1

Isus to niije rekaoPria o tome ko je izmenio Bibliju i zato

Bart D. Erman BEOGRAD 2007

BEOGRAD 2007

2

Naslov originala: ,,Misquoting fesus" - Bart D. Ehrman Copvright na prevod za Srbiju IP BABUN Izdava IP BABUN Urednik: Dragan Paripovi Prevod: Goran Boji Lektura: Dragan Paripovi Recenzija: Dr Radmilo Petrovi tampa: Lukatampa, Beograd, Tira:913 Prvo izdanje ISBN 978-86-83737-45-1 3

UVOD Vie od bilo ega o emu sam pisao, tema ove knjige mi je bila na umu u proteklih trideset godina, od poznog tinejderskog doba kad sam 'ek poinjao moje prouavanje Novog zaveta. Poto je to bilo deo mene tako dugo, mislim da bi trebalo da ponem sa jednom linom priom i razjasnim zato mi je ta materija bila vana i zato mi je vana i dalje. Ova knjiga govori o drevnim rukopisima Novog zaveta i razlikama koje medu njima postoje, o pisarima koji su prepisivali rukopise, a ponekad ih i menjali. Tema moda ne izgleda kao obeavajui klju za neiju autobiografiju, ali ta je - tu je. ovek ima malo kontrole nad takvim stvarima. Pre nego to objasnim kako i zato su rukopisi Novog zaveta postali emocionalno i intelektualno neto od zaista izuzetnog znaaja za mene, za moje razumevanje sebe, sveta u kome ivim, mojih shvatanja o Bogu i Bibliji, trebalo bi da objasnim neto o sebi. Roen sam i vaspitavan na konzervativnom mestu i u konzervativno vreme - u srcu nacije, sredinom pedesetih (dvadesetog veka). Moje vaspitanje je bilo uobiajeno. Bili smo prilino tipina petolana porodica, ili smo u crkvu, ali nismo bili posebno poboni. Poetkom godine bio sam u petom razredu, pripadali smo Episkopalnoj crkvi u Lorensu u Kanzasu, crkvi koja je imala dobrog i mudrog rektora, koji nam je takode bio sused i iji je sin bio jedan od mojih prijatelja (sa kojim sam kasnije u niim razredima srednje kole pravio nestaluke - neto to je imalo veze sa cigarama). Kao i mnoge episkopalne crkve, i ova je bila uvaena u drutvu i odgovorna 4

prema drutvu. Crkvene liturgije je shvatala ozbiljno, a sveti spisi su bili deo tih liturgija. Ali, Biblija nije bila preterano naglaavana: bila je prisutna kao jedan od vodia u veri i praksi, uporedo sa crkvenom tradicijom i zdravim razumom. Nismo, zapravo, mnogo priali o Bibliji, niti je mnogo itali, ak ni u nedeljnoj koli, koja se bavila vie praktinim i drutvenim stvarima i pitanjem kako iveti u svetu. U naoj kui Biblija je imala uvaeno mesto, posebno za moju majku, koja bi povremeno itala iz nje i starala se da razumemo biblijske prie i moralne pouke (a manje njene doktrine"). Sve do srednje kole, ini mi se, gledao sam na Bibliju kao na tajanstvenu knjigu koja je od vanosti za religiju, ali svakako ne kao na neto to bi moglo da se naui i da se njime ovlada. Ona je u sebi imala ukus drevnosti i bila nekako neraskidivo povezana sa Bogom i crkvom i oboavanjem. Pa ipak, nisam video zato bih je na svoju ruku itao ili prouavao. Stvari su se drastino izmenile za mene dok sam bio na drugoj godini srednje kole. Tada sam imao iskustvo ponovnog roenja" , u jednom okruenju koje je bilo potpuno drugaije od moje domae crkve. Bio sam tipini marginalac" - dobar uenik, zainteresovan i aktivan u kolskim sportovima, ali ne i sjajan u bilo kome od njih, zainteresovan i aktivan u drutvenom ivotu, ali ne u viim slojevima popularne kolske elite. Priseam se oseanja neke vrste praznine koju izgleda nita nije ispunjavalo - ni skitanje unaokolo sa mojim prijateljima (ve smo se bili ozbiljno upleli u drutveno prihvaeno opijanje po urkama), sastanci (poetak ulaenja u veliku misteriju sveta seksa), kola (trudio sam se i prolazio dobro, ali nisam bio velika zvezda), rad (prodavao sam kao akviziter proizvode jedne kompanije koja je pravila pomagala za slepe), crkva (bio sam vernik, i prilino poboan - nisam 5

proputao liturgiju nedeljom ujutru, bez obzira ta se deavalo subotom uvee). Postojala je neka vrsta usamljenosti povezana sa ranim mladalakim godinama, ali ja, naravno, nisam shvatao da je to neraskidivo povezano sa tim dobom - mislio sam da mi neto fali. Tada sam poeo da odlazim na sastanke Kampa kluba Hristove omladine; oni su se odravali po kuama dece - prvi na koji sam otiao odran je kao dvorini parti u kui jednog prilino popularnog deaka, to me je navelo da verujem da je ta grupa zacelo u redu. Njen voda imao je dvadeset i neto godina i zvao se Brus, i to je radio da bi se izdravao - organizovao lokalne klubove Hristove omladine, pokuavao da preobrati srednjokolce da se ponovo rode", a potom da ih navede na ozbiljno prouavanje Biblije, molitvene sastanke i slino. Brus je bio veoma dopadljiva linost - mlai od naih roditelja, ali stariji i iskusniji od nas - sa monom porukom da praznina koju oseamo iznutra (Bili smo tinejderil Svi smo oseali prazninu!) potie od toga to ne nosimo Hrista u svojim srcima. Kad bismo samo zamolili Hrista da ude, on bi uao i ispunio nas radou i sreom koju jedino spaseni" mogu da doive. Brus je znao citate iz Biblije napamet, i zapanjujue esto ih je navodio. Poto sam potovao Bibliju, a slabo je poznavao, sve to mi je zvualo sasvim ubedljivo. I bilo je sasvim drugaije od svega onoga to sam dobijao u crkvi, koja je upotrebljavala stari utvreni ritual i vie se obraala situiranim odraslim ljudima nego momcima koji su eleli zabavu i avanturu, ali koji su se iznutra oseali prazno. Da jo vie skratim ovu kratku priu, na kraju sam se upoznao sa Brusom, prihvatio njegovu poruku o spasenju, zaimolio 6

Isusa da ue u moje srce i imao pravo iskustvo ponovnog roenja. U stvarnosti, ja sam se bio rodio petnaest godina ranije, a to je za mene bilo novo i uzbudljivo iskustvo koje me je navelo da poem putem vere, na kome je bilo mnogo krivina i zaokreta, a koji se zavrio u orsokaku koji se, zapravo, pokazao kao ispravan put kojim sam naposletku krenuo, nakon dobrih trideset godina. Oni meu nama koji su imali ovakva iskustva ponovnog roenja smatrali su se pravim" hrianima - za razliku od onih koji su naprosto ili u crkvu jer se to podrazumeva, koji nisu zaista imali Hrista u svojim srcima i zato su to inili reda radi, bez osnove u stvarnosti. Jedan od naina na koji smo se razlikovali od njih bila je naa posveenost Bibliji i molitvi. Posebno prouavanju Biblije. Sam Brus je bio poznavalac Biblije; pohadao je Biblijski institut Mudi u ikagu i mogao je da navede odgovor iz Biblije na bilo koje pitanje koje bi nam palo na pamet (kao i na mnoga druga koja nam nikad ne bi pala na pamet). Uskoro sam poeo da mu zavidim na toj sposobnosti da citira Sveto pismo, pa sam se i sam upustio u prouavanje Biblije, uei neke tekstove, razumevajui njihov znaaj, pa ak i uei napamet kljune stihove. Brus me je ubedio da bi trebalo da razmislim o tome da postanem ozbiljan" hrianin i da se potpuno posvetim hrianskoj veri. To bi podrazumevalo studiranje Svetog pisma na Biblijskom institutu Mudi, a to bi, izmedu ostalog, trailo i drastinu promenu naina ivota. Na Mudiju je postojao etiki kodeks" da studenti treba da potpiu da: nee puiti, nee piti, nee plesati, nee igrati karte i nee gledati filmove. I da e puno itati Bibliju. Imali smo obiaj da kaemo: Bihlijski institut Mudi, gde je Biblija nae srednje ime". Pretpostavljam 7

da sam gledao na to kao na neku vrstu hrianskog kampa za obuku regruta. U svakom sluaju, odluio sam da ne budem polovian u pogledu moje vere; prijavio sam se na Mudi, bio primljen i otiao tamo u jesen 1973. Iskustvo na Mudiju je bilo intenzivno. Odluio sam da mi glavni smer bude biblijska teologija, to je znailo da se puno prouava Biblija i uestvuje na sistematskim kursevima teologije. Na tim kursevima se predavalo iz samo jedne perspektive, na koju su se obavezali svi profesori (morali su da daju pismenu izjavu) i svi studenti (to smo uinili i mi): Biblija je nepogreiva re Boija. U njoj nema greaka. Ona je u potpunosti nadahnuta i njenom terminologijom reeno predstavlja potpuno verbalno nadahnue". Svi kursevi koje sam pohadao podrazumevali su taj stav i pouavali tom stavu, dok se svaki drugi smatrao pogremm, ak i jeretikim. Pretpostavljam da bi neki to nazvali ispiranjem mozga. Za mene je to bio ogroman korak napred" u odnosu na plaljivi pogled na Bibiiju kakav sam imao kao drutveni episkopalac u ranoj mladosti. To je bila sr hrianstva namenjena potpunim posveenicima. Ali, postojao je jedan oigledan problem sa tvrdniom da je Biblija verbalno nadahnuta - povezan sa svim onim to je u njoj reeno. Kao to smo nauih na Mudiju, na jednom od prvih kurseva, mi zapravo nemamo izvorne spise Novog zaveta. Imamo samo kopije tih spisa, sainjene godinama kasnije - u najveem broju sluajeva, mnogo godina kasnije. tavie, nijedna od tih kopija nije potpuno tana i precizna, poto su ih prepisivai nenamerno i/ili namerno mestimino menjali. Svi prepisivai su to inili. Zato, umesto da imamo nadahnute autografe (tj. originale) Biblije, mi imamo samo 8

kopije tih autografa sa nizom greaka. Zato je jedan od najteih zadataka bio da se utvrdi ta originali Biblije kau, imajui u vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo. Moram da kaem da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopte nisu smatrali taj zadatak bitnim ili interesantnim. Bili su zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili vie su zapostavljali problem da ti izvorni tekstovi nisu preiveli. Medutim, za mene je to bio gorui problem. Bog je nadahnuo upravo rei Svetog pisma. Svakako da onda moramo da znamo koje su to rei bile, ako hoemo da znamo kako nam ih je On preneo, poto su te rei bile njegove rei, i poto nam neke druge rei (one kojc su prepisivai namerno ili nenamerno umetali) nee mnogo pomoi da saznamo Njegove rei. To je probudilo kod mene interesovanje za rukopise Novog zaveta, ve u osamnaestoj godini. Na Mudiju sam nauio osnove oblasti poznate kao tekstologija - to je tehniki izraz za nauku o restauriranju izvornih" rei nekog teksta iz rukopisa. Ali, nisam jo bio spreman da se upustim u to prouavanje; najpre sam morao da nauim grki, izvorni jezik Novog zaveta, i, ako je mogue, druge stare jezike, kao to je hebrejski (jezik hrianskog Starog zaveta) i latinski, a da ne pominjem savremene evropske jezike kao to su nemaki i francuski, kako bih saznao ta su drugi prouavaoci rekli o tim stvarima. Preda mnom je bio dug put. Na kraju mojih studija na Mudiju (do diplome je trebalo tn godine), dobro sam proao na mojim kursevima I ozbiljnije nego ikad sam nameravao da postanem hrianski naunik. Tada sam razmiljao kako ima mnogo visokoobrazovanih naunika medu evangelistikim hrianima, ali nema mnogo evangclista 9

medu (svetovno) visokoobrazovanim naunieima, pa sam eleo da postanem evangelistiki glas' u svetovnim krugovima, tako to u stei diplome koje e mi omoguiti da poduavam u svetovnim krugovima, a da pri tome ostanem posveen mojim evangelistikim zavetima. Ali, najpre je trebalo da diplomiram, a da bih to postigao, odluio sam da se upiem na najbolji evangelistiki takultet. Izabrao sam Viton koled, u predgradu ikaga. Na Mudiju su me upozorili da e mi biti teko da nadem pravog hrieanina na Vitonu - to pokazuje koliko je Mudi bio fundamentalistiki. Viton je samo za hriane evangeliste i tu kolu je, na primer, zavrio Bili Grejem (Viijem Frenklin Grejem, poznat kao Bili" roden 1918. Ameriki religijski lider koji je vodio evangelistike ture po itavom svetu. - prim. prev.), Isprva mi je izgledalo da je koled malo suvie iiberalan za moj ukus. Studenti su razgovarali o knjievnosti, istoriji i hlozofiji vie nego o verbalnom nadahnuu svetih spisa. Oni su to inili iz hrianske perspektive, ali ipak: zar nisu shvatali ta je zaista vano? Odluio sam da mi na Vitonu glavni predmet bude engleska knjievnost, poto mi je itanje oduvek bilo strast i poto sam znao da, ako elim da udem u naune krugove, moram dobro da se upoznam sa nekom drugom oblau izuavanja osim Biblije. Odluio sam takocle da se posvetim uenju grkog. Upravo sam tokom prvog semestra na Vitonu upoznao dr Deralda Hotorna, mog uitelja grkog i oveka koji je ostvario prilan uticaj u mom ivotu kao naunik, uitelj i najzad, prijatelj. Hotorn je, kao i veina mojih profesora na Vitonu, bio posvecni cvangclistiki hrianin. Ali, on se nije plaio da postavlja pitanja o svo joj veri. Ja sam tada to smatrao slabou 10

(zapravo, mislio sam da imam gotovo sve odgovore na sva pitanja koja je on postavljao); na kraju sam to saglcdao kao iskrenu posvcenost istini i voljnost da se ovek otvori prema mogunosti da revidira svoje stavove u svetlosti daljeg znanja i ivotnog iskustva. U'enje grkog donelo mi je veliko ushienje. Pokazalo sc da sam dobro savladao osnove tog jezika, i uvek sam udeo da nauim jo vie. Ali, na dubijcm nivou, uenje grkog je bilo donekle uznemiravajue iskustvo za mene i uticalo je na moje vienje svetih spisa. Brzo sam uvideo da sc potpuno znaenje i nijanse grkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti satno kad se on ita i prouava na izvornom jeziku (isto vai i za Stan zavet, to sam kasniie shvatio kad sam nauio hebrejski). Razlog vie, mislio sam, da temcljno izuim taj jezik. Istovremcno, to je poelo da me nagoni da preispitam moje poimanje Svetog pisma kao verbalno inspirisane rci Boije. Ako se potpuni smisao rei Svetog pisma moe shvatiti jedino kada se ono proui na grkom (i hebrejskom), zar to ne znai da veina hriana, koji ne razumeju te stare jezike, nikad nce imati potpum pnstup onome to Bog eli da oni znaju? I zar to ne ini ucnjc o nadahnuu jednim uenjem rezervisanim samo za obrazovanu elitu, koja poseduje intelektualnu vetinu i ima dovoljno slobodnog vremena da naui te jezike i prouava te tekstove itajui ih u originalu? Kakva korist od toga da kaemo da je te rei nadahnuo Bog kada su za veinu ljudi one nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili vie nezgrapan prevod na neki jezik, kao to je engleski, koji nema nikakve veze sa izvornim reima? ' Moja pitanja su se sve vie komplikovala kako sam dalje razmiljao o rukopisima koji prenose te rei. Sto sam vie prouavao grki, to vie su me lnteresovali rukopisi koji su 11

sauvali Novi zavet za nas, kao i nauka o kritici teksta, koja bi trebalo da nam pomogne da rekonstruiemo izvorne rei Novog zavcta. Stalno sam se vraao na moje osnovno pitanje: kakva korist da kaemo da je Bibhja nepogreiva re Boija ako zapravo ncmamo rei koje je Bog nepogreivo nadahnuo, ve samo rci kojc su prcpisivali pisari - ponekad tano, a ponekad (u mnogim sluajevima!) netano? Kakva konst da kaemo da su izvorni tekstovi bili inspirisani? Mi nemamo originale! Imamo samo kopije pune greaka, a najvei broj tih kopija od originala dele vekovi i oigledno se od njega razhkuju na hiljade naina. Te sumnje su me i opsedale i nagonile da kopam sve dublje i dubljc, da bih razumeo ta je zaista Biblija. Diplomirao sam na Vitonu za dve godine i odluio da se pod vodstvom profesora Hotorna posvetim tekstualnoj kritici Novog zaveta, tako to u studirati sa vodeim svetskim strunjakom u toj oblasti, naunikom po imenu Brus M. Mecger, koji je predavao na Teolokom seminaru univerziteta Prinston. I opet su me moji evangehstiki prijatelji upozorili da ne idem na Prinston, poto u, kako su mi rekli, imati problema da tamo nadem prave" hriane. To je, na kraju krajeva, prezbiterijanski seminar, ne ba pogodno tlo za ponovo rodene hriane. Ali, moje prouavanje en gleske knjievnosti, filozonje i istorije - a pogotovo grkog - proirilo je znaajno moje vidike, pa sam sada udeo za znanjem, znanjem svih vrsta, l svetim i svetovnim. Ako bi poimanje istine" znailo da neu vie moi da se poistovetim sa ponovo rodenim hrianima, kakve sam upoznao u gimnaziji, neka tako i bude. Namerio sam da sledim svoju potragu za istinom ma kuda me ona odvela, uveren da svaka istina do koje dodem nee biti 12

manje istinita zbog svoje neoekivanosti, ili zbog toga to se teko uklapa u ablone mog evangelistikog obrazovanja. Po dolasku na Teolo.ki seminar Prinstona, smesta sam upisao grku l hebrejsku egzegezu (tumaenje biblijskih tekstova) i svoj raspored is punio sa to vie tih kurseva. Uvideo sam da ti asovi predstavljaju iza zov za mene, kako akademski tako i lino. Akademski izazovi su mi bili potpuno dobrodoli, ali su lini izazovi sa kojima sam se suoavao bili prilino naporni. Kao to sam rekao, ve na Vitonu sam poeo da preispitujem neke od aspekata moje posveenosti Bibliji kao nepogreivoj rei Boijoj. Ta posveenost je postala ozbiljno ugroena mojim detaljnim prouavanjima na Prinstonu. Odupro sam se svim iskuenjima da promenim moje poglede i pronaao odredeni broi prijatelja koji su, kao i la, doli iz konzervativnih evangelistikih kola i pokuavali da odre veru" ( kada se danas osvrnem na to, malo neozbiljan izraz, jer svi smo mi, na kraju krajeva, sluali program hrianskog bogoslovlja). Ali, moje fakultetske obaveze su poele da me sustiu. Prekretnica je nastala u drugom semestru, na kursu koji sam pohadao kod jednog veoma potovanog i pobonog profesora po imenu Kalen Stori. Tema kursa je bila tumaenje Jevanelja po Marku, u to vreme mog najomiljenijeg jevandelja (to je i sad). Na tom kursu, morali smo da nauimo da itamo Jevandelje po Marku u potpunosti na grkom (nauio sam sve grke rei tog jevandelja nedelju dana pre nego to je poeo semestar); trebalo je da vodimo egzegetiki dnevmk gde emo beleiti naa razmiljanja o tumaenjima kljunih pasusa 1 da diskutujemo o problemima tumaenja teksta; i, naposletku, od nas se zahtevalo da napiemo zavrni rad o nekom problemu tumaenja koji sami odabe remo. Odabrao sam pasus iz 13

Jevanelja po Marku gl. 2, u komc se Isus sukobio sa fariscjima zato to je sa uenicima iao kroz useve, jedui klasje u subotu. Isus je hteo da pokae farisejima da je subota nainjena oveka radi, a ne ovek subote radi", pa ih je podsetio ta je veliki kralj David uinio kada je ogladneo on i ljudi koji behu s njim, kako su uli u Boju kuu kada Avijatar bee prvosvetenik" i pojeli postavljene hlebove koje nije smeo da jede niko osim svetenika. Jedan od dobro poznatih problema tog pasusa jeste sledei: kad pogledamo pasus iz Starog zaveta koji citira Isus (1 Sam. 21, 1-6), ispada da David to nije uimo dok je Avijatar bio prvosvetenik, ve, zapravo, dok je prvosvetenikbio Avijatarov otac, Ahimeleh. Drugim reima, to je jedan od onih pasusa na koji se ukazuje da bi se pokazalo da Biblija uopte nije nepogreiva, ve naprotiv, da u njoj ima greaka. U radu koji sam napisao za profesora Storija, upustio sam se u dugu i komplikovanu raspravu kako bih dokazao da, iako Marko ukazuje na to da se dogadaj zbio ,,dok je Avijatar bio prvosvetenik", to ne znai da je Avijatar zaista tada bio prvosvetenik, ve da se taj dogadaj odigrava u onom delu Svetog pisma u kome Avijatar igra jednu od glavnih uloga. Moja rasprava se zasnivala na znaenju grkih rei i bila je donekle komplikovana. Bio sam siguran da e je profesor Stori uvaiti, poto sam znao da je on dobar hrianski naunik koji (kao i ja) nikad ne bi pomislio da u Bibliji moe da postoji bilo kakva istinska greka. Ali, na kraju mog rada, on je dodao jednostavan komentar u jednoj reenici, koji me je iz nekog razloga potpuno prodrmao. On je napisao: Moda je Marko naprosto pogreio". Poeo sam da razmiljam o tome, razmatrajui sav trud koji sam uloio u taj rad, i uvidajui da sam morao da razvijem prihno matovito tumaenje da bih 14

zaobiao taj problem i da je moje reenje pomalo nategnuto. Najzad sam zakljuio: ,,Pa... moda je Marko zaita pogreio". Jednom kada sam to priznao, moje brane su popustile. Jer, ako ie u 2. glavi Jevandelja po Marku mogla da postoji jedna mala, siuna greka, moda greke postoje i na drugim mestima. Moda, kad Isus kasnije u 4. glavi Jevanelja po Marku kae da je zrno goruiino manje od sviju sjemena na zemlji", ne moram da traim matovita objanjenja za to kako je seme slaice najmanje od sveg semenja kad dobro znam da nije. A moda se te greke" odnose i na krupnija pitanja. Kada Marko kae da je Isus bio razapet jedan dan nakon to je obrok na Pashu pojeden (Mar. 14:12, 15:25), a Jovan kae da je on umro dan pre nego to je taj obrok pojeden (Jovan 19:14) - moda to ini pravu razliku. Ili, kad Luka u svojoj prii o Isusovom rodenju govori da su se Josif i Manja vratili u Nazaret posle neto vie od mesec dana od njihovog dolaska u Vitlejem (i obavili rituale proienja, Luka 2:39), dok Matej kae da su pobegli u Egipat (Mat. 2:19-22) - moda je i to razlika. Ili, kad Pavle kae da, nakon to se preobratio na putu u Damask, nije poao u Jerusalim da se susretne sa onima koji su bili apostoli pre njega (Gal. 1:16-17), dok se u Delima svetih apostola kae da je to bilo prvo to je uinio po odlasku iz Damaska (Del. 9:26) - moda je i to razlika. Ova spoznaja podudarila sa problemima sa kojima sam se suoavao prilikom detaljnijeg prouavanja preivelih grkih rukopisa Novog zaveta. Jedna je stvar rei da su originali bili nadahnuti, ali je realna injenica da mi nemamo originale - pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruiem onginale. tavie, najvei bro] hriana u itavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, to njihovu nadahnutost ini donekle spornom, Mi ne 15

samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo ak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala. Mi samo imamo prepise koji su nainjeni kasnije - mnogo kasnije. U najveem broju sluajeva, to su prepisi koji su nainjeni mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi se meusobno razlikuju na vie hiljada mesta. Kao to ete videti kasnije u ovoj knjizi, ti prepisi se medusobno raz likuju na toliko mnogo mesta, da ak ni ne znamo koliko razlika ima. Moda je najlake da to izrazimo poredenjem: ima vie razlika medu naim rukopisima nego to ima rei u Novom zavetu. Najvei broj tih razlika su potpuno nevane i nebitne. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivai nisu bili nita pismeniji nego to je to veina ljudi danas (a nisu imali ni renike, a kamoli automatsku proveru pisanja). Pa sve i da je tako, ta da radimo sa svim tim razlikama? Ako neko i insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku re Svetog pisma, ta to vredi ako nemamo rei Svetog pisma? Na nekim mestima, kao to emo videti, mi naprosto ne moemo da budemo sigurni da smo tano rekonstruisali izvorni tekst. Malo je teko shvatiti znaenje rei u Bibliji ako ak i ne znamo koje su to rei! To je postao problem u mom shvatanju nadahnua, jer sam uvideo da Bogu ne bi bilo nita tee da sauva rei Svetog pisma nego to mu je bilo da ih u poetku nadahne. Ako je On eleo da narod ima Njcgove rei, svakako da bi im ih dao (pabi ih, verovatno, ak dao na nekom jeziku koji mogu da razumeju, umesto na grkom i hebrejskom). Razmiljao sam: injenica da mi nemamo te rei jasno pokazuje da ih On nije sauvao za nas. A ako On nije izveo to udo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno udo - da nadahne te 16

rei. Ukratko, moje prouavanje grkog Novog zaveta i moja istraivanje rukopisa koji ga sadre doveli su me do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije. Za mene je to predstavljalo seizmiku promenu. Pre toga - poev od mog iskustva ponovnog roenja u gimnaziji, pa preko fundamentalistikog perioda na Mudiju, i evangelistikih dana na Vitonu - moja vera je u potpunosti bila zasnovana na odredenom poimanju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogreive rei Boije. Sada vie nisam posmatrao Bibliju na taj nain. Biblija je poela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Ba kao to je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su lzvorno napisali tekstove svetog pisma. Knjiga je bila ljudsko delo od poetka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima, da bi odgovorili raznim potrebama. Nema sumnje da ie veliki broj tih autora oseao da ih je Bog nadahnuo da kau to to su rekli, ali su oni imali svoje sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene elje, sopstveno razumevanje, sopstvene teologije; a ti uglovi posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, elje, razumevanja i teologije oblikovali su sve to su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se medusobno razlikovali. Izmedu ostalog, to znai da Marko nije govorio isto to i Luka zato to i nije hteo da kae isto to i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih. A jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se ita da bi se videlo ta on ima da kae (pod pretpostavkom da je mukarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome to i svi drugi autori imaju da 17

kau. Na kraju krajeva, Biblija ie veoma ljudska knjiga. To je za mene bila jedna sasvim nova perspektiva, oigledno ne ona koju sam kao evangelistiki hrianin imao - niti je to perspektiva veine dananjih evangelista. Dau vam jedan primer koji pokazuje kako je moja promenjena perspektiva mogla da utie na razumevanje Biblije. Dok sam studirao na Biblijskom institutu Mudi, jedna od najpopularnijih knjiga u kampu bio je apokaliptiki nacrt nae budunosti Hola I.indzija, Pokojna velika planeta Zemlja". Lindzijeva knjiga nije bila popularna samo na Mudiju; bila je zapravo najbolje prodavana knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku sedamdesetih godina (pored Biblije; ovde koristim termin dokumentarna relativno slobodno). Lindzi je, kao 1 mi na Mudiju, verovao da je Bibija potpuno nepogreiva u svakoj svojoj rei, do te mere da moete da itate Novi zavet i saznate ne samo kako Bog hoe da vi ivite i u ta hoe da verujete, ve i ta sam Bog planira u budunosti i ta e uiniti da to postigne. Svet ide ka apokaliptikoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogreivih rei Svetog pisma moe se saznati kako i kada e se sve to desiti. Posebno me je pogodila re kada". Lindzi je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kada moemo da oekujemo budui Armagedon. Isusovi uenici su hteli da znaju kada e doi kraj", a Isus odgovara: ,,Od smokve nauite se prii; kad se ve njezine grane podmlade i ulistaju, znate da je blizu Ijeto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je [Sin ovekov] blizu kod vrata. Zaista vam kaem: ovaj narataj nee proi dok se ovo sve ne zbude." (Mat. 24:32-34) 18

ta ova parabola znai? Lindzi, u uverenju da je to nepogreiva re samog Boga, deifruje njegovu poruku ukazujui na to da se u Bibliji smokva" esto koristi kao simbol za narod Izraela. ta bi znailo da ona pusti svoje listove? To bi znailo da se taj narod, nakon to je spavao tokom jednog perioda (zime) vraa u ivot. A kad se Izrael vratio u ivot? Godine 1948, kada je ponovo postao suverena drava. Isus ukazuje da e se kraj dogoditi u istoj generaciji koja je bi!a svedokom tog zbivanja. A koliko traje jedna generacija u Bibliji? etrdeset godina. I eto boanski nadahnutog uenja iz samih Isusovih usta: kraj sveta e se desiti pre 1988, etrdeset godina nakon ponovne pojave Izraela. To tumaenje je za nas bilo potpuno ubedljivo. Moda to izgleda udno iz dananje perspektive - imajui u vidu da je 1988. prola bez Armagedona - ali, sa druge strane, milioni hriana jo uvek veruju da se Biblija moe itati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predvianjima onoga to e uskoro da nas zadesi i dovede istoriju kakvu mi poznajemo do njenog kraja. Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom Timotija le Heja i Filipa Denkinsa Ono to nam je zavetano" (Left Behind), jo jednom apokaliptikom vizijom nae budunosti koja se zasniva na bukvalnom itanju Biblije, serijalom koji je u dananje vreme prodat u vie od ezdeset miliona primeraka. Koreniti je pomak kada se sa itanja Biblije kao nepogreivog plana za veru, ivot i budunost pree na itanje Biblije kao jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od kojih se mnogi meusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja nepogreiv ivotni vodi. Upravo takvu promenu sam 19

naposletku uinio i u sopstvenom nainu razmiljanja, i za nju se sada u potpunosti zalaem. Mnogi hriani, naravno, nikad nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijanisarno gledite (da ne kaemo - bizarno i nepovezano sa stvarima vere). Ali, jo uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav nain. Povremeno viam nalepnice na branicima automobila na kojima pie: Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve reava". Moj odgovor na to je uvek: ta ako Bog to nije rekao? ta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Boije rei umesto njih sadri ljudske rei? ta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja abortusa, enskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slino? Sta ako sami moramo da osmislimo svoj ivot i svoju veru, i da ne pravimo od Biblije lanog idola - ili proroite koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemoguim? Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogreivi vodi za na ivot: izmeu ostalog i zbog toga to na mnogo mesta mi (ak i kao naunici, a ne samo kao obini itaoci) ne znamo koje su rei izvorno stajale u Bibliji. Usled tog uvida moja lina teologija se iz korena promenila, pa me je dovela na puteve potpuno drugaije od onih kojima sam putovao kao tinejer i dvadesetogodinjak. Ja i dalje cenim Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadri - kao to sam poeo da cenim i druge spise ranih hriana iz otprilike istog ili neto kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao to su Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Aleksandrijski, a takoe i spise osoba druge vere iz otprilike istog perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha. Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi 20

oni mogu da nas naue vrednim stvarima. Vano je da znamo ta su ti pisci tano napisali, kako bismo mogli da vidimo ta su imali da kau i da sami prosudimo ta da mislimo i kako da ivimo u svetlu tih rei. To me opet vraa na moje interesovanje za rukopise Novog zaveta i na prouavanje tih rukopisa u okviru tekstologije. Ubeden sam da je tekstologija neodoljiva i zanimljiva oblast od stvarnog znaaja ne samo za naunike, ve i za sve koje interesuje Biblija (podjednako za bukvaliste, izleene bukvaliste, za one sa stavom nikad-u-ivotu-nisam-bio-bukvalista-i-neu-ni-biti, kao i za one koji Bibliju vide samo kao istorijski i drutveni fenomen). Najvie iznenauje injenica da najvei broj italaca - onih koji se interesuju za hrianstvo, Bibliju i prouavanje Biblije, onih koji veruju da je Biblija nepogreiva i onih koji tvrde suprotno - ne zna gotovo nita o tekstologiji. A nije teko shvatiti zato. Uprkos injenici da ona predstavlja temu neprekidnog izuavanja ve trista godina, gotovo da nijedna knjiga o tekstologiji nije napisana za laike to jest, za one koji ne znaju nita o tome, za one koji ne znaju grki i druge jezike neophodne za dublja izuavanja, kao i za one koji ne vide da postoji uopte neki problem" sa tekstom, ali koji bi bili zainteresovani da shvate o kakvim se problemima radi i kako naunici izlaze na kraj sa njima.2 Ovo je upravo jedna takva knjiga - koliko ja znam, prva te vrste. Napisana je za ljude koji ne znaju nita o tekstologiji, ali koji bi eleli da saznaju neto o tome kako su pisari menjali Sveto pismo i kako bismo mi mogli da prepoznamo gde su oni to inili. Ona je napisana na osnovu mojih tridesetogodinjih razmiljanja o toj temi, sa moje sadanje take gledita, nakon to je moje poimanje Biblije pretrpelo korenitu promenu. 21

Napisana je za svakog ko bi voleo da zna kako smo dobili Novi zavet obzirom da u nekim sluajevima nismo ni poznavali rei prvobitnih pisaca, za svakog ko je zainteresovan da uje neto vie o zanimljivim nainima na koje su te rei povremeno menjane i nainima na osnovu kojih bismo mogli, primenom nekog prilino rigoroznog metoda analize, rekonstruisati rei iz originala. Naposletku, za mene je ovo u velikoj meri veoma lina knjiga, krajnji rezultat iednog dugog puta. A moda bi i za druge ona mogla postati deo njihovog linog puta.

22

ISUS TO NIJE REKAO

1.23

POECI HRIANSKOG SVETOG PISMA Da bismo zapoeli raspravu o prepisima Novog zaveta kojima raspolaemo, moramo krenuti od samog poetka, od jedne veoma neobine osobine hrianstva u grko-rimskom svetu: njegovogknjikog karaktera. Zapravo, da bismo pojmili smisao te osobine hrianstva, moramo da ponemo od perioda pre nastanka hrianstva, od religije iz koje je hrianstvo poniklo: judaizma. Jer, knjikost" hrianstva je u odreenom smislu nagovestio i prethodno uobliio judaizam, koji je bio prva religija knjige" u zapadnoj civilizaciji. JUDAIZAM KAO RELIGIJA KNJIGE Judaizam iz koga je poniklo hrianstvo bio je jedna neuobiajena religija u rimskom svetu, mada ni u kom sluaju jedinstvena. Kao i vernici svih drugih (vie stotina) religija u oblasti Sredozemlja, Jevreji su priznavali postojanje jednog boanskog sveta koji naseljavaju nadljudska bia (andeli, arhaneli, kneevstva, moi); svoja boanstva su oboavali tako to su im rtvovali ivotinje i hranu; smatrali su da postoji posebno sveto mesto na kome to boansko bie boravi ovde na zemlji (Jerusalimski hram), i tu je trebalo prinositi rtve. Molili su se tom Bogu radi zajednikih i linih potreba. Priali su prie kako je u prolosti ovaj Bog stupao u vezu sa ljudskim biima i oekivali su njegovu pomo u sadanjosti. Na sve te naine judaizam je bio blizak" oboavaocima drugih bogova u Rimskom Carstvu. Judaizam se ipak na odreene naine i razlikovao. Sve druge religije u Carstvu bile su politeistike priznavale su i oboavale mnoge bogove svih vrsta i funkcija: velike dravne bogove, manje lokalne bogove, bogove koji su nadzirali razliite aspekte ljudskog roenja, ivota i smrti. Sa druge strane, judaizam je bio monoteistiki; Jevreji su insistirali na oboavanju samo jednog Boga svojih predaka, 24

Boga koji je, kako su smatrali, stvorio ovaj svet, koji upravlja ovim svetom i koji jedini daje svom narodu ono to mu je potrebno. Prema jevrejskom predanju, taj jedan svemogui Bog je izabrao Izrailjce da budu njegov poseban narod i obeao je da e ga tititi i braniti, u zamenu za njegovu apsolutnu posveenost njemu i jedino njemu. Jevreji su, verovalo se, sklopili zavet" sa tim bogom, sporazum da e oni biti iskljuivo njegovi, kao to je on jedinstveno njihov. Samo tog jednog Boga trebalo je oboavati i sluati; pa mu je, zato, bio posveen samo jedan hram za razliku od tadanjih politeistikih religija, koje su, na primer, imale brojne hramove posveene raznim bogovima kao to je, na primer, bio Zevs. Naravno, Jevreji su mogli da oboavaju Boga gde god da ive, ali su svoje religiozne obrede rtvovanja mogli da izvode jedino u Jerusalimskom hramu. Na drugim mestima mogli su da se okupljaju u sinagogama" radi molitve i razgovora o predanjima predaka koja ine sr njihove religije. Ta predanja su govorila i o Boijem uplitanju u poslove predaka naroda Izrailja - otaca i majki vere, to jest: Avrama, Sare, Rahele, Jakova, Rebeke, Josifa, Mojsija, Davida i tako dalje - i davala detaljna uputstva kako taj narod treba da slui Bogu i kako da ivi. Jedna od stvari koje su judaizam uinile jedinstvenim meu verama Rimskog carstva bila su ba ta uputstva, zapisana u njihovim svetim knjigama zajedno sa ostalim predanjima predaka. Naim savremenicima, koji dobro poznaju glavne savremene zapadne religije (judaizam, hrianstvo, islam) moda je teko da zamisle tako neto, ali knjige nisu igrale gotovo nikakvu ulogu u politeistikim religijama drevnog zapadnog sveta. Te religije su se gotovo iskljuivo bavile slavljenjem bogova 25

pomou rtvenih rituala. Nije bilo doktrina koje bi trebalo nauiti, sledei objanjenja iz knjiga, i gotovo nikakvih etikih principa koje bi trebalo slediti onako kako je prikazano u knjigama. To ne znai da sledbenici tih raznih politeistikih religija nisu imali verovanja o svojim bogovima ili da nisu imali etiku, ali njihova verovanja i etika - to udno zvui savremenom itaocu - sama po sebi nisu igrala gotovo nikakvu ulogu u samoj religiji. Umesto toga, ona su bila stvar line filozofije, a filozofija je, naravno, mogla da bude knjika. Poto drevne religije same po sebi nisu zahtevale nikakve posebne sisteme ispravnih doktrina", ili etikih kodeksa", knjige u njima nisu igrale gotovo nikakvu ulogu. Judaizam je bio jedinstven po tome to je naglaavao znaaj tradicije svojih predaka, obiaje i zakone i tvrdio da su oni zapisani u svetim knjigama, koje su zato imale status svetih spisa" za jevrejski narod. Tokom perioda kojim se mi bavimo prvog veka nae ere1, kad su i napisane knjige Novog zaveta Jevreji rasejani irom Rimskog Carstva su posebno podrazumevali da je Bog dao uputstva svom narodu u Mojsijevim spisima, koji su se kao celina nazivali Tora, to bukvalno znai zakon" ili vostvo". Tora se sastojala od pet knjiga, koje su se ponekad nazivale i Pentateuh (,,pet svitaka"), to su bili poeci jevrejske Biblije (hrianskog Starog zaveta): Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni. U njima nalazimo prie o stvaranju sveta, poziv Izrailjcima da budu Boiji narod, prie o oevima i majkama Izrailja i Boijem odnosu prema njima, a to je najvanije (i najobimnije), zakone koje je Bog dao Mojsiju, u kojima govori kako da ga njegov narod oboava i kako da se ljudi ponaaju jedni prema drugima u okviru zajednice. To su bili sveti zakoni, koje je trebalo nauiti, prodiskutovati i slediti - i oni su 26

bili zapisani u nekoliko knjiga. Jevreji su imali i druge knjige koje su bile vane u njihovom religioznom ivotu, na primer knjige proroka (kao to su Isaija, Jeremija i Amos) i pesme (Psalmi), te istorijske knjige (kao to su Isus Navin i Samuil). Na kraju, neko vreme nakon nastanka hrianstva, dolo je do toga da se odreena grupa tih jevrejskih knjiga - ukupno dvadeset i dve - proglasi svetim kanonom Svetog pisma, dananjom jevrejskom Biblijom, Ebju u hriani prihvatili kao prvi deo svog, hrianskog kanona, Stari zavet".2 Ovaj kratak pregled injenica o Jevrejima i njihovim pisanim tekstovima je vaan zato to predstavlja pozadinu hrianstva, koje je takoe bilo, od samog svog poetka, religija knjige". Naravno, hrianstvo je poelo sa Isusom, koji je i sam bio jevrejski rabin (uitelj) koji je prihvatao autoritet Tore, a mogue i ostalih jevrejskih svetih knjiga i svoje uenike pouavao njihbvom tumaenju.3 Kao i drugi rabini njegovog doba, i Isus je smatrao da se Boija volja moe nai u svetim tekstovima, poscbno u Mojsijcvim zakonima. On je itao te spisc, prouavao tc spisc, tumaio te spisc, drao sc tih spisa i pouavao tc spise. Njegovi sledbenici su od samog poetka bili Jevrcji koji su visoko uvaavali te kniigc, koje su pripadale njihovoj tradiciji. I tako su, vc na samom poetku hrianstva, pripadnici ove nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom C'.arstvu bili neobina pojava kao i Jevreji prc njih, jer su za razliku od gotovo svih drugih sveti autoritet pripisivali svetim knjigama. Hrianstvo je od poetka bilo religija knjige.

27

HRIANSTVO KAO RELIGIJA KNJIGE Kao to emo odmah videti, to to su knjige bile vane za rano hrianstvo nc znai da su svi hricani mogli da itaju knjige; naprotiv, veina ranih hriana, kao i veina stanovnitva Rimskog carstva (ukljuujui i Jevreje!) biia jc ncpismcna. Ali, to ne znaci da su knjige u njihovoj veri igrale sekundarnu ulogu. Zapravo, knjige su bile, na mnogobrojne sutinske naine, od sredinjeg znaaja za ivot hriana u njihovim zajednicama. RANE HRIANSKE POSLANICE Prva stvar koju bi trebalo zapaziti jeste to da su za hrianske zajednice u razvoju u prvim vekovima nakon Isusove smrti bile vane razliite vrste spisa. Najranija svedoenja o hrianskim zajednicama potiu od poslanica koje su pisale hrianske vode. Apostol Pavle je prvi i najbolji primer. Pavle je osnivao crkve po itavom istonom Sredozemiju, uglavnom u urbanim centrima, ubedujui pagane (tj. pripadnike bilo koje od politeistikih religija Rimskog Carstva) da je jevrejski Bog jedini kome se treba moliti i da je Isus njegov sin koji je sve grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji e se uskoro vratiti radi suda na zemlji (vidi 1 Sol. 1:9-10). Ne znamo u kojoj se meri Pavle koristio Svetim pismom (tj. tekstovima jevrejske Biblije) u svojim nastojanjima da ubedi potencijalne preobraenike u istinitost svoje poruke; ali, u jednom od glavnih saetaka svojih propovedi, on kae da Hristos umrije ... po pismu... da usta trei dan, po pismu" (1 Kor. 15:3-4). Oigledno je da je Pavle povezivao zbivanja koja se tiu Hristove smrti i vaskrsnua sa svojim tumaenjem glavnih delova jevrejske Biblije, koju je on, kao visokoobra 28

zovani Jevrejin, mogao sam da ita, i koju je tumaio svojim sluaocima u esto uspenim pokuajima da ih preobrati. Poto bi Pavle preobratio odredeni broj ljudi na nekom mestu, on bi odlazio na neko drugo i pokuavao, najee uspeno, da preobrati jo ljudi. Ali, on bi ponekad (esto?) dobijao vesti od neke od zajednica vernika koju je ranije osnovao, i ponekad (esto?) te vesti ne bi bile dobre: pripadnici te zajednice poeli su da se ponaaju loe, javio se pro blem nemorala, dolazili su lani uitelji" koji su prenosili ideje suprotnc od njegovih, neki lanovi zajednice su poeli da slede lana uenja i tako dalje. Poto bi uo takve vesti, Pavle bi toj zajednici poslao povratno pismo, koje se bavilo pomenutim problemima. Takva pisma su bila veo ma vana za ivot tih zajednica i vremenom je odredeni broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi zavet je ukljueno nekih trinaest pos lanica napisanih u Pavlovo ime. Sada moemo da steknemo izvesnu predstavu o tome koliko su pos lanice bile vane u najranijim fazama hrianskog pokreta, I to upravo iz prvog hrianskog spisa koji posedujemo, Pavlove prve poslanice Solun janima, za koju se smatra da je napisana 49. godine posle Hrista', nekih dvadesetak godina nakon Isusove smrti i oko dvadeset godina pre nego to je bilo koje jevandelje prenelo priu o njegovom ivotu. Pavle zavrava poslanicu reima: Pozdravite brau svu celivom svetim; zaklinjem vas Gospodom da proitate ovu poslanicu pred svom braom svetom" (1 Sol. 5:26-27). To nije bilo obino pismo koje e itati bilo ko koga ono donekle zanima; apostol insistira da se ono proita i da se prihvati kao re njegovog autoriteta, jer je on i osnovao tu zajednicu.

29

Poslanice su kruile medu hrianskim zajednicama od najranijih vremena. One su povezivale zajednice koje su ivele na razlidtim rnes tima; ujedinjavale su veru i hriansku praksu; ukazivale su na to u ta bi hriani trebalo da veruju i kako bi valjalo da se ponaaju. Poslanice su itane naglas celoj zajednici na njenim skupovima - jer, kao to sam ve kazao, veina hriana, kao i veina pripadnika drugih religija, ne bi umela sama da ih proita. Odredeni broj tih poslanica naao je svoje rnesto u Novom zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od poslanica koje su pisali Pavle i druge hrianske vode hrianskim zajednicama (na primer Korinanima, Galatirna) i pojedincima (na primer Filimonu). tavie, sauvane poslanice - u Novom zavetu ih ima dvadeset i jedna - samo su deo onoga to je napisano. U sluaju Pavla, moemo da pretpostavimo da je on napisao mnogo vie poslanica nego to mu se pripisuje u Novom zavetu. I'u i tamo on pominje druge poslanice koje danas vie ne postoje; u 1 Kor. 5:9, na primer, pominje jednu poslanicu koju je ranije napisao Korinanima (neto pre prve poslanice Konnanima). Takode pominje i iednu drugu poslanicu koju je neko od Korinana poslao njemu (1 Kor. 7:1). Na drugom mestu on pominje poslanice njegovih protivnika (2 Kor. 3:1). Nijedna od tih poslanica nije sauvana. Prouavaoci ve odavno pretpostavljaju da su neke od poslanica iz Novog zaveta koje se smatraju Pavlovim, zapravo pisali njegovi kasniji sledbenici pod pseudonirnom.5 Ako je ta pretpostavka tana, to je onda jo. jedan dokaz vie o znaaju poslanica za rani hrianski pokret: da bi naveo druge da sasluaju njegovc stavove, ovek bi napisao poslanicu u apostolovo ime, u pretpostavci da e ona tako dobiti na teini. 30

Jedno od tih navodnih poslanica pod pseudonimom je poslanica Koloanima, koja i sama naglaava vanost poslanica i pominje jo jednu koja vie ne postoji: ,,I kad se ova poslanica proita kod vas, uinite da se proita i u I aodikijskoj crkvi, i onu to je pisana u Laodikiji da i vi proitate." (Kol. 4:16). Pavle - ili on lino ili neko ko je pisao u njegovo ime napisao je poslanicu oblinjem gradu Laodikiji. I ona je izgubljena.6 Ono to hou da kaem jeste da su poslanice bile vane za ivot ranih hrianskih zajednica. One su bile pisani dokumenti sa namenom da budu vodii u veri i praksi. One su povezivale crkve. One su pomogle da hrianstvo bude sasvim drugaije od drugih religija u Rimskom Carstvu, a ta razlika sastojala se u tome to su se razliite hrianske zajednice, ujedinjene tom zajednikom literaturom koja je kruila unaokolo (Kol. 4:16), drale uputstava iz tih pisanih dokumenata ili knjiga". Nisu samo poslanice bile vane za te zajednice. Zapravo su rani hriani stvarali, irili, itali i sledili irok dijapazon literature, to se razlikovalo od svega poznatog u rimskom paganskom svetu. Umesto da nairoko opisujem tu literaturu, ovde u samo pomenuti neke primere knjiga koje su u to vreme bile pisane i raznoene. Rana jevanelja Hrianima je, naravno, bilo stalo da saznaju to je mogue vie o ivotu, uenju, smrti i vaskrsnuu njihovog Gospoda; iz tog razloga su napisana brojna jevandelja - da bi se zabeleila razna predanja vezana za Isusov ivot. Od tih jevandelja, etiri 31

su ula u iroku upotrebu - jevandelje po Mateju, Marku, Luki i Jovanu u Novom zavetu - ali su bila napisana i mnoga druga. Mi jo uvek posedujemo neka od njih: na primer, Jevandelja koja se pripisuju Isusovom ueniku Filipu, njegovom bratu Judi Tomi i njegovom enskom pratiocu Mariji Magdaleni. Ostala jevandelja, ukljuujui i nekoliko koja su bila medu prvima, izgubljena su. Mi to znamo, na primer, iz Jevanelja po Luki, u kome njegov autor ukazuje da je u pisanju svoje prie konsultovao mnoge" prethodne prie (Luka 1:1), koje oigledno danas ne postoje. Jedna od tih ranijih pria je moda bila izvor, koji su naunici nazvali ,,Q", verovatno u pisanom obliku, koji su i Luka i Matej koristili kako bi naveli mnoga karakteristina Isusova uenja (na primer, Oena i Isusove izjave o tome ko je blaen u Besedi na gori)." Kao to smo videli, Pavle i drugi su tumaili Isusov ivot u svetlosti jevrejskih spisa. I te knjige - posebno Petoknjije i drugi jevrejski spisi, kao to su Knjige proroka i Psalmi - bili su rasprostranjeni medu hrianima, koji su ih koristili da bi videli ta mogu da otkriju o Boijoj Volji, posebno o tome kako je ona bila ispunjena u Hristu. Prepisi jevrejske Biblije, uglavnom na grkom jeziku (takozvana Septuaginta) tada su se mogli nai svuda u ranim hrianskim zajednicama, kao materijal za prouavanje i refleksiju. Rana Dela apostolska Rastue hricanske zajednice iz prvog i drugog veka interesovao je ne samo Isusov ivot, ve i ivoti njegovih prvih sledbenika. Ne udi nas onda to vidimo da su prie o apostolima - njihovim avanturama i misionarskim poduhvatima, posebno nakon Isusovc smrti i vaskrsnua - bile 32

veoma vane za hriane koji su bili zainteresovani da saznaju vie o svojoj religiji. Jedan od tih spisa, Dela apostolska, na kraju je uao u Novi zavet. Ali, napisane su i mnoge druge prie, uglavnom o pojedinim apostolima, kao to su na primer, Dela Pavlova, Dela Petrova i Dela Tornina. Ostala Dela su preivela samo u odlomcima ili su u potpunosti izgubljena. Hrianska otkrovenja Kao to sam ve ukazao, Pavle je (kao i drugi apostoli) pouavao da e se Isus uskoro vratiti sa Neba da bi sudio na zemlji. Kraj svega postojeeg neprekidno je opinjavao rane hriane, koji su naveliko oekivali da e se Bog uskoro umeati u zemaljske poslove da bi zbacio sile zla i uspostavio svoje dobro carstvo ovde na zemlji, sa Isusom na elu. Neki hrianski pisci su napisali proroke prie o tome ta e se desiti prilikom tog kataklizmikog kraja sveta koji emo doiveti. Ta apokaliptika" literatura imala je svoje jevrejske prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj u jevrejskoj Bibliji, ili u Knjizi Enohovoj u Jevrejskim apokrifima. Jedna od hrianskih apokalipsi je na kraju ukljuena u Novi zavet: Jovanova Apokalipsa. Druge, kao to su Petrova Apokalipsa i Jermin Pastir, bile su takode popularno tivo u odreenom broju hrianskih zajednica u prvim vekovima crkve. Crkvena pravila Rane hrianske zajednice su se umnoavale i rasle, poev od Pavlovog vremena, nastavljajui da rastu i u generacijama posle njega. Izvorno su hrianske crkve, bar one koje je osnovao sam Pavle, bile neto to bismo mogli nazvati harizmatikim zajednicama. One su verovale da je svakom 33

lanu te zajednice dodeljen ,,dar" Duha (grki: harizma) kako bi pomogao zajednici u njenom praktinom ivotu: na primer, postojali su darovi pouavanja, upravljanja, milostinje, leenja i prorokovanja. Ali, kako su oekivanja skoranjeg kraja sveta na kraju poela da blede, postalo je jasno da mora da postoji stroa crkvena struktura, posebno ako je crkva trebalo da postoji dugorono (up. 1 Korin. 11, Matej, 16, 18). Crkve u Sredozemlju, ukljuujui i one koje je osnovao Pavle, poele su da imenuju vode koje e preuzimati odgovornost i donositi odluke (umesto prakse da je svaki lan zajednice podjednako" obdaren Duhom); poela su da se uobliavaju pravila o tome kako da zajednica ivi, kako da upranjava svoje svete rituale (npr. krtenje i priest), kako da obuava nove lanove, i tako dalje. Uskoro su poeli da nastaju doku menti koji su ukazivali kako crkva treba da bude regulisana i uredena. Ta takozvana crkvena pravila su postala posebno vana u drugom i treem veku hrianstva, ali je prvo napisano ve oko 100. godine nae ere (koliko je nama poznato) i razdeljeno svuda, i to je bila knjiga po imenu Uenje dvanaestorice apostola". Uskoro su za njom sledile mnoge druge. Hrianske apologije Dok su se osnivale hrianske zajednice, one su ponekad nailazile na protivljenje Jevreja i pagana koji su na tu novu veru gledali kao na pret nju sumnjajui da se njeni pripadnici bave nemoralnim i dru.tveno tetnim aktivnostima (ba kao to se i danas na nove religiozne pokrete esto gleda da sumnjom). To protivljenje je ponekad dovodilo do lokalmh progona hriana; na kraju je to proganjanje postalo zvanino", i to onda kada su se rimski upravitelji umeali, hapei hriane u nas tojanju da ih privole da se vrate starim 34

oblicima paganstva. Kako je hrianstvo raslo, ono je preobraalo i intelektualce u svoju veru, a oni su bili veoma dobro potkovani da diskutuju i opovrgnu optube koje su uobiajeno upuivane hrianstvu. Spisi tih intelektualaca se ponekad nazivaju apologijama, od grke rei apologia, koja znai odbrana". Apologisti su pisali intelektualne odbrane nove vere, nastojei da pokau da je to religija koja propoveda moralno ponaanje, ni u kom sluaju ne predstavljajui pretnju drutvenoj strukturi Rimskog carstva, i da je ona daleko od toga da predstavlja opasnupraznovericu, ve da otelovljuie kraj -nju istinu u svom oboavanju jednog pravog Boga. Za rane hriane su ove apologije bile veoma vane, budui da su im pruale preko potrebne argumente u prilikama kada bi se i sami suoili sa progonom. Tu vrstu odbrane nalazimo ve tokom perioda Novog zaveta, na primer u knjizi I Petar (3:15: uvek budite spremni da se odbranite od svakoga ko vam trai da mu obrazloite nadu koja je u vama") i u knjizi Dela, u kojoj se Pavle i drugi apostoli brane od optubi koje su podignute protiv njih.U drugoj polovini drugog veka, apologije su postale veoma popularan oblik hrianskih spisa. Hrianske prie o muenicima Otprilike u isto vreme kad su poele da se piu apologije, hriani su poeli da stvaraju prie o tome kako ih proganjaju, kao i o svom muenitvu koje je iz tog progona proizalo. Odredeno prikazivanje tih stvari nalazimo ve u Novom zavetu, u Delima, u kojima znaajan deo pripovedanja predstavlja pria o otporu hrianskom pokretu, hapenju hrianskih lidera i pogubljenju bar jednog od njih (Stefan; vidi Dela, 7). Prvi od spisa o muenitvu je Muenitvo Polikarpovo; Polikarp je bio vaan hrianski voa, koji je 35

sluio kao episkop crkve u Smirni u Maloj Aziji, skoro itavom prvom polovinom drugog veka. Pria o Polikarpovoj smrti naena je u jednom pismu koje su napisali pripadnici njegove crkve jednoj drugoj zajednici. Ubrzo nakon toga, poele su da se pojavljuju i prie o drugim muenicima. One su postale popularne meu hrianima, poto su ohrabrivale one koje su takode progonili zbog vere, a ujedno pruale i uputstva o tome kako se suoiti sa ekstremnim pretnjama hapenja, muenja i smrti. Protivjeretike rasprave Problemi sa kojima su se hricani suoavali nisu bili ogranieni na spoljanje pretnje progonom. Od najstarijih vremena, hriani su bili svesni da u njihovim sopstvenim redovima postoji odredena raznovrsnost tumaenja religijske istine". Jo je apostol Pavle grdio lane uitelje" - na primer, u svojoj poslanici Galatima. itajui preostale spise, mi jasno moemo da vidimo da ti protivnici nisu bili van hrianskih redova. Oni su bili hriani koji su poimali religiju na sutinski drugaije naine. Da bi izale na kraj sa tim problemom, hrianske voe su poele da piu rasprave koje su se suprotstavljale jereticima" (onima koji su izabrali pogrean nain za razumevanje vere); u odreenom smislu, neke od Pavlovih poslanica predstavljaju najstariji primer takvih rasprava. I tako su se na kraju hriani svih sekti upustili u poduhvat da uspostave pravo uenje" (bukvalno znaenje rei ortodoksija") i da se suprotstave onima koji su zagovarali lano uenje. Interesantno je da su ak i grupe lanih uitelja" pisale rasprave protiv lanih uitelja", tako da su hriani, ije su postavke na kraju proglaene lanim, ponekad polemisali protiv one grupe koja je jednom za svagda utvrdila u ta 36

hriani treba da veruju (na primer, one grupe od koje potiu verovanja koja su dospela do nas danas). To smo saznali iz relativno nedavnih otkria jeretike" literature u kojoj takozvani jeretici smatraju da su njihova shvatanja ispravna, a da su shvatanja pravovernih" crkvenih otaca lana.8 Rani hrianski komentari Dobar deo rasprave o ispravnim i lanim verovanjima ukljuivao je tumaenje hrianskih tekstova, ukljuujui i Stari zavet, koji su hriani smatrali delom sopstvene Biblije. To opet pokazuje koliko su tekstovi bili od sredinje vanosti u ivotu ranohrianskih zajednica. Na kraju, hrianski pisci su poeli da piu tumaenja tih tekstova, ne obavezno da bi pokudili lana tumaenja (iako se i to esto imalo na umu), ve ponekad naprosto da bi razjasnili smisao tih tekstova i pokazali koliko su oni vani za hrianski ivot i praksu. Interesantno je da je prvi hrianski komentar na bilo koji sveti spis za koji znamo potekao od jednog takozvanog jeretika, gnostika iz drugog veka po imenu Iraklion, koji je napisao komentar na Jevandehe po Jovanu.9 Na kraju su komentari, tumaenja, praktina izlaganja i propovedi postale uobiajene u hrianskim zajednicama treeg i etvrtog veka. Ovde sam dao pregled raznih vrsta spisa koji su bili vani u ivotu ranih hrianskih crkava. Nadam se da se iz ovoga moe videti koliko je pisanje bilo od prevashodnog znaaja za te crkve i hriane koji su im pripadali. Knjige su bile u samom srcu hrianske vere od samog njenog poetka za razliku od drugih religija Rimskog carstva. Knjige su donosile prie o Isusu i njegovim apostolima koje su hriani priali i prepriavali; knjige su davale hrianima uputstva u ta da 37

veruju i kako da ive; knjige su povezivale prostorno udaljena drutva u sveoptu crkvu; knjige su podravale hriane u vreme progona i pruale im modele odanosti veri koje mogu da primene ukoliko se suoe sa muenjem i smru; knjige nisu davale samo dobar savet, ve i ispravno uenje, koje je upozoravalo na lana uenja drugih i zalagalo se za pnhvatanje pravovcrnih uverenja; knjige su omoguavale hrianima da shvate pravo znaenje drugih spisa, pruale vodstvo za nain miljenja, bogosluenje i ponaanje. Knjige su, dakle, bile u sreditu panje u ivotu ranih hriana. STVARANJE HRIANSKOG KANONA Na kraju, poelo je da se smatra da neke od tih hrianskih knjiga ne samo da su vredne da se proitaju, ve da predstavljaju apsolutni autoritet u pogledu hrianskih verovanja i prakse. One su postale Sveto pismo. Poeci hrianskog kanona Obrazovanje hrianskog kanona bio je dug, komplikovan proces oko koga ovde ne moram da zalazim u detalje.10 Kao to sam ve ukazao, u izvesnom smislu su hricani i zapoeii sa jednim kanonom, zato to je osniva njihove vere i sam bio jevrejski uitelj koji je prihvatao Toru kao merodavni sveti spis od Boga i koji je svoje sledbenike pouavao njegovom tumaenju. Prvi hriani su bili Isusovi sledbenici koji su prihvatali knjige jevrejske Biblije (koja tada jo uvek nije bila uspostavljena kao kanon" jednom za svagda) kao svoj sopstveni sveti spis. Za pisce Novog zaveta, ukljuujui i prvog autora, Pavla, re sveto pismo" odnosila se na jevrejsku Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu i koja 38

predskazuje dolazak Mesije, Isusa. Uskoro su, medutim, hriani poeli da prihvataju druge spise kao ravne jevrejskim. Koren ovog prihvatanja moda je bilo autoritativno uenje samog Isusa, poto su njegovi sledbenici smatrali da je njegovo tumaenje svetih spisa po autoritetu ravno reima samih svetih spisa. Isus je moda ohrabrivao takvo poimanje samim nainom na koji je iskazivao neka od svojih uenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleeno je kako Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi svoje jo radikalnije tumaenje tih zakona, ukazujui da je njegovo tumaenje merodavno. 'Ib nalazinio u takozvanim antitezama, koje belei Matej, u poglavlju 5., Isus kae: Culi ste da se kae 'Ne ubij' (jedna od zapovesti), ali ja vam ka.em, ,,ko se makar i naljuti na svog brata lli sestru, za osudu je" Ono to Isus kae u svom tumaenju Zakona, izgleda isto toliko merodavno kao i sam Zakon. Ili, Isus kae: uli ste da se kae 'Ne ini preljubu' (jo jedna od Deset zapovesti). Ali,;' vam kaem, ,,ko pogleda enu sa poudom prema njoj u svom srcu, ve je poinio preljubu sa njom". U nekim sluajevima izggleda da ta autontativna tumaenja svetih spisa zapravo ponitavaju zakone samih svetih spisa. Na pnmer, Isus kae: uli ste da se kae: 'Ko se razvede od svoje ene treba da joj da potvrdu o razvodu' (jedna zapovest koja se nalazi u Zakoni ponovljeni, 24:1), ali ja vam kaem da svako ko se razvede od svoje ene a da razlog za to nije seksualna nemoralnost, tera svoju enu da ini preljubu, a ko god se oeni razvedenom enom ini preljubu". Teko je rei kako neko moe da poslua Mojsijevu zapovest da lzda potvrdu o razvodu, ako razvod zapravo i nije stvar izbora. U svakom sluaju, Isusova uenja su uskoro poela da se 39

smatraju lstim autoritetom kao i Mojsijevi iskazi - to jest, sama Tora. To postaje jo jasnije kasnije, u doba Novog zaveta, u poslanici I Timotiju, koja se pripisuje Pavlu, ali prouavaoci esto smatraju da ju je neki kasniji sledbenik napisao pod njegovim imenom. U I Timotije 5:18 autor moli svoje itaoce da plaaju one koji slue medu njima i svoje nagovaranja potkrepljuje citirajui sveto pismo". Ono to je interesantno jeste da on potom navodi dva pasusa, od kojih se jedan nalazi u Tori (,,Ne stavljaj brnjicu volu koji koraa", Zakoni ponovljeni, 25:4), a drugi koji je rekao Isus (Radnik je zasluio svoju platu", Luka, 10:7). Izgleda da su za tog autora Isusove rei ve ravne svetom pismu. Ali, ta druga ili trea generacija hriana nije smatrala svetim pismom samo Isusovo uenje. Takvim je smatrala i uenje njegovih apostola. Dokaz za to nalazimo u posiednjoj knjizi Novog zaveta, 2. knjizi Petrovoj, knjizi za koju najkritimji prouavaoci veruju da je zapravo nije napisao Petar, ve neki od njegovih sledbenika pod pseudonimom Petar. U 2. knjizi Petrovoj, tree poglavlje, autor pominje lane uitelje koji iskrivljuju smisao Pavlovih pisama kako bi ih naveli da kau ono to bi oni hteli da kau ,,ba kao to to ine i sa ostalim svetim spisima" (2 Petar 3:16). Ispada da se ovde Pavlova pisma smatraju svetim spisima. Ubrzo nakon perioda Novog zaveta, odredeni hrianski spisi su citirani kao merodavni tekstovi za ivot i verovanja crkve. Istaknut primer predstavlja jedno pismo koje je napisao Poiikarp, pomenuti episkop Smirne, poetkom drugog veka. Crkva u Filipi je zamolila Polikarpa da ih posavetuje, posebno u sluaju koji se ticao jednog od voda koji se oigledno upustio u neku vrstu finansijskih mahinacija unutar crkve (mogue je 40

da je proneverio crkveni novac). Polikarpovo pismo Filibljanima koje i danas postoji zanimljivo je iz vie razloga, a jedan od vanijih je i njegova sklonost da citira ranije hrianske spise. U samo etrnaest kratkih poglavlja, Polikarp citira vie od sto pasusa poznatih iz tih ranijih spisa, potvrujui da oni predstavljaju autoritet u situaciji sa kojom se Filibljani suoavaju (za razliku od samo tuceta citata iz jevrej skih spisa); na jednom mestu on izgleda Pavlovu poslanicu Efeanima naziva svetim spisom. ee on naprosto citira ili aludira na ranije spise, podrazumevajui da oni predstavljaju autoritet za tu zajednicu.11 Uloga hrianske liturgije u obrazovanju kanona Znamo da su u periodu neto pre Polikarpovog pisma hriani sluali itanje jevrejskih svetih spisa tokom njihovih slubi. Autor I poslanice Timoteju, na primer, moli da primalac pisma obrati panju na (javno) itanje, podsticanje i pouavanje". (4:13). Kao to vidimo u sluaju pisma Koloanima, izgleda da su se i pisma hriana itala na skupovima zajednice. A znamo da se sredinom drugog veka dobar deo hrianskog bogosluenja sastojao od javnog itanja svetih spisa. Na primer, u jednom pasusu hrianskog intelektualca i apologiste Justina Muenika o kome se mnogo raspravlja, stiemo uvid od ega se sastojala crkvena sluba u njegovom rodnom gradu Rimu: ,,U danu nazvanom nedelja, svi koji ive u gradovima ili u selima skupljaju se najedno mesto, pa se itaju seanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa; potom, kada itazavri, predsedavajui reima upuuje ipodstie na imitaciju tih dobrih stvari..." (I Apol. 67) 41

Izgleda verovatno da je liturgijska upotreba nekih hrianskih tekstova - na primer, seanja apostola", za koje se uobiajeno smatra da su to zapravo jevandelja, uzdigla njihov status za veinu hriana, pa su se i oni, isto kao i jevrejski spisi (spisi proroka") poeli smatrati merodavnim. Uloga Markiona u obrazovanju kanona Na osnovu dokaza koji su preostali moemo jo podrobnije da pratimo nastanak kanona. U vreme dok je Justin pisao sredinom drugog veka, jo jedan istaknuti hrianin je bio aktivan u Rimu, filozof uitelj Markion, koji je kasnije proglaen jeretikom.12 Markion je viestruko zanimljiva linost. Doao je u Rim iz Male Azije, poto se tamo ve obogatio, oigledno na brodogradnji. Po dolasku u Rim, dao je ogromnu svotu novca Rimskoj crkvi, verovatno delom 1 da bi joj se umilio. Ostao je pet godina u Rimu, pri emu je dosta vremena proveo poduavajui sopstvenom poimanju hrianske vere i razradi njenih detalja u nekoliko spisa. Preovladujue je uverenje da su njegovi najuticajniji spisi bili oni koje on zapravo nije napisao, ve uredio. Markion je bio prvi hrianin koga poznajemo koji je stvorio pravi kanon" svetog pisma - tj. zbirku knjiga koja je, kako je on tvrdio, predstavljala svete tekstove te vere. Da bismo stekli nekakav utisak o ovom prvom pokuaju da se ustanovi kanon, potrebno je da znamo poneto o Markionovom specifinom uenju. Markiona su u potpunosti zaokupljali ivot i uenja apostola Pavla, koga je on smatrao onim pravim" apostolom prvih godina crkve. U nekim od svojih poslanica, kao to su Rimljanima i Galatima, Pavle je uio da ispravan 42

odnos prema Bogu dolazi samo pomou vere u Hrista, a ne obavljanjem bilo kakvih radnji koje propisuje jevrejski zakon. Markion je doveo tu razliku izmeu jevrejskog zakona i vere u Hrista do neega to je smatrao njenom logikom posledicom, a to je da postoji apsolutna razlika izmedu zakona sa jedne strane i jevandelja sa druge. Zapravo, zakon i jevandelja su se toliko razlikovali da oni nisu mogli da poteknu od istog Boga. Markion je zakljuio da Isusov (i Pavlov) Bog nije bio Bog Starog zaveta. Postoje, zapravo, dva razliita Boga: Bog Jevreja, koji je stvorio svet, pozvao Izrailj da bude njegov narod i doneo svojsurovi zakon; i Isusov Bog, koji je poslao Hrista u svet da spase ljude od osvctnikog gneva jevrejskog Boga tvorca. Markion je verovao da je sam Pavle pouavao takvom razumevanju Isusa, pa je prirodno to je njegov kanon ukljuio deset Pavlovih pisama koja su mu bila dostupna (sva koja su ula u Novi zavet, osim pastoralnih pisama 1 i 2 Timotiju i Titu); a poto je Pavle ponekad pominjao svoje Jevanelje", Markion je u svoj kanon ukljuio to jevandelje, jednu verziju dananjeg Jevandelja po Luki. I to je bilo sve. Markionov kanon se sastojao od jedanaest knjiga: nije bilo Starog zaveta, samo jedno Jevanelje i deset pisama. Ali, to nije kraj: Markion je doao do ubeenja da su lani vernici, koji nisu poimali veru kao on, preneli tih jedanaest knjiga prepisujui ih i dodajui tu i tamo poneto da bi ih prilagodili sopstvenim verovanjima, ukh'uujui i lanu" predstavu da je Bog Starog zaveta bio i Isusov Bog. I tako je Markion ispravio" tih jedanaest knjiga kanona, izbacujui pozivanja na Boga Starog zaveta, ili na stvaranje kao delo pravog Boga, ili na Zakon kao na neto ega bi se trebalo drati. Kao to emo videti, Markionovi pokuaji da svoje svete 43

tekstove uiniji primerenijim njegovom uenju time to ih je menjao nije zapravo neto to je on poeo prvi. I pre i posle njega, prepisivai ranohrianske literature povremeno su menjali tekstove koje su prepisivali da bi uinili da ovi kau ono to su oni mislili da ti tekstovi treba da kau. Ortodoksni" kanon posle Markiona Mnogi prouavaoci su ubedeni da su se drugi hnani potrudili da uspostave konture onoga to e postati novozavetni kanon upravo da bi se suprotstavili Markionu. Interesantno je da je u Markionovo vreme Justin mogao prilino neodredeno da govori o seanjima apostola" ne ukazujui koje je od tih knjiga (verovatno jevandelja) crkva prihvatila, ili zato ih je prihvatila, dok je nekih trideset godina kasnije jedan drugi hrianski pisac, koji se isto tako suprotstavljao Markionu, zauzeo daleko merodavniji stav. Bio je to episkop Liona u Gaiiji (savremenoj Francuskoj), Irinej, koji je napisao delo u pet tomova protiv jeretika kao to su Markion i gnostici i koji je imao veoma jasnu predstavu o tome koje bi knjige trebalo smatrati kanonskim jevaneljima. U esto citiranom odeljku iz njegove knjige Protiv jeresi", Irinej kae da su ne samo Markion, ve i drugi jeretici, pogreno pretpostavili da samo jedno od jevandelja treba prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hriani, koji su smatrali validnim jevrejski zakon koristili su samo Mateja; odredene grupe koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist pnhvatale su samo Jevandelje po Marku; Markion i njegovi sledbenici prihvatili su samo (jednu verziju) Jevandelja po Luki; a grupa gnostika zvanih Valentinijani prihvatala je samo Jevanelje po Jovanu. Medutim, sve te grupe su bile u zabludi, zato to nije mogue 44

dajevanelja bude ni vie ni manje nego to ih ima. Jer, poto postoje etiri oblasti sveta u kome ivimo, i etiri glavna vetra, a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj crkve je. jevanelje... pogodnoje da Crkva ima etiri stuba..." (Protiv jeresi". 3.11.7.) Drugim reima, etiri strane sveta, etiri vetra, etiri tuba dakle, nuno i etiri jevandelja.Dakle, pred kraj drugog veka bilo je hriana koji su insistirali na tome da su spisi Mateja, Marka, Luke i Jovana ta jevandelja; nije ih bilo ni vie ni manje.Rasprave o obliku kanona nastavile su se tokom nekoliko vekova. Izgleda da su hriani bili naveliko u brizi da saznaju koje knjige prihvatiti kao merodavne kako bi mogli da znaju (1) koje knjige da itaju tokom svojih bogosluenja i, shodno tome (2) da znaju na koje knjige se mogu osloniti kao na pouzdane vodie u ta valja verovati i kako se ponaati. Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti za kanonske nisu bile automatske ili lagodne; rasprave su bile duge i iscpne, a ponekad i grube. Mnogi dananji hriani moda misle da se kanon Novog zaveta jednoga dana, ubrzo posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali nita ne moe biti dalje od istine. Kako stvari stoje, mi moemo da ukaemo kada je prvi put jedan hrianin od poverenja naveo dvadeset sedam knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog zaveta - ni manje n i vie. Mada je to moda iznenadujue, taj hrianin je pisao u drugoj polovini etvrtog veka, skoro tri stotine godine nakon to su napisane same knjige Novog zaveta. Taj autor je bio moni episkop Aleksandrije po imenu Atanasije. Godine 367. Atanasije je napisao svoje godinje pastirsko pismo egipatskim crkvama u njegovoj nadlenosti i u njega je ukljuio savet koje knjige bi trebalo itati u crkvama kao svete spise. On navodi naih dvadeset i sedam knjiga, 45

iskljuujui sve ostale. To je prvi sauvani primer da neko potvrduje na niz knjiga kao Novi zavet. Pa ak ni Atanasije nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile decenijama, pa ak i vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom su sakupljene u jedan kanon i proglaene svetim pismom, najzad i konano, tek stotinama godina nakon to su same te knjige nastale. lTAOCI HRIANSKIH SPISA U prethodnom odeljku u ii nae rasprave se nala kanonizacija hrianskih spisa. Ali, kao to smo ranije videli, hriani u prvim vekovima su pisali i itali razne knjige, a ne samo one koje su ule u Novi zavet. Bilo je i drugih jevanelja, dela, poslanica i otkrovenja; bilo je zapisa o progonima, pria o muenitvu, apologija vere, crkvenih pravila, napada na jeretike, pisama podrke i upuivanja, izlaganja o svetim spisima - itav jedan korpus literature koji je pomogao da se definie hrianstvo i da se ono uini religijom kakvu poznajemo danas. U ovoj fazi nae rasprave bilo bi korisno postaviti jedno osnovno pitanje o itavoj toj literaturi. Ko ju je, zapravo, itao? U savremenom svetu bi to izgledalo kao prilino neobino pitanje. Ako pisci piu knjige za hriane, onda je verovatno da su njihovi itaoci hriani. Ali, kada se ovo pitanje postavi u odnosu na antiki svet, ono ima posebnu teinu, poto u antici veina ljudi nije bila u stanju da ita. Pismenost je na nain ivota na savremenom Zapadu. Mi itamo sve vreme, svakog dana. itamo novine, asopise i knjige svih vrsta - biografije, romane, knjige o tome kako 46

uraditi neto, knjige o samopomoi, ishrani, religiozne knjige, filozofske knjige, istorije, memoare i tako dalje. Ali, nae vladanje pisanim jezikom daleko je od prakse itanja i stvarnosti u doba antike. Prouavanje pismenosti je pokazalo da je ono to mi smatramo masovnom pismenou savremeni fenomen, neto to se javilo tek sa dolaskom industrijske revolucije.13 Tek kad su drave bile u stanju da uvide ekonomsku dobrobit od toga to e skoro svi biti u stanju da itaju, postale su voljne da izdvoje ogromna sredstva - posebno vreme, novac i ljudske resurse - potrebne da bi se obezbedilo opte opismenjavanje. U neindustrijskim drutvima, resursi su bili neophodni za druge stvari, a pismenost ne bi doprinela ni ekonomiji ni dobrobiti drutva kao celine. Zbog toga je sve do savremenog doba u gotovo svim drutvima samo veoma mali broj ljudi bio u stanju da ita i pie. To se odnosi i na antika drutva koja bismo mogli da poveemo sa itanjem i pisanjem - na primer, Rim u ranim vekovima hrianstva,' pa ak i Grku tokom klasinog perioda. Najbolja i najuticajnija studija o pismenosti u periodu antike, studija Viljema Harisa, profesora Kolumbija univerziteta, ukazuje da je na najboljim mestima i u najboljim vremenima - na primer, u Atini na vrhuncu klasinog perioda u 5. veku pre Hrista - procenat pismenih retko bio vei od 10 ili 15 posto. Kad obrnemo brojeve, to znai da u najboljim okolnostima 85 do 90 posto populacije nije, umelo da ita ili pie. U prvim vekovima hrianstva, irom Rimskog carstva, procenat pismenosti je lako mogao biti i manji.14 Kako ispada, ak je i definisanje toga ta znai itati i pisati komplikovan posao. Mnogi ljudi mogu da itaju, ali, na primer, 47

nisu u stanju da sklope reenicu. A ta znai itati? Da li su ljudi pismeni ako mogu da shvate dijalog u stripovima, ali ne i uvodnik u asopisu? Moe li se rei da je neko u stanju da pie ako moe da se potpie, ali nije u stanju da prepie jednu stranicu teksta? Problem definisanja je jo izraeniji ako se okrenemo antikom svetu, u kome su sami stari narodi imali problema da definiu ta znai biti pismen. Jedan o,d najpoznatijih primera koji to ilustruje dolazi iz Egipta u drugom veku hrianstva. Poto tokom veeg dela antike veina ljudi nije mogla da pie, postojali su lokalni itai" i pisari" koji su naplaivali svoje usluge ljudima kojima je bilo potrebno da vode neki posao koji je zahtevao pisane tekstove: priznanice za porez, zakonske ugovore, licence, lina pisma i slino. U Egiptu su postojali lokalni inovnici iji je zadatak bio da nadgledaju odreene poslove vlade koji su zahtevali pisanje. Obino se to naimenovanje za lokalnog (ili seoskog pisara) nije trailo: kao i kod mnogih zvaninih" administrativnih poloaja, oni koji su ih zauzimah bili su odgovorni da taj posao plate iz svog depa. Drugim reima, ti poslovi su dopadali bogatijim lanovima drutva i donosili im odreeni status, ali su iziskivali ulaganje linih sredstava. Primer koji ilustruje problem definisanja pismenosti odnosi se na egipatskog pisara po imenu Petaus, iz sela Karanis u gornjem Egiptu. Kao to se esto deava, Petaus je imenovan na dunost u neko drugo selo, Ptolemais Hormou, gde mu je bilo dato da nadgleda finansijske i poljoprivredne poslove. Godine 184. Hristove ere, Petaus je morao da odgovori na neke albe na jednog drugog seoskog pisara iz Ptolemais Harmoua, oveka po imenu Ishirion, koji je naimenovan da negde drugde 48

preuzme odgovornosti pisara. Seljaci pod Ishirionovom nadlenou bili su uznemireni time to Ishirion nije mogao da ispuni svoje obaveze jer je, kako su ga oni optuivali, bio nepismen". Reavajui tu raspravu, Petaus je ustvrdio da Ishirion uopte nije nepismen, zato to je mogao da napie svoje ime na raznim slubenim dokumentima. Drugim reima, za Petausa je pismenost" bila naprosto sposobnost da se ovek potpie. Sam Petaus je imao problem da uradi vie od toga. Ispalo je da imamo komadi papirusa na kome je Petaus vebao svoje pisanje i na kome je napisao, dvanaest puta, rei (na grkom) koje je morao da potpie na zvaninom dokumentu: ,,Ja, Petaus, seoski pisar, podneo sam ovo". udno je to to je on te rei ispravno prepisao prva etiri puta, ali je peti put izostavio prvo slovo poslednje rei, a ostalih sedam puta je nastavio da izostavlja to slovo, to ukazuje da nije pisao rei koje je znao da napie, ve da je naprosto prepisivao prethodni red. Oigledno je da nije mogao da proita ak ni te jednostavne rei koje je upisivao na stranicu. A on je bio zvanini lokalni pisar!15 Ako ubrojimo Petausa u pismene" ljude antike, koliko je onda ljudi stvarno moglo da ita tekstove i shvati ta oni govore? Nemogue je rei tanu cifru, ali izgleda da taj procenat nije ba bio veliki. Postoje razlozi da se smatra da je taj procenat u hrianskim zajednicama bio jo i nii od opteg proseka. Naravno, uvek je bilo izuzetaka, kao to su to apostol Pavle i drugi autori iji su tekstovi uli u Novi zavet i koji su oigledno bili veti pisci; ali, veinom su hriani poticali iz redova nepismenih. Ovo je nesumnjivo tano to se tie samih prvih hriana, a to 49

bi bili Hristovi apostoli. U jevaneljskim priama, mi saznajemo da su veina Isusovih uenika bili prosti seljaci iz Galileje - neobrazovani ribari, na primer. Za dvojicu od njih, Petra i Jovana, izriito se kae da su bili nepismeni" u knjizi Dela (4:13). Apostol Pavle ukazuje svojoj korintskoj pastvi da mnogi od vas nisu mudri po ljudskim merilima". (I Kor. 1:27) - to bi moglo da znai da je samo mali broj bio solidno obrazovan, a nikako veina. Kao to sam ukazao, neki intelektualci su preli u hrianstvo, ali je veina hriana poticala iz niih klasa i bila neobrazovana. Dokazi za ovo miljenje dolaze iz nekoliko izvora. Jedan od najinteresantnijih je jedan paganski protivnik hrianstva po imenu Celz koji je iveo u drugom veku. Celz je napisao knjigu Prava Re" u kojoj je napao hrianstvo na vie osnova, tvrdei da je to budalasta, opasna religija koju treba zbrisati sa lica Zemlje. Na nesreu, mi nemamo samu Pravu Re"; imamo samo citate iz nje i to u spisima uvenog hrianskog crkvenog oca Origena, koji je iveo oko sedamdeset godina posle Celza, i koga su zamolili da napie odgovor na njegove optube. Origenova knjiga Protiv Celza" je preivela i predstavlja na glavni izvor informacija o tome ta je ueni kritiar Celz u svojoj knjizi rekao protiv hriana. To nam omoguuje da sa prilinom tanou rekonstruiemo Celzove tvrdnje. Jedna od tih tvrdnji je da su hriani neuki ljudi iz niih slojeva. Frapantno je da u svom odgovoru Origen to ne porie. Pogledajte sledee Celzove optube. (Hrianski) nalozi su sledei: 'Neka se niko obrazovan, niko mudar, niko razborit ne pribliava. Jer mi mislimo da su te sposobnosti zle. Ali, svak ko je neuk, svak glup, svak neobrazovan, svak koji je kao dete, neka slobodno doe'". 50

(Protiv Celza, 3.44) 'tavie, primeujemo da se oni koji izlau svoje sveto uenje na pijacama i idu unaokolo prosei ne bi nikada usudili da dou na neki skup inteligentnih Ijudi, niti da otkriju svoja plemenita verovanja u njihovom prisustvu; ali kad god vide nekog nedoraslog mladia i gomilu robova i druinu budala, oni se tu proguraju i iskazuju.' (Protiv Celza, 3.50) 'U privatnim kuama takoe vidimo abadije, obuare, perae i najnepismenije seljaine koji se ne bi usudili da kau bilo ta u prisustvu svojih starijih i inteligentnijih gospodara. Ali, kad god se dokopaju dece nasamo, i ena sa njima, onigovore neke zapanjujue stvari, kao to je, na primer, da ne smeju da obraaju nikakvu panju na svoga oca i kolske uitelje;... kau da ovi govore besmislice i da nista na razumeju... I da oni, ako hoe, treba da ostave oca i svoje uitelje i pou zajedno sa enama i malom decom, koji su njihovi drugari, u abadijsku radnju, ili u obuarsku, ili u peraku, da bi mogli da postignu savrenstvo. I govorei to oni ih navode da to urade'". (Protiv Celza, 3.56) Origen odgovara da su pravi hrianski vernici u sutini mudri (a neki su, zapravo, i dobro obrazovani), ali su oni mudri to se tie Boga, a ne to se tie stvari ovog sveta. Drugim reima, on ne porie da hrianske zajednice u velikoj meri ine nie, neobrazovane klase. JAVNO ITANJE U HRIANSKOJ ANTICI Dakle, izgleda da u ranom hrianstvu imamo jednu paradoksalnu situaciju. Ono je bilo knjika religija, sa svakovrsnim spisima koji su bili krajnje vani za gotovo svaki 51

aspekt te vere. Pa ipak, veina ljudi nije mogla da ita te spise. Kako da objasnimo taj paradoks? Zapravo, ta stvar nije tako udna ako se prisetimo onoga to smo ukazali ranije, da su svi slojevi drutva u antici uglavnom koristili usluge pismenih u korist nepismenih. Jer, u antikom svetu itanje" knjige nije po pravilu znailo da je ovek ita za sebe; to je znailo da je ita glasno, za druge. Govorilo se da neko ita knjigu kad, zapravo, slua kako je itaju drugi. Izgleda da se nikako ne moe izbei zakljuak da su knjige toliko vane za rani hrianski pokret - gotovo uvek itane naglas na drutvenim skupovima, kao to je na primer bilo bogosluenje. Ovde treba da se podsetimo kako Pavle upuuje svoje solunske sluaoce da njegovo pismo treba proitati svoj brai i sestrama" (I Sol. 5:27). To se i radilo naglas, na skupovima. A autor Koloana pie: ,,A kad proitate ovo pismo, postarajte se da se ono proita u crkvi Laodikeje, a da vi proitate pismo napisano Laodikeji" (Kol. 4:16) Prisetite se, takoe, izvetaja Justina Muenika da se ,,u danu zvanom nedelja svi koji ive u gradovima ili na selu skupljaju na jednom mestu, pa se itaju seanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa" (I Apol. 67). Na istu stvar se ukazuje i u drugim ranim hrianskim spisima. Na primer, u knjizi Otkrovenja kae nam se: Blagosloven je onaj koji ita rei proroanstva i blagosloveni su oni koji sluaju te rei" (1:3) - to se oigledno odnosi na javno itanje tog teksta. U manje poznatoj knjizi zvanoj 2. Kliment, iz sredine drugog veka, autor ukazuje, to se tie njegovih rei podstreka Citam vam zahtev da obratite panju na ono to je napisano, kako biste mogli da spasete sebe i onoga ko vam ita" (2 Klim. 19.1) 52

Ukratko, knjige koje su bile od vrhunskog znaaj a u ranom hrianstvu u najveem broju sluajeva itali su naglas oni koji su bili u stanju da itaju, kako bi nepismeni mogli da uju, razumeju, pa ak i da ih prouavaju. Uprkos injenici da su rani hriani bili veinom nepismeni vernici, ta religija je u osnovi poivala na visokoj pismenosti. Ali, moramo da prodiskutujemo o jo jednom kljunom pitanju. Ako su knjige bile toliko vane za rano hrianstvo, ako su one poele da se itaju u hrianskim znjednicama irom Mediterana, kako su zapravo te zajednice dobijale te knjige? Kako su se one umnoavale? Sve ovo se zbivalo u danima kada nije bilo kompjuterskog izdavatva, elektronskih sredstava umnoavanja, pa ak ni pokretnog sloga. Ako su zajednice vernika imale kopije raznih hrianskih knjiga, kako su ih dobijale? A najvanije pitanje za kljunu temu naeg istraivanja jeste kako moemo mi (ili - kako su mogli oni) da znaju da su kopije koje su dobili tane, i da nisu bile izmenjene u procesu reprodukcije?

2PREPISIVAI RANIH HRIANSKIH SPISA Kao to smo videli u prvom poglavlju, hrianstvo je od samog poetka bilo knjika religija, u kojoj su svakovrsne knjige igrale centralnu ulogu u ivotu i veri rastuih hrianskih zajednica u Sredozemlju. Kako se, dakle, umnoavala i delila hrianska literatura? Odgovor je, naravno, da je knjiga koja je trebalo da se razdeli unaokolo morala da se prepisuje. 53

PREPISIVANJE U GRKO-RIMSKOM SVETU Jedini nain da se neka knjiga u antiko doba prepie bio je prepisivanje rukom, slovo po slovo, re po re. Bio je to spor i pipav proces, ali druge nije bilo. Mi smo danas navikli da vidimo mnotvo kopija knjiga koje se pojavljuju na policama velikih knjiara po itavoj zemlji samo nekoliko dana nakon njihovog objavljivanja, pa prihvatamo zdravo za gotovo da je, na primer, jedan primerak Da Vinijevog koda potpuno identian svim drugim primercima. Nijedna re se tu nikad nee razlikovati - bie to potpuno ista knjiga, bez obzira na to koji primerak itamo. Nije bilo tako u antikom svetu. Ba kao to knjige nisu lako mogle da se masovno distribuiraju (nije bilo kamiona ni aviona ni eleznica), one nisu mogle ni da se masovno proizvode (nije bilo tampe). A poto su morale da se prepisuju rukom, jedna po jedna, sporo i pipavo, veina knjiga i nije nainjena u velikom broju. Meutim, one knjige koje su doivele to da budu prepisane u velikom broju kopija nisu sve bile iste, jer su pisari koji su prepisivali tekstove neizbeno unosili izmene - menjajui rei koje su prepisivali bilo sluajno (usled omake ili druge vrste nepanje) ili planski (kada je pisar namerno menjao rei koje je prepisivao). Niko ko je u antici itao neku knjigu nije mogao da bude siguran da ita ono to je njen autor napisao. Rei su mogle biti izmenjene. Zapravo, one su najverovatnije to i bile, makar i samo malo. Danas, izdava javnosti daje odreeni tira neke knjige distribuirajui ga u knjiare. U antikom svetu, poto knjige nisu bile u masovnoj proizvodnji i nije bilo izdavakih preduzea i knjiara, stvari behu drugaije.1 Obino bi neki 54

pisac napisao knjigu i moda je dao nekoj grupi prijatelja da je proita ili slua dok se ona naglas ita. To je stvaralo priliku da se neto od sadraja te knjige i doradi. Potom, kada bi zavrio knjigu, autor bi dao da se ona prepie za nekoliko prijatelja i poznanika. Tako je u to vreme izgledao in objavljivanja - koji je oznaavao da knjiga vie nije samo pod nadzorom svog autora, ve i u rukama drugih. Ako bi ovi drugi hteli dodatne primerke - moda da bi ih poklonili lanovima svoje porodice ili prijateljima - oni bi morali da preduzmu dalje prepisivanje te knjige angaujui, recimo, nekog lokalnog pisara koji prepisivanjem zarauje za ivot, ili nekog pismenog roba kome je prepisivanje tekstova bilo u opisu kunih poslova. Mi znamo da je taj proces mogao da bude izluujue spor i netaan i da su primerci koji su nastajali na taj nain mogli da se na kraju potpuno razlikuju od originala. Svedoanstvo o tome dolazi od samih antikih pisaca. Ovde u pomenuti samo nekoliko interesantnih primera iz 1. veka Hristove ere. U uvenom eseju o pitanju gneva, rimski filozof Seneka ukazuje da postoji razlika izmeu gneva usmerenog na ono to nam nanosi tetu i gneva usmerenog na neto to ne moe da nam naudi. Da bi ilustrovao ovaj drugi primer, on pominje odreene neive stvari, kao to je rukopis koji esto bacamo od sebe jer je napisan suvie malim slovima, ili ga cepamo jer je pun greaka".2 Mora da je bilo frustrirajue iskustvo itati neki tekst koji je pun tamparskih greaka" (odnosno, greaka prepisivaa), toliko da oveka dovede do ludila. Jedan aljiv primer nam dolazi iz epigrama duhovitog rimskog pesnika Marcijala koji u jednoj svojoj pesmi izvetava itaoca: Ako ti bilo koja od pesama na ovim listovima, itaoe, izgleda ili suvie nejasna, ili napisana na ne ba dobrom latinskom, 55

greska nije moja: prepisiva ih je pokvario u svojoj urbi da za tebe dovri svoj niz stihova. Ali, ako misli da greka nije njegova, nego moja, onda upoverovati da nemapameti. ,,Pa ipak, vidis, ovojeste loe."Kao da ja poriem to tojejasno! Ovojeste loe, ali znaj da ni ti nepie bolje. "3 Prepisivanje tekstova ostavljalo je mogunost manuelnih greaka; i taj problem je bio iroko poznat u itavoj antici. PREPISIVANJE U RANOHRIANSKIM KRUGOVIMA U ranim hrianskim tekstovima imamo odreeni broj referenci na praksu prepisivanja." Jedan od najinteresantnijih dolazi iz jednog popularnog teksta s poetka prve polovine drugog veka, po imenu Pastir", napisao Jerma. Ta knjiga se nairoko itala od drugog do etvrtog veka hrianstva; neki hriani su verovali da je treba smatrati delom kanona svetog pisma. Ona je, na primer, ukljuena kao jedna od knjiga Novog zaveta u jedan od najstarijih preostalih rukopisa, uveni Sinajski kodeks iz 4. veka. U toj knjizi, hrianskom proroku po imenu Jerma daje se niz otkrovenja, od kojih se neka tiu budunosti, a druga linog i zajednikog ivota hriana njegovog doba. U jednoj od prvih poenti u toj knjizi (koja je inae dugaka, dua od svih knjiga koje su ule u Novi zavet) Jerma ima viziju jedne stare ene, neke vrste andeoske figure, koja simbolizuje hriansku crkvu, i koja ita glasno iz jedne male knjige. Ona pita Jermu moe li da objavi stvari koje je uo svojim blinjim hrianima. On odgovara da ne moe da se seti svega to je ona proitala i moli je: Daj mi knjigu da je prepiem". Ona mu daje knjigu, a on onda pria kako Uzeh knjigu i odoh na drugi kraj polja, gdeprepisah celu stvar, slovo po slovo, jer nisam mogao da raspoznam slogove. 56

A potom, kad sam dovrio slova knjige, naglo mije uzee iz ruku; nisam video ko." (Pastir, 5.4) Iako je to bila mala knjiga, mora da je bilo teko prepisati je slovo po slovo. Kad Jerma kae da nije mogao da raspozna slogove", on moda ukazuje da nije bio vet u itanju - to jest, da nije bio obuen kao profesionalni pisar, neko ko je mogao da teno ita tekstove. Jedan od problema sa starim grkim tekstovima, (u koji spadaju i svi rani hrianski spisi, ukljuujui i Novi zavet) je u tome to se pri njihovom prepisivanju nisu koristile take, nije bilo razlike izmeu malih i velikih slova, i povrh toga, to je savremenom itaocu jo udnije, rei se nisu razdvajale razmakom. Taj nain kontinualnog pisanja se nazivao scriptuo continua, i oigledno je inio tekst tekim za itanje, a da i ne govorimo o razumevanju teksta. Izraz godisnowhere mogao bi da znai sasvim drugu stvar za vernika (God is now here - Bog je sada ovde) i za ateistu (God is nowhere - nema Boga).5 A ta bi znailo kad se napie lastnightatdinnerisawabundanceonthetable? (Sinozaveeromvideobiljezastolom?) Je li to bio normalan ili natprirodan dogaaj? Kad Jerma kae da nije mogao da raspozna slogove, on oigledno hoe da kae da nije mogao da teno ita tekst, ali je mogao da prepozna slova, pa ih je prepisivao jedno po jedno. Oigledno je da, ukoliko ne znate ta itate, mogunost da pogreite prilikom prepisivanja raste. Neto kasnije u toj viziji Jerma opet govori o prepisivanju. Stara ena mu opet dolazi i pita da li je knjigu koju je prepisao predao crkvenim voama. On odgovara da nije, a ona mu kae: 57

Dobro si uinio. Jer imam da dodam jo neke rei. Potom, kad dovrim sve rei, oni e preko tebe moi da saznaju ko su sve odabrani. I tako, napisae dve knjiice, poslati jednu Klimentu, a drugu Grapti. Kliment e svoju poslati stranim gradovima, jer to je njegova dunost. Ali e Grapte posavetovati udovice i siroie. A ti eproitati svoju u svom gradu, sa svetenicima koji vode crkvu." (Pastir, 8.3) I tako su u tekstu koji je on dugo prepisivao morale da se dodaju neke izmene, pa je morao da prepie dva primerka. Jedan od tih primeraka otiao bi oveku po imenu Kliment, koji je moda osoba poznata iz drugih tekstova kao trei episkop grada Rima. Moda se ovo odnosi na period pre nego to je postao crkveni poglavar, poto ovde izgleda da je on imao ulogu da obavlja spoljanju prepisku za Rimsku hriansku zajednicu. Da li je on bio neka vrsta zvaninog pisara koji je prepisivao njihove tekstove? Drugi prepis trebalo je da ode eni po imenu Grapte, koja je moda takoe bila pisar, moda onaj koji je pravio prepise tekstova za neke lanove rimske crkve. Sam Jerma je trebalo da proita svoju kopiju knjige hrianima svoje zajednice (od kojih je veina bila nepismena, pa zato nisu mogli da sami proitaju taj tekst) ali, kako se to moglo oekivati od njega, kad ni on sam nije mogao da razazna slogove, nigde se ne objanjava. Ovde, dakle, stiemo realan uvid u pogledu toga na ta je liilo prepisivanje u prvobitnoj crkvi. Verovatno je situacija bila slina i u raznim drugim crkvama razbacanim po Sredozemlju, iako (verovatno) nijedna druga crkva nije bila velika kao ona u Rimu. Nekoliko odabranih lanova bili su crkveni pisari. Neki od tih pisara bili su vetiji od drugih. Izgleda da je jedna od Klimentovih crkvenih dunosti bila irenje hrianske lite58

rature; Jerma se poduhvatio tog zadatka naprosto zato to mu je u toj jednoj prilici on bio dodeljen. Prepisi tekstova koje su prepisali ti pismeni pripadnici pastve (neki od njih su bili pismeniji od drugih) potom su se itali celoj zajednici. ta jo moemo da kaemo o tim pisarima u hrianskim zajednicama? Mi ne znamo tano ko su bili Kliment i Grapte, iako imamo dodatne informacije o Jermi. On govori o sebi kao o bivem robu (Pastir", II) Oigledno je da je bio pismen, a i