Baravel Rene

NEOPREZNI PUTNIKPrevod: Pavlovi Nikola

Barjavel Rene VOYAGEUR IMPRUDENT (LE), 1958.

KENTAUR1979.

Prvi deo: UENJE

1.

Bilo je hladno kao u ratu. Rano ujutro narednik Moste otkri jednog vojnika, polunagog, zgrenogna liu. Mraz koji se dizao iz snega smrtno ga je epao. Njegove butine na dodir prstiju, odjekivalesu kao daske. Podigoe ga etiri oveka. Onaj koji ga je uhvatio za glavu polomi mu ui. Ve dva meseca pirinejski lovci 27. bataljona bili su u zauzetom selu Vanes na ivici njive sarepom. Tog dana trebalo je da ga napuste da bi krenuli u nepoznatom pravcu. Kaplar iz odreda, PjerSen-Menu, zavuen u slamu tale, spavao je malo, izmuen brigom oko svoje sedme seobe. Bio jeodgovoran za sedamnaest vozaa mitraljeske ete, za njihove konje i njihova kola. U civilu, predavaoje matematiku u liceju Filip-Ogist. Uzrok njegove velike uznemirenosti bila je kuhinja. Njegovi kuvari su uvek kasnili. On streseslamu i ode prema pokretnoj kuhinji. Drhtao je. Pokuavao je da smanji svoje visoko mravo telo dabi ga manje izloio hladnoi. Trei ukruenih nogu kao roda proao je preko dvorita, rukuzavuenih u depove injela, pogrbljen, beretke navuene do obraza. "Dakle, da li uopte pomiljate da se spremate? Neu da opet izvuem grdnju zbog vas!" Krpar Kredan, inae kaplar, udari ga po ramenu. "Ne sekiraj se, stari! Bie! I mir e takode biti jednog dana. Skoro je kraj." Smejao se kezei zelene zube. "Nee li prezalogajiti?" On u ognjitu poljske kuhinje nabode jedan biftek koji, je pekao na samom plamenu i zagrizepocrnelo meso. Iz njegove manjerke koja se puila na jednoj cepanici dopirao je izmean miris kafe ivina. Sen-Menuu se smui. "Pitam se kako moe da pije tu gadost. Smrdi na povraanje pijanice." Nekoliko gavranova proletee ispod samih oblaka, poput crnih grozdova sletee na brest usredravnice. To je bilo jedino drvo koje je proli rat ostavio uspravno. Poe da pada snena praina,zakloni vidik oko farme, prigui agor koji je dopirao iz sela, viku razdraenih ljudi koji su seizdirali na stoku i viku podoficira koji su pretili svojim ljudima. Ispod sklonita kuvari su tovarili jedina kola kojima su raspolagali, dvokolicu koja je kripala iklatila se. "Ona je sigurno bila u ratu 1914, a moda ak i 1870!" cerio se Kredan. On pomoe svojim ljudima da uguraju vree sa kafom, eerom, pirinom, krompirom, grakom,boranijom, soivom i kante sa mau, burence smrznutog vina, burence ruma, dve govee polutke,sanduke sa konzervama i biskvitima, sto dvadeset hlebova, bale sena, svenjeve drveta, nezaboravljajui kaicu slaice, rezervu soli, luka, kvintal mrkve, kondenzovano mleko, okoladu,sklepanu radio-stanicu sa baterijama i akumulatorom i svu opremu koju su po bivacima sakupilikuvari i on lino. Sen-Menu je obilazio oko kola. Dvadeset puta je otvorio usta da neto kae, i uutao, svestan svoje nestrunosti. Krajempopodneva utovar je bio zavren. Mala kola su primila tovar koji se ne bi mogao smestiti u jedanvagon. U trenutku kad su zatezali ciradu, stie narednik-raunovoa, drhtei i kaljui sa opukomcigarete zadenutim za uho. Kancelarijski kamionet odbijao je da krene. Mraz mu je otetio hladnjak.Trebalo je njegov tovar prebaciti na kola kuvara: dvanaest sanduka arhive, formulara, knjiicematrikule, mastionice i kone jastuie za sedita stolica, kapetanove kofere i sandue porunika,poljski krevet i kofere narednika-raunovoe.

Sen-Menu beznadeno die ruke i vrhove svojih mravih prstiju ugrize kroz postavljene rukavice.Snene pahuljice su sve gue padale, Krov farme gubio se u sivom nebu. Kuvari su psovali, Kredanizgrdi raunovou koji se provue kroz sneg i nestade. Jedna grupa donese sanduke. Nekim udombili su zakaeni, stavljeni, uvezani na namirnicama. Jedna cirada prekrivala je ogromnu gomilu. "Ostaje mi jo samo da preem", ree Poline, koija. Sneg je ublaavao praskozorje, davao mu neki oblik nepokretnog izgleda. Dva oveka kod svakogtoka, dvojica pozadi pomagali su Papijonu da krene. To je bio jedan stari bezuhi konj, pomaloorav, dlake boje zemlje. Otkad je nastala ova hladnoa Poline ga nikad nije izvodio a da mu tobolesno oko ne zatiti trakom iseenom iz njegovog plavog vunenog pojasa. Neko veliko prijateljstvovezivalo je ovog seljaka sa tom sipljivom ivotinjom. Rat ih je otrgao od istih radova, ugurao u isteneshvatljive bede. Oseali su se kao nesrena braa. ovek je krupnim koracima iao napred. Konjje dahtao, kaljao, vukao. Da bi iao za svojim gospodarem on bi spremno vukao i itavu planinu. Povorka je stigla, na izlazu iz sela, konvoj od svih kola bataljona. Trebalo je da zajedno stignu doeleznike stanice Tramplen-I'O, udaljene etrnaest kilometara da bi se tu ukrcali. Neki su ekali veitav sat. Sneg ih je prekrivao. "Poljska kuhinja, pobogu! Poljska!" vikao je Sen Menu. "ta eka taj Pilastr? On e opet bitiposlednji..." "Evo ga", ree Kredan mirno. Prilazio je Pilastr sa svoja dva konja. Vodio ih je na ularu. Nije imao poverenja u njih. On je pozanimanju bio metalostrugar. Njegov gazda mu je obeao da e ga ponovo vratiti u fabriku. Nijeuopte znao kako se treba ponaati prema ivotinjama. Nije ih voleo. On nije trebalo da bude tu.Besneo je. Njegove ivotinje nisu htele da ga prepoznaju. Jedan je bio boje plamena, drugi vran. Onisu se mrzeli isto koliko su ga se bojale. Upregnuti ih nije bio mali posao. Pilastr ih je pesnicomudarao po njukama. Konji su se povlaili, propinjali, pokuavajui uzalud da ga ujedu. Poljska kuhinja bila je neka vrsta oklopnjae, spomenika od gvoa i elika, naikana sa trihiljade glava zavrtnja, noenih na etiri okovana toka, debelih kao butine. Pilastr i njegova dvakonja usred dvorita igrali su svoj balet besa. Iza njih etiri kuvara, sa lemomma na glavi, i pukamaokaenim o ramena, injela pocrnelih od masti, darali su po vatri bacajui panjeve jedan za drugimu vatru koja je umela ispod dva ogromna lonca u kojima se kuvala orba i kafa za sledovanje predukrcavanje. Pilastr se ispe na sedite, uvi se u tri ebeta, zgrabi jedan tap i poe da udara. Sapi poletee, snegse rasprta, lanci zazveketae, ruda zakripa. Poljska kuhinja nije se micala. Svaka ivotinja vukla jena svoju stranu i svojim naporom nitila napor druge. Kredan izvadi lulu iz usta i pljunu. "Divljaci!" ree. "Kakve ivotinje!" Voza se ispravi i udvostrui udarce. Od mrnje su mu upadali obrazi i oi. Sluajem osam kopitase odjednom zaustavie u snegu. Poljska kuhinja naglo krenu, a Pilastr se srui na svoje sedite. Dvasnana konja projurie dvoritem u galopu. Uz huku ekspresnog voza kuhinja prelete preko gomilesmrznute stajske balege, otkide ulazna reetkasta vrata, skrenu pored samog jarka i raznese nultuoznaku kilometrae. Raspirena vatra iz ognjita utala je po snegu. Uskljuale orbe i kafe odbaciepoklopce i izmeae se. Sa kutlaama u rukama, uzdignutih araa, kuvari su trali, vikali zbogkatastrofe. Kredan je trao iza njih psujui i smejui se. Sen-Menu je trao iza Kredana. On ulete uno po stazi uglja koji se dimio. Iza njegovih lea se spusti zavesa snega. Tako je on poeo to putovanje koje e ga odvesti toliko daleko.

2.

Na stranici Trampen-l'O pirinejski lovci se ukrcae bez sledovanja orbe i kafe. Oko deset asovaoekivan je konvoj poljskih kuhinja i kola. On nije stigao kad je u pono prvi voz otiao. Okovani tokovi vozila gazili su po snegu, dopirali do sloja leda i polako klizili u jarak. Zbogjednog furgona koji je bio u opasnom poloaju, ceo konvoj se zaustavio. Narednik, zapovednikkonvoja trao je, mlatarao svojim fenjerom sa sveom, oko kojeg su se igrali beli leptirovi.Dvadesetoro ljudi se prihvati tokova. Povorka kola ponovo krenu. Sto metara dalje jedna druga kolase pokvarie. Posle devet asova mara, zaustavljanja, tapkanja u mestu, konvoj ue u Tramplen-l'O. Grad jaspavao zatvorenih kapaka, uvajui toplotu kua. Stanica je bila na kraju grada, na vrhu jedneokomite padine. Prva kola koja su krenula, popela su se pet metara i ponovo spustila. Zapovednik konvoja naredi da se ispregnu etiri para konja. Osam ivotinja odvukoe prvi furgondo stanice i ponovo sioe po sledei. S obzirom na takav ritam, svanue pre poslednjih kola. Ljudi, premoreni, posedae na stepenike, oslonie se na rukunice, zaspae zgureni ili stojei.Konji opustie glave. Uporni sneg poe da zatrpava konvoj. Sen-Menu iznuren od umora i samoe, nastavi svojim putem u sivu no, izbi ispred kolone,prestie skamenjene konje, privienje od kola, za koja su se drale ljudske, maglovite prilike. Od disanja planinski titnik mu se sledio uz beretku, navuenu kao nona kapa. Iza tog lema odmraza su mu ispucale usne. Ekseri sa cokula mrzli su mu noge. Hladnoa se pela uz listove na nogamai kao otrim seivom klizila do pleke, grizla bokove i u depovima mrvila njegove prste urukavicama. Povijenih lea pod teretom noi Sen-Menu je hodao, prestigao prva kola i poeo da se penje,gazei kroz bezbrojne rupe na snegu. Do kraja zamiljenog vidika, do kraja sveta, uo je ogroman imekan pad pahuljica. Njegova noga udari o neku prepreku. Umalo nije pao, razaznade neko stepenite kom su sestepenici peli prema jednim vratima. On odahnu. Crna rupa otvora uini mu se kao eljeno sklonite,u kom ga nita nee uznemiravati. On se pope uz tri stepenika, sede na najvii, zgri se uz toplotusvog trbuha i vie se ne pomae. Ugledao je kako se sa donjeg dela padine neki zaslepljujui auto kree. Njegovi farovi beleli suno. Milijarde pahuljica vrtele su se u kupi svetlosti. Tle je bilo kao prostrti arav. Pribliavajui sevrhu auto je usporavao. Zaustavi se sasvim. Dalje nije mogao. Motor je zvrjao. Zalupie se jednavrata. Neki oficir iskien iritima ue u polje svetlosti. Sneg je dobio boju zlata. Oficir je otvaraousta, izvikivao nareenja svom oferu. Sneg je jeo njegove rei. Sen-Menu nita nije uo. Nije nieleo da uje. Bilo mu je dobro. Vie nije oseao svoje noge, ni svoja lea. Auto poe polako da ideunazad, da klizi du padine. Oficir je mahao svojim zlatnim rukama, poigravao, trao prema svetlostikoja je beala sve bre i bre. On postade majuan i sasvim nestade na kraju hladnoe. Sen-Menu se uvue u odmor. Njegova put prestade da pati. Postade lak, neosetljiv, slianperjanom jastuku usred nekog mekanog svemira ispunjenog pamukom. Odjednom izgubi ravnoteu.Vrata iza njega otvorie se. Obuhvati ga talas toplote i izgubi se na ulici. Jedan pravougaonik suncaocrta se na snegu. Sen-Menu uini veliki napor, die se i okrete. Ispred njega je stajala nekacrnomanjasta devojka, veoma mlada, lepa kao privienje. Uzdignute ruke visoko je drala lampu.Svetlost je klizila niz njenu kosu do ramena, odsjajivala se u njenim krupnim crnim oima. Ona mudade znak da ue; on ue i zatvori vrata ispred noi.

3.

Nedeljama i nedeljama je po danu iveo napolju, a nou u tali. Zaboravio je kako se ljudiponaaju u kuama. Njegove noge ostavljale su lokvice na ploicama predsoblja. Ekseri njegovihcipela kripali su. Oseao se teak kao medved. Devojka ga je posmatrala; njeno lice je bilosastavljeno od jednostavnih crta, umivenih mirnoom. Videi njegovu zbunjenost ona se milonasmei, ne otvarajui usta. On poe za njom u jednu sobu, u kojoj su se parket i nametaj blago sjajili na svetlosti jednelampe obavijene ruiastom ipkom. Jedan starinski okrugli sto od svetlog drveta divlje trenje jedvaje dodirivao pod vrhovima svojih tananih nogu. Jedan ovek obuen u sivo koji je sedeo u kolicamaizmeu stola i pei od fajasa posmatrao je Sen-Menua koji je ulazio. "Dobar dan, gospodine!" ree ovaj kroz sleeni zimski titnik. ovek ga je posmatrao klimajui glavom. Bio je ogroman. Njegov trbuh irio je naslone, guraolevo i desno njegove rairene butine. Zlatasta brada poput lepeze pela se unazad na njegovo elavoteme, skrivala njegove obraze, usta, ceo donji deo lica, irila se preko grudi u irokim talasima kojisu sjajili na svetlosti lampe, kao opaljeno drvo astala, dekora emaljirane pei, njegove rumene iglatke ele. Kratak sedi pramen inio je polumesec oko brade, stapajui se u zlato brade. Nogavicesivih pantalona, deformisane od masnih kukova i kolena, izlazile su iz kao grane okruglih lanaka. Nakraju tih lanaka nije uopte bilo stopala. Na jednom konom jastuiu oslanjala su se dva patrljkaobavijena vunenim omotima. Taj ovek zavue jednu ruku u svoju bradu, iz nje izvue naoare, staviih na nos koji je jedva virio iz dlakavog klubeta, komotno se zavali u naslonjau. Sen-Menu se nakalja. Njegov injel je oko njega kapao i puio se. Neki talas otvori plavu bradu i otkri lepe bele zube. ovek se smeio. Njegove oi uveanestaklom naoara ukazivale su na ivu inteligenciju i na pomalo ironinu blagonaklonost. "Oekivao sam vas, gospodine Sen-Menu", ree on. "Od pre tri meseca znao sam da ete doi ovenoi, sesti na prag moje kue. I veoma sam se obradovao. Ja znam jo mnogo drugih stvari. Naprimer, da e va konvoj poeti da se ukrcava tek u pet asova i trideset osam minuta. Imate vremenada se raskomotite, da se okrepite, i da me sasluate. Kad me budete uli, ni za ta vie nee vamnedostajati vremena..." Ealonski kaplar, diplomirani matematiar, iz tih udnovatih rei shvati da neko tvrdi da imavremena da se raskomoti i da sedne. Vie nije ni traio. On skinu pojas, otkopa se, skide remenje, karabin, spusti puku, uturu, torbu, masku, lopatu,bajonet, injel, rukavice, lem, beretku, opasa. On tako izgubi dve treine svoje zapremine. Bio jetoliko vitak da je njegov visok stas postao jo dui. Njegov koporan mogao je da obavije etiri telakao to je njegovo, ali rukavi mu nisu dostizali do aka. Bio je malo poguren, moda od uobiajenog straha da e se sudariti sa ragastovom nekih vrata, ilisa nekom tavanicom. Plavetnilo njegovih lepih oiju bilo je veoma bledo, lice belo, nos i usne tanke.U svoju svetloplavu kosu, koju je beretka tu i tamo spljotila u pramenovima, on gurnu aku mravihprstiju. Njegovu opremu devojka stavi na naslon jedne naslonjae pored pei. Na nogama je imala papueod ruiastog satena i neujno je hodala. Energinim pokretima uzimala je predmete, ni polako nitinervozno brzo. Sen-Menu, za kog se od detinjstva nije brinula neka ena, pratio ju je pogledom, diviose njenoj tihoj gracioznosti i oseao da se njegova zbunjenost gubi. Ona mu prinese jednu stolicu istavi pred njega olju sa kafom. On sede i poe da pije. I ona sede, taman toliko daleko da bi moglada ga posmatra i ne uznemirava. Na sebi je imala belu haljinu. Imala je oko petnaest godina.

"Ona sigurno jo nije ni prestala da raste", pomisli Sen-Menu. Ona ga je mirno gledala u oi. Onaje bila dete koje nije nauilo da se stidi. Bogalj uze sa stola jednu etku od bele svile, sa drkom od krljuti i naviknutim pokretom poe daetka svoju zlatnu bradu. "Hm!" ree, "moda smo se dovoljno gledali! Sad, kad ste nas videli, dozvolite mi da sepredstavimo. Aneta je moja ker. Ja se zovem Noel Esejon..." "Noel Esejon!" uzviknu Sen-Menu, zgranuto. "No, no, ekajte,... pa to ste vi... koji ste mi ufebruaru 1939. odgovorili u Matematikoj reviji?" ovek je glavom govorio 'da, da' i smeio se, oigledno veoma srean zbog tolikog kaplarevogiznenaenja. "Kakav zanimljiv odgovor", ree ovaj, kad je njegova iznenaenost ustupila mesto radosti. "Ah, viste ovek sa kojim sam najvie eleo da se upoznam!" On se die. Zaboravio je na svoje patnje, svoju stidljivost, rat i neobinost svoje prisutnosti naovom mestu. Bio je samo odsutan ovek, strastan matematiar, ije su teorije pre godinu danaskandalizovale nauni svet. Niko ga nije razumeo sem ovog Noela Esejona ije su primedbe otvorilenovi put za teoretisanje njihovog duha. On mu uzbueno stisnu ruke. Bogalj je izgleda bio srean isto toliko koliko i on. "Rat je prekinuo va rad", nastavi debeljko. "Ja sam mogao moj da nastavim i doao sam dosenzacionalnih rezultata. No, vi mora biti da ste gladni, jadni moj prijatelju, koliko se dugo samovuete po drumovima! Aneta, na ta misli?" Devojka se udalji na nekoliko minuta, vrati se sa toplom kajganom, donese pola hladnog pileta,sireve, kola i bocu alzakog vina. "Jedite! Jedite!" ree Esejon srdano, "i sasluajte me. To to u vam rei nije nimalo obino." Sen-Menua nije trebalo za to moliti. "Vi ste matematiar. Ja sam fiziar i hemiar. Ja sam sa svoje strane vrio istraivanja koja ni doega ne bi dovela da mi nisu osvetlili put vai lanci u Matematikoj reviji. Zahvaljujui vamamogao sam da savladam izvesne prepreke koje su mi izgledale nesavladive. I doao sam do sledeeg:napravio sam jednu supstancu koja mi dozvoljava da po vlastitom nahoenju raspolaem vremenom!" Sen-Menu spusti svoju viljuku, ali debeljko mu ne prui mogunost da ga prekine. Veoma ponet,on nastavi sa svojim govorom. Katkad se hvatao za svoju bradu kao za neki snop, delio je na dva delai guvao je meu prstima. Ili, je, pak, zastajao da bi uzeo daha, a njegovo je kratko disanje salaganom tihom vatrom stvaralo jedine umove u odaji. Njegova ker je sedela malo iza njega upolumraku. Drala se pravo na stolici, aka poloenih na kolena, ozbiljna kao dete koje slua nekupriu. Ona je gledala as u jednog as u drugog oveka, ali naroito novu osobu koja je ula u priu,visokog mravog vojnika kose boje lana. Povremeno se neujno dizala da bi obrisala elo svog oca,ili promenila tanjir posetiocu. I nita od sveg toga za nju nije bilo kuluk ili navika. Probuditi se novogdana, otii u grad, vratiti se natovarena hlebom i povrem, jesti, hodati, videti susetku u prolazu,sluati izvinjavanja prodavca svenjeva drva, raditi u laboratoriji, to je bio njen ivot, pria koju jeivot gradio za nju, nikad sura ili obina, u ovom dekoru tople svetlosti, ili na suncu ili snegu, iljatihkrovova s ogolelim drveem ili buketima zelenila u kojima graju ptice. Sen-Menu, potpuno obuzet izlaganjem svog domaina, nije vie obraao panju na pogled uperenu njega, ali je oseao devojino prisustvo u sobi kao prisustvo nekog dragocenog predmeta, nekogkipa pozlaenog starim zlatom koje neno sjaji u nekom udubljenju punom senke, ili neke tapiserijeije vunene linosti na zidu igraju farandolu. "Odakle mi potiemo?" nastavio je bogalj, "gde smo bili pre no to smo se rodili u svesti ovog

sveta? Religije govore o nekom izgubljenom raju. To aljenje proganja ljude svih rasa. Taj izgubljeniraj ja nazivam potpunim svemirom. Svemir ne ograniavaju ni vreme ni prostor. On ne raspolae satri ili etiri dimenzije, ve svim dimenzijama. Svetlost koja ga osvetljava sastavljena je ne od sedamili dvadeset, ili sto, ve od svih boja. Sve to jeste bilo je ili bie, ispunjava ga, a takoe i ono tonikad nee biti. Nita u njemu nije oblikovano, jer su u njemu svi oblici moguni. On se sastoji uatomu, a na beskraj ne uspeva da ga ispuni. Za duu koja uestvuje u tom svetu, budunost nitiprolost ne postoje, ni blizina ni daljina. Sve je kod njega prisutnost..." Sen-Menu je zaboravljao da jede. On kao u snu spazi Anetine bele ruke koje mu sipaju pie, unjegov tanjir stavljajui pilei batak. "Zamislite sad", nastavio je bogalj, "(zbog kog greha protiv savrenstva?), tu duu osuenu na pad.Ona se uvlai u ono to mi nazivamo ivotom, to je za nju neka vrsta hodnika, okomitog tunela ijimaterijalni zidovi kriju od nje uspomene na divan boravak. Ona ne moe ni da se ispne niti da sekree udesno ili ulevo. Nju neumitno privlai smrt, nadole, prema drugom kraju tunela koji izbija,Bog e znati gde, u neki uareni pakao ili na ponovo pronaeni raj. Ta dua ste vi, to sam ja za vremenaeg zemaljskog ivota, mi koji u slobodnom padu padamo u vreme, kao kamiak koji je ispao izboijih ruku." On podie svoju bradu, i opusti je da bi upotpunio sliku. Ona se polako vrati u svoje prvobitnostanje. Sen-Menu gotovo pohlepno ispi i poslednje kapi svetlog vina. "Ako uspem", nastavi Esejon, "da promenim gustinu te due, tog kamika, bie mi moguno biloda ubrzam njegov pad, bilo da ga zaustavim. Mogu ga ak osloboditi tee koja ga privlai premabudunosti i vratiti ga prema prolosti! Ve dvadeset godina radim na nainu kojim bih uspeo u tojintervenciji! I uspeo sam!" Iz ruku svoje keri uze maramicu, obrisa glavu i vrat i mirnijim glasom dodade: "Shvatam da vam to izgleda nemoguno. Tako, pre no to vam jo stvari kaem, prikazau vamneto." On povue zlatnu zavesu koja je zaklanjala njegove grudi, otkri vuneni prsluk, depova naduvenihkao bradavice. Njegovi prsti zaeprkae po predmetima koji su ih ispunjavali, povukoe se stiskajuijednu pljosnatu kutiju koju prui Sen-Menuu. On podie poklopac i ugleda gomilu malih loptirazliitih boja, postavljenih na pamunu podlogu. "Ako progutate jednu od tih pilula", ree Esejon, "vi ste odmah podmlaeni, ve prema njenojboji, za jedan as, za jedan dan, za jednu nedelju, za jedan mesec, za jednu godinu." On iz depa izvue jednu drugu kutiju. U njoj su bile druge pilule, duguljastog oblika. "Ove jajaste stvaraju suprotan efekat. One ubrzavaju hod prema budunosti." On iz kutije izvadi dve ljubiaste pilule i dve jajaste iste boje i stavi ih pred Sen-Menua: "Pokuajte", ree. "Ja?" ree zaprepaeni kaplar. "Da, to mi je jedini nain da vas ubedim. Eto ime se moe napraviti prema prolosti skok od dvaasa i ime se moe odmah vratiti ako to elite. Jeste li se odluili?" Sen-Menu je posmatrao okrugle bogaljeve prste koji su po svetlom astalskom drvetu prema njemugurali etiri zrnca boje ametista. Oseti da crveni od zbunjenosti, kao da mu je bilo predloeno dauestvuje u nepristojnim igrama. Taj ovek mora da je lud. On podie pogled prema lampi, i pree preko svega to je ona svojom svetlou dodirivala, poskromnom nametaju, po debelom zadihanom oveku, preko njegove tihe keri ije su crne oiozbiljno gledale. I u tim mirnim oima on ugleda udvostruenu sliku graanske lampe. Njegov duhmatematiara lako je pratio govor njegovog domaina. Ali njegov zdrav razum odupirao se da

prihvati njegove zakljuke. Moda je u tim pilulama bio otrov. Ili su moda bile jednostavnebombone kupljene u bakalnici... Meutim, sa kakvim je udnim reima bio primljen u ovu kuu! Vie nije znao ta da misli.Njegova oklevanja zabavljala su njegovog domaina koji poe da se smeje. Trbuh mu se tresaoodozgo do dole, tresao se njegov sivi sako. Sen-Menu se naglo odlui i stavi svoju mravu aku na etiri pilule. Radoznalost je bila jaa odstraha da ispadne smean. "Vrlo dobro!" ree Esejon. Aneta donese jedan koverat. Mladi u njega stavi dve jajaste pilule, stavi ga u dep, zgrabiokrugle pilule i proguta ih.

4.

On oseti kako je nekom uasnom snagom povuen za lea. On izlete iz svoje stolice, svetlost sezamrai, neka vrata lupie, neki mu ledeni vetar zabubnja u uima, koji fijue pun psovki, krika ihiljadu galopa. Sneg mu ogreba lice. Oseti kako su mu prsti u noge veoma hladni. Oseti da e kaljati,nakalja se, odozgo sa sedita svoje poljske kuhinje obrati mu se Pilastr: "Kaplare, verujete li da emo noas stii?" "Stii emo kad se bude moglo, dobri moj stari!" Pre no to su ove rei izale iz njegovih usta on ih prepoznade. On je ve odgovorio istomreenicom. Saeka na vozaev refleks. "Do avola!" stie za etvrt sekunde. Konvoj je iao kroz no. Jo jedan kilometar ih je odvajao od Tramplen-l'O-a. Sen-Menu je znaoda e biti potrebno vie od jednog asa da bi se prelo tih hiljadu metara, i da e se zaustaviti etiriputa pre no to stignu do uspavanog grada. Jedan voza pripali svoju lulu. Na svetlosti ibice krozpahuljice kaplar konvoja ugleda modar nos i dva ledena visuljka koji su visili na jednom brku. On jeve video isto lice osvetljeno istim plamikom. No, ovog puta, sa licem ovog oveka iz Overnjanjegovo seanje uporedi jedno drugo, lice jedne devojice osvetljeno ruiastom lampom. On jeuistinu poeo da ponovo ivi dva asa svog postojanja. Sekund po sekund, korak po korak, ponovo edoiveti dogaaje kojih se seao. Obuze ga neko udesno ushienje, koje otera hladnou iz njegovogtela. inilo mu se da je iao okruen svetlou. No, hladnoa, bol, prljavtina, glupo neznanjebudunosti prema kojoj se slepo uri, sve to, to je bila stvar drugih ljudi, stada. On se oseao lak imoan kao neki polubog, razliit od vozaa isto toliko koliko su oni bili razliiti od njihovih mazgi. Odjednom mu naie jedna misao. "Ako sad", ree on sebi, "promenim put? Ako bez zadravanja proem pored tri stepenikaarobnjakove kue? Slobodan sam da skrenem. Mogu izbei dogaaje koje predviam da enastupiti, mogu da promenim moju sudbinu, da ostanem vojnik kao ostali, za kog se vreme merinagomilavanjem patnji. Mogu otii i ukrcati se ne posetivi Noela Esejona..." Mislio je: "Ja sam slobodan, ja mogu..." U stvari, on vie nita nije mogao. Radoznalost ga jeodsad vezivala. Nita na svetu ne bi ga moglo naterati da se odrekne nastavka ovog iskustva. urilo mu se da vie sazna, da napusti taj sneg i tu hladnou, ovo tapkanje. On potrai pilule zaubrzanje, zatrepta zbog pahuljica i istrese koverat izmeu usana. Pilule mu skliznue niz jezik. Napregnutih miia u oekivanju oka, on ih proguta sa gutljajempljuvake. Osetio je kako mu klize niz jednjak. Doprle su, tople i svetle, u njegov eludac. Njihovasvetlost se preli van njega, ispuni odaju u kojoj je bio. Noel Esejon ga je gledao, pomalopodsmeljivo. Iznad debeljkovog ramena on primeti lice devojke koja se smeila. Uini mu se da sujoj oi ispunjene velikom blagou. On uzdahnu od zadovoljstva i nasmei se. "Evo, vratio sam se", ree im. "Niste li me dugo ekali?" "Tek to ste otili!" odgovori mu bogalj. "Vi ste nas napustili zabrinuta izgleda, a vraate se saosmehom. Jedva da smo imali vremena da primetimo da je vaa stolica prazna. Ne pitam vas da li stese ubedili..." Sen-Menu se die da bi se rukovao sa Esejonom. Dobio je elju da ga poljubi. Pomisli da bi tobilo smeno. Nije mu polazilo za rukom da izrazi svoje uzbuenje. Peom svog koporana on prevrnujednu olju. Izvini se. Aneta se smejala. "Povratite se, dragi moj prijatelju", ree mu Esejon. "Vaa uznemirenost pogaa me vie od vaihkomplimenata. Vrlo sam srean to vidim da ste toliko oduevljeni. Kako ne biste bili, uistinu, posle

jednog takvog iskustva? Da li sad razumete znaaj mog otkria? Kad budete imali etrdeset godina,odluujete da ponovite svoj ivot. Vraate se u svoju mladost. U nov ivot ulazite sa potpuno novimtelom. Vi izbegavate nevolje koje su vas pogaale u vae prvo vreme, vi hvatate srene momente kojisu vam izmakli. Vi ponavljate sto puta, hiljadu puta. Vi posedujete sve nauke sveta, govorite svejezike, voleli ste sve ene, bili ste na 'ti' sa svim savremenicima. Vi ste sve videli, sve uli, sveupoznali. Vi ste bog..." Esejon se ponovo prepusti svom ushienju. Izglealo je kao da je spreman da se digne, da sepoput nekog atlete otkine od svog bezoblinog tela. "Jednog dana, moda", nastavio je, "umorni od ove zemaljske venosti, vi ete se prepustiti dabudete poneti u smrt, koja e biti jedina stvar koju niste jo okuali..." "Ako verujem svojim oima", upita snebivajui se Sen-Menu, "vi lino niste jo 'ponovopoeli'..." Njegov pogled pree debeljkovo lice, njegov trbuh, njegove zarubljene lanke na nogama. Bogaljeva estina oslabi. On se udobno smesti u svojoj naslonjai, pouta nekoliko trenutaka, itihim glasom nastavi: "Ne, ne... nisam mogao. Iao sam na kratka putovanja u prolost. Tamo se uvek vraam ako jepotrebno za moja istraivanja. No, ja nita nisam promenio u mojoj sudbini. Nisam imao hrabrosti... Svakako vam se ini da mi hrabrost nije bila potrebna da bih napustio ovaj bezoblian kostur, izkog bi trebalo sa zadovoljstvom da pobegnem. Trebalo je da zbog tog mogu promeniti moje srce...Nisam mogao da se odluim da se odvojim od mog deteta. Nisam hteo da izbegnem udes koji je odmene uinio bogalja. U stvari, zahvaljujui njemu upoznao sam Anetinu mater, ona je bila mojabolniarka. Oenio sam je. Umrla je na poroaju ovog blaga..." On prui ruke. Rukavi njegovog sakoa, skraeni naborima u laktovima, otkrie njegove ruke belekao bedra neke bebe. Njegova ker doe i klee pored njega i nasloni svoju glavu na njegova kolena.Esejon je dugo milovao crne kovrde koje su se meale sa zlatnim talasom njegove brade. "Evo", ree on, "veza koje su me vezale za sadanjost. Nisam mogao da se pomirim sa milju onekom drugom ivotu u kom moje dete ne bi bilo pored mene." Sen-Menu potvrdi glavom. "Ja vas razumem!" Esejon nastavi svojim jasnim glasom naunika. "Maloas sam dozvolio da me ponese moj san",ree. "U stvari, ja ne verujem da bi jedan ovek koji ima moje pilule, ma koliko bio sebian, biotoliko reen, da bi mogao njima da se slobodno slui. On e uvek naii na neku ljubav ili neku mrnjukoje e ga vezivati. Uostalom, ono to ja traim nije tajna besmrtnosti i svemoi. Ja ne radim za sebe,ve za sve... Ja sam takoe ispitao budunost", nastavi on, "ali krajnje obazrivo, jer ne znam gde me smrtoekuje. Nisam iao suvie daleko. Svakog minuta bojao sam se da u premaiti moje vreme ivota.Sve u svemu, moj pronalazak koji vas toliko zadivljuje uopte me ne zadovoljava. Ta supstanca,kojoj sam dao ime noelit, utie u granicama naeg ivota. Ona nam ne dozvoljava da izaemo iz togtunela kroz koji padamo prema smrti, da se vinemo kroz beskrajnost vremena, zadravi pri tom nausadanju linost. Meutim, to je ono to me zanima. Moje pilule mogu sluiti samo u sebine svrhe.Sanjam da budem koristan oveanstvu. Ne znam da li e to biti moguno. Ljudi su uvek odbijalioslonac koji je hteo da ih izvue iz njihove muke, i trali po tragu onih koji su ih odvlaili u nesreu.Pa ipak, pa ipak..." On zauta na asak, njegove zelene oi utonule u san traile su neku udnu viziju. On preemasnom rukom preko temena i nastavi tiho: "Nije mi zabranjeno da se nadam da u poto sam putovao kroz vekove, prouavao u njenoj sri

istoriju prolosti i budunosti i istraivao tane uzroke ratova, revolucija, velikih beda, biti mogunoizbei neke od njih... Moda ubrzati progres pozajmiti od naih unuka pronalaske ili reforme koji eih uinti srenim, da bismo ih pruili naim dedovima. Zato da ne?" On ponovo uuta. Sen-Menu, uzbuen zbog ovih rei, vie nije video bogalja. On je zaboravio nanjegove sakate noge, njegov izoblien trbuh, njegovo lice koje je izraavalo toliko skepticizma,njegove gojazne ruke gurmana. U njegovom mozgu se ocrtavala slika jednog drugog Esejona, jednogdiva, uspravnog, slavnog, koji je pruao ruke mnotvu pogruenih. Genije, kao oni to su se meuljudima iz veka u vek pojavljivali da bi im izmenili sudbinu... Esejon udari rukom u naslon svoje naslonjae. "Jeste", ree on vrstim glasom, "ja hou, ja moram pronai neku supstancu koja e nam uinitipropustljivim zidove naeg ivota. Znam da u je pronai ali u morati jo dugo da radim. Kolikovremena? Malo je vano, ja raspolaem venou. Ja mogu beskrajno poinjati isti dan, u njemudrati itav vek, u svakom sluaju vas sam izabrao da mi asistirate u istraivanjima koje nameravamda preduzmem kad budem uspeo. Ja od vas ne traim va odgovor, ja ga znam. Vaa inteligencija,vaa nauna formacija, doputaju mi da velike nade polaem u vau saradnju. Ve blagodarei vaimlancima mogao sam dovesti do kraja moje prethodne radove koji bi bez tog tapkali u mestu.Ubudue raunam na vau linost. Evo ta sam odluio." On se ispravi u svojoj naslonjai. Brada mu potee kao neka reka. Pogled mu je bio ispunjenozbiljnou i nekom plemenitou koje nisu doputali Sen-Menuu da stavi i najmanju primedbu. "Vi ne treba da izbegnete svoju dunost prema otadbini. Vi ete ponovo ui u svoju kou vojnika,ponovo otii u no i hladnou. Vi ete ratovati. Znajte da ete se vratiti nepovreeni. Uostalom,noelit e vam omoguiti da kroz rat proete toliko brzo da ete za njega znati samo po seanju. Dauvam sada dve godinje pilule. Uzmite ih odjednom... Tek kroz dve godine samo srediete se u Parizu.Pridruiu vam se. Dok budete vodili munjeviti rat, ja u uivati deset, sto, hiljadu godina, svepotrebno vreme do ishoda mojih istraivanja. Hajdete, mali moj, obucite se ponovo. Vreme je da nasnapustite i ponovo poete." Sen-Menu, vrlo uzbuen, ispravi se. Aneta mu prui njegov injel. Morala je da veoma visokodigne ruke. Odeven u vunu koja se puila, on baci poslednji pogled na odaju u kojoj je lebdela nekaruiasta para, savi do pola svoja velika lea da bi poljubio vrhove prstiju devojice. On na trenutak zastade. Ne ljube se ruke devojicama, pomisli. Istina je da ja nisam ovek, vevojnik... On zavri svoj pokret i zagnjuri se u ledenu no... Odmah ga zahvati meava. Kroz dve godine? pomisli on naglo. Znai rat e se zavriti kroz dve godine... Vide sebe kako defiluje Jelisejskim poljima, beretke nakrivljene na jedno uho, posle slavnogmara do srca protivnike nacije. Zatim ree sebi da to nema neku veliku vanost. Zadatak koji ga jeekao imao je izgled neke druge veliine! Jedna pahuljica se spusti na njegovu jagodicu, natera ga da spusti kapke. Jedna smrznuta suza slepinjegove trepavice. Neki topot konja proe pored njega u noi, praen psovkama, kripom ratneopreme i ruda. On navue svoju vunenu kapu i proguta dve pilule. Jedna od njih mu u prolazuzagolica resicu. Zagrcnu se.

5.

"Psee vreme!" ree. I taj prozor koji se ne zatvara! On pree malom sobom trljajui ruke da bi sezagrejao. Vuneni al bio mu je triput obavijen oko njegovog vrata i peo mu se do oiju. On podiezavesu plavu kao more koja je skrivala prozor, pokua da jo vie gurne krila nabrekla od mraza.Mlaz vazduha prostruji u visini njegovog trbuha. On ponovo kinu, vrati se i sede za sto od belogdrveta. Lampa koju je prekirivao abaur od neprovidne kovine, stajala je pored kancelarijskogkalendara. Pokazivao je 21. februar 1942. Bio je jedan as posle ponoi. Poinjao je 22, februar.Sen-Menu okrenu list. Prole su dve godine od trenutka kad je u snegu Tremplen-I'O-a progutao pilule noelita. Da li jezbilja proao brzinom koju je obeao Esejon? Od snega Sampanje do pariskog snega - nije li to biojedan skok preko dugih meseci? Meutim, kakve je uspomene sauvao od uzbune od 10, maja 1940,od poverenja sa kojim je uao u Belgiju, o strahovitom iznenaenju. Nebo puno aviona, bombe kojesu padale kao grad, smrskana kola, est njegovih vozaa ubijeno. I povlaenje u neredu do logora uSuu blizu Bordoa, muve koje su kao ilim pokrivale pesak logora izmeanog sa izmetom, dizenterija,beznadenost, polazak na Pirineje, demobilizacija, njegovo mesto u Parizu zauzeo neko ko nije biomobilisan, naimenovanje u jednom provincijaskom koleu, najzad njegov povratak u prestonicupoetkom te godine. Sigurno, on je sve to doiveo. On se pogleda u ogledalo. Imao je crte lica oveka koji je munonauio da rauna sa stvarnou. Lice mu je sauvalo otisak patnji. Onda, da li je ona no u Tramplen-l'O-u bila san? Dovoljno mu je bilo da zamuri da bi ponovo video bogalja sa njegovom bradom bojevatre i njegovim trbuhom kao bundevom na naslonjai. I tihu devojku... Vie nije znao u ta da veruje. Na njegovom stolu bili su ispravljeni zadaci. etrdeset aka Viematematike kole starih od osamnaest do dvadeset godina. Proveo je deo noi nad njihovimzadacima. No, dve godine, sekund. Vreme potrebno da se proguta pljuvaka. Vreme? ta je vreme?Na zadacima se sjajio jedan mali predmet, srebrn, materijalni dokaz njegovog boravka kod Esejona,kafena kaiica, koju je sluajno poneo. On je uze u ruku. Bila je ledena. Drhtei svue se, ostajui uvunenim gaama, navue zguvanu pidamu, ne ba istu. Pidamu neenje. On sede na svoj jastuk.Kolena kao u skakavca savijenih prema bradi, vrhovima prstiju na nogama opipa ledene arave,uvue se u krevet kao u vodu neke reke. Nije mu uspevalo da se ugreje. Zaali za slamom iz tale uVanesu, toplinom i zadahom konja. Ta uspomena mu se inila sasvim bliska. To je bilo jue... uo je kad odzvoni tri asa, etiri asa. asovi beskrajni. Da li je zbilja preao dve godine kaomunja? Zimski vetar je fijukao nad zaspalim gradom. Iza tankog zida hrkao je g. Miale, njegov susedsa stepenita... Ako Esejon odri svoje obeanje, doi e ovog istog dana. Esejon i njegova ker Aneta.

6.

Razbudila ga je kucnjava u vrata njegove sobe. On doviknu: "Evo! Dolazim." To su oni, pomisli. On skoi. Na pola puta do vrata, postide se svojih crnih nogu, vrati se do kreveta i navue arape.Cvokotao je zubima od uzbuenja i hladnoe. Skide jedno ebe, uvi se u njega i otra da otvori. "Gospodin Sen-Menu?" upita jedan prijatan glas. Sebi do pojasa ugleda slubenu kapu i crven nosi jednog malog raznosaa telegrama. "Da, to sam ja." "Izvolite, gospodine!" U rukavici bez prstiju deak mu prui hitnu poiljku, okrete se u mestu i sjuri niz stepenicepevajui neku pesmicu... Sen-Menu u glas svoje stanodavke koja ga je grdila u prolazu. Ruke su mu drhtale. Na poiljki jebila poiljaoeva adresa: Noel Esejon, Ulica Rasin 7, Pariz (XVI).

Dragi moj prijatelju, Evo nas vernih na sastanku. ekamo vas na ruak. Va odani

Noel Esejon

"Pa, dragi moj susede, nadam se da su to dobre vesti." Kad je uo da ga neko zove, Pjer shvati da je ostao na pragu svoje sobe. On zatvori svoja vratamrmljajui: "Hvala, hvala." Pramenovi blede kose padali su mu preko oiju. G. Mile slee ramenima i sie na doruak. G. Mile, nesreni arhitekt je u pedesetoj godiniizgubio svu svoju klijentelu i gotovoo celu imovinu. On je stanovao u ovoj nametenoj sobi nabulevaru Sen-ak, jer se na drugoj strani bulevara izdizala jedna od zgrada raena prema njegovimplanovima. Neka vrsta planinskog letnjikovca sa kulama i malim zvonicima, okruena sa metar i poneeg to je liilo na vrt, ukletena izmeu jednog skladita za nametaj i skladita za ugalj. Saprozora njegove sobe, iznad metroa, g. Mile je mogao da itav dan posmatra svoje remek-delo.Ostala mu je samo ta srea. Godine i nedae su ga smeurale. Njegova konfekcijska odela izgledalasu prevelika za njega. Njegov sivi eir koji je prelazio u prljavu mrku boju padao mu je do uiju.Lice mu je izgubilo svaku boju. ak i njegove oi bile su neke neodreene boje, kao one lokvekojima se blatnjavo dno vidi kroz nekoliko sunanih odsjaja. G. Mileovi brkovi u njegovoj mladostimora biti da su izgledali trijumfalno. Sad su bili obeshrabreni i uporedo padali do gornjih uglovausta, do ravo obrijane brade. Ona je na krajevima bila seda i boje opuka du cele usne. Da bi se osvetio zlobi sudbine, g. Mile je svakom priao priu svojih nedaa. On se hvatao zastanare u zgradi, za prolaznike malo raspoloene da bi sasluali njegove prve reenice. Poeo je dase tei svako jutro kod posetilaca male pivnice u kojoj je pio svoju narodnu kafu. Stizao je nestrpljiv, pre no to se razdani kad je aparat za kuvanje kafe poinjao da piti a vlasnikzevao, reajui na anku ae u kojima su kaiice zveckale. Ponovo je zatekao iste zimogroljiveradnike koji e otii jednim od prvih metroa. Njegov gabarden se, pored anka, uvlaio meu njihoveotrcane kapute i meu njihove plave kombinezone. Vodoinstalater mu dodade sud koji trca saharin iudari ga akom po leima upitavi ga 'da li stvari bolje stoje?' Tad bi g. Mile poeo da govori osvim nesreama. Ponekad bi ga neki neutivko prekinuo: "Znamo tu tvoju priu." ak i ako mu nita

ne bi govorili, nisu ga sluali. Putali bi ga da pria. Oni su razgovarali o ratu. Svako je znao kako ese zavriti.

7.

Jedna aleja se otvarala izmeu dve kue smrznutog izgleda. Ona je naputala graansku ulicu izavlaila se meu drvee. Dva zida koja su imala retka vrata i reetkaste ograde pruale su se sasvake strane prekrivene naslagom snega koje su komadii razbijenih boca sekli svojim otrimnosevima. Nekoliko koraaja ugazili su stazu na belom tepihu koji je pokrivao plonik. Drvee jesastavljalo svoje ogolelo granje visoko na nebu. Tiina ume vladala je ovim komadiemzaboravljene prirode u gradu. Sen-Menu je morao traiti brojeve ispod upletenog korenja brljana. Izmeu stabala i masivavideo je izolovane kue. Kod br. 5 tri vujaka dotrae iz dubine parka i bacie se na vrata. Skakalisu na ogradu, izmeu ipki provlaili svoje otvorene njuke, divlje reali, pokuavajui da ujedu nelajui. Broj 7 bila je poslednja ograda od reetki ona koja se sa dva krila zatvarala na kraju aleje. Sen-Menu zazvoni. Zau se uurban bat koraka po snegu. Pojavi se jedna ena u godinama. Nosila je belukapu sa velikim utirkanim krilima i crnu haljinu zakopanu do vrata. "Da li tu stanuje g. Esejon?" Ona odgovori 'Da! Da!' klimanjem glave, bez ijedne rei. Krila njene kape zaklatie se. Onaposetiocu dade znak da poe za njom. Trala je. Nabori suknje leteli su oko njenih belih pamuniharapa. Sen-Menu je zauen trao iza nje du cele staze, ispe se potom na trem neke kue od obraenogkamena. Ona mu ne dade vremena da se osvesti ve otvori dvoja vrata i povue se u stranu. Pjer je zadihan otvarao usta da bi ponovo doao do daha. Doekao ga je Anetin smeh. "Ja, zacelo", ree, "nikad neu moi da kod vas... uem normalno." Seao se svojih promoenih cipela na parketu u Tramplen-I'O-u. Ovo je bila ista soba, istinametaj, osvetljen nekom slinom svetlou koja je dopirala kroz prozore zastrte ruiastimzavesama. Sedei u istoj naslonjai, bogalj je, sa obe ake zavuene u bradu, gledao Sen-Menua kakoulazi. Isto se blagonaklono smeio, jedva pomalo ironino. Iza njega stajala je njegova ker; samo seona promenila: rascvetala se, ali joj je u oima osetio onaj isti plamiak koji sjaji u oima vrlomlade dece, ili kod nekih lica koja nemaju nita da kriju. Ona je rasla sama, pored tog oca koji sezadovoljavao njenom panjom, njenom pomoi i njenom lepotom. Niko je nije nauio da vidi zlotamo gde ga uopte nije bilo. Ona poe nekoliko koraaji prema Sen-Menuu. Imala je na sebi plisiranu suknju boje mora, sanaramenicama i ipkanu bluzu. Ila je upola savijenih ruku, aka isturenih napred. Ona je posetiocupruala svoje ake i dlanove. Njene slobodne dojke pri svakom koraku micale su se iza ipke. Suknjajoj je opasavala tanan struk, malo isturena na kukovima, i poigravala iznad savrenih nogu.Barunaste vitice obavijale su joj elo i slepoonice. Nekoliko pramenova senilo joj je elo ipotiljak i privlailo svetlost oko njene glave. Rumena i zlatasta boja njenog tena podseala je na krv ina sunce. Ona se smeila ne otvarajui usne, onim istim osmehom koji je Sen-Menua doekao pre dvegodine i koji je krasio njene crte blagou i tajanstvenou. Sen-Menu nije znao da ceni lepotu ene. On je uglavnom duhovno iveo u onim neljudskimoblastima u koje matematika uvlai neke naroito obdarene. to se tie Anete seao se lica koje jezrailo svetlou i ljubaznim doekom kojim ga je primila. On je nije odvajao od uspemene na njenogoca. Pa ipak su ga iznenadile devojina lepota i neusiljenost; ali kad se ve bio rukovao sa njom, onvie nije mislio na nju. Bio je rtva neke ustreptale radoznalosti koja ga je celog obuzimala.

U trenutku kad je mladieva ruka dodirnula njenu, Aneta je odjednom prestala da se smei. Ona sepolako okrete da bi videla kako se on udaljava od nje, ide dalje u sobu, prema njenom ocu... "Vrlo smo sreni to vas ponovo vidimo, dragi moj prijatelju", ree mu bogalj. "Nadam se da vasmoja stara Filomena nije suvie ravo doekala. Ona je dadilja moje keri. Kad ste prvi put bili nistemogli da je sretnete. Bila je mrtva." Ove poslednje rei oslobodie Sen-Menua njegove strepnje. To je liilo na neku dobru alu. Onpoe da se smeje. "Eto, bar neto novo", ree smeei se. "Kad je ovek sa vama moe biti siguran da mu neenedostajati iznenaenja." "Tu nema nieg iznenaujueg! Hajde, sednite, dragi moj Sen-Menu. Vama je poznata odanost tihstarih slugu. Filomena je vodila kuu. 'Da se bilo ta ne bi izgubilo', ona je jela ostatke. Jednog danase otrovala, svakako sa nekoliko komada mesa na koje je dugo zaboravila u ostavi. Petnaest dana semuila dok nije umrla. Aneta ju je oplakala. Velika tuga. Kad je noelit bio usavren, Filomenu samponovo naao u prolosti i pokuao sam da je spreim da umre. Meutim, nisam mogao nai taanuzrok njene bolesti. Ne znajui ta je nju otrovalo, zatvorio sam je u njenoj sobi i zabranio sam joj daosam dana uzima hranu. Nedelju dana na hlebu i vodi. Iz tog se izvukla omravela i upola besna, aliiva. Otad nas vie nije naputala..." "Ona vam mora biti neobino zahvalna." "Ne, nipoto" odgovori Esejon. "Ona mi to ne oprata; naprotiv, ona ivi u venoj grii savestipoto je ukrala svoje vreme. Ona se uri, tri, u nadi da e bre dokrajiti ovaj ukradeni ivot. Mojinovi ogledi nimalo joj se ne sviaju. Ona kae da sam u rukama avola." On zamuri, gotovo potpuno sakrivi oi. Pjer se zaudi opazivi kako mu preko lica prelaziodsjaj besa.

8.

ak i u vreme izobilja, Sen-Menu, ogranien svojim budetom, nikad nije imao takav obrok.Jastog, pile, jagnjei but, mlad graak, pargle, salata, smenjivall su se u njegovom tanjiru. I na kraju,sirevi sa pavlakom i kolai na maslacu, jagode, trenje, grode i to usred meseca februara - svenevorovatno svee. Imao je mali eludac. Bile su mu dovoljne majune porcije restorana 'D' kategorije. On je suviemalo panje obraao toj neizbenoj funkciji, da bi poput svojih suseda patio od sive hrane u dobaprimirja i od njihovih udnih ukusa. Filomenino kuvanje kao da je u njemu probudilo mo uivanja. Bio je zadivljen kao nekimneoekivanim cvetanjem usred zime. On se najede prvog jela, i zadovoljio se samo probanjemostalih. Beli hleb mu se uini bljutav. Oseti da dolazi kafa, pre no to je slukinja stavila na sto oljice sa mokom. Esejon je uivao u njegovim uenjima, Aneta u njegovom zadovoljstvu. Bogalj je jeo za etvoricu i pio naiskap. Brada mu je bila iskiena mrvicama hleba. Otresao ju jeposle svakog jela. Ovaj njegov apetit izgleda da je bio uobiajen. Gledajui njegovu ker kako mupuni tanjir, Sen-Menu je nasluivao da ga je ona pri svakom obroku sluila tako obilno. Uostalom,Esejon je to svom gostu potvrdio. "Vidite", ree, "ja sam u sutini bezazlen. Ja ne uspevam da se zasitim radostima ovog sveta,radostima ula, radostima srca i duha. I patim kad oko sebe vidim toliko nesrenih ljudi dok bi imivot mogao pruiti toliko velika i toliko raznolika zadovoljstva. Danas, ja sam jedini koji zimi jedevoe sazrelo u njegovom normalnom vremenu i obranom jue. Uskoro, nadam se, svako e moi initikao ja. Doite, pokazau vam odakle mi ta bogatstva." Aneta gurnu naslonjau svog oca. Svi troje uoe u susednu sobu koja Sen-Menua podseti naodeljenje trezora neke banke. Njegovi zidovi bili su podeljeni na mnotvo vratanaca od sivog metalaod kojih su svaka imala ruicu i belo dugme slino dugmetu zvonca. Bogalj uhvati jednu ruicu ipovue je. Vratanca se otvorie. Unutra je bio mrak. Svetlost koja je dopirala kroz velike prozore niza milimetar nije prodirala u sef. Izgledao je pun tame, kao neke materije. Pogled se sukobljavao sapotpunom tamom, i nije uspevao da uhvati ni najblei odsjaj. Ovaj etvorougao bio je neshvatljiv usobi izloenoj punoj popodnevnoj svetlosti. "Stavite ruku u sef", ree Esejon. Sen-Menu prie, prui ruku i zaguna. Njegova ruka nije mogla ui u prazan prostor. Ona,meutim nije nailazila na bilo kakav otpor. On vrhovima prstiju opipa taj mrak. Nita ne oseti. Nitineto glatko niti rapavo. Nije bilo materije. Nije imao oseanje temperature. Nita. Uopte nije bilopovrine. A njegova ruka koju nita nije zadravalo nije mogla dalje da ide. On tad stavi unutra oberuke. Liio je na nekog lopova koji pipanjem trai tajnu bravu. Prsti su mu etali du praznine. On seosloni na ta otvorena vrata, dok mu je itavo telo bilo oslonjeno na ake pljotimice stavljene u mrak.A ruke mu nita nisu dodirivale. Bio je naslonjen na nita. Esejon iz depa svog vunenog prsluka izvadi naoare i stavi ih na nos. Iza stakla oi su mukolutale. "Ne trudite se, dragi moj Pjere", ree. "Prvo u vam pokazati ta sadri taj sef. Zatim u vamobjasniti tajnu. Pogledajte!..." On pritisnu belo dugme. Sen-Menu vide da tama drhti, pretvara se u kovitlac i razvejava se. Nekazelena lampa upali se na plafonu sefa. Njena bleda svetlost osvetljavala je etiri paketia maslaca nadrvenim posluavnicima. Sen-Menu prui ruku. Ona ue, ovog puta, bez tekoa, a njegov kaiprst

naini rupu na maslacu. Dok je Pjer zbunjeno sisao svoj prst, Esejon ponovo pritisnu dugme. Neka crna izmaglica obavilampu, zadra se u visini vrata, postade kao neki blok. Bogalj zatvori krilo. "Videli ste moju ostavu", ree. "A sad u vam pokazati kako funkcionie." Vratie se u susednu sobu. Filomena je stavila na sto boce sa raznovrsnim alkoholnim piima. "Izaberite ta hoete i posluite se... Vi ste maloas videli jednu primenu noelita. Uspelo mi je daproizvedem jedan nov varijetet te supstance. U elji da to due ostanem pored moje drage erkice,hteo sam da sadanjost uinim venom. Dobio sam veoma razliite rezultate od onih na koje samraunao. ta je sadanjost u naem malom svemiru? Dok smiljam reenicu koju u vam rei, ona jeve deo budunosti. Po meri kako je izgovaram ona je ve pala u prolost. Da li je sadanjosttrenutak kad ispijam ovaj divan liker? Ne. Sve dok nije stigao do mojih usana, to je budunost. Kodoseanja njegovog ukusa, njegova toplina koja mi ispunjava usta, kad to zadovoljstvo stie do mogmozga, ono me je ve napustilo. To je prolost. Budunost tone u prolost im prestaje da budebudunost. Sadanjost ne postoji. Zaeleti uiniti je venom, to bi znailo uiniti venim nitavilo.Eto to sam uinio!" Sen-Menu spusti svoju au. On ak nije znao ni ta je pio. "Oni sefovi koje ste videli iznutra su premazani jednom bojom na bazi noelita 3. Ta boja oduzimauticaj vremena na sve to se nalazi u unutranjosti sefa. Zelena lampa niti uticaj noelita. Palim zelenulampu. Unosim u sef ivo pile. Gasim lampu. Pile prestaje da biva pile. Sadanjost koja za njega nijepostojala, ubudue bie jedini oblik njegovog vremena. Krv mu se zaustavlja. Njegovi oseaji neklize vie du vlakana njegovih nerava: ono se vie ne kree, jer pokret podrazumeva brzinu, polazaki dolazak, kretanje vremena. Ono je ukoeno u sadanjosti. Ono moe tako ostati hiljadu godina, nestarei, bez oseanja. im se zelena lampa ponovo upali, ono ponovo poinje da postoji. Zapaljenaibica u mom sefu moe ostati veno, a da se ne ugasi ili sagori. Kakvo je stanje predmeta ili ivih organizama tako sauvanih u venoj sadanjosti? To samomoemo zamiljati. Ne moemo to upoznati pomou ula, jer svetlost, miris, zvuci - sve se zaustavljaakcijom noelita. I ako ne uspevate da uvuete ruku u sef, to je zbog tog to tamo ne moe biti kretanjau unutranjosti vene sadanjosti. I tako nita postaje neupoznato. Kad sam usavrio noelit 3, vratio sam se u 1938. godinu zajedno s Anetom. Kupio sam ovu kuu isagradio ove sefove. Premazao sam ih mojom bojom, zatim napunio razliitim namirnicama. Kad seneki od njih isprazni, Aneta odlazi na asak u predratno doba i napuni ga." "To je toliko zabavno", ree Aneta, "da ponovo postanem devojica, sa mojim devojakimiskustvom." "ujte je", nastavi bogalj, "sluajte kako o svom iskustvu govori taj devojurak!" Pjer je pogleda. Pokua da zamisli povratak te mlade devojke u njeno telo odrasle devojke.Gledao je kako joj se grudi smanjuju, listovi mrave, lice postaje grublje... Ona ga je gledala u oi ion je bio prvi koji okrete glavu. On se nakalja i ree: "Sa vama, zbilja, udesne stvari, postaju obine. Vi se kroz vreme etate kao ulicom nekoggrada... Niste li noelit 3 primenili na druge stvari?" "Dabome! Premazao sam unutranje strane platna naih dueka iz kojih je vuna bila izvuena.Spavamo mekano ne podravani ni od ega. Kakav zadivljujui oseaj osetiti da nisi ni na emu! Vevidite kakve usluge moe da vri nova supstanca. Avaj, istorija naeg doba nam to pokazuje, svakanovotarija moe lake biti upotrebljena da unesrei ljude no da ih usrei. Hteo sam da se uverim ukodljivost noelita 3." On spusti svoju au. Jedna kap konjaka sjajila se blizu njegove usne, poput kapi plave rose

izmeu dve zlatne trake. "U specijalnim sudovima sam jednom udaljenom generaltabu tajnim putem dostavio desethektolitara u tenom stanju. Upozorio sam ih na opreznost prilikom punjenja lakih zapaljivih bombi.Traio sam da me o rezultatima radiotelefonski izveste na sanskritu. Na svetu nema mnogo ljudi kojiga razumeju. A tim ljudima uglavnom nije mnogo stalo do beine telegrafije. Otad je prolo estmeseci. Ja sam utvrdio dan i as emisije. Oekivao sam vas. To e biti danas, odmah. ujmo..." On otvori vrata od jedne starinske krinje u duborezu. Pojavi se jedna ploa od ebonita saugraenom glatkom dugmadi. im je prvo dugme bilo okrenuto, aparat poe da potmulo zuji. Esejon je traio talasnu duinu. Traak plaviaste svetlosti kretao se preko brojki, jednogbrojanika. U prolazu, odjeci sveta sipali su u sobu zveket bakra, tri gukanja nekog soprana, otkucajemorzea i um prijemnog aparata ispunjenog kranjem, nad deformisanim glasovima spikera. "Eto", ree naunik. On pogleda u brojanik jednog visokog asovnika ije je klatno uljuljkivalo vreme. "Kroz dva minuta", ree. Radio-aparat je irio udan pozivni znak, pet nota flaute neprestano ponavljanih, koje suomamljivale kao muzika nekog ukrotitelja zmija. Sen-Menu, koji se bio digao, polako ponovo sede na ivicu svoje stolice. Vie se nije usuivao daumi svojim disanjem. Aneta sa rukama na stolu gledala je u svog oca sa nekom zabrinutou.Prooe dva minuta. "Pitam se..." progunda bogalj. On naglo uuta. Iz aparata je dopirao glas nekog oveka, otar, jednolian, koji je izgovaraonerazumljive rei, prepune pesme samoglasnika. Esejonovo lice se ozari. Sav se pretvorio u sluh.Aneti i Pjeru obema rukama dade znak da ute, da prestanu sa svakim umom. Zatim tiho progovoriisprekidanim kratkim reenicama. "Probali su ga... na jednom malom gradu... negde u Aziji..." Sen-Menu oseti kako mu se srce stee. Predoseao je uas. Anetine male ake na stolu, stisnue se. "Jedan avion je dovoljan... On se vrti iznad grada, baca bombe... One eksplodiraju iznad krovova.Noelit pada kao kia. Nema lomljave! Nema nereda! Nema gomile kua pretvorenih u prainu!Nekoliko bombi eksplodira u vazduhu. Uz neki potmuo um. Pada sitna kiica. Gore avion bruji.Ljudi diu glave i vide kako se nebo izbrazdalo crnim prugama. Noelit pada, kia pogaa stoku iljude... stie do zemlje. Nema krvi, nema opekotina. Neka kiica, ni topla ni hladna." Glas iz radio-prijemnika nastavlja svoju priu bez uzbuenja, kao kakvu propoved. Malo pomaloEsejon se ushiuje. Zamiljao je svakako onoliko koliko je prevodio, zamenjivao konkretnimreenicama apstraktne rei starog jezika, dodajui sve to je pogaao i to stranac koji je iz tolikedaljine govorio ni sam nije mogao znati. "Neka crna kia koja ne kvasi... Neka kia neopipljivog mastila. Meutim, ovek kom padnenekoliko kapi na ruku i koji hoe da svoje prste prinese licu uasnuto uvia da vie ne moe micatirukom. Ona je prikovana za vazduh, prikovana za nepokretnu sadanjost. Vie ne moe micati glavom.On ima noelit u kosi, na ramenima. On je uvezan. On urla od straha. Ceo grad urla. Sva iva bia, tu itamo, nastavljaju da postoje, da se pokreu delom njihovog tela koje nije pogoeno, dok drugi deopostaje nepomian u vremenu. Umesto ruke, nosa, imaju samo senku bez teine, uvrenu u prostorukao cement. Ulice su posute tamnim mrljama. Kue su upola privienja. Drvee na avenijama imacrno lie, koje vetar vie ne leluja. Neka oluja uzburkuje reku ija nepogoena voda mora sebi daprokri put izmeu ukruene vode. Vazduhom prolaze milioni poluga tame. Svaka kap noelitaprilikom pada donosi do tla taman stub senke koji niko ne moe slomiti niti prei preko nje, pa bila

ona tanka kao dlaka. Sve to ivi, sve to se normalno kree strelama je prikovano za nepominusadanjost. Ljudi i ivotinje umiru, zato to se srca ili mozgovi zaustavljaju, jer je jedna glavna arterijazapuena, jer ivci vie ne zapovedaju ivotu da se produi. Oni koji su manje pogoeni, posle patnjiusled nepokretnosti, upoznaju patnje od gladi i od edi. Ulice su pune lepljivih bia koja se otimajuuzalud pokuavajui da se isupaju od tog uasa. U kuama, ljudi i ene zatieni zidovima ikrovovima, ne mogu vie iz kua da izau. Na ulicama su postavljene pregrade naikane klincimaizmeu reetaka kroz koje je nemoguno provui se. Glad mori te opsaene. Ubrzo smrt prua nadgradom svoju neujnu ruku. Na ulicama vise leevi obeeni o vazduh komadima njihovog mesa kojeje noelit dodirnuo. Trule ih malo po malo otkida. Tle je prenatrpano mesom u raspadanju, ogolelimkostima, dok je vazduh ostao prepun profila uiju, kose, dojki, crnih prstiju, ukruenih, veno vezanihza nebo nepominom kiom sadanjice..." Ve je nekoliko minuta otkako je prijemnik uutao. Esejon takoe; skide svoje naoare, preeakom preko ela i oiju. "To je uasno!" ree tiho Sen-Menu. "Da, uasno je", sloi se bogalj, "uasno ali zbilja udesno, zar ne?" Njegove jagodice boje mora sjajile su se od neobine ushienosti. On nastavi: "Zamislite da u ovom gradu postoji neki ovek na kog je palo dovoljno noelita da bi ceo biosauvan u sadanjosti. Moda neki osmatra protivavionske artiljerije, na nekom krovu, u blizinimesta na kom eksplodiraju bombe. Taj ovek tamo, sam u tihom gradu, ni iv ni mrtav nastavlja dastraari, van venosti. Kraj sveta nee ga pogoditi, jer on tamo nikad nee stii. ak ni sam bog gavie ne moe dostii..." Aneta uzdahnu. "Moda bi trebalo da neto popijete", ree ona tiho Sen-Menuu. Ne ekajui na njegov odgovor, ona mu nasu u aicu malo jabukovae. Nju je manje no njegapogodila pria, jer je bila osetljivija na radosti, no na nesree, na lepotu no na rune stvari. Njenotelo je zrailo ivotom, privlaio je samo ivot, njen duh se bunio protiv slika smrti. Zau se jaka lupa od polomljenih sudova. "Oh", ree Aneta, "evo moje jadne Filomene koja se sveti na porcelanu..." Ona izae iz sobe. Na nogama je imala cipele od plavog antilopa vrlo jednostavne, visokihpotpetica koje su isticale njene tanane bose lanke i malo istezale obline njenih listova. Pevuila jaariju potanske flaute. Sen-Menu nije video kad je ona izala. Pitao se kako e rei ta misli. "Ja..." poe. "Hm!" On se nakalja. "Ne bih hteo da vam prebacujem... Ne verujte da... Ja vam se pomalo divim... Ali mislim da stemoda pogreili to ste sa vaim pronalaskom upoznali vojne ustanove. Ne mislite li da bi oninapravili uasna pustoenja?" Esejon je eljao bradu eljem od krljuti. Zupci su milovali dlaku uz um somota. "Umirite se, moj mali Pjere", ree on. "Oni vie nee imati noelit. Oni ne znaju odakle on dolazi, aako pokuaju da ga analiziraju, oni e samo svoje instrumente uiniti neupotrebljivim, kao ilaboratorije, a moda i svoje hemiare! Nedavno su mi ponudili basnoslovne svote. Dodali su da eme ponovo svakog dana zvati. Neu ih sluati. To je ve zavrena proba. Pogaam da me osuujeteto sam je izvrio. Vama se ne ini da se ona uklapa u moje humanitarne ciljeve. No ipak, ba zbogtog ogleda neu otkriti javnosti moj noelit. Pre no to se neto uradi, treba biti upoznat. Kinez koji jepronaao barut za vatromet, moda bi zastao u svojim istraivanjima da je predvideo topove. Sa

druge strane, mi naunici ne treba da ispoljavamo suvie lane preosetljivosti. ta znai smrtnekoliko hiljada ljudi kada je re o srei itavog oveanstva?" On neusiljeno baci etku na sto. Oi mu postadoe hladne kao sleena bara. Meutim, Sen-Menunije mogao zaboraviti svirepu razdraenost koju je video kako sjaji u tim istim jagodicama, dok jegovorio o bombardovanju. Esejon protrlja ake i poe da se smei. Ponovo je on bio bonvivan, gurman, sreni istraiva. Onprogovori: "A sad u vam pokazati moje udo. Zahvaljujui njemu vi ete uskoro moi putovati u buduevekove. Budite ljubazni i gurnite moju naslonjau..." Oni preoe u susednu odaju koja je trebalo da bude laboratorija. Pored zidova bila surasporeena etiri velika stola od ruiastog mermera. Jedan polukruni urez na svakom od njih da bidebeljku omoguio da na njemu radi ne naputajui naslonjau na tokovima. Povrina stolova bila jegola, glatka. Ispod svakog su se nalazili gvozdeni plakari, zatvorenih vrata. Iznad jednog stola visiloje o ekseru jedno odelo od zelene tkanine. Esejon ga pokaza prstom: "To je taj predmet, otkaite ga", ree. Sen-Menu prostre preko stola neku vrstu kombinezona, u jednom komadu od kapuljae dopantalona. Spreda se zatvarao takozvanim 'rajsferlusom'. Na kapuljai su bile izrezane dve rupe zaoi. Dva mala aparata bila su uvrena za tkaninu u visini uiju. Tkanina kao da je bila zamoena urastvor za prskanje vinove loze. "Evo potrebnih pomonih sredstava", dodade Esejon, izvlaei iz jednog plakara par izama, vrloduge rukavice, naoare motocikliste, jedan koni pojas za koji je bio uvren neki metalni etvrtastiaparat, velik kao torba konduktera u pariskim autobusima. Tome dodade dve torbice i jedan ranac. Koa, metal, naoare - sve je bilo zelene boje. "Sve je to", ree naunik, "natopljeno smeom noelita 3 i noelita 1 i 2. Kad ovo odelo budeteobukli, stavili te naoare, navukli rukavice i izme, taj aparat na pojasu omoguie vam da se etatemeu vekovima. Njegovo stavljanje u pokret aktivira istovremeno noelit 3 i jedan od ona dva poizboru. elite li da poete sto godina unapred? Noelit 2 e vas tamo preneti odmah. Dok vas noelit 3uva takvim kakvi ste, on uva vae sadanje stanje, dok vas ostali odbacuju u budunost ili uprolost. Funkcionisanje aparata je vrlo jednostavno. Ova etiri glatka dugmeta omoguavaju vam dapomerate pravac preica du slagakih meraa asova, dana, meseca, godina, vekova. Sreditemeraa oznaeno je sa brojkom 0, a to je vreme za va polazak. Na levoj strani je prolost, na desnojbudunost. Poto preice sredite, pritiskate ovo okruglo dugme i odmah ste preneti u vreme koje steodredili. Da bi se vratili, pritiskate etvrtasto dugme i isto vas natrag kao gumom vraa na polaznutaku. Ovo okrugo dugme stavlja u pokret vibrator. Vi ga aktivirate tek kad stignete. Vibrator menja vaevreme za jednu sekundu napred i unazad, vrlo brzo. Prilikom svakog odlaska i povratka, vi etepreskoiti sadanjost. Za ljude oko vas vi nikad niste tu, uvek kasnite ili ste poranili za jedan sekundu odnosu na njihovo vreme. I tako postajete nevidljivi, neopipljivi. Pred vama se pojavljuje zid? Neoklevajte da proete kroz njega. On vas ne moe zadrati, jer vi jo niste tamo ili ste ve proli. Nitavam ne moe biti prepreka. Ne zaboravite, kad budete stavljali naoare, da krake zavuete u overupice slualica. Naoare i slualice su u stvari povezane sa vibratorom. im on funkcionie staklanaoara i membrane slualica skladno sa njim vibriraju, ali u suprotonom smislu. Oni ine dasvetlosni zraci i zvuci kasne kad se vae vreme ubrzava, a ubrzavaju ih kad vi kasnite. Oni vamponovo stvaraju svet o kom biste vi bez njih imali samo pobrkano oseanje, haotino. Moda eprilikom vaeg sluanja doi do nekog malog slabljenja i moe vam se desiti da vidite pomueno.

Meutim, vaa ula e se veoma brzo prilagoditi. Uostalom, nita vas ne spreava, ako procenite dase bezopasno moete pokazati, da zaustavite vibrator. Dovoljno e biti da jo jednom pritisnetevibrator. U torbama imate namirnice, oruje, alat, jednu kameru i komade lepljive tkanine za brzupopravku svake poderotine na 'skafanderu vremena'. Tako sam krstio to odelo. Torba e vamposluiti da u njoj sa vaih istraivanja donesete predmete ili sitna iva bia." Sen-Menu nije vie pomiljao da se udi. "Vi meni govorite - vi", ipak primeti. "A zar i vi neete poi sa mnom?" "Avaj, kako bih poao?" odgovori tiho bogalj kom se elo zamrai. On prstom pokaza na svoje patrljke: "Ja ak ne mogu ni da stojim." "Onda, sve ovo jo nije ni isprobano?" "Jeste, ja sam isprobala!" smeei se ree Aneta koja je pri tom ula u sobu. Sen-Menu je iznenaeno pogleda. On ne bi mogao pomisliti da je ona mogla aktivno uestvovati uistraivanjima svog oca. Njegova zauenost probudi njenu panju, prikaza mu devojku, umagnovenju, onakvom kakva je bila, istovremeno krhka i vrsta, drava tela i nena, zraila je. "Vi ste..." poe on. Htede rei 'toliko lepi'. Shvati da je njegov kompliment takoe neka besmislenost. On zastade ipocrvene. "Ove probe su nam pokazale", nastavi pronalaza, "da je putovanje kroz vreme praenoputovanjem kroz prostor. No, ako moj aparat komanduje prvim, izgleda da je drugo odreenonesvesnim eljama ili uspomenama. Vai ogledi omoguie vam bez sumnje da dosta brzo upoznateproces tih putovanja. Kad ete poeti, dragi moj prijatelju?" Sen-Menu, iznenaen, nije znao ta da odgovori. Poto je od njega traena akcija, on oseti kako seu njemu raa plaljiva dua zamoreta. Uasavala ga je bogaljeva mirna sigurnost, umesto da gasmiri. Uas koji je u njega unela radio emisija ponovo se raao i utapao. Sasvim je oigledno danjegov ivot nije bio vaniji od ivota nekog kulija. Prema kakvoj je to stranoj nepoznatoj stvaritrebalo da poleti? Uini mu se da u Esejonovim oima vidi gramzivost koja ga prestrai i koja je pred njegovimutanjem malo pomalo ustupala mesto nekoj strogosti punoj pretnje. On se osvrnu, pogleda u skafander koji je bio prostrt na ruiastom mermeru, zauze neusiljenistav, to mu je vrlo ravo priliilo, utinu tkaninu jednog rukava, podie ga, pusti da padne i reeotrim glasom: "Ne danas, ne, svakako ne danas. Suvie sam jeo, a naroito pio. Ne oseam se svojimgospodarem. Bojim se da bih budunost video dvostruko..." Poe da se smeje, srean to se izvukao jednom alom. On se oprosti od svojih domaina i poeda tri po snegu. Disao je radou utopljenika vraenog u ivot.

9.

Te veeri, tek to je bio legao, Sen-Menua poe da grize savest. Kako je smeo da se boji, dok seAneta to dete, bez bojazni izloila tim ogledima? A i kad bi bilo neke opasnosti, zar izvanrednidoivljaj nije vredeo da se ovek izloi riziku? Prebacivao je sebi to je ravo mislio o svom domainu. Bilo je normalno to je Esejonispoljavao nestrpljivost da sazna, bilo je takoe normalno da se on bez uzbuenja bavio svirepimopitima. Sve je opravdavao izvanredni zadatak koji je sebi postavio. Pjer pripisa alkoholu svoje nepoverenje prema nauniku i svoj strah u trenutku kad je trebalopoeti. Zaspao je kasno i ustao je pre svitanja, kijajui na sve etiri strane po ledenoj sobi. Siao je u bar i bio srean to je u njemu zatekao g. Milea koji mu je pomogao da ubije vremenovom priom o svojim nesreama. Arhitekt, oduevljen, odvue ga na drugu stranu bulevara, upodnoje svog remek-dela i poe da mu hvali sve pojedinosti. Krov je bio pokriven lakiranimploama razliitih boja, reanih kao mozaik, koji je predstavljao jedno mae koje se igralo uzdignuteape. Svaki od osam dimnjaka na svom vrhu imao je po jednu ivotinju od fajansa; vrapca debelogkao urka; bika iste veliine, buldoga, goluba, petla, leptira, pauna i arana. Na sva etiri ugla zgradeuzdizali su se mali zvonici sa bakarnom kuglom na vrhu. Fasadu su krasile linosti poreane ukrug.Lov na jelena se irio u visini prvog sprata. Izmeu sebe i hajke, jelen je stavio jedan luni prozor.Niz lovakih rogova drao je krov sa nadstrenicom. "To je ipak modernije nego lie akantusa!" ree g. Mile. Ovaj novator rtvovao je tradiciji samo ukraavanje ulaznih vrata sa tri klasine glave meduze. Onpoe govor o plemenitom izgledu dva stepenika stepenita koje je vodilo do pomenutih vrata. U tomodzvoni devet asova na oblinjem zvoniku. Sen-Menu tad ostavi arhitektu. Pola asa kasnije pozvonio je na vrata broja 7 u ulici Rasin i izjavio da je spreman da pone sopitom, ne gubei ni trenutka. U deset i trideset, stojei nasred laboratorije, zakopavao je poslednji kai tirolskog ranca. Aneta,malo zabrinuta, proveravala je njegovu opremu. Visok i mrav, obuen u to napadno zelenilo, liio jena stablo drveta pokriveno mahovinom. Kroz svoje naoare video je da mu Esejon daje znak:"Hajde!" On naglo pritisnu dugme za polazak.

10.

U trenutku kad je pritiskao on kinu. Njegov prst skliznu niz dugme i ne uini pravi pritisak. inilomu se da su mu se oi i ui odvajale od lica, kao i jezik, iju toplinu oseti kako bei ispred njega.Njegov nos naduven od nazeba otkide mu se od glave kao kvaran zub. Odjednom oseti neobinoolakanje. Vie nije hodao. Telo mu je bilo lako kao pepeo. Glava mu je bila mehur. Oseti kako postaje porozan, obuzet utananou koja prodire. To je bio njegov poslednji utisak.ak ga i teina misli napusti.

Za vreme opita kojima se Aneta izlagala, Esejon je video kako njegova ker iznenada nestaje, bezzadravanja naputa svet pristupaan njegovim ulima. Tako je saznao da se dogaa netoabnormalno kad je pred njegovim pogledom Sen-Menu postao slian dimu, ali zadravi svoj oblik.Neka vertikalna sila izvlaila je uvis to privienje, uvijala ga u spiralu, drmusala, pokuavajui da gaodvue od poda na kome su mu noge bile pripijene. Sa svakim sekundom postajao je tanji, sveprozirniji. "Brzo!" viknu naunik. "Aneta, lampu 8!" Devojka potra prema prekidau. Na plafonu se upali neka ogromna cev. Neka snana, krvavasvetlost obasja sobu, otera dnevnu svetlost, progna je van prozora, spali sneg, natera drvee dakripi, prekri vrtove, utopli vile, obuze ceo kvart i pope se u osvajanje neba. Prolaznici su dizalipoglede, zastajali na trenutak, slegali ramenima. "Ponovo taj odvratni rat!" Nita ih vie nije udilo.Sutradan su novine javile o severnoj svetlosti, a opat Moro dade neku izjavu o sunanim pegama. Predmeti u laboratoriji usijae se. Fantom Sen-Menua skratio se, zgrio, postao nepokretan,zgusnuo se. Mladi profesor slian panju, stajao je, vrsto ispred bogalja. On prestade da kija. Esejonprui uarenu ruku i pritisnu dugme za povratak aparata. "Prekini!" doviknu svojoj keri. Crvena svetlost napusti oblake, ulice i krovove, uvue se kroz prozore, uvue se u cev i ugasi. "Eto! E, pa nisam promenio mesto", zau se Sen Menuov glas iz skafandra. "Ni vreme, dragi moj prijatelju", odgovori Esejon. "Eh, mislio sam da sam stigao." Mladi razoarano otvori kapuljau. Ispitivanje aparata, suoenje Anetinih uspomena sa Sen-Menuovim utiscima pomogli su naunikuda dokui ta se dogodilo. "To je uzbudljivo!" ree on. "Ali vi niste do kraja pritisli dugme. Vi ste preslabo bili odgurnuti,napustili ste vae vreme, ali niste mogli da stignete do drugog! Zaglavili ste se izmeu sadanjosti ibudunosti! Sve u svemu, vi ste postojali uslovno!" On lupi po naslonu svoje naslonjae. Smejao se kao dete. Njegova brada se lelujala kao zlatnaplima. Sen Menu je polako shvatao kakvoj je opasnosti umakao. On nije smatrao da je to veomasmeno. No ipak, on nije oseao pravi strah, ve isto intelektualni uas. Njegovo telo se sa slausealo tog divnog polaska, te eterine eksplozije njegovih ula. Nije mogao da se odupre elji daodmah ponovo ne pone. On zatvori kapuljau, dotera naoare: "Do vienja", mahnu on rukom svojim domainima i ovog puta do kraja pritisnu dugme.

11.

Umalo nije pao. Noga mu se saplela o jedan stepenik. Nita nije video. Seti se da je svoj aparatregulisao na putovanje od samo pola dana u budunost. Bogalj mu je savetovao da za prvi put ne idesuvie daleko i da planira svoj povratak nou, da bi lake ostao neprimeen. Tama koja ga je okruavala bila mu je dokaz da je stigao. Zaudi ga lakoa prolaza, bez prelazakaiz sadanjosti u budunost. Nita nije osetio. Ako aparat tano funkcionie trebalo je da bude okojedanaest asova uvee. Ali gde?... On skide naoare da bi pokuao da vidi jasnije. Neki neodreeni zadah ispuni mu nozdrve; nekizadah koji mu se uini poznat. To se istovremeno osealo na vosak za pod i na WC, uz sladunjav ukuskuvanog karfiola. Odjednom pogodi. On isprui ruku i oseti drvenu ogradu. Bio je na stepenitu svoghotela! On poe u mraku da se smeje. Dobi elju da povie 'poar' da bi razbudio sve ukuane. U tome suga omeli refleksi pristojnog oveka. Meutim, bio je suvie radostan zbog uspeha opita da bi pustiostvari olako. Radovao se kao dete koje se prvi put igra novom igrakom. Uostalom, u mnogo pogledaostao je naivan i jednostavan kao neko dete. Samo bavljenje matematikom ne utie nimalo na srce nitina karakter. Rei se da se naali sa g. Mileom. Proi e kroz vrata, golicae mu tabane, vui e ga zabradu. Kakav divan pronalazak! Htede da pone da se penje uz stepenice, ali u tom se upali svetlo na stepenitu. Neko je ulazio.On stavi prst na dugme vibratora, ali se na vreme seti da je skinuo naoare. Dok ih je, stavljao rukesu mu drhtale od urbe, vrata od hodnika se otvorie i Sen-Menu ugleda kako se prema njemuetvoronoke penje... Sen-Menu. Zastade mu dah. Drugi on, onaj koji je dolazio, obuen kao svakog dana, smeio mu se, zadovoljanzbog njegovog uenja. Susret ga nije iznenadio. On je ve bio upoznat. Bio je stariji dvanaestasova... Ubrzo su oba Sen-Menua stajali jedan pred drugim, na uzanom stepenitu, izmeu dvasprata. Lampa sa plafona stepenita osvetljavala ih je nekom utom svetlou. Sen-Menu-skafandernije se povratio od iznenaenja. Srce mu je snano lupalo izmeu rebara. Posmatrao se eljnimoima. On skide naoare, zatim rukavice. Sen-Menu-kaput posmatrao ga je s oduevljenim smekom kako ini pokrete koje je poznavao.Ljubazno se prepustio ispitivanju. Okrete se oko sebe da bi se bolje pokazao sa svih strana. Sen-Menu-skafander najzad poe da mirnije die. "To je... Pa to si ti", ree on. "Trebalo bi da kae 'Pa to sam ja'!" odgovori drugi. On ga gurnu u slabine. Sen-Menu-skafander se nasmei i vrati mu udarac. Poee obojica da sesmeju, isprva polako, zatim ne uzdravajui se. Snano su se udarali po ramenima. Njihov smeh jeodjekivao u celoj kui. Svetlost na stepenitu se ugasi. Ruku pod ruku kroz mrak poee da se penjustepenitem koje su dobro poznavali. Jo su se tresli od smeha. Tanki zidovi oko njih odjekivali suod protestnih udaraca.

12.

Kad su obojica seli na ivicu kreveta, jedan pored drugog, ruku na isti nain stavljenih na njihovamrava kolena, on primeti da osea najveu sreu, toplu ugodnost srca kom se pridruivalo oseanjesigurnosti. Moda je slinu radost poznavao u doba svog detinjstva, kad je zadihan od igranja dolazioda trai mir u zagrljaju svoje majke. Otad nikad nije sreo neko bie dostojno slinog poverenja. Uovom trenutku ga je naao, tog savrenog sadruga, srodnu duu, koju ljudi trae uzalud. Meu njimanema lai, lanog stida. A njihov egoizam bio je ba to to su najbolje podelili. On poljubi sebe.Osetio je neobino uzbuenje od etvoro ruku i dvaju ivih grudi. Poto je bilo hladno, obojica sesvukoe i uvukoe u uzan krevet koji njihovo dvostruko prisustvo ubrzo zagreja. Mnogo je vodiorauna da ne govori. A i zbog ega, poto su sve o sebi znali? Svako je sebe samo traio itavogivota, kroz ene i ljude. On je sebe naao. Sila njihove radosti nije im dala da spavaju. Hteli su da se vie nikad ne rastanu. Meutim, vremenjihovog susreta nije trebalo da premai dvanaest asova koji su Sen Menua delili na dvoje. Inae bidrugi on nestao. Ustali su oko devet asova. U jednom trenutku obuze ga strah kad je morao da odredi koji e oddvojice navui skafander. Zbunio se. Najzad, nasmei se. Stavljajui jednu ruku na svoj trbuh, ondrugu prui prema svom dvojniku. "To si ti", ree. "Sino sam veerao kod Esejona. Imali smo spremljen zeji paprika. Nisam galako svario."

13.

Esejon obrisa usta i upita: "Jeste li shvatili zato ste doli na stepenite vaeg hotela?" "Bogami, nisam!" odgovori mu Sen-Menu koji je navalio na zeevinu. "ak se nisam ni upitao." "Pretpostavljam da ni na ta niste usmerili svoju misao. Vae telo je odluilo. Ono je naviklo dase vie puta dnevno penje i da silazi niz te stepenike, automatski, a da va duh ne pridaje ni najmanjupanju kretanju vaih nogu. Poto vam je svest u trenutku vaeg polaska bila odsutna, vae telo jekrenulo pokretima za koje je znalo i odvuklo vas tamo." "Vrlo moguno", ree mladi. "Sutra u pokuati da bolje upravljam sobom." Bio je rasejan, a i urilo mu se da poe. Kad je obed bio zavren, on poljubi ruku Aneti, stisnu debelu naunikovu aku i ode. Putovanjemetroom inilo mu se da nema kraja. im je izaao iz stanice, on pouri prema svom hotelu, krozmraan hodnik, potra do njegovog kraja, pritisnu dugme za osvetljenje stepenita gurnu zastakljenavrata i die glavu. Dva stepenika dalje od njega obuen u zeleno, Sen Menu uplaen, gledao ga je kako se penje. Po drugi put te noi Pjer doive susret sa samim sobom. Kad je njegov dvojnik otiao u prolost,on ponovo poe putem za vilu Rasin. Rastali su se teko. Ali, ponovo e se nai kad bude hteo. Usebi je nosio predmet svog aljenja. Odvojio se samo zato da bi se bolje sjedinio. Sanjario je osticaju okolnosti koje bi mu omoguile da se sretne ne vie sa dva Sen-Menua, ve sa tri, moda i savie. Video je sebe kao grupu, gomilu, mnotvo. On je jedini nastanjivao zemlju. Kakva sloga! Morabiti da je raj takav. Svi odabrani, a u grudima boga, predstavljaju samo jedno jedinstveno bie. "Zar ba nikako ne biste mogli da se pomaknete, a, motko?" Jedna piljarica u crnoj naboranoj suknji gurala ga je svojim trbuhom i svojim dojkama. Nekigospodin sa crnom konom torbom ispod pazuha gurnu ga laktom u slabine. Kapuljaa dame uzelenom golicala mu je vrat. Uz svoju stranjicu oseao je neku deju glavu. Metro je bio pun kaogajba smokava. Pope se onda jo dvadeset sedam putnika. Slubenici sa perona uguravali suposlednje snanim pritiskom zadnjica. Sporazumno sa naunikom, Sen-Menu odlui, tog dana, da napravi vaniji skok u budunost. Onrasporedi preice za jednomeseno putovanje i pola dana vie da bi stigao nou. Tek to nijeodzvonilo podne kad je bio spreman za polazak. "Setite se", preporui mu Esejon, "ta sam vam sino rekao. Ako ne elite da stignete bilo gde,potrudite se da vae misli usredsredite na neto." "To je veoma lako", odgovori Sen-Menu. On stavi prst na dugme za polazak i upita se na ta bi ba mogao misliti. Nita ga nije naroitointeresovalo. Prvi prizor koji mu se u pameti ukaza bio je trg Konkord. Kad je hteo da pritisnedugme, primeti da je ve veoma bio daleko od trga. On je u sebi zamiljao prizor plonika. Spojevi misli su ga podseali na grafiko reenje jednog problema, na hartiju na kojoj je crtao, naprodavca koji mu je prodao tu hartiju, na bioskop koji se nalazio pored radnje, na lik Tina Rosija saplakata. Iznenadi se kad poe da pevui Veni, veni, veni... On se vrati na trg Konkord. Fijakeri ga podsetie na balegu, na balegu na oranici. To reanje prizora u njegovoj svesti realo se uasnom brzinom. On se po trei put vrati na mesto na kom je stajao Obelisk. Obelisk ga podseti na piramide,piramide na Napoleona, Napoleon na ozefinu, ozefina na ljuljaku, ljuljaka na nekog mornara,mornar na more, more na koljke i limun.

Besan, pritisnu dugme mada vie nije znao na emu je.

14.

Vrlo slabo osvetljen i u zeleno obojen, njegovim naoarima on iznad sebe ugleda tavanicu o kojojje visio neki luster. Leao je. Neki miris ene koji je svojom blagou odmarao, kroz njegovukapuljau stie mu do nozdrva. Telo mu je bilo pokriveno lakim pokrivaima, neka ruka jedva malotea leala mu je na grudima. On polako okrete glavu, Aneta je spavala uz njega. Leei na strani, spavala je, lica mirnog, tiho je disala. Njene dve crne vitice pravile su arabeskuna vezenom aravu. Njeno isprueno telo dodirivalo je Pjerovo telo. Oseao je njegove neneobline, jednu dojku na svojoj desnoj ruci, njeno bedro uz svoje bedro. Spavala je, oputena, sa punopoverenja. Zatvorena vrata su branila njen mir, a nona lampa terala je crne snove. Svojim krupnimkostima i grubom odeom bio je kao trn uboden u neno telo te nevine noi. Kroz sve te tkanine oseao je kako toplina oblina, nena teina tog susednog tela proima njegovotelo, uobliava ga, obavija ga nenou i punoom. A srce mu je lupalo od velikog uzbuenja. Odmahje saznao da voli Anetu. Svakako bio je suvie zauzet da bi to primetio ranije. U normalno vreme nijepomiljao na ljubav, sem ako to nisu bile beskrajne kombinacije brojki, apstraktnih figura koje suushiivale njegov um. I otkad je sreo Esejona, oseao je onu strast koja gui sve ostale strasti kodonih koje pokree nauna radoznalost. Njegova ljubav prema Aneti rodila se u njemu a da on to nijeopazio i eto, odvlaila ga je kroz vreme i prostor do samog mesta gde se nadao da e naizadovoljenje. Pjer proceni da su se njegovo srce i njegovo telo ponaali kao stara vojniina.Meutim, srea koja ga je plavila oterala je griu savesti. To je bilo neto drugo od samoive i besplodne radosti od prole noi: neuporedivo fizikozadovoljstvo, zlato u venama, sunce u grudima... Sunce... Da, oseao se slavan kao sunce u etvi. U njemu se raa luda elja da nenu i tihu Anetuuzme u naruje, Anetu okruglu kao neki plod, preputen pored njega. Ali, ako se on pokrene, ona eda se probudi i povie, uasnuta... Snaga njegove ljubavi nadima njegove miie, ubrzava mu krvotok. Ui mu gore. Zamilja ih da supocrvenele. Njegove vrele ruke znoje se u rukavicama. Ne sme da trepne. Van sebe je od radosti i odstida. On voli. Neki gr mu ujeda butinu. Devojin miris ga proima. Njegovo muenje je ravnonjegovom blaenstvu. Isto tako pomilja da je neprikladno sa izmama uvui se u krevet oboavaneene. Aneta sanja. Ona je na morskoj obali. Izmeu talasa izdie se jedna kula od belog mermera.Tanana ipka jednog stepenita u krug oko nje se obavija sve do oblaka. "Naroito nemoj zaboraviti tri unce ivinog cveta", ree joj glas njenog oca. Pozlaeni talasi naunikove brade miluju podnoje kule. Jedna grupa dece obuena kao markizepenje se uz stepenite. Tri unce su gore, na samom vrhu. Pjer silazi, kao padobran, sa mainkom uruci. "Pjere..." uzdie ona. Ona se delimino budi, otvara oi. Pjer se topi pod njenom rukom. Ona se prua, iri svoje ruke inoge. Njeno itavo telo odmara se. Njoj je dobro, ona spava...

15.

Na Anetin uzdah, Sen-Menu je pritisnuo dugme vibratora, koji nije koristio za vreme svog prvogputovanja. Vidljiv svet se odmah promenio. Okrugli abaur postade parabolian, krevet postadedvaput iri, a Anetino lice se izdui kao u ogledalu Luna-parka. Pjer uini potrebne pokrete da biustao. Meutim, umesto da se ispravi on proe kroz krevet, nade se ispod dueka, kliznu u stranu,zaustavi se nepomian i najzad dobi utisak da sedi nasred sobe. Ispred njega, na mestu gde je trebaloda se pruaju njegove butine i noge, bio je samo prozraan vazduh. Sa strahom opipa sebe. Oseao setvrd, prisutan. Ali kad je stavio ruku ispred svojih oiju, nita nije od njegovog pogleda skrivalopoluotvorenu fijoku komode. Morao je da shvati stvarnost: vie se nije video. Esejon je zaboravio daga upozori. On je sam morao da se tog doseti: naoari su mu pokazivale vreme u kom se nije nalazio.One nisu mogle da mu prenesu njegov lik. Kad je hteo da ustane i hoda, on dopola upade u pod, zatim se polako izvue do tavanice u kojojmu glava nestade. On vie nije teio na ovom svetu koji nije bio njegov. Jedino su ga njegovi miinipoleti bacali udesno, na levo, uvis, dole, a da ni na ta nije mogao da se osloni. Dugo se uzaludbatrgao pre no to je mogao da pravo poe. Kad bi podizao nogu da zakorai, zalet njegove nogeodvlaio ga je uvis, te Pjer poe da se vrti kao krila neke vetrenjae na povetarcu. Skupljao je svojeudove, pruao se, prolazio kao aba kroz neki zid... Malo pomalo, on se navikao na svoj nov nain kretanja i na neobino oseanje da ima telo vrsto,toplo, koje su njegove ruke dodirivale, ali koje nije postojalo za njegove oi. Uspelo mu je, malopomalo, da ide kuda eli. Naglo se jednim udarom izbacivao napred i preputao se da ga odnese zaletkoji nita nije koilo. Jedan pokret rukom odvlaio ga je kroz nevidljive kue. Pri prvom pokretu koji ga je poneo smirio se kad je ponovo naiao na no. Nije video sebe ali ninita drugo nije video. Nije se razlikovao od bilo kog Parianina koji se bez lampe upustio uzamraenje. Sem to uopte nije dolazio u opasnost da padne ili se udari. No mu nije spremalaiznenaenja, nije mogla da mu na put stavi neku prepreku. Materijalni svet za njega je izgubio svakupostojanost. Kad bi gledao svetlost imao bi utisak da je vibrator deformisao izgled stvari, da luta izmeu slikakakvog filma koji projicira neka nastrana kamera. Mogao je otpoeti da malo gleda oko sebe. Video je u prozranim krevetima kako se jajastiparovi batrgaju; kroz tavanicu ue u jedan noni lokal u suterenu, majuan, iji su se zidovi,prekriveni ogledalima, upinjali da poveaju prostor. On se spusti na sredinu jednog stola i zaustavise. Leva butina mu je prolazila kroz vedro za ampanjac, desna mu je ruka visila u lobanji prepunojkrvi jednog oveka koji je pio. I usta te pijane devojure koja se glasno smejala nalazila su se tanona mestu njene jetre. Stojao je nevidljiv i vrst usred nekog vidljivog i mekanog sveta. Uini mu se da u ogledalu vidi neki stran predmet. On na njemu zaustavi svoj pogled i preneraenona dva koraka od sebe prepoznade dva oka bez lica, velika kao dva jaja na tiganju, dva okrugla okasa obrvama i poetkom oba obraza. On polako prie. Polako, oi se pribliie obeene u prostoru kao dve ribe u jednom akvarijumu.Jeza proe Sen-Menuovim leima. Hiljade strahovanja poljuljae njegova razumna uverenja. Te oi,uasan ostatak, da li su oblik neke due koja pati, neke larve, nekog demona, koje je udan aparatinio vidljivim njegovim oima smrtnika? Koliko li su vremena lutale kroz prostor, traei neki raj,neko istilite, osuene na neko odvratno ispatanje? Sen-Menu oseti kako ga uas ledi. Prodreo je u veliku tajnu kraljevine koja nije od ovog sveta.Gledale su ga nepomine oi u visini njegovog lica. Umalo nije viknuo. Dok su iva bia koja su se

tiskala oko njega bila nesposobna da ga spaze, te fantomske zenice videle su ga, gledale mu u oi, saizrazom neizrecive preneraenosti i gaenja. Zar je on toliko bio ruan? Oseao je da ga taj pogled probija do dna njegove bedne due. Ponovoga spopade moni strah koji ga je guio kad je prvi put, kao dete, morao da se otvori ispovedniku.Navree mu dve suze. On obe spazi kako sjaje na zenicama koje plove. Smiren, bez zastajanja, onprsnu u smeh. Ah, razumeo je. On namignu levim okom. Prekoputa desno oko zamuri. On mrknu, inazva sebe budalom. To su bile ba njegove oi koje mu je ogledalo slalo, njegove oi, jedini deonjegovog tela, koji je mogao videti zato to je njihova slika prolazila kroz naoare u oba pravca! On duboko uzdahnu. Povratila mu se ravnotea. Nema tajne. ta e da trai? On ima samo nauku...Bio je srean to vidi sebe pa makar koliko da je to malo bilo. Okrugle oi se nasmeie. On je gotovo zaboravio gde se nalazi. On ponovo pogleda oko sebe. Bleda lica noobdijaumnoavala su se u ogledalima, lelujala kao beika na vetru. Ugasie se svetlosti. Jedna golapevaica klatei se kukovima prie, bleda u snopu reflektora. Ona je plakala rei koje su semeusobno meale. Njen pupak je bio velik kao neka usta... U polumranom agoru, gomila gostiju naveeri cerila se i vakala. Sen-Menu polako poe, ne remetei snop svetlosti, zatim ogledalo, plakar sa sudovima, prljavuvodu sudopere neki svod, mraan podrum, metre zemlje i betona i nae se na peronu neke zatvorenestanice metroa. Poe nekom galerijom, pustom, jezivom, osvetljenom dvema golim sijalicama. Jedanvoz proe prugom. Pet stotina stisnutih osoba kao talas prolazile su preko ovog pustog sveta. Jedanpacov vii od svinje nestade u jednoj rupi kao uice igle. Sen-Menu s olakanjem napusti suteren, pope se do vrha jedne graanske kue, u prolazu spazijednu zrelu enu kako broji svoje kaike i lee izmeu dve unke. Njen mu na vrhovima prstijunaputao je susednu sobu, peo se da nae sobaricu sa uvijenom kosom, plaajui je jednim odreskomhladne teletine. Putnik nastavi svoju etnju. Kroz prostor je klizio katkad s nogama uvis, ili trbuhom uvodoravnom poloaju, sklupan kao pahuljica ili ispruen kao ptica koja lebdi. U sobe triputzakljuane ulazio je glavom napred, nailazei na ljude u trenutku kad su se preputali svojimnavikama i pokazivali se onakvim kakvi su. Mukarci i ene sami, i brakovi koji ve godinama nitavie ne skrivaju jedno od drugog, svlaili su se pred nevidljivim svedokom. Moda ih je vibratorprikazivao runijim no to su u stvari bili; bezobline, skljokane, podbule, bezbojne, ali Sen-Menu jemalo po malo zaboravljao svoje naoare i nije pravio razliku izmeu svoje vizije i stvarnosti. Videoje kako sivo rublje naputa sive koe, razgoliavanje mravih butina, krivih, naduvenih trbuha nakojima je trao pupak. Crne ploice su kao mramor prekrivale tabane. Ogromne dojke plovile su kaopsi po Seni, duge pljosnate puzile su po podu. Prsti na nogama u obliku zavrtanja mrsili su se ispodkreveta, koate ruke su se savijale i ispravljale, pretei zidovima laktovima, zelenkaste kose irilesu po jastucima lepljive lane vitice, ruke koje su visile eale su ume dlaka, dodirivale sparueneseksualne organe. Pre no to e lei vlasnica bakalnice, u zadnjem odeljenju, dolivala je vodu vinu,od svakog sledovanja kafe oduzimala dva zrnca velika kao hlebovi, po tri kocke eera od svakogkilograma. Pjer ode do drugog kraja grada. Izbijao je iz jednog zida u drugi, ulicama bez meseine, noensvojim poletom kroz osvetljene odaje i kroz mrane odaje. U stanovima sa vunenim prostirkama isvilenim zavesama ugledao je kako aveti obuene u satensku tkaninu naputaju svoju lepotu ispredogledala, leu naboranih trbuha i sa blatom na licu. U ogromnim zgradurinama od opeka u kojima suse tiskali siromasi, iznurene majke brojale su krompire, u prozirne listie sekle sutranji hleb. I kod dobrostojeih i kod jadnika nailazio je na isti ogroman zamor. Ljudi i ene istim umornimpokretom gasili su poslednju lampu i pruali se u no.

Pomirenje sa zanatom, sa bogatstvom, sa bedom, sa izgubljenim danima, sa suvie kratkimvremenom, s neodreenim nadama, sa enama, sa muevima, sa poslodavcima, sa zadovoljstvima, sategobom pritiskalo je svojom teinom te milione ispruenih tela, koja su hrkala, krgutala zubima,cvilela, grila i ispruala se u smenim poloajima, ne uspevajui da makar za jednu sekundu naumir. Pjer je zaboravio milu Anetinu sobu. On je otkrivao oveanstvo. Njegovo putovanje ga je strasnoobuzimalo, nadnosio se nad ljudima, nad svojom braom. Katkad je u prljavtini nekog budaka ili uluksuznoj hladnoi bogatake kolevke, nalazio mirno lice nekog deteta. Zadravao se na tom udu,pitajui se kako je jedno toliko lepo oseanje moglo tako da omane. Manji broj dece je poruneo od vibratora. Neka su ve liila na poroke svog oca. Druga, veina,izgledala su kao nova bia. Da li je velika tajna sree ostati detetom? Sen-Menu shvati ogromnostzadatka kog se prihvatio u Esejonovom drutvu. On posumnja da e za ljude moi neto uiniti. Miriui proe kroz jednu bolniku dvoranu. Nita nije oseao. im je bio pritisnuo trouglodugme, bio je odseen od mirisa sveta. On obino nimalo panje nije obraao na mirisne osetljivosti.Odsustvo zadaha podsetilo ga je kao to neposoljeno