Embed Size (px)
Citation preview
SADRŽAJ
1. Bazel standardi……………………………………………………………………...….…11.1. Bazelski komitet za superviziju banaka…………………………..…….……....11.2. Stub 1.......................................................................................................................31.3. Stub 2.......................................................................................................................41.4. Stub 3.......................................................................................................................4
2. Rizici u bankarskom poslovanju u skladu sa Bazel II standardom..............................52.1. Kreditni rizik ..........................................................................................................5
2.1.1. Merenje kreditnog rizika...........................................................................62.1.2. Eksterna ocena kredita .............................................................................6
2.2. Tržišni rizik ............................................................................................................72.2.1. Metode merenja tržišnih rizika.................................................................8
2.3. Operativni rizik ......................................................................................................92.3.1. Pristupi merenju ......................................................................................10
3. Value at Risk ....................................................................................................................10
4. Pristupi upravljanja bankarskim rizicima u skladu sa Bazel II..................................114.1. Računanje minimalnih zahteva za kapitalom....................................................114.2. Rizikom ponderisana aktiva................................................................................114.3. Propisani kapital...................................................................................................11
5. Bazel standardi u Srbiji....................................................................................................125.1. Organizacija uvođenja Bazel II standarda.........................................................135.2. Upitnik o Bazel standardima...............................................................................13
1. Bazel standardi1.1. Bazelski komitet za superviziju banakaNaftni šok koji je potresao svet početkom osme decenije 20. veka (1973/1974.) brzo se proširio na bankarski sektor. Niz rastućih poremećaja doveo je do bankrotstva Bankhaus Herstatt sredinom 1974. godine. Sa ciljem preduzimanja preventivnih mera kako bi se izbegle veće negativne posledice u oblasti bankarstva, krajem iste godine guverneri zemalja članica G10 su osnovali Bazelski komitet za kontrolu banaka. Danas članstvo u Komitetu ima 13 zemalja: Belgija, Holandija, Francuska, Kanada, Japan, Luksemburg, Nemačka, Italija, Španija, Velika Britanija, SAD, Švedska i Švajcarska. Sadašnji predsednik Komiteta je Nout Wellink, guverner centralne banke Holandije. Rezultat rada Bazelskog komiteta za superviziju banaka su u početku bile preporuke i smernice koje nisu imale obavezujući karakter na nadnacionalnom nivou. Dakle, radi se o preporukama i savetima o tome kako na najbolji način sprovesti određene aktivnosti u bankama, kako pristupiti upravljanju rizikom itd. Svakom nacionalnom regulatoru ostaje da prilagodi date preporuke konkretnim uslovima u pojedinim zemljama. Komitet je imao kao prvobitni cilj uspostavljanje kontakta između regulatornih vlasti zemalja članica. Kroz zajedničko zalaganje očekivalo se popunjavanje praznina u mreži kontrolora i unapređenje procesa kontrole. Komitet je definisao tehnike kojima bi se postavljeni ciljevi ostvarili: prvo, kroz razmenu informacija; drugo, kroz povećanje efikasnosti tehnika za kontrolu banaka koje posluju na međunarodnom nivou, i treće, postavljanjem minimalnih standarda tamo gde se to zahteva. Posebno zalaganje Komiteta ostvareno je na polju kontrole banaka koje posluju internacionalno, i u te svrhe su postavljena dva cilja: 1) ne dopustiti bilo kojoj stranoj bankarskoj instituciji da izbegava kontrolu na bilo kom nivou, i 2) kontrola i nadgledanje treba da budu adekvatni. Sa ciljem što potpunijeg ostvarenja ovih zahteva donet je prvi dokument još 1975. godine poznat pod nazivom “Konkordat”. Od mnogo većeg značaja je dokument izdat maja 1983. godine pod nazivom ,,Principi kontrole bankarskih stranih institucija” kojima je detaljno uređena tematika raspodele nadležnosti između domaćeg i stranog regulatora. On predstavlja revidiranu verziju ,,Konkordata”, u kojoj je u odnosu na stari dokument proširena tematika na nove tržišne uslove i nove propise iz oblasti konsolidovanog izveštavanja međunarodnih bankarskih grupa. Osamdesetih godina prošlog veka na pomolu je bila kriza prezaduženosti, što je ostavilo uticaja na rizike na međunarodnom nivou. Koeficijenti adekvatnosti kapitala su se znatno pogoršali tako da se svetsko bankarstvo našlo u teškom položaju. Komitet je pokušao da nizom svojih aktivnosti poboljša tadašnje stanje. Akcenat je stavljen na razvoj novih modela za merenje rizika i u skladu sa tim i za merenje adekvatnosti kapitala. Rezultat prvobitnog zalaganja je bio skup standarda pod nazivom ,,Bazel I” koji je donet 1988. godine. Prema ovom okviru neophodno je bilo da banke održavaju koeficijent adekvatnosti kapitala na nivou od minimalno 8% sve do 1992. Krajem 1991. godine ovaj okvir je doživeo još jednu transformaciju ili preciznije rečeno, bio je dopunjen delovima u kojima su preciznije data objašnjenja u vezi sa opštim odredbama za primenu Sporazuma kao i objašnjenjima koja su se odnosila na potencijalne stavke u podobnom kapitalu banke (reč je o opštim rezervama za gubitke po kreditima). Dve godine kasnije, u septembru 1993. potvrđeno je da su sve banke iz grupe G10 čije je poslovanje bilo međunarodnog tipa ispunile osnovne zahteve u vezi sa odlukama iz 1988. Prednosti i pozitivni efekti primene Bazel I standarda:
Porast adekvatnosti kapitala međunarodno-aktivnih banakaRelativno jednostavna strukturaPrimena u različitim zemljama širom svetaJačanje konkurencije banaka na međunarodnom nivouPorast discipline u procesu upravljanja kapitalomBenchmark za procenu banaka od strane učesnika na finansijskom tržištu.
Međutim, iako je Bazel I predstavljao zanačajan pomak u upravljanju rizicima i superviziji banaka, vremenom su njegovi nedostaci došli do izražaja, a to su:
Adekvatnosti kapitala zavise od kreditnog rizika, dok su ostali rizici izostavljeni iz analize;U oceni kreditnog rizika nema razlike između dužnika različitog kvaliteta i rejtinga;Akcenat je na knjigovodstvenim, a ne tržišnim vrednostima;Neadekvatno sagledavanje rizičnosti i efekata upotrebe modernih finansijskih instrumenata,
kao i tehnika ublažavanja rizika.
Pri tome, najviše je zamerano to što je prvenstveno tretirao kreditni rizik. Zamerke su bile upućene na način na koji se pristupalo različitim klasama kredita - za sve kredite, nezavisno od stepena rizičnosti, primenjivan je isti koeficijent od 8% u razvijenim zemljama, odnosno u zemljama sa većim izloženostima riziku koristio se i veći koeficijent (kod nas 12%).
Neki od nedostataka Bazel I standarda, posebno oni koji se tiču tržišnog rizika, otklonjeni su kroz primene i dopune preporuka 1993. i 1996. godine i to kroz uvođenje novog instrumenta za ocenu tržišnog rizika VaR - Value at Risk (ili na srpskom vrednost pod rizikom, vrednost izložena riziku). Međutim, neotklonjeni nedostaci i dalji razvoj delatnosti banaka uslovili su višegodišnjii rad Komiteta i nastanak novih preporuka i standarda 2004. godine, poznatih pod nazivom Bazel II.
U aprilu 1993. godine izdat niz normi u kojima se po prvi put pominje, pored kreditnog, postojanje tržišnih rizika (definisanih kao kamatni, devizni, robni i cenovni rizik). Na detaljan način je bio utvrđen pristup novim rizicima. Ovaj dokument je postao sastavni deo Bazel II standarda, i ugrađen je u Standardni model. S obzirom na značaj tržišnih rizika, Komitet je krenuo u dalji razvoj ove tematike. Sledeća stepenica je bio razvoj modela kojima se bankama dozvoljavalo da same odrede svoje potrebe za kapitalom uz korišćenje sofisticiranih modela. U Bazel II standardima ovaj deo se odnosi na Interne pristupe procene kapitala. Predlog novog sporazuma, Bazela II sačinjen početkom 1999. godine, dok je konačna verzija usvojena u junu 2004. Iako rezultati rada komiteta na početku nisu imali obavezujući karakter uvođenje Bazel II standarda za zemlje EU je postalo zakonski obavezujuće od januara 2007. dok je u SAD primena kasnila pola godine (jul, 2007). Bazel II se sastoji od tri međusobno povezana skupa pravila koji se u žargonu zovu “stubovi”:
minimalni zahtevi za kapitalom,
proces ispitivanja koja vrši supervizor i
tržišna disciplina.
Bazel II standardi predstavljaju dopunu amandmana iz 1995./1996. uz tri naročito bitne izmene.
Prvo, uz kreditni i tržišni rizik uvodi se sve izraženiji operativni rizik. Drugo, u Standardizovanom pristupu značajno mesto se daje eksternim kreditnim agencijama čiji autputi služe za klasifikaciju svih kompanija iz portfolija banke, što u krajnjoj instanci utiče na nivo kapitalnih zahteva. Treće, omogućava se bankama da same ustanove modele za merenje rizika u njihovom poslovanju i u skladu sa tim rezultatima da izdvajaju neophodni kapital. Ovo je i najveća novina koju su doneli Bazel II standardi.
Savremene finansije i istraživanja u oblasti rizika, omogućili su razvoj sofisticiranih kvantitativnih pristupa merenja rizika plasmana i verovatnoće neizvršenja događaja. Ključni faktor u upravljanju rizikom postaje VaR. On se izračunava za svaku od tri grupe rizika i u skladu sa tim se određuje visina ekonomskog kapitala.
1.2. Stub 1
Stub 1 Bazela II uvodi novine u kapitalni okvir usklađujući minimalne kapitalne zahteve banke sa obimom i vrstom njenog polovanja i prirodom rizika koji iz njega proizilaze. Stub 1 obuhvata minimalne kapitalne zahteve tri vrste rizika: kreditni, tržišni i operativni. Najznačajnije novine stuba 1 u poređenju sa Bazelom I i njegovim dopunama odnose se na tretman kreditnog rizika i uvođenje kapitalnog zahteva za operativni rizik, dok je tretman tržišnog rizika ostao nepromenjen.Ovaj stub, dakle, pokušava da odgovori na glavno pitanje koje je cela Bazel II standardizacija postavila ispred sebe: kako računati stopu minimalne adekvatnosti kapitala banke? Bazel II nudi bankama sofisticiranije pristupe za izračunavanje kapitalnih zahteva za kreditni rizik uzimajući u obzir specifičnosti svake banke. Postoje dva osnovna pristupa koji omogućavaju bankama da odaberu onaj koji je naprimenjiviji za njih:1) Banke koje imaju manji obim poslovanja I jednostavnije kontrolne strukture se opredeljuju za korišćenje standardizovanog pristupa. Prema ovom pristupu za procenu kreditnog kvaliteta dužnika banka koristi agencije za eksterni kreditni rejting koje su za to dobile prethodnu saglasnost supervizora.2) Banke koje su angažovane u složenijim aktivnostima sa razvijenijim sistemom upravljanja rizicima, a razvile su napredne sisteme za merenje rizika mogu, uz prethodnu saglasnost supervizora, da odaberu jednu od dve varijante za izračunavnje kapitalnih zahteva za kreditni rizik zasnovane na pristupu internih rejtinga (,,IRB”). Kod Naprednog pristupa zasnovanog na internom rejtingu (AIRB) banke koriste sopstvene procene za sve komponente rizika kao I faktore konverzije.Novi Okvir takođe uvodi kapitalni zahtev za operativni rizik, kao rizik od gubitka usled propusta u radu zaposlenih, neadekvatnih procedura I procesa u banci, neadekvatnog upravljanja informacionim I drugim sistamima u banci, kao I usled nastupanja nepredvidivih eksternih događaja. Banke imaju na raspolaganju tri pristupa za izračunavanje kapitalnih obaveza za operativni rizik: pristup osnovnog indikatora, standardizovani pristup I napredni pristup. Izbor konkretnog pristupa zavisiće od obima I vrste poslovanja banke kao I od kvaliteta I sofisticiranosti njenom sistema upravljanja rizicima. Dakle, Bazel II podstiče umesto jednoobraznog, kakav je do sada bio, fleskibilan način izračunavanja kreditnog rizika, na osnovu čega bi svaka banka koristila metod koji odgovara njenom portfoliu, preferencijama rizika, i tržištima koje zauzima. 1.3. Stub 2
Stub 2 uvodi novi pristup upravljanju rizicima i proceni adekvatnosti kapitala od strane banaka i ukazuje na neophodnost primenjene efikasne supervizije čiji je akcenat na analizi procesa interne adekvatnosti za pokriće svih rizika kojima su u ovom poslovanju izložene, uključujući i rizike koji nisu u potpunosti obuhvaćeni Stubom 1. Supervizor, dakle, treba da analizira i proceni adekvatnosst ovog internog precesa banke, radi određivanja da li menadžment banke primenjuje korektnu procenu svih rizika i da li je izdvojio adekvatan kapital u odnosu na obim i vrstu svojih poslovnih aktivnosti.
Proces supervizije bazira se na četiri principa čiji je cilj unapređenje internih sistema upravljanja rizicima i kontrole, a to su:
Proces interne procene adekvatnosti kapitala - Banke treba da vrše kontinuiranu internu procenu adekvatnosti kapitala u skladu sa svojim rizičnim profilom i da na osnovu toga određuju strategiju održavanja potrebnog nivoa kapitala.
Proces supervizije - Supervizori treba da procenjuju Proces interne adekvatnosti kapitala i strategiju banaka, kao i njihovu sposobnost da nadgledaju i osiguraju usaglašenost sa regulatrnim pokazateljima kapitala. Ukoliko nisu zadovoljni rezultatima ovog procesa, supervizori treba da preduzimaju adekvatne korektivne mere.
Kapital iznad minimalnog nivoa - Jedna od novina Bazela II je zahtev i očekivanje supervizora da banke poseduju kapital iznad minimalnog nivoa (definisanog Stubom 1), a koji na pravi način odražava kompleksnost poslovnih aktivnosti banke i dovoljan je za pokriće svih rizika koji iz tih aktivnosti proizilaze.
Intervencije supervizora - Supervizori bi trebalo da intervenišu u ranom stadijumu u cilju sprećavanja da kapital padne ispod minimalnog nivoa potrebnog da podrži rizike kojima je banka izložena, kao i da zahtevaju brzu reakciju ukoliko kapital nije na propisanom novou.
1.4. Stub 3Dok stub 1 ukazuje na specifične pristupe i metodologije za merenje različitih rizika sa kojima se suočavaju banke, stub 3 podstiče informisanje tržišta o bančinoj izloženosti tim rizicima. Na taj način, omogućava se smanjenje opštegtržišnog rizika, i povećava uporedivost i fer konkurencija među bankama. Supervizori imaju širok spektar mera koje mogu koristiti da zahtevaju od banaka obelodanjuju relevantne informacije. Način na koji supervizor odgovara ukoliko principi obelodanjivanja nisu ispoštovani, zavise uveliko od zakonskog ovlašćenja koje supervizor ima, i kreću se od opomena i smernica do manje ili više strogih kazni. Za obelodanjivanja koja se tiču konkretno računanja stope adekvatnosti kapitala,primenjuje se direktna sankcija nevezano za pravna ovlašćenja supervizora. Ovo, naravno u slučaju da se utvrdi da je neobelodanjivanje uzrokovalo primenu nižih pondera rizika za računanje bilansne aktive. Pravovremeno i adekvatno reagovanje supervizora je neophodno, jer bi u suprotnom minimalni zahtevi za kapitalom bili neadekvatni. Principi obelodanjivana su u skladu sa širim računovodstvenim standardima, i predstavljaju njihovu nadgradnju. Sve informacije koje su date u godišnjim finansijskim izveštajima, i predmet su revizije, moraju biti u skladu sa računovodstvenim standardima. Dodatni izveštaji (razni komentari menadžmenta, projekcije i pregledi HOV), takođe moraju proći neku internu kontrolu,
kako bi se potvrdili kao validni. Ako materijal nije objavljen po režimu validacije, npr. u pojedinačnom izveštaju ili kao sekcija na websajtu, onda menadžment mora da obezbedi da se informacije obelodanjuju u skladu sa sledećim, opštim principima:
Materijalnost - Informacija se smatra materijalnom ako njeno izostavljanje ili pogrešno iskazivanje dovodi do promene ocene korisnika koji se oslanja na tu informaciju za donošenje odluka. Sve informacije se moraju zasnivati na ovom principu;
Učestalost - Obelodanjivanja bi trebalo da se čine polugodišnje, osim informacija o izloženosti riziku koje bi se obelodanjivale češće, i nekih kvalitativnih informacija o ciljevima banke, za koje je izveštavanje dovoljno jednom godišnje;
Vlasničke i poverljive informacije - Bazel II pruža okvir za uspostavljanje balansa između zahteva za obelodanjivanjem i zaštite poverljivih informacija o poslovima, komitentima i proizvodima banke. Kao preduslov, potrebno je da zakonodavstvo precizno definiše uslove koje informacija treba da ispuni da bi bila poverljiva. U izuzetnim slučajevima, dozvoljava se obelodanjivanje opštih informacija o poverljivim poslovima, ali ne i konkretnih stavki.
2. Rizici u bankarskom poslovanju u skladu sa Bazel II standardom
2.1. Kreditni rizik
Kreditni rizik predstavlja najznačajniji rizik kome je banka izložena u svom poslovanju.Cilj upravljanja ovim rizikom je da se na adekvatan način kontroliše izloženost riziku i prate sva eventualna pogoršanja kao i da se preduzmu preventivne mere kako bi se nepovoljne situacije sprečile. Kreditni rizik se definiše kao verovatnoća da banka neće biti u stanju da naplati svoja ukupna potraživanja od klijenta, kako po osnovu glavnice tako i po osnovu svih pripadajućih kamata. S obzirom na konkretan izvor nastanka kreditnog rizika možemo da razlikujemo tri tipa ovog rizika: rizik naplativosti (default risk), rizik kreditne premije i rizik pogoršanja kreditnog rejtinga.
Rizik naplativnosti je rizik koji postoji još u trenutku kada je kredit odobren odnosno instrument emitovan, jer već tada svaki klijent/emitent ima neki kreditni rejting, a svakom rejtingu moguće je pripisati određenu verovatnoću neizvršenja.
Rizik kreditne premije je rizik da će se kreditna premija promeniti i uticati na pogoršanje performansi klijenta/emitenta, i potencijalno stvoriti probleme u otplati kredita.
Rizik kreditnog rejtinga je rizik da će doći do pogoršanja kreditnog rejtinga klijenta u periodu kada je kredit aktivan tj. u periodu njegove otplate.
Kreditni rizik može da se posmatra i u bankarskoj knjizi i u knjizi trgovanja.Prema Bazelskom komitetu za superviziju banaka predviđeno je da se za potrebe računanja zahtevanog kapitala bankama ostavi mogućnost izbora između dva pristupa:
standardizovani pristup i
pristup internog merenja rejtinga.
Standardizovani pristup omogućava da se na izračunate izloženosti banke primenjuju ponderi rizika u skladu sa ocenom rejtinga eksternih agencija (Standard&Poor's, Moodey's i Fitch). Budući da je reč o agencijama koje posluju na globalnom nivou i ocenjuju samo velike 'igrače' njihova pomoć nije adekvatna za domaće potrebe. U te svrhe je predviđeno Operativnim planom koji je formulisala NBS da budu osnovane eksterne kreditne agencije koje bi vršile klasifikaciju klijenata kod nas. Izloženosti bi trebalo da budu ponderisane rizikom nakon odbijanja specifičnih rezervisanja za konkretna potraživanja. Pristup internog merenja rejtinga polazi od pretpostavke da banke same odaberu način na koji će meriti rejting svojih klijenata. Ovaj pristup mora biti odobren od strane bančinog supervizora. Interno merenje rejtinga predstavlja napredni metod i predlaže se da ga banke postepeno razvijaju i uvode. 2.1.1. Merenje kreditnog rizika Kao što je prethodno naglašeno merenje kreditnog rizika nailazi na veliki broj poteškoća od kojih ključno mesto pripada dostupnim podacioma o: izloženostima, verovatnoćama nastanka nemogućnosti naplate potraživanja ili verovatnoćama pogoršanja kreditnog rejtinga, i na kraju, potencijalnim naplatama nakon default-a (recovery under default). Klasičan način na koji se izražava kreditni rizik jesu rejtinzi. Razlikujemo kako eksterne tako i interne rejtinge. Eksterne obezbeđuju posebne agencije kojima je osnovna delatnost upravo kreiranje rejtinga za različite izdavaoce hartija od vrednosti. Interni rejtinzi su proizvodi samih banaka koji zavise od kriterijuma koje one postavljaju. 2.1.2. Eksterna ocena kredita Prema Bazel II standardima, na nacionalnom regulatoru je da ustanovi da li su ispunjeni propisani uslovi za priznavanje eksternih institucija za ocenu kredita. Sam proces bi trebalo sprovesti u potpunosti transparentno kako bi se izbegle eventualne prepreke za bavljenje ovim poslom. Vrlo je važno napomenuti da agencijama može biti dodeljeno pravo da se bave ocenom rejtinga na ograničenoj osnovi npr. po tipu potraživanja tj. mogu ocenjivati pojedine grupe potraživanja ili celokupna potraživanja.Predviđeno je da svaka agencija mora da zadovolji šest kriterijuma kako bi dobila dozvolu regulatora za rad: objektivnost, nezavisnost, međunarodni pristup/transparentnost, obelodanjivanje, resursi i kredibilitet.2.2. Tržišni rizik Izloženost banaka tržišnom riziku prvenstveno zavisi od dominantne delatnosti banke. Ovo je bitna komponenta rizika kod investicionih banaka ili kod banaka kod kojih je veliki deo aktivnosti vezan za trgovačku knjigu. Njegovi osnovni pokretači su kamatne stope, devizni kursevi, berzanski indeksi itd. Tržište brzo reaguje na različite signale korekcijom cena hartija od vrednosti i time se utiče na vrednost portfolija banaka. Tržišni rizik je dobio na značaju u poslednje dve decenije o čemu svedoči i regulativa doneta na ovu tematiku. Bazelski komitet za superviziju banaka je svoje prvobitno angažovanje usmeravao na kreditni rizik. Od devedesetih godina prošlog veka u žiži njegovog interesovanja našli su se i operativni i tržišni rizik i upravljanje. Aktuelna dešavanja na svetskom finansijskom tržištu najbolja su ilustracija značaja ovih delova poslovne aktivnosti finansijskih institucija. Velike investicione banke, kao što je Lehman Brothers, ili osiguravajuće kompanije, kao AIG, iskusile su značajne probleme kada je tržište počelo da reflektuje teško stanje u bankarskom sektoru, uzrokovano neadekvatnim odobravanjem kredita i sumnjivim transakcijama. Dakle, nakon ove faze u razvoju finansijskog tržišta, upravljanje tržišnim rizikom biće od još većeg interesovanja za sve učesnike na finansijskom tržištu. Tržišni rizik predstavlja rizik nepovoljnih devijacija tržišnih vrednosti hartija od vrednosti u
portfoliju banke koje su uzrokovane kretanjima tržišnih parametara, u periodu posedovanja hartija. Realizacija ovog rizika se ogleda u smanjenju vrednosti bankarskih pozicija. Kao što je već rečeno ključni parametri koji utiču na data kretanja su kamatne stope, indeksi, devizni kursevi, cene bazičnih roba... Bazel II standardima tržišni rizik se definiše kao rizik gubitaka u bilansnim i vanbilansnim pozicijama koji nastaje iz kretanja tržišnih cena. Definisane su i dve grupe:
rizici sadržani u instrumentima vezanim za kamatnu stopu i vlasničke uloge u knjizi trgovanja
i
devizni rizik i robni rizik širom banke.
Najznačajniji faktor u upravljanju tržišnim rizikom je period držanja ili period u kom banka ima otvorenu poziciju na nekoj aktivi. Rok dospeća finansijskih instrumenata u ovom slučaju nije od naročitog značaja u postupku upravljanja rizikom iz razloga što je bilo koju hartiju od vrednosti, teoretski, moguće prodati na sekundarnom tržištu pre roka dospeća ili je moguće izvršiti hedžing. Uglavnom period držanja zavisi od tipa instrumenta. Kod deviznih kurseva radi se o periodu od jednog dana, dok je kod derivata to mnogo duže (nekad se izražava i u mesecima). Jasno je da što je to vreme duže to je i izloženost delovanju ovog rizika veća. Regulatorne vlasti imaju u svojoj nadležnosti određivanje optimalnog perioda držanja pojedinih pozicija kako bi se na adekvatan način upravljalo ovim rizikom. Banka može biti izložena dejstvu tržišnog rizika kod sledećih pozicija:
obveznice sa fiksnom i fleksibilnom kamatnom stopom,
akcije,
derivati sa različitom aktivom u njihovoj osnovi - akcijama, obveznicama, fjučersima itd. i
transakcije koje su na neki način povezane sa deviznim kursevima.
U osnovi je moguće razlikovati dva tipa tržišnog rizika: sistematski tržišni rizik - uzrokovan je odlukama o ekonomskoj politici neke zemlje i pogađa
sve finansijske instrumente na tržištu i
specifični tržišni rizik - rizik promene vrednosti pojedinačne hartije od vrednosti, koji zavisi od poslovne aktivnosti i rezultata subjekta koji je izdao datu hartiju.
Tržišni rizik se često prepliće sa rizikom likvidnosti i operativnim rizikom. Kretanje cena hartija od vrednosti u velikoj meri zavisi od stepena likvidnosti tržišta. Ako je tržište slabo likvidno, vrlo je teško pronaći drugu ugovornu stranu i samim tim volatilnost cena je veća nego u uslovima visoke likvidnosti tržišta. Drugim rečima rečeno, na tržištima sa manjim stepenom likvidnosti tržišni rizik je izraženiji. Kada je u pitanju veza sa operativnim rizikom klasičan primer su defekti u praćenju portfolija i donošenju odluka o upravljanju portfoliom koji mogu dovesti do značajnih gubitaka. Jedan od najpoznatijih primera u istoriji bankarstva i finansijskih tržišta je slučaj Barings Bank i Nick Leeson-a. Gubici koji su nastali u ovom slučaju duguju se padu cena, ali je u pozadini svega stajalo nepoštovanje procedura. Savremene kvantitativne finansije došle su do vrlo korisnih pristupa za upravljanje tržišnim rizikom od kojih je danas najpopularniji Zahtev za kapitalom. Određivanje kapitala za pokriće tržišnog rizika se razlikuje od iste procedure za kreditni i operativni rizik. Naime kod tržišnog rizika dozvoljeno je korišćenje dodatnih elemenata u podobnom kapitalu tj. kratkoročni subordinirani dug.
2.2.1. Metode merenja tržišnih rizikaPrema Bazel II standardima banke imaju mogućnost izbora između dve metode merenja tržišnog rizika:
standardizovani pristup i
pristup internih modela.
Prema standardizovanom pristupu posebno se mere kapitalni zahtevi za pet vrsta rizika: kamatni rizik,
rizik pozicije vlasničkog uloga,
devizni rizik,
robni rizik i
rizik opcija. Ukupno terećenje kapitala je aritmetički zbir prethodno dobijenih pet kapitalnih zahteva za pojedinačne vrste rizika. Pri tome, kod prvog i drugog rizika razlikujemo opšti i specifični tržišni rizik za koje se kapitalni zahtevi računaju odvojeno. Na duži rok se očekuje potpuna upotreba VaR tehnika i zadovoljenje niza kvantitativnih i kvalitativnih kriterijuma. Pristup internih modela ostavlja bankama prostor da same kreiraju svoje modele upravljanja rizikom, pri čemu moraju biti ispunjeni određeni uslovi.Kod internih modela fokus je na računanju izloženosti opštem tržišnom riziku, dok je specifični rizik obuhvaćen obično sistemima za merenje kreditnog rizika. U tom smislu, kapital banke mora biti dodatno opterećen za efekat specifičnog rizika koji modelom nije obuhvaćen.
2.3. Operativni rizik Operativni rizik predstavlja rizik koji se javlja usled grešaka ili nepredviđenih događaja nastalih u toku izvršavanja poslovnih aktivnosti kompanija. Izvori ovog rizika mogu biti vrlo široki: prevara, pravni rizici, okruženje, teroristički napadi... U menadžmentu rizika se obično govori o tri grupe rizika: kreditni, tržišni i operativni. Dok se sa prva dva rizika upravlja u okviru sektora finansija, poslednji je uglavnom vezan za centralizovano upravljanje, ali može biti i rasprostranjen na nekoliko odjeljenja poput IT odeljenja koje vodi računa o riziku informacionih tehnologija ili HR-a koji se stara o riziku ljudskih faktora. Prema Bazel II standardima operativni rizik se definiše kao rizik od gubitaka koji proističe iz neadekvatnih ili neuspešnih internih procesa, ljudi i sistema ili spoljnih događaja. Zakonski rizik je uključen takođe, dok strateški i reputacioni pripadaju drugoj klasi. Bazel II standardima predloženo je sedam kategorija u koje je moguće rasporediti sve potencijalne izvore operativnog rizika. Reč je o sledećim stavkama:
interna obmana (pronevera aktive, izbegavanje poreza...);
eksterna obmana (krađa informacija, krađa trećih lica, falsifikovanje, štete tehničkih
aktivnosti...);
pravila eksploatacije zaposlenih (employment practices) i sigurnost radnog mesta
(diskriminacija, zdravlje i sigurnost zaposlenih...);
klijenti, proizvodi i poslovna praksa (tržišno manipulisanje, defekti proizvoda, nedopuštena
trgovina...);
štete na fizičkoj aktivi (prirodne katastrofe, terorizam, vandalizam...);
poremećaji u poslu i radu sistema (poremećaji u radu softvera i hardvera) i
izvršavanje, isporuka i upravljanje procesima (greške u unosu podataka, računovodstvene
greške, izostanak obaveznog izveštavanja...).
2.3.1. Pristupi merenju Banke imaju obavezu da iz svog kapitala izdvajaju odgovarajuće iznose sa ciljem prevencije od potencijalnih rizika. Izračunavanje iznosa kapitala koji je obavezan za držanje se vrši prema jednom od sledećih metoda:
pristup osnovnog indikatora,
standardizovani pristup i
viši pristupi merenja (Advanced Measurement Approaches - AMA).
Prema pristupu osnovnog indikatora od banaka se zahteva da analiziraju vrednosti bruto prihoda u poslednje tri godine. Ukoliko su ovi iznosi pozitivni ponderišu se sa 15% i sabiraju. Svaki put kada je banka ostvarila bruto gubitak, ta godina se ne uključuje u obračun već se prosto uzima da je ostvareni prihod bio jednak nuli. Da bi se dobio konačan iznos za koji bi trebalo teretiti kapital neophodno je tako dobijenu sumu podeliti brojem godina (posmatraju se samo poslednje tri godine) u kojima je ostvaren pozitivan rezultat.Kad je u pitanju standardizovan pristup izračunavanje terećenja kapitala podrazumeva podelu poslovnih aktivnosti banke na dva nivoa. Na prvom nivou podele razlikuje se osam poslovnih linija: finansiranje privrede, trgovina i prodaja, ritejl, komercijalno bankarstvo, plaćanje i saldiranje, agencijske usluge, upravljanje aktivom i brokerski poslovi u ritejlu. U okviru drugog nivoa izvršena je još detaljnija podela gde je za to postojala posebna potreba. Takođe, definisane su jasno grupe aktivnosti koje su obuhvaćene svakom poslovnom linijom. Prema višim pristupima merenja predviđeno je da sama banka kreira interni sistem za merenje operativnog rizika uz zadovoljenje određenih kvalitativnih i kvantitativnih kriterijuma.
3. Value at Risk Value at Risk (VaR) je mera rizika koja se danas najčešće koristi za potrebe izražavanja tržišnog rizika. U novije vreme je susrećemo i kao moguću metodu kod merenja operativnog rizika, mada u ovom segmentu još uvek nije zaživela u potpunosti. VaR kao mera predstavlja ocenu mogućeg gubitka u portfoliju sa fiksnim učešćem pozicija u određenom vremenskom periodu sa određenim stepenom poverenja. Pri tumačenju prethodne definicije važno je obratiti pažnju na nekoliko stvari:
VaR je samo ocena mogućeg gubitka;
Učešće pozicija u portfoliju je fiksno;
VaR se uvek računa s obzirom na neki vremenski period i onda nam sama vrednost govori o
potencijalnom gubitku u datom vremenskom horizontu;
budući da je u pitanju ocena koja se računa sa određenim stepenom poverenja o procenjenom
gubitku možemo govoriti samo kao o potencijalnom, nikako ne možemo reći da je to cifra
koja nam pokazuje koliki je maksimalno moguć i to siguran gubitak.
Postoji više modela koji mogu biti primenjeni kako bi se došlo do ocene VaR-a, a tri osnovna su: analitički model,
istorijski model i
Monte Carlo simulacija.
Ne postoji univerzalan najbolji metod za izračunavanje VaR-a, već je izbor metoda isključivo
zavisan od konkretne situacije u banci i cilja koji se želi postići tj. svrhe upotrebe rezultata.
4. Pristupi upravljanja bankarskim rizicima u skladu sa Bazel II4.1. Računanje minimalnih zahteva za kapitalom Prema Bazel II standardima od banaka se zahteva da imaju koeficijent kapitala (KK) od 8%, minimalno, pri čemu se dati pokazatelj izračunava prema sledećoj formuli:
4.2. Rizikom ponderisana aktivaRizikom ponderisana aktiva predstavlja sumu rizikom ponderisane aktive za svaki od tri rizika: kreditni, tržišni i operativni. Rizikom ponderisana aktiva za kreditni rizik se dobija različito u zavisnosti od odabranog pristupa, dok se za tržišni i operativni rizik dobija tako što se zahtev za kapitalom množi sa brojem 12,5 (što je recipročna vrednost minimalnog koeficijenta kapitala od 8 %).4.3. Propisani kapitalU okviru propisanog kapitala ne postoji veliki broj izmena u odnosu na prethodne načine računanja. Kapital predstavlja sumu sledećih stavki:
jezgro kapitala (osnovni akcijski kapital) - Ključnim delom kapitala smatra se osnovni akcijski kapital i objavljene rezerve iz prihoda zadržanih nakon poreza. Objavljenje rezerve obuhvataju opšte i zakonske rezerve. Minimalno 50% ukupne kapitalne baze mora poticati iz jezgra kapitala.
dodatni kapital - U ukupno izdvojenom kapitalu dodatni kapital bi trebalo maksimalno da obuhvata 50% kapitalne baze. On obuhvata: neobelodanjene rezerve, revalorizacione rezerve, opšta rezervisanja/opšte rezerve za gubitke pokreditima hibridne dužničke instrumente kapitala i subordinirani ročni dug.
kratkoročni subordinirani dug koji pokriva tržišni rizik (Tier 3) - Korišćenje Tier 3 kapitala je ostalo kao mogućnost koja je u nadležnosti nacionalnih, a koristi se samo kod tržišnih rizika. Korišćenje ove povlastice uslovljeno je dodatnim zahtevom: Tier 3 može maksimalno da iznosi 250% Tier 1 bančinog kapitala koji je neophodan za pokriće tržišnih rizika.
Postoje i posebni odbici od kapitala koji se oduzimaju od prethodno utvrđenog zbira kako bi se kao konačan rezultat dobio propisani kapital banke, kao što su gudvil, sva povećanja vlasničkog
kapitala koja su rezultat izloženosti sekjuritizaciji, investiranja u subsidijare.5. Bazel standardi u Srbiji
Naša zemlja ima vrlo skromna iskustva u primeni Bazel standarda premda se njihovo prisustvo kod nas beleži još od kraja osamdesetih godina. Još tada ovi standardi su imali samo formalni karakter, odnosno nisu bili u aktivnoj upotrebi o čemu može da posvedoči i stanje našeg bankarstva u periodu 1991.-1993. Čak ni nakon reforme zakonodavstva o bankama 1993. godine nije došlo do bitnijih promena. Iako su principi Bazela I bili znatno šire uključeni nego što je to bio slučaj na početku, formalna priroda ovih odluka nije se izmenila. Novi talas usklađivanja našeg sistema kontrole i revizije banaka u skladu sa evropskim, pa i svetskim standardima počeo je 2006. godine, nakon što je u godini koja je prethodila donet novi Zakon o bankama. Od velikog značaja je bilo prepoznavanje operativnog i tržišnih rizika, kao i ustanovljena obaveza formiranja posebnih odeljenja za upravljanje rizikom. Međutim, ni u ovoj fazi nije ostvaren suštinski pomak u odnosu na dotadašnju praksu, jer su uneti samo neki novi principi Bazel II standarda, ali je izveštavanje prema regulatoru tj. NBS i dalje bilo zasnovano na međunarodnim računovodstvenim standardima. U skladu sa tim banke su nastavile da izrađuju agregirane izveštaje, primera radi podnosi se izveštaj o sumi sredstava investiranih u akcije, pri čemu se ne pravi razlika između hartija sa različitim stepenom rizika. Osnovni ciljevi uvođenja Bazel II standarda u Srbiji su:
Dalje jačanje stabilnosti bankarskog sektora i finansijskog sistema
Unapređenje procesa upravljanja rizicima u bankama i procesa supervizije zasnovanog na rizicima
Jačanje trasnparentnosti i tržisne discipline
Usklađivanje sa uslovima poslovanja na međunarodnom finansijskom tržištu
Harmonizacija sa propisima Evropske unije – Direktivama EU 48/2006 i 49/2006
Stvaranje jače veze između kapitalnih zahteva i izloženosti rizicima na nivou banke.
U skladu sa Strategijom uvođenja Bazel II standarda i Operativnim planom, planirana je puna implementacija Bazel II standarda od 1. januara 2011. godine.
5.1. Organizacija uvođenja Bazel II standarda
Komisija za kontrolu banaka formiraće posebnu Radnu grupu za uvođenje preporuka i standarda Bazel II. Komisija će imenovati pet članova Radne grupe od čega jednog predsednika i jednog zamenika, sa mogućnosću naknadnog imenovanja novih članova, a u skladu sa potrebama i izazovima sa kojima će se susreti Radna grupa tokom procesa implementacije Strategije.Generalni direktor, odnosno zamenik generalnog direktora Sektora za kontrolu poslovanja banaka prati primenu Strategije i Operativnog plana aktivnosti i odgovoran je za njihovo sprovođenje. Komisija će imati ulogu nadzornog tela nad predviđenim aktivnostima i radom Radne grupe.
Predviđeno je da se sastanci Radne grupe sa Komisijom održavaju jednom mesečno, po potrebi i češće. U procesu uvođenja Bazel II standarda, Radna grupa će sarađivati sa Udruženjem banaka Srbije kroz kvartalne konsultacije sa svim bankama u Srbiji.Proces uvođenja Bazel II standarda biće zasnovan na principu transparentnosti. U tom smislu, Strategija je objavljena na sajtu NBS i dostupna svim zainteresovanim licima. Takođje, UBS, banke i sva zainteresovana lice su na adekvatan način uključena u realizaciju ove Strategije i njenog krajnjeg cilja.
Radna grupa, dakle ima operativnu ulogu u ostvarivanju Strategije, a u inicijalnoj fazi uvođenja Bazel II standarda preduzela je sledeće aktivnosti:
Izvršila gep analizu između Bazel II i postojeće domaće regulative i prakse iz oblasti supervizije banaka
Izvšila komparativnu analizu primene Bazel II standarda od strane država članica Evropske Unije, kao i zemalja iz okruženja.
U februaru 2008. godine Radna grupa je izradila Operativni plan aktivnosti uvođenja Bazel II standarda kojim se precizno utvrđuju aktivnosti i rokovi za sprovođenje Stretegije.
5.2. Upitnik o Bazel standardima
U skladu sa dopisom zamenika generalnog direktora Sektora za kontrolu poslovanja banaka od 21. 03. 2008. godine upućenog svim bankama, Radna grupa je sprovela Upitnik o primeni Bazel II standarda. Upitnika je dostavljen svim bankama na teritoriji Republike Srbije, kojih ima ukupno 34. Dobijeni su sledeći podaci:
85% banaka ocenjuje značaj uvođenja Bazel II standarda u Srbiji kao visok;
Najveći broj banaka (preko 90 % svih banaka) uvođenje Bazel II standarda vidi kao mogućnost za unapređenje procesa upravljanja rizicima;
Primena internih modela za upravljanje rizicima I izračunavanje kapitalnih zahteva je prema mišljenju banaka, najznačajnija prednost primene Bazel II standarda. Oko 40 % banaka kao moguću prednost vidi veću fleksibilnost – individualni pristup bankama;
Više od polovine banaka smatra da će se tokom implementacije Bazel II standarda susresti sa problemima u unapređenju informacione tehnologije – razvoju modela I baza podataka, nedostatkom kadrova I troškovima, kako izgradnje informacionih sistema tako I obuke kadrova. Pri tome, banke koje su članice bankarske grupe, kao i veće banke pridaju veći značaj problemu unapređenja informacione tehnologije u odnosu na ostale banke;
Rezultati Upitnika pokazuju pokazuju da banke primenjuju različite načine vršenja edukacije zaposlenih u oblastima relevantnim za Bazel II, naročito: obuku u okviru banke, na nivou grupe kojoj banka pripada I putem seminara koji drže eksperti drugih institucija. Međutim, oko 20% banaka još uvek ne sprovodi nikakvu edukaciju. Strane banke
najčešće sprovode edukaciju na nivou grupe kojoj banka pripada, mada 15% banaka iz ove grupe ne sprovodi edukaciju. Oko 60 % domaćih banaka edukaciju sprovodi kroz seminare, ali gotovo 30% banaka iz ove grupe ne sprovodi edukaciju.
Onog trenutka kada banke usvoje novi način izveštavanja biće ostvarena korist na dva polja, najmanje. Kao prvo, bankama će se isplatiti sredstva koja su uložile u materijalne i ljudske resurse, jer će konačno imati izveštaje koji ne ispunjavaju samo formu, već su zaista od velike koristi za donošenje odluka o iznosu kapitala koji će se izdvajati. Sa druge strane, regulator će na bazi ovakvog izveštavanja imati u vidu pravu sliku stanja u bankarskom sektoru, te će i sa njegove strane biti postignuta optimizacija kod donošenja odluka. Naravno, ove koristi će biti ostvarene samo uz podršku adekvatnog kadra i tehnologije, na obe strane, kako kod banaka tako i kod NBS kao regulatora. Ohrabruje činjenica da su neke banke već krenule sa izradom sopstvenih modela radi povećanja preciznosti izveštavanja prema svojima maticama, čije je sedište najvećim brojem u zemljama EU.
