BAJKA O NIKOLI I MEDVEDU

Aleksandra Josić5/2, OŠ “Jovan Popović” Inđija

Zdravo. Ja se zovem Nikola i pričaću vam o svojim igrama.

U vreme kada sam ja bio dečak nije bilo mobilnih telefona, kompjutera, televizije... Čak ni struje.

Zato je moje detinjstvo bilo vreme istraživanja. Šume u Lici bile su guste, bilo je puno vode i mesta za igranje. Penjao sam se na drveće i pravio vodenice na potoku, a najviše sam voleo da igram žmurke. Međutim, nisam imao mnogo društva, pa sam zamišljao prijatelje. Jedan od takvih prijatelja bi je i medved, koga sam zvao Miša.

Jedan medved, a naročito izmišljeni, ništa je za takvu budućnost.

Kako si došao ovde?Doleteo sam tvojim

krilima..

Zar su mogla da izdrže tvoju težinu??

Da, ti znaš da će i mnogo veći od mene leteti. Prevoziće se težine krda slonova.

Miša i ja smo pošli u šetnju. Brali smo jabuke, a ja sam se setio one koja je Njutnu pala na glavu.

Da, znam da je Volta izmislio bateriju, ali ja sanjam o mnogo većoj svetlosti. Kao kad munja obasja Gospić koji sada bledo treperi osvetljen gasnim svetiljkama.

U šumi je rano počelo da se smrkava. Pomislio sam kako je to dobro ako igramo žmurke, ali bi bilo još bolje da imamo neku spravu kojom bismo osvetljavali put.

Misliš na bateriju?

Otišao sam sa Mišom kući. Majka je čitala pod plamenom fenjera. Ja sam se pozdravio sa Mišom i znao sam da će mi biti dosadno, jer mi otac ne da da čitam noću. Ali napraviću ja jednog dana nešto bez čega se neće moći: kutije koje prenose slike, snagu munje koja će povezati sve ljude na svetu – kao da su u jednoj sobi. A deca neće morati na spavanje sa prvim mrakom.