против организованог криминала. Ослањајући се на јасно дефинисану политику, Стратегија за борбу против организованог криминала дефинише циљеве који се настоје остварити, улогу и

85

одговорност државних органа и израду планова и начин њихове практичне примене. При томе значајно је опредељење да је борба против организованог криминала у нашој земљи усклађена са регионалним, европским и светским концептом.

Национална стратегија за брбу против корупције је саставни део Одлуке о утврђивању Националне стратегије против корупције. Она обухвата препоруке за борбу против корупције и примену прописа који се односе на одузимање користи која потиче од корупције. Такође, садржи и израду упутства о поступању са привремено одузетом, замрзнутом и одузетом имовином.

Напредак у борби против организованог криминала представља настојање да се законски прецизно регулишу питања, као што су: статус сведока сарадника, улога прикривеног иследника, обим контролисане испоруке, могућност примене специалних истражних техника и у фази припремања кривичног дела организованог криминала, коришћење видеоконференцијске везе приликом саслушања окривљеног или осуђеног лица, посебан притворски и затворски режим за организаторе криминалне организацијје, поштовање међународних стандарда права на одбрану итд.

Институционални оквир за борбу против организованог криминала

Постојеће законодавство Републике Србије дефинисало је носиоце борбе против организованог криминала. То су: Министарство унутрашњих послова, Безбедносно-информативна агенција (БИА),

86

Војнобезбедносна агенција (ВБА) као орган управе у саставу Министарства одбране, Министарство правде и Министарство финансија (Управа за спречавање прања новца, Пореска управа, Управа царине).

Законом се уређују организација и надлежност државних органа у сузбијању организованог криминала. У том смислу формирани су специјализовани државни органи:

-Посебно одељење за сузбијање организованог криминала-„Специјално тужилаштво“ у Окружном јавном тужилаштву у Београду;

-Служба за борбу против организованог криминала (СБПОК), у оквиру Министарства унутрашњих послова;

-Посебно одељење у Окружном суду у Београду;

-Посебна притворска јединица у Окружном затвору у Београду.

Министарство унутрашњих послова располаже посебно организованим, опремљеним и обученим саставом организационих јединица за борбу против организованог криминала. Управа криминалистичке полиције обједињује све јединице које у томе учествују. Носилац тих активности је СБПОК, у чијем саставу су специјализовани делови, као што су: за сузбијање организованог криминала из области наркотика, општег, финансијског и високотехнолошког криминала.

Министарство правде У Републичком јавном тужилаштву основано је посебно одељење које се бави кривичним делима корупције и привредног криминала која су повезана са корупцијом. Поред тога, формирана су специјализована одељења у четири окружна тужилаштва (у Београду, Новом Саду, Нишу и

87

Крагујевцу). Ова одељења намењена су решавању „високе корупције“. Сва одељења су материјално и технички у потпуности опремљена.

Министарство финансија у свом саставу има:Управу за спречавање прања новца, Пореску управу и Управу царина.

Управа за спречавање прања новца овлашћена је да прибавља, анализира и размењује податке и информације са надлежним државним органима и организацијама (домаћим и међународним), које се односе на прање новца.

Пореска управа у свом саставу има Сектор пореске полиције, који се бави откривањем пореских кривичних дела и њихових носилаца.

Управа царина у свом саставу има Сектор за контролу примене царинских прописа. У оквиру Сект ора су: одељења за сузбијање кријумчарења, за заштиту интелектуалне својине, царинске истраге, обавештајне послове и анализу и управљање ризиком. Њихова надлежност је сузбијање организованог криминала.

Безбедносно-информативна агенција (БИА) у борби против међународног организованог криминала бави се стручним пословима и задацима откривања, истраживања и документовања најтежих облика са елементима иностраности. БИА добија смернице и задатке од Владе Републике Србије и сарађује са службама безбедности суседних и других земаља.

Војнобезбедносна агенција (ВБА) открива, истражује и документује кривична дела са елементима организованог криминала у оквиру Министарства одбране и Војске Србије, или која су усмерена према

88

њима. Остварује сарадњу са сродним службама у земљи и у иностранству.

Радна тела Владе образују се ради давања мишљења и предлога о питањима која су у надлежности Владе и усклађивања У плану је формирање ставова органа државне управе. По потреби се формирају повремена радна тела. Планира се формирање координационог тела за правосуђе и унутрашње послове.

Остали државни органи, органи управе, територијалне ааутономије, локалне самоуправе и јавне службе, представљају значајан чинилац у борби против организованог криминала.

Мере против организованог криминала у Републици Србији

Постоје две врсте мера: (1) нормативно-правне и (2) институционалне.

(1) Нормативно-правне мере обухватају:

а) Формулисање јединствене законске дефиниције организованог кримнала, која треба да је усклађена са европским и међународним критеријумима;

б) Процену нормативно-правног оквира у смислу ревидирања постојећих закона и усвајања нових, уз истовремено настојање да Република Србија приступи међународним конвенцијама и доследно испуњава стандарде за борбу против организованог криминала.

в) Доношење нових закона којима се регулише рад Безбедносно-информативне агенције и Војнобезбедносне агенције, с тим да, до даљњег, службе безбедности задрже одређена полицијска овлашћења.

89

(2) Институционалне мере обухватају:

а) Стварање и унапређивање услова за ефикасно откривање и доказивање кријумчарења наркотика, људи, возила, оружја и других добара, прања новца, коруптивних и и кривичних дела у области високе технологије и доследно одузимање имовине стечене извршењем кривичних дела;

б) Унапређивање свих облика сарадње и координације државних органа који су надлежни за спровођење Стратегије за борбу против организованог криминала у нашој земљи, у региону и у међународним оквирима.

в) Унапређење превенције у борби против организованог криминала, са тежиштем на изучавању узрока и последица у сарадњи државних органа са високообразовним установама и институцијјама у земљи и у иностранству.

______________________________________________ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Појам организованог криминала и чиниоци који доприносе његовом настанку и развоју;

2. Транснационални организовани криминал – суштина и карактеристике;

3. Садржај институционалног оквира за борбу против организованог криминала;

4. Садржај мера против организованог криминала у Републици Србији (нормативне и институционалне).

___________________________________________________

90

ТЕМА-6:

КОРУПЦИЈА И ПРАЊЕ НОВЦА

Расположиви подаци, не само званичних државних и других органа,већ и јавност уопште, показују да у структури националног, као и интернационалног криминалитета, највише је заступљен криминалитет који је усмерен на наношење штете имовини физичких и правних лица, па и држави. Циљ појединааца, група и читавих криминалних организација при вршењу криминалне активности јесте прибављање противправне имовинске користи. Тако прибављен новац и друга имовинска корист настоји се убацити у легалне токове и промет, чиме се, уколико у томе успеју, прикрива порекло противправно стечене користи.

Појам корупције и прања новца

Корупција представа други назив за поквареност, подмићивање, поткупљивање службеног лица и сл., како наводи Милан Вујаклија у Лексикону страних речи и израза.

Прање новца дефинисано је у Закону о спречавању прања новца и подразумева полагање новца стеченог обављањем незаконите делатности (сива економија, трговина оружјем, дрогом, психотропним сустанцама и др.) на рачуне код банака и институција или укључивањем на други начин тог новца у легалне финансијске токове – које домаћа и и страна физичка и правна лица врше ради обављања дозвољене

91

привредне и финансијске делатности. Најчешће је реч о следећим поступцима којима се омогућава прање новца:

-прикривање или утаја порекла новца или прикривање места где је новац уложен, прикривање намене коришћења имовине и свих права која проистичу из обављања забрањене делатности;

-замена или пренос имовине који проистичу из обављања забрањене делатности;

-прикривање, код својинске трансформације предузећа, незаконито стечене друштвене имовине и друштвеног капитала.33

Пажњу заслужује тумачење и дефинисање појмова и корупција и прање новца са два становишта. Први прилаз је са друштвеног аспекта (шире значење). Други је са криминалистичког и кривичноправног аспекта (уже значчење). Циљ је, међутим, да оба становишта морају бити у складу са криминалистичком политиком нашег друштва и међународне заједнице, чија је документа ратификовала наша земља (ОУН, ЕУ, ОЕБС,СЕ и др.).

Корупција и прање новца могу се дефинисати као посебан вид неоснованог богаћења, чији је основ забрањен или неморалан.

Учиниоци кривичних дела корупције и прања новца

Криминална личност је личност која својим начином понашања производи одређене опасности за правна

33 Закон о спречавању прања новца, Службени лист СРЈ, Бр.53/01, члан 2

92

добра, вредности и интересе појединаца и друштва у целини.

У кривичном праву постоје два схватања о томе којји су основни појмови у науци о кривичном праву. То су: трипартиција и бипартиција. Већина заступа дводеобни (бипартитни) систем, док мањи број заступа тродеобан (трипартитни) систем.

Према бипартитном систему (бипартиција) које се сматра традиционалним, и у науци је заступљено још од Фојербаха, постоје само два основна појма кривичног права: кривично дело и кривична санкција. Полазећи од тога, сва питања и проблеми кривичног права садржани су у учењу о кривичном делу и кривичној санкцији.

Према трипартитном систему (трипартиција), које у нас заступа Тома Живановић, постоје три основна појма кривичног права: кривично дело, кривац и кривична санкција. Зато се целокупна материја кривичног права групише око учења о кривичном делу, кривцу и кривичној санкцији. За разлику од оваквог приступа, у бипартитном систему кривац се није сматрао као самостално биће и као основни појам кривичног права, поред кривичног дела и кривичне санкције, јер се услед објективно-субјективног појма кривичног дела сматрао као саставни део кривичног дела. Сматрамо да је трипартитни систем прихватљивији.

Учиниоци кривичног дела корупције и прања новца нсу асоцијални људи представници класичног криминалитета (подземља) него, напротив, криминалци и у естаблишмент уграђениприпадници средњих и високих друштвених слојева. То су лица на положају и од угледа. Још Аристотел је говорио да

93

„највећи злочини нису извршени ради прибављања нужног него сувишног.“

Дакле, то су професионални криминалци који припадају одређеној друштвеној групи и врше одређене функције, које злоупотребљавају, руковођени мотивима безобзирне похлепе, заражени потрошачком психологијом и луксузним потребма. То су људи без скрупула, који изигравају поверење које им је дато. Међутим, ово поверење је у савременом друштву неопходно, јер се не може замислити организовано друштво у којем би свако веровао само ономе што је лично проверио и сазнао. Деликвент врши недело у оквиру своје професије. Он је професионални криминалац који „ради“ психичким средствима као што су: „морална поквареност, подмуклост и лукавство, способност прилагођавања новим околностима, окретност, бескрупулозност.“

Фазе у развоју криминалног понашања

У литератури се помињу најчешће три фазе:

Прва фаза обухвата понашање оне индивидуе која нема статус криминалне личности. То је, дакле, понашање тзв. квазикриминалне личности у предделиктном периоду, које наговештава, односно директно или индиректно указује на могући развој криминалне личности. У овој фази могућа су она понашања која су врло блиска криминалном понашању (нпр., дружење са искусним криминалцима и завршавање „ситних услуга“, а све са циљем придобијања његовог „поверења“, одавање проституцији, подвођење, коцкање и друго понашање чији протагонисти криминални амбијент прихватају као свој аутентични и жељени амбијент).

94

Друга фаза подразумева период „колебљивог понашања“ учиниоца примарно умишљајног кривичног дела у смислу евентуалног „адаптирања“ на даље вршење умишљајних кривичних дела. Ова фаза је могућа, али није обавезна. У овој фази учинилац умишљајног кривичног дела одлучује да ли ће као свој стил и начин живота изабрати бављење криминалом или ће ту могућност као нежељену трајно или привремено одбацити.У том смислу, први је на удару карактер личности учиниоца примарног дела, односно његове особине, али не мањи значај имају мотиви, интереси и ставови.

Трећа фаза обухвата понашање већ оформљене криминалне личности. Криминална личност у овој фази, кад криминална каријера „тече“ предузима низ криминалних и њима сличних активности (дружење са криминалцима, планирање извршења, предузимање разних припемних радњи и договарање о заједничком извршењу и извршењу кривичних дела, као и прикривање трагова, продаја и „протурање“ предмета тих ела и сл.)

Прање новца као безбедносни проблем

Присутност структурне кризе у савременом свету и измењених међународних односа и околности на одређен начин погодују увећању криминалитета и криминалног понашања на глобалном нивоу. Поуздано се може рећи да ниједна нација није у потпуности заштићена од нових облика криминала. Разни облици угрожавања безбедности све више постају претња глобалној безбедности на два начина:

Прво, својим деловањем и енергијом коју носе, ове појаве битно угрожавају безбедност друштва у целини. Ово угрожавање се одвија како самим постојањем,

95

тако и омогућавањем другим облицима угрожавања да настану и да трају.

Друго, ове појаве омогућују да у блиској будућности постану још опасније појаве угрожавања безбедности, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану.

Посебну пажњу заслужује испитивање утицаја прања новца на велики број других облика угрожавања безбедности: тероризма, недозвољену зтговину дрогом, деградацију животне средине итд. Ова повезаност различитих безбедносних проблема нарочито је опасна због њиховог утицаја на подривање, па и уништење друштвених структура многих земаља.34 Практично, наведени проблеми утичу на глобалну безбедност што међународној заједници намеће обавезу да разматра опасности и начин на који они међусобно делују.

У нас је, 2001. године, донесен Закон о спречавању прања новца.35 Тиме смо се придружили оним државама које настоје да заједничким деловањем сузбију најопасније видове и облике организованог криминалитета имовинског карактера као великог безбедносног проблема који не познаје границе између држава и континената.

Криминалитет, нарочито организовани, данас премашује границе појединих држава и постаје интернационални безбедносни проблем широких размера, с тенденцијом даљег продирања у све сфере друштва. Појединци, групе и организације имају само један циљ – стицање противправне имовинске користи или незаконите добити. Тако стечену противправну

34 Видети шире у: Стајић, Љ.: Основи безбедности, Издавачка кућа „Драганић“, Београд,2006.35 Службени лист СРЈ, бр. 53/01, од 28. Септембра 2003.год.

96

имовинску корист они морају да легализују како би могли да је користе у легалним финансијским токовима у земљи и у иностранству. Међутим, легализацијом новца нису прстали мотиви и циљеви криминалног деловања што и јесте основно питање угрожавања безбедности.“36 Ова лица предузимају различите мере и активности које имају за циљ да уз помоћ финансијских, банкарских, берзаанских и других организација и институција „оперу“ незаконито прибављен новац и друге вредности и тако обезбеде легалну, закониту основу.

Третман прања новца као кривичног дела у међународном праву

Термин „прање новца“ настао је у Америци средином 20. века и односи се на различите активности криминалаца и криминалних група које су усмерене на легализацију новца стеченог криминалном активношћу.37 Међународна заједница је, схватајући величину друштвене опасности, предузела мере ради спречавања и сузбијања криминалне делатности прања новца. Тако је донето више међународноправних аката којима су прецизиране недозвољене делатности и поједини видови прања новца. Истовремено, прописане су мере и поступање националних законодавстава у сузбијању ове појаве. О каквој озбиљној појави је реч, показује податак да је у европском праву прање новца добило статус самосталног кривичног дела, мада то дело постоји и у другим националним кривичним законодавствима..

36 Јовановић, Љ.; Јовашевић, Д.: Кривично право (општи део), Номос, Београд, 2002.37 Јовашевић, Д.: Лексикон кривичног права, Службени лист СРЈ, Београд,2002, стр.481-482.

97

Са растом опасности од организованог криминалитета интернационалног карактера који не познаје политичке, државне и идеолошке границе међу народима, државама и континентима, међународна заједница је почела да развија стратегију опште борбе против најопаснијег вида криминалитета – трговине опојним дрогама, белим робљем, оружјем итд. У вези с тим, донето је више међународноправних аката, као што су:

Конвенција ОУН против недозвољене трговине опојним дрогама и психотропним супстанцијама из 1988.године (позната као Бечка конвенција), коју је прихватило више од сто држава међу којима и наша.38

Ова Конвенција предвиђа обавезу држава потписница да у свом националном законодавству инкриминишу многобројне активности које се односе на трговину опојним дрогама као и прање тако стеченог новца предвиде као кривично дело. У члану 3 ове Конвенције наведен је појам кривичног дела прања новца. Према тој дефиницији ово кривично дело постоји када се са умишљајем (намерно) предузимају следеће активности:

-Конверзија или трансфер имовине са знањем да је та имовина настала као резултат извршеног кривичног дела са циљем прикривања незаконитог порекла имовине;

-Помагање било ком лицу које је умешано у извршење таквог кривичног дела да би се избегле правне последице тих активности;

-Прикривање или сакривање праве природе, извора, локације, располагања и кретањ изведених права

38 Јовашевић,Д.: Коментар кривичног закона СР Југославије, Службени гласник, Београд,2002.

98

власништва или имовине са знањем да је та имовина резултат извршеног кривичног дела;

-Стицање, поседовање или употреба са знањем у време пријема робе или предмета односно вредности која је резултат неовлашћене трговине опојним дрогама;

-Удруживање ради извршења, покушај, помагање, подстрекаваање, олакшавање или саветовање да се изврши кривично дело трговине опојним дрогама укључујући и прање новца.39

Из наведеног се може закључити да је прање новца дефинисано многобројним делатностима, укључујући и припремне радње, покушај па и радње саучесништва (подстрекавање, помагање или организовање злочиначког удружења) као радњама извршења. Тиме је проширена сфера кажњивог понашања изједначеног са радњом извршења. Суштина је у томе да се тражи постојање знања, свести, намере или циља као и субјективних еемената психолошке природе. Конвенција није одредила и врсту и износ кривичне санкције, већ је то препустила националним законодавствима.

Конвенција о прању, тражењу, заплени и конфискацији прихода стечених криминалом, коју је донео Савет Европе 8.новембра 1990.године у Стразбуру, представљља други значајан акт из ове области. Ова конвенција такође прописује обавезу држава чланица ове међународне организације да у свом националном законодавству предвиде посебно кривично дело прање новца. Ова дела одређена су као и Бечком конвенцијом, али је разлика у томе што се у овом случају тежи одузимању и конфискацији

39 Службени лист СФРЈ – Међународни уговор, број 14/1990.

99

целокупне имовинске добити стечене не само незаконитим делатностима које се односе на опојне дроге, већ и на тероризам, трговину белим робљем, оружјем и кривичним делима којима се остварује велики профит.

Члан 6 ове конвенције одређује појам и обележје кривичног дела прања новца које се састоји у умишљајном предузимању једне или више следећих делатности:

-конверзији или трансферу имовине уз знање да таква имовина представља приход од криминала са циљем прикривања или неистинитог приказивања незаконитог порекла имовине или помагању неком лицу које је укључено у чињење предикатног кривичног дела да избегне законске последице својих дела;

-прикривању или неистинитом приказивању правне природе, извора, места, употребе, кретања, праваа или својине у односу на имовину знајући да та имовина представљља приход стечен чињењем кривичног дела;

-стицању, поседовању или коришћењу имовине са знањем у време пријема да таква имовина представља приход од кривичног дела;

-учествовању, удруживању или завери ради чињења, покушаја чињења и помагање, подстицање или олакшање и саветовање ради чињења било ког кривичног дела.

Предузимањем ефикасних мера за спречавање и сузбијање прања новца бави се и Конвенција УН

100

против транснационалног организованог криминала40

Дакле, међународна заједница је, увидевши опасност од корупције и прања новца, кривичноправно регулисала заштиту од наведене криминалне делатности. Тиме је учињен значајан напредак на међународном плану. Националним кривичноправним регулисањем остављена је могућност прецизнијег регулисања врсте кривичних санкција.

У нашој земљи предузимају се мере којима се спречава и сузбија организовани криминал. Један показатељ је Закон о спречавању прања новца, који је ступио на снагу 1.јула 2002.године. Из тога су произашле мере, поступци и начин поступања овлашћених субјеката с циљем откривања, спречавања и сузбијања делатности физичких и правних лица које се односе на прикривање нелегално стеченог новца и других имовинских користи.

Закон одређује субјекте откривања и спречавања прања новца. То су: правна лица као и њихова одговорна лица. Према закону, кривично дело „прање новца“ јавља се у три облика: основном, посебном и тежем.

Као учинилац кривичног дела може да се јави физичко лице (домаћи држављанин или странац), али и одговорно лице у правном лицу које је знало или било дужно или могло знати да је новац прибављен кривичним делом.

Наше законодавство је усклађено са међународноправним кривичним документима. Сасвим

40 Ову конвенцију ратификовала је Савезна скупштина на седници од 2.јула 2002.године. Текст конвенције објављен је у Службеном листу СРЈ, Међународни уговори, број 7/2002. Од 3.јула 2002.

101

друго питање је његово спровођење, што се може операционализовати кроз примере из праксе.

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Појам корупције и прања новца;

2. Суштина бипартиције и трипартиције;

3. Фазе у развоју криминалног понашања;

4. Третман прања новца у међународном праву;

5. Садржај Конвенције о прању, тражењу, заплени и конфискацији прихода стечених криминалом.

___________________________________________________

102

ТЕМА-7:

ДЕСТРУКТИВНЕ СЕКТЕ

Појам деструктивних секти

Често је присутно мишљење да су деструктивне секте мањинске групе које су се одвојиле од матичне вере. Међутим, такво објашњење није потпуно, јер постоје деструктивне секте које се нису одвојиле од било које вере, већ су настале самостално.

Савременије схватање под сектом подразумева следити неког, ићи за неким. Све до педесетих година 20. века секте су пиз 1961. Године.редстављале проблем и интересовање званичних цркава. Седамдесетих година 20. века друштво се почело осећати угроженим, јер је наступио талас масовног оснивања секти. Од тада социолошки приступ изучавању деструктивних секти прави дистинкцију између цркве и секти на основу њихових спољних – социјалних обележја, као што су: однос према друштву, унутрашња организација, методе деловања и сл.

Друштво дуго није сматрало да је деловање деструктивних секти посебно значајан проблем. Наиме, проблем секти се сматрао проблемом појединца и породице, упркос чињеници да су поједине секте искоришћавале своје вернике, вршиле одређене криминалне радње и сл. Дакле, то се није смнатрало озбиљним безбедносним проблемом, због чега је изостала и безбедносна превентива.

103

Учесталост трагичних догађаја утицала је на већу пажњу од стране друштва. Реч је о неколико карактеристичних догађаја:

-масовно самоубиство 940 припадника секте Храм народа у Гвајани;

-самоубиство 85 припадника секте Давидови адвентисти седмог дана–Лоза давидијанаца у Тексасу;

-терористичке акције припадника секте Аум Шинрикјо у токијском метроу;

-самоубиства 69 припадника секте Сунчев храм у Швајцарској;

-самоубиство 39 припадника секте Култ небеских врата у Сан Дијегу и др.

Све то је утицало да се оснивају парламентарне комисије у многим земљама. Њихов задатак је био да проуче феномен секти и њихову активност, као и да поднесу предлоге како да се ефикасно и превентивно делује, првенствено на заштити безбедности.

Да је реч о веома озбиљном проблему, показује извештај Парламентарне комисије Француске Националне скупштине, у којем су дефинисане секте, као «групе, које се могу препознати по манипулацији усмереној на психолошку дестабилизацију својих следбеника, с циљем да се од њих извуче потпуна потчињеност, смањење критичког духа, прекид са општеусвојеним препорукама (етичким, грађанским, општеобразовним) и које са собом повлаче опасност за индивидуалне слободе, здравље, образовање, демократске институције. Те групе користе филозофске, религиозне и терапеутске маске да би сакриле циљ добијања власти, утицаја и стицање

104

следбеника.» (Извор: Француски парламент о сектама, Београдски дијалог, број 1/97, стр.13.)

Постоји и знатно краћа, ипак прихватљива дефиниција верских секти: «Под појмом верске секте најцелисходније је подразумевати заједницу верских истомишљеника чији су догма, циљеви деловања и пракса у колизији са владајућим теолошким, етичким и идеолошким ставовима и постојећом организацијом у друштву». (Извор: Љ. Стајић, Р. Гаћиновић: Увод у студије безбедности,Библиотека Стручна књига, Београд, 2007, стр.398.)

Критеријуми Жан Вернета о опасности непознате и необичне групе

Жан Вернет наводи 5 критеријума на основу којих се може доћи до показатеља о томе да ли је нека непозната и необична група опасна. То су:

моћ (у чијим рукама се налази);

вођа (да ли је аутократски или поштује свачију личност);

унутрашња структура (до које мере су слободе ограничене, каква су им правила образовања, живота у заједници, брачног живота и породичног живота);

финансије (какво им је порекло, како се користе и ко их контролише); Тоналд Хабард:»Најједноставнији и најбржи начин да се заради милион долара јесте оснивање секте.» (Извор: Љ. СтајиЋ Осново безбедности, Полицијска академија, Београд, 2004, стр. 149.)

живот верника (на који начин се придобијају нови верници, у којој мери су уклопљени у друштво и заштићени, какво им је професионално образовање);

105

да ли постоји флуктуација (слободно иступање и напуштање групе (Извор: Jean Vernette, Секте,Плато, Земун, 1997, стр.94.)

Већина секти је маргинализована и није друштвено призната, због чега је њихова делатност полутајна или тајна, а уколико је јавна, она ће бити санкционисана пре него државне цркве. Управо због тога се унутар те заједнице развија психологија угрожености мањине (тј. секте) у односу на већинско теистичко или атеистичко окружење.

Карактеристике деструктивних секти:

Недостатак традиције

Мали број верника (релативно велике секте – Јеховини сведоци, Хари Кришна, Унификациона црква и сл., имају око 10 милиона следбеника у свету);

Интернационалност;

Недоследност ( честе промене у организацији и доктрини; појављују се под разним именима, у разним формама и видовима);

Однос према друштву (Јеховини сведоци сматрају да су све државе , групе и друштва дело ђавола, због чега Јеховин сведок не може стати уз њих ни гласањем, ни учествовањем у неком дружењу, ни служењем војске-под оружјем или без њега. Они припадају другој влади – јеховиној влади); Унификациона црква сматра да данашњим друштвом влада Сатана и да је Мунов задатак да Сатану и његове вернике протера са земље. Сличан став имају и све гностичке и сатанистичке секте – Божја деца, хари Кришна и др.);

106

Специфична организација, правила понашања и контрола (не постоји разлика између свештенства и верника);

Начин приступа верској заједници (за разлику од традиционалних верских заједница, где се вера наслеђује, у сектама се члан постаје на основу уговора, али не у писаном облику);

-Доктрина коју проповедају (њоме се одређује организација, функционисање, методе и сл.). Са становишта безбедности, доктрине деструктивних секти могу се поделити на:

оне чији садржај отворено проповеда деструктивно и криминално понашање;

оне чији се садржај потенцијално може искористити за позивање чланова на деструктивно понашање и

оне чији садржај, бар формално, не противречи друштвеним нормама-

У деструктивне доктрине спадају оне које отворено позивају на непридржавање друштвених норми, рушење друштва и света; самоубиства; убиства, силовања и слично. Такође, ту спадају доктрине сатанистичких секти и многих гностичких секти. Ове доктрине заговарају насиље, убиства, самоубиства, силовање, сексуалне и друге видове изопачености. Припадници ових секти су најчешће извршиоци серијских убистава, силовања и других кривичних дела, а често и индивидуалних самоубистава (адвентистичке, миленистичке и друге доктрине).

У целини, доктрине секти деле се на:

оне које садрже политичке елементе и

оне које не садрже политичке елементе

107

Методе и технике рада секти

а) које се користе ради привлачења и врбовања нових лица да постану чланови секти:

непосредност;

агресивност у наступу;

лажно представљање;

коришћење невоље;

б) које се користе ради контроле и стварања стања апсолутне послушности код припадника секти:

конфузна доктрина (изостаје здраворазумско закључивање припадника секте);

бомбардовање љубављу;

метакомуникација (преношење сублимираних порука симболима речи или фраза – Убиј, Буди покоран, Жртвуј се и сл.;

стални групни притисак;

нема питања;

одбацивање старих вредности;

пренаглашавање несавршености других;

изолација;

замена односа (вредности) «новим»;

бескомпромисна правила;

исповест;

парадна и гвоздена хијерархија;

контролисано дозвољавање (наизменично награђивање и кажњавање сличних поступака);

108

уклањање приватности;

депривација сна, хране, утољавања жеђи итд;

промена начина исхране;прописи о одевању;

захтев за «даровањем имовине» секти;

опскурне игре; вербалне увреде;

изградња осећања кривице и без разлога;

страх;

дезинхибиција (инструментализацијом детињастог понашања настоји се остварити детињаста послушност);

мантрање и певање;

хипноза (под видом медитације и релаксације повећава се сугестибилност);

коришћење дроге и других наркотичких средстава (изазива се зависност према секти);

Оснивачи секти су различитог степена образовања и разних су занимања.

Психолози су извршили анализу биографија оснивача деструктивних секти и дошли до закључка да је реч о психотичним особама, деструктивним,са израженим халуцинацијама, као и особе које имају осећај да су предодређене да буду месије.

Мотиви за припадништво сектама

а) религијски мотиви

разочараност верника у матичну цркву;

уверење да се истинска побожност стиче припадношћу секти;

умиривање савести због преступа у матичној цркви;

109

убедљивост у «истину» коју секта проповеда;

уверење да се постиже потпуна припадност Богу

б) Социјални мотиви

обећање вечног благостања и живота у рају;

позив на братство, једнакост и солидарност (привлачно за обесправљене слојеве);

гаранција вечног блаженства, чак и у случају атомске катастрофе;

криза породице и друштва у целини (недостатак емотивне сигурности, криза идентитета, конфликтне вредности);

в) Материјални мотиви

материјална добит коју лидери или вођство секте остварују путем добровољних прилога, поклона, донација и зараде од неплаћеног рада припадника секте у легалним и нелегалним пословима;

припадништво секти понекад значи обезбеђење преживљавања (Немачака 1945 – помоћ добијали од САД само чланови појединих секти и у СРЈ у време санкција – 1992-2000. године);

прање новца, трговина дрогом и оружјем, подвођење и сексуално злостављање чланова секте итд.

У борби против организованог криминала, тј. у превенцији, посебну пажњу заслужује, поред осталог, однос између деструктивних секти, с једне стране, и криминалитета, тероризма и обавештајне делатности, са друге стране. Најзначајније је уочити да деструктивне представљају значајан чинилац угрожавања безбедности државе и друштва. Због тога

110

се, у овом материјалу, њима придаје пажња са становишта безбедносне превентиве.

Дакле, можемо закључити:

Општи модел безбедносно – превентивног деловања није могуће израдити;

Безбедносна превентива углавном је усмеравана према рату–мада има све више изазова;

Изградња и примена адекватне социјалне стратегије у друштву и држави–представља посебан аспект безбедносне превентиве;

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Појам деструктивних верских секти;

2. Критеријуми Жан Вернета о опасности непознате и необичне групе;

3. Карактеристике деструктивних секти;

4. Методе и технике рада секти .

5. Мотиви за припадништво сектама.

___________________________________________________

111

ТЕМА-8:

БЕЗБЕДНОСНА ПРЕВЕНТИВА –ДЕО ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Неке карактеристике безбедносне превентиве и основне функције државе

Безбедност и превентива – основа за термин безбедносна превентива

Безбедност – апстрактна, може се само осећати и замишљати; претња и угрожавање су конкретни;

Државна безбедност је примена и коришћење метода, радњи и поступака од стране органа, служби и политичких субјеката којима се спречавају, онемогућавају и чине безопасним носиоци делатности које угрожавају државу

Јавна безбедност – стање у којем су искључени противправни акти, нарочито они уз употребу физичке силе, којима се нападају основна права грађана и основни елементи јавног, тј. друштвеног поретка.

Закон о полицији Србије, члан 2, став 1: «полиција предузима мере из надлежности Министарства ради остваривања јавне безбедности»;

Члан 2, став2: «полиција предузима хитне мере које су неопходне за отклањање непосредне опасности за људе и имовину, кад те мере не могу правовремено да предузму други надлежни органи, о чему одмах обавештава те органе».

Дефиниција безбедности УН:»стање у којем државе сматрају да нема опасности од војних напада,

112

политичких принуда или економских присила, тако да могу слободно да се развијају».

Безбедносна улога државе своди се на обезбеђивање поштовања одређених политичких одлука у друштву, на једну врсту посредовања између политичког система и његовог друштвеног окружења. Циљ тог посредовања састоји се у томе да политичке одлуке добију сасвим јасну димензију обавезности , која елиминише одбијање њиховог поштовања. У случају потребе, држава ће, ради поштовања одлука и норми политичког система у друштву, употребити и мере принуде.

Поред те посредничке улоге, безбедност је извор подршке и ослонац политичког система.

Безбедносна превентива служи и читавом друштву.

Основне функције државе:

Услужна – држава је произвођач јавних добара (школе, болнице, полиција, војска, противпожарна заштита, комуналне и поштанске услуге и др.)

Економска функција – држава је регулатор и помагач. Држава оперише макроекономијом, регионалним и другим политикама за подршку економији унутар њене територије, производи физичку инфрасруктуру за унапређење привреде – путеве, железнице, далеководе, телекомуникације и сл.

Правна функција – држава као арбитар: доноси законе – општеобавезујуће норме, којима се и сма ограничава у поступању у друштву, и којима регулише правила понашања својих грађана, а у исто време она је и судија у свим конфликтима у друштву и неутрална је у пресуђивању спорова.

113

Социјална функција – изналази баланс између социјалне неједнакости појединих друштвених група унутар друштва и одржава политику социјалног мира у друштву;

Идеолошка функција – заснована на теорији односа између економске базе и идеолошке политичке надградње. Идеологија је значајан чинилац кохезије и хомогености у друштву, што представља битан услов за успешну одбрану, односно безбедност земље.

Безбедносна функција је уједно и услужна функција, јер се друштву унутар државе обезбеђују «пружају» услуге сигурности; развија економија као материјална база; правом се дефинишу виталне вредности друштва; друштвено опасни догађаји којима се угрожавају вредности и правне основе дужности и овлашћења органа безбедности на њиховом спречавању и сузбијању; добром социјалном политиком спречавају се сукоби социјалних групација са различитим стандардима живљења, а идеологија је основа за изградњу кодекса понашања који не трпи никакве небезбедносне појаве.

Безбедносна функција се може идентификовати и са принудном функцијом државе која се односи на очување виталних вредности друштва: суверенитета, територијалног интегритета, независности и борбе против корупције, криминала, тероризма, деловања деструктивних верских секти и сл.

Наведене функције државе сматрају се основом за постојање савремених држава и спадају у групу минималних права сваке државне заједнице.

У том смислу, безбедносне функције државе имају два облика деловања:

114

превентивно–јер својим постојањем представља инструмент одвраћања од свих облика и извора угрожавања;

репресивно-јер отклања узроке угрожавања и елиминише њихове носиоце силом, на правно дозвољен начин.

Стратегија националне безбедности

Безбедносна превентива – научна дисциплина и пракса, садржи три димензије:

теоријску;

друштвену и

педагошку

Циљеви безбедносне превентиве (пет фаза):

идентификација

рангирање

процена прилика и опасности

реализација

процена и прогноза

Начела Стратегије безбедности Републике Србије:

превенција

право на одбрану

компатибилност

недељивост

одговорност

Принципи, класификација и групе безбедносне превентиве

Уколико је територијални принцип полазна основа, безбедносна превентива може се остваривати:

115

на целој територији државе

на једном делу државе

у урбаној средини

у локалној заједници

Класификација мера безбедносне превентиве:

лична

колективна

друштвена

државна

национална

еколошка

Главне групе безбедносне превентиве:

примарна

секундарна (смањење угрожавања безбедности)

терцијална м(након појаве првих облика угрожавања)

Облици сарадње ради безбедносне превентиве:

на државном нивоу, кроз сарадњу цивилних цивилних и војних служби (БИА, ВБА, СИД)

ЕУРОПОЛ

ИНТЕРПОЛ,

ДЕА

Војна безбедносна превентива

Пракса војне интервенције НАТО без сагласноти УН и Савета безбедности у Ираку, Либији, СРЈ.

116

Србија–чланица Партнерства за мир. То значи прилагођавање организације и војнобезбедносне структуре НАТО-у (величина, наоружање. Обука, учешће у међународним мисијама итд).

Војнобезбедносна превентива обухвата:

контролу наоружања

сарадњу у области безбедности

изградњу савременог система безбедности

Ризици и потешкоће војне безбедносне превнтиве:

војни дебаланси (неравнотежа војне моћи међу државама)

нестабилност унутар држава

отворено непријатељство међу државама

присуство страних војних трупа на територији појединих држава

Основни принципи који су у функцији контроле наоружања:

довољности

транспарентности

верификације

ограничавање снага

Фактори који утичу на безбедносну превентиву

На моделовање безбедносне превентиве утичу:

степен и интензитет безбедносног угрожавања

могућност предвиђања и спречавања настанка штетних последица и њихово отклањање од стране субјеката и институција безбедносне превентиве.

117

Државна политика (спољна и унутрашња – законодавна, извршна, судска);

Безбедносна политика (економска, социјална, културна, безбедносна)

Основни задатак безбедносне превентиве јесте да сагледа утицај свих фактора који утичу на безбедност и да, у складу с тим, надлежни органи планирају и реализују конкретне мере превенције.

Безбедносна превентива и безбедносни изазови

Најзначајнији проблеми безбедносне превентиве

недостатак безбедносне сарадње између држава;

недовољно изграђен систем безбедносне превентиве у свету и у нас;

непостојање посебних финансијских извора за финансирање безбедносне

немогућност изградње општеприменљиве безбедно-сне превентиве;

незаинтересованост знатног дела становништва за учешће у безбедносној превентиви (угрожавање животне средине, пожари, поплаве и сл.);

непостојање високо квалификованих стручњака за планирање и реализацију безбедносне превентиве на свим нивоима и у свим областима;

одлуке о безбедносној превентиви углавном доносе политичари који нису квалификовани за ову област;

недостатак институција и квалификованог кадра за обучавање људи из области безбедносне превентиве;

118

примена решења која не одговарају нашим условима.

Генерално гледано, највећи проблем јесте у томе што се државни органи недовољно баве безбедносном превенцијом

Однос безбедносне превентиве и безбедносних изазова

Основни задатак безбедносне превентиве јесте да идентификује (уочи, открије, на време сазна) који су изазови, ризици и претње који могу угрозити (или угрожавају) безбедност земље, или појединих њених сегмената.

Полазну основу за разматрање односа безбедносне превентиве и безбедности РС, представља Стратегија националне безбедности Републике Србије (стр.8), у којој стоји да «без обзира на позитивне резултате у јачању безбедносног положаја Републике Србије и дааље постоје значајни изазови, ризици и претње њеној безбедности. Последице вишегодишњег грађанског вођеног на просторима некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, међународне изолације Савезне републике Југославије и НАТО бомбардовања, изражени проблеми транзиције, као и кључни проблеми глобалне и регионалне безбедности, у знатној мери се рефлектује на безбедност Републике Србије и могу угрозити њену стабилност и мир.»

Најзначајнији облици који угрожавају безбедност земље и намећу потребу предузимања планске, организоване и стручне безбедносне превентиве:

119

економска и политичка нестабилност у држави, посебно нерешено питање Косова и Метохије;

енормна незапосленост школованог и стручног кадра;

организовани криминал;

међунационални и међуетнички конфликти;

сецесионистичке и сепаратистичке тежње појединих националних групација;

територијалне претензије појединих суседних држава;

тероризам;

кризна жаришта и безбедносна нестабилност у суседним државама и могућност њиховог преливања;

природне катастрофе (поплаве, пожари, суше и сл.);

претња агресијом.

Безбедносна превентива се испољава као самостална и као помоћна.

Самостална улога–изградњом поуздане концепције и доктрине, стручним усавршавањем , научнои-страживачким радом, разменом искустава са другим земљама и синтетизовањем искустава доприносити правовременом откривању носилаца угрожавања безбедности земље или њених појединих сегмената;

Помоћна улога – уколико остане на нивоу да само указује на могућност примене одређених мера ради заштите безбедности.

Неке мере за унапређење безбедносне превентиве:

формирање и ангажовање посебно стручних служби из области безбедносне превентиве у свим органима државних и других институција које се баве безбе-дношћу;

120

проналазити нове и ефикасније методе и средства безбедносне превентиве;

едуковати становништво за учешће у безбедносној превентиви;

афирмисати превентивни значај прикупљања и обраде података који указују на могућност угрожавања безбедности;

Политички изазови :

-одсуство одговорности у вршењу јавних функција;

-етничке напетости по разним основама (политичким, верским, културним и сл.);

-сецесионизам;

-екстремни национализам;

-отварање питања граница и територијалне претензије према РС;

-тероризам, подстицан политичким питањима;

-организовани криминал;

-пролиферација оружја и могућност да оружје за масовно уништавање дође у руке терориста;

-мешање страних земаља у унутрашње послове РС

Војноодбрамбени изазови :

-стручна и правовремена процена угрожености земље од стране војних и политичких институција;

-могућност јачања одбрамбених ресурса земље;

121

-спречавање међунационалних сукоба и по могућству управљање кризама;

-међународна војна сарадња;

-тероризам;

-убацивање илегалних наоружаних група у земљу;

-илегални трансфер оружја;

-чишћење терена од касетних бомби осталих од НАТО бомбардовања;

Економски изазови :

-веома лоше спроведена транзиција (нарочито приватизација);

-енормно социјално раслојавање и нестанак тзв средње класе;

-одливање домаћег капитала у иностраниство на нелегалан начин;

-организовани криминал, корупција и мито у свим сферама друштва;

-велики број прогнаних и интерно расељених лица

-немогућност санирања последица по привредну и осталу инфраструктуру због НАТО бомбардовања без иностране помоћи;

-повећана могућност масовних социјалних немира због незапослености и укупног социјалног стања највећег броја становништва;

Социјални и демократски изазови :

122

-недостатак јавне одговорности вршилаца јавних функција;

-недостатак контроле од институција које су за то надлежне;

-присуство квазидемократије уместо истинске демократије;

-обезвређеност рада и стручности;

-све присутнија безперспективност, нарочито младих људи;

-енормно велики број сиромашних и оних којима је потребна социјална помоћ за преживљавање, итд.

Нови светски поредак и глобализација

Термин «глобализација» се не тумачи на јединствен начин. Отуда његова различита употреба и злоупотреба. Због тога изгледа привлачна њена операционализација, тј. да је то тежња ка друштву са следећим обележјима:

-једнакост људи, без обзира на пол, нацију, веру, боју коже, социјално порекло;

-то треба да буде друштво без конфликата, тензија, ратова и револуција;

-одсуство било какве експлоатације по било ком основу;

-стварање универзалних вредности које би биле засноване на консензусу свих људи;

-равноправност у одлучивању о будућности.

Све то лепо изгледа, само да није реч о идеалу, или, боље рећи утопији. Тиме се не обезвређује настојање

123

да се људи и државе међусобно повезују по питањима која су од билатералног или мултилатералног интереса.

Можда је добро навести део текста Декларације Европске конференције, одржане 25. јуна 2005. године у Паризу, а затим разоткрити праве мотиве глобализације. Декларација се супротставља неолиберализму, а залаже:

-да је ерупција људи на европску сцену једино могући излазак из кризе;

-дати допринос изражавању захтева људи и грађана за другачијом Европом;

-стварање јавног европског простора заснованог на принципима плурализма, толеранције, лаицизма (одвојености цркве од државе), у духу заједништва и јединства које ће омогућити окупљање разних снага;

-артикулацију предлога за алтернативе;

-јачање сарадње са људима у Источној Европи ради помоћи у побољшању материјалних и политичких услова за њихово учешће у борби за демиократску и социјалну Европу, уз могућност посвећивања неопходних буџетских средстава и елиминације јаза који, још увек, постоји између два дела овог континента;

-конструисање Европе која одбацује дискриминацију, расизам и патријархалну доминацију;

-одбацивање логике рата и милитаризације Европе и конструисање Европе која се залаже за другачији свет.

Нарочито од осамдесетих година прошлог века, у свету све су израженије антиглобалистичке тенденције и покрети.

124

У чему је суштина неолиберализма? У делу «Снага утопије», Д. Шимлеша наводи:

владавина тржишта; то значи смањити утицај владе (политичке) на најмању могућу меру; заговарање трговине; смањење плата уништењем синдиката и смањење права радника. Друкчије речено- потпуна слобода кретања капитала, новца и услуга;

смањење издатака за социјалну помоћ (смањење издатака за школство, здравство, комуналне услуге и помоћ сиромашнима. Истовремено, не одбија се помоћ државе за развој бизниса;

дерегулација, тј. смањење државне регулације уколико угрожава профит;

приватизација – приватизовати сва добра и услужне сервисе (банке,индустрија, путеви, школе, болнице, па чак и вода, тамо где је оскудица у води;

елиминисање постојања «јавног добра» или «потреба заједнице». Замена за њих је «индивидуална одговорност»

Може се поставити питање: ко највише добија у процесу глобализације? Свакако велике и моћне земље. Све већи јаз између богатих и сиромашних свакако неповољно утиче на интегративне процесе у самој Европи, а још више у свету.

Узроци и последице бомбардовања СРЈ од стране НАТО, тј. најмоћнијих држава света, без истинског савезника.

Значај формирања евроазијске уније, чији је творац Владимир Путин, као противтежа глобализацији. Такође, сарадња и све већи утицај земаља БРИК- а (Бразил, Русија, Индија, Кина, којима се придружила Јужноафричка република)

125

Пракса заобилажења УН када су у питању интереси великих сила (војна интервенција НАТО на СРЈ без одлуке Савета безбедности)

Међународно право крше највише они који су га створили и који се позивају на њега – када је то у њиховом интересу.

Хијерархија, ефикасност и функционисање безбедносне превентиве

Хијерахија подразумева да су државним структурама потчињени сви остали субјекти безбедноисне превентиве. Дакле, систем безбедносне превентиве требало би да функционише на тај начин што се њоме управља и контролише са врха државе. Подсистеми, као што су уже заједнице (локалне), као и одбрана, привреда, економија и сл. Функционишу у оквиру јединственог система безбедносне превентиве.

Ефикасност безбедносне превентиве

Ефикасност безбедносне превентиве огледа се у правовременом идентификовању чинилаца и субјеката који угрожавају безбедност земље, као и у предузимању мера да, уколико дође до угрожавања, последице по безбедност буду што мање.Ефикасност безбедносне превентиве зависи од следећих чинилаца:

односа безбедносне политике према безбедносној превентиви и навционалној

безбедности;

126

квалитета и квантитета субјеката беезбедности;

усклађености планова и начина реализације безбедносне превентиве;

обученост и припремљеност становништва за поступање у случајевима угрожавања безбедности;

Функционалност безбедносне превентиве и услови за њено функционисање

Безбедносна превентива обухвата, поред идентификовања извора и субјеката угрожавања безбедности, предвиђање могућих начина угрожавања безбедности земље или појединих субјеката у подсистемима.

Поред осталог, безбедносна превентива зависи и од техничке опремљености људства које представља стручни кадар у оквиру безбедносне превентиве. Дакле, многобројни фактори утичу на функционисање безбедносне превентиве, од којих треба навести:

личне;

групне;

материјалне;

друштвене;

политичке;

економске и др.

На безбедносну превентиву могу утицати и случајни чиниоци или догађаји, који, у одређеним околностима, могу угрозити безбедност.

127

Рационалност безбедносне превентиве

Суштина је у сагледавању односа између уложеног напора (људства, средстава, метода и сл.) и остварених резултата. У случајевиома када се поуздано претпоставља или, још боље, када се зна да циљ који се жели остварити, заслужује улагање и највећих напора, тада се појам рационалности знатно помера у смислу ангажовања свих расположивих потенцијала (људских и материјалних) како би циљ био достижан. Често је реч о драгоценим обавештајним или контраобавештајним подацима, чије правовремено располагање од стране корисника (државно руководство или поједине службе) може обезбедити квалитетну безбедносну превентиву.

Законска заснованост безбедносне превентиве

Два су најзначајнија аспекта безбедносне превентиве: функционисање у складу са Уставом и са законским решењима које се односе на безбедност. Њиме се мора дефинисати минимум захтева који морају бити испуњени од стране носилаца безбедносне превентиве. При томе је незаобилазно постојање стручности и одговорности субјеката безбедности на свим нивоима. Настојање да безбедносна превентива буде деполитизована, често није могуће, или не у потпуности. Реч је о томе да Народна скупштина доноси основе за целокупну безбедносну политику, па тиме и за безбедносну превентиву.

Стратегијом националне безбедности Републике Србије дефинисани су безбедносни изазови, ризици и

128

претње и, у складу с тим, политика и систем националне безбедности.

У вези са законском заснованошћу безбедносне превентиве значајна су следећа два члана Устава Републике Србије: члан 97. и члан 99.

Члан 97. дефинише:

-сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност РС и односе са другим државама и међународним организацијама;

-територијалну организацију РС и систем локалне самоуправе;

-одбрану и безбедност РС и њених грађана, као и мере које се предузимају за време ванредног стања.

Члан 99. регулише надлежност и рад Народне скупштине и прописује:

-начин одлучивања о промени граница РС;

-одлучивање о рату и миру и проглашавање ванредног и ратног стања;

-надзирање рада служби безбедности;

-усвајање стратегије одбране.

Садржај наведеног члана указује на чињеницу да се не помиње развијање безбедносне превентиве; не бар у садашњем значењу. Ипак, до организационе структуре безбедносне превентиве може се доћи на основу садржаја законодавних решења која се односе на безебдносне службе, полицију, војску.

Дакле, организациону структуру безбедносне превентиве чине:

Председник Републике Србије ( на тај начин што извршава обавезе у погледу доношења и спровођења

129

Плана одбране, командовања одбраном и војском у миру и рату, као и у оквиру предузимања других мера из области безбедности);

Влада Републике Србије (извршава обавезе које се односе на одржавање потребног нивоа безбедности државе);

Министарство одбране, као ресорно министарство (обавља стручне и управне послове из области Уставом утврђене политике одбране);

Министарство унутрашњих послова;

Министарство спољних послова;

Војска Републике Србије;

Безбедносно – информативна агенција;

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Појам и карактеристике државне и јавне безбедности;

2. Основне функције државе у области превентиве;

3. Садржај Стратегије националне безбедности;

4. Циљеви безбедносне превентиве;

5. Начела Стратегије безбедности Републике Србије;

6. Принципи безбедносне превентиве;

7. Класификација безбедносне превентиве;

8. Групе и облици сарадње ради остваривања безбедносне превентиве;

9. Садржај војне безбедносне превентиве;

10.Фактори који утичу на безбедносну превентиву.

11.Најзначајнији проблеми безбедносне превентиве;

130

12.Политички и војноодбрамбени изазови;

13.Економски изазови;

14.Садржај чланова 97 и 99 Устава Републике Србије

___________________________________________________

131

ТЕМА 9:

УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Појам угрожавања

Угроженост је облик конкретне опасности по друштво у целини, његове делове или појединца од, најчешће предвидивих сила против којих се могу предузимати мере превентиве и обезбеђивања, као и мере заштите након испољеног угрожавања.

У људском друштву угрожавање је делатност, а угроженост ситуација и где је активност једне скупине субјеката усмерена против друге скупине са одређеним циљем. У организованом друштву разликује се нормално од девијантног понашања. Девијантно понашање је угрожавајуће.

Знатан број аутора разликује две врсте угрожавања:

А) несвесно, када појединац или скупина људи својим деловањем без намере то учини, чиме угрожава егзистенцију појединца или скупине.

Б) свесно, тј. намерно или циљано, организовано коришћење силе за уништење, онемогућавање, принуду, присилу итд. других људи и њихових организација за промену стања супротно њиховој вољи.

Ради спречавања угрожавања друштва формирају се системи заштите од игрожавања, тј. формирају се системи безбедности.. Сви савремени системи безбедности полазе од два основна питања:

132

а)од кога и од чега треба штитити друштво и

б) на који начин треба усмеравати и ангажовати субјекте безбедности да би се остварио циљ постојања друштва.

Дакле, одговор на ова питања представља основу за сва питања у области безбедности. Наиме, преко наведених питања се дефинише, класификује и објашњава настанак, трајање и деловање друштвено штетних и опасних појава у смислу безбедности. Реч је о потреби познавања разних облика и извора друштвених сукоба, деструктивних деловања као и свих друштвених,природних и техничких појава које се у свим друштвима односе на угрожавање безбедности.

Потпунијим изучавањем појединих појава угрожавања баве се научне дисциплине као што су криминологија, социјална патологија и др.

Појаве угрожавања друштва које настају деловањем природе (земљотреси, радиоактивно зрачење, поплаве, пожари и сл.) претежно се баве природне науке. Друштвеним аспектима угрожавања, у ширем смислу, баве се безбедносне и друге науке (социологија, социјална психологија, политикологија, право, етика и др.). Ипак, мора се приметити, безбедносне науке непосредно проучавају појаве угрожавања и угрожености.

Не постоји потпуна сагласност аутора о значењу појма угрожавање, јер се различито употребљава. Наиме, сама реч безбедност има своје изворно језичко значење «постојећа безбедност» (тј. она која се има – поседује) и «безбедност одбраном стечена». Тако схваћена безбедност се стиче и представља одређену вредност.

133

Полазећи од претходно наведеног, можемо рећи да се безбедност као општи појам може дефинисати као стање, организација и функција.

Као стање представља заштићеност неког добра, вредности, тековине, друштва.

Као организација (механизам заштите) безбедност има различите организационе форме и различита обележја која су заснована и регулисана актима или одлукама друштвених група.

Као функција представља нераздвојни атрибут људске и државне делатности.

«То значи да синтагма «угрожавање безбедности» има логичко-лексичко значење у исказу- запретити некоме опасношћу, тј. довести га у стање егзистенцијалне несигурности, тј. довести у несигурност нешто што он има и што је стекао, а што представља вредно и заштићено добро. Угрожавање безбедности може бити у техничко-физичком смислу (безбедност на раду, безбедност у саобраћају итд.) али и у духовном, моралном, културном и сваком другом смислу

Безбедност државе као стање обухвата целокупну заштићеност државе од свих видова деловања, појава и утицаја, као опасности по њену егзистенцију.

С обзиром на простор са кога се испољавају утицаји према држави, безбедност може бити спољна и унутрашња.

«Угрожавање је свака врста друштвене, природне и техничке опасности којом се угрожавају инте-гритете, суверенитет, уставни поредак и права

134

државе, народа и нација или друштвених група и појединаца»41

Извори угрожавања безбедности и улога безбедносне превентиве

а) Друштвени извори угрожавања безбедности

Друштвене противречности (савремене друштвене односе карактерише стање неравноправности, експлоатације и доминације, како у сфери економских и политичких односа, тако и у сфери односа међу државама. Све то има за последицу агресивно понашање с циљем одржавања или проширења тих односа, али и понашање чији је циљ ослобађање од тих веза);

Супротности интереса (знатан проценат разних негативних појава појава и кретања у друштву последица су интереса различитих друштвених група и класа, нарочито уколико тај интерес буде издигнут на ниво интереса народа или држава, што може довести до супротности интерса држава, и тгиме нарушавања безбедности међународне заједнице. Најекстремнији облици сукоба су су оружани сукоби. Један од узрока сукоба је и друштвена неуједначеност. Реч је о схватању одређених друштвених група да своје циљеве морају остварити без обзира на средства која су им на располагању, и без обзира на услове у којима се ти циљеви постављају).

У одређеним условима и у зависности од тренутних потреба, иза ових противречности често се крију и разне верске, расне, екстремно националистичке, па и политичке супротности, које служе да би се скренула

41 Војни лексикон, ВИЗ, Београд, 1981, стр.56.

135

пажња домаће и међународне јавности са правих врста сукоба. Изговор потенцијалног угрожавања је је обично да је сукоб покренут због угњетавања и сиромаштва, како би се што уверљивије прикриле екстремно националистичке, сепаратистичке и верске побуде.

Култура и религија. Са аспекта угрожавања безебдности, значајна су два појма: масовна култура и безбедносна култура.

Масовна култура значи приближавање културних тековина једног друштва преко средстава масовних комуникација. У смислу угрожавања безбедности ова култура се огледа у ширењу пропагандних, уместо културних садржаја. Дакле, популација једне земље препуштена утицају средстава информисања постаје пасивни објекат, који је у положају да се њиме манипулише према туђој вољи и интересима.

Безбедносна култура подразумева скуп усвојених ставова, знања и вештина о потреби, као и начинима заштите не само личних вредности него и вредности самог друштва. Популација са развијеном културом мање је подложна свим облицима и носиоцима угрожавања безбедности, него популација са мање развијеном безбедносном културом.

У систему безбедности, безбедносна култура се, као део функције самог система безбедности, може дефинисати као скуп неформалних професионбалних норми и вредности које функционишу унутар хијерархије безбедносне организационе структуре, а у функцији су извршавања безбедносних задатака.

Безбедносна култура припадника безбедности се стиче током школовања и обуке будућих припадника служби безбедности,а допуњују се током радног века.

136

Безбедносна култура обухвата свест о законским обавезама, ставове о начину њиховог извршавања, писана и неписана правила понашања према окружењу, претпостављеним старешинама и колегама, специфични етички кодекс којим се дефинишу «правила» друштвених односа унутар самог субјекта безбедности, односа према носиоцима угрожавања безбедности, развијен механизам и превентивно и репресивно деловање у односу на појаве и носиоце угрожавања виталних вредности друштва, као и сопствене безбедности и безбедности својих колега.

Културни, расни и етнички критеријуми су основа за разне видове угрожавања безбедности, као што су дискриминација и расизам.

Дискриминација се јавља у више облика:

Геноцид, који значи тежак злочин против човечности, а испољава се кроз убиства, масовно уништавање, заробљавање, депортацију и сваки нељудски акт против цивилног становништва, извршен из политичких, расних и религиозних побуда, у име тзв. чистоте расе. Поред геноцида, безбедносним наукама познати су и појмови политицид – политичке егзекуције и класна уништења; урбицид – уништавање градова; етноцид – политичка уништавања етничког и културног идентитета без физичких ликвидација.

Апартхејд – смештање одређене друштвене групе у резерват или одвојени територијални и политички развој Европљана и неевропљана по месту живљења и рада.

Сегрегација- одвајање одређених друштвених група и смештање у гета – посебне квартове, како би се одвојио развој различитих друштвених група (кинеска четврт и сл.).

137

Неорасизам или економски расизам – заснива се на неоколонијалистичким методама експлоатације земаља «трећег света». То је довело до стварања илегалних неофашистичких, расистичких и сличних организација које не признају ниукакве слободе и права одређеним друштвеним групама.

Религија, иако генерално проповеда мир и толеранцију, може бити извор разних облика угрожавања (крсташки ратови, «свети рат» -џихад у арапском свету, инквизиција, грађанско – верски ратови, револуције, побуне, сепаратизам, политичко – верски сукоби, цивилизацијски антагонизам, верски тероризам итд.

Међународни односи у најширем смислу подразумевају односе који се на међународном нивоу успостављају између између држава, народа, покрета, партија, организација, удружења и сл., као и између појединаца.

Међународне организације знатно утичу на унутрашњи развој многих земаља и то не само са становишта очувања мира. Након Другог светског рата мотив организовања и приступања овим организацијама био је регулисање међународних односа на принципима равноправности, свестраној сарадњи, одрицању од употребе силе. Данас, у међународним односима, нарочито велике силе, не само да не желе да се одрекну привилегованог положаја, већ користе међународне организације као средство принуде за остваривање својих стратешких циљева и у међународне односе ступају са позиција силе.

Међународни статус- означава посебан положај делова територије или водених површина који се разликује од нормалног положаја по томе што је на њему ограничено или искључено вршење суверености

138

државе којој територије припадају, у корист већег броја држава или међународне заједнице. То се чини из етничких, војних, економских или политичких разлога. До увођења овог статуса долази због тога што велике силе намећу своју вољу држави чији суверенитет желе да ограниче или искључе. Увођење међународног статуса у безбедносном смислу је негативно, јер јр циљ успостављања система безбедности управо очување територихјалног интегритета и суверенитета.

Демографски развој. Становништво је је битан чинилац моћи државе и то :

војне моћи – број становника значајан за број војника. Кина се определила за доктрину народне одбране, стварајући најмногобројнију армију на свету, што има пре свега карактер безбедносне превентиве и одвраћања од агресије.

економске моћи – већина земаља испод 10-15 милиона становника нема авионску, аутомобилску, тешку машинску, атомску, електронску, филмску индустриују.

политичке моћи – која је на страни моћних држава.

Показатељи неповољног демографског развоја:

«Бела куга» један од највећих безбедносних проблема већег броја држава, а нарочито уколико постоји експанзија једног народа у односу на други.

Пренасељеност градова, напуштање села;

Миграција, која има неповољан утицај на безбедност, економиују, незапосленост и животни стандард;

Квалитативна својства становништва у безбе-дносном смислу огледају се у политичкој свести, моралу, обучености и физичкој припремљености за

139

супротстављање свим изворима и облицима угрожавања. Поред тога, утицај на безбедност и могућност предузимања безбедносне превентиве имају и: старосна и полна структура, губитак становништва у ратовима, здравствена структура, смртност одојчади и просечно трајање живота становништва.

Политика обухвата укупност оних процеса, односа и институција којима се остварује свесно регулисање конфликтних ситуација и интереса, и одлучује о заједничким пословима и животним активностима једне глобалне друштвене заједнице.

Од опредељења и деловања појединих учесника политичких збивања (било на унутрашњем, или на спољном плану) зависи да ли ће резултанта у решавању политичких интереса и сукоба кренути ка смиривању или ескалацији до различитих облика сукоба, оружане побуне, интервенције или рата, као најекстремнијих облика угрожавања безбедности земље.

-Идеологија. Не манифестује се само у политици, већ и у филозофији, моралу, праву или религији. У савременим условима најзначајнија је њена улога у политици. Са становишта безбедности посбно је значајна политичка идеологија, јер се она бави питањима у ком правцутреба да се формира политика безбедности и која средства треба користити за њену реализацију.

б) Природни извори угрожавања безбедности:

клима, територија и географски положај.

в) Техничко–технолошки извори угрожавања безбе-дности.

140

само постојање великих хемијских комплекса;

удеси у хемијским индустријама;

несреће у производним погонима и складиштима, као и приликом превоза опасних хемијских материја;

нуклеарне електране и друга нуклеарна постројења;

пробне нуклеарне експлозије и незгоде са нуклеарним оружјем;

одлагање радиоактивног отпада и материјала;

биолошко оружје и др.

Облици угрожавања

Постоје два облика угрожавања: оружани и неоружани. Путем неоружаних и оружаних облика «њихови носиоци покушавају да: подрију, дестабилизују, модификују, мењају, компромитују, преотимају, разарају или уништавају вредности државе које нападају да би остварили своје циљеве и интересе.»42

Угрожавање безбедности се манифестује кроз квантитативне и квалитативне показатеље.

Квантитативни показатељи су они који су значајни за егзистенцију државе: величина, број становника, економски потенцијал итд.

Квалитативни показатељи представљају вредно-сне категорије потенцијала који је квантитативно исказан: духовно, морално стање становништва,

42 Речник Хрватског или Српског језика, део 8., Издавачки Завод ЈАЗУ, Загреб, 1917-1922., стр.399.

141

образовна структура, технолошко стање економских капацитета итд.

Тежиште угрожавања безбедности државе усмерено је на:

угрожавање суверенитета;

угрожавање територијалног интегритета;

угрожавање уставног поретка.

Сваки облик угрожавања засебно испољава различит утицај на безбедност конкретне земље према којој се испољава деловање.То је разлог због којег се мора посебно разматрати у свом квантитативном и квалитативном испољавању.

Данас нема ниједне земље у свету која није више или мање угрожена деловањем различитих снага, било споља, било изнутра. Разлози за постојање угрожености су, између осталог:

-у њиховом међународном и геополитичком положају,

-хегемонији великих сила,

-унутрашњој нестабилности,

-неразвијености демократских институција,

-разним супротностима интереса,

-постојању сепаратистичких и сецесионистичких тежњи националних мањина код вишенационалних држава и др.

Поред осталог, треба имати у виду да, осим чисто спољних и унутрашњих облика угрожавања, има појава или делатности угрожавања које се, на пример, дешавају унутар земље и ту се налазе њени носиоци, али се њихови инспиратори, финансијери и планери налазе ван земље.

142

Дакле, према местуодакле долазе или где настају облици угрожавања деле се на спољне и унутрашње.

Спољни облици угрожавања безбедности:

Спољни облици угрожавања деле се на: оружане (оружана агресија, оружана интервенција и оружани притисак) и неоружане: политички и економски притисци, субверзије и др.).

Угрожавање безбедности споља изводе оружане снаге друге земље и међународне терористичке групе и организације, најчешће у координацији са снагама изнутра (паравојне организације, побуњеничке органи-зације и терористичке групе).

Оружани облици угрожавања

а/ Оружана агресија

«Агресија је насилна акција једне или више држава против територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета с намером да се оспори право на опстанак државе, измени њен друштвено-економски систем, отцепи део њене територије и томе слично»:43

Агресија је најтежи облик угрожавања безбедности једне земље. Њен циљ може бити радикалан или ограничен. Крајњи циљ агресије јесте запоседање територије, рушење друштвено-економског и уставног система и поробљавање народа.

Агресија је најчешће оружана, односно изводи се применом војне силе, али обухвата и сваку акцију усмерену против територијалне целине и независности

43 С. Аврамов; М. Крећа.: Међународно јавно право, Научна књига, Београд, 1990, стр.532.

143

друге државе или против мира у свету.У том смислу, говори се о економској, политичкој, субверзивној и другим врстама агресије.

Могући видови агресије јесу: инвазија, поморска блокада, различити облици напада оружаних снага на копну, с мора и из ваздушног простора, и то употребом оружаних снагастационираних на туђој територији у агресивнесврхе, допуштање страној сили да користи нечију територију против треће државе, слање оружаних формација и плаћеника на туђу територију ради напада (дејства) који су на нивоу агресије.

С обзиром да агресија представља међународно кривично дело (члан 39 Повеље УН), Савет безбедности УН овлашћен је да у сваком појединачном случају утврђује да ли је извршена агресија и јесу ли угрожени мир и безбедност. То је услов за покретање одговорности земље која је извршила агресију и принудних мера, о којима одлучује Савет безбедности.

Управо је Савет безбедности више пута прекршио највећи правни акт – Повељу УН, јер је често био инструментализован од стране САД.

Инвазија је вид агресије у којој агресор44 насилно продире на територију друге земље ради њеног заузимања, освајања, окупације или реализовања било каквог конкретног политичког, војног или економског циља. Изводи се јаким снагама, на широком фронту, брзо и одлучно.

44 Агресор је држава чије оружане снаге нападну земљу, односно, која на било који начин угрози независност, суверенитет или територијални интегритет друге државе.

144

Према међународном праву не признаје се инвазија као основ за стицање нових територија, али се у току њеног трајања примењују одредбе ратног права.

Агресивни притисци се могу вршити свим средствима: војним, политичким, економским, дипломатским и другим. Агресивни притисци могу бити увод у оружану агресију.

Облици примене војне силе су: претња нападом, демонстрација оружаном силом у пограничним рејонима, повреде ваздушног простора, затварање граница и др.

Према међународном праву, свака држава може да се супотстави агресору свим средствима и облицима борбе који су јој допуштени, а нсу забрањени ратним правом.

Свака оружана агресија на неку земљу има освајачки карактер.

Агресија се, условно, може поделити на:

локалну агресију;

агресију у регионалном рату и

агресију у склопу светског рата.

б) Војна интервенција

Војна интервенција је насилно, самовољно и најгрубље мешање једне или више држава у унутрашње послове друге државе употребом оружаних снага или субверзивном делатношћу. Предузима се ради остваривања политичких циљева мењањем постојећег политичког, територијалног стања или међународних односа.

145

Војна интервенција претходи агресији, те је , као таква забрањена Повељом УН. Пракса показује да су веома проблематични и сумњиви мотиви предузимања војних интервенција под окриљем Савета безбедности. Због тога је све већи број противника оваквог начина решавања проблема у међународним односима.

в) Војни притисак

Војни притисак је забрањен међународним ратним правом. Примењује се против државе која није у стању да се адекватно супротстави ономе ко врши војни притисак.

Војни притисак примењују моћне државе на више начина:

гомилањем сопствених снага у близини државне територије према којој се врши притисак;

спречаваањем модернизације оружаних снага државе која је мета притиска;

разбијањем војно-индустријског комплекса те државе;

повреда ваздушног, копненог и морског простора земље која је мета притиска, ради њеног застрашивања и приморавања на уступке земљи која врши војни притисак;

убацивање диверзантских јединица на територију земље против које се врши војни притисак;

изазивање граничних инцидената;

оптуживање дотичне државе предмеђународном заједицом да се бави нелегалним пословима, те да је због тога треба казнити.

146

Неоружани облици угрожавања

а) Политички и економски притисци

Ову врсту притисака примењују најчешће велике силе против непослушних држава које се на тај начин кажњавају.

б) Субверзија

Субверзија представља организовану подривачку делатност из иностранства, против политичког и друштвеног уређења неке државе,или њених политичких, друштвених, економских или правних установа. Може бити отворена и тајна, непосредна или посредна. Њен крајњи циљ јесте промена носилаца власти или руководећих структура у држави, измену њеног уставног и друштвено-политичког система.

Субверзија је забрањена одредбама међународног права.

Унутрашњи облици угрожавања

Унутрашњи облици угрожавања безбедности деле се на оружане и неоружане облике.

а) Унутрашњи оружани облици

- Оружана побуна је организована оружано-политичка борба, чији циљ може бити преузимање власти револуционарним превратом и сменом постојеће власти, док у другом случају циљеви могу бити ограничени (на пример, настојање побуњеника да остваре сецесију од контроле владе и да успоставе аутономну државу у традиционалним етничким и релиијским границама). Циљ побуне може бити добијање ограничених политичких концесија које се не могу остварити применом мање насилних средстава.

147

Побуна има две димензије: Једна подразумева војне и паравојне формације које користе герилску тактику, офанзивно дејство уз властити избор места и времена, чиме се постиже супериорност на локалном нивоу. Друга страна је политичка и испољава се посредством штрајкова, демонстрација, пропаганде, политичких организација и дипломатије.

Учесници у побуни сматрају да одговарајућа промена у оквиру постојећег политичког система није могућа нити вероватна, па се зато опредељују за радикалну промену политичке власти, што подразумева дуготрајну примену прикривених и непризнатих средстава и метода.

Генерално, побуњеници следе револуционарне доктрине и користе оружану силу као инструмент политике. Успешни побуњеници развијају начине претварања властитих слабости у предности, а силу владе претварају у њену слабост. Они се појављују када је влада неспособна или нема вољу да одговори на захтеве важних друштвених група. Почеци побуне леже у масовном незадовољству постојећим политичким и социјалним условима у друштву, за које побуњеници сматрају да их више није могуће толерисати. Вођство побуњеника испољава опште незадовољство, кривицу пребацује на владу и нуди побољшање услова.

Да би побуна била успешна, она мора мобилисати што већи број људских и материјалних потенцијала, чиме ће се осигурати активна и пасивна подршка њеног програма, операција и циљева. Други услов успеха је стварање јединственог руководства, доктрине, организације и визије будућности.

Грађански рат представља најрадикалнији облик решавања унутрашњих противречности, док мањи

148

унутрашњи сукоби или побуне могу да буду увод у такав рат, уколико легална власт није способна да их сузбије.Од старе Грчке и Римске империје до данас, у грађанским ратовима испољаване су тежње за остваривање сопствених интереса, ослобађање човека од окова и робијања, до тежње за остваривањем савремене демократије и људких слобода.

Дакле, грађански рат је оружана борба између политичких, националних и других антагонистичких друштвених група у једној земљи, ради остваривања политичких и економских интереса. Значајан узрок су и нагомилани и нерешени социјални, економски, политички и други односи међу народима.

Критеријум за оцену да ли се ради само о побуни или грађанском рату су следећи:

обим ангажованих снага;

интензитет оружаних акција;

трајање акција и

њихов територијални обим.

То је регулисано Допунским протоколом из Женевске конвенције која је донета 1949. године.

У пракси се дешава да се унутрашњи немири и побуне, укључујући и државне и војне ударе, подстичу са стране, чиме постају елемент у остваривању страних интереса или погодно тло за страну војну интервенцију. Случај Косова и Метохије и агресије НАТО пакта на СРЈ, само је један од драстичних примера такве праксе.

Могуће је да се грађански рат води паралелно са међународним, а то је случај када легална власт

149

истовремено ратује са побуњеничким снагама и снагама агресора. Карактеристичан је пример грађанског рата у Шпанији.

Као врста унутрашњег оружаног сукоба, грађански рат не подлеже правилима међународног ратног права, тако да стране које га воде немају статус страна у сукобу у смислу овог права. За такве сукобе међународно право резервише само минимум правних правила која ће бити примењивана. То значи да сучељене стране у грађанском рату нису у истом правном положају, односно нису равноправне као код међународних оружаних сукоба. То је због тога што се овакав рат води унутар државе која остварује врховни надзор (врховну власт) над побуњеницима, те стога грађански рат улази у круг њене унутрашње надлежности која искључује право другим државама да се у њега мешају. Друкчије речено, легална власт такве државе је овлашћена да прибегне оружју како би заштитила постојећи статус кво, док се побуњеници у свим правним системима сматрају кривично одговорним за примену оружаног насиља противлегалне власти.

Зато побуњеници настоје да ниво њиховог насиља прерасте у грађански рат, како би се пред међународном заједницом правно изједначио положај страна у сукобу (побуњеника и државе), а то бива онда када побуњеници издејствују од легалне владепризнање својства ратујуће стране. Такво признање даје се под следећим условима:

ако устаници контролишу један део националне тери-торије;

ако начелу имају локалну владу која де факто врши суверена права на контролисној територији;

150

ако борбу воде организоване јединице потчињене војој дисциплини, које поштују законе и обичаје ратног права.

У таквом случају грађански рат мора да се води у складу са правилима међународног ратног права, које обе сукобљене стране ставља у исти правни положај. Уколико је и друга држава признала овакво својство побуњеника, стиче обавезу да се према обема ратујућим странама понаша неутрално у складу са правилима о неутралности. У оба случаја призната страна добија својство субјекта међународног ратног права, а легална влада престаје да буде одговорна за поступке побуњеника.

Унутрашњи оружани сукоби, тиме и грађански ратови, спадају у унутрашњу надлежност држава. Повеља УН искључује могућност да се ОУН уплиће у питања која се налазе строго у оквиру унутрашње надлежности сваке државе.

Најзначајније карактеристике грађанских ратова су:

настојање у правцу глобализације спољне интервенције у унутрашњим сукобима;

жестина (број жртава је веома висок);

дуго трајање;

резистентност на решења путем преговора

Тероризам је један вид политичког насиља и представља најзначајнији изазов како за државу и њене органе заштите, тако и за међународну заједницу.

Према идеолошкој основи тероризам се најчешће јављао у прошлости као ултрадесни («црни»), односно

151

фашисоидни, и ултралеви («црвени»), тј. Квазире-волуционарни

У односу на простор деловања тероризам се дели урбани, рурални, тероризам на пловним путевима и тероризам у међународном ваздушном саобраћају

Према присуству на тлу сопствене државе условно се дели на унутрашњи и међународни. Унутрашњи терористи на територији сопствене државе могу могу извести терористички акт против страних дипломатских представника или лица са дипломатским имунитетом, што представља елемент иностраности и тако постаје међународни. О унутрашњем тероризму се може говорити само када грађани, власт или добра сопствене земље мета насиља или претње насиљем од старне терориста.

Герила се може дефинисати као облик борбено организованог политичког деловања малих, наоружаних, врло мобилних илегалних група, које настоје да заступају интересе народа и, налазећи упориште у њему, врше колективну употребу оружане силе као директног насиља против владајуће гарнитуре.

Сваки герислски рат не тежи социјалној револуцији. Циљеви гериле могу бити отцепљење, промена политичке гарнитуре, контрареволуција и сл.

Пресудан фактор за стварање и одржавање гериле је свестрана активна или бар пасивна политичка и материјална подршка становништва услед идентификације циљева и интереса.

Герилску борбу одликује изненадно извођење борбених дејстава, избегавање фронталних и дуготрајних судара са бројно и технички надмоћнијим противником, потенцирање изненађења, чему погодује

152

велика покретљивост и брзина герилских јединица, њихово лако наоружање и добро познавање терена.

Објекти напада герилаца су важни комуникацијски објекти, мање војне и полицијске јединице, центри веза, као и сва постројења стратешког значаја.

Герилска дејства могу се одвијати и у урбаној и у руралној средини. У принципу герилу одликује:

униформа и наоружање;

јавно појављивање и наступ у средствима информисања (никада се не сакривају);

јавно носе наоружање, износе циљеве своје борбе, а у њихову територију не могу ући јединице државне заштите без борбе.

Женевска конвенција, од 12. августа 1949. године, дефинише герилска дејства члановима 4, 1 и 13, а герилци морају испуњавати услове из члана 1 Хашког правилника и то:

да на челу имају лице одговорно за своје потчињене;

да имају знак распознавања који се може уочити са растојања;

да отворено носе оружје;

да се придржавају одредаба ратног права.

Основна тактика гериле своди се на дуготрајно физичко и психичко исцрпљивање противника услед сталне иницијативе, а праћена је сталним омасовљавањем сопствених снага, при чему се фронтални сукоб одлаже сбе до изједначавања снага и средстава са противничким. У суштини, герила производи насиље.Герилска дејства су на нелегалан начин усмерена против званичне власти.

153

Устанак представља масовније учешће народа него у социјалним нередима и немирима. Карактерише га висок степен организације и може почети на разне начине, понекад и ненасилним отпором насиљу власти. Устанак може бити састављен од низа побуна, али не као њихов збир, већ као сједињавање у јединствен фронт.

Циљеви устанка могу бити класно,национално, политичко и свако друго ослобађање.

Устанак је оружани облик политичке борбе против класног, националног, колонијалног или неког другог непријатеља. У различитим друштвено-историјским условима има различите облике, садржај и начин испољавања – деловања. Многи устанци попримају облик револуције, односно борбе за корените друштвене промене. Свака оружана побуна не мора имати облик карактер устанка.

б) Унутрашњи неоружани облици

-Обавештајно-извиђачка делатност је планска континуирана активност која се спроводи у свим сферама друштвеног живота земље, али увек са израженим тежиштем и приоритетом. Спроводе је спољни и унутрашњи чиниоци угрожавања, најчешће удружени, са јасним циљем и намером да правовремено прикупе што већи број тачних података о стању друштвено-пилитичких, војно-полицијских, економских, културних, међунационалних и других односа у земљи која је мета угрожавања, о стању у војсци, полицији, обавештајно-безбедносним службама, попграничној безбедности и привтном сектору безбедности и њиховим могућностима и

154

способностима да заштите виталне интересе и вредности земље.

У ери савремене електронике и сателитских систе-ма релативно лако се долази до података. Међутим, једина тајна коју је сасвим поуздано тешко спознати јесте: опредељеност војске, полиције и грађана за одбрану, њихови мотиви, морална снага и родољубље.

-Саботажа је намерно и смишљено онемогућавање или успостављање производње, саобраћаја и других делатности. Оне могу бити посебно ефикасне када се изводе у процесу производње хране и других стратешких производа или у ратном стању, у процесу производње наоружања и муниције.

- Штрајкови су облик борбе против власти. Као такви они имају вишеструке ефекте: политичке, јер показују неслагање и немирење са политиком и поступцима власти, организационе, јер ремете саобраћај и комуналне услуге, материјалне, јер непосредно смањују производњу и тиме подстичу незадовољство грађана, мада се тиме смањује њихов ниво безбедности.

-Масовне демонстрације представљају опасност за безбедност јер демонстранти обично прерастају у руљу која губи контролу над својим понашањем.

-Грађански нереди представљају неоружани облик унутрашњег угрожавања безбедности државе. Они се могу манифестовати на разне начине, изводити се на разним местима и у различитим временским периодима.Њихов циљ је упозорење и застрашивање државе, као прва фаза изнуде у остваривању својих циљева.

155

-Деструктивно политичко деловање је саставни део политике и односи се на политичку делатност коју остварују политички субјекти у одређеним друштвено-политичким и међународним условима и са одређеним политичким циљевима чијом реализацијом се производе одређене политичке последице и

-Деструктивно дипломатско деловање предста-вља смишљену активност дипломатске службе одређене државе кроз међународне дипломатске форуме, усмерено на постизање циља против друге државе.Изводе је дипломатски представници министарства спољних послова и војне дипломатске службе земаља које испољавају деструктивно деловање према другој/другим земљама. Дипломатско деловање у својој негативној конотацији поприма форме: дипломатске деакредитације и дипломатских притисака итд.

-Међународноправно деловање односи се на дело-вање држава правних субјеката ефекти. Политичко деловање државе против друге државе остварује се кроз:

-билатералне односе између држава на равноправној основи и

-политику притиска међународног правног система у доношењу правних аката на штету друге државе. Ова делатност може попримити следеће облике: изгласавање неповољних резолуција у Савету безбедности УН и усвајање рестриктивних закона у појединим међународним форумима, који се односе на пример, на трговину, транспорт, комуникације итд.

-Економско деловање обухвата економске активности и мере које предузима међународна заједница или поједина држава према другој држави, и

156

манифестује се кроз: економска ограничења, притиске, блокаде итд.

-Субверзивна делатност у ширем смислу подра-зумева организовану подривачку делатност из ино-странства против политичког и друштвеног уређења неке државе или њених политичких,економских или правних установа. Може бити отворена и тајна, непосредна или посредна, а за крајњи циљ има промену носилаца власти или руководећих лица у држави, измену њеног уставног или друштвеног система. Облици субверзије могу бити различити–од деструктивних психолошко-пропагандних до терори-стичких и побуњеничких активности. Ова делатност је забрањена актима међународног права.

Потпуније сагледавање суштине субверзије и њеним упоређењем са стратегијом посредног наступања, може се закључити да је реч о истоветном облику угрожавања, јер ове доктрине, начелно, обухватају тероризам, саботаже, побуњеничка дејства, герилски рат, грађански рат и разноврсне притиске.

Успешно спровођење било ког облика субверзивне делатности, пре свега, зависи од познавања стања и предвиђања догађаја у земљи која је мета угрожа-вања.

Психолошко-пропагандна делатност је вршење ути-цаја или контроле над мишљењем група или поједи-наца у циљу усмеравања њихове акције. Облици вршења пропагандног деловања су: усмени или писа-ни; визуелни (филм, телевизија, слика, плакат итд), акустични итд. По свом садржају, пропагандна дела-тност се примењује у свим областима друштвеног живота (политика, економија, култура, одбрана, војска, полиција итд).

157

Етничке напетости и недостатак поштовања етничких, верских и културних вредности реална су претња стабилности нарочито балканских земаља. Специфични облици ове претње могу се испољити кроз:нетолеранцију, ксенофобију, неусаглашеност са демократским принципима и праксом, неуважавање споразума и међународних договора о поштовању права мањина, одбијање медијације у решавању спорова, изазивање етничког насиља и тешкоће у успостављању мултиетничких демократских институција.

Ови специфични облици етничких напетости представљају сталну претњу стабилности држава. Због тога стабилност и безбедност држава умногоме зависе од добросуседских односа, развоја политичких институција и законских решења о правима етничких мањина на бази реципроцитета земаља у региону.

Национални и верски екстремизам још увек је актуелан облик угрожавања безбедности држава и могућа претња мирном решавању спорова и криза. На простору западног Балкана спорост демократизације економских и политичких процеса, неодлучност у раскидању са негативним ратним наслеђем и ауторитарном традицијом, који су оптерећени националним и верским екстремизмом, могу у свим регионима да допринесу одржавању тензија и њиховом прерастању у потенцијалне сукобе.

Организовани криминал спада у категорију најизразитијих облика угрожавања безбедности. Организовани криминал у области илегалне трговине разним врстама робе, дрогом, оружјем, капиталом и људима, и његов транснационални карактер, захтева целовит и координисан одговор свих безбедносних структура у државама.

158

Посебно се издвајају проблеми: илегалног трансфера и трговине наркотицима, људима и капиталом, пролиферација конвенционалног оружја и оружја за масовно уништавање и корупција.

Природне и индустријске катастрофе и епидемије већих размера. Због промена у области екосфере, самим тим због очекиваних метеоролошких и климатских промена, у наредном периоду могуће су разне природне катаклизме, попут разорних земљотреса, катастрофалнихпоплава,,екстремно високих температура, пожара већих размера, који превазилазе ниво природних и индустријских несрећа, а њихово уклањање је у надлежности локалних заједница и цивилне заштите.

У случају повећаног радиолошког зрачења због хаварија на нуклеарним постројењима у земљама које су у ближем или даљем окружењу, хемијских несрећа и епидемија већих размера, могуће је да дође до угрожавања већег броја људи него при класичним оружаним акцијама.

У односу на претходно навдене облике угрожавања, процењује се да би индустријско загађење тла, воде и ваздуха, те нерешено питање одлагања чврстог, радиоактивног, војног и медицинског отпада, као и деградација земље и тла, могле представљати озбиљну претњу за здравље и живот људи у наредном периоду.

Илегалне миграције становништва. Миграција (домаћи израз – пресељавање) је пресељавање становништва с једног подручја на друго, трајног или привременог карактера, независно од тога да ли се збива у границама нацуионалне територије или међу двема земљама. Међународне миграције представљају појаву широких размера и врло сложене

159

структуре, како по регионалном пореклу становништва које у њима учествује и дестинацијама према којима се усмерава, тако и према узроцима који до ње доводе, и последицама које она са собом носи за све учеснике и међународну заједницу у целини.

Илегалне миграције становништва , као последице тешких социјалних услова, демографске «експлозије» или масовног прилива избеглица услед терора, оружаних сукоба и насиља у земљама у транзицији, могу представљати велики безбедносни проблем у Европи

Поред наведених, постоје и други облици неоружаног угрожавања безбедности, као што су недостатак стратешких енергената, злоупотреба нових технологија и научних достигнућа у области информатике, генетског инжењеринга, медицине и метеорологије. Основна карактеристика такве врсте , у основи невојних, облика угрожавања безбедности је даих је постојећим капацитетима тешко идентификовати, открити и превентивно деловање.

160

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Појам угрожавања;

2. Извори угрожавања безбедности и њихов садржај;

3. Облици угрожавања безбедности;

______________________________________________

161

ТЕМА-10:

ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ У ФУНКЦИЈИ БЕЗБЕДНОСНЕ ПРЕВЕНТИВЕ

Појам, настанак и развој обавештајне службе

Једна од карактеристика људског друштва кроз историју јесте да је постојало настојање да се о другоме (другој држави, организацији и сл.) сазна што више, а да се, истовремено, прикрију, колико је то могуће, сопствене слабости. Временом су настале посебно организоване групе људи чији је задатак био прикупљање података о оним сферама живота које су потребне руководству земље. Без обзира како се називала делатност којом су прикупљани подаци, њена суштина је обавештајног карактера.

Термин обавештајна служба има двојако значење:

под њим се подразумева делатност усмерена на прикупљање посебно чуваних података о институцијама других земаља или сопственим унутрашњим противницима који делују тајно и

то је посебна државна организација која такве податке прикупља.

Према томе, садржај термина обавештајна служба се подједнако односи на делатност и на организацију која се њоме бави, што чини њихово јединство. Поред осталог, израз «служба» означава групу људи који врше неке послове у име заједнице, односно синоним је за организацију као виши степен учвршћивања власти, а тиме и заједнице.

162

је за организацију као виши степен учвршћивања власти, а тиме и заједнице.45

Од многобројних издвојили смо следећу дефиницију обавештајних служби: то је специјализована, релативно самостална институција државног апарата, овлашћена да легалним, али и тајним средствима и методама, прикупља значајне обавештајне податке и информације о другим државама или њеним институцијама и могућим унутрашњим противницима сопствене државе, потребне за вођење политике земље и предузимање других поступака у миру и рату и да сопственом активношћу, самостално или у сарадњи са другим државним органима, спроводи део државних и политичких циљева земље.

Уколико бисмо анализирали наведену дефиницију обавештајних служби и сагледали је по сегментима, можемо закључити:

да су обавештајне службе државне организације и да су саставни део државне управе;

обавештајном службом руководи најужи политички врх земље (шеф државе, савет министара, комисија парламента итд.);

обавештајне службе су релативно самосталне у односу на остале структуре државног апарата;

податке прикупљају легалним и тајним методама и средствима;

45 А. Савић и др.: Основи државне безбедности, МУП Републике Србије, Београд, 1998, стр.43.

163

законски су овлашћене да могу обављати обавештајну делатност.46

Опште карактеристике обавештајних служби:

инструмент су који је у функцији реализације виталних интереса носилаца власти;

тајност им је битно обележје;

превентивност се јавља као основна функција;

два основна вида активности су обавештајни и субве-рзивни;

примењују специфичне методе;

у свом раду користе научна и технолошка достигнућа;

оне су специјализоване професионалне организације и институције

Обавештајне службе имају основни задатак да државном руководству учине доступним податке о најзначајнијим спољним и унутрашњим питањима, како би одлуке руководства биле засноване на стварним чињеницама. Међутим, није мали број случајева када се и самим руководством државе може манипулисати на тај начиншто му се достављају подаци селективно, уз то још и циљано, како би утицали на крајњи исход при доношењу одлуке.

Обавештајне службе великих сила су најчешће офанзивног карактера, док су обавештајне службе малих земаља углавном одбрамбеног карактера.

Почеци стварања обавештајних служби сежу неколико хиљада година уназад. Највећа улога обавештајних служби била је у припреми и вођењу

46 Љ. Стајић: Основи безбедности, Издавачка кућа «Драганић», Београд, 2006, стр.202.

164

ратова. У том смислу поучно је мишљење Сун Цу Вуа, чувеног кинеског војсковође (6. век пре нове ере) који је рекао: «Ако познајеш себе и свог непријатеља, онда се у стотину битака не мораш бојати за исход. Ако познајеш себе, а не и непријатеља, онда ћеш за сваку победу доживети и један пораз. Ако не познајеш ни себе ни непријатеља, онда си увек поражен».

Обавештајне службе и њихово деловање као посебан систем у држави усклађивано је са усавршавањем државног апарата. Мада је у почетку обавештајна служба била актуелна за време припрема и вођења ратова, временом је прерасла у сталну делатност државе и представља њен незаменљиви део.Многи аутори тврде да је обавештајна служба творевина капитализма. То се првенствено односи на милитаристичке државе у Другом светском рату: Немачке, Јапана и Италије.

У савременим условима обавештајна делатност је позната под називом «тотална шпијунажа», што значи да нема области људске делатности и природних ресурса који нису предмет интересовања обавештајних служби.

Нарочито развој комуникацијске технологије (Интернет, сателитско осматрање ради прикупљања података и др.) омогућавају обавештајним службама долажење до података до којих се у претходном периоду могло доћи класичном шпијунажом. Истовремено, и саме обавештајне службе су објекат који је интересантан противницима, од којих су свакако најзначајнији терористи. Зато је данас тзв. сајбер ратовање веома присутно на друштвеним мрежама Интернета.

165

Подела обавештајних служби

Најчешће присутна је подела обавештајних служби према следећим критеријумима:

1) према месту у државној организацији: на централне и ресорне;

2) према називу: на војне и цивилне;

3) према врсти делатности: на опште и специја-лизоване;

4) према блоковској подељености: на националне и наднационалне

У савременим условима нема земље која нема орга-низован систем обавештајне службе. И у случајевима када постоји већи број мањих организација, оне су повезане у јединствен систем обавештајне службе којим се руководи из једног центра. Због чињенице да и ови системи морају да се штите (безбедносна функција) уобичајен им је назив обавештајно- безбедносни систем.

Обавештајно-безбедносни систем подразумева постојање једне главне или централне обавештајне службе, којој ће остале, специјализоване за поједине области (ресорне) достављати податке према утврђеној процедури. Тако постоје ресорне обавештајне службе које су уграђене у државне ресоре као што су: одбрана, спољна политика, економија, унутрашњи послови итд).

У многим земљама постоје следеће обавештајне службе:

централна обавештајна служба;

војнообавештајна служба;

обавештајна служба Министарства спољних послова;

166

економска обавештајна служба;

нуклеарна обавештајна служба и

наднационална обавештајна служба.

Централна обавештајна служба своју активност усмерава на обавештајну обраду других земаља и тајне акције у областима политичке, војне, економске и дипломатске стратегије. Реч је о активностима за потребе највишег државног и политичког руководства земље. Простор на којем ће деловати обавештајне службе зависи од интересовања државног руководства. Зато, нарочито велике силе, испољавају интересовање за глобални (светски) простор, који је предмет обавештајне обраде по многим областима(од политичке стратегије противника, и не само њих, до економије, технологије, културе, информисања итд.).

Војнообавештајна служба се налази у ресору министарства одбране. Њен задатак је прикупљање података о оружаним снагама других земаља, који су потребни највишем државном и војном руководству. При томе су свакако најзначајнији подаци о намерама евентуалних противника,

Обавештајна служба Министарства спољних (или иностраних) послова бави се обрадом података и информација које су од значаја за министарство спољних послова. Применом адекватним обавештајних метода обрађују се сва она питања која могу да послуже руководству земље ради ефикаснијег вођења спољне и унутрашње политике.

Економска обавештајна служба прикупља податке и врши анализу стања привреде и економије других земаља, што користе за проналажење што повољнијег начина за развој сопствене привреде и економије и за

167

поступање у економским односима са другим земљама.

Нуклеарна обавештајна служба се бави откривањем, анализирањем и проучавањем свих релевантних података која се односе на нуклеарна истраживања и нуклеарно наоружање у другим земљама. Велике силе имају веома развијену овакву врсту обавештајне службе. Предмет њеног интересовања су количина и врста нуклеарног наоружања, генерација којој припадају (свакако да најновија представља посебно интересовање), размештај, могућности употребе, новине у технологији производње и стратегији и тактици употребе. Наведени и други подаци су од изузетног значаја за политичко и и војно руководство своје земље.

Наднационална обавештајна служба се својевремено односила на два супротстављена војнополитичка блока – НАТО и Варшавски уговор. Основни задатак наднационалне обавештајне службе јесте да се коалиционим савезницима обезбеде подаци који се односе на стратеију и тактику употребе нуклеарног наоружања према супротној страни(савезу држава или појединој земљи-чланици савеза).

168

Постоје и другеобавештајне службе, као што су: обавештајне службе политичких партија47, политичких покрета48 и емигрантских организација49.

Садржај рада обавештајних служби

Класична подела облика рада обавештајних служби према месту одвијања и циљу који се жели постићи обухвата:

обавештајну делатност;

контраобавештајну делатност и

субверзивну делатност.

Свакако да није могуће сасвим прецизно одвојити садржај рада наведених облика рада обавештајних служби. По природи посла, оне се међусобно често преплићу, мада задржавају своја основна обележја.

Обавештајна делатност представља скуп мера које се предузимају ради долажења до података о могућностима и намерама појединих држава, са циљем да се правовремено могу предузимати

47 Обавештајна служба политичких партија се бави прикупљање података о својим политичким противницима и те податке користе у политичкој борби ради остваривања користи у политичком животу.48 Политички покрети организују сопствену обавештајну службу, првенсствено на територији на којој испољавају своју активност. Постоје примери да обавештајне службе појединих политичких покрета буду тако добро организоване и ефикасне, па чак и да су у предности у подносу на државне.49 Обавештајне службе емиграције најчешће су експозитура неке стране земље. Зависно од политичких детерминанти, обавештајна служба емигрантских организација прилагођава садржај, рада, методе и средства.

169

одговарајуће мере на политичком, економском и војном плану.

Да би се дошло до података о другим државама потребно је имати високо професионални обавештајни кадар, јер се подаци који имају стратешки значај веома добро чувају. Но, и поред тога, пракса показује да такви подаци не могу увек бити потпуно безбедни и недоступни. Савремена технологија и средства комуникације, нарочито Интернет, омогућавају и неовлашћеним стручним појединцима и организацијама да долазе до највећих државних и војних тајни.

Како је систем за пренос информација осетљив на разне врсте напада, у предузимању мера заштите посебна пажња мора се посветити безбедности сопствених информација, система и уређаја који служе за пренос информација. Безбедност информација обухвата стање у којем су обезбеђени: поверљивост, интегритет, поузданост, провереност и непорецивост информација.

Упркос потреби да информације буду заштићене, не постоји универзално правило које би једнозначно прописивало ефикасне и економичне безбедносне мере у области заштите информација, као што су:

грана делатности корисника информација (политичке институције државе, војска, полиција, производња, банкарство, наука и др.);

величина организације и њена структура;

особине локације (географске, урбанистичке, грађеви-нске и сл.);

карактеристике података;

170

начин преношења информација од извора до крајњих корисника;

комуникациона подлога за пренос информација;

техничка средства која се користе у процесу преноса информација и сл.

Обавештајну делатност у међународним односима карактерише неколико специфичности:

1) не постоје квалитативна и квантитативна ограни-чења у прибављању информација, нити у погледу бро-јности одговарајућег кадра, техничких и финансијских могућности и употребљеног времена;

2) незамисливо је одустајање од прибављања неке неопходне информације само зато што се до ње не може доћи на дозвољен, легалан, начин;

3) обавештајна делатност се првенствено спроводи уз помоћ људи, односно нема обавештајне делатности без квалитетне агентурне мреже.;

4) резултати обавештајне делатности треба да омогуће да се продре у противников начин размишљања, да се утиче на његове одлуке, да се идентификују друштвене структуре које су осетљиве на притиске и манипулације и да се продре у његов обавештајно-безбедносни систем;

5) обавештајна делатност се не може посматрати одвојено од политике, односно она треба да омогући влади да према противнику води спољну политику на граници између дипломатских поступака и отворене интервенције.»50

50 М. Мијалковски: Обавештајна делатност у остваривању доминације у међународним односима,Војно дело, број 45/95, стр. 79-80.

171

Обавештајни рад се одвија непрекидно. При томе постоје надлежности руководећих, извршних и аналитичких органа обавештајне службе.

Руководећи органи обавештајне службе планирају и организују прибављање података о земљи-објекту интересовања.

Извршни органи обавештајне службеприбављају захтеване податке, који се сливају у центарлу обавештајне службе.

Аналитички органи обрађују податке, информације, анализе, процене и

достављају их државним органима на коришћење.

Контраобавештајна делатност има заштитни карактер и намењена је за откривање и онемогућавање рада страних обавештајних служби у сопственој земљи и свим структурама које се баве подривачком делаатношћу.

Основни задаци контраобавештајне службе су у области безбедносне превентиве. То су:

-заштита виталних државних тајни од страних обавештајних служби;

-спречавање шпијунаже, откривање, и онемогућавање свих облика тајне подривачке делатности против сопствене земље, чији су иницијатори стране обавештајне службе и

-спречавање тајног превратничког деловања против постојећег поретка.

Субверзивна делатност обавештајних служби има за циљ промену стања у другим земљама, ради јачања сопствене позиције (најчешће политичке) у другим земљама. То се постиже на два начина:

172

пружањем помоћи и подршке режимима који су угрожени и чија им политика одговара;

организовањем преврата (тајно, мада није увек тако) ради довођења на власт политичких истомишљеника.

У оквиру политика великих сила субверзивна дела-тност садржи:

-стварање и обезбеђивање политичких и других позиција у другим државама, уз настојање да се паралише утицај неке треће државе;

-окупљање и организовање политичке и друге емиграције страних земаља, усмеравање и -подстрекивање те емиграције на непријатељско деловање и, евентуално, на ратна дејства против њихове матичне домовине;

-спровођење разноврсних диверзија и саботажа, срачунатих на уношење немира и несигурности у друге земље и на слабљење одбрамбених и других потенцијала супротне старне и

-формирање, организовање, опремање и обучавање одређених снага намењених субверзивна дејства на територијама других земаља и њихово припремање за употребу у миру и у рату». 51

Организација обавештајних служби

Свака обавештајна служба прилагођена је потребама своје државе. Ипак, све обавештајне службе имају скоро идентичне организационе

51 Љ. Стајић: Основи безбедности, Издавачка кућа «Драганић», Београд, 2006, стр.209.

173

структуре. То се односи како на хоризонтални, тако и на вертикални систем организовања.52

Заједничко свим обавештајним службама је да њихова организациона структура има:

руководеће и управне органе;

извршне органе;

агентуру и

специјалне снаге.

Главни руководећи орган је највиши орган, у чијем саставу су ниже организацијске целине – сектори. Поред њих, постоје и други органи који се баве оперативним радом:

Оперативни органи непосредно руководе оперативним радом. У том циљу организују обавештајне центре, подцентре и пунктове, како у иностранству тако и у сопственој земљи.

-Плански органи планирају целокупне активности обавештајне службе.

-Аналитички органи су веома значајни у оквиру обавештајних служби. Они обрађују и анализирају све податке који су на било који начин од користи за рад обавештајних служби. На тај начин омогућавају руководству да потпуније и поузданије доносе одлуке о конкретном поступању.

-Материјално-финансијски органи обезбеђују новац за рад службе и воде све финансијске послове. Посебно важан задатак им је набавка страног новца.

52 Хоризонталн принцип односи се на технологију рада, а вертикалним субординација и дефинисање надлежности.

174

-Кадровски органи воде рачуна о озбору кадра и њиховом распоређивању и праћењу рада.

-Органи за специјалне задатке углавном се баве тајним акцијама, као што су, терористичке акције,диверзије, изазивање криза, државних удара и сл.

Центар за документацију је изузетно значајан орган који прикупља и архивира документацију која може послужити у наредном периоду за планирање и извођење акција обавештајне службе. У оквиру овог органа је картотека лица која су интересантна са становишта интересовања обавештајне службе.

Извршни органи (обавештајни центар, обавештајни подцентар и обавештајни пункт)

-Агентура може бити «активна» (у миру и у рату)и «конзервирана» (најчешће само у рату. И поред коришћења најсавременијих средстава за прикупљање података, агентура је увек значајна за рад обавештајних служби.

-Специјализоване снаге у многим земљама постоје у оквиру оружаних снага или безбедносних снага, мада се могу употребити и за потребе обавештајне службе. Реч је о антитерористичким активностима, диверзантске јединице, групе за препадне акције, јединице за «електронску шпијунажу», јединице за психолошко-пропагандна дејства, јединице за цивилне послове итд.

У претходном тексту наведени су најзначајнији еле-мети који чине организацију обавештајних служби и који се могу сматрати општим обрасцем за организацију већине обавештајних служби у свету. Свакако да свака земља има одређене специфичности када је реч о организацији обавештајне службе.

175

Најзначајније је да државно и политичко руководство одлучују о органоизацији обавештајне службе, у складу са сопственим потребама.

Принципи рада обавештајних служби

Не постоји јединствен и општеприхватљив систем класификације принципа којих се придржавају све обавештајне службе. На то утиче знатан број различитих фактора. Политичких, дипломатских и војних. Овом приликом сматрамо прихватљивим класификацију садржану у књизи Увод у студије безбедности, аутора Љубомира Стајића и Радослава Гаћиновића.53

Свеобухватност у раду значи да обавештајне службе интересују све сфере земље према којој се обавештајно делује. То не значи да ће сваки аспект бити увек најактуелнији.

Непрекидност и интензитет деловања представља принцип којег се обавештајне службе придржавају континуирано. Наравно, у слиженијим ситуацијама се повећава интензитет, а највиши је у рату.

Циљ оправдава средство. Овај принцип с еодноси првенствено на обавештајне службе великих сила.

Инфилтрација и агресивност при извршавању задатака. Постоји константно настојање обавештајних служби ради инфилтрирања у земље које су им предмет интересовања. Два подручја су посебно

53 О томе, поред текста који је наведен у овом раду, видети шире у: Љ. Стајић и Р- Гаћиновић: Увод у студије безебдности, Библиотека Стручна књига, Београд, 2007, стр.347-350.

176

значајна: прво, обавештајне службе других зтемаља и, друго, политичко, привредно, војно, културно и друга подручја.

Објективност, веродостојност и провера представљају значајан принцип рада обавештајних служби, мада то не мора да значи да ће податке до којих су дошли увек приказати у изворном смислу.54

Једностраност и пристрасност. Да би се онемогућило прихватање једнострано заснованих података, обавештајне службе обавезно приступају провери добијених података, на тај начин што податак који се односи на конкретан догађај проверавају из више извора. На тај начин се умањује утицај субјективизма, својстевног у одређеној мери сваком човеку.

Правовременост је незаменљив принцип, јер сваки неправовремено достављен податак губи на значају.

Оригиналност значи избегавање поступања на исти начин у различитим ситуацијама. Свакако, да када је реч о изузетно значајним операцијама, обавештајна активност се планира и изводи водећи рачуна и о наизглед ситним детаљима.

Тајност постоји све док друга страна незна за одређени податак.

Планирање задатака је основа процене обавештајне ситуације. Планирању претходи одлука државног,

54 Обавештајна служба САД, ЦИА, је располагала веродостојним подацима да у Ираку није било нуклеарног нити хемијског оружја које би Ирак употребио. Међутим, њихов извештај, достављен државном руководству је био сасвим различит у односу на објективно стање, што је имало за последицу доношење одлуке о агресији САД на Ирак 2003. године.

177

политичког и војног руководства, зависно од природе задатка.руководства

Градирање задатака значи њихово разврставање према значају и карактеру. Најчешће је разврставање применом две групе критеријума: 1) према нивоу значаја, на стратегијске, оперативне и тактичке и 2) према областима, на политичке, војне, економске и сл.

Централизација рада и руковођења је често, мада не увек доследно спровођен принцип у пракси и није исти начин његове примене у различитим земљама.

Релативна самосталност у деловању. Самосталност се углавном односи на поједине ресоре у оквиру обавештајне службе. На пример, поједине задатке органи обавештајне службе могу извршавати на основу одлуке команданта јединице, у чијем су саставу, а не и на основу виших органа обавештајне службе.

Специјализација у раду је значајна због тога што није могуће да се сваки обавештајац посебно, или поједини ресор, бави свим питањим аод интереса за обавештајну службу. Из тог разлога постоји потреба специјализованог праћења, изучавања, анализе и достављања извештаја опредељењем за специјалистички приступ.

Тимски рад омогућава лакше решавање појединих проблема и за краће време.

Снаге и средства обавештајних служби

Снаге и средства обавештајних служби чине сви људски и материјални потенцијали. Обавештајне службе, за потребе појединих специфичних задатака, ангажују различите сараднике: политичаре,

178

интелектуалце, школоване обавештајце, али и професионалне убице, шверцере и др.

Најзначајније су поједине категорије као што су:

лични састав обавештајних служби,

тајни сарадници агенти,

политички емигранти,

«политички пријатељи» и

разне категорије специјализованих снага.

Лични састав. Свака обавештајна служба веома води рачуна да у њен састав уђу проверени и школовани људи, који могу извршавати и најсложеније задатке.

Тајни сарадници- агенти су често грађани земље према којој је усмерена обавештајна делатност. Мотив за пристанак на учешће за потребе обавештајне службе може бити материјална корист, али и политичко опредељење и др.

Политички емигранти се користе за њихово деловање према матици земљи. Често је реч о намери да се делује превратнички према власти у земљи матици, извођење терористичких акција и др. Од таквих људи обавештајне службе припремају «нове владе» и сл. Није редак случај да се политички емигранти нађу и у саставу специјализованих снага одређених држава.

Студијске групе се формирају под видом наводног бављења науком, а да је реч управо о обавештајном раду, који се не открива у земљи у којој се «научни кадар» ангажује.

179

Политички пријатељи су лица која се не слажу са политиком своје земље, те су зато интересантни за ангажовање страних обавештајних служби.

Средства су намењена за:

прикупљање података,

обраду података,

превратничко деловање,

одржавање веза,

транспорт.

Методе рада обавештајних служби

Различит је приступ аутора када класигикују методе рада обавештајних служби. По једнима, методе се деле на легалне и илегалне. Други, пак, сматрају да је оправдана подела наагентурне методе, методе примене прислушне технике, методе електронског извиђања и сл. За наше потребе сматрамо поделу метода у две групе:

а)методе прикупљања података и

б)методе субверзивог деловања (превратничке)55

а)Методе прикупљања података

За сваку обавештајну службу најзначајнији задатак је доћи до података који су неопходни за процену и планирање и реализацију одређених мера према супротној страни. При томе се до података долази легално и илегално. Ради прикупљања података користе се:

55 За обраду садржаја наведене поделе коришћен је извор: Љ. Стајић, Р. Гаћиновић – Увод у студије безбедности, Библиотека Стручна књига, Београд, 2007, стр.352-361.

180

Отворени извори информација користе све обавештајне службе. Реч је о јавности доступним информацијама, које непосредно или посредно пружају могућност да се сазна оно што је одређеној обавештајној служби потребно. На пример, знатан број података може се добити праћењем средстава информисања, издавачке делатности (нарочито они аспекти који су од посебног значаја за обавештајну службу) итд. Због тога обавештајне службе присуствују на вежбама војних јединица, маневрима, коктелима, где се кроз наизглед опуштено контактирање долази до многих података. Поред тога, користе се сајмови, школовање кадра у другим земљама, амбасаде, дипломатско-конзуларна представништва итд.

Непосредна опсервација (извиђање, осматрање) примењујес е на тај начин што се одређени објекат или рејон осматрају визуелно, израђују се скице о ономе што је за обавештајну службу интересантно, користе се савремена средства за осматрање, разговор са «политичким пријатељима» и сл. У рату се за непосредно извиђање ангажују извиђачке и специјалне јединице.

Агентурни рад је класичан начин прикупљања података, који није изгубио на значају упркос коришћењу савремене технике.У том смислу ангажују се непрофесионална лица која сарађују са обавештајном службом. Логика агентурног рдада јесте да је најбољи начин сазнања о неком објекту уколико се пронађе лице које у њему ради и прихвата сарадњу са обавештајном службом.

Оперативна техника се користи као илегалан начин прикупљања података (прислушкивање, тајно снимање и сл.).

181

Подаци добијени од «пријатеља», симпатизера су у извесном смислу гранични са оним који се добијају агентурним радом. Најзначајније је то што сарадници са страном обавештајном службом не сматрају да издају интересе своје земље, већ да управо доприносе добробити своје земље.

Дејства специјалних снага најчешће се користе у рату ради насилног долажења до одређених података. При томе обавештајне службе користе извиђачке и друге јединице.

б) Методе субверзивног деловања су:

Стварање и коришћење криза је начин на који обавештајне службе настоје да вештачки изазову кризу, или искористе постојећу, ради извођења државног удара или сличне активности.

Субверзивна пропаганда садржи, поред пропаганде, демонстрацију силе. У том смсилу, у јавност земље према којој је усмерена обавештајна активност протурају се гласине, вести и сл. И, истовремено, врши се демонстрација силом (извођење маневара и вежби близу границе земље – објекта интересовања обавештајних служби и сл.

Тероризам у миру и у рату има политичку димензију. Основни циљ је изазивање страха, несигурности и неповерења становништва и војске према сопственим снагама. У том циљу примењују се: убиства, подметање експлозива, најчешће на стратешки важним објектима, тровање воде, хране и др.

Саботажа је намењена најчешће према привредним објектима и делатностима, са циљем да се изазову поремећаји (у производњи, транспорту и сл.). Саботажа се остварује на тај начин што се доприноси неизвршењу планираних радњи на време, успоравању

182

појединих процеса (производње, саобраћаја и сл.) и др.Најзначајније је настојање да се покриће за саботажу припише немарности на послу и, на тај начин, прикрију стварни мотиви и организатори и извршиоци саботаже.

Употреба специјализованих снага се примењује када се процени да су одговарајући међународни и услови у самој земљи према којој активност испољавају обавештајне службе и има елементе војне интервенције. Припадници специјалних снага јављају се у улози организатора и непосредних учесника у борби и променама које настоје да остваре у нападнутој земљи.

Насилни преврат се организује и изводи ради замене једне владајуће ганитуре другом. Успех се постиже уколико изузетно нестабилна ситуација у земљи према којој се делује и уколико постојећи режим није успео да учврсти своју власт.

Мере супротстављања обавештајним службама

Свака држава предузима одговарајуће мере ради супротстављања страним обавештајним службама. Углавном, ове мере, према критеријуму носилаца деле се: а) на мере које предузимају државнби органи и б) мере које предузимају органи и службе безбедности.

а) Мере које предузимају државни органи:

доношење одговарајућих закона из области одбране и безбедности земље;

правно регулисање обавеза свих чинилаца безбедности;

стварање материјалних и законских услова за рад контраобавештајне службе;

183

регулисањ науне, техничке, војноекономске и друге сарадње са страним земљама,

регулисање начина заштите објеката од посебног значаја;

правно регулисање сарадње и надлежности свих служби које се баве контраобавештајном делатношћу.

б)Мере које предузимају органи и службе безбедности:

кадровски и материјално оспособљавање обавештајне и контраобавештајне службе;

праћење методологије рада страних обавештајних служби;

праћење контраобавештајне ситуације у земљи;

спречавање делатности дипломатско-конзуларних представништава, војно-дипломатских предста-вништава и међународних организација;

вршење продора у стране обавештајне службе;

контраобавештајна заштита објеката од посебног значаја;

заштита тајности докумената, објеката и сл.;

пресецање обавештајних делатности страних обаве-штајних служби у нашој земљи;

откривање, праћење и спречавање делатности сарадника страних обавештајних служби;

стручно оспособљавати одређене структуре друштва ради супротстављања страним обавештајним службама.

______________________________________________

184

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Појам обавештајне службе;

2. Подела обавештајних служби;

3. Садржај рада обавештајних служби;

4. Организација обавештајне службе;

5.Принципи рада обавештајних служби;

6. Снаге и средства обавештајних служби;

7. Методе рада обавештајних служби;

8 Мере супротстављања обавештајним службама.

___________________________________________________

185

ТЕМА-11:

ПОЛИТИЧКА И ВОЈНА СТРУКТУРА И МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА БЕЗБЕДНОСНУ ПРЕВЕНТИВУ

Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС)

Конференција о европској безбедности и сарадњи одржана је у три фазе у периоду од 1973-1975.године. Прва фаза била је на нивоу министара иностраних послова, друга на нивоу експерата и трећа на нивоу шефова држава. У свим фазама на Конференцији су разматрана четири питања:

Питање европске безбедности;

Сарадња на пољу привреде, науке и технике и човекове околине;

Сарадња на хуманитарним и другим пољима;

Наставак Конференције.

Након завршетка треће фазе Конференције, потписан је завршни документ. Део који се односи на безбедност у Европи садржи Декларацију о начелима узајамних односа међу државама и Документ о мерама за јачање поверења о неким аспектима безбедности и разоружања.

Посебно је значајна Декларација о начелима односа међу државама учесницамма Конференције. Она садржи десет начела којима се изражава укупан однос

186

држава-чланица према безбедности и безбедносној превентиви. Она садржи 10 начела:

Суверена једнакост и поштовање права која проистичу из суверености;

Суздржавање од претње силом или употребе силе;

Неповредивост граница;

Територијални интегритет држава;

Мирно решавање спорова;

Немешање у унутрашња питања;

Поштовање права човека и основних слобода, укључујући слободу мисли, савести, религије или уверења;

Равноправност и право народа на самоопредељење;

Сарадња међу државама;

Савесно испуњавање обавеза међународног права.

Наведена начела требало би да представљају темељ новог система односа у Европи у области безбедности и сарадње. Нагласак „требало би“ произашао је из праксе, у којој многа од наведених начела често нису поштована, посебно према нашој земљи. До таквог закључка није тешко доћи анализом начина примене у пракси сваког начела појединачно.

Од 1990. године КЕБС се појављује у новом светлу. Париска повеља наводи да је „ера коннфронтацијје и подела Европе завршена“. Међутим, односи у КЕБС-у и преговварачки процес воде се у оквиру Запада, односно унутар Европске заједнице и НАТО-а, тј. између ЕЗ и САД.

Постоје настојања да КЕБС преузме улогу уједињених нација у Европи и Евроазији, па и да

187

формира сопствене војне снаге, које би, у суштини, биле снаге НАТО и ЗЕУ.

У КЕБС-у је уведена „празна столица“ и формирана посебна комисија за контролу и праћћење остваривања права мањина на Косову и Метохији, у Војводини и у Рашкој области. Тиме је КЕБС преузео право да се меша у унутрашње ствари других земаља, упркос наведеном начелу да унутрашња питања решава свака држава у оквиру својих уставних надлежности. То је још један показатељ о претпостављању устава националне државе наднационалној организацији.

Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС)

Организација за европску безбедност и сарадњу (OSCE) је највећа регионална безбедносна организација на свету. Има 55 земаља чланица из Европе, Централне Азије и Северне Америке. Њена функција је превенција конфликата (рано упозоравање) и посткризна рехабилитација.

У односу на безбедносне изазове, ризике и претње обухвата:

1)контролу наоружања;

2)превентивну дипломатију;

3)изградњу узајамног поверења између земаља чланица и земаља чланица са другим земљама;

4)унапређење политичких процеса;

5)пројектовање и имплементацију безбедносних мера;

6)промоцију вредности цивилног друштва;

7)промоцију владавине права;

188

8)заштиту и унапређење људских слобода, права и вредности;

9)демократизацију недемократских поредака и друштва;

10)мисије надгледања парламентарних и предсе-дничких избора и других референдума;

11)економску безбедност;

12)еколошку безбедност и др.

. Структура и институције ОЕБС обухватају две групе.

Прва група обухвата тела која доносе одлуке о деловању и поступању Организације:

1)Стално веће;

2)Форум за безбедносну кооперацију;

3)Виши савет/Еконимски форум;

4)Самит (шефови држава и влада земаља чланица утврђују приоритетна питања на високом политичком нивоу). Самиту претходи конференција.

5)Савет министара.

У другу групу спадају институције:

Канцеларија председавајућег ОЕБС-а;

Парламентарна скупштина ОЕБС-а (чини је 300 парламентараца из земаља чланица);

Секретаријат (под дирекцијом генералног секретара);

Канцеларија за демократске институције и људска права;

Високи комесар за националне мањине;

Представник за слободу медија;

189

Арбитражни суд (решава спорове између земаља чланица);

Представници за контролу наоружања и спровођење мера изградње поверења и безбедности (предста-вници Канцеларије председавајућег ОЕБС-а надлежни за имплементацију Дејтонског споразума).

Европска економска заједница ( ЕЕЗ)

Реч је о организацији 12 европских држава, која је основана Римским уговором 1957. године, а који је ступио на снагу 1958. године, између Немачке, Француске, Италије, Холандије, Белгије и Луксембурга. Циљ је био да се укину царинске границе и води заједничка привредна политика. Касније су приступиле Велика Британија, Данска, Ирска (1973.), а касније Грчкаа, Шпанија и Португал.

Придружени чланови су земље Африке, Кариба, Пацифика и земље АСЕАН-а: Филипини, Малезија, Индонезија, Сингапур и Тајланд.

Са Југославијом је 1970. године потписан уговор о примени клаузуле највећег повлашћења, а 1980. године привремени споразум о трговинској размени и сарадњи.

Европска економска заједница је од 1992. године добила име Европска заједница. Чини је 12 земаља и постала је политичка, еконимска и монетарна унија. Водећу улогу има Немачка.

Сврха ЕЗ као политичке уније је да осигура мир и спречи сукобе (и рата) између чланица, повећаање благостања и претварање у економску, а преко ЗЕУ и у светску војну силу.

Присутно је настојање да се:

190

Изгради заједничка европска спољна, безбедносна и одбрамбена политика;

Створи војска изван структура САД, ћему се, свакако, противе САД.

Западноевропска унија (ЗЕУ)

Европска унија је створена 1948. године (Велика Британија, Француска и земље Бенелукса). Она је претходила стварању Западноевропске уније. Војни аспект Европске уније престао је да постоји 199. године, када је створен Атлантски савез.

Непосредном формирању ЗЕУ претходило је одбијање Народне скупштине Француске да ратификује уговор о „Европској одбрамбеној заједници“ 1954.године. Због тога је требало наћи наћи решење да се Савезној Републици Немачкој омогући наоружавање, јер се налазила на осетљивом стратегијском месту. Поред тога, постојала је бојазан Француске од наоружавања Немачке и могућности угрожавања политичког и војног суверенитета Француске.

Председник владе Француске је 1954. године.пред Европским парламентом, изнео предлог о формирању Западноевропске уније (ЗЕУ).Париским споразумом 1954. године омогућено је Италији и Немачкој да приступе ЗЕУ, уз ограничење Немачкој да производи само одређену врсту оружја и да неће силом приступити уједињењу обе Немачке (СР Немачке и Демократске Републике Немачке).

Док су Бриселским уговором земље чланице Уније имале задатак да предузму мере ради спречавања „агресивне политике Немачке, Париски споразум

191

наводи да су земље потписнице „убеђене да приступање СР Немачке и Италије Унији представља нови и значајни допринос уједињењу и даљој интеграцији Европе.“

Главни орган ЗЕУ је њен Савет који доноси одлуке консензусом (понекад двотрећинском већином гласова).

Консултативна скупштина је орган којој Савет ЗЕУ подноси годишње извештаје.

Генерални секретар је на челу једног секретаријата.

Између 1963. И 1987. године, ЗЕУ није испољавала посебну активност. Од 1987. године ЗЕУ прераста у званичну војну организацију ЕЕЗ, са тенденцијом да постане званична војна организација Европе.

Циљеви ЗЕУ су:

да штити политичке и економске интересе земаља ЕЕЗ, односно да интервенише у случају конфликата између појединих земаља ЕЕЗ;

да заштити интересе земаља ЕЕЗ уколико земља ЕЕЗ дође у конфликт са неком земљом ван те организације;

да прошири организацијју првенствено на земље Централне, Источне и Јужне Европе, како би својим трупама могла да штити виталне интересе Европе и изван европског континента..

Војне снаге ЗЕУ чине војне трупе земаља ЕЕЗ. Основ тих трупа су Француска и Немачкаа. Након састанка у Мастрихту, 1991. године, покренуте су мере за изградњу заједничког система одбране Западне Европе. До сада су донете следеће одлуке:

192

да се приступи формирању заједничких оружаних снага ЗЕУ (учествовање у хуманитарним и мировним операцијама по захтеву ОУН или КЕБС-а);

да се успостави заједничка група за борбено планирање у форми заједничког генералштаба;

да се појачају контакти војних чланова Уније;

да се јача сарадња са НАТО савезом.

Европска унија(ЕУ)

Најзначајнији је политички и војни чинилац у Европи. Основана је 1992. године Уговором о Европској унији, потписаним у Мастрихту. Уговор је ступио на снагу 1993.године. Циљеви ЕУ, предвиђени Уговором су:

Трајан привредни и друштвени развој, без унутрашњих граница, успостављање економске и монетарне уније;

Вођење заједничке спољне и безбедносне политике, укључујући заједничку одбрамбену политику;

Успостављање права грађаанства Европе;

Сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова;

Припрема за евентуалну ревизију одредби о ЕУ.

„Први стуб“ обухвата три заједнице:

Европска заједница за угаљ и челик, створена 1951. године Париским уговором;

ЕУРОАТОМ (Европска зааједница за атомску енергију) основана 1957. Године Римским уговором;

Европска економска заједница (ЕЕЗ) формирана 1957. године.

„Други стуб“ ЕУ представља заједничка спољна и безбедносна политика. Циљеви се односе на:

193

Заштиту заједничких вредности, основних интереса и независности ЕУ;

Јачање безбедности Уније и њених држава чланица;

Одржавање мира и јачање међународне безбедности;

Унапређење међународне сарадње;

Развој и јачање демократије и правне државе, поштовање права човека и основних слобода.

„Трећи стуб“ обухвата сарадњу у области правосуђа и унутрашњих послова. У том смислу, утврђени су об ласти и питања од заједничког интереса:

Политика давања азила;

Прелажење и контрола прелажења државних граница;

Политика усељавања и политика према држављанима трећих земаља (улазак, кретање, боравак, супротстављање илегалним имиграцијама);

Борба против наркоманије;

Борба против међународног кријумчарења;

Правосудна сарадња у грађанским стварима;

Правосудна сарадња у кривичним стварима;

Царинска сарадња;

Полицијска сарадња у циљу борбе против тероризма, трговине дрогом и других тежих облика међународног криминалитета (оснивање Европола).

НАТО

Стратешки концепт НАТО-а заступа став да „одређене нестабилности и напетости још постоје и да се могу негативно одразити на безбедносне интересе Алијансе.“

194

Концепт се заснива на политичкој, економској, соци-јалној и еколошкој компоненти и активној одбрани. При томе се указује на ризике:

Ширење наоружања за масовно уништавање;

Прекид токова виталних ресурса;

Акти тероризма и саботаже.

Политички оквир НАТО је „да подржи мировне активности за које је надлежан КЕБС.“. Такво „ангажовање“ показало се за време агресије НАТО на СРЈ, пружање помоћи УНПРОФОР-у у Босни и Херцеговини и др.

Посебну пажњу заслужује сагледавање односа НАТО снага и ОЕБС-а. Наиме, ОЕБС је једини форум који окупља све европске државе, као и Канаду и САД, на решавању заједничких проблема:

Основне слободе;

Демократије;

Владавину људских права;

Безбедности;

Економскесарадње

Државе чланице су се сагласиле да позову НАТО и друге међународне организације да присуствују састанцима ОЕБС-а и доприносе његовом раду.

Основни принципи одбрамбеног одговора ширењу оружја:

1)Обезбедити јединство НАТО-а континуираним учешћем у одбрамбеним припремама;

2)Одржавати слободу акције и показати сваком потенцијалном противнику да НАТО неће дозволити да

195

се на њега врши притисак претњом или употребом НХБ оружја;

3)Уверити савезнике и коалиционе партнере да је НАТО способан да ефикасно одговори на претње или нападе НХБ оружјем и да пружи заштиту од њих;

4)Обезбедити адекватне и ефикасне консултационе процедуре за решавање криза које имају потенцијалну НХБ димензију у раној фази;

5)Употпунити рад на неширењу оружја – девалвирати моћ НХБ оружја и конвенционалних средстава;

6)Употпунити нуклеарно одвраћање мешавином дефанзивних и конвенционалних средстава;

7)Уравнотежити потенцијале, уз могућност реаговања нуклеарним и конвенционалним снагама ради девалвирања НХБ оружја земље која га шири;

8)Одредити приоритетне могућности у складу са циљевима НАТО-а;

9)Контролисати конфликт;

10)Развити могућности у складу са развојем опасности;

11)Ставити нагласак на мобилност система;

12)Интегрисати концепције повезане са НХБ оружјем у процесе војних планирања и стандардизације НАТО-а.

Војне могућности НАТО-а доприносе војнополи-тичким циљевима НАТО-а. За супротстављање опа-сности од ширења оружја најважнији су:

1)стратегијско и оперативно обавештајно обезбеђење;

2)аутоматизовани и лако распоредиви системи за командовање, управљање и везу;

196

3)осматрање земаљских циљева на великим подручјима;

4)прецизно откривање, идентификација и упозоравање на биолошка, и хемијска средства, са безббедне удаљености;

5)проширени системи ПВО, укључујући одбрану од снага на истуреним положајима;

6)индивидуална заштитна НХБ опрема за снаге на истуреним положајима.

НАТО и Партнерство за мир

Стручњаци НАТО-а сматрају да је Партнерство за мир најзначајнија иницијатива на очувању безбедности, нарочито у Европи. Циљеви Партнерства за мир су:

1)олакшати јавност рада у планирању националне одбране и процесу доношења буџета;

2)одржавати способност и спремност да се, у складу са уставом, учествује у операцијама по овлашћењу УН и/или према овлашћењима ОЕБС-а;

3)унапређивати војне односе сарадње са НАТО снагама ради заједничког планирања, обуке и вежби, са циљем јачања способности учесника да остваре мисију приликом одржавања мира, хуманитарних операција и др;

4) дугорочни развој таквих снага које ће бити у стању да боље дејствијју заједно са чланицама НАТО-а.

Учешће у Партнерству за мир треба да одигра важну улогу у процесу проширења НАТО-а.

197

Процедура програма Партнерство за мир почиње потписивањем тз. Оквирног документа од стране сваког потенцијалног партнера;

Наредни корак је подношење тзв. презентационог документа Савезу. Овај документ служи као основ за закључивање индивидуалног програма партнерства који усаглашавају НАТО и одређена држава.

Међународна организација криминалистичке полиције (ИНТЕРПОЛ)

Ова међународна полицијска институција бави се међународним аспектима злочина по два основа:

а)по основу извршеног дела;

б)по основу личности или њених саучесника у извршењу кривичног дела.

Још 1914. Године, у Монаку, уз учешће 14 земаља (укључујући Србију) одржан је Први конгрес судске полиције. Закључци са тог конгреса су:

1)могућност убрзавања и поједностављења хапшења криминалаца;

2)усавршавање метода за идентификацију;

3)успостављање централне међународне картотеке;

4)уједначавање екстрадиционих поступака.

Датум оснивања Међународне организације криминалистичке полиције је 3. Септембар 1923. године. У Бечу је, 1956.године донет нови статут и усвојен садашњи назив ИНТЕРПОЛ.

Статут Интерпола дефинише циљеве и задатке:

198

1)да обезбеди и промовише најширу могућу узајамну помоћ између свих органа криминалистичке полиције у границама закона који важи у различитим земљама у духу Универзалне декларације људских права;

2)да оснива и развија све оне институције које могу да ефикасно допринесу превенцији и сузбијању криви-чних дела.

Посебно је значајан члан 3, који дефинише границе надежности Интерпола: „Стриктно је забрањено да Организација предузима било какву интервенцију или активности политичког, војног, религиозног или расног карактера.“

Остали принципи сарадње регулисани Статутом су:

а)поштовање државног суверенитета;

б)примена кривичног права;

в)универзалност;

г)једнакост свих држава чланица;

д)сарадњаса другим органима;

ђ)флексибилност радних метода,

Операција Интерпола обавља се преко државних централних бироа у свакој држави чланици. Влада сваке државе је обавезна да именује тело које је средиште свих комуникација које се одвијају између Интерпола и полицијских снага сваке државе.

Полицијско особље сваке државе обавља дужности:

1)прикупљање свих обавештајних података, доку-мената и слично, релевантних за међународну полицијску сарадњу;

2)комуникаци пренос захтева за добијање информација, успостављање сарадње итд;

199

3)обезбеђује да захтеви за операцијама које су упутили бирои бирои других држава буду спроведени у дело.

Систем извештаја кодираних коришћењем боја које Интерпол користи су:

Црвени извештаји – међународни налози за хапшење лица;

Жути извештаји – налози за нестала лица;

Црни извештаји – захтеви за идентификацију леша;

Зелени извештаји – информације о међународним криминалцима који бораве у више држава;

Плави извештаји – за личне информације (на пример, за псеудониме)

Органи Интерпола су:

1)Генерална скупштина;

2) Извршни комитет;

3)Генерални секретаријат;

4)Контролна комисија;

5)Саветници.

Интерпол има своју заставу и амблем. Амблем у садашњем облику усвојен је 1973. године и садржи:

Мач–симбол активности полиције;

Теразије–симбол правде;

Глобус-симбол универзалности и

Маслинове гранчице око глобуса–симбол полиције да се брине о осигурању општег мира.

Амблем је светлоплав на белој подлози.

200

Службени језици Интерпола су: енглески, француски, шпански и арапски.

Седиште Интерпола је у Лиону, у Француској.

ЕВРОПОЛ

Постепено се стварају претпоставке за организовање европске савезне полиције која би имала овлашћења на целом простору Европске уније. Пошто тренутно не постоје за то могућности, Европол извршава обавезе као орган за размену чисто стратешких обавештајних података. То се одвија преко националних органа за сарадњу. Подаци се размењују према централизованом моделу. Оквир сарадње се одвија на макро, мезо и микро плану.

Макрониво- обухвата међувладину сарадњу о одлу-кама попут уставних и међународних законских споразума;

Мезониво–бави се структуралним и процедуралним оквирима оперативног полицијског деловања (ствара-ње система комуникација, размена официра за везу итд.);

Микрониво–покрива истрагу специфичних кривичних дела и превенцију и контролу себних облика крими-нала.

Могући облици интернацинализације сарадње у оквиру Интерпола су: сарадња, хоризонтална и вертикална интеграција:

Сарадња обухвата све облике полицијске сарадње који не угрожавају постојеће полицијске системе и овлашћења, као ни суверенитет држава (прикупљање

201

и размена информација, материјална помоћ, помоћ у судству итд.).

Хоризонтална интеграција значи надлежност једне полиције да оперише на територији друге државе или званични орган једне државе добије надлежност над полицијом друге државе. Шенгенски споразум је такав хоризонтални облик сарадње.

Вертикална интеграција подразумева стварање једне полицијске организације која делује у надлежности вишег органа него што је орган националне државе.

Група ТРЕВИ представља центар полицијске и унутрашње безбедносне сарадње за борбу против међународног тероризма на европском простору. Основана је 1976. године.

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Питања разматрана у свим фазама КЕБС-а и начела;

2. ОЕБС – шта обухвата превенција конфликата у односу на изазове, ризике и претње?

3. ЕЕЗ и ЗЕУ – настанак и садржај рада;

4. ЕУ – циљеви предвиђени Уговором из Мастрихта;

5. НАТО – основни принципи одбрамбеног одговора ширењу оружја;

6. Циљеви Партнерства за мир;

7. Статут Интерпола – циљеви и задаци;

8. Европол – оквир сарадње.

___________________________________________________

202

ТЕМА 12:

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА (ОУН)–ЗНАЧАЈ И УЛОГА У ПРЕВЕНЦИЈИ СВЕТСКЕ БЕЗБЕДНОСТИ

С обзиром да се Организација уједињених нација изучава са више аспеката кроз садржаје програма Високе школе струковних студија за криминалистику и безбедност, опредељење у наредном тексту јесте сагледавање превентивне улоге ОУН.

Настанак Организације уједињених нација

Након суочавања човечанства са огромним жртвама у два светска рата, настала је идеја о стварању организације која ће обезбедити мир у свету. УН су основане као наследнице Друштва народа, које се показало као неефикасно у спречавању конфликата и обезбеђењу мира у свету и безбедности. Стварање УН текло је следећим редоследом:

-1941. године Рузвелт и Черчил су усвојили Атлантску повељу у којој се налазе зачеци новог концепта о међународној мировној сарадњи;

-Првог јануара 1942. године, у Декларацији савезника у Другом светском рату, први пут се користи термин „Уједињене нације“. Овом декларацијом 26 држава се обавезало на супротстављање агресорским државама, тако да је до краја рата наведеном савезу приступило још 25 држава;

203

-30. октобра 1943.године одржана је прва Конференција министара спољних послова држава-савезница, која је одржана у Москви. САД, СССР, Велика Британија и Кина су прогласиле опште међународне организације у коју се могу укључити све мирољубиве државе, ради обезбеђења и одржавања мира и сигурности у свету.

-Првог децембра 1943. године, на конференцији у Техерану, Рузвелт, Черчил и Стаљин и УН преузимају одговорност за обезбеђење мира у свету;

-Септембра 1944.године разрађују се начела Повеље УН. У томе учествују представници САД, СССР, Велике Британије и Кине;

-Фебруара 1945.године, на Јалти, Рузвелт, Черчил и Стаљин усаглашавају специјални статус великих сила, тј. право вета;

-У периоду април-јун 1945.године, представници 50 држава, у Сан Франциску, разрађују Повељу Уједињених нација;

-Повеља је потписана 26. јуна 1945.године од стране 50 држава (Пољска је касније проглашена за 51.државу-оснивача);

-24.октобра 1945.године, Повеља УН ступа на снагу, од када се тај дан обележава као дан ОУН.

Дакле, потреба за превентивним деловањем на светском нивоу уочена је још у току Другог светског рата. Основна тежња садржана је у настојању да се уз учешће што већег броја мирољубивих држава обезбеди очување мира у свету, што показује садржај наредног текста о циљевима и задацима УН.

204

Циљеви и задаци УН

а) циљеви:

1) одржање међународног мира и безбедности и у том смислу: предузимање ефикасних колективних мера ради спречавања и откллањања претњи миру и сузбијање аката агресије или других повреда мира, као и постизање мирним средствима, а у складу с бачелима правде и међународног права, сређивање или решавање међународних спорова или ситуација који би могли довести до повреде мира;

2) развијање међу нацијама пријатељских односа заснованих на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа и предузимање других одговарајућих мера ради учвршћења општег мира;

3) постизање међународне саарадње решавањем међународних проблема, економске, социалне, култу-рне или хуманитарне природе и унапређивање и пo-дстицање поштовања права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик или веру и

4) да постану средиште за усклађивање акција предузетих ради постизања ових заједничких циљева.

б) задаци

1) Осигурање мира

2) Заштита људских права

3)Економски и социјални развој

205

Структура и активности УН

Генерална скупштина

Савет безбедности

Старатељски савет

Међународни суд правде

Секретаријат

Економски и социјални савет

Тела која се баве управљањем свим осталим агенцијама УН

Уколико се жели доћи до показатеља на који начин, и у којој мери, УН делују превентивно у безбедносном смислу, схваћеном у најширем смислу, потребно је елаборирати неколико значајних активности, чијом анализом можемо доћи до уочавања нивоа ефикасности УН. Реч је о следећим активностима:

-Међународне конференције;

-Међународне године;

-Мировне мисије;

-Људска права;

-Хуманитарна помоћ и међународни развој;

-Споразуми и међународно право.

Међународне конференције. Земље чланице УН и њене агенције управљају и одлучују о административним питањима на редовним састанцима који се одржавају сваке године. Управна тела, сачињена од земаља чланица, укључују не само Генералну скупштину, Економски и Социјални савет и

206

Савет безбедности, већ и тела која управљају свим осталим агенцијама УН. Уколико се неко питање сматра посебно значајним, Генерална скупштина може организовати међународну конференцију како би привукла светску пажњу и створила услове за консензус, па тиме и за координирану акцију.

Међународне године. УН објављују и врше координацију „Међународна година...“ како би се обезбедила светска пажња о појединим важним питањима.При томе се користи симболика УН, специјално дизајниран лого за сваку годину. На тај начин настоји се да поједина питања буду ефикасније решавана.

Мировне мисије УН представљају специфичан инструмент који је основала сама ОУН, као начин да се земљама које су захваћене сукобима помогне у успостављању и одржавању мира. Због тога се мировне снаге УН често упућују у регионе у којима постоје сукоби, како би се они зауставили и приступило мирном решавању проблема. Све мировне мисије УН најпре треба да одобри Савет безбедности. Пракса је показала знатну различитост између прокламованих и у пракси остварених циљева. Наиме, оснивачи УН су очекивали да ће организација деловати у циљу спречавања сукоба између народа и на тај начин онемогућити ратове, ширењем идеала о колективној безбедности. На жалост, очекивања су у знатној мери изневерена.

Иначе, мировне мисије се финансирају опоре-зивањем, издвајањем дела средстава из редовног буџета, уз додатна средства пет сталних чланова Савета безбедности, које и одобравају све мировне операције. Вероватно заслужује критичку анализу добијање Нобелове награде за мир, додељене УН

207

1988. године и 2001, када су УН и тадашњи генерални секретар УН Кофи Анан такође добили престижну награду, како стоји у образложењу „за труд за стварање организованијег и мирнијег света“.

Људска права представљају главни разлог стварања УН. Наиме, Повеља УН обавезује све земље чланице на промовисање универзалног поштовања свих и придржавање људским правима и на узимање заједничких и одвојених акција ка стварању таквог света. Универзална декларација о људским правима, иако правно необавезујућа, усвојена је од стране Генералне скупштине УН 1948.године и тиме постала заједнички стандард за све државе чланице УН. Скупштина редовно преиспитује поштовање људских права. Комисија о поштовању људских права (УНХЦР) представља примарно тело УН задужено за промовисање људскких права, пре свега путем испитивања и понуде техничке помоћи. Високи комесар за људска права је једини званично одговоран за све активности УН које се односе на људска права.

УН и њене агенције су најодговорније за примену у пракси принципа о људским правима, садржаним у Универзалној декларацији. Основни задатак је подржавање земаља које се налазе у транзицији ка демократији. Реч је, наводно, о техничкој помоћи ради обезбеђења слободних и фер избора, побољшању правосудних система, стварању устава, едукацији о људским правима, трансформисању војних покрета у политичке партије, што је, по мишљењу представника УН, допринело демократизацији широм света.

Поред осталог, УН подржавају права жена за активно учешће у политичком, економском и друштвеном животу. Реч је о настојању да се подиже свест о људским правима преко споразума и преко

208

обраћања пажње на злоупотребе преко резолуција Генералне скупштине и Савета безбедности, као и преко Међународног суда правде.

Хуманитарна помоћ и међународни развој. У сарадњи са другим организацијама, као што је Црвени крст, УН обезбеђују храну, пијаћу воду, смештај и остале хуманитарне потребе за држава погођене ратом, глађу или елементарним непогодама. Главни хуманитарни огранци су:

-Светски програм хране, који помаже у прехрани више од 100 милиона људи годишње, у 80 земаља;

-Високи комесар за избеглице, који делује у више од 116 земаља;

-Мировне мисије – делују у око 24 земље;

-Програм за развој (УНДП) је највећи извор техничке подршке неразвијеним земљама у свету;

-Борба против сиде широм света, нарочито у сиромашним земљама;

УН помажу развој друштва преко више својих аге-нција, као што су:

-Светска здравствена организација;

-Светска банка и Међународни монетарни фонд;

-Програм УН за очување животне средине;

-Програм УН за развој;

-Међународни фонд УН за помоћ деци;

-Организација УН за образовање, науку и културу;

-Канцеларија Високог комесааријата УН за избеглице.

Споразуми и међународно право. УН користи споразуме ради избегавања потенцијално могућих

209

размирица. Међународни суд правде је главно судско тело УН.Његова сврха је да решава спорове између држава и доноси пресуде.

Неки проблеми у реализацији циљева и задатака УН

ОУН су, свакако, веома значајна светска организација. Њеним прокламованним циљевима тешко је пронаћи озбиљнију замеркку. У многим конфликтима, ОУН су одиграле значчајну улогу. Показало се да је приликом испуњавања најважнијег задатка – осигурање мира у свету, долазило и до великих криза. Нарочито од шездесетих година прошлог века ОУН су се испољиле као најважнији форум за превазилажење конфликката. Међутим, веома мало се постигло на истиннском решавању проблема између развијених и земаља у развоју. Често је недостајала координираност појединих акција.

САД, као држава која даје највећи допринос буџету УН-а, често покушавају да неплаћањем свог дела доприноса врше притисак на остале државе –чланице, што је за последицу иммало недостатак новвца у буџету УН. Наиме, УН су јаке онолико колико су државе –чланице, нарочито оне богате, спремне да решавају мултилатералне проблеме.

Поред проблема и ризика који су постојали још при оснивању УН , дошло је до нових глобалних проблема, као што су смањење природних богатставва, уништавање животне околине, климатске промене, енорман раст људске популације, нарочито у сиромашним земљама, појавиле су се нове претње миру унутардржавним конфликтиима, као и између

210

појединих држава, појава нових држава које располажу оружјем за масовно уништавање, итд.

Анализом наведним и другим проблемима, долазимо до закључка да Ун нису у потребној мери представљале фактор превенције. На пример, навешћемо пример односа између циљева и начела УН, с једне стране и политичке реалности, са друге стране:

Циљеви и начела:

Политичка реалност

Суверена једнакост свих држава–чланица,

Изражена диференцијација моћи између држава и регија,

Испуњавање обавеза преузетих потписивањем Повеље УН.

-Ускраћивање финансијских и других доприноса ОУН у зависностиод интереса појединих држава.

Обавеза на мирно решавање конфликата.

Све веће присуство насиља у међународним односима.

Свеопшта забрана насиља практиковање права појединих држава на унилатералну употребу насиља

Мир и сигурност у свету као колективни задатак свих држава-чланица.

Доминација интереса индустријских земаља и запостављени конфликти у земљама у развоју.

Забрана уплитања у унутрашња питања. Глобализација основних проблема условљава ерозију државног суверенитета држава-чланица.

211

Један од највећих проблема представља што поједине земље узимају за право да без одобрења УН врше војне интервенције, чиме се превентивна улога УН своди на најмању меру. На пример, САД и НАТО су, без одобрења Савета безбедности употребиле изузетно велику војну силу против Срба у Републици Српској и Савезној Републици Југославији. Бомбардовањем су довели до непотребног страдања првенствено цивила, као и уништавањем инфраструктуре, чије последице ће се осећати у дужем временском периоду.

Дакле, превентивна улога УН у обезбеђењу мира и сигурности у свету је битно умањена, а превазилажење тог проблемма вероватно је у долазећим индустријски и војно јаким земљама које се супротстављају самовољи на светској сцени.

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

Разлози стварања ОУН;

Циљеви и задаци ОУН;

Структура и надлежности органа УН;

Стање и проблеми у раду ОУН.

___________________________________________________

212

ТЕМА 13:

ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСНА И ОДБРА-МБЕНА ПОЛИТИКАИдеја о уједињеној Европи није нова, мада је до практичних корака дошло након завршетка Другог светског рата. Проблем је представљало проналажење заједничког именитеља који би обезбедио уједињење побеђених и поражених (Немачка и Италија). Поред тог, унутаревропског разлога, најзначајнији спољни разлог јесте што су САД увиделе да разрушена Европа не може да буде економски партнер, као ни довољно јак савезник у борби против комунизма. Због тога су САД донеле одлуку да финансијски помогну послератну консолидацију Европе.

Очито је да је постојала потреба за превентивним деловањем на простору Европе, како неби поново дошло до нових ратова. На чему се заснивала превенција, односно које околности су биле најзначајније?

1)Потреба за привредном обновом у разореној Европи, стварање већег тржишта и спречавање повратка на протекционизам и економмски национализам;

2)Настојање да се обезбеди мир, уз истовремено решаввање историјског супарништва Немачке и Француске, које потиче још из Француско-пруског рата (1870-1871), које је настављено ратовима 1914. И 1939. Године;

3)Да „немачко питање“ (структурна нестабилност европског система држава, проузрокована појавом

213

моћне централноевропске силе) може бити решено једино уколико се Немачка интегрише у Европу;

4)Настојање и опредељење да се Европа сачува од претње совјетског експанзионизма и да јој се у биполарном светском поретку одреде идентитет и независна улога;

5)Настојање САД да створи уједињену и богату Европу, која би била значајно тржиште за америчкке производе и брана против ширења комунизма и совјетског утицаја;

6)Распрострањено мишљење, нарочито у Европи, да је суверена национална држава непријатељ мира и напретка, те да је због тога треба заменити наднационалном структуром.

Тако је, почев од Бриселског уговора (1948) од стварања ЗЕУ, пут водио до садашње структуре Европске уније, створене Уговором из Мастрихта (1991), који је ратификован 1992.године. Три „стуба“ представљају: 1) економску интеграцију; 2) сарадњу у области заједничке спољне и безбедносне политике и 3) сарадњу у области правосуђа и унутрашњих послова.

Превентнивни изазови европске безбедносне и одбрамбене политике

Процена је да је, у садашњим условима, мало вероватна агресија великих размера било које од држава чланица. Међутим, постоје глобалне претње, због којјих је потребно правовремено превентивно деловати:

1)Тероризам представља стратешку претњу Европи. Наиме, Еввропа је мета и база разним терористичким организацијама. Познато је да су ћелије терористичке

214

организацијје откривене у Великој Британији, Италији, Немачкој, Шпанији и Белгији. Због тога се намеће потреба за стварањем и функционисањем целовитог концепта европске безбедносне и одбрамбене политике. Најновији талас тероризма по свом обиму је глобалан и поввезан је са религијским екстремизмом.

2) Пролиферација оружја за масовно уништавање представља највећу претњу безбедности Европе, нарочито појединим земљама. Међународним уговорима и споразумима о контроли извоза допринели су већем степену контроле оружја, а нарочито оружја за масовно уништавање. Такође, открића у биолошким наукама могу увећати убитачну моћ биолошког оружја, као и напади хемијским и радиоактивним материјама. Свакако највећу претњу европској безбедности представља могућ сценарио доласка терориста до оружја за масовно уништавање. Све то намеће потребу правовременог превентивног деловања свих безбедносних и одбрамбених структура Европске уније.

3) Регионални сукоби угрожавају стабилност евро-пских држава, укључујући и оне који су наизглед далеко од Европе (Блиски исток, Северна Африка итд). Сукоби су често мотивисан и екстремизмом (верским, националним и сл.) тероризмом итд.

4) Организовани криминал представља проблем уну-трашње безбедности, мада је често у непосредној вези са његовом спољном димензијом: прекогранична трговина опијатима, људима и њиховим органима, оружјем итд, представља део активности организованих криминалних група, које непосредно угрожавају безбедност. Криминалне активности често користе слабости урушавајућих држава, тј. оних које нису у стању да створе функционални систем за борбу

215

против свих фактора који дестабилизујуће утичу на безбедност. Сарадња међународних криминалних група је одавно позната.. Само један податак то додатно потврђује. Наиме,, око 90% хероина долази од мака који се гаји у Авганистану, где трговина дрогом служи за финансирање приватних армија и терористичких организација.Велики део опијата се дистрибуира преко балканске криминалне мреже, које су, поред осталог одговорне за око 700.000 жена –жртава сексуалне трговине широм света. Није занемарљив ни утицај поморске пиратерије на безбедност Европе, као и превоз имиграната, нарочито из Африке.

Стратешки циљеви Европске уније у области безбедносне и одбрамбене политике

Kолика пажња се поклања предузимањем мера превенције у оквиру Европске уније, може се уочити на основу неколико значајних показатеља који имају стратешки значај у остваривању безбедносне и одбрамбене полтике. Наводимо неке од њих:

Бављење претњама представља значајну делатност, што показују следећи подаци:

-Поучени искуством–нападом Ал Каиде на САД, али и на неколико европских држава, ЕУ је предузела конкретне мере, које су укључиле усвајање европског налога за хапшење, поступке за спречавање финансирања тероризма и споразум о међусобној правној помоћи са САД;

-Наставља се организовано предузимање мера против пролиферације оружја, нарочито оружја за масовно уништавање. У том смислу, побољшава се, у сваком погледу, рад агенције за атомску енергију, уз истовремено пооштравање контроле извоза и

216

поступања са илегалним пошиљкама и недозвољеним набавкама. Зато је ЕУ усмерена ка достизању  нивоа општег придржавања режима заснованих на мултилатералним уговорима, као и на јачању садржаја уговора и њихову верификацију;

-ЕУ и њене државе чланице укључене су у решавању регионалних сукоба на Балкану, Авганистану, Конгу, Сирији итд.

Изградња безедности у суседству подразумева опредељење да се на спољним границама ЕУ створи прстен добро уређених држава. Наиме, пријем нових држава јача ЕУ, али и ствара известан ризик. Зато је генерално опредељење ЕУ да се укључи у решавање проблема у региону који је за њу интересантан. Свакако да значајну пажњу посвећује Блиском истоку и земљама Медитераана, кроз економску, безбедносну и културну сарадњу у оквиру барселонског процеса. Такође, разматра се могућност ширег приступа арапском свету.

Међународни поредак заснован на делотворном мултилатерализму. ЕУ полази од става да у свету глобалних претњи, глобалних тржишта и глобалних медија, и њена безбедност и напредак све више зависе од постојања једног делотворног мултилатералног система.У том смислу ЕУ је опредељена за сарадњу са међународним институцијама које добро функционишу и међународним поретком који је заснован на јасно утврђеним правилима. Циљ ЕУ јесте њено проширење, уз одржавање високих стандарда. НАТО је важан партнер, као и друге регионалне организације. Подразумева се сарадња са Светском трговинском организацијом, Међународним кривичним судом итд. Сматра се да безбедност може бити

217

повољнија уколико се изграђује поверење  између држава и успоставља онтрола наоружања.Све то треба да допринесе безбедности и стабилности у суседству ЕУ, али и у остатку света. Најбоља заштита безбедности ЕУ јесте изградња добро уређених демократских држава. Најбољи начин за јачање међународног поретка су ширење доброг управљања, подршка друштвеним и политичким реформама, борба против корупције и злоупотребе моћи, успостављање владавине права и заштита људских права. Допринос бољем управљању кроз програме помоћи, условљаване и циљане трговинске мере, остаје важна ставка у политици ЕУ

Спољна и безбедносна политика ЕУ

Заједничка спољна и безбедносна политика дефинисана је Уговором из Мастрихта, којим су одређени основни циљеви. Спољном и безбедносном политиком у ЕУ баве се како Савет, тако и председавајући и Комисија, који редовно обавештавају Европски парламент о политици.

Колико ЕУ води рачуна о превенцији у области безбедносне и одбрамбене политике видљиво је из чињенице да посебну улогу има Западноевропска унија, као међународна организација одвојена од ЕУ. Наиме, пошто су чланице ЕУ истовремено и чланице НАТО-а, прецизирано је да ће политика ЕУ у области одбране бити усклађена са обавезама и заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком унутар НАТО-а. Тиме је потврђен примат НАТО-а у области безбедности.  ЗЕУ је војни део ЕУ која усклађује планове о колективној безбедности и развоју оружаних снага, тако да ЕУ сада основну снагу испољава кроз НАТО, мада би у перспективи то могла бити ЗЕУ. Реч

218

је о постепеном настојању ЕУ да се и у војном смислу учини самосталном у односу на НАТО.

Стратегијске функције европских оружаних снага састоје се у следећем:

-Одбрана земаља чланица ЗЕУ;

-Спречавање избијања и угушење унутрашњих криза у појединим европским земљама – на њихов позив, или без позива;

-Војна интервенција у кризним жариштима, спре-чавање оружаних сукоба између европских држава;

-Одржавање или наметање мира силом;

-Заштита виталних интереса западноевропских земаља и војних упоришта;

-Успостављање ваздушне и поморске блокаде;

-Извођење хуманитарних операција;

-Вршење међународних мировних операција;

-Реализација конкретних цивилно – безбедносних задатака.

Европска унија тежи остваривању позитивних ефеката на плану европске безбедности на тај начин што се бави питањима која отклањају изворе нестабилности – економским, социјалним и политичким. При томе, ЕУ настоји да достигне високу економску, политичку и војну моћ, како би се отклонила нестабилност и повећала безбедност, што је суштина превентивног деловања.

Унутрашња безбедност

Унутрашња безбедност представља тзв. трећи стуб и обухвата девет области правосуђа и унутрашњих послова:

219

Политика давања азила;

Контрола преласка лица преко спољних граница ЕУ;

Политика усељавања међународног криминала-ла.држављана трећих земаља;

Борба против наркоманије;

Борба против међународног кријумчарења;

Правосудна сарадња у грађанским стварима;

Правосудна сарадња у кривичним стварима;

Царинска сарадња;

Борба против тероризма, недозвољене трговине дрогом и других тешких облика међународног криминала.

Свака земља ЕУ има своја властита правила и стандарде. Међутим, постоје нека заједничка правила и Европска комисија као заједничко извршно тело сматра да је потребно веће слагање међу земљама, нарочито по питању имиграције,

Европска одбрамбена агенција

Ова агенција настала је 2004.године (Брисел) чији је циљ побољшање постојећих одбрамбених капацитета и снажење европске војне сарадње и подршка укупном развоју  европске сигурносне и одбрамбене политике. Основне функције агенције су:

Развијање заједничких одбрамбених способности;

Подстицање и ширење утицаја на подручју наоружа-вања;

Побољшање технолошких и индустријских основа као и услова за европско тржиште наоружања;

Подршка одбрамбеним истраживањима;

220

5. Хармонизација војних захтева својих чланица.

Мисија Европске агенције за одбрану  јесте побољшање одбрамбене способности ЕУ, нарочито у у могућим кризним ситуацијама; промовисање координације наоружања путем размене информација о постојећим програмима и будућим потребама држава, развојем војне индустрије и технолошке базе и стварањем конкурентног одбрамбеног тржишта на нивоу ЕУ; подстицање истраживачког рада итд.

Европска агенција за одбрануусмерена је на побољшање европских одбрамбених способности путем интеграције сада фрагментарних националних одбрамбених система. Дакле, преветивно деловање се састоји у стварању свеобухватног и системског приступа европској сигурности, уз промовисање сарадње земаља чланица ЕУ, што све има за циљ јачање њене безбедности и одбране.

Цивилне и војне операције ЕУ

Европска унија се определила да националне војне контингенте ставља на располагање Унији. Међутим, присутно је настојање да се војне снаге ЕУ постепено осамостаљују. Наиме, Уговор из Лисабона предвиђа могућност стварања заједничке одбране, али само уколико Европски савет донесе једногласну одлуку.

У ЕУ постоји уверење да се сви сукоби не могу решавати искључиво војним средствима. Због тога безбедносна и одбрамбена политика ЕУ подразумева цивилне мисије. Сврха постојања и ангажовања цивилних мисија јесте да путем јачања правосудног, полицијског, управног система земље успоставе владавину права и изграде основу за стабилну државу. Европски савет је 2000-те године одредио да до 2003. Године државе чланице обезбеде 5000 полицајаца за

221

учешће у међународним мисијама превентивног карактера.Истовремено, одређени су приоритети у цивилним мисијама, а то су: полиција, јачање управе и правне државе и цивилна заштита.

Цивилне и војне мисије Унија шаље у земље које нису чланице. Њихово ангажовање је регулисано Петерсбуршким задацима и Повељом УН. Од до сада реализованих 28 мисија, 8 су војне.

Прва цивилна операција Европске безбедносне и одбрамбене политике била је у Босни, чији је циљ био да успостави и развије професионална и мултиетничка полиција БиХ, уз истовремено побољшање кривичног правосудног система.

Прва војна мисија била је Конкордиа у Македонији, која је заменила дотадашњу НАТО операцију, са циљем да се обезбеди стабилна и безбедна ситуација за примену Охридског споразума. Ипак, у реализацији ове мисије, ЕУ се ослањала на НАТО.

Прва војна операција изван европског континента, мада и прва коју је ЕУ извела самостално, била је операција у Конгу, на позив Генералног секретара УН Кофи Анана. Мисија је била временски ограничена на 4 месеца са циљем да поправи хуманитарну ситуацију у граду Буниа. Прва операција владавине права реализована је у Грузији, ради пружања помоћи влади Грузије у успостављању владавине права и заштите људских права.

Искуство из досадашњих мисија показује да ЕУ може активно да се бави безбедносним питањима, чија је сврха превентивно деловање, мада су се ,истовремено, испољили одређени недостаци, првенствено зависност од средстава НАТО, као и недовољно развијени војни и цивилни капацитети.

222

_____________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Најзначајније околности које су утицале на стварање ОУН;

2. Навести врсте и садржај превентивних изазова европске безбедносне и одбрамбене политике;

3. Стратешки циљеви ЕУ у области безбедносне и одбрамбене политике;

4. Стратегијске функције европских оружаних снага;

5. Садржај унутрашње безбедности ЕУ;

6. Основне функције Европске одбрамбене агенције;

7. Садржај цивилних и војних мисија ЕУ.

___________________________________________________

223

ТЕМА-14:

УЛОГА ДРЖАВЕ У ПРЕВЕНТИВНОМ ДЕЛОВАЊУ56

Правно уређивање система безбедности и његова превентивна улога

Циљ сваке државе је да обезбеди унутрашњу и спољну безбедност. Циљ стратегије националне безбедности јесте осигурати заштиту темељних и трајних потреба државе и друштва, опстанак и нормално деловање државе са свим елементима њене независности, слободе и територијалне целовитости, заштиту живота и безбедности грађана; осигурати напредак државе и друштва и заштитити  уставни поредак, што укључује и могућност његове демократске промене и развоја.57

„Свака савремена држава настоји да правно уреди све облике друштвених односа, па тако и безбедност као област друштвених односа у којој се на специфичан начин и други (различити) облици друштвених односа.“58 Зато је правно уређивање области безбедности значајна претпоставка успешног

56 За обраду ове теме у знатном делу је непосредно коришћен материјал : Гаћиновић,Р.: Безбедносна функција државе,Драслар, Београд, 2012, стр.127-32557 National Security for a New Centuri, The White House, Washington, 1997, str.458 Гаћиновић, Р.: Безбедносна функција државе, Драслар партнер, Београд, 2012, стр.144.

224

превентивног деловања и омогућавање функци-онисања свих сегмената једне државе. У свакој уређеној држави сматра се нормалном околношћу да се људи придржавају правних норми, јер је то у интересу како појединца, тако и државе у целини.У том смислу, држава доноси правне прописе и норме, које спроводи преко одређених институцијја и њихових органа. Познато је да је највиши правни акт сваке земље њен устав, којим се, поред осталог, регулише и област безбедности, подразумевајући његову превентивну улогу. „У тим оквирима у правној држави и сила треба да је у служби права. Ако је обратно, тј. ако је право у служби силе, не може се говорити о правној држави.“59

Колико је значајно правно регулисање области безбедности уочљиво је из основа међународног права, садржаног у Повељи УН, у којој стоји: „Припадајући УН, све земље, без обзира на свој актуелни однос, прилагодиле су своје понашање на међународном плану начелима и принципима израженим у документима УН.“60

Општа декларација о правима човека наводи: нико не сме бити подвргнут мучењу или свирепом нечовечном или понижавајућем поступку или казни; свако има право да свугде буде признат као правни субјект (подвукао М.Ђ.); сви су пред законом једнаки и имају право да их закон једнако штити без икаквих разлика; нико не сме бити изложен произвољном мешању у приватни живот, породицу, стан или преписку, нити нападима на част и углед и право учешћа у власти и слично.

59 Исто, стр.145.60 О томе видети потпуније Повељу УН

225

Поред наведена два документа, постоје и други, којима се настоји обезбедити што већи степен појединачне и колективне безбедности. Проблем је што, нарочито велике силе, својим правом вета понекад онемогућавају спровођење општеприхваћених норми и начела.

Структура безбедности

Структуру безбедности државе чине унутрашњи и међународни систем.

Целину система чине: војска, полиција, цивилна одбрана, обавештајно-безбедносне службе, цивилне службе безбедности, царински систем, инспекцијски и правосудни органи, грађани. Функционисање свих субјеката безбедности несумњиво зависи од начина организовања, међусобног односа појединих субјеката и мотивисаности за обављање сложених задатака у области безбедности, нарочито у смислу предузимања мера превенције и спречавања негативних појава, процеса и догађаја.

     Зато, „за систем безбедности се може рећи да у највећој мери зависи од људске активности, јер су људи (појединачно или групно), заједно са својим деловањем и интересима, основни извори угрожавања безбедности заједнице. Али, исто тако, људи су ти који постављају друштвене циљеве, успостављају циљ система безбедности и свесним и нужним удруживањем напора преко система безбедности остварују тај циљ.“61

61Стајић, Љ.;Гаћиновић, Р.: Увод у студије безбедности, Драслар, Београд,2007, стр.93.

226

     Свака држава организује систем безбедносне и одбрамбене политике који одговара њеним потребама и могућностима. Вредности које се дефинишу у знатном степену зависе од друштвено-економских односа у држави, односа друштвених класа, као и од правне и политичке надградње.

     „Структура система безбедности огледа се кроз: организованост и уређеност, јединство, ефикасност, отвореност, динамичност, хијерархиску уређеност, двосмерни однос, спољнополитичку функционалност и јединствено управљање, руковођење и командовање.“62

     Анализом сваког од наведених елемената система може се доћи до показатеља о могућности превенције негативних чинилаца. Наиме, пошто су основне вредности сваке државе: сувереност, територијална целокупност, независност, уставни поредак и људска права и слободе, сагледавањем сваке од њих може се доћи до стварног стања унутрашње и спољне безбедности. Посебно је значајна спољна политика која доприноси одвраћању негативних утицаја кроз сарадњу са другим државама и на основу међународног права, мада се то право често примењује у зависности од интереса нарочито неких великих сила.

Субјекти система безбедности одговорни за превентивно деловање

    Под субјектима безбедности подразумевају се сви људски и материјални потенцијали једне државе који учествују у остваривању безбедности. У којој мери су стручни и мотивисани, утолико ће бити успешнији у

62 Гаћиновић, Р: Безбедносна функција државе, Драслар партнер, Београд, 2012, стр151.

227

превенцији фактора који угрожавају, или могу угрозити безбедност.

    Када је реч о људским могућностима у области безбедности државе, оне се испољавају као:  физичка снага, оспособљеност за извршавање задатака, као морална снага , тј. позитиван однос према друштвеним вредностима и као психолошка способност за савлађивање тешкоћа.

    Субјекти безбедности могу се посматрати као друштвени и као стручни. Друштвени субјекти су: грађани и њихова удружења , локална заједница, политичке странке, јавна предузећа итд. Стручни субјекти су: војска, судови, тужилаштва,инспекцијски органи, органи унутрашњих послова, органи безбедности итд.

     Какав ће бити однос између субјеката безбедности зависи од природе друштва и зависе од система друштвених норми, закона и других аката којима се регулише систем безбедности и његово функционисање.

    Најзначајнији принципи односа између субјеката безбедности државе су: јединство система;међународна функционална повезаност и сарадња, демократичност, професионалност и међународна информациона повезаност.

Улога полиције у превентивном деловању

    Појам „полиција“ кроз историју имао је разлиита значења. У савременим условима под полицијом се подразумева део државне власти који се стара о јавном поретку, личној и имовинској безбедности.Полиција је „сложени систем професионалног типа који је организован ради одржавања јавног реда и поретка у друштву и који је у

228

те сврхе снабдевен законским овлашћењима и потребним средствима, укључујући и средства принуде.“63

     Јавни поредак се најчешће изједначава са уставноправним поретком, тј. са системом политичких институција.

    Под заштиту јавног поретка спада нормално функционисање јавног поретка (обезбеђење извршења судских пресуда, обезбеђење јавних скупова, обезбеђење саобраћаја итд). То значи да је задатак полиције обезбеђење јавног реда. Заштита јавног поретка обухвата и принудно извршење закона, одржавање правног поретка, заштиту људских живота и имовине од друштвених опасности и од природних несрећа.

    Каква ће бити улога полиције зависи од политичких односа. У друштву које је демократичније и има већу кохезију, улога полиције се смањује. У сваком случају, полиција се налази између управљања као битне функције државе и слободе и права грађана. У свету је присутно опредељење ка децентрализацији и мањој бирократизацији полицијске структуре.

63 Милосављевић,Б.: Наука о полицији, Полицијска академија, Београд, 1997, стр.17.

229

Улога војске у превентивном деловању

    Војска је специфична организација, војска поседује сопствену организацију и попуну, доктрину, централизовано руковођење, јединствене принципе обуке и васпитања, систем једностарешинства, субординацие итд. У већини држава оружане снаге чине копнена војска, ратна морнарица и ратно ваздухопловство.

    На систем вредности у војсци посебно утичу владајућа идеологија, социјализација у војним школама, интерно информисање и васпитно-образовни рад у јединицама. Оружане снаге су потчињене политичкој структури која поседује власт и њен је ослонац. Основне карактеристике сваке војне организације су: унутрашња кохезија, солидарност, осећање части, постојање заједничких циљева, колективна свест о потреби извршавања задатака итд.

    Дужност војске јесте јачање војне безбедности државе.Да би се то остварило неопходни су сарадња, организација и дисциплина. У војничком вредносном систему највише се вреднују традиција, јединство, заједништво. Војска постоји да би служила држави. Да би то чинила на најефикаснији начин, војна сила мора бити конституисана као инструмент државне политике.

    Од тога у којој мери је војска оспособљена за извршавање наменских задатака, зависи могућност њеног превентивног деловања. Зато је одвраћајућа функција војске битна компонента система безбедности државе.

230

Улога обавештајних служби у превентивном деловању

Обавештајне активности представљљају неодвојиви део политике државе. Сврха постојања обавештајних служби је правовремено откривање евентуалних носилаца угрожавања безбедности и достављање података и оцена институцијама државе. У томе је превентивна улога обавештајне службе.

    Свака савремена држава настоји да прикрије соствене, а сазна туђе тајне намере, како непријатеља, тако и пријатеља. У томе незаменљиву улогу имају обавештајне службе. Циљ обавештајних служби јесте долажење до података који нису доступни широј јавности. Собзиром да је обавештајна служба саставни део државног апарата, њена активност је усклађена са циљевима и задацима државе и њених руководећих органа. Ова служба доприноси успешнијем функционисању државних институција на спољном и унутрашњем плану. Наиме, тиме што доставља информације свом државном руководству о политичким, војним и економским приликама у другим земљама, она му омогућава ефикаснији начин вођења спољне политике и остваривање сарадње са другим државама.

    Обавештајне службе великих сила имају искључиво офанзиван карактер, а службе малих земаља искључиво одбрамбени карактер и усмерене су на откривање и сузбијање подривачког деловања које угрожава њихову безбедност.

     Дакле, обавештајне службе имају веома значајну улогу у превенцији могућих изненађења, првенствено на статегијском нивоу, што је за сваку земљу изузетно значајно, јер правовремено откривање намера

231

потенцијалног или стварног противника омогућава државном руководству да предузима одговарајуће мере ради сопствене безбедности.

Цивилна одбрана као део система безбедности

     Цивилна одбрана, као међународноправни појам регулисана је женевским конвенцијама из 1949. Године и Допунским протоколом из 1977.године. Од тада Женевски протокол обезбеђује правни оквир за поступање са цивилима у рату и наводи потребу за извесним специфичним мерама цивилне одбране како би се остварила њихова заштита.

    Сви програми цивилне одбране значе одбрану цивила и њихове имовине насупрот одбрани оружаних снага и војних објеката. Цивилна одбрана је много више од обезбеђења потребне технологије за заштиту. Наиме, она захтева масовно укључивање становништва за време кризе као и послење.

     Цивилна одбрана представља значајан подсистем безбедносног система, јер се у њему виде основна начела политичког система и однос државе према грађанима. Са развојем цивилне одбране држава показује бригу за грађане на унутрашњем плану, као и одлучност за одбрану на међународном плану. Свака држава настоји да савременом организацијом цивилне одбране, њеном техничком опремљеношћу и обуком, поред безбедносне превентиве, побољша сопствени политички углед не само код својих грађана, већ и на међународном плану.

    Колико се пажње поклања цивилној одбрани видљиво је, између осталог, из чињенице да у савременим одбрамбеним доктринама цивилна одбрана представља значајан чинилац у борби против

232

тероризма, еколошких угрожавања и један је од главних носилаца унутрашње безбедности.

    У савременим условима тежиште система цивилне одбране се углавном пребацује на спасавање становништва у случајевима елементарних непогода, катастрофа и техничко-технолошких удеса. Тако, у многим држжавама акције спасавања у свим већим катастрофама (нарочито саобраћајним) организују и изводе припадници цивилне одбране.

    Поред спречавања кризе, цивилна одбранаа има значајну функцију контролисања кризе у сопственој држави. Контролисање домаће кризе, најчешће, укључује покушај владе да умањи кризу ограничавајући активности грађана или их укључујући у организације цивилне одбране. Циљеви те политике јесу стабилност и избегавање панике, која је праћена издавањем упутстава грађанима како да се у одређеним ситуацијама понашају.

    Дакле, цивилна одбрана представља значаајан део система безбедности државе. Она је подсистем који функционише у ситуацијама када су угрожени људи или материјална добра.Избор кадра, обука и опремање цивилне одбране јесу темељни принципи на којима се заснива и функционише овај подсистем система безбедности.

Улога царинске службе у предузимању мера превенције

    Национални царински систем чине поједине врсте царина које примењује једна држава. Овај систем је релативно самосталан, јер представља подсистем. Основни задатак царинског система јесте да штити привреду од неравноправне конкуренције и да на тај начин омогућава дугорочни привредни раст. Један од

233

кључних царинских задатака јесте да заједно са војском и полицијом чува безбедност своје државе и њених грађана.

     Царинска служба има надлежности и овлашћења у односу на увозну, извозну и превозну робу на целој територији државе и тиме остварује своју фискалну, заштитну и безбедносну функцију на веома организован начин. Законом о царинској служби дефинисани су организација, делокруг рада, обављање послова и управљање царинском службом, финансирање царинске службе, овлашћења и одговорности у прикупљању, евидентирању и чувању и осигурању података, специфичности у правима, обавезама и одговорностима овлашћених царинских службеника при обављању царинских послова.

    Царинска служба, поред широког делокруга обавеза и задатака у циљу изградње система безбедности државе, обавља и следеће значајне задатке:спроводи радње царинске провере, како би се утврдило да ли се роба са аспекта безбедности може увести у земљу или се може дозволити њен транспорт преко државне територије; спроводи мере царинског надзора и радње царинске провере, чија је сврха откривање царинских прекршаја и других кривичних дела почињених кршењем царинских прописа и подноси пријаве правосудним органима који су надлежни за покретање или спровођење кривичних поступака; води царинске прекршајне поступке у првом степену за прекршаје прописане Царинским законом и другим законима чије је спровођење у надлежности царине; обавља контролу увоза, извоза или превоза робе за које су прописане посебне мере у сврху безбедности, заштите здравља и живота људи, животиња и биљака, заштите националног блага, као и историјских, уметничких или археолошких вредности, заштите интелектуалног или

234

комерцијалног власништва и др; прикупља, евидентира и обрађује податке потребне за проверу поступака накнадне царинске провере и других истражних поступака и за сузбијање кријумчарења свих врста роба. Посебно значајну улогу  царинска служба има у спречавању кријумчарења људи, наоружања, спецјализоване војно-полицијске опреме, експлозивних средстава и наркотика.

    Реализацијом наведених задатака царинска служба непосредно доприноси превентивном деловању и заштити безбедности.

Улога правосудних и инспекцијских органа у функционисању система безбедности са становишта превенције

Правосудни систем представља подсистем система безбедности. Правосудни органи у сарадњи са осталим субјектима безбедности непосредно доприносе изгардњи безбедносне функције државе. Правосудни систем превентибвну улогу обезбеђује правовременим откривањем и инкриминисањем радњи и поступака који угрожавају безбедност државе и њених грађана. Превенција представља фактор одвраћања од нарушавања безебдности, а с друге стране, правовременим откривањем инспиратора и извршилаца тих активности држава својим правосудним системом ефикасно узвраћа, тј. шаље одговор на насиље, чиме се сужава делокруг насилних активности према држави и њеним грађанима.

    Посебну улогу у изградњи безбедносне функције државе имају суд, тужилаштво и инспекцијске службе. Суд је државни орган правосуђа који врши судску функцију. Основни носиоци судске функције су редовни судови. Између осталог, они изричу казне и

235

друге мере према починиоцима кривичних дела и других кажњивих дела.

    Правосудни систем чине сви судови, тужилаштва, министарство правде и све институције државе којес у укључене у њен правни систем. Судство има задатак да контролише законитост рада свих државних органа, што ће рећи и оних из система безбедности. Судови морају реаговати на могуће злоупотребе и у великом броју земаља надлежни су за давање одобрења за тајно прислушкивање телефона, за тајно праћење и сл. Тиме судови штите слободе и права грађана и обезбеђују уставност и законитост. Судови морају примењивати кодекс „поштеног судије“, што значи да своје одлуке темеље на основу правних аката и правде. У том смислу, међународна Конвенција о људским правима наводи да „свако има право да му суди суд који је основан на основу закона.“

    Тужилаштво, заједно са судовима, штити уставни поредак државе и има улогу да гони свих оних који се огреше о устав и законе своје државе, али и оних који са стране делују против интереса те државе, тј. њене националне безбедности. Јавни тужилац је првенствено овлашћен за кривично гоњење у погледу кривичних дела за која се по закону гони по службеној дужности, мада нема монопол кривичног гоњења.

    Јавно тужилаштво је самостални (не и независни) државни орган који гони починиоце кривичних дела, штити уставност и законитост улагањем правних средстава и предузима друге радње за које је законом овлашћено. Право и дужност јавног тужилаштва јесте да обавештава парламент о примењивању закона и о свом раду.

    Инспекције су управни органи надлежни за обављање надзора над правилном применом и

236

придржавањем закона од стране радних и других организација, односно грађана. Овај надзор се остварује преко инспекција, које функционишу на свим нивоима и које имаји општа и посебна овлашћења.Примарни задатак инспекција је превентивно деловање.

  Инспекцијски органи, службе, заводи и установе

доприносе изградњи система безбедности државе доношењем и применом својих закона и прописа и квалитетним стручним поступањем по тим законима и прописима. Држава регулише овлашћења наведених органа Законом о инспекцијском надзору.

    Инспекцијски надзор се врши ради поштовања закона, других прописа и општих аката, као и предузимања управних и других мера и радњи ради утврђивања неправилности  које треба ускладити са прописима.

    Усклађеним деловањем свих органа о којима је било речи, може се преветивно деловати и обезбедити функционисање система безбедности и сигурност грађана.

______________________________________________

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

1. Субјекти система безбедности и њихова улога у превенцији безбедносних ризика и претњи;

2. Превентивна улога полиције и војске;

3. Деловање обавештајних служби и могућност превенције;

4. Значај цивилне одбране за безбедност земље;

5. Превентивна улога царинске службе;

237

6. Превентивна улога правосудних и инспекцијских органа

______________________________________________

238

ТЕМА 15:

БЕЗБЕДНОСНА И ОДБРАМБЕНА ПОЛИТИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕПојам и структура система безбедности Републике Србије

    С обзиром да је структура система безбедности Републике Србије обрађивана у оквиру предмета „Системи безбедности“, овом приликом ваља се укратко подсетити, уз опредељење да је тежиште на сагледавању превентивне улоге система безбедности.

    Познато је да је основни циљ сваке државе и њене политике опстанак државе, док је услов опстанка државе њена безбедност.Управо због тога је сврха свих државних активности, које најчешће називамо политичким, усмерена у том циљу. Практично, то представља оквир безбедносне политике која има задатак да оствари концепт механизама и средстава којима се обезбеђује унутрашња и спољна безбедност државе и друштва.  Не упуштајући се у расправу о појму националне безбедности, јер постоји знатан број аутора који овај појам различито дефинишу, за наше потребе сматрамо довољним да национална безбедност треба да обезбеди стање у којем ће бити осигурана слобода државе и друштва, територијални интегритет и суверенитет државе у оквирима међународно прихваћених стандарда, људске слободе и права грађана, политичка и социјална стабилност друштва и државе, стабилан економски развој и функционисање правне државе, стабилан јавни

239

поредак и лична безбедност грађана, као и здрави и стабилни еколошки услови.

    Систем безбедности Републике Србије је безебедносни облик организовања и функционисањ друштва и државе у спровођењу мера и активности на превентивном и репресивном   деловању , које се предузимају ради очувања суверенитета и инегритета државе, њеног уставом утврђеног поретка, права и слобода грађана, као и свих осталих друштвених вредности, од свих облика угрожавања  и носилаца угрожености, без обзира на место и време настанка.

Чиниоци безбедносног система Републике Србије

-Систем националне без бедности, у најширем смислу, чине највиши органи законодавне, извршне и судске власти Републике Србије:

-Народна скупштина Републике Србије;

-Председник Републике Србије;

- Савет за националну безбедност;

- Влада Републике Србије;

-Судови и тужилаштва.

У ужем смислу, систем безбедности Републике Србије чине:

-Систем одбране;

-Снаге Министарства унутрашњих послова;

-Безбедносно-обавештајни систем;

240

-Привремено формирани органи и координациона тела за поједине кризе.64

Систем одбране представља јединствену, структурно уређену целину снага и субјеката одбране, чији је основни циљ заштита интереса Републике Србије од оружаног угрожавања споља. Војска Србије је основни субјект система одбране. Превентивно деловање свих субјеката безбедности могуће уколико постоји висок степен организованости, обучености, оспособљености и опремљености за извршавање наменских задатака. Зато је потребно да се о сваком субјекту наведу најважнији садржаји из области надлежности и задатака.

    Послове из области националне безбедности обављају и органи државне управе, институције надлежне за правосуђе, образовање и научну делатност и заштиту животне средине, заштитник грађана, органи локалне самоуправе, субјекти из области приватног обезбеђења, организације цивилног друштва, медији, правна лица и грађани који доприносе остваривању циљева националне безбедности.

    Системом националне безбедности управљају државни органи као носиоци законодавне и извршне власти, ради достизања најповољнијег стања безбедности.Функције управљања системом су планирање, организовање, наређивање,координација и контрола и спроводе се у складу са Уставом, законима и прописима.

64 http:/radomirradunovic.blogspot.com/2012/analiza-bezbjednosti-jugosfera-1314.html

241

    Народна скупштина Републике Србије остварује свој утицај на све делове система националне безбедности уставном и законском делатношћу. Народна скупштина одлучује о рату и миру, доноси законе и друге опште акте из области националне безбедности и надзире рад Владе и других органа одговорних Народној скупштини, у складу са Уставом и законом. Поред тога, преко Одбора за одбрану и безбедност остварује надзор и демократску контролу над системом националне безбедности.

    Председник Републике Србије председава Саветом за националну безбедност и командује Војском Србије, у складу са Уставом и законом. Указује на одређена питања и проблеме из области националне безбедности и покреће њихово решавање и доноси акте из своје надлежности.

      Влада усмерава и усклађује рад органа државне управе .из области националне безбедности у складу са Уставом и законом.Предлаже и реализује политику националне безбедности, усмерава и усклађује функционисање система националне безбедности, обезбеђује материјална и финансијска средства за потребе система националне безбедности, управља делатношћу државних органа, органа државне управе, установа и правних лица у области система националне безбедности, обезбеђује реализацију међународних уговора и споразума из области националне безбедности, у складу са Уставом и законом.

    Снаге Министарства унутрашњих послова су део система националне безбедности чији је циљ заштита националних интереса у домену унутрашње безбедности. Полиција је основна снага Министарства унутрашњих послова. Обавља послове

242

заштите живота, личне и имовинске безбедности грађана, обезбеђења државне границе, борбе против тероризма и оружаног угрожавања изнутра и друге послове у складу са законом. Све то показује улогу и значај снага Министарства унутрашњих послова у превенцији поиз домена нашања, процеса и догађаја који могу нарушити безбедносни и одбрамбени систем Републике Србије.

    Безбедносно-обавештајни систем је функционално обједињен подсистем националне безбедности Републике Србије. Овај подсистем чине: Безбедносно-информативна агенција (БИА), Војнобезбедносна агенција (ВБА) и Војнообавештајна агенција (ВОА). Њихове надлежности, делокруг рада, овлашћења, задатке, међусобне односе и сарадњу, као и демократску цивилну контролу њиховог рада, регулише закон. Послове усклађивања рада служби безбедности обавља Биро за координацију.

    Министар спољних послова, министар одбране, министар унутрашњих послова и министар финансија подносе извештајје о стању безебдности из домена своје надлежности Народној скупштини и Влади. Остали министри и државни функционери, на захтев Владе, Народне скупштине Републике Србије или према потреби, подносе извештаје из своје надлежности.

    Директори БИА, ВБА и ВОА најмање једном годишње, утоку редовног заседања Народне скупштине, подносе редовни извештај о раду својих служби Одбору за одбрану и безбедност, а по потреби достављају ванредни извештај.

    Дакле, од начина испуњавања обавеза из своје надлежности свих наведених субјеката безбедности, у потпуности зависи успешност безбедносне

243

превентиве. Зато је предвиђање сваког субјекта најзначајнији принцип у њиховом раду.

Изазови, ризици и претње и могућност превентивног деловања

    Република Србија је опредељена да на основама развоја демократских процеса, европске спољнополитичке оријентације и политике сарадње и јачања мера поверења у региону, изграђује сопствену безбедност, што је чини значајним чиниоцем регионалне безбедносне сарадње и поузданим партнером у међународним односима.

    И поред позитивних резултата у јачању безбедносног положаја Републике Србије, и даље постоје значајни изазови, ризици и претње њној безбедности. Последице грађанског рата вођеног на простору бивше СФРЈ, међународна изолација СРЈ и НАТО бомбардовање, изражени проблеми транзиције, као и кључни проблеми глобалне и регионалне безбедности , у знатној мери се могу одразити на стабилност и мир.

    Изазови, ризици и претње безбедности Републике Србије имају комплексан карактер и могу се у различитим облицима и интензитетом испољити на глобалном, регионалном и националном нивоу.

    Полазни критеријум у разматрању могућих последица изазова, ризика и претњи и предузимања мера превенције јесте тежина последица по безбедност Републике Србије, које би могле да настану у одређеним околностима. Опасност од оружане агресије на Републику Србију значајно је смањена, мада није у потпуности искључена и може да до ње дође као последица оружаног сукоба глобалног

244

или регионалног карактера који су проузроковани супротстављеним интересима великих сила или држава у региону.

    Сепаратистичке тежње појединих национа-листичких и екстремистичких верских група представљају извор сталног безбедносног ризика и директну претњу територијалној целовитости Републике Србије. Једнострано проглашење независности Косова од стране албанских сепаратиста непосредна је претња територијалној целовитости наше земље и један од најозбиљнијих безбедносних изазова у региону. Такво стање може подстаћи сепаратистичке идеје и у другим деловима Р епублике Србије, па и у ширем окружењу.

    Дакле, противправно и једнострано проглашење независности Косова представља највећу претњу безбедности Републике Србије и у супротности је са Повељом УН и међународним правом. Посебна тежина проблема је у томе што овако прокламовану независност Косова подржавају неке велике силе и знатан број зремаљља чланица УН. Вероватно је да ће овај простор бити извор   нестабилности у дужем временском периоду. Поштовање људских и мањинских права и спровођење демократских стандарда, нарочито у погледу безбедности и заштите српског и неалбанског становништва, одрживог повратка прогнаних и интерно расељених не оставрује се у складу са прокламованим циљевима међународне заједнице. Стање безбедности на Косову и Метохији је и даље извор претњи безбедности и представља извор дестабилизације региона. Томе доприноси и формирање паравојних тзв. Косовских безбедносних снага, које представљају озбиљну претњу режиму регионалне контроле наоружања и угрожавају равнотежу у региону.

245

    Безбедност Републике Србије може да буде угрожена оружаном побуном, као специфичним обликом оружаног сукоба мотивисаног неуставном и насилном тежњом за променом граница.Поред тога, спорови уз употребу оружја могу настати и као последица ескалације тероризма, Тероризам је један од највећих ризика и претњи за глобалну, регоалну и националну безбедност. Савремени тероризам је глобалан по свом обиму и често је повезан са насилним верским екстремизмом.Није искључена могућност да Република Србија буде мета терористичког деловања, како непосредно, тако и коришћењем њене територије за припрему и извођење терористичких акција у другим земљама. Са становишта  безбедносних ризика и претњи, са којима се суочава Република Србија, посебно је значајна повезаност тероризма са разним облицима организованог транснационалног и прекограничног криминала.

Пролиферација оружја, нарочито за масовно уништавање, представља потенцијално велику претњу глобалној и европској безбедности, па тиме и Републици Србији. Нарочито постоји опасност уколико оружје за масовном уништавање дође у посед терориста

Национални и верски екстремизам, који потиче из ближе и даље прошлости из сукоба на етничкој и верској основи и, с обзиром да је присутан у Републици Србији, представља фактор ризика и претњу њеној безбедности. Слабости у области политике и економије могу допринети порасту међуетничких тензија и њиховом прерастању у сукобе.Обавештајна делатност појединих земаља подстиче изазивање кризних ситуација, које у одређеним околностима могу да прерасту  у сукобе

246

разних врста и обима. Таква обавештајна делатност се остварује кроз настојање да се утиче на политичке, економске и безбедносне капацитете супротно нашим националним интересима.У савременим условима стране обавештајне службе користе, поред традиционалних обавештајних метода и средства

    Организовани криминал на простору Републике Србије испољава се нарочито економско-финансијкој сфери, у областима недозвољене трговине наркотицима, трговине људима и илегалних миграција, пролиферацији конвенциналног оружја итд. Организовани криминал представља опасност за безбедност и укупни развој друштва. Организовани криминал и корупција угрожавају темељне вредности душтва, изазивају опадање поверења у институције државе, отежавају спровођење реформи, успоравају процес транзиције, економског развоја, прилива страних инвестиција и до дестабилизације политичког и економског система.У том смислу, несагледиве су последице противзаконито спроведене приватизације.

    Проблеми економског развоја Републике Србије због вишегодишњих економских санкција и уништења виталних објеката привреде и саобраћајне инфраструктуре тоом НАТО бомбардовања, имају за последицу бројне неповољне друштвене појаве, које су, по свом учинку, значајан фактор ризика у процесу транзиције. Висока стопа незапослености и сиромаштво знатног дела становништва, уз присуство великог броја прогнаних и интерно расељених лица, потенцијална су жаришта озбиљних социјалних и политичких тензија које су показатељ могућег високог ризика. Поред осталог, одлазак високообразованог кадра из земље, због тога што не постоје могућности вредновања рада и запошљавања,свакако имају за

247

последицу спорији економски и сваки други опоравак земље ослањањем првенствено на сопствене ресурсе.

    Енергетска међузависност и осетљивост инфраструктуре за производњу и транспорт енергената, као и неизбежан тренд исцрпљивања извора необновљивих енергентских ресурса, представљају показатељ угрожавања енергетске безбедности Републике Србије.

     Неравномеран привредни и демографски развој земље, који је и у прошлости представљао извор криза, и сада представља, још израженије, ризик по безбедност Републике Србије. Постоје огромне разлике у развијености појединих региона, што, уз неповољне демографске карактеристике, има за последицу велике миграције из неразвијених ка развијеним регионима, што се све неповољно одражава на стање безбедности и захтева од свих државних и друштвених чинилаца да предузимају планске и организоване мере превенције, ради заустављања негативних тенденција.

    Нерешен статус и тежак положај избеглих, прогнаних и интерно расељених са простора Хрватске, БиХ и Косова и Метохије, спора реализација њиховог повратка, небезбедност опстанка на местима где су раније живели, као и нерешавање судбине несталих са угрожених подручја, отежавају нормализацију односа на простору бивше СФРЈ и представљају потенцијални извор нестабилности у региону.

    Недовршен процес разграничења  између  држава бивше СФРЈ, представља  извор сукоба и отежава успостављање пуне сарадњње  између држава у региону. Мањина У том смислу, сваки покушај неадекватног решавања питања права и заштите

248

националних мањина у државама региона може бити значајан извор нестабилности.

    Неконтролисано трошење природних ресурса и угрожавање природних ресурса и животне средине налази се на забрињавајућем нивоу.То се првенствено односи на прекомерну експлоатацију шума, непланско располагање енергентским потенцијалима, обрадивим земљиштем и изворима питке воде, загађивање ваздуха, водених токова и земљишта и неконтролисано одлагање отпада. Поред огромне материјалне штете, таквим поступањем изазивају се негативне последице по макро и микро климу и угрожава се право људи на живот у здравој средини.

    Последице елементарних непогода и технолошких несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља грађана услед радиолошке, хемијске и биолошке контаминације, стални су безбедносни ризици за Републику Србију, њено становништво и материјална добра. Значајан ризик представљају технолошке несреће у којима ефекти дејства опасних материја могу да се одразе не само на територију Републике Србије, већ и на шире окружење. Животну средину додатно угрожавају објекти са високим степеном ризика у земљама региона (нарочито нуклеарне електране и хемијска индустрија), као и привредни објекти са технологијом која не задовољава међународне еколошке и друге стандарде.

    Опасности од појављивања и ширења инфективних болести људи и животиња и зараза животиња, представљљају безбедносни ризик који може бити све извеснији, имајући у виду могућности злоупотребе знања из области биолошких и хемијских наука. Није занемарљива ни наркоманија, као све израженији друштвени проблем, који постаје и безбедносни

249

проблем који утиче на пораст броја кривичних дела.Деструктивно деловање појединих верских секти и култова на породицу и друштво постаје све израженији проблем и добија карактер све значајнијег безбедносног ризика.

    Тенденција повећаног коришћења информационо-комуникационих технологија праћена је повећањем ризика од високотехнолошког криминала и угрожавања информационих и телекомуникационих система.Ризик у том погледу постоји  од угрожавања споља, уз могућност злоупотребе података о грађанима и правним лицима.

    Промена климе на глобалном нивоу, посебно глобално загревање, негативно се одражава на промену биодиверзитета у екосистема и доводи до поремећаја у пољопривредној производњи на простору Републике Србије, што би могло да има импликације на укупну њену безбедност у сваком погледу.

    Поред осталог, присутни су и други ризици и претње безбедности, са мањом или већом вероватноћом испољавања и препознавања, као што су: злоупотреба нових технологија и научних достигнућа у области информатике, генетског инжењеринга, медицине, метеорологије и других научних области. Специфичност ових безбедносних изазова, ризика и претњи безбедности јесте смањена могућност њиховог правовременог откривања и превентивног деловања. Изазови, изици и претње безбедности на глобалном, регионалном и националном нивоу имају тенденцију умножавања, уз истовремено мењање карактера, интензитета и облика испољавања. Због свега, садржај, обим и вероватноћа испољавања ризика и претњи безбедности Републике Србије непосредно

250

утичу на дефинисање одбрамбене и безбедносне политике и изграђивање адекватних система националне безбедности.

251

______________________________________________

 ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ:

- Појам и структура система безбедности;

-Чиниоци безбедности Републике Србије;

-Изазови, ризици и претње и могућност превентивног деловања државних орга Републике Србије.

______________________________________________

252

ЛИТЕРАТУРА

Аврамов, С; М. Крећа.: Међународно јавно право, Научна књига, Београд, 1990.

“Блиц“ он лајн 03.11.2005.

Вајт,П.Џ: Тероризам, Александрија пресс, Београд, 2004.

Вилкинскон, П.: Тероризам против демократије, Голден маркетинг, Загреб, 2002.

Војни лексикон, ВИЗ, Београд, 1981.

Гаћиновић,Р.: Безбедносна функција државе,Драслар, Београд, 2012.

Глас Америке на српском, 02.10.2005.год.

Ђорђевић, М.: Методологија научног истраживања, Висока школа струковних студија за криминалистику и безбедност,, Ниш, 2011.

Женевска конвенција о сузбијању фалсификованог новца из 1929. године;

Закон о спречавању прања новца, Службени лист СРЈ, Бр.53/01, члан 2

Јовановић, Љ.; Јовашевић, Д.: Кривично право (општи део), Номос, Београд, 2002.

Јовашевић, Д.: Лексикон кривичног права, Службени лист СРЈ, Београд,2002.

Јовашевић,Д.: Коментар кривичног закона СР Југославије, Службени гласник, Београд,2002.

Кековић,З.: Системи безбедности, Факултет безбедноости, Београд,2011.

253

Конвенција о сузбијању трговине људима и експлоатације проститутки и других из 1949.године.

Лист „Данас“, 07.06.2006.

Мијалковски, М.: Обавештајна делатност у остваривању доминације у међународним односима,Војно дело, број 45/95.

Мијалковски, М.: Војни информатор, бр.6 новембар-децембар2004.

Мијалковски, М.: Тероризам и противтерористичка борба, ФБ, Београд, 2003.

Мијалковски,М.; Ђорђевић, И.: Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, Београд, 2010.

Милинковић, Б., Теокеаревић,ј.:безбедност Европе и ширење НАТО-а,Институт за европске студије, Београд, 1998.

Милосављевић,Б.: Наука о полицији, Полицијска академија, Београд, 1997.

Милошевић, М.: Одбрана од тероризма, Свет књиге, Београд, 2005.

National Security for a New Centuri, The White House, Washington, 1997.

Посебна конвенција о наркотицима

Рађеновић,С,Р.: Безбедност личности и објекта, МДД систем, Нови Београд, 2003.

Речник српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.

Речник Хрватског или Српског језика, део 8., Издавачки Завод ЈАЗУ, Загреб, 1917-1922.С. Аврамов; М. Крећа.: Међународно јавно право, Научна књига, Београд, 1990.

254

Савић, А. и др.: Основи државне безбедности, МУП Републике Србије, Београд, 1998.

Самарџић, С.: Европска унија као модел наднационалне заједнице, Институт за европске студије, Београд, 1998.

Симић,П., Бошковић,М.: Физичка и техничка заштита објеката, Институт безбедности  и мултиаларм, Београд, 1991.

Службени лист СРЈ, бр. 53/01, од 28. Септембра 2003.год.

Службени лист СРЈ, Међународни уговори, број 7/2002. од 3.јула 2002.

Службени лист СФРЈ – Међународни уговор, број 14/1990.

Стајић, Љ. и Гаћиновић, Р.: Увод у студије безбедности, Библиотека Стручна књига, Београд, 2007.

Стајић, Љ.: Основи безбедности, Издавачка кућа „Драганић“, Београд,2006.

Стајић, Љ.;Гаћиновић, Р.: Увод у студије безбедности, Драслар, Београд,2007.

Таталовић, С.: Национална и међунарона сигурност, Политичка култура, Загреб,2006.

Хам,Б.П,: Европске нове одбрамбене амбиције,Удружење дипломаца Центра „Џ. Маршал“, Србија и Црна Гора, Београд, 2005.

http:/radomirradunovic.blogspot.com/2012/analiza-bezbjednosti-jugosfera-1314.html

Часопис“Нова српска мисао“, 16.11.2006.

255