of 59 /59
Bertold Breht Majka Hrabrost i njena deca Hronika iz tridesetogodišnjeg rata Prevod: Slobodan Glumac LICA: MAJKA HRABROST KATRIN, njena nema kći AJLIF, njen stariji sin ŠVAJCARKO, njen mlađi sin VRBOVNIK NAREDNIK KUVAR VOJSKOVOĐA PUKOVSKI SVEŠTENIK INTENDANT IVETA POTJE ČOVEK SA ZAVOJEM DRUGI NAREDNIK STARI PUKOVNIK PISAR MLADI VOJNIK STARIJI VOJNIK SELJAK SELJAKOVA ŽENA MLADIĆ STARICA DRUGI SELJAK SELJANKA MLADI SELJAK ZASTAVNIK VOJNICI GLAS 1

Bertold Breht - Majka Hrabrost

Embed Size (px)

Citation preview

Bertold Breht

Majka Hrabrost i njena deca

Hronika iz tridesetogodišnjeg rata

Prevod: Slobodan Glumac

LICA:

MAJKA HRABROST KATRIN, njena nema kći AJLIF, njen stariji sin ŠVAJCARKO, njen mlađi sin VRBOVNIK NAREDNIK KUVAR VOJSKOVOĐA PUKOVSKI SVEŠTENIK INTENDANT IVETA POTJE ČOVEK SA ZAVOJEM DRUGI NAREDNIK STARI PUKOVNIK PISAR MLADI VOJNIK STARIJI VOJNIK SELJAK SELJAKOVA ŽENA MLADIĆ STARICA DRUGI SELJAK SELJANKA MLADI SELJAK ZASTAVNIK VOJNICI GLAS

1 PROLEĆE 1624. VOJSKOVOĐA UKSENŠERNA VRBUJE UDAŠARNI TRUPE ZA VOJNI POHOD NA POLJSKU. KANTINERKA ANA FIRLING, POZNATA PO IMENU MAJKA HRABROST, OSTAJE BEZ JEDNOG SINA. Drum u blizini grada. Narednik i Vrbovnik stoje smrzavajući se. VRBOVNIK: Kako ovde da skupiš vojsku? Naredniče, pokatkad već pomišljam na samoubistvo. Do dvanaestog treba da pred vojskovođom postrojim četrfi čete, a ljudi su ovde tako puni nevaljaštine da noću više i ne spavam. Kad najzad nekog i iznađem, progledam kroz prste i napravim se da mu ne vidim ni

kokošje grudi ni proširene vene, napijem ga kako valja, on već stavio i potpis, samo još da platim rakiju, on ti izađe poradi sebe, ja na vrata za njim, jer nešto slutim: tačno, nestao kao uš ispod nokta. Nema tu ni reči, ni vere i obraza, ni osećanja časti. Ovde sam izgubio veru u ljudski rod, naredniče. NAREDNIK: Vidi se da ovde odveć dugo nije bilo rata. Otkud bi onda i bilo poštenja, pitam se? Mir, to ti je čist murdarluk, tek rat stvara red. Čovečanstvo u miru zadivlja. Sa čovekom i s marvinčetom razbacuju se kao da ne vrede ni cvonjka. Svako ti krka šta mu se prijede, komadinu sira na beo hleb, pa još i režanj slanine na sir. Koliko je mladih ljudi i dobrih konja u onom gradu pred nama niko i ne zna, nikad ih nisu ni brojali. Bivao sam u krajevima gde rata možda nije bilo ni sedamdeset godina, ljudi tu još nisu imali ni imena, sami sebe nisu poznavali. Samo gde je rata ima i urednih spiskova i arhiva, cipele su u denjcima a žito u vrećama, ljudi i stoka se lepo prebroje pa odvedu, jer se dobro zna: bez reda nema rata! VRBOVNIK: Živa istina! NAREDNIK: Kao sve što je dobro, i rat je u početku teško pokrenuti. Ali kad se rasplamsa, žilav je: ljudi se posle boje mira kao kockari završetka igre, jer im se onda valja prebrojavati koliko su izgubili. Ali sprva se boje rata. Dođe im kao nešto novo.

VRBOVNIK: Pogledaj, dolaze neka kola s arnjevima. Dve ženske i dva mlada momka. Zaustavi staru, naredniče. Ako i od ovog ništa ne bude, neću više ostati na ovom aprilskom vetru, ozbiljno ti to kažem. Čuju se drombulje. Približavaju se kola s arnjevima koja vuku dva mlada momka. Na njima sede Majka Hrabrost i njena nema kći Katrin. MAJKA HRABROST: Dobro jutro, gospodine naredniče! NAREDNIK (preprečujući im put) Dobro jutro, ljudi! Ko ste? MAJKA HRABROST: Trgovci (peva)

Utišajte doboše, ljudi, Kapetani, neka stane vod: Majka Hrabrost cokule nudi U kojima je lakši hod. S vašima, stokom, s topovima Na neizvestan pođoste put - Neka bar dobre cokule ima Vojnik kad krene u boj ljut. Proleće stiže. Snezi se tope. Mrtvaci tonu u san svoj. A što još nije mrtvo, opet Sprema se u nov pohod. u boj. Bez kobasice neće vam ljudi U smrt, uz sami hlebac suh. Majka Hrabrost im vino nudi - Melem za telo i za duh. Ah, našte srca top ne godi, Vojnicima ne prija glad, A kad su siti, mirno ih vodi, Vodniče, i u sami ad. Proleće stiže. Snezi se tope. Mrtvaci tonu u san svoj. A što još nije mrtvo, opet Sprema se u nov pohod, u boj.

NAREDNIK: Stoj, kome pripadate, bagro? STARIJI SIN: Drugom finskom puku. NAREDNIK: Gde su vam papiri? MAJKA HRABROST: Papiri? MLAĐI SIN: Ama ovo je Majka Hrabrost! NAREDNIK: Ni čuo za nju. Zašto se zove Hrabrost? MAJKA HRABROST: Hrabrost se zovem zato što sam se uplašila propasti u poslu, naredniče, pa sam se kroz topovsku vatru odvezla iz Rige s pedeset hlebova u kolima. Samo što se nisu bili ubuđali, poslednji čas je bio, ništa mi drugo nije preostalo. NAREDNIK: Okani se šale. Gde su papiri? MAJKA HRABROST (preturajući po limenoj kutiji izvlači hrpu papira i silazi s kola) Ovo su svi moji papiri, naredniče. Tu ti je čitav jedan trebnik, iz Altetinga, za uvijanje krastavaca, i karta Moravske, bogzna hoću li tamo ikad i stići, inače ne vredi ni pišiva groša, a ovde je napisano i pečatom potvrđeno da moj đogat nema ni slinavku ni šap, na žalost, uginuo nam je, a stajao je petnaest guldena, samo, hvala bogu, ne mene. Je li dovoljno to papira? NAREDNIK: Je l' ti to mene zezaš? Isteraću ja iz tebe taj bezobrazluk. Znaš ti dobro da moraš imati dozvolu. MAJKA HRABROST: Razgovarajte sa mnom pristojno i ne govorite pred mojom maloletnom decom da vas zezam, to nije pristojno, ništa ja s vama nemam. Moja dozvola kod Drugog puka je moj pošteni obraz, a ako iz njega ne umete ništa da pročitate, šta vam ja mogu. Pečat mi na obraz niko neće udarati. VRBOVNIK: Naredniče, osećam kako iz ove osobe bije duh nepokornosti. A nama je u logoru potrebna disciplina. MAJKA HRABROST: A ja mislila, kobasice. NAREDNIK: Ime. MAJKA HRABROST: Ana Firling. NAREDNIK: Svi se, znači, zovete Firling? MAJKA HRABROST: Otkud? Ja se zovem Firling. Oni ne. NAREDNIK: Mislim, sve su to tvoja deca? MAJKA HRABROST: I jesu, ali zar zbog toga moraju svi jednako da se zovu? (Pokazujući na starijeg sina) Ovaj se, na primer, zove Ajlif Nojocki, a zašto, zato što mu je otac uvek tvrdio da se zove Kojocki ili Mojocki. Dečko ga se još dobro seća, samo on se seća drugog jednog, nekog Francuza sa šiljatom bradicom. Ali, inače, od oca je nasledio pamet; taj je umeo da seljaku svuče gaće sa stražnjice da taj i ne primeti. I tako svako od nas ima svoje ime. NAREDNIK: Šta, svako drugo ime? MAJKA HRABROST: Pravite se kao da nikad niste čuli za to. NAREDNIK: Onda će ovaj biti Kinez? (Pokazuje na mlađeg sina.) MAJKA HRABROST: Niste pogodili. Švajcarac. NAREDNIK: Po onom Francuzu? MAJKA HRABROST: Po kakvom Francuzu? Ne znam ja ni za kakvog Francuza. Nemojte da sve pobrkate, inače ćemo ostati ovde do noći. Švajcarac, ali se zove Feješ, ime koje nema nikakve veze s njegovim ocem. Taj se zvao sasvim drukčije a gradio je tvrđave, samo je bio pijanica. Švajcarko oduševljeno povlađuje, a i nemoj Katrin je zabavno. NAREDNIK: Pa kako se onda zove Feješ? MAJKA HRABROST: Neću da vas vređam, ali nemate baš mnogo mašte. Naravno da se zove Feješ jer sam, kad se rodio, bila s jednim Mađarom, kome je to bilo svejedno, bubreg mu se sušio, iako nikad ni kapi nije okusio, vrlo čestit jedan čovek. Dečko je na njega. NAREDNIK: Ali on mu nije bio otac?

MAJKA HRABROST: Svejedno, na njega je. Zovem ga Švajcarko, a zašto, zato što dobro vuče kola. (Pokazujući na svoju kćer) Ona se zove Katrin Haupt, napola je Nemica. NAREDNIK: Moram da kažem, fina porodica. MAJKA HRABROST: Da, svojim kolima obišla sam ceo svet. NAREDNIK: Sve će to biti zapisano (zapisuje). Ti si iz Bamberga u Bavarskoj, otkud sad ovde? MAJKA HRABROST: Pa ne mogu valjda čekati da rat blagoizvoli u Bamberg. VRBOVNIK: Kad već vučete kola, bolje bi bilo da se zovete Jakov Vočić i Isa Vočić. Biće da se i ne isprežete? AJLIF: Majko, smem li da ga zviznem po njušci? Baš bih hteo. MAJKA HRABROST: A ja ti to zabranjujem, ostani gde si. A sad, gospodo oficiri, da vam nije potreban dobar pištolj ili kakva kopča, vaša se već izlizala, gospodine naredniče. NAREDNIK: Potrebno mi je nešto drugo. Momci su, vidim, izrasli kao borovi, jak im grudni koš, moćni listovi na nozi: što li samo izbegavaju vojsku, hteo bih da znam? MAJKA HRABROST (brzo) Ništa od toga, naredniče. Moja deca nisu za vojnički zanat. NAREDNIK: A što da nisu? To donosi i korist i slavu. A krčmiti čizme, to su ženska posla. (Ajlifu) De, priđi da te pipnem, imaš li mišice ili si slabić. MAJKA HRABROST: Slabić je on. Strogo ga pogledaš, a on se preturi. VRBOVNIK: A padajući ubije i tele, ako se koje nađe pored njega (hoće da ga odvede). MAJKA HRABROST: Hoćeš li ga već ostaviti na miru? Nije on za vas. VRBOVNIK: Strašno me je uvredio kad je moja usta nazvao njuškom. Odosmo nas dvojica malo tamo u polje, da to raspravimo između sebe kao muškarci. AJLIF: Ne brini, srediću ga ja, majko. MAJKA HRABROST: Ostani gde si! Kavgadžijo! Znam te ja, samo da ti se tući. Ima nož u čizmi, ubošće. VRBOVNIK: Izvući ću mu ga ja kao mlečnjak, dede, dođi, momčiću. MAJKA HRABROST: Gospodine naredniče, žaliću se pukovniku. U buvaru će vas strpati. Poručnik prosi moju kćer. NAREDNIK: Nemoj silom, brate! (Majci Hrabrost) Šta ti imaš protiv vojske? Zar mu otac nije bio vojnik? I zar nije časno poginuo? Sama si to rekla. MAJKA HRABROST: Još je on dete. Hoćete da ga odvedete na klanicu, znam ja vas. Dobićete pet guldena za njega. VRBOVNIK: Prvo će on dobiti lepu šapku i posuvraćene čizme, zar ne? AJLIF: Ne od tebe. MAJKA HRABROST: Hajde da pecamo, reče ribar crvu. (Švajcarku) Trči i viči da hoće da ti otmu brata. (Izvlači nož) Samo pokušajte da ga otmete. Izbošću vas, lopuže, Pokazaću vam ja. S njim da vodite rat! Pošteno prodajemo platno i šunku, miroljubivi smo ljudi. NAREDNIK: Vidi se po tvom nožu kako ste miroljubivi. Treba, uopšte, da se stidiš, bacaj taj nož, opajdaro. Maločas si priznala da živiš od rata, jer kako bi inače i živela, od čega? A kako da bude rata ako nema vojnika? MAJKA HRABROST: Ne moraju to biti moji. NAREDNIK: A tako, taj tvoj rat nek' jede ogrizak a ispljune krušku! Nek' se tvoja žgadija goji od rata, ali danak da mu ne daje. Neka rat, je l' sam gleda kako će izaći nakraj? Zoveš se Hrabrost, a? A bojiš se rata, svog hranitelja? Tvoji ga se sinovi ne boje, sami su mi to rekli. AJLIF: Nikakvog se ja rata ne bojim. NAREDNIK: Što bi se i bojao? Pogledajte mene: zar mi je vojnički život naudio? A u sedamnaestoj sam stupio u vojsku.

MAJKA HRABROST: Još nemaš sedamdeset. NAREDNIK: Mogu ih dočekati. MAJKA HRABROST: Da, možda pod zemljom. NAREDNIK: Je l' to kažeš da ću poginuti da bi me uvredila? MAJKA HRABROST: A ako je istina? Ako vidim da si obeležen? Ako izgledaš kao mrtvac na dopustu, a? ŠVAJCARKO: Ona je vidovita, svi kažu. Proriče budućnost. VRBOVNIK: Onda proreci budućnost gospodinu naredniku, to će ga zabaviti. NAREDNIK: Ne držim ja ništa do toga. MAJKA HRABROST: Daj tu kacigu. On je daje. NAREDNIK: To je sranje kroz gusto granje. Tek da se malo nasmejem. MAJKA HRABROST (uzima svitak pergamenta i cepa ga u parčiće) Ajlife, Švajcarko, Katrin, i mi bili ovako u paramparčad pocepani ako se dokraja zaglibimo u rat. (Naredniku) Izuzetno ću vam to bambadava učiniti. Nacrtaću crni krst na listić. Crno je smrt. ŠVAJCARKO: A druge, vidiš, ostavlja prazne. MAJKA HRABROST: Presaviću ih, a sad ću ih promešati. Onako kao što smo svi mi pomešani još od majčine utrobe, a sad ćeš jedan izvući i znaćeš šta te čeka. Narednik okleva. VRBOVNIK (Ajlifu) Ne uzimam ja svakog, poznat sam kao probirač, ali ima u tebi nekog žara koji me se prijatno doima. NAREDNIK (prebirući po kacigi) Glupost! Čista prevarancija! ŠVAJCARKO: Izvukao je crni krst. Gotov je. VRBOVNIK: Nemoj da te to plaši, nije svačije zrno izliveno. NAREDNIK (promuklo) Izradila si me. MAJKA HRABROST: Izradio si ti sam sebe onog dana kad si postao vojnik. A sad hajdemo dalje, nije svakog dana. rat, treba da požurim. NAREDNIK: Grom i pakao, nećeš ti mene nasamariti. Tvoje kopile ćemo povesti sa sobom, biće nam vojnik. AJLIF: I ja to želim, majko. MAJKA HRABROST: Umukni, finski đavole. AJLIF: I Švajcarko bi da bude vojnik. MAJKA HRABROST: Prvi put to čujem. Moraću i vama sve troma dati da izvlačite listiće (trči u pozadinu da nacrta krstove na listiće). VRBOVNIK (Ajlifu) Ogovarali su nas kako se u švedskom logoru živi pobožno, ali to su klevete, hoće da nam naškode. Peva se samo nedeljom - jedna jedina strofa! a i to samo ko ima glasa. MAJKA HRABROST (vraća se s listićima u narednikovoj kacigi) Pobegli bi od svoje majke, đavoli, i nagrnuli u rat, kao telad na so. Ali priupitaću listiće, pa će oni već uvideti da svet nije dolina radosti s onim: "Dođi, sinko, treba nam još vojskovođa." Naredniče, mnogo se plašim za njih da mi iz rata neće izvući živu glavu. Sve troje imaju užasnu narav. (Pruža kacigu prema Ajlifu) De, izvuci svoj listić. (On izvlači listić, razmotava ga. Ona mu ga otima iz ruku.) Evo ti ga, krst! O, mene nesrećne majke, mene tužne roditeljke. Zar će da umre? Poginuće u cvetu mladosti. Ako ode u vojnike, nogom će zakopati u ledinu, jasno. Odveć je hrabar, na svog oca. A ako ne bude pametan, umreće, listić to kaže. (Zapovednički mu se obraća) Hoćeš li biti pametan? AJLIF: Što da ne? MAJKA HRABROST: A pametan ćeš biti ako ostaneš kod svoje majke i ako im se samo nasmeješ kad ti se budu rugali i nazivali te slabićem i kukavicom. VRBOVNIK: Ako su ti gaće pune, obratiću se tvom bratu. MAJKA HRABROST: Rekla sam ti da se nasmeješ. Smej se! A sad izvlači ti, Švajcarko. Za tebe se manje bojim, ti si čestit. (On prebira po kacigi.) O, što tako čudno gledaš u taj listić? Mora da je prazan. Ne može

biti da je na njemu krst. Neću valjda tebe izgubiti (uzima listić). Krst. I kod njega! Je li to zato što je priglup? O, Švajcarko, i ti ćeš poginuti ako ne budeš uvek skroznaskroz čestit, kao što sam te učila od malih nogu, i ne budeš mi donosio kusur kad kupuješ hleb. Samo te poštenje može spasti. Pogledajde, naredniče, je li ovo stvarno crni krst? NAREDNIK: Jeste krst. Ne znam samo kako sam ga ja izvukao. Uvek se držim pozadine. (Vrbovniku) Ona ne podvaljuje. I njene pogađa. ŠVAJCARKO: Pogađa i mene. Ali ja ću ovo dobro utuviti u glavu. MAJKA HRABROST (Katrini) I tako si mi još samo ti digurna, a i sama si krst: dobrog si srca (diže kacigu prema njoj na kolima, ali sama izvlači listić). Da izludim! Ovo ne može da bude, biće da sam pogrešila u mešanju. Ne budi odveć dobrodušna, Katrin, nikad više to ne budi, krst se i tebi isprečio. Budi uvek tiha, neće ti to teško biti kad si nema. Eto tako, sad znate! Budite svi oprezni, trebaće vam to. A sad na kola i krenimo (vraća Naredniku kacigu i penje se na kola). VRBOVNIK (Naredniku) Preduzmi nešto! NAREDNIK: Baš se ne osećam dobro. VRBOVNIK: Možda si, kad si dao kacigu, nazebao stojeći na vetru. Navedi je na cenkanje. (Glasno) Mogao bi baš i da pogledaš tu kopču, naredniče. Ovi dobri ljudi žive od trgovine, zar ne? Ej, vi, narednik želi da kupi kopču. MAJKA HRABROST: Pola guldena. Ovakva kopča brat bratu vredi dva guldena (ponovo silazi s kola) NAREDNIK: Nije nova. Ala je ovde vetruština, moraću da je razgledam na miru (odlazi s kopčom iza kola) MAJKA HRABROST: Ne osećam da duva. NAREDNIK: Možda i vredi pola guldena, srebro je. MAJKA HRABROST (odlazi za njim iza kola) Ima u njoj dobrih šest unca. VRBOVNIK (Ajlifu) E pa da popijemo po jednu kao muškarci. Kapara je kod mene, hajde. (Ajlif stoji, neodlučan.) MAJKA HRABROST: Onda, pola guldena. NAREDNIK: Ne shvatam. Uvek se držim pozadine. Nema bezbednijeg mesta od naredničkog. Onda možeš druge da šalješ napred, da stiču slavu. Preseo mi je ručak. Znam da ni zalogaj neću moći da progutam. MAJKA HRABROST: Ne uzimaj to sriu toliko da ne možeš više ni da jedeš. Samo se ti drži pozadine. Evo ti, gucni malo rakije, čoveče (daje mu da pije). VRBOVNIK (uhvatio je Ajlifa pod ruku i vuče ga za sobom u pozadinu) Deset guldena na ruke, još si i junačina i boriš se za kralja, a žene se otimaju o tebe. A mene smeš da mlatneš po njušci što sam te uvredio. (Obojica odlaze.) Nema Katrin skače s kola i ispušta neartikulisane krikove. MAJKA HRABROST: Odmah, Katrin, odmah. Gospodin narednik baš plaća (zagrize novčić od pola guldena). Nepoverljiva sam prema svakoj pari. Ja sam se, naredniče, već opekla. Ali ovaj novčić je dobar. A sad hajdemo dalje. Gde je Ajlif? ŠVAJCARKO: Otišao s vrbovnikom. MAJKA HRABROST (stoji kao da je zanemela, zatim) Ti, glupavko. (Katrini) Znam, ti ne govoriš, ti nisi kriva. NAREDNIK: Popijde i ti jedan gutljaj, majko. Tako ti je to. Nije ni vojnik od svega najgore. Ti bi da živiš od rata, ali da sebe i svoje držiš podaleko od njega, a? MAJKA HRABROST: Sad ćeš morati i ti da vučeš sa svojim bratom, Katrin. Oboje, brat i sestra, uprežu se u kola ipovlače ih. Majka Hrabrost ide pored njih. Kola se pokreću NAREDNIK (gledajući za njima) Ko od rata živi, nek zna Da i sam mora nešto da mu da.

2 U TOKU 1625. I 1626. MAJKA HRABROST SE VOZI KOLIMA KROZ POLJSKU, S KOMOROM ŠVEDSKE VOJSKE. PRED TVRĐAVOM VALHOF PONOVO SE SREĆE SA SVOJIM SINOM. SREĆNA PRODAJA KOPUNA I VELIKI DANI HRABROG SINA. Vojskovođin šator. Pokraj njega kuhinja. Topovska paljba. Kuvar se prepire sa Majkom Hrabrosti, koja hoće da proda kopuna. KUVAR: Šezdeset filira za tu bednu pticu? MAJKA HRABROST: Bedna ptica? Ova masna živina? I za nju jedan vojskovođa, ždera da ga takvog već nema - teško vama ako ga ostavite bez ručka! - ne bi mogao da plati šezdeset crkavica? KUVAR: Tuce takvih ću odmah tu iza ćoška dobiti za deset filira. MAJKA HRABROST: Šta, ovakvog kopuna ćete dobiti odmah tu iza ćoška? I to kad je opsada i takva glad da sve puca! Možda ćete dobiti poljskog miša, možda, kažem, jer su i njih već pojeli, pa za jednim izgladnelim poljskim mišem sve po petorica pola dana jure. Pedeset filira za ogromnog kopuna dok traje opsada! KUVAR: Ne opsedaju oni nas, nego mi njih. Mi smo opsađivači, utuvite to već jednom u glavu. MAJKA HRABROST: Ali ni mi nemamo šta da jedemo, čak i manje nego oni u gradu. Sve su oni već tamo uvukli. I sad, kažu, samo jedu i piju. A mi! Bila sam kod seljaka, ništa nemaju. KUVAR: Imaju. Posakrivali. MAJKA HRABROST (likujući) Nemaju. Upropašćeni su, eto šta su. Skapavaju od gladi. Videla sam neke kako od gladi korenje vade iz zemlje, kožne kaiševe kuvaju, pa se posle sve oblizuju. Tako stoje stvari. A ja imam kopuna i treba da ga dam za četrdeset filira. KUVAR: Trideset, ne četrdeset. Rekao sam trideset. MAJKA HRABROST: Slušajte vi, nije ovo običan kopun. Bila je to tako obdarena živina, kažu, da je jela samo kad bi joj svirali, imala je i svoj omiljeni marš. Umela je da računa, tako je bila pametna. I sad je pa za nju previše četrdeset filira? Vojskovođa će vam načisto glavu odrubiti, ako ne bude ručka na stolu. KUVAR: Je l' vidite šta radim? (Uzima komad govedine i sprema se da ga iseče) Imam komad govedine, to ću da mu ispečem. Dajem vam poslednji rok da razmislite. MAJKA HRABROST: Samo vi pecite. To je od prošle godine. KUVAR: To je od sinoć, taj vo je još sinoć ovuda trčkarao, video sam ga rođenim očima. MAJKA HRABROST: Onda mora da je još za života smrdeo. KUVAR: Kuvaću ga i pet sati ako treba, pa ćemo videti da li će još biti tvrd (seče govedinu). MAJKA HRABROST: Stavite puno bibera da gospodin vojskovođa ne oseti smrad. U šator ulaze Vojskovođa, Pukovski sveštenik i Ajlif. VOJSKOVOĐA (tapšući Ajlifa po ramenu) Pa, sine moj, uđide kod svog vojskovođe i sedi mi zdesna. Jer si izveo podvig, kao pravi božji bojovnik, za gospoda boga si učinio to što si učinio, u ratu za veru, i ja ću ti posebno iskazati svoje priznanje zlatnom narukvicom, čim zauzmem grad. Došli smo da im duše spasavamo, a šta oni rade, te drske posrane seljačke svinje? Sklanjaju od nas svoja stada! Ali zato svoje popove kljukaju i spreda i straga, no ti si ih naučio pameti. De, da ti nalijem vrč rumenike, da ga naiskap popijemo! (Piju naiskap) A pop će dobiti šipak, on je svetac. De, šta bi ti za ručak, dušo draga? AJLIF: Baš bih mogao komad mesa. VOJSKOVOĐA: Kuvaru, mesa! KUVAR: Još i goste dovodi kad ionako ništa nema. Majka Hrabrost ga ućutkava, hoće da sluša. AJLIF: Čovek baš ogladni odirući se sa seljacima. MAJKA HRABROST: Isuse, pa to je moj Ajlif. KUVAR: Ko?

MAJKA HRABROST: Moj najstariji. Dve godine ga nisam videla, oteli su mi ga na drumu, mora da je sad u velikoj milosti kad ga sam vojskovođa poziva na ručak, a šta ti baš tada imaš za jelo? Ništa! Jesi li čuo šta bi on kao gost voleo: mesa! Poslušaj moj savet, smesta uzmi ovog kopuna, stajaće te jedan gulden. VOJSKOVOĐA (seo je za sto s Ajlifom i Pukovskim sveštenikom i urla) Ručak, Lambe, beštijo kuvarska, ili ću te umlatiti. KUVAR: Đavo te nosio, daj ga, ucenjivačice jedna! MAJKA HRABROST: Mislila sam da je ovo bedna neka ptica. KUVAR: Bedna nebedna, daj je, ali cena je lopovska, pedeset filira. MAJKA HRABROST: Kažem: gulden. Za mog najstarijeg, dragog gosta gospodina vojskovođe, ništa mi nije preskupo. KUVAR (daje joj novac) Bar ga očerupaj dok naložim vatru. MAJKA HRABROST (seda da očerupa kopuna) Kakvo li će samo lice napraviti kad me ugleda. On je moj hrabri i pametni sin. Imam još jednog, priglupastog, ali je čestit. Kćerka nije ništa. Ali bar ne govori, i to je nešto. VOJSKOVOĐA: Popij još jednu, sinko, ovo je moj omiljeni falernac, ostalo mi je samo još jedno bure, najviše dva, ali ne žalim kad vidim da u mom odredu još ima prave vere. A duhovni pastir samo nas posmatra, on i ne zna drugo nego da drži propovedi, a kako se posao radi, to on nema ni pojma. A sad, sinko Ajlife, potanko nam ispripovedaj kako si to doskočio seljacima i uhvatio onih dvadeset goveda. Valjda će brzo stići ovamo. AJLIF: Za dan, najviše dva. MAŽA HRABROST: Baš lepo od mog Ajlifa što će volove tek sutra dognati, inače ne biste mog kopuna ni pogledali. AJLIF: Elem, bilo je to ovako: saznam ja da su seljaci volove, koje su bili posakrivali, krišom, uglavnom, noću, oterali iz šume u jedan šumarak. Trebalo je da ih oni iz grada tu preuzmu. Pustim ih ja da na miru dognaju volove, lakše će ih, mislim se, pronaći oni nego ja. A udesim da se moji momci žestoko zažele mesa, dva dana sam im i ono mršavo sledovanje smanjivao, pa im je voda sve polazila na usta kad bi samo čuli reč koja počinje sa „mes", mesto, na primer, ili mesec. VOJSKOVOĐA: To ti je bilo mu&ro. AJLIF: Možda. Sve je posle bilo dečja igra. Samo što su seljaci nosili toljage i što ih je bilo triput više nego nas, pa su nas žestoko napali. Četvorica su me saterala u neko grmlje i izbila mi mač iz ruku vičući: „Predaj se!" Šta sad, pomislih, ovi će me samleti. VOJSKOVOĐA: Šta si uradio? AJLIF: Nasmejao sam se. VOJSKOVOĐA: Šta? AJLIF: Nasmejao se. Te tako uđemo u razgovor. Odmah počnem da se cenkam i kažem: dvadeset guldena za vola, to mi je previše. Nudim petnaest. Kao, hoću da platim. Oni se zabezeknu, počnu da se češkaju po glavi. Hitro se sagnem, zgrabim svoj mač i sve ih sasečem na komade. Nužda zakon menja, zar ne? VOJSKOVOĐA: Šta kažeš na ovo, duhovniče? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Strogo uzevši, takve rečenice nema u Svetom pismu, ali naš Gospod je od pet hlebova mogao da načini pet stotina i onda, naravno, nije bilo bede, pa je mogao i da zahteva da čovek ljubi bližnjega svoga, kad su svi bili siti. Danas je drukčije. VOJSKOVOĐA (smejući se) Još te kako drukčije. Ipak ćeš dobiti jedan gutljaj, fariseju. (Ajlifu) Sasekao si ih na komade, tako i valja, da bi moje junačine imale šta da pregrizu. Zar se u Svetom pismu ne kaže: „Što učiniš najmanjem od braće moje, meni si učinio?" A šta si im to učinio? Dobar ručak s govedinom pribavio si im, jer oni nisu navikli na buđav hleb, naprotiv, ranije su oni u kacigi, pre nego što će poći u boj za Gospoda, pripremali sebi pehar od zemičaka i vina. AJLIF: Da, hitro se sagnem za mačem i sasečem ih na komade. VOJSKOVOĐA: U tebi se krije mladi Cezar. Trebalo bi da vidiš kralja.

AJLIF: Video sam ga izdaleka. Nešto sja iz njega. Voleo bih ga sebi za uzor. VOJSKOVOĐA: Već si na njega. Cenim vojnika kao što si ti, Ajlife, hrabrog vojnika. S takvim postupam kao s rođenim sinom (vodi ga do karte). Upoznaj se sa situacijom, Ajlife: još mnogo šta ima da se uradi. MAJKA HRABROST (koja je prisluškivala i sad svog kopuna srdito čerupa) Ovaj mora da je mnogo rđav vojskovođa. KUVAR: Proždrljiv jeste, ali zašto rđav? MAJKA HRABROST: Zato što su mu potrebni hrabri vojnici, eto zašto. Da ume da sačini dobar ratni plan, zašto bi mu bili potrebni tako hrabri vojnici? Dovoljni bi bili i obični. Uopšte, kad god negde ima tako velikih vrlina, znači da tu nešto nije u redu. KUVAR: Mislio sam da to baš znači da je sve u redu. MAJKA HRABROST: Ne, nego da nije u redu. Zašto? Ako je neki vojskovođa ili kralj mnogo glup, pa vodi svoje ljude u govna, onda je tim ljudima potrebna ogromna hrabrost, a i to je vrlrša. Ako je prevelika džimrija, pa izvrbuje premalo vojnika, onda oni moraju biti sve sami Herkuli. A ako je murdar i ni o čemu se ne stara, moraju biti mudri kao zmije, inače su propali. Zato mu je potrebna i izuzetna odanost, pošto uvek isuviše zahteva od njih. Sve same vrline koje valjanoj zemlji i dobrom kralju i vojskovođi nisu potrebne. Dobroj zemlji nisu potrebne vrline, svi tamo mogu biti sasvim prosečni, osrednje pameti, pa, ako hoćete, i kukavice. VOJSKOVOĐA: Kladim se da ti je otac bio vojnik. AJLIF: I to veliki, kažu. Majka me je zbog toga i upozoravala. Znam i pesmu o tome. VOJSKOVOĐA: De, zapevaj je! (Urla) Hoće li već taj ručak? AJJŠF: Zove se: Pesma o ženi i vojniku. Zapeva, izvodeći ratnu igru sa sabljom:

Puška puca, rode, bodež, bogme, bode, A voda guta ko god po njoj gaza. Šta možeš protiv leda? Ostani, biće beda! - Žena vojniku kaza. Al' vojnik s metkom u oružju svom Kad ču doboše nasmeja se tom: Zar marširanje da naudi meni! Čete sad na jug, sad na sever hode, A golom rukom vojnik hvata bodež! - Vojnici rekoše ženi. Ah, gorko se kaje, za savet ko ne haje, I ko starijeg slušati ne želi. Nemoj mnogo hteti! Rđav kraj ti preti! - Žena vojniku veli. Al' vojnik nož svoj zadenu za pas, Hladno se nasmeši pa pregazi gaz, Ta kako voda da mu škodi, kako? Kad mesec bude iznad krova bled Vratićemo se, znamo mi red! - Vojnici će ženi tako.

MAJKA HRABROST (nastavlja pesmu u kuhinji, udarajući kašikom o lonac)

Nestaćete ko dim! Toplina nestaće s njim!

Vaše junaštvo ne greje već peče! Ah, brzo odlazi dim! Neka bog bude s njim! - Žena o vojniku reče.

AJLIF: Šta je sad to? MAJKA HRABROST (nastavlja pesmu)

A vojnik što nož zadenu za pas, S bodežom se sruši, dubok beše gaz, Sve ih progutaše vali što su tekli Nad krovom stoji mesec studen, bled, A reka nosi vojnike i led - Šta to vojnici ženi behu rekli? On nestade ko dim, toplina ode s njim, Nisu je grejala junaštva mu pusta - Ah, gorko se kaje za savet ko ne haje - Vojnici čuše iz ženinih usta.

VOJSKOVOĐA: Danas u mojoj kuhinji svašta dozvoljavaju sebi. AJLIF (odlazi u kuhinju. Grli svoju majku) O, samo kad te opet vidim! Gde su ostali? MAJKA HRABROST (u njegovom zagrljaju) Srećni kao ribe u vodi. Švajcarko je postao blagajnik u Drugom puku; tako mi bar neće u boj, nisam mogla da ga sasvim izvučem, AJLIF: Kako tvoje noge? MAJKA HRABROST: Ujutro poteže nazuvam cipele. VOJSKOVOĐA (ulazi) Tako, ti si mu majka. Nadam se da imaš za mene još koga sina kao što je ovaj. AJLIF: Baš sam srećan: sediš tu u kuhinji i čuješ kako ti hvale sina. MAJKA HRABROST: Da, čula sam (ošamari ga). AJLIF (držeći se za obraz) Je l' zato što sam pohvatao volove? MAJKA HRABROST: Nije. Zato što se nisi predao kad su te ona četvorica napala i htela da te samelju. Zar te nisam učila da paziš na sebe. Finski đavole! Vojskovođa i Pukovski sveštenik stoje kraj vrata i smeju se.

3 TRI GODINE DOCNIJE, S DELOVIMA JEDNOG FINSKOGPUKA MAJKA HRABROST DOPADA ZAROBLJENIŠTVA. USPEVA DA SPASE KĆER, KAO I KOLA, ALI NJEN ČESTITI SIN GINE. Vojni logor. Poslepodne. Na jednom stubu pukovska zastava. Majka Hrabrost je od svojih kola, krcatih svakojakom robom, do jednog velikog topa razapela konopac za rublje i zajedno s Katrin po topu slaže rublje. Istovremeno se s jednim intendantom cenka za vreću metaka. Švajcarko, sad u uniformi pukovskog blagajnika, posmatra prizor. Jedna lepuškasta devojka, Iveta Potje, s čašom rakije pred sobom, nešto prišiva na upadljiv šaren šešir. U čarapama je, njene crvene cipele s visokim potpeticama stoje pored nje. INTENDANT: Dajem vam metke za dva guldena. To je jeftino, ali mi je novac potreban, jer pukovnik već dva dana šljema s oficirima, pa mi ponestalo likera. MAJKA HRABROST: To je vojna municija. Ako je nađu kod mene, odoh pred vojni sud. Metke prodajete, propalice, a vojska nema čime da puca na neprijatelja. INTENDANT: Ne budite tako nemilosrdni, ruka ruku mije. MAJKA HRABROST: Vojnu imovinu ne uzimam. Ne po toj ceni.

INTENDANT: Možete je još večeras ispod ruke prodati intendantu Četvrte za pet, čak za osam guldena, ako mu izdate priznanicu na dvanaest guldena. On više uopšte nema municije. MAJKA HRABROST: Što to onda sami ne uradite? INTENDANT: Zato što mu ne verujem, prijatelji smo. MAJKA HRABROST (uzima vreću) Daj je! (Katrini) Nosi je pozadi i isplati mu gulden i po. (Na intendantov protest) Kažem, gulden i po. (Katrin odvlači vreću nazad, Intendant odlaziza njom. Majka Hrabrost Švajcarku) Evo ti tvoje gaće, dobro ih čuvaj, oktobar je i lako može doći i jesen, namerno ne kažem da mora, jer sam naučila da ništa ne mora doći kao što se misli, čak ni godišnja doba. Ali ma šta da dođe, tvoja pukovska blagajna mora biti u redu. Je li ti blagajna u redu? ŠVAJCARKO: Jeste, majko. MAJKA HRABROST: Ne zaboravi da su te postavili za blagajnika zato što si čestit a ne što bi bio hrabar kao tvoj brat, a, pre svega, zato što si tako priglupast da ti sigurno ni na pamet neće pasti da pobegneš s kasom, tebi ne. To me čini spokojnom. I nemoj da mi izgubiš te gaće. ŠVAJCARKO: Neću, majko, staviću ih pod dušek (hoće da ode). INTENDANT: Idem i ja s tobom, blagajniče. MAJKA HRABROST: I ne učite ga svojim marifetlucima! Intendant bez pozdrava odlazi sa Švajcarkom. IVETA (maše za njim) Mogao bi baš da pozdraviš, intendante! MAJKA HRABROST (Iveti) Ne volim da ih vidim zajedno. Nije on društvo za mog Švajcarka. A rat se ne razvija loše. Dok sve zemlje zahvati, potrajaće četiri, pet godina kao ništa. Malo dalekovidosti, nikakve nesmotrenosti, i napraviću lepih poslova. Zar ne znaš da s tom tvojom bolešću ne bi smela da piješ ujutro? IVETA: Ko kaže da sam bolesna, to je kleveta! MAJKA HRABROST: Svi kažu. IVETA: Jer svi lažu. Majko Hrabrosti, očajna sam, zbog tih laži svi me zaobilaze kao ukvarenu ribu, što li i udešavam ovaj šešir? (baca ga) Zato i pijem od jutra, nikad pre nisam to činila, od toga se dobijaju bore, ali sad mi je ionako svejedno. U Drugom finskom svi me znaju. Trebalo je da ostanem kod kuće kad me je prevario moj prvi. Za ovakve kao što smo mi i nije ponos, mi treba da gutamo govna, odosmo inače u tandariju. MAŽA HRABROST: Nemoj mi samo pred mojom nevinom kćeri opet počinjati o onom tvom Piteru i o tome kako se sve to desilo. IVETA: Baš ona i treba da to čuje, pa da joj ljubav ni na pamet ne padne. MAJKA HRABROST: Nijednu to još nije opametilo. IVETA: Onda ću pričati zato što mi od toga lakne. Počinje time da sam odrasla u lepoj Flandriji, inače ga ne bih ni videla i ne bih sad sedela ovde u Poljskoj, jer on je bio vojni kuvar, plav, Holanđanin a mršav. Katrin, čuvaj se mršavih, ali ja to tada još nisam znala, a ni to da je već tada imao i neku drugu i da su ga, uopšte, već zvali Piter Lula, jer kod onih stvari nije ni vadio lulu iz usta, tako mu je to bilo kao nešto uzgred. (Ona peva Pesmu o bratimljenju)

Sedamnaest mi tek beše Kad dušman uze grad. On sablju otpasa svoju, Ruku mi ljupko pruži, mlad. Prođe molitva majska Pa dođe noćca majska. Puk stoji u stroju. Gluv čas. Doboši. A sja mesec pun. Dušman nas odvuče u žbun I tamo pobrati nas.

Mnogo je dušmana bilo, Moj beše kuvar mlad. Mrzeh ga danju, al' noću - Volela sam ga tad! Prođe molitva majska Pa dođe noćca majska. Puk stoji u stroju. Gluv čas. Doboši A sja mesec pun. Dušman nas vodi tad u žbun I tamo brati nas. LJubav je moja bila Nebeska, nežna sva - Al' moji shvatali nisu Da volim a ne mrzim ga ja. U osvit tmuran, siv. Započe jad moj živ. Puk se postroji tad. Zabubnja. Krenu stroj. Dušman, i dragi moj, Napustiše naš grad. Na žalost, pošla sam za njim, ali ga nikad nisam našla, a prošlo je već pet godina (odlazi, teturajući se, iza kola).

MAJKA HRABROST: Ostavila si šešir. IVETA: Neka ga uzme ko hoće. MAJKA HRABROST: Neka ti ovo bude pouka, Katrin. Ne upuštaj se s vojnicima. LJubav je nebeska sila, upozoravam te. Čak ni sa onima koji nisu u vojsci, ljubav nije baš med medeni. Kaže ti kako bi ljubio zemlju po kojoj gaze tvoje noge - kad sam već kod toga, jesi li ih juče prala? - a onda mu postaneš služavka. Budi srećna što si nema, jer tako nit' sebi kad protivrečiš niti ćeš poželeti da jezik pregrizeš zato što si rekla istinu, biti nem, to ti je blagoslov božji. Evo gde dolazi vojskovođin kuvar, šta li on hoće? Dolaze Kuvar i Pukovski sveštenik. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Donosim vam poruku od vašeg sina, Ajlifa, a sa mnom je pošao i kuvar, na njega ste ostavili snažan utisak. KUVAR: Došao sam s njim samo da se malo nadišem vazduha. MAJKA HRABROST: Samo vi dođite kad god zaželite, ako se pristojno ponašate, a ako ne, izaći ću ja već s vama nakraj. Šta hoće, novaca napretek nemam. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Trebalo bi, u stvari, da nešto poručim bratu, gospodinu blagajniku. MAŽA HRABROST: Nije više ovde, niti je igde drugde. Nije on blagajnik svog brata. Ne sme Ajlif da ga dovodi u iskušenje i da ga navodi na zlo. (Daje mu novac iz torbe koja joj je prebačena preko ramena) Dajte mu ovo, grehota je što špekuliše s materinskom ljubavlju, sram ga bilo. KUVAR: Neće još dugo, jer mora da pođe s pukom, ko zna, možda u smrt. Dodajte još koju paru, posle će vam biti žao. Vi ste žene tvrde, a posle vam bude žao. Čašica rakije u pravi čas ništa ne bi činila, ali je ne date, a čovek posle, ko zna, leži pod zelenom travom, i vi ga više ne možete iskopati odande. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Nemojte samo da se rasplačete, kuvaru. Poginuti u ovom ratu je milost a ne neprilika, a zašto? Zato što je ovo verski rat. Ne neki običan rat, nego naročit, rat koji se vojuje za veru, pa je zato i bogu ugodan.

KUVAR: To je tačno. U izvesnom smislu to jeste rat, pošto se u njemu pali, ubija i pljačka, pa - da ne zaboravimo - pomalo i siluje, ali se opet od svih drugih ratova razlikuje po tome što je to verski rat, to je bar jasno. Ali se i od njega ožedni, moraćete to da priznate. PUKOVSKI SVEŠTENIK (Majci Hrabrosti, pokazujući na kuvara) Pokušao sam da ga odvratim da ne pođe, ali rekao mi je da ste ga omađijali, sanja o vama. KUVAR (pripaljuje kratku lulu) Samo sam poželeo čašicu rakije iz lepe ruke, ništa loše nisam imao na umu. Ali već sam za to dovoljno kažnjen, jer je pukovski sveštenik celim putem pričao takve viceve da mora da i sad crvenim. MAJKA HRABROST: I to u svešteničkoj odori! Moraću da vam dam nešto da popijete, inače ćete mi od dosade još ko zna šta bezobrazno predložiti. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Evo iskušenja, reče dvorski sveštenik i podleže mu. (Okrenuvši se u hodu za Katrinom) A ko je ovo zavodljivo stvorenje? MAJKA HRABROST: Nikakvo zavodljivo već pošteno stvorenje. Pukovski sveštenik i Kuvar odlaze s Majkom Hrabrosti iza kola. Katrin gleda za njima, a onda ostavlja rublje i prilazi šeširu. Podiže ga, pa seda da obuje crvene cipele. Iz pozadine se čuje kako Majka Hrabrost politizira: s Pukovskim sveštenikom i Kuvarom. MAJKA HRABROST: Nije trebalo da se ti Poljaci mešaju ovde u Poljskoj. Istina je da je naš kralj ušao u njihovu zemlju s konjima i ljudima i kolima, ali umesto da održe mir, Poljaci su se umešali u svoje sopstvene stvari, pa su napali kralja upravo kad je sasvim mirno ovamo dolazio. Mir su, znači, prekršili oni, i sva krv pada na njihovu glavu. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Naš kralj je pred očima imao samo slobodu. Car ih je sve podjarmio, i Poljake kao i Nemce, i kralj je morao da ih oslobodi. KUVAR: Ja stvari vidim ovako, rakija vam je odlična, nije me prevario vaš izgled, a kad već govorimo o kralju, sloboda, koju je hteo da zavede u Nemačkoj, dobrano je stajala kralja, pa je morao da uvede porez na so u Švedskoj, što je, kao što rekoh, poprilično stajalo sirotinju, a onda je još morao da hapsi i čereči Nemce zato što su se uporno držali svog robovanja caru. Naravno, kad neko nije hteo da bude slobodan, kralj nije znao za šalu. Sprva je samo hteo da zaštiti Poljake od zlih ljudi, naročito od cara, ali mu se jedući otvorio apetit, pa je štitio celu Nemačku. A ona se tome opasno odupirala. Te je dobri kralj zbog svoje dobrote imao samo neprilika i troška, a trošak je morao da nadoknadi, naravno, porezima, što je stvorilo zlu krv, ali on nije dozvolio da mu to ubije volju. Na njegovoj strani je bilo jedno, božja reč, i to je dobro, inače bi još rekli da on sve to čini sebe radi, zato što hoće da izvuče korist. Tako je uvek imao čistu savest, a to mu je i bilo najvažnije. MAJKA HRABROST: Vidi se da niste Šveđanin, inače biste drukčije govorili o junačkom kralju. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Na kraju krajeva, jedete njegov hleb. KUVAR: Ne jedem ja njegov hleb, nego mu ga pečem. MAJKA HRABROST: Niko njega ne može pobediti, a zašto, zato što njegovi ljudi veruju u njega. (Ozbiljno) Kad slušaš glavešine, ispada da oni rat vode samo iz straha božjega i samo za ono što je lepo i dobro. A kad malo bolje pogledaš, nisu oni baš glupavi, ratuju oni radi ćara. Da nije tako, ne bi u tome učestvovali i mali ljudi kao što sam ja. KUVAR: Tačno. PUKOVSKI SVEŠTENIK: A vama bi, kao Holanđaninu sad ovde u Poljskoj, pametnije bilo da pogledate zastavu koja ovde visi pre nego što kažete svoje mišljenje. MAJKA HRABROST: Ovde smo, hvala bogu, sve sami protestanti. U zdravlje! Katrin je, šepureći se sa Ivetinim šeširom na glavi, počela da oponaša Ivetin hod. Odjednom se čuju topovska paljba iprasakpušaka. Dobovanje. Majka Hrabrost, Kuvar i Pukovski sveštenik dojure pred kola, njih dvojica još sa čašama uruci. Intendant i jedanvojnik dotrče do topa i pokušavaju da ga odguraju. MAJKA HRABROST: Šta je? Moram prvo da sklonim svoje rublje, prostačine (pokušava da spase rublje)

INTENDANT: Katolici! Prepad! Ne znamo da li ćemo se izvući. (Vojniku) Sklanjaj taj top. (Odjuri) KUVAR: Gospode bože, moram do vojskovođe. Hrabrosti, skoknuću ovih dana da malo popričamo (odjuri) MAJKA HRABROST: Stanite, zaboravili ste lulu! KUVAR (izdaleka) Pričuvajte mi je! Trebaće mi. MAJKA HRABROST: Baš sad kad smo počeli nešto malo i da zarađujemo. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Pa, odoh i ja. Dabogme, kad je neprijatelj već tako blizu, moglo bi postati i opasno. Blaženi miroljubivi, kaže se u ratu. Da samo imam kakav ogrtač. MAJKA HRABROST: Ne iznajmljujem ogrtače, pa da se o životu radi. S tim sam se već opekla. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ali ja sam zbog svoje vere u naročito velikoj opasnosti. MAJKA HRABROST (donosi mu ogrtač) Činim ovo protiv savesti. Haj'te, bežite. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Hvala vam, zaista ste velikodušni, ali možda je bolje da još ostanem ovde, inače bih mogao izazvati sumnju i privući na sebe neprijatelja ako me vidi kako trčim. MAJKA HRABROST (Vojniku) Ama ostavi ga, magarče, ko će ti za to platiti? Ja ću ti ga pričuvati, a tebi ovako ode glava. VOJNIK (trčeći) Vi ste mi svedok da sam pokušao. MAJKA HRABROST: Zakleću se da jesi. (Ugleda svoju kćer sa šeširom) Šta ćeš ti s tim kurvinskim šeširom? Smesta skidaj taj poklopac, jesi li poludela? I to sad kad nailazi neprijatelj! (Strgne Katrini šešir s glave.) Hoćeš li da te nađu i od tebe načine kurvu? A obula je i cipele, kurva vavilonska! Izuvaj te cipele (hoće ona da joj ih izuje) Isuse, pomozi mi! Gospodine popo, de izuj joj te cipele! Odmah se vraćam (trči prema kolima). IVETA (dolazi puderišući se) Šta kažete, stižu katolici. Gde mi je šešir? Ko je to po njemu gazio? Pa ne mogu se valjda ovakva šećkati kad dođu katolici. Šta će misliti o meni? Nemam ni ogledala. (Pukovskom svešteniku) Kako izgledam? Je li suviše pudera? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Baš kako valja. IVETA: A gde su mi crvene cipele? (Ne može da ih nađe, jer je Katrin podvukla noge pod suknju.) Ovde sam ih ostavila. Eto, sad moram bosonoga do svog šatora. Bruka jedna (odlazi). Švajcarko stiže trkom s malom kutijom u rukama. MAJKA HRABROST (dolazi ruku punih pepela. Katrini) Evo pepela. (Švajcarku) Šta ti to vučeš? ŠVAJCARKO: Pukovsku blagajnu. MAJKA HRABROST: Bacaj je! Nablagajničio si se! ŠVAJCARKO: Poverili su mi je (odlazi pozadi). MAJKA HRABROST (Pukovskom svešteniku) Svlači tu duhovničku odoru, svešteniče, inače će te prepoznati i pored ogrtača (maže Katrinilice pepelom). Miruj! Tako, malo gara, pa si sigurna. Kakva nesreća! Straže su bile pijane. Kažu, ko se hvali, sam se kvari. Vojnik, pogotovo katolički, i čisto lice - eto ti odmah gotove kurve. Nedeljama ništa ne dobijaju za ždranje, a kad onda zahvaljujući pljački nešto dobiju, nasrću na ženskadiju. Ovako već može. De, da te pogledam. Nije loše. Kao da si se valjala po blatištu. Nemoj da drhtiš. Sad ti se ništa ne može dogoditi. (Švajcarku) Gde si ostavio kasu? ŠVAJCARKO: Mislio sam da je stavim u kola. MAJKA HRABROST (zgranuta) Šta, u moja kola? Da gluposti, do neba vapije! Čim okrenem leđa! Obesiće nas sve troje! ŠVAJCARKO: Onda ću je staviti na neko drugo mesto, ili ću pobeći s njom. MAJKA HRABROST: Ovde ćeš ostati, prekasno je za bežanje. PUKOVSKI SVEŠTENIK (napola presvučen, dovikuje onima napred) Za ime božje, zastava! MAJKA HRABROST (skida pukovsku zastavu) Bože moj! Više je i ne primećujem. Imam je dvadeset i pet godina. Sve jača grmljavina topova. Jedno dopodne, tri dana docnije. Top je nestao. Majka Hrabrost, Katrin, Pukovski sveštenik i Švajcarko sede zabrinuti za ručkom. ŠVAJCARKO: Već treći dan ovde lenstvujem, a gospodin narednik, koji je uvek bio dobar prema meni, sigurno se već pita: gde li je Švajcarko s vojničkim platama?

MAJKA HRABROST: Budi srećan što ti nisu ušli u trag. PUKOVSKI SVEŠTENIK: A šta ja da kažem? Ne mogu ovde ni bogosluženje da držim, jer bih se rđavo proveo. Čega je srce puno, to je i na jeziku, kažu, ali jao meni ako progovorim! MAJKA HRABROST: Tako je to. Jedan mi tu sedi sa svojom verom, a drugi s kasom. Ne znam šta je opasnije. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Sad smo zaista u božjoj ruci. MAJKA HRABROST: Ne verujem da smo potpuno izgubljeni, ali noću ipak ne mogu ni oka da sklopim. Da tebe nema, Švajcarko, bilo bi lakše. Mislim da sam s njima sredila stvar. Rekla sam im da sam protiv Antihrista, rogatog Šveđanina, i da sam ga videla, levi rog mu je malo iskrzan. Usred saslušanja upitala sam gde bih mogla da kupim osvećene sveće, ali da nisu preskupe. Umela sam sve to kako treba, jer je Švajcarkov otac bio katolik i često je s tim zbijao šalu. Nisu mi baš sasvim verovali, ali nemaju kantinera u puku, pa su zažmurili na jedno oko. Možda će još sve na dobro izaći. Zarobljeni smo, ali kao što je uš u krznu. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Mleko je dobro. Što se količine tiče, moraćemo malo obuzdati svoje švedske apetite. Pa, pobeđeni smo. MAJKA HRABROST: Ko je pobeđen? Pobede i porazi glavešina gore i onih dole, naime, ni izdaleka se ne podudaraju. Ima čak slučajeva kad je poraz za one dole, u stvari, dobitak. Izgubljena je čast, ali ništa više. Sećam se, jednom je u Livoniji naš vojskovođa izvukao od neprijatelja takve batine da sam u onom metežu čak dobila iz komore jednog đogata, taj mi je sedam meseci vukao kola, sve dok nismo pobedili i naišla inspekcija. Uopšte može da se kaže da nas obične ljude skupo staju i pobede i porazi. Za nas je najbolje kad politika tapka u mestu. (Švajcarku) Jedi! ŠVAJCARKO: Ne jede mi se. Kako će narednik isplatiti plate? MAJKA HRABROST: Kad je bežanija, plate se ne isplaćuju. ŠVAJCARKO: Isplaćuju, to je njihovo pravo. Bez plate ne moraju da beže. Nisu obavezni ni da koraknu. MAJKA HRABROST: Švajcarko, tvoja savesnost me gotovo plaši. Naučila sam te da budeš čestit zato što nisi pametan, ali i to ima granica. Odoh sad sa sveštenikom da kupim katoličku zastavu i mesa. Niko ne ume da izabere meso kao on, tako sigurno, kao mesečar. Mislim da on dobro parče zapazi po tome što mu sama od sebe poteče voda na usta. Sreća što mi dopuštaju da trgujem. Trgovca ne pitaju za veru već za cenu. A i protestantske pantalone greju. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Kao što je rekao kaluđerprosjak kad se poveo razgovor o tome da će protestanti sve naglavce okrenuti, i u gradu i na selu: prosjaci će uvek biti potrebni. (Majka Hrabrost nestaje u kolima.) Brine se ona zbog one kutije. Dosad nas nisu primetili, baš kao da svi prosto pripadamo ovim kolima, ali dokle će tako? ŠVAJCARKO: Mogu je ja skloniti. PUKOVSKI SVEŠTENIK: To je gotovo još opasnije. Da te neko samo spazi! Imaju oni uhode. Juče u zoru jedan je iskrsnuo preda mnom iz jarka kad sam vršio nuždu. Prepadoh se i u poslednji čas se uzdržah da ne iščitam na brzinu molitvu. To bi me odalo. Mislim da su spremni i govno da onjuše ne bi li namirisali protestanta. Taj uhoda je bio neki mali kržljavko sa zavojem preko oka. MAJKA HRABROST (silazi s kola sa košarom) Šta sam ovo našla, bestidnice? (Likujući visoko diže crvene cipele s visokom potpeticom) Ivetine crvene cipele sa štiklom! Hladnokrvno ih je smotala. Zato što ste joj ulili u glavu da je zavodljivo stvorenje! (Stavlja ih u košaru.) Vratiću ih. Iveti ukrasti cipele! Ona srlja u propast za novac, to razumem. A ti bi badava, za zabavu. Rekla sam ti da moraš da čekaš dok ne dođe mir. Samo ne za vojnika! Čekaj mir, pa onda diži nos. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ne bih rekao da diže nos. MAJKA HRABROST: Još uvek više nego što bi trebalo! Najdraže mi je kad je kao kamen iz Dalarne, gde ničeg drugog i nema, pa ljudi kažu: ovaj ubogi se i ne primećuje. Dok bude takva, ništa joj se neće dogoditi. (Švajcarku) Ostavi tu kutiju gde je, čuješ li me? I pripazi na svoju sestru, treba je paziti. U grob ćete me oterati. Pre bih čuvala vreću buva.

Odlazi sa Pukovskim sveštenikom. Katrin skuplja posuđe. ŠVAJCARKO: Neće biti još mnogo dana kad se u košulji može sedeti na suncu. (Katrin pokazuje na jedno drvo.) Da, lišće je već požutelo. (Katrin ga mimikompita da lihoćeda pije.) Neću da pijem. Razmišljam. (Pauza) Kaže da ne spava. Ipak bi trebalo da odnesem kutiju, pronašao sam skrovište. De, donesi mi jednu čašu. (Katrin odlazi iza kola.) Staviću je u krtičnjak kraj reke dok je opet ne uzmem. Možda ću je uzeti još noćas pred zoru, i odneti je u puk. Koliko li su za ova tri dana mogli da odmaknu? Gospodin narednik će iskolačiti oči. Ugodno si me razočarao, Švajcarko, reći će, ja ti poverim blagajnu a ti je vratiš. U času kad se s punom čašom ponovo pomoli iza kola, Katrin se odjednom nađe pred dvojicom muškaraca. Jedan od njih je neki narednik, drugi je pozdravlja široko mašući svojim šeširom. On ima zavoj preko oka. ČOVEK SA ZAVOJEM: Dobar vam dan, lepa gospođice. Da niste ovde videli koga iz štaba Drugog finskog? Katrin, vrlo uplašena, potrči napred, prosipajući rakiju Ona dvojica se zgledaju i povuku se kad ugledaju Švajcarka kako sedi. ŠVAJCARKO (prenuvši se iz razmišljanja) Pola si prosula. Kakve to kerefeke izvodiš? Da nisi ozledila oko? Ne razumem te. Moram i ja da idem, odlučio sam, tako je najbolje. (Ustaje. Ona sve pokušava da ga upozori na opasnost. On je samo odguruje.) Voleo bih da znam šta ti je na umu. Naravno da mi želiš dobro, jadnice jadna, ali ne umeš da kažeš. Vrlo važno što si prosula rakiju, ispiću ja još mnogo čaša, jedna više ili manje ne mari (vadi iz kola kutiju i stavlja je pod kaput) Odmah ću se vratiti. De, ne zadržavaj me više, naljutiću se. Naravno da mi želiš dobro. Samo da umeš da govoriš. Kako ona hoćeda ga zadrži, on je poljubi i otme se. Odlazi. Očajna, ona trčkara tamoamo, ispuštajući tihe krikove. Vraćaju se Pukovski sveštenik i Majka Hrabrost. Katrin se stušti na svoju majku. MAJKA HRABROST: Šta je, šta je? Sva si van sebe. Je li ti neko učinio što nažao? Gde je Švajcarko? Pričaj sve po redu, Katrin. Tvoja majka te razume. Šta, ono kopile je ipak odnelo kutiju? Tresnuću mu je o glavu, podmuklici jednom. Samo polako i ne frfljaj, objasni rukama, ne volim kad kevćeš kao pas, šta će sveštenik da pomisli? Jeza ga hvata od toga. Bio je tu neki jednooki? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Jednooki, to je uhoda. Jesu li Švajcarka uhvatili? (Katrin odmahuje glavom, sleže ramenima.) Gotovi smo. MAJKA HRABROST (uzima iz košare katoličku zastavu, koju Pukovski sveštenik pričvršćuje na kopljaču) Istaknite novu zastavu! PUKOVSKI SVEŠTENIK (gorko) Svi smo ovde, bogu hvala, katolici. Pozadi se čuju glasovi. Ona dva čoveka dovode Švajcarka. ŠVAJCARKO: Pustite me, nemam ništa kod sebe. Nemoj da mi iščašiš ruku, nevin sam. NAREDNIK: Ovaj je odavde. Vi se poznajete. MAŽA HRABROST: Mi? Otkud? ŠVAJCARKO: Ne poznajem ih. Ko zna ko su, ništa ja s njima nemam. Ovde sam kupio ručak, deset filira je stajao. Valjda ste me tada videli kako ovde sedim, a bio je i presoljen. NAREDNIK: Ko ste vi, a? MAJKA HRABROST: Pošteni ljudi. Istina je, kupio je ovde ručak. Bio je za njega preslan. NAREDNIK: Je l' se vi to pravite da ga ne poznajete? MAŽA HRABROST: Kako da ga poznajem? Ne poznajem ja ceo svet. Nikoga ja ne pitam ni kako se zove ni je li nevernik; ako plati, nije nevernik. Jesi li nevernik? ŠVAJCARKO: Nisam. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Lepo je sedeo i usta ni otvorio nije, osim za zalogaj. Tad ne može da ih ne otvori. NAREDNIK: A ko si ti? MAJKA HRABROST: Moj sluga, toči piće u kantrši. A i vi mora da ste žedni, doneću vam čašu rakije, sigurno ste jurili, pa se ugrejali.

NAREDNIK: U službi nema rakije. (Švajcarku) Nešto si to nosio. Mora da si to sakrio negde kraj reke. Kaput ti se baš dobro naduo kad si odavde odlazio. MAJKA HRABROST: Je li to bio baš ovaj? ŠVAJCARKO: Čini mi se da mislite na nekog drugog. Video sam jednog kako trči a kaput mu se naduo. Nisam to bio ja. MAJKA HRABROST: I ja mislim da je to neka zabuna, dešava se to. Ja poznajem ljude u dušu, ja sam Majka Hrabrost, čuli ste za mene, svi mene poznaju, a ja vam kažem, ovaj izgleda čestit. NAREDNIK: Mi tražimo kasu Drugog finskog puka. A znamo i kakoizgleda onaj kome je poverena na čuvanje. Tražili smo ga dva dana. Ti si to. ŠVAJCARKO: Nisam. NAREDNIK: A ako ne progovoriš, gotov si, to znaš i sam. Gde je? MAJKA HRABROST (sugestivno) Ama dao bi je on, ako bi zbog toga nastradao. Smesta bi on rekao, kod mene je, evo je, sila boga ne moli. Nije on baš toliko glup. Progovori sad, blesavko, narednik ti pruža priliku. ŠVAJCARKO: Kad nije kod mene! NAREDNIK: Onda hajde s nama. Već ćemo mi to utvrditi (odvode ga). MAJKA HRABROST (viče za njima) Rekao bi. Nije toliko glup. I nemojte mu iščašiti ruku! (Trči za njima) Iste večeri. Pukovski sveštenik i nema Katrin peru čaše i čiste noževe. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ovakvi slučajevi, kad nekoga uhvate, nisu nepoznati u istoriji religije. Podsećam na Muke našeg Gospoda i Izbavitelja. Ima o tome jedna stara pesma (peva Pesmu časova)

Ko ubicu nekog zlog, U jutarnjem satu Doveli su Gospoda Nevernom Pilatu. On ne nađe da je kriv Nit' smrt da mu valja Dosudit' - al' posla ga Pred Iroda kralja. U tri sata Hrista su Bičem išibali I trnovim vencem mu Glavu ovenčali. Zasula ga hula, rug, Svet ga bio, tukb, A svoj smrtni krst je sam Na Golgotu vuko. U šest sati na krst, nag, Razapet je bio, Molio je, jadao, Krv je svoju lio. Svi mu se podsmevali, I zlikovci sami - Sunce zgasi tad svoj zrak, Svet osta u tami. On u devet, napušten, Kriknu jecajući, Straže ga napojiše

Sirćetom i žuči. Kad izdahnu, zemlja se Zatrese, u hramu Rascepi se zavesa, Svet klonu u tamu. U večernji čas mu još Lomili su kosti, Kopljem rebra proboli, Sve od silne zlosti. Šiknu voda, šiknu krv, Sve uz hulu njinu, Eto šta učiniše Čovečjemu sinu.

MAJKA HRABROST (dolazi, uzbuđena) Radi se o životu ili smrti. Ali s narednikom se, kažu, može govoriti. Samo ne smemo dozvoliti da se otkrije da je to naš Švajcarko, inače ćemo stradati kao saučesnici. U pitanju je samo novac. Ali gde da nađemo novac? Zar Iveta nije dolazila? Srela sam je uz put, već je upecala nekog pukovnika, možda će joj kupiti kantinu. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zar biste je prodali? MAJKA HRABROST: Odakle mi inače novac za narednika? PUKOVSKI SVEŠTENIK: A od čega ćete živeti? MAJKA HRABROST: To i jeste pitanje. Iveta Potje dolazi s jednim vrlo starim pukovnikom. IVETA (grli Majku Hrabrost) Draga Hrabrosti, ko bi rekao da ćemo se tako brzo ponovo videti! (Šapućući) On nije protiv. (Glasno) Ovo je moj dobar prijatelj, on me savetuje u poslovima. Slučajno sam, naime, čula da iz nekih razloga prodajete svoja kola. Bila bih mušterija. MAŽA HRABROST: Dajem u zalogu, ne prodajem, ne treba prenagljivati, ovakva kola nije lako u ratna vremena ponovo kupiti. IVETA (razočarana) Samo dajete u zalogu, mislila sam da prodajete. Ne znam da li bi me u tom slučaju zanimalo. (Pukovniku) Šta ti misliš? PUKOVNIK: Potpuno isto što i ti, draga. MAJKA HRABROST: Samo ih dajem u zalogu. IVETA: Mislila sam da vam je novac neophodno potreban. MAJKA HRABROST (čvrsto) Novac mi je neophodno potreban, ali više volim da spadnem s nogu tražeći ko bi ih uzeo u zalogu nego da ih odmah prodam. A zašto, zato što živimo od tih kola. Ovo ti je prilika, Iveta, ko zna kad će ti se ovakva ponovo ukazati a da u isto vreme imaš i dragog prijatelja koji te savetuje, zar nije tako? IVETA: Da, moj prijatelj misli da treba da prihvatim, ali sama ne znam. Ako se samo daju u zalogu... pa i ti valjda misliš da bi trebalo da odmah kupimo? PUKOVNIK: I ja tako mislim. MAŽA HRABROST: Onda ćeš morati da potražiš nešto što je na prodaju, možda ćeš i naći, ako imaš vremena i ako se tvoj prijatelj bude vrzmao s tobom nedelju, dve dana, možda ćeš naći nešto pogodno. IVETA: Pa, možemo i da pođemo u traženje, ja volim da švrljam da nešto iznađem, s tobom ću da švrljam, Poldi, to je pravo zadovoljstvo, zar ne? Pa nek' traje i dve nedelje! A kad biste vratili novac, ako ga dobijete? MAJKA HRABROST: Mogu da ga vratim za dve nedelje, možda i za nedelju dana. IVETA: Ne mogu da se odlučim, posavetuj me (odvodi Pukovnika na stranu). Znam da mora da proda, to me ne brine. A zastavnik, onaj plavokosi, znaš ga, rado bi mi pozajmio novac. Zacopao se u mene, kaže da ga podsećam na nekog. Šta mi savetuješ?

PUKOVNIK: Čuvaj se toga. Taj je rđav. Taj bi te samo iskoristio. Pa rekao sam ti da ću ti ja nešto kupiti, zar nisam, zečiću? IVETA: Od tebe ne mogu da primim. Naravno, ako misliš da bi zastavnik mogao da to iskoristi... Poldi, primiću od tebe. PUKOVNIK: Tako i ja mislim. IVETA: Savetuješ li mi? PUKOVNIK: Savetujem. IVETA (vraća se ka Majci Hrabrosti) Moj prijatelj mi savetuje da ih uzmem. Napišite mi priznanicu i potvrdu da su po isteku dve nedelje kola moja, sa svim što je u njima, odmah ćemo to i pregledati, a dve stotine guldena ću doneti docnije. (Pukovniku) Idi ti u logor, ne čekaj me, ja ću docnije, moram sve da pregledam da što ne bi nestalo iz mojih kola. (LJubi ga. On odlazi. Ona se penje na kola.) Ovde mi je nešto malo čizama. MAJKA HRABROST: Iveta, nije sad vreme da pregledaš svoja kola, ako su tvoja. Obećala si mi da ćeš razgovarati s narednikom o mom Švajcarku, ne smemo gubiti ni časka, kažu da će za jedan sat pred preki sud. IVETA: Samo još da prebrojim lanene košulje. MAJKA HRABROST (za suknju je vuče s kola) Hijeno neosetljiva, o Švajcarku se radi. I ni reči od koga je ponuda, pravi se, za ime božje, da je on tvoj dragi, svi ćemo inače da nastradamo kao njegovi saučesnici. IVETA: Ćoravku sam zakazala sastanak u šumarku, mora da je već tamo. PUKOVSKI SVEŠTENIK: I ne mora se odmah ići do dve stotine, idi do sto i pedeset, i to će biti dovoljno. MAJKA HRABROST: Je li to vaš novac? Molim vas, u ovo se ne mešajte. Svoju supu s lukom već ćete dobiti. Trči i ne cenkaj se, život je u pitanju (gura Ivetu da ide). PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ne bih hteo da se mešam u vaše stvari, ali od čega ćemo živeti? Imate na vratu kćer nesposobnu za rad. MAJKA HRABROST: Računam s pukovskom kasom, pametnjakoviću. Valjda će mu odobriti troškove. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Da li će samo ona umeti da to obavi kako treba? MAJKA HRABROST: U njenom je interesu da isplatim njene dve stotine i ona dobije kola. Bacila je oko na njih, a ko zna koliko će joj još potrajati onaj pukovnik. Katrin, očisti noževe, uzmi plavca. A i vi, ne stojte mi tu kao Isus na Maslinovoj gori, mrdnite malo, operite čaše, večeras će doći bar pedeset konjanika, a onda ću vas opet slušati: „Nisam navikao da trčkaram, oh, moje noge, kad držim besedu ne trčim." Mislim da će nam ga oni pustiti. Bogu hvala, podmitljivi su. Nisu to vukovi nego ljudi, zinuli su za novcem. Podmitljivost je kod ljudi isto što milosrđe kod dragog boga. Podmitljivost je naša jedina nada. Dok je nje, ima i blagih presuda, pa se i nevin ponekad izvuče na sudu. IVETA (dotrči, zadihana) Neće ni da čuju bez dve stotine. I treba brzo raditi. Ne vole kad se oteže. Najbolje da s ćoravkom odmah odem do svog pukovnika. Priznao je da je kasa bila kod njega, prste su mu stezali. Ali bacio je u reku kad je primetio da su mu na tragu. Kasa je propala. Da trknem po novac od svog pukovnika? MAŽA HRABROST: Kasa propala? Kako onda da opet dođem do svoje dve stotine? IVETA: A tako, mislili ste da ih uzmete iz k&se? Ala biste me udesili. Ne zavaravajte se više. Moraćete da platite ako hoćete da ponovo vidite Švajcarka, ili, možda, treba da se cele stvari okanem kako biste sačuvali svoja kola? MAJKA HRABROST: Nisam s tim računala. Ne navaljuj, doći ćeš ti do kola, već sam ih izgubila, a imala sam ih sedamnaest godina. Samo časak da razmislim, sve mi je ovo došlo iznenadno, šta da radim, dve stotine ne mo1u da dam, ipak si mogla malo da spustiš cenu. Nešto moram imati u rukama, inače svako kome to dune, može da me gurne u prvi jarak kraj puta. Idi i kaži da dajem sto i dvadeset guldena, ili od svega nema ništa, kola i tako gubim. IVETA: Neće pristati. Ćoravi se ionako žuri i stalno se osvrće, toliko je uznemiren. Zar nije bolje da odmah dam dve stotine?

MAJKA HRABROST (očajna) Ne mogu toliko da dam. Trideset godina sam radila. Ovoj je već dvadeset i pet, a još nema muža. Imam i nju. Ne navaljuj, znam šta radim. Kaži, sto i dvadeset, ili od svega nema ništa. IVETA: Valjda znate šta radite (brzo odlazi). Ne pogledavši ni Pukovskog sveštenika ni Katrin, Majka Hrabrost seda da pomogne Katrini u čišćenju noževa. MAJKA HRABROST: Ne razbijajte te čaše, nisu više naše. Gledaj šta radiš, poseći ćeš se. Švajcarko će se vratiti, daću ako treba i dve stotine. Dobićeš ti svog brata. Sa osamdeset guldena napunićemo veliku košaru robom i početi iz početka. Što se mora nije teško. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Bog će sve na dobro okrenuti, tako piše. MAJKA HRABROST: Dobro ih brišite. (Ćutke čiste noževe.) Katrin odjednom jecajući otrči iza kola. IVETA (dotrči) Ne pristaju. Upozorila sam vas. Ćoravi je odmah hteo da ode, jer više ne vredi čekati. Kaže da svakog časa očekuje da čuje doboše, a to znači da je presuda izrečena. Ponudila sam sto i pedeset. Ni trepnuo nije. Jedva sam ga nagovorila da ostane tamo dok s vama još jednom ne porazgovaram. MAJKA HRABROST: Reci mu da dajem dve stotine. Trči. (Iveta otrči. Sede ćutke. Pukovski sveštenik je prestao da briše čaše.) Čini mi se da sam se predugo pogađala. Iz daljine se čuju doboši. Pukovski sveštenik ustaje i odlazi pozadi. Majka Hrabrost ostaje sedeći. Svetlost se postepeno gasi. Dobovanje prestaje. Svetlost se ponovo pali. Majka se nije ni pomerila. IVETA (dotrči, vrlo bleda) Cenkali ste se, cenkali, i sačuvali svoja kola. Jedanaest metaka je dobio, ništa više. Ne zaslužujete da za vas uopšte hajem. Ali, dočula sam da ne veruju da je kasa doista u reci. Sumnjaju da je ovde i da ste, uopšte, bili s njim u nekoj vezi. Hoće da ga donesu ovamo da vide da li ćete se odati kad ga ugledate. Opominjem vas da se napravite da ga ne poznajete, inače ćete svi nastradati. Za petama su mi, bolje da vam to odmah kažem. Da Katrin povedem sa sobom? (Majka Hrabrost odmahuje glavom.) Zna li ona? Možda nije ni čula dobovanje, ili nije shvatila. MAJKA HRABROST: Zna. Dovedi je. Iveta dovodi Katrin, koja prilazi svojoj majci i zaustavlja se pored nje. Majka Hrabrost je uzima za ruku. Dolaze dva vojnika s nosilima, na kojima nešto leži ispod pokrova. Pored njih ide narednik. Nosila spuštaju na zemlju. NAREDNIK: Evo jednog kome ne znamo ni ime. A moramo ga zapisati, da sve bude po propisu. Kod tebe je ručao. Pogledaj dobro da li ga poznaješ (skida pokrov). Poznaješ li ga? (Majka Hrabrost odmahuje glavom.) Šta, nikad ga nisi videla pre nego što je kod tebe ručao? (Majka Hrabrost odmahuje glavom.) Dižite ga. Nosite ga na strvište. Nema nikog ko ga poznaje. Odnose ga.

4 MAJKA HRABROST PEVA PESMU O VELIKOJ KAPITULACIJI. Pred jednim oficirskim šatorom. Majka Hrabrost čeka. Pisar izviruje iz šatora. PISAR: Vas znam. Kod vas je bio neki protestantski blagajnik koji se krio. Bolje da se ne žalite. MAJKA HRABROST: Žaliću se. Nisam nimalo kriva, a ako ovo ovako pustim, izgledaće kao da imam nemirnu savest. Sabljama su mi sve isekli u kolima i još mi ama ni za šta tražili pet talira globe. PISAR: Za vaše vam dobro savetujem, jezik za zube. Nemamo mnogo kantinera kod nas, pa vam dozvoljavamo da trgujete, pogotovo kad imate nemrfnu savest i s vremena na vreme plaćate globu. MAJKA HRABROST: Žaliću se. PISAR: Kako hoćete. Onda pričekajte dok gospodin kapetan bude imao vremena (vraća se u šator). MLADI VOJNIK (dolazi dižući grdnu buku) Gde je to prokleto pseto od kapetana što je proneverilo moju nagradu i propilo je sa svojim kurvama? Ucmekaću ga! STARIJI VOJNIK (dotrči za njim) Umukni. Baciće te u gvožđa!

MLADI VOJNIK: Izlazi otud, lupežu! Iseći ću te na paramparčiće! Da mi proneveri nagradu, pošto sam skočio u vodu, jedini od cele čete, a sad ne mogu sebi ni pivo da platim, e to neću da trpim! Izlazi da te raskomadam! STARIJI VOJNIK: Marijo i Josife, ode pravo u propast. MAJKA HRABROST: Nisu mu isplatili nagradu? MLADI VOJNIK: Pusti me, i tebe ću izgaziti, sve o istom trošku. STARIJI VOJNIK: Spasao je pukovnikovog konja a nije dobio nagradu. Još je mlad, nije dovoljno dugo u vojsci. MAJKA HRABROST: Pusti ga, nije pas da ga treba lancem vezati. Sasvim je u redu što traži nagradu. Zašto bi se inače isticao? MLADI VOJNIK: Da se onaj unutra opija! Svi ste vi seronje. Učinio sam nešto izuzetno i hoću da dobijem svoju nagradu. MAJKA HRABROST: Mladiću, nemojte na mene da se izdirete. Imam ja svoje brige, a i inače, štedite glas, biće vam potreban kad kapetan dođe. On se, posle, stvori tu, a vi promukli, zvuka iz sebe ne možete da istisnete, i on ne može da vas baci u gvožđa i drži dok ne pomodrite. Oni koji se toliko deru ne izdrže dugo, jedno pola sata, pa ih posle začas pesmom uljuljkaju u san, toliko budu iscrpeni. MLADI VOJNIK: Ja nisam iscrpen, a o spavanju nema ni govora, gladan sam. Hleb peku od žira i konopljinog zrnevlja, pa tako još i uštede. Onaj će prokurvati moju nagradu, a ja sam gladan. Moram ga ucmekati. MAJKA HRABROST: Razumem, , gladni ste. Prošle godine vojskovođa vam je naredio da svrnete s druma i udarite preko polja, da se žito izgazi, za čizme sam tada mogla da dobijem i deset guldena, da je ko mogao da plati deset guldena i da sam ja imala čizama. Mislio je da ove godine neće više biti u ovom kraju, a sad je ipak još tu, i glad je velika. Razumem što ste gnevni. MLADI VOJNIK: Neću to da trpim, ništa mi ne govorite, ne podnosim nepravdu. MAŽA HRABROST: Tu ste u pravu, ali koliko? Koliko ne podnosite nepravdu? Sat ili dva? Vidite, to se niste zapitali, a to je glavno, zato što ćete se bedno osećati kad u gvožđima otkrijete da, najednom, podnosite nepravdu. MLADI VOJNIK: Ne znam samo zašto vas slušam. Gde je kapetan? MAJKA HRABROST: Slušate me zato što već znate ono što vam kažem, da vam je gnev već izvetrio, kratak je to gnev bio, a vama je potreban dugotrajan, ali otkud vam? MLADI VOJNIK: Da nećete slučajno da kažete da nisam u pravu što tražim nagradu? MAJKA HRABROST: Naprotiv. Samo kažem da vam gnev nije dovoljno dugotrajan, s takvim gnevom ne možete ništa postići, baš šteta. Da je dugotrajan, ja bih vas još i podsticala. Raskomadajte tog psa, to bih vam tada savetovala, ali šta ako ga ne raskomadate, jer već i sami osećate kako podvlačite rep? Onda bih ja ostala ovde i kapetan bi se iskalio na meni. STARIJI VOJNIK: Potpuno ste u pravu, šenuo je. MLADI VOJNIK: E pa videćemo da l' ga neću raskomadati (izvlači mač) Kad dođe, raskomadaću ga. PISAR (proviruje) Gospodin kapetan će odmah doći. Sedi! Mladi vojnik seda. MAJKA HRABROST: Već sedi. Vidite, šta sam rekla. Već sedite. Da, dobro nas oni poznaju i znaju kako će s nama. Sedi! I već sedimo. A kad se sedi, nema bune. Bolje nemojte ni ustajati, više nećete stajati onako kako ste pre stajali. Nemojte se preda mnom stideti, nisam ni ja bolja. Sve su nas zastrašili i obeshrabrili. Zašto, pa zato što bi, pisnem li, to moglo da mi naškodi poslu. Ispričaću vam nešto o Velikoj kapitulaciji (peva Pesmu o Velikoj kapitulaciji).

Nekad kad sam i ja bila mlada Mislila sam: niko nije kao ja. (Ne kao kakva seljančica,

s ovim mojim izgledom i darom i mojom težnjom za nečim višim!) Sve najbolje sam zahtevala tada - Nema sa mnom šale, nek' se zna. (Sve ili ništa, u svakom slučaju nikako prvi koji naiđe, svako je kovač svoje sreće, ne igram ja kako drugi svira!) Čvorak s krova tek Zazvižda: ček, ček! Po taktu stupaćeš i ti Polako, brzo, kao svi, Uz svoje pesme sitan ton: Sad, sad će on. Al' ništa od sveg tog: Čovek si, nisi bog, Snima si sklon. A pre no godina beše izvetrila Naučih da gutam ponos i jad ljut. (Dvoje dece na vratu, a skup i hleb i sve drugo što ti treba!) Kad su svršili sa mnom, već sam bila Na kolenima, gurnuta u kut. (Treba umeti s ljudima, ruka ruku mije, ne može se glavom kroza zid!) Čvorak zviznu tad: Kako zar već sad! I ona, evo, stupa, gle, Polako, brzo, kao sve, Uz svoje pesme sitan ton: Sad, sad će on. Al' ništa od sveg tog: Čovek si, nisi bog, Snima si sklon. Mnoge su na nebo jurišale, Najviše zvezde ko cilj da su lak! (Pregaocu i bog pomaže, kad se hoće sve se može, u radiše svega biše!) Al' verući se, gle, začas su znale: Teško se nosi slamni šešir čak. (Pružaj se prema guberu!) Čvorak s krova, tek, Sad zviždi: ček, ček! I evo, stupaju sad, gle, Polako, brzo, kao sve, Uz svoje pesme sitan ton: Sad, sad će on. Al' ništa od sveg tog: Čovek si, nisi bog,

Snima si sklon.

Zato smatram da treba da ostaneš ovde isukana mača ako ti je stvarno do toga i ako ti je gaev dovoljno velik, jer, priznajem, imaš sve razloge za to, ali ako ti je gnev kratkotrajan, bolje odmah odlazi! MLADI VOJNIK: Poljubi me u dupe! (Odlazi, teturajući. Stariji vojnik za njim.) PISAR (promoli glavu) Kapetan je došao. Sad možete da se žalite. MAJKA HRABROST: Predomislila sam se. Neću se žaliti (odlazi).

5 PROŠLE SUDVEGODINE. RATZAHVATA SVE VEĆA PROSTRANSTVA. NA NEPRESTANIM PUTOVANJIMA, MALA KOLA HRABROSTI PROLAZE KROZ POLJSKU, MORAVSKU, BAVARSKU, ITALIJU I PONOVO BAVARSKU GODINE 1631. TILIJEVA POBEDA KOD MAGDEBURGA STAJE MAJKU HRABROST ČETIRI OFICIRSKE KOŠULJE. Kola Majke Hrabrosti stoje u razrušenom selu. Izdaleka dopire slabašna vojna muzika. Katrini Majka Hrabrost poslužuju dva vojnika kraj šanka. Jedan od njihje preko ramena prebacio žensku bundu. MAJKA HRABROST: Šta, ne možeš da platiš? Nema para, nema rakije. Pobedničke marševe sviraju, ali plate ne isplaćuju. VOJNIK: Hoću svoju rakiju. Zakasnio sam na pljačku. Vojskovođa nas je zeznuo i odobrio samo jedan sat za pljačkanje grada. Nije on čudovište, tako je rekao; mora da ga je grad podmitio. PUKOVSKI SVEŠTENIK (ulazi posrćući) U dvorištu ih leži još nekoliko. Seljakova porodica. Neka mi neko pomogne. Treba mi platna. Drugi vojnik odlazi s njim. Katrin se vrlo uzbuđuje i pokušava da nagovori svoju majkuda da platno. MAJKA HRABROST: Nemam. Sve sam zavoje prodala puku. A radi ovih neću cepati svoje oficirske košulje. PUKOVSKI SVEŠTENIK (viče izdaleka) Rekao sam, treba mi platna MAJKA HRABROST (seda na stepenice da spreči Katrin da uđe u kola) Ništa ne dam. Ovi ne plaćaju i nemaju ništa. PUKOVSKI SVEŠTENIK (nagnut nad ženu koju je uneo) Zašto ste ovde ostali usred topovske vatre? SELJAKOVA ŽENA (iznemoglo) Imanje. MAJKA HRABROST: Ovi da nešto ostave? A ja sad da snosim trošak. Ne dam. PRVI VOJNIK: Ovo su protestanti. Zašto li moraju biti baš protestanti? MAJKA HRABROST: Baš njih briga za tvoju veru. Imanje im je propalo. DRUGI VOJNIK: Ama nisu protestanti. I oni su katolici. PRVI VOJNIK: Ne možemo mi za vreme paljbe razabirati protestante od katolika. SELJAK (koga dovodi Pukovski sveštenik) Ode mi ruka. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Gde je to platno? Svi gledaju Majku Hrabrost, koja se i ne pomera. MAJKA HRABROST: Ništa ne mogu da dam. Sa svim tim dažbinama, carinama, porezima i mitom! (Katrin, puštajući grlene glasove, podiže letvu i njome preti majci.) Jesi li poludela? Ostavljaj tu letvu ili ću te zviznuti, cmizdravice jedna! Ne dam ništa, neću, moram na sebe da mislim. (Pukovski sveštenik je podiže sa stepenica na kolima i spušta je na zemlju; potom izvlači košulje, cepa ih i pravi zavoje.) Moje košulje! Po pola guldena komad! Upropašćena sam! Iz kuće dopire bolan dečji glas. SEJBAK: Dete je još unutra! Katrin trči u kuću. PUKOVSKI SVEŠTENIK (ženi) Lezi! Izneće ga. MAJKA HRABROST: Zaustavite je, krov se može srušiti. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ja više neću tamo ulaziti.

MAJKA HRABROST (trčkara tamoamo) Ne razbacujte se mojim skupim platnom! Drugi vojnik je zadržava. Katrin iznosi odojče iz ruševina. MAJKA HRABROST: Jesi li kojom srećom opet našla neko odojče da ga vucaraš sa sobom? Smesta ga vraćaj majci, inače ću opet satima imati da se londžam s tobom dok ti ga ne otmem, čuješ li? (Drugom vojniku) Ne bulji, bolje idi tamo pozadi i kaži im da prestanu sa svirkom, i ovde vidim da su pobedili. Imam samo štete od vaših pobeda. PUKOVSKI SVEŠTENIK (previjajući ranu) Krv probija. Katrin ljulja odojče i tepa mu uspavanku. MAJKA HRABROST: Sedi tu i srećna je usred sve ove bede. Predaj ga odmah, majka već dolazi svesti. (Ugleda Prvog vojnika koji sedočepao pića i sprema seda pobegne sa flašom.) Pasji sine! Ti bi, marvo jedna, i dalje da pobeđuješ? Plati. PRVI VOJNIK: Ništa nemam. MAJKA HRABROST (strgne s njega krzneni ogrtač) Onda ostavi taj ogrtač, ionako je ukraden. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Dole još jedan leži.

6 PRED GRADOM INGOLŠTATOM U BAVARSKOJ, HRABROST PRISUSTVUJE POGREBU POGINULOG CARSKOG VOJSKOVOĐE TILIJA. RAZGOVARA SE O RATNIM JUNACIMA I O TRAJANJU RATA. PUKOVSKI SVEŠTENIK SE ŽALI ŠTO SUNJEGOVI TALENTI NEISKORIŠĆENI, A NEMA KATRIN DOBIJA CRVENE CIPELE. GODINA JE 1632. Pod šatorom kantine, sa šankom u pozadini. Kiša. U daljini doboši i pogrebna muzika. Pukovski sveštenik i pukovski pisar igraju dame. Majka Hrabrost i njena kći inventarišu. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Sad pogrebna povorka kreće. MAJKA HRABROST: Šteta za vojskovođu - dvadeset dva para čarapa - što je poginuo, kažu da je to bio nesrećan slučaj. Bilo je magle na livadi, ona je kriva. Vojskovođa je taman jednom puku doviknuo da se bore do poslednjeg, i pojahao je nazad, ali je u magli pogrešio pravac tako da je otišao napred, pa je usred boja zakačio metak - ostala su još samo četiri fenjera. (Zvižduk iz pozadine. Ona ide ka šanku.) Sramota što ste se iskrali s pogreba vašeg pokojnog vojskovođe (toči im piće). PISAR: Nije im trebalo isplaćivati platu pre pogreba. Sad se opijaju, umesto da idu na sahranu. PUKOVSKI SVEŠTENIK (Pisaru) A zar vi ne morate na pogreb? PISAR: Izvukao sam se, zbog kiše. MAJKA HRABROST: S vama je nešto drugo, vama bi kiša upropastila uniformu. Kažu da su, naravno, hteli da mu zvona zvone za pogreb, ali ispostavilo se da su crkve razrušene paljbom po njegovoj zapovesti, tako da siromah vojskovođa neće čuti zvona kad ga budu spuštali u grob. Umesto toga će da ispale tri topovske salve, da ne bude isuviše gluvo - sedamnaest opasača. GLAS IZA ŠANKA: Krčmarice! Rakije! MAJKA HRABROST: Prvo novac na sredu! Ne, nećete mi vi ulaziti u šator s tim blatnjavim čizmama! Možete da pijete i napolju, kiša nekiša. (Pisaru) Unutra puštam samo oficire. Vojskovođa je u poslednje vreme, kažu, imao briga. U Drugom puku je, priča se, bilo nemira zato što im nije isplatio platu nego rekao da je to verski rat i da treba besplatno da ratuju. (Pogrebni marš. Svi gledaju prema pozadini.) PUKOVSKI SVEŠTENIK: Sad defiluju pred preuzvišenim lešom. MAJKA HRABROST: Meni je žao ovakvog vojskovođe ili cara, on je valjda zamišljao da radi nešto naročito, nešto o čemu će ljudi pričati još i u daleka buduća vremena, i da će dobiti spomenik, da će, na primer, osvojiti svet, to je veliki cilj za jednog vojskovođu, on za bolje i ne zna. Ukratko, on konjoše, a onda sve propadne zbog prostog naroda, koji možda hoće samo kriglu piva i malo društvance, ništa uzvišenije. Već su i najlepši planovi propadali zbog sitničavosti onih što je trebalo da ih izvode, jer carevi ne mogu ništa da naprave sami, njima je nužna podrška njihovih vojnika i naroda u kome su se zatekli, zar nisam u pravu?

PUKOVSKI SVEŠTENIK (smeje se) Hrabrosti, dajem vam za pravo, osim što se vojnika tiče. Oni čine što mogu. Sa onima napolju, na primer, koji loču rakiju na kiši, pouzdao bih se da stotinu godina vodim rat za ratom, pa i dva u isto vreme, a ja nisam vojskovođa od zanata. MAJKA HRABROST: Vi, znači, ne mislite da bi se rat mogao završiti? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zato što je vojskovođa poginuo? Ne budite dete. Takvih ima na tuceta, junaka uvek ima. MAJKA HRABROST: Slušajte, ne pitam vas ja to tek tako, nego stoga što se premišljam da li da kupim zalihe robe, sad mogu jeftino da ih dobijem, ali ako se rat završi, mogu da ih bacim. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Shvatam ja da vi to ozbiljno mislite. Uvek je bilo takvih koji se kojekuda muvaju i govore: "Rat će jednom već da prestane." A ja kažem: nigde ne stoji da će rat jednom da prestane. Razume se, može biti i malo zatišja. I rat mora malo da predahne, da, mogao bi čak, tako da kažem, i da ponastrada. Nije ni on od toga obezbeđen, nema na ovoj zemlji ništa savršeno. Savršenog rata, za ksji bi moglo da se kaže: e, ovom nema šta da se prigovori, možda nikad neće ni biti. Može se on odjednom spotaknuti o nešto nepredviđeno, niko ne može baš na sve da misli. Neka nesmotrenost, nehat, možda, i eto ti nevolje. E, onda nema druge nego izvlačiti rat iz govana. Ali carevi i kraljevi i papa priskočiće mu u toj nevolji u pomoć. Tako da on, uglavnom, nema čega ozbiljnog da se plaši, pred njim je dug vek. JEDAN VOJNIK (peva pred šankom)

Rakije, krčmaru, daj, Konjanik hita, znaj, Za cara mora se biti. Duplu, praznik je!

MAJKA HRABROST: Kad bih mogla da se pouzdam u vas ... PUKOVSKI SVEŠTENIK: Sami razmislite! Šta bi moglo biti protiv rata? VOJNIK (peva u pozadini)

Grudi mi, ženo, daj, Konjanik hita, znaj, Na Češku zavojštiti.

PISAR (odjednom) A mir, šta će biti s mirom? Ja sam iz Češke i hteo bih kad se ukaže prilika da odem kući. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Je l' hteli biste? Da, mir! Šta biva s rupom kad se pojede onaj sir s rupama? VOJNIK (peva u pozadini);

Baci već adut taj, Konjanik hita, znaj, Da već pristupi četi. Moli, pope, za kraj, Konjanik hita, znaj, Mora za cara mreti.

PISAR: Ne može se dugo bez mira živeti. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ja bih rekao da mira ima i u ratu, rat ima svoje mirne trenutke. Rat, naime, zadovoljava sve potrebe, čak i potrebu za mirom, i za to su se postarali, inače ne bi mogao da se održi. U ratu možeš da kakiš kao i u najspokojnijem miru, između dve bitke ima piva, a čak i u maršu možeš malčice da dremneš, na laktu, to je uvek mogućno, u nekom jarku kraj druma. Kad se juriša ne možeš da igraš karte, to ne možeš ni kad oreš u najdubljem miru, ali posle pobede već ima mogućnosti. Može ti se desiti da ti

otkinu nogu, tada najpre počneš da se užasno dernjošeš, kao da se desilo ko zna šta, a onda se smiriš ili dobiješ rakije, i na kraju opet skakućeš, a rat se zbog toga ne oseća gore nego pre toga. A šta te sprečava da se usred tog klanja i pariš, iza nekog ambara ili na nekom drugom mestu, ne može niko u tome da te duže vreme sprečava, i onda rat ima i tvoje potomke i može s njima dalje da gura. Ne, rat uvek nađe neki izlaz, a što i da ne. Zašto bi onda prestajao? Katrin je prestala da radi i netremice gleda Pukovskog sveštenika. MAJKA HRABROST: Onda ću da kupim tu robu. Pouzdavam se u vas. (Katrin odjednom baci na zemlju košaru s flašama i otrči) Katrin! (Smeje se) Isuse, pa ona čeka mir. Obećala sam joj da će dobiti muža kad nastupi mir (otrči za njom). PISAR (ustajući) Dobio sam, pošto ste se vi raspričali. Vi plaćate. MAJKA HRABROST (ulazi s Katrin) Budi razumna, rat će još malo potrajati i mi ćemo zaraditi još malo novca, pa će mir biti utoliko lepši. Idi u grad, nema donde ni deset minuta, i uzmi one stvari u „Zlatnom lavu", one koje su vrednije, ostale ćemo docnije pokupiti s kolima, sve je dogovoreno, otpratiće te gospodin pukovski pisar. Skoro svi su na vojskovođinom pogrebu, ne može ništa da ti se desi. Dobro pripazi, ne daj da ti šta ukradu, misli na svoj miraz! Katrin stavlja maramu na glavu i odlazi s Pisarom. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zar možete da je pustite s Pisarom? MAJKA HRABROST: Nije tako lepa da bi neko poželeo da je napastvuje. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Počesto sam se divio kako upravljate svojim poslovima i u svakoj prršici umete da se snađete. Sad mi je jasno zašto vas zovu Hrabrost. MAJKA HRABROST: Siromasima je hrabrost nužna. Inače su izgubljeni. U njihovom položaju ona im je potrebna već i zato da ustanu u zoru. Ili da pooru zemlju, i to usred rata! Već i to što rađaju decu pokazuje da imaju hrabrosti, jer nema nikakve nade za njih. Jedni drugima moraju da budu krvnici, moraju uzajamno da se kolju, pa ako treba da se pogledaju oči u oči, i za to im, bogme, treba hrabrosti. To što trpe cara i papu, i to je dokaz ogromne hrabrosti, jer ih to staje života (ona seda, vadi iz džepa kratku lulu i puši). Mogli biste da nacepate malo drva. PUKOVSKI SVEŠTENIK (mrzovoljno svlači kaput i sprema se da cepa drva) Ja sam, u stvari, duhovnik, a ne drvoseča. MAJKA HRABROST: A ja nemam duše. Nasuprot tome, drva za ogrev su mi potrebna. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Kakva je to lula? MAJKA HRABROST: Pa, lula. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ne, nije to „pa, lula", nego je to sasvim određena lula. MAŽA HRABROST: Je l'? PUKOVSKI SVEŠTENIK: To je lula onog kuvara iz Uksenšernovog puka. MAŽA HRABROST: Kad znate, što tako podmuklo pitate? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zato što ne znam da li ste svesni da baš tu lulu pušite. Moglo bi biti i da ste tek onako preturali po svojim stvarima i da vam je dopala ruku bilo koja lula, pa ste je uzeli iz čiste rasejanosti. MAJKA HRABROST: A što ne bi bilo i tako? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zato što nije. Vi je pušite svesno. MAJKA HRABROST: Pa ako je i tako? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Hrabrosti, opominjem vas. To mi je dužnost. Teško da ćete tog gospodrša ikad više videti, ali to nije šteta, nego vaša sreća. Na mene nije ostavio povoljan utisak. Naprotiv. MAJKA HRABROST: Je l'? Baš je bio zgodan čovek. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ah, je l\ vi to nazivate zgodnim čovekom? Ja ne. Daleko je od mene pomisao da mu želim zlo, ali ne bih ga mogao nazvati zgodnim čovekom. Pre bih ga nazvao donžuanom, i to prepredenim. Pogledajte samo tu lulu, ako meni ne verujete. Moraćete priznati da poprilično odaje njegovu narav. MAJKA HRABROST: Ništa ne vidim. Izlizana je.

PUKOVSKI SVEŠTENIK: Napola je pregrizena. Siledžija. To je lula bezobzirnog siledžije, to po njoj vidite, ako još niste izgubili moć rasuđivanja. MAJKA HRABROST: Nemojte mi samo iseći i taj panj za cepanje drva. PUKOVSKI SVEŠTENIK: rekao sam vam da nisam drvoseča od zanata. Učio sam za duhovnika. Ovde se moji darovi i sposobnosti zloupotrebljavaju za fizički rad. Darovi koje mi je bog dao, uopšte ne dolaze do izražaja. To je grehota. Vi me niste čuli kako držim propoved. Ceo puk mogu jednom jedinom besedom da dovedem u takvo raspoloženje da na neprijatelja gleda kao na stado ovaca. Život im se tada čini kao stari smrdljivi obojak koji odbacuju misleći na konačnu pobedu. Bog me je obdario rečitošću. Propovedam tako da vam pamet stane. MAJKA HRABROST: Ne bih ni želela da mi pamet stane. Šta bih onda? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Hrabrosti, često sam se pitao da li vi svojim suvim rečima, u stvari, ne skrivate svoju toplu prirodu. I vi ste ljudsko biće i treba vam topline. MAJKA HRABROST: U ovom šatoru će nam biti toplo ponajpre ako budemo imali dosta drva. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Skrećete razgovor. Ozbiljno, Hrabrosti, ponekad se pitam kako bi bilo kad bismo naše odnose učinili malo prisnijim. Mislim, kad nas je već kovitlac ratnih vremena tako čudno zajedno skovitlao. MAJKA HRABROST: Mislim da su oni već dovoljno prisni. Ja vama kuvam, a vi meni, na primer, cepate drva. PUKOVSKI SVEŠTENIK (prilazi joj) Znate vi šta ja pod „prisniji" podrazumevam; nema to veze s jelom i cepanjem drva i sličnim nižim potrebama. Pustite svoje srce da progovori, ne budite tako tvrdi. MAJKA HRABROST: Ne primičite mi se s tom sekirom. To bi mi bio malo i odviše prisan odnos. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Nemojte se izrugivati. Ozbiljan sam čovek i razmislio sam o ovom što kažem. MAJKA HRABROST: Svešteniče, budite pametni. Vi ste mi simpatični, ne bih želela da vam moram natrljati nos. Ja samo hoću da sebe i svoju decu prehranim uz pomoć ovih kola. Ne smatram ih svojim, niti mi je sada do ličnih stvari. Upuštam se u rizik s kupovinom baš sad kad je poginuo vojskovođa i kad svi govore o miru. Kuda ćete vi ako ja propadnem? Vidite, ne znate. Nacepajte nam drva, pa će nam večeras biti toplo, u ovakva vremena je već i to mnogo. Šta je sad to? (ustaje).Ulazi Katrin, bez daha, s ranom na čelu i preko oka. Vuče svakojake stvari, pakete, kožu, jedan doboš itd. MAJKA HRABROST: Šta je, je li te ko napao? Na povratku? Napali su je kad se vraćala! Mora da je to onaj konjanik koji se ovde kod mene napio! Nije trebalo da te pustim da ideš. Bacaj sve to! Nije strašno, rana nije duboka. Previću je i za nedelju dana će zaceliti. Gori su od svake zveri (previja ranu). PUKOVSKI SVEŠTENIK: NJima ja ništa ne prebacujem. Kod svoje kuće nisu silovali. Krivi su oni koji zameću rat, oni u čoveku sve okrenu tumbe. MAJKA HRABROST: Zar te pisar nije dovde pratio? Pa da, zato što si pristojno stvorenje, zato ne haju za tebe. Rana nije duboka, neće ostati trag. Tako, sad je previjena. Dobićeš nešto, smiri se. Krišom sam nešto sačuvala za tebe, videćeš (izvlači iz vreće crvene cipele sa štiklom Ivete Potje) A, vidiš li? Uvek si ih želela. Evo ti ih. Brzo ih obuj, da se ne predomislim. Neće ostati trag, iako se ni toga ne bih bojala. Najgora je sudbina onih koje im se dopadaju. Vucaraju ih dok ne krepaju. One koje im se ne dopadnu, ostave u životu. Već sam ih ja videla, lepe u licu su bile, a onda su za tili čas tako izgledale da bi se i vuk od užasa naježio. Ne mogu te od straha ni za drvo kraj druma da zađu, grozan im je život. To je kao i sa drvećem, ono uspravno, visoko seku za krovne grede, a krivo živi i uživa. Sve u svemu, možda je ovo i sreća. A cipele su još dobre, namazala sam ih kad sam ih sklonila. Katrin ostavlja cipele gde su i uvlači se u kola. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Samo da ne ostane unakažena. MAJKA HRABROST: Ožiljak će ostati. Nema više zašto da čeka mir. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Nije dala da joj oduzmu stvari. MAJKA HRABROST: Možda nije trebalo da joj to tako strogo prikričim. Kad bih samo znala šta joj je u glavi! Jednom je napolju ostala celu noć, jedan jedini put za svih ovih godina. Posle je bila kao i dotad, samo

je više grbačila radeći. Nisam mogla da dokučim šta joj se dogodilo. Neko vreme sam time razbijala glavu (uzima stvari koje je Katrin donela i besno ih sortira). To je rat! Lep izvor prihoda! Čuju se topovske salve. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Sad sahranjuju vojskovođu. Ovo je istorijski trenutak. MAJKA HRABROST: Meni je istorijski trenutak što su mi kćer ranili u oko. Već je napola upropašćena, muža više neće steći, a luda je za decom, samo zbog rata je i n^ma, jedan vojnik joj je dok je još bila mala ugurao nešto u usta. Švajcarka više neću videti, a sam bog zna gde je Ajlif. Proklet bio rat!

7 MAJKA HRABROST NA VRHUNCU SVOJE TRGOVAČKE KARIJERE. Drum. Pukovski sveštenik, Majka Hrabrost i njena kći Katrin vuku kola s arnjevima, na kojima je izložena nova roba. Majka Hrabrost nosi o vratu lanac od srebrnih talira. MAJKA HRABROST: Nećete mi ogaditi rat. Kažu da on tamani slabe, ali oni propadaju i u miru. Samo što rat svoje ljude bolje hrani. (Peva)

Nemaš li za rat snage, čvrstine, Ni za pobedu nisi i mir. I rat je vrsta trgovine, Prodaješ barut umesto sir.

A šta bi nam vredelo da se skrasimo na jednom mestu? Takvi prvi ginu. (Peva)

Mnogi je mnogo hteo za se - Pogaču traži, neće kruh: Rov kopa, lukav, da se spase, A grob iskopa sebi gluh. Već mnogog videh kako hita Mir večni tražeć' ali, bon, Kad je u njemu, sve se pita Što li je tako hitao on.

Nastavljaju put.

8 ISTE GODINE ŠVEDSKI KRALJ GUSTAV ADOLF GINE U BOJU KOD LICENA. MIR PRETI DA UPROPASTI POSLOVE MAJKE HRABROSTI. JUNA ČKI SIN HRABROSTI IZVRŠAVA JEDAN JUNAČKI PODVIG ODVIŠE I UMIRE SRAMNOM SMRĆU Vojni logor. Letnje jutro. Pred kolima stoje Starica i njen sin. Sin vuče veliku vreću s posteljinom. GLAS MAJKE HRABROSTI (iz kola) Zar to mora baš u cik zore? MLADIĆ: Hitali smo ovamo celu noć, dvadeset milja, a još danas treba da se vratimo. GLAS MAJKE HRABROSTI: Šta da radim s perinama? LJudi nemaju kuća. MLADIĆ: Pričekajte bar dok ih ne vidite. STARICA: Ni ovde ništa nema. Hajdemo! MLADIĆ: Onda će nam za porez zapleniti i krov nad glavom. Možda će nam ova dati tri guldena ako dodaš i krstić. (Zvona počinju da zvone.) Čuj, majko! GLASOVI (iz pozadine) Mir! Švedski kralj je poginuo! MAJKA HRABROST (promoli glavu iz kola, još neočešljana) Kakva je to sad zvonjava usred nedelje? PUKOVSKI SVEŠTENIK (puzeći, izvlači se ispod kola) Šta to viču?

MAJKA HRABROST: Nemojte mi samo reći da je izbio mir baš sad kad sam nakupovala zalihe robe. PUKOVSKI SVEŠTENIK (vičući prema pozadini) Je l' istina da je mir? GLAS: Ima već tri nedelje, kažu, samo mi nismo čuli. PUKOVSKI SVEŠTENIK (Hrabrosti) Zašto bi inače udarili u zvonjavu? GLAS: U grad je već stigla, s kolima, gomila protestanata, oni su i doneli vest. MLADIĆ: Majko, mir je. Šta ti je? (Starica je klonula.) MAJKA HRABROST (vraća se u kola) Marija i Josife! Katrin, mir! Obuci crnu haljinu! Idemo na službu božju. To dugujemo Švajcarku. Da li je samo istina? MLADIĆ: I ovdašnji isto govore. Mir je sklopljen. Možeš li da ustaneš? (Starica ustaje, ošamućena) Sad će saračnica opet da radi. Obećavam ti. Sve će se srediti. Otac će ponovo dobiti svoj krevet. Možeš li da ideš? (Pukovskom svešteniku) Pozlilo joj. Od te vesti. Nije verovala da će opet biti mira. A otac je uvek govorio da hoće. Odmah se vraćamo kući. (NJih dvoje odlaze) GLAS MAJKE HRABROSTI: Dajte joj jednu rakiju. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Već su otišli. GLAS MAJKE HRABROSTI: Šta se događa tamo u logoru? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Okupljaju se, i to trkom. Idem tamo. Da obučem svoje svešteničko odelo? GLAS MAJKE HRABROSTI: Najpre se tačnije raspitajte, pre nego što se tamo pojavite kao Antihrist. Radujem se miru, iako sam upropašćena. Bar dvoje dece sam provela žive kroz rat. Sad ću ponovo videti svog Ajlifa. PUKOVSKI SVEŠTENIK: A ko ovo stiže putem od logora, ako nije vojskovođin kuvar! KUVAR (malo zapušten, sa svežnjem u ruci) Koga to vidim? Pukovskog sveštenika! PUKOVSKI SVEŠTENIK: Hrabrosti, poseta! Majka Hrabrost silazi s kola. KUVAR: Pa obećao sam da ću skoknuti da popričamo čim budem imao vremena. Nisam zaboravio vašu rakiju, gospođo Firling. MAJKA HRABROST: Isuse, vojskovođin kuvar! Posle tolikih godina! Gde je Ajlif, moj najstariji? KUVAR: Zar još nije stigao? Pošao je pre mene i hteo je i on ovamo. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Idem da obučem svoje svešteničko odelo, pričekajte me (odlazi iza kola) MAJKA HRABROST: Onda može svaki čas da stigne. (Dovikuje u kola) Katrin, dolazi Ajlif! Donesi čašu rakije za kuvara, Katrin! (Katrin se ne pomalja.) Prebaci preko rane pramen kose, i gotovo! Gospodin Lamb nije tuđin (sama donosi rakiju) Neće da izađe, nije joj stalo do mira. I odviše je kasno stigao. Udarili su je u oko, više se gotovo i ne primećuje, ali ona misli da svi u nju pilje. KUVAR: Da, rat! (On i Majka Hrabrost sedaju.) MAJKA HRABROST: Kuvaru, zatekli ste me u nevolji. Upropašćena sam. KUVAR: Šta? Kakav baksuzluk! MAJKA HRABROST: Mir će mi skrhati vrat. Nedavno sam po sveštenikovom savetu nakupovala još zaliha robe. A sad će svi da se rasture na sve strane, i ja onda mogu da čučim na svoj toj robi. KUVAR: Kako možete da slušate sveštenika? Da sam onda imao vremena - katolici su prebrzo stigli - upozorio bih vas da ga se čuvate. Ništarija je to. Sad on, znači, vodi kod vas glavnu reč. MAJKA HRABROST: Prao mi je sudove i pomagao da vučemo kola. KUVAR: On da vuče! Koliko ga poznajem, biće da vam je ispričao i nekoliko svojih viceva, taj prilično nemoralno gleda na ženu, uzalud sam pokušavao da utičem na njega. Nepouzdan je. MAJKA HRABROST: A vi ste pouzdani? KUVAR: Ako ništa drugo, pouzdan jesam. U vaše zdravlje! MAJKA HRABROST: Nije to ništa, pouzdan. Bogu hvala, imala sam samo jednog koji je bio pouzdan. Nikad nisam morala toliko da grbačim kao za njega, dečju ćebad je u proleće poisprodavao, a moju usnu harmoniku je smatrao nečim nehrišćanskim. Ne mislim da vam je to preporuka kad tvrdite da ste pouzdani. KUVAR: Još ste oštri na jeziku, ali ja vas zbog toga cenim.

MAJKA HRABROST: Nemojte mi samo još reći da ste sanjali o mom oštrom jeziku! KUVAR: Da, evo nas gde sedimo, i zvone zvona mira, a tu je i vaša slavna rakija, kakvu samo vi točite. MAJKA HRABROST: U ovom času mi baš nimalo nije do zvona mira. Ne vidim kako oni misle da isplate zaostale plate, a šta ja onda da radim sa svojom slavnom rakijom? Jesu li vama isplatili? KUVAR (oklevajući) Ne bi se baš moglo reći, Zato smo se i razišli kud koji. Kad je već tako, pomislih, što da tu ostajem, posetiću u međuvremenu prijatelje. I evo me gde sedim naspram vas. MAJKA HRABROST: To znači da nemate ni prebijenog groša. KUVAR: S ovim zvoncanjem bi zaista mogli već da prestanu. Rado bih se upustio u trgovinu bilo s čime. Nemam više nimalo volje da im budem kuvar. Em moram da im nešto smandrljam od korenja i đonova, em mi onda još pljusnu vrelu čorbu u lice. Biti kuvar danas, to je pseći život. Bolje je služiti vojsku, ali, eto, sad je mir. (Pošto nailazi Pukovski sveštenik, sad već u svom starom odelu) O tome ćemo porazgovarati kasnije. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Još je dobro, u njemu je bilo samo nekoliko moljaca. KUVAR: Ne vidim samo zašto se trudite. Više vas neće vratiti na posao, koga sad da propovedima raspaljujete da pošteno zarađuje svoju platu i da stavlja glavu u torbu? A onda, imam da sredim još jedan račun s vama, zato što ste ovoj dami savetovali da kupi nepotrebnu robu tvrdeći da će rat večno da traje. PUKOVSKI SVEŠTENIK (ljutito) Hteo bih da znam šta se to vas tiče? KUVAR: Zato što je to nesavesno! Kako možete da se uplićete u tuđe poslove savetima koje niko nije tražio? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ko se upliće? (Hrabrosti) Nisam znao da ste tako prisna prijateljica ovog gospodina da mu i račune morate polagati. MAJKA HRABROST: Ne uzbuđujte se, kuvar kaže samo svoje lično mišljenje, a ni vi ne možete da poreknete da je onaj vaš rat ispao ćorak. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Nemojte se grešiti o mir, Hrabrosti! Vi ste hijena bojnog polja. MAJKA HRABROST: Šta sam to ja? KUVAR: Ako budete vređali moju prijateljicu, imaćete posla sa mnom. PUKOVSKI SVEŠTENIK: S vama ne razgovaram. Vaše su mi namere potpuno prozirne. (Hrabrosti) Ali kad vas vidim kako mir uzimate kao kakvu staru slinavu maramicu, palcem i kažiprstom, onda se čovek u meni pobuni; jer onda vidim da vi ne želite mir nego rat, zato što na njemu ćarite, ali ne zaboravite staru poslovicu: Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju! MAJKA HRABROST: Nije meni do rata, a ni njemu nije baš mnogo stalo do mene. Ali ne dozvoljavam da me nazivate hijenom, među nama je sve svršeno. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zašto se onda žalite na mir, kad je ceo ostali svet odahnuo? Zbog nekoliko starih prnja u vašim kolima? MAJKA HRABROST: Moja roba nisu nikakve stare prnje, nego ja od nje živim, a i vi ste dosad živeli od nje. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Znači, od rata! Aha! KUVAR (svešteniku) Kao odrastao čovek trebalo je sebi da kažete da savete ne treba davati. (Hrabrosti) Sad više ne možete ništa bolje da učinite nego da se bar neke robe ratosiljate pre nego što se cene dibidus srozaju. Obucite se i idite, ne gubite ni časa! MAJKA HRABROST: Sasvim pametan savet. Mislim da ću tako i da učinim. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Zato što to kuvar kaže. MAJKA HRABROST: A što mi vi to niste rekli? U pravu je, bolje da idem na pijacu (ulazi u kola) KUVAR: Poen u moju korist, pope. Niste domišljati. Trebalo je da kažete: „Ja vam savetovao? Ja sam, u najboljem slučaju, politizirao." Nemojte se sa mnom meriti. Borba petlova ne priliči vašoj odeći! PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ako ne zavežete, ubiću vas, priličilo mi to ili ne priličilo. KUVAR (svlačeći čizme i odvijajući obojke) Da niste postali takva bezbožna propalica, lako biste mogli sad u miru da ponovo dođete do neke parohije. Kuvari neće biti potrebni, nema šta da se kuva, ali ljudi još uvek veruju, tu se ništa nije promenilo.

PUKOVSKI SVEŠTENIK: Gospodine Lambe, moram da vas zamolim da me ne izgurate odavde. Otkako sam ovako nisko pao, postao sam bolji čovek. Ne bih više mogao da im držim propovedi. Dolazi Iveta Potje, u crnini, nakinđurena, sa štapom u ruci. Mnogo je starija i deblja, i veoma napuderisana. Za njom sluga. IVETA: Hej, ljudi! Je li ovo kod Majke Hrabrosti? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Sasvim tačno. A s kim imamo zadovoljstvo? IVETA: S pukovnikovicom Štarenberg, dobri ljudi. Gde je Hrabrost? PUKOVSKI SVEŠTENIK (dovikuje u kola) Pukovnikovica Štarenberg želi da razgovara s vama! GLAS MAJKE HRABROSTI: Evo me, odmah! IVETA: Ja sam, Iveta! GLAS MAJKE HRABROSTI: Ah, Iveta! IVETA: Samo da vidim kako ste. (Pošto se Kuvar zaprepašćen okrenuo) Piter! KUVAR: Iveta! IVETA: Gle, gle! Kako si ti ovamo dospeo? KUVAR: Kolima. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ah, poznajete se? Izbliza? IVETA: Još kako. (Posmatra kuvara) Debeo. KUVAR: Ni ti više nisi baš najvitkija. IVETA: U svakom slučaju lepo što sam te srela, propalice. Bar mogu da ti kažem šta mislim o tebi. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Samo vi to sve lepo kažite, ali pričekajte dok Hrabrost izađe iz kola. MAŽA HRABROST (izlazi, sa svakojakom robom) Iveta! (Grle se) A zašto si u crnini? IVETA: Zar mi ne stoji? Moj muž, pukovnik, umro je pre neku godinu. MAJKA HRABROST: Onaj stari, što umalo nije kupio moja kola? IVETA: NJegov stariji brat. MAJKA HRABROST: Nije ti, onda, loše! Bar jedna koja je postigla nešto u ratu. IVETA: Bilo je svakojako, čas gore, čas dole, pa opet naviše. MAJKA HRABROST: Ne govorimo loše o pukovnicima, imaju novca kao blata. PUKOVSKI SVEŠTENIK (Kuvaru) Ja bih se na vašem mestu ponovo obuo. (Iveti) Obećali ste da ćete reći šta o ovome gospodinu mislite, gospođo pukovnikovice. KUVAR: Iveta, ne zameći kavgu ovde! MAJKA HRABROST: To je moj prijatelj, Iveta. IVETA: To je Piter Lula. KUVAR: Mani nadimke! Zovem se Lamb. MAJKA HRABROST (smeje se) Piter Lula! Koji je sluđivao žene! Čujte, sačuvala sam vašu lulu. PUKOVSKI SVEŠTENIK: I pušila na nju! IVETA: Sreća što mogu da vas upozorim da ga se čuvate. Ovaj je najgori od svih koji su se ikad vrzmali po flandrijskim obalama. Na svaki prst mu dođe po jedna koju je unesrećio. KUVAR: To je bilo davno. A nije ni bilo istina. IVETA: Ustani kad ti se obraća jedna dama! Kako sam ga samo volela! A u isto vreme je imao i jednu malu krivonogu crnku, i nju je, razume se, unesrećio. KUVAR: Tebe, u svakom slučaju, pre bi se reklo da sam usrećio. IVETA: Zaveži, bedna razvalino! Ali čuvajte ga se, ovakav je opasan i u stanju raspadanja! MAJKA HRABROST (Iveti) Hajde sa mnom, moram rasprodati robu pre nego što se cene sasvim srozaju. Možda bi svojim vezama mogla da mi pomogneš u puku. (Dovikuje u kola) Katrin, nema ništa od crkve, umesto toga idem na pijacu. Ako Ajlif dođe, dajte mu da popije nešto (odlazi s Ivetom) IVETA (odlazeći) I da me je ovakav mogao nekad da skrene s pravog puta! Imam da zahvalim samo svojoj dobroj zvezdi što sam i pored toga postala neko i nešto! Jednom će mi se, tamo gore, upisati u dobro što sam ti sad pomrsila račune, Pitere Lulo!

PUKOVSKI SVEŠTENIK: Dozvolite mi da naš razgovor stavim pod znak one izreke: „Bog je spor ali dostižan." A vi mi još osporavate domišljatost! KUVAR: Baš nemam sreće. Iskreno da kažem: nadao sam se toplom ručku. Izgladneo sam, a sad me ogovaraju, i ona će steći potpuno pogrešnu sliku o meni. Mislim da ću strugnuti pre nego što se vrati. PUKOVSKI SVEŠTENIK: I ja tako mislim. KUVAR: Svešteniče, mira mi je ponovo već preko glave. Čovečanstvo mora stradati od ognja i mača, jer je grešno od malih nogu. Voleo bih da mogu vojskovođi, gde je da je, da ponovo ispečem masnog kopuna u sosu od slačice, s malčice šargarepe. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Crvenog kupusa. Uz kopuna crveni kupus. KUVAR: Tačno, ali on je zahtevao šargarepu. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Nije se razumevao. KUVAR: Uvek ste i ne trepnuvši s njim baš tako krkali. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Preko volje. KUVAR: Morate bar priznati da su to bila vremena! PUKOVSKI SVEŠTENIK: To bih još i mogao da priznam. KUVAR: Pošto ste je nazvali hijenom, ni za vas više nema ovde ostanka. U šta to buljite? PUKOVSKI SVEŠTENIK: Ajlif! (Ajlif ulazi u pratnji vojnika s kopljima. Ruke su mu vezane. U licu je beo kao kreč.) Šta je to s tobom? AJLIF: Gde je majka? PUKOVSKI SVEŠTENIK: U gradu. AJLIF: Rekli su mi da je ovde. Dozvolili su da je još jednom posetim. KUVAR (vojnicima) Kud ga to vodite? JEDAN VOJNIK: Ni na kakvo dobro. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Šta je uradio? VOJNIK: Provalio kod jednog seljaka. Žena je mrtva. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Kako si mogao to da uradiš? AJLIF: Nisam uradio ništa što nisam radio i pre. KUVAR: Ali sad je mir. AJLIF: Zaveži. Mogu li da sednem dok se ne vrati? VOJNIK: Nemamo vremena. PUKOVSKI SVEŠTENIK: U ratu ste ga za to slavili, sedeo je vojskovođi zdesna. Onda je to bila hrabrost. Bi li se moglo porazgovarati sa starešinom? VOJNIK: Ne vredi. Oteti seljaku stoku, kakva mi je to hrabrost? KUVAR: To je bila glupost! AJLIF: Da sam bio glup, umro bih od gladi, pametnjakoviću usrani! KUVAR: A pošto si bio pametan, ode ti glava. PUKOVSKI SVEŠTENIK: Treba bar Katrin da pozovemo. AJLIF: Pusti je! Bolje daj gutljaj rakije. VOJNIK: Nema vremena za to, hajde! PUKOVSKI SVEŠTENIK: Šta da kažemo tvojoj majci? AJLIF: Kaži joj da nije bilo ništa drukčije, kaži joj da je bilo ono isto. Ili joj nemoj ništa reći (vojnici ga teraju). PUKOVSKI SVEŠTENIK: Idem s tobom na tvoj teški put. AJLIF: Pop mi nije potreban. PUKOVSKI SVEŠTENIK: To još ne znaš (ide za njim). KUVAR (viče za njima) Moraću da joj kažem, ona će hteti da ga još jednom vidi! PUKOVSKI SVEŠTENIK: Bolje nemojte joj ništa reći. Tek toliko da je bio ovde i da će ponovo doći, možda sutra. Dotle ću se i ja vratiti pa ću moći da je pripremim (žurno odlazi).

Kuvar gleda za njima odmahujući glavom, potom nemirno hoda tamoamo. Najzad prilazi kolima. KUVAR: Ej! Zar nećete da izađete? Potpuno razumem što ste se skrili od mira. I ja bih. Ja sam vojskovođin kuvar, da l' me se sećate? Pitam se da možda nemate štogod za jelo dok se vaša majka ne vrati. Baš mi se prijela slanina, može i parče hleba, tek da mi prođe vreme (zaviruje u kola). Pokrila glavu ćebetom. (Iz pozadine se čuje topovska paljba.) MAJKA HRABROST (dotrči bez dahau još uvek sa svojom robom) Kuvaru, miru opet došao kraj! Već tri dana se ponovo ratuje. Još nisam bila hvala bogu, rasprodala robu kad sam to saznala. U gradu se tuku s protestantima. Smesta moramo odavde s kolima. Katrin, pakuj! Zašto ste tako zbunjeni? Šta se desilo? KUVAR: Ništa. MAJKA HRABROST: Nešto jeste. Vidim po vama. KUVAR: Verovatno to što je ponovo rat. Sad ni do sutra nanoć neću okusiti ništa toplo. MAJKA HRABROST: Lažete mi, kuvaru. KUVAR: Ajlif je bio ovde. Ali morao je odmah da ode. MAJKA HRABROST: Ovde bio? Onda ćemo ga videti na maršu. Poći ću sada s našima. Kako mi on izgleda? KUVAR: Kao i uvek. MAJKA HRABROST: Taj se nikad neće promeniti. NJega mi ni rat nije mogao uzeti. Pametan je. Hoćete li mi pomoći da se spakujem? (Počinje da pakuje) Je li šta pričao? Stoji li na dobroj nozi sa svojim kapetanom? Je li šta govorio o svojim junaštvima? KUVAR (mračno) Jedno svoje junaštvo je, kažu, sada ponovio. MAJKA HRABROST: Docnije ćete mi ispričati, treba da pođemo. (Pojavljuje se Katrin) Katrin, miru je opet došao kraj. Putujemo dalje. (Kuvaru) A vi? KUVAR: Ja ću da stupim u vojsku. MAJKA HRABROST: Ja vam predlažem... Gde je sveštenik? KUVAR: Otišao u grad s Ajlifom. MAJKA HRABROST: Pa onda pođite deo puta sa mnom, Lambe. Potrebna mi je pomoć. KUVAR: Ona Ivetina priča ... MAJKA HRABROST: Nije vam naškodila u mojim očima. Naprotiv. Gde ima dima, ima i vatre, kažu. Hoćete li s nama? KUVAR: Ne kažem ne. MAJKA HRABROST: Dvanaesti puk je već otišao. Idite na rudu. Evo vam parče hleba. Moramo tamo nazad prema protestantima. Možda ću još noćas videti Ajlifa. On mi je od svih najdraži. Mir je bio kratak, i sve je opet po starom. (Peva, dok se Kuvar i Katrin uprežu)

Kod Ulma, Brna, il' u Mecu, Tu Majka Hrabrost traje vek! Rat će da hrani svoju decu, Prah i olovo treba mu tek. Nije dovoljno olovo samo I prah, treba i ljudi! Pre no krkljanac počne, amo! Stupaj u četu! Vojnik budi!

9 VEĆ ŠESNAEST GODINA TRAJE VELIKI VERSKI RAT. NEMAČKA JE IZGUBILA VIŠE OD POLOVINE SVOGA STANOVNIŠTVA. EPIDEMIJE KUGE MORE ŠTO JE PREOSTALO POSLE POKOLJA. U NEKADA CVETNIM OBLASTIMA HARA GLAD VUKOVI LUNJAJU PO SPALJENIM GRADOVIMA. U JESEN 1634. HRABROST SREĆEMO U BAVARSKIM SMREKOVIM GORAMA,

PO STRANI OD STRATEGIJSKIH DRUMOVA KOJIMA SE KREĆU ŠVEDSKE ARMIJE. ZIMA TE GODINE STIŽE RANO I VRLO JE OŠTRA. POSLOVI IDU SLABO TAKO DA NE OSTAJE DRUGO NEGO DA SE PROSJA ČI. KUVAR DOBIJA PISMO IZ UTREHTA I BIVA OTPUŠTEN

Pred napola razrušenom parohijskom kućom. Tmurno jutro rane zime. Naleti vetra. Majka Hrabrost i Kuvar, u olinjalim kožusima, pokraj kola. KUVAR: Sve je u mraku, niko još nije ustao. MAJKA HRABROST: Ali je parohijska kuća. A da bi udario u zvona, pop mora da izmili iz perine. Onda će dobiti toplu supu. KUVAR: Otkud, kad je celo selo spaljeno, kao što smo videli na svoje oči. MAJKA HRABROST: Ali je naseljeno, maločas je pas zalajao. KUVAR: Ako šta i ima, pop neće dati. MAJKA HRABROST: Možda i hoće ako zapevamo ... KUVAR: Sit sam već svega. (Iznenadno) Imam pismo iz Utrehta, pišu da mi je majka umrla od kolere, i krčma je sad moja, Evo pisma ako ne veruješ. Pokazaću ti ga, iako te se ništa ne tiče šta moja tetka trabunja o mom načinu života. MAJKA HRABROST (čita pismo) Lambe, i ja sam se umorila od lutanja drumovima. Samoj sebi ličim na kasapskog psa što mušterijama raznosi meso a sam ga nikad ne dobije. Nemam ništa više na prodaju, a ljudi nemaju ništa da to moje ništa plate. U Saksoniji mi je jedan dronjavko za dva jajeta hteo da utrapi hvat knjiga na pergamentu, a za vrećicu soli su mi u Virtembergu davali svoj plug. Čemu da oru? Ništa više ne raste osim trnja. U Pomeraniji su seljaci, kažu, jeli mlađu decu, a kaluđerice su uhvatili u drumskom razbojništvu. KUVAR: Smak sveta! MAJKA HRABROST: Ponekad već vidim sebe kako se svojim kolima vozim kroz pakao i prodajem smolu, ili prolazim kroz nebesa i zabludelim dušama nudim na prodaju samrtničku pričest. Kad bih, sa decom koja su mi ostala, našla mesto gde se ne puca, mogla bih da proživim još koju mirnu godinu. KUVAR: Mogli bismo da otvorimo krčmu. Ana, razmisli o tome. Noćas sam se odlučio, vraćam se u Utreht s tobom ili bez tebe, i to danas. MAJKA HRABROST: Moram da porazgovaram s Katrin. Ovo mi dolazi iznebuha, a ja ne volim da donosim odluke na studeni i prazna stomaka. Katrin! (Katrin silazi s kola) Katrin, treba nešto da ti kažem. Kuvar i ja hoćemo da idemo u Utreht. On je tamo nasledio krčmu. Ti bi se tako skrasila na jednom mestu i mogla bi i poznanstva da sklapaš. Ima ih podosta koji umeju da cene staloženu osobu, nije sve u spoljnjem izgledu. I ja bih bila za to. Dobro se slažem s kuvarom. Moram da kažem u njegovu korist da je stvoren za posao. Imali bismo obezbeđenu hranu, to bi bilo lepo, zar ne? A ti bi imala svoj krevet, to ti odgovara, je li? Ne može se vekovati na drumu. Ti bi ovde propala. Već si se uvašljivila. Moramo se brzo odlučiti, zašto, zato što bismo mogli sa Šveđanima na sever, oni treba da su tamo negde blizu (pokazuje nalevo). Mislim da ćemo se odlučiti, Katrin. KUVAR: Ana, hteo bih da ti nešto kažem u četiri oka. MAJKA HRABROST: Vrati se u kola, Katrin. Katrin se ponovo penje u kola. KUVAR: Prekinuo sam te, jer vidim da si u zabludi. Mislio sam da ne moram ovo izričito da kažem, jer je jasno. Ali ako nije, onda moram da ti kažem da nema ni govora da i nju povedeš. Mislim da me razumeš. Katrin iza njih promoli glavu iz kola i sluša. MAJKA HRABROST: Hoćeš da kažeš da treba da ostavim Katrin? KUVAR: Nego kako si mislila? Nema mesta u krčmi. Nije to krčma sa tri sale. Ako nas dvoje žestoko legnemo na posao, nekako ćemo zaraditi za život, ali utroje, isključeno. Katrin može da zadrži ova kola. MAJKA HRABROST: Mislila sam da bi u Utrehtu mogla naći muža. KUVAR: Nemoj me zasmejavati! Kako da nađe muža? Mutava, a još ima i ožiljak! I u tim godinama?

MAJKA HRABROST: Ne govori tako glasno! KUVAR: Što je to je, tiho ili glasno. A i to je razlog što je ne mogu držati u krčmi. Mušterije ne žele da im je tako nešto stalno pred očima. Ne možeš im to zameriti. MAJKA HRABROST: Umukni. Rekla sam da ne govoriš tako glasno. KUVAR: Eno svetlosti u parohijskoj kući. Možemo da pevamo. MAJKA HRABROST: Kuvaru, kako bi ona mogla sama putovati s kolima? Ona se boji rata. Ona ga ne podnosi. Kakvi li mora da su joj snovi! Čujem je noću kako stenje. Pogotovo posle bitaka. Šta li vidi u snu, ne znam. Ona boluje od milosrđa. Neki dan sam kod nje opet našla sakrivenog ježa koga smo pregazili. KUVAR: Krčma je premalena. (Viče) Poštovani gospodine, sluge i ukućani ovog doma! Izvešćemo pesmu o Solomonu, Juliju Cezaru i drugim velikim duhovima, kojima to ništa nije vredelo. Da tako vidite da smo i mi čestiti ljudi i da nam je stoga teško da se održimo, pogotovo zimi. (Pevaju)

Premudar beše Solomon, Šta s njim bi, čuste glas! Prozro je ovaj svet do dna, Proklinjao rođenja čas - Jer taština je sve i svja! Premudar beše Solomon! A pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Mudrost ga upropasti, vaj! Srećan je ko je lišen nje!

Sve vrline na ovom svetu su, naime, opasne, kao što to dokazuje ova lepa pesma, bolje je da ih čovek nema a da ima ugodan život i, recimo, toplu supu za doručak. Ja supe, na primer, nemam a hteo bih da je imam, vojnik sam, ali šta mi je vredela moja hrabrost u svim tim bitkama, ništa, gladujem i bolje bi bilo da sam ostao obični seronja i da nisam mrdao od kuće. A zašto?

Videste hrabrog Cezara tad, Šta s njim bi, čuste glas! Ko bog je zaseo na tron, A ubiše ga baš u čas Kad najmoćniji bejaše on "Zar i ti, sine!", kriknu bon. I pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Hrabrost ga upropasti, vaj! Srećan je ko je lišen nje!

(Poluglasno) Ni da provire. (Glasno) Poštovani gospodine, sluge i ukućani ovog doma! Možda ćete kazati da se ne živi od hrabrosti; pokušajte onda sa čestitošću. Možda ćete tad biti siti ili bar nećete ostati sasvim prazna stomaka. Kako s tim stoji?

Čestitog Sokrata znate svi, Reč istine je kazivb svud Te ga omrznu gornji red, Umesto hvale, spraviše jed, I kukutu mu dosudi sud.

Čestit bi, puka veliki sin! Al' pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Upropasti ga čestitost, vaj! Srećan je ko je lišen nje!

Da, kažu da treba biti nesebičan i s drugim deliti ono što imaš, ali ako ništa nemaš? Jer ni dobročiniteljima možda nije baš lako, to je moguće, i samim njima je ipak ponešto potrebno. Da, nesebičnost je retka vrlina, jer se ne isplati:

A sveti Martin nije, svak zna, Podneti mogo tuđ udes hud, Pa siromašku, kad steže mraz, Po svog kaputa dade, za spas, Te obojicu umori stud. Zemaljsku platu ne htede on! A pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Nesebičnost ga uništi, vaj! Srećan je ko je lišen nje!

A tako stvar stoji i s nama! Čestiti smo ljudi, pomažemo se, ne krademo, ne ubijamo, ne podmećemo požare! I tako, eto, tonemo sve dublje, te naša sudbina potvrđuje ovu pesmu, do supe retko dolazimo, a da smo drukčiji, lopovi i ubice, možda bismo bili siti! Jer vrline se ne isplate, samo pokvarenjaštvo, svet je takav, a ne bi trebalo da je takav!

Vidite ljude što štuju red I zapovesti božje, sad. Ne bi nam od tog vajde, ne! Vi pokraj toplih peći, de, Ublažite naš silni jad! Ah, što čestiti besmo mi! A gle, još danu ne bi kraj, Posledice se videše sve: Bogobojaznost nas sredi, vaj! Srećan je ko je lišen nje!

GLAS (odozgo) Hej vi! Penjite se! Možete dobiti supe! MAJKA HRABROST: Lambe, ne bih ni zalogaj mogla da progutam. Ne kažem da je nerazumno to što kažeš, ali je li to tvoja poslednja reč? Lepo smo se slagali. KUVAR: Poslednja. Razmisli. MAJKA HRABROST: Nemam šta da razmišljam. Neću je ovde ostaviti. KUVAR: To bi zaista bilo nerazumno, ali ja tu ništa ne mogu. Nisam nečovek, ali krčma je mala. A sad moramo gore, inače ni ovde nećemo ništa dobiti, pa smo onda uzalud pevali na ovoj studi. MAJKA HRABROST: Idem po Katrin. KUVAR: Bolje da gore uzmeš nešto za nju. Ako se pojavimo sve troje, ovi će se uplašiti (oboje odlaze) S kola silazi Katrin sa zavežljajem u ruci. Gleda oko sebe da vidi jesu li njih dvoje otišli. Onda na kolski točak stavlja stare kuvarove pantalone i suknju svoje majke jedno pored drugog, da se odmah uoče. Upravo kad je to završila i hoće da pođe sa svojim zavežljajem, Majka Hrabrost izlazi iz kuće.

MAJKA HRABROST (s tanjirom supe) Katrin! Stani! Katrin! Kud ćeš s tim zavežljajem? Jesi li pri sebi? (Pregleda zavežljaj) Spakovala svoje stvari! Slušala si! Rekla sam mu da nema ništa od Utrehta i njegove prčvarnice, šta bismo mi tamo? Ti i ja nismo za krčmu. Za nas ima još svašta u ovom ratu (ugleda pantalone i suknju) Baš si glupa. Šta misliš, da sam ovo videla a ti otišla? (Zadržava Katrin koja hoćeda ode) Nemoj misliti da sam ga zbog tebe oterala. Zbog kola, eto zašto. Neću se valjda rastati od kola, na njih sam navikla, nije to uopšte zbog tebe nego zbog kola. Mi ćemo u drugom pravcu, a kuvarove stvari ćemo ostaviti tu napolju tako da ih nađe, budala (penje se na kola i baca još nekoliko sitnica pored pantalona) Tako, ovaj je izbačen iz našeg posla, a drugi mi više neće ni priviriti. Nas dve ćemo sad produžiti. I ova će zima proći, kao i sve dosad. Upregni se, možda će sneg. NJih dve se uprežu u kola, okreću ih i odvla če. Kad izađe iz kuće, Kuvar, zabezeknut, ugleda svoje stvari.

10 CELE 1635. GODINE, MAJKA HRABROST I NJENA KĆI KATRIN PUTUJU DRUMOVIMA SREDNJE NEMAČKE IDUĆI ZA SVE DRONJAVIJIM VOJSKAMA. Drum. Majka Hrabrost i Katrin vuku kola s arnjevima. Prolaze pored seoske kuće, iz koje se čuje pesma. GLAS:

Ruža nas je radovala U vrtu nam, draga svima - Predivno je iscvetala. U martu je zasadismo I baš srećne ruke bismo. Blago onom ko vrt ima. Predivno je cvala. Vejavice kada veju Kroz jelike, kad je zima, Ne može nam ništa biti: Krov digosmo da nas štiti, Zapušismo slamom streju. Blago onom ko krov ima Vejavice kada veju.

Majka Hrabrost i Katrin su zastale da čuju pesmu, a onda nastavljaju put.

11 JANUAR 1636. CARSKE TRUPE UGROŽAVAJU PROTESTANTSKI GRAD HALE. I KAMEN PROGOVARA. MAJKA HRABROST GUBI SVOJU KĆER I SAMA NASTAVLJA PUT RATU SE JOŠ NIKAKO NE VIDI KRAJ Kola s arnjevima, već sasvim dotrajala, stoje pokraj seoske kuće s ogromnim slamnim krovom kojije naslonjen na kameni zid. Noć je. Iz šumarka izlaze Zastavnik i tri vojnika u teškim oklopima. ZASTAVNIK: Neću nikakvu buku. Ako ko vikne, kopljem ga probodite. PRVI VOJNIK: Ali moramo im lupati na vrata da izađu, ako hoćemo vodiča. ZASTAVNIK: Lupanje, to nije neprirodna buka. Može da izgleda kao da krava gruva o zid staje. Vojnici lupaju na vrata seoske kuće. Otvara seljanka. Oni joj zapuše usta. Dva vojnika ulaze u kuću. MUŠKI GLAS IZNUTRA: Šta je to? Vojnici izvode iz kuće seljaka i njegovog sina. ZASTAVNIK (pokazuje na kola na kojima se pojavila Katrin) Eno još jedne (jedan vojnik je izvlačio iz kola). Jeste li vi svi koji ovde živite?

SELJACI: Ovo je naš sin. A ovo je jedna mutavica. Majka joj je u gradu, otišla da kupuje. Za svoju trgovinu, zato što mnogi beže i prodaju u bescenje. To su čergari, kantineri. ZASTAVNIK: Upozoravam vas da se i ne čujete, inače ćete, na najmanju buku, dobiti kopljem po tikvi! Treba mi neko ko će nam pokazati put do grada. (Pokazuje na mladog seljaka) Ti priđi! MLADI SELJAK: Ja ne znam put. DRUGI VOJNIK (kezeći se) On ne zna put. MLADI SELJAK: Neću da služim katolicima. ZASTAVNIK (Drugom vojniku) Kopljem ga u rebra! MLADI SELJAK (nateran da klekne, pod pretnjom koplja) Ubijte me, neću. PRVI VOJNIK: Znam šta će ga urazumiti (prilazi staji). Dve krave i vo. Čuj: ako se ne dozoveš pameti, sabljom ću ti iseći stoku. MLADI SELJAK: Ne stoku! SELJANKA (plače) Gospodine kapetane, poštedite nam stoku, pomrećemo od gladi. ZASTAVNIK: Pobićemo je ako ovaj ostane tvrdoglav. PRVI VOJNIK: Počeću s volom. MLADI SELJAK (starom) Moram li? (Seljanka klima glavom.) Dobro, učiniću. SELJANKA: I hvala vam, gospodine kapetane, što ste nas poštedeli, hvala vam vo vjeki vjekov, amin. Seljak je sprečava da nastavi sa zahvaljivanjem. PRVI VOJNIK: Zar nisam odmah pogodio da im je vo važniji od svega! Mladi seljak odlazi, kao vodič, sa Zastavnikom i vojnicima. SELJAK: Da mi je znati šta to smeraju. Ništa dobro. SELJANKA: Možda su samo izvidnica. Šta to hoćeš? SELJAK (prislanjajući merdevine na krov i penjući se) Da vidim jesu li sami. (Odozgo) Nešto se mrda u šumarku. Vidim nešto sve dole do kamenoloma. A na proplanku su i oklopnici. I top. To je više nego puk. Nek' se bog smiluje gradu i svima koji su u njemu. SELJANKA: Ima li svetlosti u gradu? SELJAK: Nigde. Spavaju (silazi niz merdevine). Ako ovi uđu u grad, sve će da pobiju. SELJANKA: Straže će ih na vreme opaziti. SELJAK: Mora da su stražara na kuli, gore na obronku, ubili, inače bi već zatrubio u rog. SELJANKA: Da nas je više... SELJAK: Ovde gore sami, s ovim bogaljem... SELJANKA: Ne možemo, misliš, ništa da učinimo... SELJAK: Ništa. SELJANKA: Ne možemo ni da otrčimo dole u noći. SELJAK: Puna ih je strmina. Ne bismo mogli ni znak da damo. SELJANKA: Pa da i nas ovde gore pobiju? SELJAK: Da, ništa ne možemo. SELJANKA (Katrini) Moli se, jadnice, moli! Ne možemo ništa učiniti da sprečimo krvoproliće. Ako već ne možeš da govoriš, možeš da moliš. On te čuje, ako te niko drugi ne čuje. Pomoći ću ti. (Svi kleknu, Katrin iza seljaka.) Oče naš koji jesi na nebesi, čuj našu molitvu, ne daj da grad strada sa svima koji su u njemu i spavaju i ništa ne slute. Probudi ih da se dignu i odu na bedeme i vide kako na njih idu s kopljima i topovima, u noći preko livada, niz strminu (osvrće se prema Katrini). Čuvaj nam našu majku i učini da stražar ne spava, već da se probudi, inače će biti kasno. Budi u pomoći i našem zetu, on je u gradu sa četvoro svoje dece, ne daj da izginu, nevina su i ništa ne znaju. (Katrini, koja stenje) Jedno nema ni dve godine, najstarijem je sedam. (Katrin se diže, unezverena) Oče naš, usliši nas, jer samo ti možeš pomoći, mi bismo inače propali, jer smo nejaki i nemamo ni koplja niti išta i nemamo ni hrabrosti i u tvojoj smo ruci sa stokom svojom, i sa celim imanjem svojim, a i grad je u tvojoj ruci, a pred bedemima mu je dušman s velikom silom svojom.

Katrin se neprimećena došuljala do kola, nešto iz njih uzela, sakrila to pod svoju kecelju i popela se visoko na krov staje. SELJANKA: Spomeni se dece koja su ugrožena, naročito one najmanje, staraca koji ne mogu ni da se pomere, i svih stvorenja božjih. SELJAK: I oprosti nam grehe naše, kao što i mi praštamo dužnicima našim. Amin. Katrin, sedeći na krovu, počinje da udara u doboš koji je izvukla ispod kecelje. SELJANKA: Isuse, šta to radi? SELJAK: Sišla je s uma. SELJANKA: Skidaj je odozgo, brzo! Seljak trči prema merdevinama, ali ih Katrin podiže na krov. SELJANKA: Uvaliće nas u nesreću. SELJAK: Smesta prestani da udaraš u doboš, bogalju jedan! SELJANKA: Navući će carsku vojsku na nas! SELJAK (traži kamenje po zemlji) Gađaću te kamenjem! SELJANKA: Zar ne znaš za milosrđe? Zar nemaš srca? Gotovi smo ako krenu na nas! Poklaće nas. Katrin netremice gleda u daljinu, prema gradu, i dobuje. SELJANKA (starom) Odmah sam ti rekla, ne puštaj bagru na imanje. Šta je njih briga ako nam oteraju i poslednju kravu. ZASTAVNIK (dotrči sa svojim vojnicima i mladim seljakom) Saseći ću vas na komade! SELJANKA: Gospodine oficiru, nevini smo, ništa tu nismo mogli. Iskrala se gore. Tuđinka. ZASTAVNIK: Gde su merdevine? SELJAK: Gore. ZASTAVNIK (gore) Naređujem ti da baciš taj doboš! Katrin i dalje dobuje. ZASTAVNIK: Svi ste vi saučesnici! Iz ovoga nećete izvući živu glavu! SELJAK: Onamo, u šumi, posekli su smreke. Ako dovučemo deblo i njime je srušimo s krova... PRVI VOJNIK (Zastavniku) Molim za dozvolu da nešto predložim (šapuće Zastavniku na uvo. Ovaj klima glavom) Slušaj, nešto ti predlažemo za tvoje dobro. Siđi i hajde s nama u grad, pođi ispred nas. Pokaži nam svoju majku i mi ćemo je poštedeti. Katrin i dalje dobuje. ZASTAVNIK (grubo ga odgurne) Nema poverenja u tebe, nije ni čudo, kakva ti je samo njuška. (Viče prema Katrin) A ako ti ja dam reč? Oficir sam i imam časnu reč. Katrin dobuje jače. ZASTAVNIK: Ništa joj nije sveto. MLADI SELJAK: Gospodine oficiru, ne čini ona to samo zbog svoje majke! PRVI VOJNIK: Ne sme još dugo ovako. Ovo će se čuti dole u gradu. ZASTAVNIK: Treba nečim da dignemo veću buku nego što je njeno dobovanje. Čime bismo mogli dići buku? PRVI VOJNIK: Ali mi ne smemo da dižemo buku. ZASTAVNIK: Bezazlenu buku, glupane. Ne ratničku. SELJAK: Mogao bih sekirom da sečem drvo. ZASTAVNIK: Dobro, seci. (Seljak donosi sekiru i udara u stablo) Udri jače! Jače! Udri ako ti je glava mila. Katrin je osluškivala, dobujući tiše. Nemirno se obazirući, i dalje udara u doboš. ZASTAVNIK (Seljaku) Preslabo. (Prvom vojniku) Seci i ti. SELJAK: Imam samo jednu sekiru (prestaje da seče) ZASTAVNIK: Moramo zapaliti kuću. Moramo je oterati dimom. SELJAK: Neće to pomoći, gospodine kapetane. Ako u gradu vide ovde požar, sve će znati. Katrin je, dobujući, opet osluškivala. Sad se smeje.

ZASTAVNIK: Pogledaj, smeje nam se. Ne mogu više ovo da izdržim. Gađaću je iz muškete, makar sve propalo. Donesite mušketu! Dva vojnika otrče. Katrin i dalje dobuje. SELJANKA: Sad znam šta ćemo, gospodine kapetane. Ono tamo su njena kola. Ako njih razbijemo, prestaće, nemaju ništa do tih kola. ZASTAVNIK (Mladom seljaku) Razbij ih. (Gore) Razbićemo ti kola ako ne prestaneš da dobuješ. Mladi seljak nekoliko puta slabo udari po kolima. SELJANKA: Prestani već, životinjo! Katrin, očajnički gledajući u svoja kola, cvili. Ali i dalje dobuje. ZASTAVNIK: Ama gde su one mrcine s mušketom? PRVI VOJNIK: U gradu još ništa nisu mogli čuti, inače bismo mi već čuli njihove topove. ZASTAVNIK (prema Katrin) Oni te i ne čuju. A mi ćemo te sad oružjem oboriti. Poslednji put, baci taj doboš! MLADI SELJAK (najednom baca dasku) Dobuj! Inače smo svi gotovi. Dobuj, dobuj... Vojnik ga obara na zemlju i udara kopljem. Katrin počinje da plače, ali i dalje dobuje. SELJANKA: Ne udarajte ga u leđa! Za ime božje, ubićete ga! Vojnici dotrče s mušketom. DRUGI VOJNIK: Pukovniku udarila pena na usta, zastavniče. Ne gine nam preki sud. ZASTAVNIK: Postavi je! Postavi je! (Prema Katrin, dok se mušketa postavlja na viljušku) Poslednji put, prestani da udaraš. (Katrin, plačući, dobuje što jače može.) Pali! Vojnici pale. Katrin, pogođena, još nekoliko puta udara u doboš a onda polako klone. ZASTAVNIK: Gotovo je s bukom! Ali Katrinine poslednje udare u doboš smenjuju topovi iz grada. Iz daljine se istovremeno čuju zvonjava na uzbunu i grmljavina topova. PRVI VOJNIK: Uspela je!

12 NOĆ, PRED ZORU ČUJU SE DOBOŠI I SVIRKA TRUPA U MARŠU KOJE SE UDALJAVAJU Ispred kola s arnjevima Majka Hrabrost čuči kraj svoje kćeri. Seljaci stoje pored nje. SELJAK (neprijateljski) Morate ići, ženo. Ostao je samo još jedan puk pozadi. Sami ne možete odavde. MAJKA HRABROST: Možda će mi zaspati (peva)

Buji, paji, šta li Šuška u slami toj? Komšijski porod cvili, A veseo je moj. Komšijski nosi prnje, A na tebi je svila, Anđelsko sam ti ruho Prekrojila. Komšijska su bez mrve, Ja ću ti kolač dati, Bude l' ti presuv, kaži, Bolji će naći mati. Buji, paji, šta li Šuška u slami toj? Jedan leži u Poljskoj, Gde l' drugi sin je moj?

Nije trebalo da joj spominjete decu svog zeta. SELJAK: Da niste otišli u grad da ućarite, to se možda ne bi dogodilo. MAJKA HRABROST: Sad spava. SELJANKA: Ne spava, morate to da uvidite, umrla je. SELJAK: A i vi već morate poći. Ima vukova i, što je još gore, ima pljačkaša. MAJKA HRABROST: Da. Odlazi i donosi iz kola ciradu da pokrije mrtvu kćer. SELJANKA: Zar nikoga više nemate? Kuda ćete? MAJKA HRABROST: Imam, još jednog. Ajlifa. SELJAK (dok Majka Hrabrost prekriva mrtvu Katrin) NJega treba da pronađete. Za ovu ovde mi ćemo se postarati da bude lepo sahranjena. Možete biti spokojni. MAJKA HRABROST: Evo vam novca za troškove. Broji novac seljaku na dlan. Seljak i njegov sin pružaju joj ruku, pa odnose Katrin. SELJANKA (takođe joj, poklonivši se, pruža ruku. Odlazeći) Požurite! MAŽA HRABROST (upreže se u kola) Valjda ću moći i sama da vučem kola. Ići će, nema u njima bogzna šta. Moram opet da uđem u poslove. U pozadini prolazi, sa svirkom i dobovanjem, još jedan puk. MAŽA HRABROST (vuče kola) Povedite i mene. Pozadi se čuje pesma.