На упечатљивији начин исту појаву у развоју српске архитектуре крајем треће деценије прошлог века илуструје црква у Бранковини, коју је на месту старог храма 1829—1830. године подигао прота Матеја Ненадовић, са осталим ктиторима и приложницима: јерејом Симеоном Павићем, Софронијем Хаџићем, Матејом и Мићом Ђурђевићем и капетаном Пајом Симеуновићем. По свом основном облику она је слична гучкој цркви, али су при изградњи цркве у Бранковини нова архитектонска схватања потпуније прихваћена и доследније спроведена у дело. Пре свега, основа цркве је знатно разуђенија, што је постигнуто наглашавањем полукружне апсиде и бочних певничких простора истог облика, који дају источном делу храма уравнотежен триконхални облик, и издвајањем по ширини, у односу на простор наоса, западног дела грађевине са припратом и двоспратним звоником. Својим обликом и пропорцијским односима звоник је веома добро усклађен са дужином и просторним решењем главног корпуса грађевине, као и са архитектонским обликовањем фасада. У обради лучно засведених портала, прозорских отвора и ниша нема сувишних украса, плиткорељефне флоралне орнаментике, која се тако често користила на другим црквама из истог доба; на фасадама све је сведено само на нужну меру и деловање чистих архи-тектонских облика — пиластера, профилисаних венаца, лучних отвора. Због многих просторних, архитектонских и занатских вредности црква у Бранковини представља веома успело градитељско остварење домаћих неимара — Алексе и Ђуре Гођевца, који су, очигледно, веома добро познавали сакралну архитектуру прекосавских предела.Када је Јеврем Ненадовић 1832. године решио да гради нову цркву у Ваљеву, он је, поред уобичајене дозволе, од кнеза Милоша добио налог да цркву гради од камена и опеке, а да за овакав подухват нађе искусног неимара.199 Јеврем је покушао да преко Београдског суда добије једног од кнежевих мајстора, молећи суд ,,да би из известних Неимаров једнога, Јању или Хаџију послали" у Ваљево. Када су му из Београда поручили да је Хаци Никола Живковић отпутовао у Влашку, а Јања Михаиловић отишао у вилајет и тамo се разболео, он се одлучио за неимара Косту Димовића, који се обавезао ,,да бољу и тврђу цркву може направити, него шабачку". Неповерљиви и, што се тиче грађевинарства, не без разлога пробирљиви кнез Милош захтевао је да му се одабрани неимар пошаље на испитивање, што је Јеврем учинио 17. априла 1833. године. Судећи по каснијим догађајима, посао око зидања ваљевске цркве, уместо Косте Димовића, добили су други мајстори. Господар Јеврем јавља кнезу Милошу 14. априла 1836. године да је „мајстор Дмитар Сотир с друштвом својим 12-го т.м. у недељу вече" стигао у Ваљево и по наредби кнеза предао своја „претписанија" надлежној власти. Сва је прилика да је Милош изричито наложио да се нова ваљевска црква гради по узору на цркву у Пожаревцу, јер се у Јевремовом писму управо наглашава да су мајстори већ сутрадан по доласку одмерили темеље и почели да раде нову цркву „по форми пожаревачке цркве".Већ крајем маја исте године црква је стигла до свода, али су житељи Ваљева замолили кнеза за одобрење да своју цркву подигну за још два аршина у висину, што им је са највишет места било одобрено. Ускоро се ова одлука показала погрешном, јер раније изграђени темељи нису били предвиђени за зидове такве висине и оптерећења, те је 19. јуна 1837. године, скоро при завршетку цркве, дошло до пуцања њених зидова и рушења свода. Кнез Милош је из Топчидера хитно послао неимара Јању Михаиловића ,,да види исту разрушену цркву и да о њој обстојателно известије донесе", како би се одредиле препоруке за даљи рад. Испитавши стање грађевине и могућност набавке новог камена у Јовањи, мајстор Јања се писмено обавезао ,,да ће он надзиратељем бити докле се дела црква и тороњ не озида, и у своме обвезателству обвезује се да ако би се по времену какова нибуд штета погрешком њиовом од зидања догодила, да ће он о своме трошку озидати". Истог лета је ваљевска црква била завршена и „обшчество ваљевско" је срачунало да је она коштала, односно „цела сума што је до сада дато за цркву нову", 49.230 гроша.Слично шабачкој, и ваљевска црква припада типу једнобродних засведених грађевина са једном простра-ном полукружном апсидом, мањим и не превише наглашеним певницама истог облика, наосом подељеним пиластрима у три травеја и припратом изнад које се уздиже двоспратни звоник са барокним кубетом. Фа-саде су веома живо рашчлањене пиластрима и на звонику двојним, а на осталим фасадама једноделним аркадама. Изнад зоне са аркадама налази се ред слепих ниша, изведен као традиционални декоративни еле-менат црквених фасада. И на ваљевској цркви се појављује класицистички троугласти тимпан, што у време завршетка изградње ове цркве није више била велика реткост.Свој најпотпунији градитељски израз и највиши стваралачки домет црквена архитектура Милошевог доба постиже изградњом две цркве у Београду, које, свака за себе, одражавају преломну етапу у еволуцији архитектонских схватања у обновљеној Србији, посебно у односу на дотадашњу домаћу градитељску традицију, њен развој у новим историјским условима и примену нове архитектонске концепције западног порекла, засноване на каснобарокним и класицистичким узорима. То су црква у Топчидеру, подигнута 1832—34. године, и Саборна црква у Београду, грађена између 1836. и 1839. године. Подигнуте на истом простору, на захтев истог наручиоца, у размаку од само две године (од завршетка једне до почетка изградње друге), ове монументалне грађевине, и поред извесних сличности {пре свега, по општем решењу основе једнобродне цркве са звоником), сведоче о знатним, могло би се рећи — принципијелним разликама у приступу и остваривању одређеног архитектонског програма. Разлике су најочигледније у начину градње и архитектонско-стилском обликовању. Топчидерска црква је грађена на изразито

1

традиционалан начин, по нацртима домаћих неимара, чије су стилске преокупације, и поред спорадичног увођења неких упрошћено третираних барокних елемената (при обради звоника и западне фасаде), још увек чврсто везане за старе, средњовековне градитељске узоре. На овој цркви мешају се разнородни стилски елементи — средњовековни, барокни и чак, спорадично, оријентални. Насупрот томе, Саборна црква по начину градње, изради планова и пореклу њихових аутора, као и по доследном стилском обликовању свих архитектонских елемената, сведочи о коначном усвајању нових, европских узора, заснованих на сувременом класицистичком концепту.Подизање Топчидерске цркве непосредно је везано за изградњу дворског комплекса кнеза Милоша Обре-новића у живописној долини Топчидерске реке, у време непосредно после објављивања хатишерифа о

20. Топчидерска прква, изгледи јужне, источне и западне фасаде, 1832—34.

признавању унутрашње аутономије Србије и додељивању Милошу наследног кнежевског достојанства. За пред-историју настанка ове цркве можда нису без значаја одређени подаци из времена првог устанка, које наводи у својим Мемоарима прота Матеја Ненадовић, а односе се на храм који је постојао неко време у Топчидеру. Наиме, сећајући се почетка ратних сукоба са Турцима у мају 1804. године, Прота описује устанички логор у Топчидеру и између осталог помиње и војничку цркву-шатор коју су устаници добили на поклон од митрополита Стефана Стратимировића: „Митрополит Стратимировић пошље као чадор-цркву војену, и пошље сав окрут као: антиминс, путир и проче све за божествену литургију потребно. Ту смо служили, и све старешине на службу ту долазили[...]". Ова покретна црква била је намењена несигурним ратним условима и, разумљиво, није могла оставита видљивијег трага на топчидерском земљишту, али је остала у свести сувременика и учесника устанка као претходница потоњег црквеног објекта, који ће на истом тлу бити подигнут три децеиије касније. Милош је одмах после 1815. године успоставио у Топчидеру свој логор и убрзо својом пословичном упорношћу и лукавством успео да приграби цео Топчидер са околином, оспоривши чак и самом београдском везиру право на испашу ње-гових коња у долини Топчидерске реке; затим је 1828. године раселио једно мање насеље из XVIII века, а у лето 1831. године отпочео да зида нови конак.Како је почела да се подиже јуна 1832. године, њена изградња је текла истовремено са радом на конаку. Изградња цркве била је поверена зидарским мајсторима Јањи Михаиловићу и Николи Ђорђевићу, истакну-тим неимарима тог времена, а надзор над њиховим радом су спроводили Хаци Никола Живковић, Мило-шев главни градитељ, и Живко Михаиловић и Марко Богдановић, кнежеви бина-емини. Према сачуванимархивским документима, храм је био доведен до крова у лето 1834. године, када је за грађевинске радове на њему било исплаћено мајсторима 73.047 гроша. О току изградње цркве кнез је редовно, скоро из дана у дан, извештаван и он је лично доносио одлуке о вели-чини цркве, набавци материјала, величини и облику прозора и црквеној опреми. Тако, на питање мајстора Јање „оће ли на пенџере цркве топчидерске ударити обично гвожђе, као што се на кућне пенчере удара, јербо на црквене неударају такова гвожђа, но само стаклене пенцере", Милош изричито наређује: „За пенџере у капели Топчидерској препоручујем да не буду малени, но повелики, пак онда нек се ударе[...] две шипке уздуж, а три попреко[... ]" За зидање цркве

2

коришћен је барајевски камен, за облагање пода биле су набављене плоче од црвеног пештанског мермера,

21. Топчидерска црква, рељефна декорација западног портала, 1832—34.

као и потребан мермер за израду часне трпезе. Гвоздени делови били су на време излиферовани преко панче-вачког трговца Еменуела Зака, а дрвена грађа Дрином и Савом спуштена сплавовима преко Шапца до Топчидера. Столарске радове изводили су домаћи мајстори који су радили и на конаку — Ђорђе Крагујевчанин и Димитрије Ерчић.У архитектонско-просторном погледу топчидерски храм је обликован као једнобродна засведена грађе-вина са једном пространом полукружном апсидом исте ширине као и наос, припратом и двоспратним звоником над западним делом цркве. Наос је помоћу пиластера, носећих и потпорних лукова подељен на три травеја, међу којима је источни нешто дужи због бочних певничких простора. У стилском погледу обично се као могући узор за Топчидерску цркву узима манастир Враћевшница, који је у Милошево време, после обнове манастирске цркве и изградње новог конака, постао једно од средишта Обреновића. Између Враћевшнице и топчидерског храма, нема сумње, постоје многе слич-ности (општи концепт једнобродне цркве са кулом-звоником, начин градње и занатске обраде камених зидова), али и битне разлике: црква у Топчидеру је знатно мања, са другачијим пропорцијским односима појединих делова; има извучене певничке просторе правоугаоног облика и звоник грађен јединствено са западном фасадом, чинећи са њом целину, обликовану у духу западних фасада прекосавских барокних цркава. Двоструки фриз аркадица, позајмљен са Враћевшнице, на фасадама топчидерске капеле изведен је на оригиналан начин, са већом повезаношћу хоризонталних низова са вертикалним елементима пиластера и местимичним ређањем аркадица већег распона лука са спареним аркадицама мањих лукова, што све скупа даје фасадама топчидерске цркве изузетну живост и разиграност зидних површина. Прозорски отвори су сразмерно велики, лучно обликовани, као и два посебно украшена портала. На западној фасади се сем портала уочавају и други зналачки изведени функционални и украсни елементи кружни отвори (један непосредно изнад портала, други испод кровног венца звоника), три прозора постављена по вертикали у ритму спратности звоника, две бочне нише, снажни профилисани венци, пиластри који наглашавају углове и вертикалу куле-звоника и бочни забати крова, камуфлирани једном врстом атике чију горњу косу ивицу прати упрошћено интерпретирани мотив барокних всцгута. Волуте нису изведене тако сигурно као остали архитектонски елементи, свакако због тога што су домаћи мајстори били мање вични обликовању у камену овог мотива. Насупрот томе богати пластични украси на спољним луковима оба портала и површинама изнад портала изведени су са изузетном маштовитошћу, вештином и прецизношћу. Стилизована биљна орнаментика сачињена од палмета, розета, гајтана, витица са пупољцима и цветовима дивље руже, винових лозица са гроздовима и другим мотивима, проткана је рељефним представама — фигурама аждаја са увијеним реповима и попрсјима крилатих анђела и херувима. Ова плиткорељефна декорација, изведена смишљено и по јасном редоследу, смештена је у посебна, каменом профилацијом издвојена поља, док је на другим деловима фасада нема. По облику и мотивима подсећа на дуборезну декорацију иконостаса XVII—XVIII века, као и на нека клесарска дела крајем XVIII и почетком XIX века. У сваком случају, она представља један од највећих домета у вештини обликовања и украшавања камених

3

зидних површина у српској архитектури тога времена.Већ у току зидања Топчидерска црква је постала узор за изградњу других цркава у Србији. Тако, црква Св. Николе у Доњем Милановцу, подигнута 1834. године, има веома слично опште архитектонско-просторно решење, облик основе, певница и звоника као црква у Топчидеру. На сличан начин је извршено и рашчлањавање спољних зидова, посебно западне фасаде са доминантним звоником. За разлику од Топчидерске цркве, милановачка има фасаде обрађене у малтеру.Још очигледнији пример је црква у Алексинцу, која је изграђена 1836—37, године. Када су житељи ове вароши изразили жељу да подигну нову цркву са звоником, кнез Милош је препоручио да звоник буде онакав какав је на Топчидерској цркви. Извештавајући кнеза Милоша, 6, јула 1836. године, о завршетку изградње цркве у Бањи и припремама за почетак радова на зидању алексиначке цркве, пуковник Стефан Стојановић, војни командант Дунавско-тимочког краја, пише из Неготина: „Представљајући покорњејше Вашој Светлости до знања, и јављам да ћеду мајстори до 10. јошт дана Бањску цркву сасвим совершити и онда намеравам у Алексинац послати, да и тамо цркву зидати почну; но будући да ми је Ваша Светлост благоволила летос, кад сам у Крагујевцу био, казати да у Алексинцу с тороњом црква созида се, ако само по форми и темељно мајстори такови созидати могу. Мајстори Бањски, Топчидерски тороњ видели су, и слободно обвезују се да тороњ не само као на Топчидерској цркви, већ и лепше начинити могу, и за такови 5.000 гроша захтевају да им се за руке плати. И тога ради покоршејше Вашу Светлост за наставленије молим, оћу ли кад се овако мајстори обвезују, у Алексинцу цркву са тороњом дати зидати?". Оправдано је претпостављати да је кнез Милош позитивно одговорио на питање Стефана Стојановића, јер данашња алексиначка црква управо има звоник са витким барокним завршетком, грађен по узору на звоник цркве у Топчидеру. И облик основе јој је доста сличан, изузев доста малих певничких простора који нису правоугаони, већ полукружни, и који су знатно нижи од наоса. Обрада спољних зидова је изведена на исти начин као на старој цркви Св. Марка у Београду (1835) и цркви у Вишњици (1838). Омалтерисане фасаде су подељене по хоризонтали наглашеним профилисаним венцем, испод којег су зидне површине глатке, док је горњи део фасаде рашчлањен помоћу пиластера и фриза слепих аркадица са седластим луковима. Ритам прозорских отвора и ниша подређен је унутрашњем распореду простора. Карактеристичан је на фасадама мотив седластог лука. Лучно засведен западни и јужни портал имају широке камене оквире упрошћеног барокног облика, са фино клесаном профилацијом. Изнад западног улаза, где је уклесан натпис о изградњи цркве, и на горњим бочним странама оквира изведена је биљна барокна орнаментика у плитком рељефу, са мотивима волута, лишћа, розета, пупољака крина и стилизоване шкољке.Предисторија изградње Саборне цркве у Београду је доста дуга и сложена, јер је на њеном месту, у сре-дишту српског дела вароши, током неколико столећа постојала стара црква Св. арханђела Михаила, коју је описао још Герлах 1573—1578. године, и која је постојала до почетка XVIII века, када је за време митропо-лита Мојсија Петровића подигнута (између 1725. и 1728. године) нова црква. Њен опис из 1828. године оставили су Јоаким Вујић и О. Д. Пирх (1829), а овај последњи истиче да је то „велико, солидно здање, још без торња". Из других историјских извора сазнајемо да је ова црква страдала у аустро-турском рату 1789. године, када су Турци порушили њен свод, па је на њој 1797. године зидарски мајстор из Земуна Јакоб Вајне, са својим помоћницима Јоханом Хауптом и Маурици-јусом Раблом, обавио значајне радове, које дуго није могао да наплати због спора са београдским митрополитом. Почетком 1798. године црква је опет страдала, овог пута у пожару. Изгледа да је црква и касније више пута безуспешно поправљана, тако да је онако стара и неугледна дочекала проглашење хатишерифа 1830. године, народно славље у својој порти и радосно оглашавање звона са своје трошне дрвене звонаре.Стара Саборна црква до 1830. године није имала ни звоника, ни звона, осим у току првог устанка, када је у њеној порти била подигнута дрвена звонара. Верници су се сазивали у цркву, као што то казује у свом путопису из 1829. године О. Д. Пирх, помоћу дрвеног клепала које је висило поред цркве, јер ,,од 1812. године у Србији се нису чула звона, али су звона ту, закопана и са доласком хатишерифа дићи ће се опет". Срби су жељно чекали време слободног оглашавања звона, као нешто велико и недокучиво, као потврду извојеване слободе. Још почетком фебруара 1829. године Алекса Симић јавља писмом кнезу Милошу у Крагујевац да је поводом припрема за подизање звона дошло до затегнутости између Турака и Срба у Београду и да се „види, дакле, да је то везиру најпротивније[...] и да би он (х)тео нас да поплаши с ударањем ерлијским, само да не мећемо звона". Проглашење хатишерифа је одложено за наредну годину, па су се и припреме за подизање звона отегле целу годину дана. У пролеће 1830. године, када су припреме биле при крају, па се сваког дана очекивао долазак „царског човека" са хатишерифом, Турци су се, судећи по писму Алексе Симића упућеном 9. фебруара 1830. године кнезу Милошу, оштро супротставили подизању звона на звонару Саборне цркве у Београду, јер „ерлије београдске не могу нипошто допустити да се овде звона дигну, макар сви изгинули, и кад станемо намештати звона да ћеду они ударити на нас, пак како наиђе, јер веле: ,не може на једном месту и језан учити и звона ударати". Желећи да избегне сукоб, Симић се обратио београдском везиру да смири ерлије, али је овај одговорио „да не дирамо звона док овај царски човек не дође[...] и да се нама не забрањује богослужење, но само звона, а то у хатишерифу

4

не стоји[. ..]". На крају су Турци, тешка срца, били принуђени да прихвате нове историјске околности, па и звук звона не само београдске Саборне цркве већ и других православних храмова широм Кнежевине Србије. И не само звук звона, већ и изградњу знатно већих и лепших цркава.Нарасле потребе житеља Београда и углед кнеза Милоша, потврђен и одредбама хатишерифа, захтевали су боље уређену и већу Саборну цркву. Почетком 1831. године кнез Милош је издао налог туторима београдске цркве да се прикупе новчана средства и материјал ради поправке старог храма и пронађу одговарајући мајстори који би извели потребне грађевинске радове. Београдски тутори су се обратили панчевачким мајсторима, који су цркву пажљиво прегледали и дали своје предлоге како би се она на најбољи начин могла „оправити да потраје" — како је јављено у писму кнезу Милошу — ,,до благоутробног и собственог расположенија Ваше Светлости". Предвидели су рушење северног зида због напуклине и дозиђивање целе цркве у висину за један аршин, с тим да се кровна конструкција не ослања на сводове, већ на зидове. Мајстори су понудили да сами обезбеде дрвену грађу за рогове и ситну чамову шиндру за покривање крова, а да им се за све послове исплати 2.500 талира. Мајстори су дали гаранцију да ће радове завршити ,,до светог Илије" и да ,,ниово пограђиваше од данас за 20 година фалити неће".Кнез Милош је одговорио да му се „цена коју панчевачки мајстори за поправљаше београдске цркве закте-вају[...] ни најмање не допада" и да би за исте паре „додавши јошт 2.500 талира могли једну нову цркву начинити".Преговори са панчевачким мајсторима су се одужили, па је кнез одложио поправку београдске цркве за на-редну годину. Ускоро ће се увидети да тако скупа поправка цркве не би била сврсисходна, јер се тиме не би добила ни већа ни лепша црква. Почетком јануара 1836. године Милош обавештава старешине Округа београдског да „поводом тим што је церква наша Београдска врло опала и не може више служити к благо-честивом посећенију христијана, решили смо да се она обнови", па је у том циљу образовао посебну ко-мисију, са митрополитом Петром на челу, која је имала задатак „наћи способне мајсторе и совјетовати се с њима, оће ли се церква моћи оправити, па да читава и добра буде, или ће се морати сасвим изнова зидати". Комисија је била дужна да учини погодбу са мајсторима и да исту потом представи кнезу „ради даље по-добателне уредбе".Негде у исто то време, почетком пролећа 1836. године, у Београду почиње да делује и новонајмљени „правителствени инџинир" Франц Јанке, који се, након набавки потребних инструмената из Беча, бави углавном инжењерско-грађевинским пословима, регулиса-њем речник корита и уређењем насеља. Од њега се, по потреби, траже мишљења и из области уже архитектонске струке. У међувремену комисија коју је предводио митрополит Петар позива зидарске мајсторе из Земуна, Панчева и Новог Сада, који поново врше испитивање цркве, дају предлоге за њену поправку и своје понуде са ценама изградње цркве по својим плановима. Већ 4. априла 1836. године митрополит шаље кнезу Милошу два плана које је израдио Јохан Хенгстер, мајстор из Земуна, и један план који је израдио „инџинир" запослен у кнежевој служби (Франц Јанке) на основу ислравки унетих у план земунског мајстора. Предлажући кнежевој пажњи сва три плана, митрополит не пропушта изрећи своје мишљење о њима, опредељујући се за исправљени план кнежевог „инџинира".„Планови зидара Земунског не видими се прилични зато: а) што је тороњ врло висок и несоразмеран ви-сини зидова церкве, б) што је кров такође висок и као што рекох, церкву скоро прогутао, ц) што су пенџери због подигнутог зида остали ниски, готово ближи земљи нежр ли крову, д) што је много којекаквих бес-полезних украшенија и на церкви и на торњу помећено. И будући је све ово у плану инџинира поправљено, то овај онима и претпостављам: а) тороњ је умерено висок, б) тако и кров, ц) пенџери соразмерније стоје [...], д) сва излишна украшенија изостављена су".Главна предност Јанкеовог плана била је новчане природе. Поправка старе Саборне цркве по његовом предрачуну била би јевтинија најмање за 4.000 форинти сребра, због мањег звоника и изостављања непотребних украса. У вези са овим последњим митрополит Петар је био мишљења да старој цркви више приличи једноставна и чиста оправка, „него излишно украшена и извезена". Десетак дана касније кнез Милош је јавио да се и њему ,,најбоље план допада № 3, начертаниј нашим инжиниром Јанком који и одобравамо... узимајући у рачун што је јефтиније предложеније самог плана № 3 рачун у 4000 фр. сребра мањиј излази, и зато препоручујемо да гледате с тим мајстором земунским, ако се узможете, погодити по рачуну инжинира; ако се с њим не узможете погодити, а ви тражите другога кој ће моћи". Кнез је удовољио митрополитовом тражењу да се Франц Јанке употреби „у делу надзиранија" приликом обављања радова на цркви, али не све време, већ само повремено, „да види како се ради и јели точно по плану". За штедљивог Милоша сталан боравак Ф. Јанкеа на градилишту Саборне цркве био би излишан, јер скупо плаћени ,,инжинир" по њему не би био довољно иокоришћен.Крајем априла 1836. године на лицитацији су се појавили и мајстори из Панчева, који су пристали да изврше поправке на Саборној цркви по цени коју је прихватио Ј. Хенгстер (17.000 форинти сребра), и још су у исту цену урачунали и патосирање цркве мермерним плочама. Главни панчевачки мајстори су били Адам Фридрих Кверфелд и његов ортак и рођак Франц Доби, који је још претходне 1835. године већ био ангажован за израду планова за нови кнежев дворац на Савамали. У свом писму од 26. априла 1836. године митрополит обавештава кнеза да је панчевачки зидарски мајстор приметио како „би штета било овакву

5

знамениту суму од 17.000 фор. сребра жертвовати на оправленије старе церкве, која би при свем том због свог пређашњег кроја многе недостатке имала, но придаје, да би приличније било к реченој суми придодати јошт 8 до 10 хиљада сребра, и сасвим из темеља по бољем вкусу церкву начинити". Исти мајстор је скренуо пажњу и „да нико не може знати, да се онда, кад се стари кров с ње скине и малтер споља обије, неће показати такве пукотине и недостаци због којих би невозможно било оправити је, без конечног изнова зиданија".Милош је сматрао да ће оправка цркве „много јефтиније стајати, него изнова грађење, што ће оправљањем много раније моћи богослужење у тој церкви совершати се, које 6и се изнова грађењем може бити на 3 године задоцнило, на растројство тог великог и отменог обшчества, што ту нема ни места, где би се толика цигла сложила, што би може бити и много скуплзе после изишло изнова грађење церкве[...] Из ових дакле и других неких обстојатељства судимо за много боље и целисходније, да се церква оправља, и зато препоручујемо вашемо високопреосвјашченству, да са комисијом вама у том делу приданом[...] начините контракт са мајстором земунским за кога сте добро приметили да је пречиј ценом[...]". Он ипак признаје да ако се на крају покаже ,,да се не може оправљање к концу привести, онда ћемо морати изнова грађење предузети. — Но ово тек да ви знате" — скреће он пажњу митрополиту Петру и уједно напомиње да је дао наредбу да се заврши „црква на гробљу (црква Св. Марка), како би се богослужење у њој совершавати могло. А ето и Топчидерске церкве, може се и у њој служити".Ипак у надлежним круговима је превладало мишљење оних који су се залагали за изградњу из темеља нове Саборне цркве, коме се, на крају, приклонио и сам кнез Милош, о чему сведочи писмо митрополита Петра од 24. јуна 1836. године, којим он обавештава кнеза да су парохијани пристали на рушење старе и изградњу нове Саборне цркве и моле кнеза да одреди да ли ,,целу церкву у Београду до фундамента рушити... хоћели на то употребити мајсторе из Земуна, или друге, може бити наше овде[...] или ће се предати другому кому мајстору, каквом из Панчева или Новог Сада, који се за ово дело јављају, или се неће ни једном од њих предати, но употребити се на то један од наших инжинира, ако би к тому времена имао[... ]". На овако постављена питања, кнез Милош издаје наредбу 22. јула исте године да се отпочне са рушењем старе цркве и да се цео материјал ,,сав разложи и на своје место постави, па на пролеће да се започне изнова градити", а до тада ће кнежеви „инжинири" извршити потребне припреме, „рачун фораузмас и Костенибершлаг начинити, по којему ћемо и лицитацију ради воздвиженија нове церкве благовремено објавити моћи". Кнез је при томе сматрао да не треба правити нови план за цркву, већ употребити онај који је био израђен раније за њену поправку. У вези са изградњом цркве Милош је тражио и претходно мишљење Совјета, који се сложио са рушењем старе цркве и предложио ,,да се по сочиненију плана и рачуна више мајстора из Цесарије на лицитацију 'ко ће јевтиније' позову". За надзор над изградњом нове Саборне цркве одређени су митрополит Петар Јовановић, члан Исправничества Хаџи Никола Константиновић-Брзак и тутори Петар Милојковић и Манојло Стефановић.Дакле, цела расправа и двоумљења око питања оправке старе или изградње нове Саборне цркве у Беог-раду завршена је у лето 1836. године, када је стара црква, коначно, порушена. Почетком маја, наредне године, склопљен је уговор са панчевачким мајсторима за изградњу нове Саборне цркве за суму од 31.000 форинти." Посао је започет већ у среду, 8. априла 1837, када се почело са копањем темеља западног и јужног зида („од куће Ичкоглине"); „будући да ће црква нова нешто мало шира бити од старе, то ће темељ нов од стране куле ићи поред старог темеља споља тако да стариј темељ остане унутри у церкви, а темељ нов од куће Ичкоглине остаће у линији у којој је и стари био, с том малом разликом, што ће због своје веће ширине нешто мало места изнутра, а тако и споља, поред старог темеља заузети". Уговором је предвиђено да се цела грађевина заврши са градњом за три године, „но с тим примечанијем, ако би поменута лета била више кишовита и посао би тиме у нечему задержавао се, да се и четврто к тому предостави, у ком да се зданије пораније соверши". Мајстори су били дужни да прибаве сав неопходан грађевински материјал, а наручиоци су се обавезали да ће ископати темељ, обезбедити надничаре и материјал за темељ (камен, опеку од старе цркве, креч, песак и воду).

6

22. Иконостас Саборне цркве у Београду, рад Димитрија Петровића. 1840.

7

23. Престоли у Саборној цркви у Београду. 1840—43.

24. Горњи део певнице Саборне цркве у Београду, 1843.

8

Изградња цркве није се одвијала без тешкоћа. Већ на почетку је настао неспоразум око цене опеке, коју је циглар Ставро из Панчева испоручивао по цени од 6 талира за хиљаду комада. Кнезу Милошу се таква цена учинила превисока и он је захтевао од митрополита Петра да, заједно са Томом Вучићем- Перишићем, наговори Ставру да спусти цену или да се употреби опека коју је кнез раније набавио за изградњу нових административних здања. Кнез је сумњичио Вучића Перишића да је у дослуху са цигларом Ставром и то му директно пребацује следећим речима: „Ако вам нико неће да каже, ми ћемо вам казати, шта Београђани говоре, а имено да је то све марифет ваш, што је то тако скупо изишло, да Ставри на руку идете".Митрополит Петар Јовановић је извештавао кнеза 16. маја 1837. године да „вађење старог темеља доста задржава, међутим надамо се извесно, ако не јошт до ове прве недеље, а оно до Спасова дне, или најдуже до недеље прве по Спасову дне, да ћемо с копањем темеља са свију страна готови бити, и моћи начети темељ зидати", и да ће тада приспети обавеза да се мајсторима исплати прва рата од 2.000 форинти, које црквена управа тренутно нема у својој каси, те моли кнеза да позајми поменуту суму новца. Разљућени кнез не само што је одбио да да позајмицу, већ је упутио оштру замерку митрополиту и осталима у Београду на начин вођења целог посла око изградње Саборне цркве, поставивши у свом одговору од 18. маја 1837. године низ неугодних питања:,,[...] Како можете почињати церкву, а не имате новаца? Кад сте погодбу и контракт правили, зар нисте могли приметити да је цигла тако скупо урачуњена, и да најпре питате, хоћете ли по толико циглу платити? Ако, пак, посао нисте разумели, ко вам ту крив бити може? То једно знамо, да церкви помагати треба, а не одмагати јој, и при тому стојимо, нити хоћемо да знамо за циглу која 6 талира кошта, већ ето Вучића, па нек вам циглу Нашу даде, а с мајсторима гледајте сами како ћете ствар раскуправљати, јербо сами сте и криви. Ми да дајемо новце, па да још тако немилосрдно разбацујете се, то је греота".Не зна се на који се начин „београдско обштество" извукло из финансијских тешкоћа али се зна да је криза преброђена и да су 15. јула исте године свечано освећени темељи нове цркве. О томе су писале „Новине србске":„Београд, 15-г јулија. Данас смо били овде сведоци реткога и красног торжества. При свјаштенодејству сиреч Преосвјаштенејшег Господина Архиепископа и Митрополита Петра с осталим месним Свјаштенством, а у присуству Светле Госпође Књагиње, и Сијателни Књажевића, Наследника Милана и Михаила, виших књажевских Чиновника, Членова овдашњег Исправничества, одабраних кметова и грађана од стране Опшчества, школске јуности и многочислено стекавшег се народа обојег пола, положен је крајеуголни, (основниј) камен к зидању новозапочете катедралне Цркве Београдске. Господин Митрополит извершио је најпре обично освештеније воде и камена пред самим местом

25. Саборна црква у Београду, изглед из средине XIX века, по Ф. Каницу

основоположенија, и затим изговорио је собраному народу красно опоминателно Слово о ползи и изрјад-ности благог овог намеренија који је с височајшим дозвољењем и содејством Његове Светлости, преми-лостивог Господара и Књаза нашег предузето. Пошто је за тим писмено доказателство о предузетом

9

зидању истог светог Храма Божијег јавно пред народом прочи-тано, и то исто заједно са осталим обичним Докумен-тима (добро сахрањенима) и различнима сад у теченију налазећим се златним и сребрним новцима, у издуб-љени крајеуголни камен вечитог спомена ради поло-жено, био је исти камен на дно темеља спуштен и утврђен. При овом спуштању и утврђивању камена узели су како Г. Митрополит, тако и сијателни Књажевићи по једну кашику (мистрију) приуготовљеног на то малтера, којим су исти камен како одоздо тако и по врху посули и по обичају неколико пута чекићем по њему ударили. Трајућему торжеству овом, а нарочито при спуштању и утврђивању крајеуголног камена, и при многолествијама, грували су непрестано топови, а народ је у срцу благосиљао срећно и пресрећно време ово, у које се, под благословеним Владетељством Светлога Књаза Милоша, кромје осталих полезних уредаба и заведенија, овакви великолепни Храмови на славу Свемогућег Зиждитеља вселене зидају и подижу!".Почетком августа 1837. године напредовало је грађење цркве, али је недостајало опеке, па су се тутори београдске цркве обратили кнезу Милошу са молбом да уступи део цигле која се у великим количинама пекла у Мокром Лугу за потребе изградње нових зграда у Београду, јер мајстори на градилишту цркве дангубе. Милош је 11. августа наредио старешини Округа београдског, потпуковнику Лазару Ивановићу, који је службено надзирао изградњу свих државних зграда у Београду, да удовољи захтеву тутора и изда потребну количину цигала, које су, како се ускоро испоставило, биле лошег квалитета, те се нису могле употребити за изградњу цркве. Годину дана касније, тачније 19. августа 1838. године, црква је била доведена до крова, на велико одушевљење не само житеља Београда, већ и Срба из Аустрије, који су пратили грађење нове, за тадашње прилике монументалне Саборне цркве у престоници Кнежевине Србије. „Српске народне новине", које је издавао у Пешти Теодор Павловић, донеле су тих дана следећи допис из Београда:„Сербија— Београд, 14. августа. Церква Београдска која је 15-ога јулија 1837. започета, доведена је уочи Преображенија нашега до под кров. И три вечера — 5-га, 6-га и 7-га Августа, на врх зида осветљен је био

26. А. Ф. Кверфелд, план I Саборне цркве у Београду, 1831.

10

28. А. Ф. Кверфелд, план за изградњу звоника Саборне цркве у Београду, 1841.29. А. Ф. Кверфелд, план за изградњу западне фасаде Саборне цркве у Београду, 1836.

11

27. А. Ф. Кверфелд, план II Саборне цркве у Београду, 1836.

транспарент (прозрачник) са грбом Србије и натписом на њим: „Благо Сербији!" Испод грба били су стихови који су овако почињали:«На славу Ти светиј Олтар сазидасмо до крова, Вишњиј Творче! помилуј нас видит га готова».Панчевачки мајстори су одржали реч и грађевински радови на цркви су били заиста окончани 1838. године, тако да је изградња цркве трајала тачно три године, како је и било предвиђено уговором. Милан Ђ. Милићевић, који је тада био још дете, записао је у својим успоменама: „После три године журног и марљивог рада, висока, красно позлаћена звонара нове београдске цркве, цепајући у небо облаке, бацала је на све стране слику грађевинске лепоте, изазивајући поштовање према оном чему је била намењена. Она је собом очигледно сведочила васкрс нове државе српског народа и улевала наду на све лепшу будућност". Изградња Саборне цркве имала је управо историјски значај и смисао, какав бележи Милићевић, посебно за млађи нараштај који је тек ступао на историјску позорницу. Старији људи, који су знали и за другачија времена и сурову освету турску, „чудише се кад се поруши стара и подиже нова са торњем црква у години 1838-ој, тако близу домашаја градских топова[...] и говорили би: Још смо турске кирајџије, а зидају се куле".Почетком октобра 1839. године, одлуком Совјета и Намесничества, из Народне касе је издвојено 50.000 форинти сребра и поклоњено Саборној цркви, „и преко тогајошт онолико ш исте касе Обштеству Београдскому без интереса дићи дозвољава, колико му к достојном довршенију и украшенију речене цркве потребовало будет". Према томе, намесничка влада је широкогрудо одобрила замашну суму новца, преко 100.000 форинта сребра, „за достојно украшеније [...] да узима општество са согласијем Г. Митрополита из касе Народне колико потребно буде до окончанија". Завршни послови око уређења цркве започети су већ 1840. године, када је Београд имао прилику да доживи још једно велико народно славље, овог пута везано за чин подизања крста на звоник новоподигнутог катедралног храма. „Српске новине" су 18. јула 1840. године забележиле овај знаменити догађај следећим речима:„Београд, 18. јулија. — 13. текућег месеца били смо зритељи дигнутога крста на торањ катедралне Цркве Београдске, почем је он од дунђера намештен био. Око два сата пред полдне (по турском) огласили су топови почетак овога торжества. Трајућему водоосвјаштенију, које је пред западнима Цркве вратима извршено, где је Г. Архијепископ и Митрополит с већим числом свјаштенства и монашеског и мирскога реда свјашћенодејствовао, пуцали су при возгласима непресечно топови, као год што су и по окончаном водоосвјаштенију, када су крст дизати започели, и када је нужно било, чинили. По окончанију водоосвјаштенија, и при почетку дизања крста, започне и банда свирати и свирала је, докле год крст није намештен био. По том је један од оних, који су крст намештали, напио прву здравицу Светлом Књазу, втору Г. Митрополиту, трећу Народу, четврту Свјаштенству, пету Обштеству Београдском, а шесту мајсторима. При свим оним здравицама луцали су како топови тако је и банда свирала, и многочислениј

12

народ, који се стекао, да ретки овај догађај сопственим очима види, непресечно ,,Урра! викао".Следећа фаза радова односила се на унутрашње украшавање цркве. За израду иконостаса и певница београдска општина је позвала из Беча младог српског вајара Димитрија Петровића, а за сликање икона Димитрија Аврамовића. О Петровићу је бечка критика похвално писала још 1837. године поводом излагања његове статуе Исуса Христа. Тако је 1838. године њему била поверена израда тринаест грбова за српске топове који су, по наруџбини кнеза Милоша, ливени у Аустрији под надзором младог вајара. Ради новог великог посла он је дошао у Београд 1840. године, „да развиди и измјери мјесто на коме ће олтар стајати" и да закључи уговор са општином. По овом уговору, који су потписали представници београдске општине 18. новембра, а Димитрије Петровић 26. новембра 1840. године, уметник се обавезао да према приложеној скици и њеним текстуалним допунама изради иконостас по свом „знању, искуству и вештини" до краја августа или најдаље до средине септембра 1841. године, за суму од 12.000 форинти, уз накнаду од 400 форинти за превоз иконостаса из Беча у Београд н намештање у цркви, као и трошкова за платно и бојење наличја иконостаса у висини од 200 форинти.Сачувани документи казују да Петровић није завршио иконостас у одређеном року. Продужење рокова и замашни послови око израде иконостаса, сликања икона и унутрашљег опремања цркве захтевали су од београдске општине новс напоре и већа новчана средства. Тачно годину дана после потписивања уговора са Димитријем Петровићем, митрополит Петар Јовановић се два пута у размаку од месец дана (28. октобра и 25. новембра 1841. године) обраћа Попечитељству финансија, „да би оно на основанију решенија Правитељственог Совјета од 2. октобра 1839. године Н 1885, јошт петнаест хиљада талира на довршеније внутрењег украшенија овдашње Цркве из Касе Правитељствене позајмило". Министарство финансија се двоумило, па је за одобрење нове позајмице тражило претходко одобрење Совјета. У свом другом писму митрополит објашњава овакво одуговлачење надлежних са давањем нове позајмице њиховом недоумицом око висине накнаде које су уговорене са уметницима (са Димитријем Петровићем и сликаром Димитријем Аврамовићем), јер се, наводно, „оно украшеније са мање новца могло довршити" и поставља се питање да ли је „баш к тому онолика сума неопходимо нуждна". Совјет је, пре доношења било какве одлуке по овом

30. Саборна црква у Београду, основа и подужни пресек, савремени технички снимак

захтеву, сматрао да „нуждно мује најпре поуздано знати, докле је посао Цркве доведен, и може ли се по томе уверење имати, да ће се она с поисканих 15.000 талира доиста сасвим довршити?". Совјет је наложио Попечитељству да затражи извештај од ,,Г- Митрополита [...], како би га Совјету подробно доставити могао". Знајући за овакав захтев, митрополит, уз свој подробан извештај о предстојећим уговорима предвиђеним исплатама за послове молера, иконописца, шлосера, палира, као и набавку полиелеја, кандила, рипида, чирака, завеса и „разне проче мање потребности", што је све износило 29.500 талира, скреће пажњу Попечитељству, а преко овога и Совјету, да одлагање исплате уметника може проузроковати даље кашњење завршетка радова на опремању цркве и њеног оспособљавања за богослу-

13

жење.

31. Франц Јанке, сигуација новоизграђене Саборне цркве у Београду, 1841.

Почетком децембра 1841. године београдска општина је добила тражени новац, о чему сведочи кратко писмо кнеза Михаила Обреновића којим даје на знање Совјету, да је издавање 15.000 талира он лично „одобрио и надлежна Попечитељства о том известио". Као што је познато, послови око украшавања цркве овим нису окончани, већ.су рокови продужавани неколико пута. Штавише, са Петровићем је 1842. године београдска општина раскинула уговор, а иконостас и певнице су по његовим нацртима завршили други мајстори, тако да је нова Саборна црква коначно завршена и свечано освећена тек 1845. године. Према томе, послови око изградње и украшавања Саборне цркве трајали су пуних девет година: 1836. године одабрани су планови за нову цркву, извршено рушење старе цркве и припремљено нешто грађевинског материјала, током 1837— 1839. извршени су главни грађевински радови, а у периоду од 1840. до 3845. године обављени су радови на опремашу и декорисању цркве.Досадашња истраживања Саборне цркве и, нарочито, сачуваних архивских докумената везаних за њену из-градњу, осветлила су многе појединости из историје њеног настанка. Захваљујући томе, данас су позната многа имена учесника у шеној изградњи и уметника који су је украшавали. Ипак, једно од главних питања које се поставља када је реч о значајном архитектонском остварењу каква је, без сумње, Саборна црква у Београду — име архитекте, односно аутора планова за њену изградњу — остало је до недавно сасвим неразјашњено. Заправо, истраживачи који су проучавали Саборну цркву и писали о њеној историји обично су помињали земунске и панчевачке „баумајсторе" који су је градили, или су на основу недовољно поузданих и непотпуних података проглашавали за ауторе пројекта Франца Јанкеа или Константина Радотића.До коначног решења овог питања долазимо захваљујући срећним околностима које су довеле до прона-ласка оригиналних, до сада непознатих планова Саборне цркве, који се данас налазе у Музеју Српске пра-вославне цркве у Београду. Најстарији је план из марта 1831. године, који има наслов на немачком језику: “Plan Eine neu in Antrag stehen zu erbauenden Grichrisch nicht unirten Kirche in der Hauptstadt Belgradt in Furstenthum Serbien; са назнаком места настанка – Pančsova in Monat Marz 831., и потписом Friedrich Querfeld, burg. mauermeister. Потписник овог плана, Адам Фридрих Кверфелд, био је у то време, без сумње, најугледнији архитекта Панчева, аутор планова и градитељ најлепших градских палата подигнутих 30-тих година прошлог века, као што су Градска кућа, кућа градоначелника Панчева, зграда Основне школе и друге. На плану Саборне цркве је дата основа (А), предња фасада са звоником (В), задња (источна) фасада (С), подужна (јужна) фасада (D) и подужни пресек (Е), односно унутрашњи изглед по дужини (или профил) у којем се виде: а) кнежевска гробница и б) гробница градских чиновника. Према овом плану предвиђала се изградња једнобродне цркве са издуженом правоугаоном основом, четвртастим олтарским простором и мало истакнутим певничким просторима сличног облика. Наос је потпорним луцима који носе сегментасте сводове и пиластрима који их подупиру рашчлањен у три травеја. На западној страни цркве је припрата са мањим звоником. Испод пода наоса била је предвиђена крипта са већ помињаним гробницама. У плану основе назначено је место дводелне плоче која покрива улаз у крипту. Спољњи и унутрашши омалтерисани зидови обрађени су доследно у стилу класицизма, са бројним пиластрима чији капители подупиру класично обликовани архитравни фриз, са полукружним нишама и прозорима, троугластим тим-паном на источној и атиком на западној фасади. Црква је украшена многим пластичним класицистичким

14

мотивима, међу којима се посебно истичу класичне урне, вазе, ромбоидна поља и гирланде на атици, као и палмете са волутама у полукружним пољима ниша. На јужној фасади били су предвиђени пригодни натписи, у плану исцртани латиницом: на атици изнад припрате MILOCHS FURSVS, а на сличној атици изнад певница година подизања MDCCCXXXI ERBAUT. Мада овај план грађевински није никад остварен, он је значајан за историју подизања Саборне цркве, јер показује да је још 1831. године Кверфедд учествовао у припремама за обнову главног београдског храма и да је већ тада предлагао темељни захват, односно изградњу нове грађевине. У стилском погледу овај први план садржи низ решења која ће ући и у коначан план изградње цркве из 1836—37. године.Други план који је такође доспео из Панчева, али не садржи потпис аутора и годину израде, представљакорак даље од првог ка коначном плану по коме је грађена Саборна црква. Као и први, он се састоји од једног листа на коме су нацртани основа, изглед јужне и западне фасаде и попречни пресек кроз припрату. Заправо, по облику основе и обради фасаде, ако занемаримо горњи део звоника са кубетом, веома је сличан коначном плану из 1837. године. На цртежу основе тачкастим линијама уцртане су промене облика врата и прозорских отвора, који су на другом цртежу измењени. На плану је уписана примедба аутора, која гласи: „Тачкасте линије у вратима и прозорима показују старе масе у другом плану".Трећи, коначни план, који је, у ствари, детаљнија разрада претходног, са пуно уписаних мера свих важ-нијих делова не оставља недоумицу у погледу његовог аутора. У доњем десном углу, испод цртежа западне фасаде, стоји потпис: Querfeld. И на овом плану је горњи део звоника (кубе изнад сата и малог троугластог тимпана) сасвим другачији него што је изведен: кубе је цилиндрично и мало, са једноставном куглом и крстом на врху, тако да звоник, па самим тим и цела црква, изгледају доста смирено и скромно. Сва је прилика да је на захтев наручиоца (вероватно на основу скице Франца Јанкеа) Кверфелд изменио у плану горњи део звоника, додавши му раскошно и високо барокно кубе, које је знатно допринело бољем изгледу цркве. Због тога је Кверфелд, да не би прерађивао цео план, израдио посебне скице западне фасаде и кубета звоника. Овај последњи, рађен у боји у два примерка са приказом унутрашњег конструктивног склопа, има наслов: Plan der Grichisch N(icht) u(nirten) Thurm Kuppel zu Belgrad. И један и други цртеж имају Кверфелдов потпис, односно параф. Један примерак цртежа кубета звоника није потписан и у незнатним појединостима је нешто потпунији (јаче сенчење пластичних елемената и прецизно уцртани бројчаник сата). Могуће је да је то првобитна скица Франца Јанкеа.На обојеном цртежу западне фасаде веома детаљно су приказани сви детаљи: главни портал са полукружним тимпаном, пет симетрично распоређених прозорских отвора (два са полукружним тимпанима у доњем и три правоугаона у горњем низу), четири пиластера са капителима који подупиру архитрав са фризом и троугласти тимпан, у чијем је пољу рељефно приказан српски грб у ловоровом венцу који држе два конфронтирана змаја, чији су репови стилизовани у облику барокне биљне орнаментике. Изнад тимпана је двостепена атика са урнама и класицистички стилизованом волутом. Разлике између овог цртежа и изведене фасаде су незнатне: на цркви нису направљени мали отвори у соклу, планирани бочни прозори претворени су у нише, у тимпану није изведена рељефна представа грба и змајева и волуте нису геометријски исказане у површини зида како је то на цртежу приказано. До ових измена могло је доћи за време изградње или касније, у току обнове фасаде у другој половини XIX века.Међу овим Кверфелдовим плановима, који имају изразите одлике класицистичког схватања црквене ар-хитектуре, налазе се још два плана, која, иако рађена са доста примене барокно-класицистичких декоративних елемената, по својим просторно-архитектонским решењима одударају од усвојених планова за Саборну цркву. Један план садржи издужену правоугаону основу цркве са веома наглашеном олтарском апсидом и посебно обликованим правоугаоним бочним просторима проскомидије и ђаконикона, а на западном делу цркве је један доста низак звоник са барокним, крушколиким кубегом. Западна фасада је обрађена у класицнстнчком духу.На другом плану приказан је само западни део цркве, односно два бочно постављена звоника на западној фасади и пресек истих са унутрашњом конструкцијом кубета и носача звона. Са више смелости него рас-положивих поузданих података може се претпоставити да су и ова два плана настала као варијанте за Саборну цркву у Београду. Можда је први план, у ствари, скица коју је првобитно нудио Јохан Хенгстер, са необичним звоником, који се већ на први поглед није допао ни митрополиту Петру Јовановићу, ни кнезу Милошу, и са чудним отворима прозора о којима они у писмима расправљају. Други план, цртеж западне фасаде цркве са два звоника, не помиње се као решење у сачуваним документима и вероватно је одбачен већ на самом почетку разматрања понуђених решења. Горњи делови звоника веома подсећају на усвојени и изведени облик звоника Саборне цркве. Фасада је веома ефектно решена, са пуно китњастих архитектонско-декоративних пластичних украса, сачињених од рокајних и класицистичких елемената.Најзад, међу могуће учеснике на овом својеврсном конкурсу за израду планова и изградњу нове Саборне цркве, са доста основа треба убројити и архитекту Франца Добија из Панчева, ортака и рођака А. Ф. Кверфелда, који је управо у мају 1835. године са својим помоћником ступио у службу кнеза Милоша, радећи за њега планове за нови дворац у Савамали и, касније, планове за болницу у Палилули. У архивским изворима везаним за изградњу Саборне цркве помињу се два панчевачка мајстора, од којих ми знамо оног главног и потписаног на плановима, архитекту Адама Франца Кверфелда, а други је могао бити

15

само његов најближи сарадник и зет Франц Доби, који је, највероватније захваљујући угледу свог таста, дошао у Београд у службу кнеза Милоша, са годишњом платом првог званичног архитекте у износу од 600 талира.Није необично што је Београд, који је током четврте деценије прошлог века цео личио на једно велико гра-дилиште (истовремено се градило у различитим деловима града: код Саборне цркве, на Савамали, у Пали-лули и у Топчидеру), привлачио са свих страна способне зидарске мајсторе и архитекте, углавном дошљаке. Проћи ће само која година, па ће се у Београду појавити и први школовани домаћи архитект — Константин Радотић, који ће преузети надзор над завршетком изградње Саборне цркве. Црквено градитељство, специфично по својој намени и још увек доста оптерећено традицијом у погледу архитектонског обликовања, пружало је сразмерно ограничени стваралачки простор не само за младе архитекте него и за остале градитеље, који су, осећајући захтеве новог времена, тежили већим променама у архитектури. За остваривање таквих тежњи област профаног градитељства имала је низ значајних предности.

Развој профаног градитељстваПреображај српске архитектуре, почетак и даљи "ток процеса њене европеизације најбоље се могу пратити управо у области профаног градитељства, које почиње нагло да се развија већ у првој деценији Милошеве владавине. Традиција и оријентални начин живота били су тада још преовладајући чиниоци, условљавајући умногоме и архитектонски израз. За архитектуру овог раздобља карактеристична је стамбена зграда која је задржала дотадашњи балканско-оријентални стил, односно приземни или једноспратни објекат правоугаоне основе, са темељима и подрумима зиданим у камену, док су приземље и спрат изведени у бондруку. Међутим, на почетку овог раздобља, у централним и западним пределима Србије, претежно у сеоским насељима, понегде се још увек граде стамбене брвнаре, као израз јаке домаће традиције и особених историјских и природних услова у којима су се развијали ови крајеви.Када је кнез Милош, после пропасти првог српског устанка 1813. године, остао у Србији и убрзо постао кнез Рудничке нахије, он је, из неповерења према Турцима, иако је са њима званично морао да одржава ре-довне везе, саградио себи око 1814—15. године нову кућу у Горњем Црнућу, у једној дубодолини густо обраслој шумом (а не, како би се очекивало, у Брусници, надомак пута, у селу у коме је одрастао и где му је живела мајка). То је типична брвнара подигнута на стрмини, са доњим делом од камена, где се налазио подрум, и две одаје у горњем делу: једна је ,,кућа" са огњиштем, друга је соба за спавање, која има зидану пећ за ложење. Уз кућу је дограђен и доксат. Зграда је покривена високим и стрмим кровом са шиндром и дрвеним димњаком — „капићем".Својим облнком и величином ова Милошева кућа, прва коју је подигао откако је постао нахијски кнез, није се битно разликовала од осталих стамбених зграда у рудничко-таковском крају. Али, веома брзо, са про-меном политичких прилика, материјалним осамостаљивањем, јачањем и учвршћивањем личне власти, Ми-лош купује многа имања у Крагујевцу, Београду, Пожаревиу и другим местима. У овим и низу других градова (Шапцу, Чачку, Карановцу, Јагодини, Ваљеву, Свилајнцу), као и дуж важнијих саобраћајница којима се неуморно креће кнежева поворка, дижу се многи нови објекти намењени смештају Милошеве породице и бројне пратње, затим конаци његове браће, најближих рођака и сарадника, зграде управно-административних, привредних и војних установа. У Београду и Крагујевцу, где најчешће борави кнез, предузимају се и већи захвати на измени грађевинске структуре појединих делова вароши, где се поступно формирају нова управна и трговачка средишта. Неколико година касније, доведени из Беча у кнежеву службу, „правителствени инџинири" просецају у Београду прве европске планиране улице — Савамалску, Господску и Абаџијску, са свим елементима сувремене градске регулације, са зградама и потпуно изграђеним уличним блоковима на оба фронта. Овакве регулације тражиле су и нова, савременија архитектонска решења новоподигнутих варошких објеката.У развоју градске и маловарошке архитектуре Милошевог доба могу се уочити три еволутивне етапе на путу њеног преображаја од балканске бондручаре до европски конципиране градске зграде. У првој етапи(1815—1825) преовлађује традиционална, тзв. балканско-оријентална архитектура; у другој, прелазној етапи (1825—1833), поступно се напушта ранија градитељска традиција и делимично примењују нова архитектонска решења, грађевински поступци и појављују се први објекти који својом просторном концепцијом знатно одударају од традиционалног градитељства, наговештавајући нове токове; у трећој, завршној етапи (1833— 1839) дефинитивно преовлађују сувремена европска архитектонска схватања.Ма колико на први поглед можда изгледала условна и схематична, оваква подела је у знатној мери заснована на историјским оквирима и уочљивим променама у сфери политичких, друштвених и духовних прилика у Србији тога времена: у првој етапи, временском периоду прожетом општом неизвесношћу, побунама опозиције, поступним изграђивањем и јачањем Милошеве власти и акумулацијом финансијских средстава — гради се сразмерно много, али искључиво у духу традиције. Од 1825. године, када почиње

16

друга етапа, са потписивањем Акерманске конвенције (1826) и Једренског мира (1829), којима су Србији обезбеђени национална независност и међународно признање, а Милошу високи углед врховног кнеза Србије, почињу битне промене у свим областима друштвеног живота, па и у градитељству, које добија не само у свом обиму и замаху већ и у разноврсности архитектонских облика и намена новоподигнутих објеката. Трећа фаза отпочиње добијањем хатишерифа (1830. и 1833), којима је Порта признала аутономију Србије, а Милошу наследно кнежевско достојанство. Ова последња етапа заправо представља врхунац градитељске делатности у Србији у првој половини XIX века. После абдикације и одласка из земље Милоша Обреновића 1839. године, долази до осетног пада обима градитељских подухвата у Кнежевини Србији, али и до побољшања општег квалитета градње. Овај квалитативни скок у архитектонском стваралаштву, који се догодио између 1839. и 1848. године, био је припремљен у претходном, Милошевом периоду. У том погледу, карактеристично је да се управо почетком треће фазе, уочи новог градитељског таласа, појављују у Кнежевини Србији и први, на европски начин конципирани пројекти за кнежеве палате у Крагујевцу, Смедереву и Београду (1833—36), а у исто време јављају се и први школовани архитекти и грађевински инжењери (1834—35) у државној служби — Франц Доби, Франц Јанке и Франд Барон Кордон.Сваку од наведених етапа илуструју многи споменици профане архитектуре, који су највише грађени у Београду, Крагујевцу, Пожаревцу, Чачку и Шапцу, затим у Ваљеву, Јагодини, Ужицу, Крушевцу, Карановцу, Лозници, Трстенику, Смедереву, Поречу, Неготину, Зајечару, Ћуприји, Свилајнцу, Алексинцу, Књажевцу и другим варошима и варошицама, па и у мањим местима, у којима су двадесетих и тридесетих година прошлог века цветали трговина и занатство: у Палежу, Гроцкој, Убу, Хасан-пашиној паланци, Пожеги, Брусници, Баточини, Градишту, Кладову. Градило се доста и у неким већим селима, која су, као средишта сеоских заједница неколико околних насеља, имала своје тзв. „варошице", односно „чаршије" са дућанима, радионицама, механама, црквом и школом и низом управно-административних зграда. Таква сеоска средишта су се временом формирала у низу села у Србији, посебно у таквим као што су Бранковина, Осечина, Свилеува, Горња Добриња, Дружетићи, Косјерић, Брезна, Раља, Бељина, Барајево, Колари, Рипањ, као и у другим сеоским насељима. Ваља имати на уму да се процес прихватања сувремених европских архитектонских решења у пракси најпре и најбрже одвијао у већим урбаним средиштима, као што су Београд, Крагујевац, Шабац, Пожаревац, док се у периферним областима Кнежевине Србије преображај архитектуре одвијао знатно спорије.

Споменици грађени у духу традицијеКада је реч о варошкрј архитектури из прве деценије Милошеве владавине (1815—1825), неопходно је већ на почетку истаћи да је владајући тип грађевине овог доба још увек била карактеристична балканска бон-дручара, симетричне или асиметричне диспозиције, сложене основе, приземна или једноспратна, са нешто истуреним горњим делом, наглашеним еркерима и доксатима на фасадама, дрвеним тремовима према дворишном простору, покривена плитким кровом, са шиндром или црепом као кровним покривачем и ши-роком стрехом.Једна од најстаријих грађевина везаних својим настанком за Милошево име је Господарски конак у Бео-граду из 1818. године, који је 1847. године срушен. Налазио се преко пута прочеља старе Саборне цркве, на углу главне чаршије и Богојављенске улице (данас улице 7. јула и Кнеза Симе Марковића). Према пода-цима Мите Петровића, то је било прво непокретно имање које је купљено средствима Народне благајне у износу од 15.000 гроша. Иза конака су се простирали велико двориште и башта у дубину парцеле, скоро до данашњег Косанчићевог венца. Постоји претпоставка да је ова историјска зграда, о чијем изгледу данас судимо на основу једног сачуваног цртежа из 1833. године, изграђена нешто пре 1818. године, када је кнез Милош купио ову париелу са неким старијим објектом на њој који је обновио и уредио за своје потребе.Међутим, ова претпоставка се не слаже са чињеницом коју наводи М. Ћ. Милићевић, по коме је Милош, да би изградио Господарски конак, морао да поруши јужни део зграде старе Митрополије.Јоаким Вујић, који је видео кнежев конак 1826. године, дао је следеће податке о њему: „Од западне, пак, стране цркве, преко пута јест двор Јего књажескаго сијатељства Г. Милоша. Ово зданије јест обаче од дрва и дасака, на једном спрату устројено, на којем многе лепо украшене собе с једном великом трпезаријом јесу. У једној од ових лепих соба видио сам и изображеније Г. књаза Милоша и његове возљубљене господичне кћери Јелисавете. Доле, пак, у дољнем спрату јесу друге разнаго вида собе за различите служитеље...". Описујући београдску варош из 1829. године, О. Д. Пирх истиче да се зграда Господарског конака „својом величином и лепим изгледом разликовала од осталих чатрља београдских", мада је и она грађена од слабог материјала.Угаони положај Господарског конака, на главној уличној раскрсници, доприносио је његовом општем изгледу, условљавајући уједно облик основе, несиметричну диспозицију унутрашњег простора и одговарајућу обраду две уличне фасаде. У свему осталом био је то типичан објекат балканске стамбене

17

архитектуре, са подрумом, приземљем и спратом. Судећи према сачуваном цртежу, у приземљу није било прозора али су на два места постојали улази, један велики колски, са двокрилним вратима, која су била преко пута улаза у порту Саборне цркве, и мањи угаони улаз, са засведеним горњим делом и декоративно обрађеним дрвеним вратима. Уз главни, велики улаз, изнад кога се налазио медаљон са српским грбом изведеним у кованом гвожђу са барокним волутама са стране, налазили су се стражара и ниски банак. Поред грба налазио се још један, округли амблем, вероватно султанова тугра, коју је кнез Милош послао 1828. године да се овде постави. За српски грб се претпоставља да је то управо онај грб који је сковао Јован Петровић Ковач и поклонио га 1830. године Србији, у дане када је у Београду проглашен хатишериф. Као што је познато, за ово своје дело он је одбио да прими понуђену материјалну накнаду, објаснивши то тиме да га је правио из патриотских побуда, за „услугу Роду и Отечеству", као своју малу жртву коју је „на олтар родољубија принео".На спратном делу фасаде била су два четвртаста еркера, један на средишњем делу са четири прозора (два према улици и два бочна), а други на углу изнад мањег улаза, подупрт дрвеним косницима. Истурени спрат, који својим габаритом надвисује приземље, има према једној улици дванаест правоугаоних прозора са дрвеним капцима; покривен је плитким кровом, благог нагиба, са широком стрехом и пет димшака об-ликованих на традиционални начин, карактеристичан за балканску архитектуру. Према сачуваном попису ствари у појединим просторијама Конака из 1824. године, може се извршити делимична реконструкција изгледа већине просторија. На спрату је укупно било четири собе („шарена соба", „соба аремлука", „соба до шарене", „соба до трпезарије"), једна велика трпезарија и две оцаклије (,,каве оцак" и „оџаклија аремлу-ка"). У приземљу су момачка соба („соба момачка на доњем кату"), мутвак и друге помоћне просторије. Испод приземља је био подрум. Собе су биле опремљене на оријентални начин, са изузетком трпезарије која је била намештена изразито европски, као и собе до трпезарије у којој се налазио писаћи сто. Ова последња соба имала је диванхану окренуту дворишту и башти, са видиком према Сави. О. Д. Пирх истиче да је све ,,у двору било просто, али необично чисто". Он је посетио и једну од просторија на спрату, „која је била потпуно удешена по турски".Према томе, сви расположиви писани и ликовни подаци указују да је Господарски конак био у архитек-тонском погледу обликовал, до најмањих појединости, у балканском стилу профаног градитељства. На овакав закључак упућује и традиционални бондручни конструктивни систем који је примењен при његовој градњи. Тежња ка европским узорима била је присутна само у спорадичним детаљима опреме ентеријера појединих соба (намештај, кнежеви портрети и посуђе), који наговештавају предстојеће промене у начину живота и навикама његових становника. Сам Милош, као што је познато, ретко је и нерадо боравио у

Господарски конак у Београду из 1818. године. реконструкција Л. Младечовића према цртежу из 1833. године

18

у овој згради, али су овде често (до изградње Конака кнегиње Љубице) становали његови најближи: жена, деца, његов брат и кнежеви виши чиновници. После 1842. го-дине, са одласком Обреновића, конак је добио другу намену: спрат је коришћен за потребе смештаја једног дела Богословије, а у приземљу је једно време била смештена штампарија. Зграда је због дотрајалости срушена 1847. године.Припремајући се да од Крагујевца начини своју престоницу, кнез Милош је у раздобљу 1817—1820. године на живописној обали Лепенице саградио свој први дворски комплекс, који се састојао од Кнежевог конака, Конака кнегиње Љубице, или Шареног конака, мутвака, економских зграда, цркве и тзв. Амициног конака. Од свих ових зграда данас постоје само две последње — стара Милошева задужбина и Амиџин конак.Најпре је 1817. године подигнут Кнежев конак, познат и под именима Милошев или Мушки конак. Две године након изградње, у њему се родио најстарији Милошев син — Милан. Касније су у овом здању биле смештене официрска касина и дивизијска војна команда, што је условило низ преправки и измена у унутрашњем распореду и спољњем изгледу објекта. У другом светском рату конак је потпуно порушен, а на његовом месту је после рата подигнута нова зграда за потребе војске. Судећи по сачуваним подацима и описима из историјских извора, била је то зграда која је у неку руку могла да послужи као прототип будућим Милошевим конацима грађеним у Београду, Пожаревцу, Свилајнцу и другим местима где је кнез боравио: са подрумом, приземљем и спратом, симетричног распореда просторија, што се одражавало и на изглед фасада, зидана делом од камена (доњи део) а делом у бондруку са ис-пуном од опеке (спратни део). Детаљан опис њеног и спољњег и унутрашњег изгледа оставио је Јоаким Вујић, који је посетио Крагујевац 1826. године. По њему је Милошева палата „прекрасно устројена, пак састоји се из једног горе, а једног опет доле департамента. У дољнем департаменту находе се и с једне и с Другс стране различите собе и једна велика на среди трпезарија, у којој до 60 персона обедовати могу. Пред овом трпезаријом јест и један празни, велики простор с једним на десној страни возвишеним диваном. У горњем опет департаменту находе се равним начином многе собе, измежду којих јест једна парадна Јего Књажескаго Сијатељства соба, у којој к востоку стоју две намештене иконе с једним кандилом, а унаоколо друга светска изображенија намештена виде се". У средини спратног дела зграде налазила се кнежева канцеларија у којој је Ј. Вујић видео и Милошев парадни портрет — ,,изображеније у целом стасу телесном", које је израдио 19. марта 1824. године познати српски сликар Павле Ђурковић. Исту просторију украшавали су и многи портрети руских царева, великих кнезова, министара, војсковођа, као и ликови Махмуда II и Наполеона I.У Шареном конаку, подигнутом 1818. године, који се налазио у близини Кнежевог конака, непосредно са његове северне стране, родио се 1823. године млађи кнежев син Михаило. У овом „харему", како га назива Јоаким Вујић, обитавала је „светла Госпожа Љубица с два њена младолетна сина млада Господарића, Миланом и Михаилом, како равно и возљубљеном Господичном Јелисаветом, својом ћерију, и целом њеном женскаго пола свитом". На жалост, и од овог конака у Крагујевцу данас нема ни трага, јер је непажњом изгорео 1884. године. И он је имао подрум, приземље и спрат, односно „два департамента" — како наводи Ј. Вујић — „који различите мале и велике собе имају, које су прекрасно мобилирате, измоловане и намештене, пак конгови от обадва спрата јесу широки, с лепи дивани". Из овог описа се може закључити да је и ова зграда била пространа, са широким ходницима-конговима и многим лепо намештеним и сликарским радовима украшеним одајама, због којих је он и добио име Шарени конак. У време Вујићеве посете Крагујевцу (1826), овде су биле и друге јавне зграде — Магистрат, Народни суд, школа са 123 ученика и два учитеља („благоразумни Г. Прокопиј Видаковић, учитељ перве класе с числом 70 ученика, и високоучени Г. Мојсеј Јанковић, учитељ вторе класе с числом ученика 53").Амицин конак је подигнут 1820. године, на самој обали Лепенице. Име је добио по Сими Милосављеви-ћу-Паштрмцу, прослављеном устаничком барјактару, буљубаши и надзиратељу кнежевског двора, званом „Амиџа". Он је био веома близак кнежев пријатељ и поверљиви саветник, који је својим заслугама у устанку и прегалаштвом у изградњи српске власти стекао изузетан друштвени положај и Милошеве симпатије. Овај сразмерно велики конак служио је како за Амиџин смештај, тако и за становање многих дворјана у Милошевој служби и повремени боравак нахијских кнезова у време када их је он позивао у Крагујевац. Ова приземна зграда, која је потпуно очувана, претрпевши током времена само незнатне измене, постављена је на косом терену са падом према реци, те отуда даје утисак двоспратне грађевине, чија се главна симетрично решена фасада са два истакнута бочна еркера истиче својом лепотом облика и усклађеношћу пропорција. Испод приземља налази се пространи каменом зидани подрум, док се са горње, дворишне стране истиче велики, лепо обликовани дрвени трем са стубовима и ниском дрвеном оградом. У подрум се улазило са доње стране, кроз велика двокрилна засведена врата, постављена бочно, испод југоисточног еркера. Осим врата, на главној фасади се истичу и три у камену изведена прозорска отвора са гвозденим решеткама и засведеним нишама изнад отвора. Главни улични тракт приземља има строго симетричан распоред одаја (укупно осам), на које се са северозападне стране у дубину дворишта наставља додатно крило са три помоћне одаје. Дрвене таванице у највећим, угаоним просторијама, биле су украшене резбареним розетама. По својим основним одликама, просторном решешу и декоративним обе-лежјима, Амиџин конак представлза типичан споменик профане архитектуре са почетка Милошеве владавине.

19

Идући хронолошким редом, после крагујевачког дворског комплекса, подиже се током 1825. године група кнежевих дворских зграда у Пожаревцу, граду у коме је Милош често боравио са својом породицом. Овде га је затекао и Јоаким Вујић почетком августа 1826. године, када је, на свом путовању по Србији, дошао из Смедерева у Пожаревац. Његов опис кнежевог двора и других зграда у Пожаревцу занимљив је вишеструко, а посебно зато што је сачињен само годину дана после шихове изградње:,,У овој вароши перво приметити јесам могао Великог Књаза Г. Милоша двор, једно прекрасно лепо, ново зданије на једном кату, на којем находе се многе лепе, украшене собе, споља с прекрасним, пространим диваном, а доле јест канцеларија, трпезарија и друге лепе собе. Потом к востоку јесу такожде нова зданија за официјанте, канцелисте и проче служитеље дворске. К западу обаче јест један велики дом за Господареве момке. После овог дома иде једна велика, нова казарма у коју могу до 200 војника стати. Спрам казарме јест дом касирев, а идући к капији јест кујна и јоште нека мала зданија, и овај двор јест дупло с палисади обграђен и утврђен. Потом приметио сам овде и једну лепу, нову, од камена созидану церкву. Основатељ ове церкве јест Јего Књажеско Сијатељство Г. Милош, који је њу сопственим својим иждивенијем созидао и украсио".Према Вујићевом опису, Милошев дворски комплекс у Пожаревцу имао је 1826. године око 7—8 зграда, од којих три веће (два конака и касарна), и све је то било ограђено палисадом и утврђено. Ван утврђења била је црква, школа, магистрат и друге јавне зграде. Главни Милошев конак био је на спрат и имао је са једне стране диванхану. Судећи по сачуваним архивским документима која се односе на изградњу два конака, као и према фотографијама из 1883. године, може се закључити да су ове зграде грађене у бондручном систему конструкције са испуном од опеке, односно да имају све одлике профаних споменика балканско-оријенталног стила. У Пожаревцу, који је у ово време имао око 250 кућа, осим комплекса Мило-шевих зграда, постојале су лепе варошке куће виђенијих трговаца и занатлија, смештене махом у чаршији,

33. Кафана „?" у Београду, изглед уличне фасаде, 1823.

20

34. Ичкова кућа у Београду, изглед уличне фасаде осиов; спрата, 1823.

са дућанима и радионицама у приземном делу. Биле су то приземне или једноспратне зграде двојне намене — један део оријентисан према чаршији (најчешће приземље) служио је за трговину и смештај робе, док је други део, окренут дворишту {или цео спрат), био намењен искључиво за становање.Почетком двадесетих година прошлог века дижу се многе, на сличан начин обликоване градске куће и у другим већим варошима у Србији. Као пример репрезентативних градских кућа појединих представника трговачког сталежа, који је све више био у експанзији, могу да послуже две зграде, које је по налогу кнеза Милоша изградио у главној београдској чаршији 1820. и 1823. године Наум Ичко, кнежев трговачки конзул. То је Кафана ,,?", преко пута Саборне цркве, и тзв. Ичкова кућа, која је 1938. године срушена.Зграда кафане је подигнута три године раније и првобитно је била позната као Томина кафана, јер је у њој становао Ећим Тома, заслужни видар који је лечио рањене устанике 1815. године и касније чинио многе услуге кнезу Милошу, те му је овај из захвалности поклонио ову кућу, а касније одредио и пензију од 150 талира годишње — „за услуге које је указивао роду србском 1815 лечећи рањенике, боривши се за прове-деније данашшег стања Србије". Зграда је постављена на регулационој линији, окренута главном фасадом Саборној цркви. Има старе подруме (са сводовима од опека, по формату сличним опекама коришћеним у XVIII веку), приземље и спрат са два симетрично постављена еркера. Спрат је служио за становање (6 одаја, од којих су две са еркером постављене симетрично према улици), док су у приземљу били кафана и дућан са засебним улазима са улице. На дворишној страни окренутој башти и бунару налазио се дрвени доксат.Ичкова кућа се налазила одмах до кафане, уз њену источну страну. По свом облику, лепо одмереним пропорцијама и функционалној диспозицији простора, била је то једна од најлепших, иако не и највећих, кућа подигнутих у Београду првих деценија XIX века, доследно обликована у духу традиционалног балканског профаног неимарства. По оцени Бранислава Којића, који је већи део својих радова посветио проучавању балканске архитектуре, ова зграда је била „најчистији представник старе градске архитектуре у Београду", јер су на њој биле примењене све основне карактеристике ове врсте архитектуре — „улична фасада је била логични, ничим непреиначени и недопуњени израз унутрашњег распореда, као и саме конструкције".Сачувани архивски документи о изградњи Ичкове куће указују да је она подигнута 1823. године по упут-ствима и на месту које је одредио сам кнез Милош, а градили су је „дунђери од Греције", како стоји забележено у писму Ичка кнезу од 28. маја 1823. године. Испод зграде су били такође стари темељи и подруми неког ранијег објекта, који су искоришћени при изградњи нове куће. Изнад подрума се уздизало приземље са централно постављеним улазним вратима и шест симетрично распоређених прозора, док су на спрату била два симетрично истурена еркера са по три прозора и једним прозором на мањем, нешто мање наглашеном полукружном еркеру изнад улазних врата. Са дворишне стране спрат је целом дужином имао дрвени покривени трем са истуреним доксатом према башти. На спрату се налазио централни хол, са диванханом према улици, четири собе, кухиња, оџаклија, две помоћне одаје и једна остава, док се у приземљу налазило више економских просторија. Унутрашњост одаја за становање била је украшена дуборезним таваницама и сликаним зидним композицијама.Истом, изразито традиционалном, архитектонском типу градских зграда припадале су куће многих других виђенијих личности из најближе Милошеве околине, које су градиле своје нове конаке не само у Београду и Крагујевцу, већ и у другим, мањим средиштима обновљене Србије: Милошев конак у Свилајнцу (1822—24), конак кнеза Јовице Милутиновића у Ваљеву (1823), Ратковићева кућа у Београду {1824—25), Брзакова кућа у Београду (1825), конак Јована Обреновића у Брусници (1827), два конака Господар-Васе Поповића, пожешког кнеза —један у Чачку (1827—28), а други у Карановцу (1826). Од свих ових сразмерно великих објеката, сачуван је само Господар-Васин конак у Краљеву. Он има пространо приземље зидано изузетно солидно од камена, док му је спратни део изведен у бондручној конструкцији са испуном од ломљеног камена. Ова конструктивна особеност представља извесну реткост и посебно обележје овог драгоценог споменика. На главној фасади се истиче лепо обликовани дрвени трем са истуреним доксатом на спратном делу.Рујански сердар Јован Мићић, који је умногоме подсећао на кнеза Милоша, и то не само својим склоности-ма ка политичком ризику, личном богаћењу и неограниченом љубављу према власти, већ и изразитим гра-дитељским амбицијама, подигао је у Чајетини, Ариљу, Ужицу и неким другим местима бројне грађевине о којима знамо претежно на основу архивских извора, неколико цртежа и старих фотографија. У Чајетини је он саградио више зграда опасаних масивним каменим зидом високим око три метра, заправо „свој двор с многим зданијама", како бележи Јоаким Вујић. Мићићев двор налазио се на западној страни Градине и око њега се касније развила варошица Чајетина. Његову окосницу су чинили Господарев или Шарени конак (назван по молерисаним собама), Госпођин конак и Мали конак, у коме је становала послуга. Око њих су биле размештене остале зграде. Зграда Господаревог конака, судећи према сачуваном цртежу, била је пра-воугаоне основе (величине 13x10 метара) и имала је приземље, у коме су биле три одаје, оџаклија и велика трпезарија, и спрат са шест симетрично распоређених соба у односу на средишњи ходник, који се на

21

северној страни завршава оџаклијом. Веза између приземља и спрата остваривала се помоћу унутрашњег и спољњег дрвеног степеништа. Дуборезом су била украшена главна улазна врата и собне таванице. Целу зграду са дрвеним тремом наткриљавао је високи четвороводни кров покривен шиндром.О сердаревим здањима у Ариљу, подигнутим између 1821. и 1826. године, може се судити само на основуписаних извора. Средишна зграда, тзв. Велики конак, била је према мишљењу сувременика једна од најлепших грађевина тога времена у ужичком крају. Она је својим изгледом пала у очи и О. Д. Пирху, који је након посете Ариљу забележио да овде постоји стари манастир и „лепи конак једног кнеза". Поред Великог конака, који се налазио југозападно од цркве, постојао је и Мали конак, затим тзв. Мићићева кафана, низ других зграда и воденица на Рзаву. Мићић је, осим тога, подигао и неколико профаних објеката у Ужицу (конак са чардаком на Слануши, Мићићеву механу и радионицу за прераду коже), у Пожеги (двоспратни хан као „Мићићева бина"), а у манастиру Рачи један конак у коме је волео да одседа кад је долазио послом у овај крај или за време црквених празника. Скоро сва Мићићева профана здања помињу се у сразмерно богатој документацији која се односи на њихову јавну продају и издавање под закуп после сердареве смрти 9. јануара 1844. године.Угледајући се на Милоша, на сличан начин како је то чинио сердар Ј. Мићић, радили су и остали његови сарадници и истомишљеници — куповали су имања и градили на њима нове куће и друге објекте. И поред мањих разлика у просторном решењу и облику основе, ове куће су у погледу архитектонског обликовања испољавале многе сличности: правоугаона основа затвореног облика, функционалност распореда просторија, истурени спратни део изведен у бондруку, у односу на мањи габарит приземља грађеног најчешће од чврстог материјала, симетрично распоређени еркери на главној фасади, док на дворишној страни доминирају дрвени тремови на стубовима и истакнути доксати. Најчешће су то слободно стојећи објекти окружени зеленилом, покривени четвороводним плитким кровом истурене стрехе, са витким димњацима и ћерамидом као кровним покривачем. Као обавезни, пратећи део оваквих конака, у њиховој непосредној близини се граде и помоћне зграде (мутваци, магазе, коњушнице и сл.) и зидане ограде са великим двокрилним улазним капијама. И у самој главној згради и њеној непосредној околини, нарочито у организацији простора и повезивању унутрашњих комуникација, осећа се јак утицај балканско-оријенталне традиције.Нешто скромнија варијанта профаних зграда су градске куће појединих трговачких породица, грађене током двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века у главним чаршијама многих вароши. Оне су најчешће имале двојну намену — пословно-трговачку и стамбену. Оваква сложена намена условила је не само опште просторно решење, већ и систем спољних и унутрашњих комуникација. Један број таквих кућа сачуван је и до данашњег дана у историјским урбаним језгрима, остацима старих чаршија појединих градова — у Београду, Гроцкој, Обреновцу, Убу, Ваљеву, Крушевцу, Зајечару, Пироту, Лесковцу и неким другим местима.Међу најлепшим споменицима ове врсте свакако је и Радул-бегов конак у Зајечару, грађевина са каменом зиданим приземљем и спратом изведеним у бондручној конструкцији, са основом у облику неправилног правоугаоника. Спрат, који својим габаритом надвисује доњи део зграде, служио је искључиво за становање, док су у приземљу, окренутом према чаршији, били смештени дућани и складишта. У складу са овим, прилаз спратном делу био је из унутрашњег дворишта, одакле се преко трема улазило у средишње предворје које повезује симетрично распоређене одаје — две собе према улици и две према дворишту, између којих су помоћне просторије (ћилер и остава). На главној фасади у приземљу се налази средишњи улаз у дућан, као и три прозора према улици, а на спрату је дрвени трем са два истурена, са обе стране симетрично постављена доксата. Целу грађевину, заједно са тремовима на обе подужне стране, наткриљује четвороводни кров покривен ћерамидом, са истуреном стрехом која обезбеђује од влаге блатом облепљене и окречене фасаде. Извесна пластичност и разиграност архитектонских облика, комбинација лепо обрађених дрвених архитектонско-конструктивних детаља (стубови и ограде тремова и доксата) са бело обојеним фасадама на којима се истичу ритмичко распоређени отвори и линије косог крова са топлим тоном ћерамиде, стварају несвакидашњу живописност општег изгледа грађевине.Сличне градитељске квалитете поседује и Симића кућа у Крушевцу, која припада најстаријим зградама подигнутим у прошлом веку у овом граду. Првобитно је служила турским беговима, браћи Франчевић, да би је 1833. године откупио кнез Милош и поклонио Стојану Симићу, који је тада био постављен за првог управитеља тек ослобођене вароши. У овој кући била је у јануару 1835. године договорена позната завера против апсолутизма кнеза Милоша, на челу које је стајао Милета Радојковић (тзв. Милетина буна). То је сразмерно висока и пространа градска кућа правоугаоне основе, са подрумом, приземљем и спратом. У приземљу су били дућани са ћепенцима, док су се на спрату налазиле одаје за становање, распоређене око средишњег хола, који је био повезан са пространим и отвореним тремом према улици.У Београду је доскора постојало више оваквих грађевина, и то не само у главној чаршији, већ и на Варош-капији, у Савамали, на Зеленом Венцу, Дорћолу, затим у Абаџијској чаршији, Господарској и Босанској улици и другим деловима вароши. Једна од таквих је и Манакова кућа, подигнута око 1830. године у бив-шој Савамалској улици (сада улица Гаврила Принципа), која је име добила по свом власнику, трговцу Манаку Михаиловићу, досељенику из Македоније. Смештена на регулационој линији старе варошке

22

саобраћајнице, која је повезивала Варош-капију и Савамалу, на стрмој угаоној парцели чије тло пада према Сави, зграда је својим просторним решењем и основом неправилног, троугластог облика, умешно прилагођена условима терена и угаоном положају у односу на раскрсницу. Има подрум зидан у камену, приземље и спрат, који су изведени у бондручном конструктивном систему. На спрат, где су се налазиле стамбене одаје власника, улазило се дрвеним тремом са горње, дворишне стране (из Улице Краљевића Марка). Распоред просторија понавља већ добро позната решења — две највеће собе према улици, остале према дворишту, између њих је пространи хол са дрвеним степеништем које повезује приземље са спратом. Приземље је било подељено на два трговачка простора — у делу према раскрсници била је пекара, а други део је служио као кафана. Повезивањем по вертикали обе етаже помоћу у средини постављеног унутрашњег степеништа чини ову зграду јединственом архитектонско-просторном и функционалном целином.Архитектонска решења доста блиска оним приме-њеним на Манакову кућу уочљива су и на многим другим објектима подигнутим у Београду у духу балканске градитељске традиције током наредних деценија, све до краја четврте деценије XIX века. О томе сведочи још једна зграда сачувана на простору

35. Манакова кућа у Београду, изглед уличне фасале, око 1830.

некадашње Савамале, која се налази на углу Улице Гаврила Принципа и Каменичке. Она је исто смештена на угаоној парцели и стрмој падини. Има правоугаону основу са трговачким просторијама у приземљу и стамбеним одајама на спрату. На главној, наглашено симетрично обликованој фасади, на којој се истиче средишше постављени еркер на спрату, осећа се наговештај нових архитектонских струјања — како у општим пропорцијама објекта, висини етажа, обликовању крова без истурених стреха, распореду и облику отвора, тако и у појави карактеристичног троугластог тимпанона у горњем делу еркера.Истој, касније насталој скупини споменика градске архитектуре Милошевог периода, припадала је и сраз-мерно највећа грађевина овог типа варошких кућа — некадашња зграда кафане „Зелени венац" која се на-лазила на почетку Господске улице, у близини истоимене београдске пијаце (на углу Зеленог венца и Бран-кове улице). То је била кућа правоугаоне основе, са три фасаде окренуте тргу, са подрумом, приземљем где су се налазили кафана и дућани и спратом, који је служио за становање. Према томе, припадала је типу кућа на спрат са симетричним распоредом просторија и низом одаја распоређених око средишњег простора који је једним делом обликован као диванхана са погледом према дворишту. Собе су се налазиле унаоколо око заједничког предворја — диванхане, окренуте прозорима према улици. Симетрична диспозиција простора на спрату умногоме подсећа на један познати конак из претходне епохе, бољи и већи — већ помињани конак у селу Рудару код Лесковца. За упоредну анализу могли би послужити и други споменици профане архитектуре овог времена, али се тиме са мање убедљивости могу доказивати могући директни утицаји, него се много више одсликава општа, јединствена клима у којој се развијало профано градитељство ове епохе на једном ширем, административним границама неомеђеном простору, од Санџака до Тимока.Посебну групу грађевина профане намене, које се по својим основним архитектонским решењима битно не разликују од већих варошких кућа, чине црквени и манастирски конаци подизани током двадесетих и тридесетих година прошлог века. Њихова изградња коју је подстицао и неретко издашно потпомагао не-посредно сам кнез Милош, била је условљена општим таласом обнове старих српских манастира и изградњом великог броја нових парохијских цркава. За време кнеза Милоша изграђени су нови конаци у више манастира — у Благовештењу Рудничком, Никољу Кабларском, Каленићу (1824), Љубостињи, Раковици (1829), Дечанима (1836), Студеници (1839) и др. Међу најлепше примерке оваквих грађевина убраја се свакако конак у Враћевшници, који је 1825. године подигао кнез Милош у спомен своје мајке Вишње — тзв. Баба Вишњин конак. Замишљен као двоспратна стамбена грађевина правоугаоне основе, са отвореним пространим доксатом по целој главној и делом источне фасаде, овај конак се ни по чему не разликује од богатијих варошких кућа обликованих у балканско-оријенталном стилу. По доследности градитељске замисли, солидности и лепоти изведбе, срачунате првенствено на удобност становања, али и на спољашње архитектонско-просторне и визуелно-ликовне ефекте, он представља једно од најуспелијих остварења неимара Милошеве Србије. Знатно скромнијих архитектонских вредности је црквени конак у

23

Топчидеру, подигнут 1833. године такође ио налогу кнеза Милоша, а за потребе Милентија Павловића, првог митрополита обновљене Србије, и других црквених великодостојника. Од половине XIX века служио је као парохијско-свештеничка кућа, задржавши ову намену све до данашњег дана. Његови градитељи су били највероватније неимари Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, који су у ово време градили већину Милошевих грађевина у Топчидеру. Ни по свом основном архитектонском решењу, ни по начину градње топчидерски црквени конак се не издваја од већих слободно стојећих градских кућа, које су подизане у традиционалном духу до 1833. године, када почиње видна преоријентација у архитектонским схватањима кнеза Милоша и његове најближе околине. Конак је смештен на стрмом терену, постављен бочно према падини и цркви. Има правоугаону основу са изразито симетричним распоредом просторија око средишњег хола, у који се улази са источне, дворишне стране. Испод јужног дела зграде (према падини) налази се подрум зидан од камена, са улазом такође са источне стране. Приземље је зидано у бондруку са испуном од опеке. Четвороводни кров са високим димњацима и широком стрехом покривен је ћерамидом. Главна фасада, окренута према западу и Топчидерском парку, изгледа да је првобитно имала два симетрично постављена еркера, који су касније претрпели измене приликом доградње спољњег дрвеног степеништа намењеног јужном делу зграде, где је издвојен стан за другог свештеника Топчидерске цркве. Тада је на јужној трећини ове фасаде изграђен мањи трем са дрвеним стубовима.И црквени конак у Сељанима код Пријепоља подигнут је за време Милошеве владавине. Поред враћев-шничког конака, он несумшиво спада у најлепше објекте ове врсте у Србији. Има правоугаону основу, са приземљем зиданим од камена, где се налази пространа оџаклија и две мање просторије исте величине. Два горња спрата грађена су у бондруку. Главном, подужном фасадом доминира широки отворени дрвени трем, обликован у три нивоа. Испод доњег трема налази се засведени улаз у приземље и дрвено степениште које води на спратни део. На бочним фасадама истиче се сразмерно велики број лепо обликованих широких прозорских отвора, чије пропорције донекле одстугтају од традиционалних размера. Целу грађевину наткриљује четвороводни кров покривен храстовом шиндром, са дрвеном „баџом" у средини. Сразмерно великог габарита, изузетно племенитих пропорција, лепо обликованих и зналачки употребљених дрвених конструктивних и украсних елемената, солидно грађен, конак у Сељанима носи сва она основна обележја аутохтоности стамбене архитектуре која се развијала на неприступачним просторима централног Балкана у XVIII и првој половини XIX века. У просторном решењу приземља — пола куће оџаклија, а друга половина подељена на две собе — примењена је развијенија схема основе стамбене брвнаре, добро познате у западној Србији а посебно у сјеничком крају, на Дурмитору и у Босни.Конаци нешто мањих размера граде се у варошима у унутрашњости Србије. Када је после смрти Господара Васе Поповића (1832), заслужног обор-кнеза Пожешке нахије, уместо њега био постављен за „великог сер-дара" и „губернатора нахија Пожешке и Рудничке" Јован Обреновић, млађи брат кнеза Милоша, он је, преселивши се из Бруснице у Чачак, 1835. године саградио овде себи нову резиденцију. Господар Јованов конак у Чачку, иако грађен на спрат, са уочљивим амбицијама за репрезентативношћу, ни по величини, ни по архитектонском облику није се много разликовао од типичних турских спахијских кућа, грађених у овом крају у предустаничком периоду. Најновијим истраживањима је утврђено да је грађевина настала преправком затечене овде старије турске куће.Зграда има основу правоугаоног облика, приземље у чијем се једном делу налази каменом зидани подрум, док се остали простор састоји од предворја, три одаје и једног мањег ходника за везу. Просторије у приземљу су свакако служиле за смештај послуге и чиновника, док је спрат био намењен становању и пријему гостију, јер је имао пет већих, лепо уређених соба са зиданим пећима и дрвеним таваницама украшеним резбаријама, међу којима је и једна украшена пластичним мотивима изведеним у малтеру. Веза између приземља и спрата остваривала се помоћу унутрашњег дрвеног степеништа које је водило у пространи хол са диванханом. Приземље је на јужној страни некад било отворено, у облику улазног средишњег трема са дрвеним стубовима, који је накнадно зазидан. Ликовни извори из XIX века сведоче не само о првобитном изгледу Господар-Јовановог конака, већ и о његовом положају у односу на друге зграде које су биле подигнуте у Чачку у ово време, што без сумње потврђује чињеницу да овај конак није био тада ни најлепша, нити највећа профана грађевина у овом граду. Зна се да је у Чачку већ постојао Господар-Васин конак из 1826. године, затим Магистрат и друге јавне зграде, а 1837. године овде је подигнут и репрезентативни Владичин конак.У мањим местима, посебно оним која су се формирала и развијала поред главних саобраћајница, ницали су многи ханови у којима су одседали путници. Тридесетих година прошлог века најоптерећенији је био пут који је повезивао два најважнија града — Београд и Крагујевац. Жив саобраћај се одвијао и према Шапцу, Пожаревцу и Ужицу. Познато је да је кнез Милош 1836. године изградио хан у близини Топчидерске скеле, који је био познат и под именом Господарска механа.У близини крагујевачког пута, на падинама Космаја, на темељима неке старије грађевине сличне намене, подигнут је 1838. године познати Сопотски хан, који је сачуван до данашњег дана. То је већа грађевина правоугаоне основе (24 х 16 м), зидана на косом земљишту у бондручном систему са испуном од ћерпича. Темељни зидови и подрумски део према друму зидани су од притесаног камена. У схеми основе јасно се уочава изразито функционална организација простора, са добро смишљеним распоредом просторија

24

одређене намене, као што су собе за преноћиште, оџаклија, оставе и друге помоћне просторије и пространа кафана, што карактерише ову грађевину као типичан пример друмске механе. У предњем делу зграде налазе се две највеће просторије основне намене — кафана и оџаклија, у којима су путници најдуже боравили, док се у задњем делу налазе три мање просторије које су вероватно служиле као магацини или за смештај послуге. Окренуте према насељу, издвојене дугачким ходником, који је данас преграђен, налазе се три гостинске собе за путнике. Хан има укупно осам већих и мањих просторија, један ходник и трем на стубовима дуж целе главне фасаде. Током прошлог века зграда хана је доживела више преправки и доградњи. У њеној непосредној близини налазиле су се и друге, пратеће и помоћне зграде — коњушнице, зидана чесма, апсана и једна брвнара.Исти систем организације простора примењен је и у хану у Косјерићу, који је грађен после сопотског хана, при крају владавине кнеза Милоша. То је велика зграда са каменом озиданим подрумом и приземљем, у коме се у средишту налази кафана, а са њене обе стране собе за преноћиште. На главној фасади, целом њеном дужином изграђен је дрвени трем, коме се прилази помоћу симетрично постављеног двојног каменог степеништа. Слично архитектонско решење и обраду главне фасаде има и механа Љубинковића у Бељини, на падинама Космаја, која је подигнута у исто време када и хан у Косјерићу.Да су значајна градитељска остварења обликована у духу традиције, намењена новим потребама и новом друштвеном слоју имућног трговачког сталежа, могла настати и у мањим срединама, потврђује и конак трговца Димитрија Михаиловића, подигнут 1829—30. године у некадашњем Палежу на Сави (данас Обреновцу), надомак Београда. Иако је грађена на стари начин, у бондруку са испуном од опеке и ћерпича, ова и данас уочљива зграда усред старе чаршије својом величином, положајем у односу на суседне објекте, упечатљивим изгледом, лепотом детаља, осмишљеним просторним решењем и сложеношћу намена, умногоме наговештава предстојеће промене у маловарошкој архитектури.На жалост, историја њеног настанка ни до данас није довољно расветљена, јер још увек нису истражени сви извори, а пре свега архивска грађа. Не зна се поуздано ни ко је био њен првобитни власник, јер се досадашња тврђења о њему заснивају на непотврђеним и посредним подацима преузетим из казивања Јоакима Вујића. Димитрије-Митар Михаиловић, коме је наводно припадала зграда, био је познати палешки трговац. Он је 1829. године био закупио на три године скеле на Сави, Колубари и Тамнави, плативши „правителству" 6.000 гроша. Огромна добит коју је ускоро остварио на овим скелама потврђује могућност да је он био у стању да плати подизање овако великог конака, који се својом лепотом могао упоредити са Милошевим конацима. Уосталом, зна се да је Димитрије Михаиловић био не само Милошев ортак, него и његов близак пријатељ и кум.Са карактеристичном издуженом основом и високим двоводним кровом, овазграда је подигнута на пажљиво одабраном месту — у близини раскрснице путева за Шабац, Ваљево и Београд. Једном подужном страном окренута је чаршији, а другом према реци Колубари. Главни улаз је из чаршије. Кроз колску капију на средини зграде ступало се у широки пролаз према унутрашњости куће и пространом дворишту. У приземљу су били дућани и занатске радње, а иза њих према дворишту помоћне просторије и складишта. На спрату су биле две стамбене целине намењене истој породици и за сваку од њих је водило по једно степениште. Као код већине кућа балканско-оријенталног типа стамбени простор је и овде организован око једног пространог средишњег хола са отвореним тремом према дворишту и велике заједничке, посебно украшене одаје у средини зграде у којој су се окупљали сви чланови породице и примали госте. Цео унутрашњи лростор, посебно зидови, таванице, подови, ограде и отвори, обрађени су умешно, али веома рационално и без већих декоративних амбиција. Зидни украси у ентеријеру јављају се

25

36. Конак Димитрија Михаиловића, тзв. Чесни дом у Обрсновцу, око 1830. Цртеж уличне (горе) и дворишне (доле) фасаде

у виду софита, претежно у репрезентативнијим одајама окренутим чаршији. Са посебном пажњом и занатеком вештином обрађени су сви видни детаљи од дрвета, а зависно од њихове величине, важности и функционалне улоге. Степенишна ограда украшена је угаоним рукохватима и профилисаним лајснама које, попут упрошћеног капитела, украшавају горње делове носећих стубова. Велики број изломљених зидних површина, ритмичан распоред отвора на њима и нарочито складан однос дубине, ширине и висине одаја чине цео ентеријер веома пријатним простором.Положај куће у чаршији и њена општа репрезентативност захтевали су и одговарајућу обраду фасада. Главна фасада према улици је обрађена функционално, строго симетрично, са јасном логиком обликовања типично пословних зграда. Средишњи улаз, број дућана, ритам отвора, њихова величина и систем приме-њених мера били су најзначајнији чиниоци у стварању композиционе схеме фасаде, у чему се може назрети утицај класицистичке архитектуре. Облик и димензије хоризонталних профилисаних венаца и других обликовних детаља као да још више појачавају и утврђују такав утисак. Дворишна фасада је схваћена сасвим другачије, као разиграна површина са бројним контрастима светла и сенке. На њој доминирају низови прозорских отвора и двоспратна колонада стубова са аркадама.Конак у Обреновцу је у свему зидан на традиционалан начин — у дрвеном бондручном конструктивном систему са испуном од опеке, који омогућује знатну слободу у обликовању унутрашњег простора, што је од значаја за грађевину сложене намене. Овакав склоп конструкција омогућује да се у спратном делу обликује жељени простор, другачије функционалне организације од оног у приземљу. Градитељ конака је до танчина познавао све тајне и могућности бондручне градње и у томе је остао доследан градитељској традицији. Ако је због духа новог времена и захтева власника морао у нечему и да одступи од традиције, то је било само у величини транспарентно компонованих фасада и појединих обликовних појединости.

26

Полазећи од домаћих патријархалних традиција у култури становања, која је управо у ово време под упливом европских схватања доживљавала почетак свог далекосежног преображаја, он је створио једно значајно неимарско дело које у себи сједињује највредније поруке прошлости и наговештава нове градитељске облике. У општем изгледу конака, распореду просторија, њиховом броју и величини могу се уочити многе сличности са најрепрезентативнијим конацима подигнутим у Србији у Милошево доба, што свакако сведочи и о различитим аспектима развоја нове грађанске класе и српског друштва у целини почетком тридесетих година XIX века, уочи самог проглашења независности Србије.

Споменици прелазног типаНа почетку сразмерно дугог списка споменика грађених у духу традиције на којима су уједно дошли до изражаја и нова, савремена стремљења у градитељству Милошевог доба, стоји најзначајније архитектонско остварење целе ове епохе — Конак кнегиње Љубице у Београду. Ова по много чему изузетна грађевина, која, без сумње, најпотпуније одражава друштвене и културне прилике у првом раздобљу Милошеве владавине, са доста разлога би могла стајати и на крају претходног периода, као њено врхунско градитељско дело и логичан исход еволуције архитектонског облика профане зграде засноване на домаћој градитељској традицији. Јер, ваља то одмах нагласити, нова архитектонска обележја, европског порекла, која се јављају на овом споменику ипак су од другоразредног значаја за целину. Она су спроведена углавном у обради декоративних елемената, док основни архитектонско-просторни концепт, а у знатној мери и техника градње, и даље остају суштински везани за градитељске поуке прошлости.Још пре изградње овог Конака, историјско језгро старог Београда, односно српски део вароши који је гравитирао Саборној цркви, Косанчићевом венцу и Савској падини, током треће деценије прошлог века постаје средиште нове, српске власти насупрот још увек присутне турске управе која се затворила иза бе-дема и капија Београдске тврђаве, одакле је надгледала збивања у граду и целој Србији. Простор Косанчићевог венца и Варош-капије постаје ново језгро у коме се и око кога се убрзано изграђује, развија и шири српска варош, ничу нова јавна и приватна здања и одвија друштвени живот српског становништва. Овде су већ биле зграде и установе које су представљале српски народ и његову нову власт: Кнежев двор (Господарски конак), Народна канцеларија, Магистрат, Митрополија.Незадовољан и величином и изгледом свога старог конака, кнез Милош је одлучио да у његовој непосред-ној близини сагради себи нову палату. Радови су отпочели у пролеће 1829. године, о чему сведоче извештаји Петра Лазаревића, надзорника изградње у Београду, и Хаџи-Николе Живковића, главног кнежевог неимара. Нови конак је био завршен следеће, 1830. године, када се у њега усељава кнегиња Љубица са децом. Опрезни кнез Милош је овде, у новом конаку, који се налазио надомак турских ухода и топова са Београдске тврђаве, само повремено боравио са својом пратњом.Као што се зна, првобитно је овој згради била намењена функција званичне кнежеве палате, чија вели-чина, архитектонска лепота и богатство опреме је требало да посведоче о значају, друштвеној и материјал-ној моћи њеног власника, великог српског кнеза. По Милошевој замисли, коју је у дело спроводио Хаџи Никола Живковић, нови Конак требало је да буде репрезентативни двор српске владајуће куће. У исто време је, међутим, почела изградња великог дворског комплекса у Топчидеру, који је ускоро преузео улогу званичне кнежеве резиденције. У конаку код Саборне цркве остала је кнегиња Љубица са децом. У њему је 1839. године умро кнез Милан. Касније је, до 1842. године, у њему боравио кнез Михаило. После тога ова зграда је неколико пута мењала своје намене и кориснике.Конак кнегиње Љубице је конципиран као градска палата смештена у слободном простору, ограђена зи-дом и окружена зеленилом, са спољним двориштем у које се улазило кроз колску капију и унутрашњом баштом према Косанчићевом венцу и даље до гребена Савске падине. Основа му је правоугаоног облика и сразмерно великих димензија (спољње мере су 26 х 18 м).Отворено степениште у трему према дворишту, које повезује приземље са спратом, изграђено је накнадно, за време деобе куће између наследника у две стамбене јединице. Том пршшком је, услед пресецања тавањача, дошло до прекомерног оптерећења фасадног зида и слегања колонаде стубова у приземљу.

27

37. Конак кнегиње Љубице, западна фасада и основа. 1829—31.

Конак има три нивоа: подрум, приземље и спрат. Обимни темељни и подрумски зидови грађени су од притесаног камена, са местимичном употребом дрвених сантрача. Подрум је покривен сводовима које носе потпорни луци ослоњени на четвртасте ступце и пиластре, који су зидани од камена са местимичном употребом опеке, док су луци и сводови изведени у опеци.У градњи зидова приземља и спрата примењена су два система конструкције: у језгру зида је дрвени кон-друк са свим његовим уобичајеним елементима самоносивости и испуном од опеке, а спољни слојеви зида су обрађени само опеком која покрива бондручни унутрашњи део. Малтерисање је изведено у два слоја, од којих је први дебљи са плевом, а други тањи са биљним влакнима (кучином), који је споља углачан и окре-чен. Кровна конструкција од масивне храстовине такође је изведена на традиционалан начин за ову врсту архитектуре — четвороводног је облика, са роговима, венчаницама, слемењачама, столицама и карактеристичним истуреним стрехама. Кров, који је покривен ћерамидом, надвисује осмострано кубе, једна врста осматрачнице за стражу {„баба-финка"), и осам витких, лепо обликованих димњака.И приземље и спрат Конака имају традиционално централно просторно решење са средишњим холом око кога су распоређене све одаје — четири велике на угловима и две мање поред улаза. Између бочних угаоних соба су оцаклије, док је хол на страни супротној улазу са улице просторно везан за диванхану ори-јентисану према башти. Спрат има и другу диванхану, која гледа према улици. Судећи по богатству архитектонске обраде фасада, главна фасада је она окренута западу, према башти и Савској падини, где су се отварали најлепши видици. На ту страну су окренуте највеће собе, диванхане и два широка улаза, док су на супротној, уличној страни, мање собе, оџаклије и један улаз. И тако, упркос репрезентативним функцијама Конака, устаљене потребе и традиционалне навике за интимним породичним животом преовладале су над јавном улогом кнежевог двора, у који су примане високе званице, пролазећи кроз сразмерно скучени улазни простор између оџаклија одакле се ступало у хол.О просторним и декоративним вредностима ентеријера и пореклу његовог облика посебно је писао Алек-сандар Дероко. Он сматра да централно решење, односно карактеристичан средишњи хол са диванханом, своје далеко порекло води од некадашњих затворених унутрашњих дворишта оријенталних кућа, поз-натих још у старом Египту, Месопотамији и античком Средоземљу. Каснијим развојем и ширењем овог ре-шења по областима са континенталном климом, какво је већим делом балканско подручје, двориште које су обухватиле стамбене просторије претвара се у унутрашњи хол зграде око којег се групишу одаје,

28

али тако да једна страна остаје отворена у облику диванхане према дворишту, одакле хол добија светлост, ваздух и непосредан визуелни контакт са природом. На сличан просторни начин су решене многе до данас сачуване веће старе куће у Анадолији, Грчкој, Македонији, Бугарској, Косову, Санџаку и другим областима Балкана.Мада по својој основи Конак кнегиње Љубице представља у свему савршено симетричну и затворену композицију свих површина плана, што у суштини одражава дубоко традиционална балканска схватања унутрашње организације простора, он у елементима хармоничног спајања и прожимања простора, како по хоризонтали (груписањем просторија око пространог централног хола), тако и вертикалним повезивањем приземља и спрата (помоћу два симетрично постављена степеништа), доноси нову вредност много већих могућности коришћења унутрашњег простора за савременији начин живота. Тај нови дух у схватању архитектуре испољава се донекле и у спољњој, барокизираној, рекло би се, разуђености и скулптуралности маса и фасадних површина, у немирној силуети грађевине, изломљеног крова, високих димњака и централног кубета. Уздигнута и оштро преломљена линија стрехе изнад полукружног еркера уличне фасаде као да опонаша троугласти облик класичног тимпана. У свему томе може се назрети наступајући утицај западне и средње Европе, који ће у деценији која следи потпуно превладати традицију. Тај западни уплив видан је највише у споредним детаљима архитектонске обраде фасада — пиластрима, лучним завршецима и шамбранама на прозорима, профилисаним подеоним и кровним венцима итд., а у ентеријеру — у профилацији пластичних украса плафона, заобљеним прелазима од зидова према плафонима, у обради оквира врата са венцима и сличним пластичним украсима изведеним у малтеру. Све то, разуме се, не мења основни карактер овог конака, његова главна архитектонска обележја, која су у најбитнијим елементима још увек чврсто везана за градитељску традицију.И пре изградње Конака кнегиње Љубице, јављају се споменици који, иако грађени у духу традиције, носе у себи јасна обележја нових градитељских програма. Појавом, наиме, нових, сувремених архитектонских струјања са југа (Цариград, Солун) и нарочито са севера (средњоевропски утицај који су доносили пречан-ски мајстори), стварају се оригиналне домаће варијанте градитељских дела, које се одликују традиционалном градњом, али и неким елементима новог схватања профане архитектуре: Такав је Конак Јеврема Обреновића у Шапцу, подигнут око 1825. године, репрезентативна зграда нахијског кнеза, чију је необичну лепоту запазио и описао у свом Путешествију по Сербији Јоаким Вујић:„Резиденција Јего Високородија Г. Јефрема Обреновића, оберкнеза, симетријом, архитектуром и красотом превасходи све конаке и дворове по Сербији. Она от востока, полдна и запада са собама на једном спрату основана јест, а од северне стране указује се оку человеческому весели изглед». Вујић је детаљно разгледао зграду и био је са „украшенијем ове резиденције полно задовољан", као и опремом многих одаја у приземљу и на спрату, кроз које га је љубазно провела Јевремова супруга Томанија. Изузетност ове грађевине била је не само у високом шаторастом крову покривеном шиндром, већ и у типу основе, која за разлику од осталих грађевина овог времена није била концентрисана и затворена правоугаона целина, већ је поред главног тракта имала и разуђена бочна крила. Ово је, свакако, била последица видног утицаја европске архитектуре и навика донетих из прекосавских крајева, са којима је Шабац увек одржавао

29

38. Милошев конак и црква у Топчидеру, 1831—1833. Изглед према цртежу из средине XIX века

39. Милошев конак у Топчидеру, изглед фасаде према парку

тесне везе. Фасаде Господар-Јевремовог конака и даље задржавају сва главна обележја старе балканске архитектуре.Поступно али сигурно усвајање европских архитектонских и просторних схватања и мерила нашло је свој одраз у потпуно новој концепцији дворског комплекса у Топчидеру, који се почео градити после 1830. године, када су политичке и друштвене прилике биле сасвим другачије него у време градње кнежевских зграда у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду. Новина је била, пре свега, у основном поимању простора, све-обухватне организације и узајамних односа свих делова дворске целине. Овде су државно-владалачки, стамбени, економски, војни, црквени, саобраћајни и други објекти распоређени по јединственој замисли и систему. То више нису биле скупине управних зграда, опкољене рововима и утврђене палисадом, већ смишљено компонована целина простора и слободно постављених објеката у њему, сплет комуникација, архитектонских дела, природног пејсажа и култивисаних парковских површина. Као узор, нема сумње, послужили су средњоевропски дворски ансамбли формирани у природном, живописном амбијенту надомак града, који у целини представљају, по правилу, јединствено дело архитеката и уметника. Познат по изузетним природним лепотама, богатству шуме и изворске воде, Топчидер са оближњим Кошутњаком је одувек привлачио пажњу оних који су живели и владали у Београду. За време турске власти, према сачуваним подацима из историјских извора, служио је као економско имање београдског везира, док се у долини Топчидерске реке налазио артиљеријски логор (по коме је добио име „Топчидере" —

30

артиљеријска, тобцијска долина).Кнез Милош није случајно изабрао Топчидер за место изградње своје најрепрезентативније резиденције. Природне особине и стратешки значај Топчидера, изванредне могућности које пружа за војну и економску блокаду Београда и његове тврђаве са војном посадом, уочио је још Карађорђе у првом српском устанку 1804, јер се са Топчидерског брда најлакше могло пратити кретање Турака у Београду, а затварањем најважнијих комуникација према Крагујевцу, Ваљеву и Шапцу — вршила се сигурна изолација Турака у тврђави. Овде је логоровала устаничка војска при опсади Београда 1804—1806. године. После пропасти првог српског устанка у Топчидеру је одржан тајни скуп народних старешина 8. августа 1814. године. Стратегијску важност задржаће Топчидер и после 1815, под кнезом Милошем Обреновићем, који је у њему најпре успоставио свој топчидерски логор, а убрзо затим својом пословичном упорношћу и лукавством приграбио цео Топчидер са околином. Најпре је самом везиру оспорио право на испашу турских коња, а потом је раселио мало насеље из XVIII века (које се налазило на месту данашње стаклене баште). Са жељом да буде што даље од Турака који су били у тврђави, почео је од Топчидера стварати центар за осамостаљивање и јачање своје власти и организацију друштвено-политичког, црквеног и културног живота Кнежевине Србије.Интензиван рад на остваривању те идеје почео је 1831. године изградњом конака, који је годинама служио као двор династије Обреновића. Затим следи изградња и уређење осталих делова комплекса: дворске цркве Св. апостола Петра и Павла 1832—34, црквеног конака 1833, војног магацина, табакане и хана (Господарске механе) 1836, радионице за прераду коже 1838, као и других објеката, од којих су многи и данас сачувани.Упоредо са изградњом насеља уређивана је и улепшавана и околина, градили су се прилазни путеви, трасирале стазе, садиле племените врсте садница, дакле поступно се стварала прва на европски начин уређена парковска површина у Србији. Дворски парк је ускоро почео да се украшава и појединим скулптурама, нарочито за то нарученим из Беча, каменим обелисцима, павиљонима и чесмама, временом све више добијајући карактеристичан изглед европског парка из прве половине XIX века. Главни објекат целог комплекса,, Милошев конак, изграђен је међу првима, у раздобљу 1832—34. године. Његови градитељи су познати — то су неимари Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, уз помоћ и надзор главног Милошевог неимара Хаџи-Николе Живковића. У погледу репрезентативности и величине просто-рија он је рађен са мање амбициозности од Љубичиног конака у Београду, али његова симетрична основа, иако заснована на традиционалној композицији простора, није више онако круто затворена у основни габа-рит спољних зидова, већ показује приметну тежњу ка развијању бочних крила грађевине. Главни, лучно засвођени портал има класицистички оквир са троугластом настрешницом, налик на тимпан, и полусту-бовима уздигнутим на правоугаоно профилисано постоље. У горњем делу ови полустубови носе камене кугле. Фасаде су оживљене прозорским отворима са шамбранама и капцима класицистичког облика, као и профилисаним подеоним венцима и интерколумнама. Све је то обојено светлом бојом која контрастира са тамнијим тоном осталих зидних површина, дајући целој грађевини нешто од изгледа палата из доба ампира. Мешавину балканско-оријенталних и европских стилских елемената прати и примена различитих грађевинских поступака, традиционално балканских са бондручном конструкцијом и сувремених европских са употребом камена и опеке у кречном малтеру. И у обради ентеријера упоредо се примењују различити стилски елементи, нарочито у обради врата, зидова и плафона, који у исто време имају и европски обликовану профилацију и оријенталне сликане фризове и резбарене таванице.Међу најзначајнијим споменицима градитељства Милошевог доба посебно место припада тзв. Докторовој кули у Београду, која претходи изградњи највећих кнежевих конака и која спада међу веће, солидно гра-ђене објекте, подигнуте у ово време у Србији. Ову лепу грађевину сазидао је за своје личне потребе 1824. године доктор Вито Ромита, позната београдска личност, „висок и угледан Талијан", који је до преласка у Београд извесно време службовао у Цариграду и Букурешту. До 1823. године он је био лични лекар београдског везира, који му је за предану службу поклонио земљиште ван вароши, па присојној падини Губеревца, величине око 6,5 хектара. Већ поменуте 1824. године овај сналажљиви Наполитанац, по одобрењу везировом, прелази у службу код кнеза Милоша. Градио је своју „кулу", по свом нахођењу и сопственим средствима, за тадашње прилике сувише далеко од вароши, у облику једне врсте утврђене куће у природи, и „око ње засадио воћа, лоза и поврћа, за које је поручивао те су му се слале младице и семење чак из Италије". Изградња, за оно време сразмерно високе и велике куће, у тврдом материјалу — камену и опеци — учинила се везиру доста сумњивом и он захтева преко Милоша да се обуставе радови и да се кућа поруши или заврши са дрвеним горњим делом. Вито Ромита објашњава у подугачком писму писаном везиру на француском језику да његова кућа није никакво утврђење, да се гради од трошног материјала, са мешаним малтером од блата и креча (што у најмању руку није одговарало истини) и да је немогуће кућу завршити са дрвеним спратом и кровом, с обзиром на јаке ветрове који, као што је познато, дувају зими у овом пределу. Турцима је и даље остала сумњива ова чудна грађевина на домаку вароши, али ју је доктор Вито завршио онако како је замислио и започео. Очигледно, он је настојао да кућа, колико то локалне могућности дозвољавају, буде у складу са његовим потребама, европским навикама и укусом, али домаћи мајстори који су радили по његовим упутствима умели су да граде само на балкански начин. Зато се на

31

Докторовој кули запажа једна врста синтезе Балкана и Запада.Основа зграде, која се састоји од подрума, приземља и спрата, смештена је у правоугаоник размера 23,5 х 17,5 метара, затворене композиције, са симетрично распоређеним просторијама. Средишњи део приземља је велики хол, у који води широки улаз способан да прими коњску запрегу. На супротној страни главног улаза био је исто такав излаз који је водио у економско двориште. Лево и десно од хола налазе се по 3 велике просторије, у којима се није становало него су служиле вероватно за коњске стаје и друге економске потребе. Први спрат, намењен искључиво становању, састоји се од 6 пространих, репрезентативно опремљених просторија. Таванице су изведене у малтеру са декоративном профилацијом, а столарија је рађена од пуног дрвета (велика двокрилна врата, степенишна ограда и др.), обликована и украшена у класицистичком стилу. У једној од просторија, која је по свему судећи служила као салон за интимнија примања, озидан је камин од камена, чији је горњи део изведен у малтеру, са пластичним украсима — српским грбом у овалном венцу од храстовог лишћа, изнад кога се уздиже орао са раширеним крилима. Остале површине камина су обрађене у малтеру, украшене молерајем који опонаша површину мермера, а у горњем делу његових бочних страна нацртане су две скице грађевина које могу представљати цркве или утврђења, као и година израде молераја — 1835. С обзиром да је Вито Ромита напустио Србију још 1827. године, камин је декорисан вероватно у време када је у кули становао његов зет, доктор Куниберт са својом породицом. У сваком случају, пластична и сликана декорација на камину, као и целокупна занатска опрема зграде, изведена солидно и са високим степеном познавања материјала, редак је пример ентеријера из Милошевог времена урађеног (пре 1835) на европски начин. Због замашних трошкова око одржавања овако велике зграде, доктор Куниберт је 1837. године уступио Докторову кулу кнезу Милошу, задовољивши се скромнијим станом у вароши.Општа силуета Докторове куле делује мирно и монументално — онолико колико се овај епитет може применити за ову врсту архитектуре — иако, посматрано у целини, она не оставља утисак стилског и градитељског јединства. Темељи, сокл, угаоне ивице зидова по целој висини зграде, као и доња трећина зидова грађени су у притесаном камену, док су остали зидови изведени у опеци. Фасаде у приземљу су оживљене лучним отворима врата и прозора (који су вероватно првобитно другачије изгледали јер су претрпели измене у каснијим преправкама) и округлим прозорима са стране, а на спрату правоугаоним прозорима изнад којих је изведен декоративни мотив у облику зашиљеног оријенталног лука. Судећи по траговима конзола и зазиданом делу, испод централног прозора, на главној фасади налазио се балкон, који је био тачно изнад главног улаза. На згради нема трагова који би упућивали на било какав вид доксата или трема намењеног у балканским кућама одмору и уживању (тзв. „теферич"), што још једном упућује на прилагођавање балканске архитектуре новим, европским навикама и потребама. Утицај средњоевропске архитектуре присутан је у низу других елемената: ширини и пролазности хола у приземљу, затим величини, висини и међусобној повезаности просторија на спрату двокрилним вратима, што омогућава спајање просторија приликом приређивања већих скупова и пријема у њима. Ако се имају у виду све наведене историјске околности настанка ове занимљиве грађевине, посебно дух и укус времена, духовне преокупације и градитељске могућности средине у којој је настала, постаје јасније на који је начин дошло до мешања и сажимања у Докторовој кули различитих архитектонских особина: средњовековне куле, српског конака и европске палате са почетка XIX века.Од краја треће деценије прошлог века у Београду се све чешће подижу зграде са архитектонским обележ-јима прелазног типа, нарочито оне које су грађене у трговачким улицама са двојном, стамбено-пословном наменом. Такве су зграда кафане „Радничка касина" у Поп Лукиној улици број 15 и суседна, стамбена зграда број 17. У приземљу прве зграде била је позната београдска кафана, са улазним вратима на средини фасаде и са по једним прозором са стране, док је на спрату био стан са три прозора према улици. Спрат је косом линијом испадао према улици, незнатно надвисујући приземље. Цео облик зграде, обрада двосливног крова и фасаде и распоред отвора говоре о западњачким тежњама у архитектонском обликовању, иако је градња очигледно још увек бондручна. На суседној згради, која је такође имала сличан коси испад приземља, архитектонски елементи европског порекла су много изражајнији: широки лучни улаз са двокрилним вратима постављен у средини приземног дела фасаде, хоризонтални профилисани венци и шамбране око симетрично распоређених прозора, високи двоводни кров стрмог нагиба покривен црепом. Оваквих зграда је, изгледа, било више у београдској вароши, о чему сведоче многе старе фотографије и друга документа. Својим обликом оне су биле веома налик солидно грађеним земунским или панчевачким спратним кућама с краја XVIII и почетка XIX века.Са изградњом нових, изразито трговачко-занатлијских делова града, са просецањем нових улица и фор-мирањем уличних блокова са обостраном и континуираном изградњом кућа, строго постављених на регу-лациону линију, подижу се у већем броју зграде постављене у низу, односно наслоњене бочним зидовима једна на другу. Тако конципиране, оне су имале само две фасаде — уличну и дворишну. И овде је реч о објектима на којима, како у погледу начина градње (каменом зидани подруми, приземни и спратни део са бондручним дрвеним скелетом и испуном од ћерпича или чатме, јаки кровни испади итд.), тако и у погледу обликовања фасада и унутрашњег простора, преовлађује прелазни тип варошке стамбено-

32

40. Божићева кућа у Београду, изглед уличне фасаде, 1836.41. Божићева кућа у Београду. изглед дворишне фасаде.

пословне зграде. Такве су куће, које и данас одолевају времену, подигнуте на почетку некадашње Абаџијске чаршије (Ул. Народног фронта 8, 10 и 12). Све три зграде су конципиране на исти начин: смештене су на уској, издуженој парцели, окренуте ужом страном улици, имају засведене подруме грађене од опеке, приземље и спрат у бондруку са испуном од опеке или ћерпича и двоводни сразмерно високи кров покривен црепом. И фасаде слично обликоване: иако скромне обраде, оне главним елементима (хоризонтални профилисани венци, распоред отвора, шамбране око прозора и врата, бочни пиластри) упућују на класицистичке узоре. Овакве зграде су подизане све до краја владавине кнеза Милоша, а неке међу њима и средином прошлог века.Имућни грађански сталеж и даље подиже породичне куће у слободном простору, на средини парцеле. Таква је Божићева кућа у Београду, у непосредној близини Доситејевог лицеја. Њу је 1836. године подигао Милоје Г. Божић, трговац стоком и ортак кнеза Милоша. Кућа је приземна, зидана од чврсте грађе над засведеним каменим подрумом, на неравном земљишту које се спушта према дунавској падини. Сва је прилика да су подрум и темељни зидови припадали некој старијој турској згради, о чијем се настанку не зна довољно. Архитектонско-просторно решење куће понавља схему симетричних варошких кућа балканско-оријенталног стила. Главни улаз је са горше, уличне стране и има мали истурени трем са два полукружна стуба и засведеним пролазом између њих. У средишњем делу приземља налази се просторно предворје које се по осовини зграде наставља у унутрашњи хол и диванхану према дворишту и дунавској падини. Лево и десно од овог средишњег простора, који је служио за примање гостију, окупљање и одмор породице, ређају се остале одаје — по три са сваке стране. И поред местимично употребљених оријенталних декоративних елемената, као што су плитке нише са седластим лучним завршетком изнад прозора, фасаде ове зграде својом обрадом, пропорцијама, ритмом и обликом отвора, као и појединим де-коративним детаљима (профилисаним венцима, шамбранама око прозора, троугластим тимпаноном изнад улаза) одражавају јак утицај западноевропских архитектонских схватања класицистичке епохе. Заправо, време изградње Божићеве куће подудара се не само са интензивном изградњом Београда као престонице Кнежевине Србије, већ и са коначним усвајањем европских градитељских схватања и узора.Изградња Београда захтевала је велику радну и одговарајућу стручну снагу, као и замашна материјална средства. Из једног документа који садржи списак свих грађевинара који су се затекли у Београду 1834. године може се закључити каква је ту била сакупљена градитељска снага за остваривање нових Милошевих планова изградње Београда. Наиме, у Београду се у то време налазило на одређеним грађевинским пословима зидарских дружина, са својим предводницима и са преко 200 чланова, као и 8 дунђерских тајфи са око 120 радника. О градитељској грозници која је завладала целом Србијом речито говори писмо Томе Вучића Перишића од 10. марта 1836. године, којим обавештава кнеза Милоша о доласку великог броја зидара из Македоније, који се запошљавају по целој Србији, а највише су потребни у Београду:,,Данас дошла је једна тајфа зидара из Охрида са 20 друга. Они кажу да су пре њих и друге тајфе за овамо пошле, но да су се задржале у Крушевцу и по прочим паланкама у нашем пределу, а овде ће имати посла да их је и двеста. За које молим Свјетлост Вашу да би заповест дали да сви овамо дођу, а и други који би пошли да нигде не би свратили, већ управо овамо да Дођу[...]".Кнежев главни неимар — „надзиратељ", био је чувени Хаџи Никола Живковић, који је имао велике заслуге у изградњи многих државних објеката грађених у духу традиције. Њему се, мада без довољно основа, приписује и ауторство планова за низ грађевина у Београду (Конак кнегиње Љубице, Милошев конак у Топчидеру, Ћумрукана на Сави и др.). За такве тврдње недостају поузданији докази, као што, с друге стране, још увек не постоји чвршћи основ за било какву другачију атрибуцију. Хаци Никола Живковић је, у сваком случају, био неимар изузетних способности и, судећи по свему, способан и на креативнија дела

33

42. Непознати архитекта, пројекат I за дворац кнеза Милоша у Крагујевцу, 1833.

од надзора изградње, јер је у питању човек који је свој занат испекао у Солуну и Атини и дошао у Београд као већ сасвим зрео мајстор. Није познато када је тачно прешао у Србију. Зна се да је рођен 1792. године у Водену и да је дуго радио у Грчкој. Жена му је била из Могарева, из породице Каркаљера. У службу кнеза Милоша ступио је половином друге деценије прошлог века и био је први квалификовани неимар у обновљеној Србији, у којој је остао до краја свог живота. Доживео је дубоку старост и умро је у Београду 1870. године као заслужан грађанин и дугогодишњи „надзиратељ грађевина" у Главној управи и касније Министарству грађевина Кнежевине Србије. Свакако да се без сигурног знања и изразитих градитељских и организаторских способности он не би могао истаћи у очима кнеза Милоша, који је ретко правио грешке у избору својих сарадника и кога је веома тешко било задовољити. Са Николом Живковићем тесно је сарађивао неимар Јања Михаиловић, који је, као руководилац градилишта, са својим радницима непосредно изводио радове по налогу главног кнежевог неимара.Иако је био страсно заинтересован за грађевинарство, улазећи често до најситнијих детаља у грађевинске послове које је био у стању да реши и обичан дунђер, кнез Милош је, ипак, све мање имао времена за директно уплитање и лични надзор над сваким градилиштем. Зато он установљава звање „бин-емина", надзорника државних грађевина, и на то место одређује агилног Тому Вучића-Перишића. Касније, кад су послови нарасли и почели да се организују на сувремен начин, ову улогу преузимају друге, школованије личности.

Споменици грађени у духу европских архитектонских схватањаОсећајући готово непогрешиво дух и захтеве времена, Милош Обреновић, након учвршћивања своје ауто-кратске власти, од 1833. године поступно напушта локални балкански стил и домаће мајсторе и окреће се средњоевропској архитектури и школованим инжењерима и архитектима, који се, привучени широким програмом изградње у Кнежевини Србији и могућностима добре зараде, све више одазивају на његов позив или му и сами нуде своје услуге. У ово време Милош је увелико започео низ подухвата усмерених на ушоравање сеоских насеља, обезбеђивање обала река, уређење и регулацију појединих вароши, изградњу путева и подизање нових управно-административних објеката. Он предузима мере и за побољшање организације рада на градилиштима, води евиденцију радне снаге; замењује стари, примитивни домаћи грађевински алат сувременим, увезеним из Земуна. Уз то таксативно утврђује дужности надзорника државне изградње и на то место поставља Цветка Рајовића, управника града Београда. Преко свог конзула у Земуну, Панте Хаџи-Стојилова, покушава да добави из Беча неког школованог архитекту. „Баш ако и прескуп буде, једанпут ће се жертва учинити... а биће нам од велике ползе... како у украшенију предјела и зданија, исто тако и у економији" — пише он једним поводом управитељу вароши Београда. Очекујући долазак архитекте, Цветко Рајовић пише у свом писму кнезу Милошу фебруара 1834. године како је предузео потребне мере „[...] да се све преуготови ј ош пре доласка архитекта, кога ће главни посао бити да изради план за регулацију вароши и да постави темеље кнежевим и правителственим здањима у њој".Пошто у преговорима са првим архитектом није дошло до погодбе, у другој половини 1834. године избор је пао на инжењера грађевинске струке Франца Јанкеа, пореклом Словака, који је почетком следеће године био враћен у Беч да добије пасош од аустријских власти и набави потребне инструменте за вршење дужности „правителственог инџинира". За Францом Јанкеом у Београд ускоро стиже и други инжењер исте уже специјалности, барон Франц Кордон. Место главног ар-хитекте остало је и даље упражњено. Грађевинске инжењере Милош је упослио на изградњи насипа на десној обали Саве и регулацији и калдрмисању улица на Савамали, где је од 1835. до 1839. године изградио више управно-административних и економских објеката.Још током 1833. године Милош је, изгледа, намеравао да сазида себи нови двор у Крагујевцу налик на

34

кнежевске и краљевске дворове у престоницама средњоевропских држава. У документима и плановима који се чувају у Архиву Србије, у фонду Кнежеве канцеларије, налазе се ,,планови инџињера Господаревог конака у Крагујевцу", без потписа архитекте, али са уписаним датумом — 22. новембром 1833. године. Ови документи, у облику идејних скица спољњег изгледа грађевине, јасно показују како је требало да изгледа нови кнежев двор у Крагујевцу. Сачувана су три листа са цртежима главних, дворишних и бочних фасада, изведеним веома прецизно у оловци и тушу, два на хартији са воденим знаком фирме Toganas, из 1829. године, док је један на листу производње чешке фабрике са воденим знаком у облику крина и називом Kontenschlos in Bohmen. Иако недостају планови основе зграде, по цртежима главне (која је дата

43. Непознати архитекта, пројекат II за дворац кнеза Милоша у Крагујевцу, 1833.

у две варијанте) и дворишне фасаде, може се закључити да је двор замишљен као велика репрезентативна зграда на спрат развијеног облика, са монументалним средишњим трактом наглашених габарита и централним улазом, као и бочним павиљонима који ој на једном цртежх; спојени са главном зградом крилима са колонадом и два бочна колска улаза. Фасаде су обрађене у класицистичком стилу: строга симетрија класичних архитектонских облика, стубови на главном улазу, изнад којих су троугласти тимпанони, балкони са оградом или лође са стубовима, затим колонаде, бројни прозори са шамбранама и троугластим и полукружним тимпанонима, профилисани венци и други архитектонски елементи доследно обликовани у стилу класицизма. На балкону главне фасаде, који се налази изнад главног портала, у овалном медаљону уцртани су кнежеви иницијали — М и О. Изнад овога је у горњем, централном тимпа-нону, уцртан грб. Кнежевине Србије у венцу од ловорових и храстових грана.Судећи по свим подацима које садрже ови документи, идејни пројекат за нови двор кнеза Милоша је аустријског порекла и радио га је школовани архитекта, чије име нам остаје непознато. Не знамо, такође, због чега се одустало од грађења двора у Крагујевцу, али се може претпостављати да је кнез Милош прешавши у Београд, где је већ имао два нова конака и већ увелико започео изградњу топчидерског дворског комплекса, сматрао сувишним и непотребним издатком изградњу нове кнежевске палате.Да су планови кнеза Милоша после добијања хатишерифа из 1833. године били веома амбициозни и далекосежни, сведочи још један докуменат о неоствареној изградњи једне велелепне палате, овог пута у Смедереву. Истог месеца када су настали „планови инџињера Господаревог конака у Крагујевцу", Алекса Симић је по Милошевом налогу преговарао са једним нама непознатим бечким архитектом, најмљеним преко тамошњег банкара Сине, да направи планове „за палате кнежевске". У писму упућеном кнезу Милошу 6. новембра 1833. године, Алекса Симић из Крушевца саопштава да је примио писмо од Сине из Беча, који му јавља да ће „можда бити готови они планови за палате Свјетлости Ваше, што смо му наручили да нам даде направити, но архитект пита за положеније места, гди ћеду се ове палате правити и јошт неке ствари, да би по оном достаточне планове направити могао". Архитекта је поставио више практичних питања на која је тражио таксативне одговоре. Ова питања је Алекса Симић упутио кнезу у прилогу свог писма. Она гласе:„1. Ако овај палат шта ће Господар да прави, оће у варош унутра бити или ће де год напоље.2. Ако ће се правити у равнини или ће на ко(је) високо место.3. Ако ће бити слободно од сваке стране или ће бити на сред: друге кућама, и ако на овај варош или напоље, ди ће се градити, имаде која вода да пролази, или нема.4. Ако овај палат биће потребно (само) за Господара с фамилију или ће и за сви његови људи потребни.5. Ако унутра у палати треба да будне и магазе за каруце, шталоге за коње и коморе за ствари, и ако треба у оно исто место бити јашење коњима и црква и театар.6. Ако у онај исти палат милује Господар имати и сале за Скупштине народне или ће особито за то куће бити.7. Ако код вас имаде обичај фуруна, с које греју се собе, по вијенско обичај или од фуруне по италијан-ске обичају".Седам питања архитекте из Беча односе се, као што се може запазити, на различите, чисто програмско-пројектне елементе, важне за архитектонскопросторно обликовање грађевине. Она се пре овега односе на положај будуће палате (у вароши, међу осталим кућама или у слободном, природном простору, на брду или у равници, на обали реке или уз какву воду), затим на њену величину, општу и посебну намену (да ли само за становање кнеза и његове породице или и за смештај пратње, послуге, кола, коња, па чак и

35

потребног простора за јахање), на репрезеитативност целог комплекса (са салама за пријеме, Народну скупштину) и евентуалне потребе да се изгради дворска црква и позориште. Посебна питања су се на крају односила на начин загревања просторија помоћу фуруна — да ли по бечком или италијанском обичају. Милошеви одговори, срочени такође по тачкама, откривају нам многе занимљиве појединости, углавном техничке, статистичке, топографске и друге природе, које све скупа дају одређену слику економске, социјалне и културне климе која је владала у Милошево време, као и занимљивих градитељских погледа самог кнеза.„Одговор на вопросе Архитекта Бечког у призренију прављења плана за палату Књажеску:1. Палата ће бити за сад на крају вароши: но правиће се временом за њом јошт остала јавна и приватна зданија, тако да ће временом палата у среди вароши бити. 2. Место за палату изабрано лежи на јужној страни вароши Смедерева, на равнини, 20 вијенских фати више остале вароши лежећој, на коју се из главног сокака мало по мало (вертикално) пење, и може се бесприметно на ту узвишену равнину с коли(ма) доћи. Простор те узвишене равнине, с које се теченије Дунава на 10 сати далеко види, изнаша 300 фати у дужину а око 280 фати у ширину.3. Неће бити уз палату никаква друга кућа прилепљена, већ ће са сви страна слободна и отворена бити. Рукав реке Мораве, именем Језава, тече од Југа к Северу, поред тога са Језавске стране стрмо засече-ног брда, на ком ће палата бити, у Дунав.4. За Господара, његову фамилију и неко число његови(х) лични(х) служитеља.5. Магаза за каруце, штала за 60 коња, коморе за ствари и неколико канцеларија у којима ће се еконо-мическа и остала приватна дјела, Reihtt Књажеског дома свршавати. Капела Schule и театер неће требати.6. Сала за скупштину биће у особитом зданију, није дакле потребна у палати Књажеској.7. Једно две три собе нека буду с италијанским, а све остале собе с бечким фурунама".Овај одговор, састављен сасвим прецизно и изненађујуће стручно у архитектонском погледу, открива да је већ тада уз Милоша у својству саветника морало бити неко архитектонски образовано лице, а такође показује ширину Милошевих захвата на преображају српског градитељства и стварању основа за развој сувремено схваћеног урбанизма. Био је то један, на жалост, неостварени тада покушај да се изађе из балканских оквира, да се усаде у српску патријархалну средину нове навике, нова схватања о отвореном граду окренутом реци, коме се може слободно прићи са многих страна и из чијих се кућа отвара ничим неомеђен поглед, одакле се „теченије Дунава на 10 сати далеко види". У архитектонском смислу, будућа кнежева палата није требало да има ништа од традиционалних конака који су се још увек градили по Србији, већ је била замишљена као типична резиденција европског владара, истина у нешто скромнијој варијанти — без дворске капеле, театра и раскошних сала. Обично се сматра да је Ђумрукана, заправо зграда старе београдске царинарнице на Савском пристаништу, прва грађевина изведена у Београду у западњачком стилу. Према М. Коларићу, зграда је подигнута током 1834—35. године по плановима Цветка Рајовића и Франца Јанкеа, које је извео Никола Ђорђевић, мада има и мишљења да је план за Ђумрукану дело Франца Јанкеа. Сачувана је оригинална скица основе приземља, коју је Цветко Рајовић приложио уз своје кратко писмо од 8. априла 1834. године следеће садржине:„Понизњејше прикључујем овди план новога Ћумрука на виђеније Вашој Свјетлости, који смо скрпили као неуки. Само смо ово у виду имали, бина добра и сигурна да буде; магазе на сводове безбједни од ватре; горњи бој комотан и по данашњој потреби расположен, на горњем боју биће дувари дебљи на једну циглу. Надајући се да ће и Вашој Свјетлости мненије ово по вољи бити за то се и усуђујем на благорасмотреније план овај поднети покорнејше молећи за Ваше високо мненије, да се бина по овом плану или с преиначенијем оснује".Из овог Рајовићевог гшсма се види да је он, заједно са још неким, „као неуки", учествовао у одређивању идејног решења простора и да је ову скицу слао на „благорасмотреније" кнезу Милошу, који је, по обичају, имао последњу реч. На основу ових података се, ипак, не може поуздано тврдити да је Цветко Рајовић аутор архитектонских планова за зграду Ђумрукане. Рајовићев помагач у састављању скице плана могао је бити и Хаци Никола Живковић. Али, остављајући по страни ово нејасно и још увек, чини нам се, отворено питање ауторства планова, можемо констатовати да ова зграда по свом основном архитектонском склопу једва да има нешто што би упућивало на било какве везе са балканском архитектонском традицијом. Ако и постоје такве везе, онда су оне, пре свега, у општим, рудиментарним облицима поимаша организације простора, примени старог метричног система и неким елементима градње, али све то је обогаћено јасно уочљивим стилским одликама средњоевропске архитектуре који овде више не играју другоразредну улогу, већ су доминантан део архитектонског садржаја. Својом величином, издуженим обликом основе, чврстом градњом, строгошћу архитектонских облика, као и фасадом са низом лучних отвора у приземљу и право-угаоних прозорских на спрату, она доста подсећа на европске државне зграде у крајевима северно од Саве и Дунава. И по основном решењу класичне, симетричне основе, Ђумрукана је блиска сувременим европ-ским грађевинама.Смештена на самој обали Саве, испод гребена Косанчићевог венца, она је са панонске стране и са река била издалека видљива, оличавајући својом величином и изгледом просперитет обновљене Србије под

36

кнезом Милошем. На средини дугачке фасаде која се сликовито одражавала у води налазио се средишњи улаз са ходником, одакле се лево и десно улазило у две простране магацинске просторије, док је право био пролаз у двориште. Фасаду приземља чиниле су аркаде од једанаест полукружних лукова, који су се ослањали на ступде квадратног пресека. На спратном делу фасаде истицали су се прозорски отвори (шеснаест тзв. „пенцера по новој моди", како су их називали сувременици), средишња врата са балконом и троугласти тимпанон на крову. Фасадна пластика била је скромна и састојала се од уобичајених класицистичких елемената: наглашени кровни и подеони профилисани венци, капители на ступцима и једна врста плитких пиластера. Унутрашњост приземља била је засведена. Свод су носили потпорни луци од опеке, који су се осла-њали на масивне ступце правоугаоног пресека. На спрату су се налазиле канцеларије, у којима је једно време био смештен Аустријски конзулат.Наредне 1836. године подигнуте су још две репрезентативне зграде чија архитектура упућује на западњачке узоре: Велика касарна на Савамали коју је градио током две године (1835—36) мајстор Веселин, и започета зграда Народног совјета, чији је градитељ био Јохан Хенгстер, један од најугледнијих зидарских мајстора у Земуну, који се исте године нудио кнезу за обављање радова на обнови Саборне цркве. У писму Томе Вучића-Перишића упућеном кнезу 28. априла 1835. године напомиње се да, поред Ј. Хенгстера ,,има у Панчеву један маор-мајстор, још бољи него овај у Земуну", па стога предлаже да се оба мајстора позову, с тиме да „мајстор из Панчева, ког више похваљују, да прави двор за Свјетлост Вашу, а овај у Земуну — Совјет". Знамо да је панчевачки мајстор био Франц Доби, који је ускоро ступио у кнежеву службу и који је израдио планове за његов дворац на Сава-мали. Из једног другог писма Т. Вучића-Перишића (од 1. маја 1835. године), сазнајемо да је панчевачки мајстор (Франц Доби) стигао у Београд и да он „има већ 4 године како је мајстор постао, то јест Аркитект", и да он обећава „размерити све сокаке и места и начинити планове од каквије год угодни зданија". Истог дана јављено је кнезу да је и Јохан Хенгстер био у Београду и да је обећао ,,да ће оба зданија на себе примити да их гради, но пре свега потребно је (знати)... какову пропорцију зданија ова мораду имати, на покој глагол, или управо, да по форми коју одобрите, сочини план и процену како једног, тако и другог зданија".Након преласка у Београд и обављених преговора, Франц Доби је 16. јуна 1835. године потписао уговор, после чега је био постављен на дужност „мајстора-архитекте". Из текста уговора сазнајемо да је Ф. Доби морао обављати послове архитекте на изради планова за државне зграде и надзора над њиховом изградњом, са посебном обавезом да му помоћници у тим пословима буду домаћи неимари, како би се и они научили западњачком начину зидања. Доби је начинио планове за болницу — ,,шпитаљ на Палилули", али је тај пројекат кнез негативно оценио, па је државни „архитекта" био без много двоумљења отпуштен из службе. Посао је био поверен другом панчевачком „мауер-мајстору" Валентину, чији су планови били прихваћени и изведени 1837. године. Ни други покушај Франца Добија да придобије наклоност кнеза Милоша није уродио плодом. Његови планови за репрезентативни кнежев Дворац на Савамали (1837) нису задовољили Милоша, те је целокупан пројекат на силу морао да преправља Франц Јанке. Јанкеу се припи-сује и пројекат за зграду Совјета, коју неки истраживачи историје београдске архитектуре поистовећују са касније подигнутом зградом у Абацијској чаршији, где је био смештен Совјет у другој половини XIX века.И нови кнежев Дворац и зграда Совјета имали су слично архитектонско решење. Обе зграде су биле замишљене као грађевине са развијеним основама и бочним крилима према дворишту. На њима су се јасно уочавале суштинске промене у просторној концепцији, што је нашло свог одраза у потпуном напуштању схеме балканске центричне основе и усвајању типа основе у облику ћириличног слова П, или у облику затвореног правоугаоника, са системом издужених ходника уз које се у дугачком низу ређају многобројне просторије. Зграде су имале подрум, приземље и спрат; фасаде су биле рашчлањене и оживљене средишњим ризалитом са главним лучно засведеним порталом у приземљу, балконом на спрату и троугластим тимпаноном у висини крова, затим наглашеним хоризонталним подеоним профилисаним венцима и бројним прозорским отворима (у приземљу полукружним, на спрату правоугаоним) са шамбранама. На класичан начин се разликовала обрада зидних површина у приземљу (опонашање градње помоћу блокова) од глатких површина зида на спрату.Од свих Милошевих грађевина подигнутих у склопу новог управног центра на Савамали у раздобљу 1829— 1839. године, данас је остало очувано веома мало — само амам у Гепратовој улици, који је припадао комплексу кнежевог двора, и једно крило Велике касарне, које се сада налази у унутрашњости блока, између зграда старог Генералштаба и Официрске задруге. Током четврте деценије прошлог века у Београду се на нов начин и ,,по европејском вкусу" не граде само државне зграде и кнежеве палате; имућнији и виђенији појединци, посебно они који су и у државној служби заузимали истакнути положај, почињу да подижу за себе нове стамбене куће у средишту вароши. Као што је познато, већина најближих Милошевих сарадника који су живели у Београду већ су ту имали своје куће. Неке од њих су биле старе, добре турске куће у које су се они уселили након устанка или су их касније откупили од бивших власника. Оне су у прво време задовољавале њихове потребе, све негде до пред крај треће деценије, када су сазрели нови друштвени и материјални услови за изградњу нових, репрезентативнијих кућа, обликованих и уређених на западњачки начин.Нове куће, које својом лепотом и западњачком архитектуром одударају од осталог, већег и у суштини још

37

увек оријенталног дела београдске вароши, подижу се уз регулационе линије главних улица — на Варош ка-пији, на Савамали, и нарочито, на Великој пијаци (око 50 данашњег Студентског трга), затим дуж садашњих улица: Васине, Узун Миркове, Седмог јула, или у њиховој близини, у бочним улицама које излазе на главне саобраћајнице. Карактеристично је да се репрезентативне стамбене куће граде насред чаршије, тако да она више не делује оријентално, са бесконачним низом дућана сврстаних по сокацима према врстама заната и трговачке робе, него постаје налик на европски уређену трговачку улицу у којој се и станује. У периоду од 1833. до 1842. године у овом делу вароши су подигнуте куће Аврама Петронијевића, Цветка Рајовића, Томе Вучића-Перишића, Милоја Божића, Франца Јанкеа и других истакнутих личности тадашњег Београда. Све су оне махом биле грађене по плановима западњачког по-рекла. Сада више није реч о делимичним европским утицајима, већ о потпуном усвајашу конструктивне и декоративне концепције класицистичке архитектуре. У стилском погледу, њени најизразитији представници, ако се изузме Саборна црква као сакрални објекат, свакако су кућа Цветка Рајовића, до данас очувана, Конак Јеврема Обреновића на Великој пијаци и кућа Томе Вучића-Перишића (која је, на жалост, порушена 1947. године приликом рашчишћавања простора за тролејбуску окретницу између улица Цара Уроша и Рајићеве).Прва од њих, зграда која се налази надомак Калемегдана, на углу данашњих улица Узун Миркове и Тадеуша Кошћушка, подигнута је 1836—1838. године као приватна стамбена кућа Цветка Рајовића,

44. Кућа Цветка Рајовића у Београду, 1838.

у то време „управитеља вароши београдске". Неки истраживачи сматрају да је рађена по плановима које је сачинио Франц Јанке, а има и мишљења да је то могао бити и неки други архитекта, који се већ налазио у државној служби, управо код Цветка Рајовића. То је једна од првих профаних грађевина доследно обли-кованих по сувременим западњачким схватањима и мерилима за ову врсту архитектуре. Она је посебно занимљива и као историјски споменик од изузетног значаја за нашу културну прошлост.Веома кратко, од 1838. до 1840, године, служила је као приватна стамбена кућа, затим као Енглески кон-зулат до 1862. године, када је зграду преузело Министарство војске и у њу уселило српску жандармерију. Од 1867. године, када је турски гарнизон напустио Београдску тврђаву, па све до 1945. године, бивша кућа Цветка Рајовића служи за смештај и рад једне изузетно значајне просветне установе — Београдске реалке, због чега је овој грађевини и до данас остао назив Реалка. Кроз ову познату београдску школу, било као њени питомци или наставници, прошле су многе истакнуте личности јавног, политичког, културног и уметничког живота Србије. За време рата 1885. године у згради је била смештена војна болница, а од 1945. до 1965. године основна школа, када је, после рестаураторско-конзерваторских захвата, зграда преуређена за потребе Педагошког музеја Србије.Архитектонска композиција зграде (засведен подрум, високо приземље и таван) остварена је на правоугаоној основи, применом система златног пресека, чиме је постигнуто доследно и рационално пропорцијско решење целине и свих делова слободностојећег објекта са четири отворене фасаде. Композиција, па и сама локација зграде — непосредно уз градску тврђаву где се налазио турски гарнизон — превазилази сва дотадашња решења стамбених кућа у Београду, посебно својим новим стилом, отменим изгледом фасада, наглашеном просторном самосталношћу и општом репрезентативношћу архитектонских облика и унутрашњег уређења.Обликована у стилу класицизма, зграда је обрађена класичним декоративним системом спроведеним до краја и у спољном и унутрашњем третману. Фасаде су по хоризонтали рашчлањене на три појаса (сокл, средишње зидно платно и фриз са кровним венцем), док је вертикална подела спроведена помоћу пилас-тера и редом дорских полустубова. Архитектонски пластични елементи логично прате и тумаче конструк-тивни систем и својом декоративношћу и контрастом светла и сенке наглашавају главни, свечани део окренут раскрсници. Видна рационалистичка компонента целог решења издваја зграду међу сличним

38

објектима овог времена и потоњим новоградњама, којима је послужила као узор. Својим стилским одликама, конструктивним системом, архтектонском композицијом и складним пропорцијама, Реалка означава потпуни прекид са традицијом, прелаз од балканске ка сувременој европској архитектури на тлу Србије.Кућа Томе Вучића-Перишића налазила се у истој улици преко пута Рајовићеве куће, заузимајући целу ширину блока који су формирале улице Цара Уроша и Рајићева, на страни према Узун Мирковој улици. О првобитном изгледу ове зграде не зна се много. Била је то, највероватније, већа приземна кућа, приближне величине као и Рајовићева. Није познато ни име архитекте нити тачна година њеног подизања, али се зна да је грађена коју годину касније од куће Цветка Рајовића. Првобитној кући Вучића-Перишића је знатно измењен изглед 1872. године, када јој је дозидан спратни део. О изгледу ове преправљене и дозидане зграде данас можемо да судимо на основу сачуваних докумената, фотографских и архитектонских снимака урађених уочи њеног рушења 1952. године.Конак Томе Вучића-Перишића, како су ову сразмерно велику кућу звали Београђани, имао је подрум, при-земље и касније дозидани спрат, са три фасаде према улицама, које су биле обрађене у стилу неоренесансе са широким, профилисаним венцима хоризонталне поделе (на соклу, између приземља и спрата и кровни венац) и вертикалном поделом фасада помоћу пиластера и угаоних рустично обрађених полустубаца. Овакав изглед фасада је добила преправком 1872. године. Централно постављен широки главни портал са двокрилним вратима омогућавао је колски пролаз, изнад којег је на спрату био лепо обликован балкон са оградом од кованог гвожђа и вратима између два пиластера са класичним капителима и пластичном декорацијом изнад троугластог тимпанона. Симетрично распоређени отвори, по четири прозора са стране на главној фасади, имали су у горњем делу исте тимпаноне ослоњене са стране на пиластре, док је испод прозора био изведен мотив у облику балустрадне ограде.Основа зграде је била правоугаоног облика, са бочним крилима према дворишту, која су доцније догра-ђена. Приземни део је био по средини подељен прилазним ходником који је водио у двориште, а при крају десно према степеништу за спрат. Просторије у приземљу биле су засведене плитким пруским сводовима, а служиле су као магацини и одаје за послугу; каснијим преправкама просторија према улици, оне су биле преправљене за дућане. Као и код других кућа овог облика, спрат је служио искључиво за становање власникове породице и за његов рад. Са бочно постављеног степеништа се улазило у предворје и пространу трпезарију, која се десно према Рајићевој улици продужавала у ходник. Ове средишње заједничке просторије служиле су као веза за десетак пространих соба распоређених дуж свих уличних страна зграде. Све ове собе су биле и међусобно повезане двокрилним вратима, тако да је цео простор спрата могао у свечаним приликама да се користи као јединствена целина за пријем гостију и друге свечаности. Према описима сувременика кућа је и по својој унутрашњој опреми спадала међу најбогатије,

45, Кућа Јеврема Обреновића у Београду, 1835—36.46. Кућа Томе Вучића-Перишића из 1838. године (догр, 1872)

на европски начин опремљене домове београдских породица, што је разумљиво када се узме у обзир чињеница да је Тома Вучић-Перишић, уз кнеза Милоша и капетана Мишу Анастасијевића, био не само један од највиђенијих и најутицајнијих, већ и један од најбогатијих људи у Србији.Кнез Милош није увек благонаклоно гледао на покушаје појединих представника владајућег друштвеног слоја да кроз изградњу великих, на европски начин зиданих кућа, испољавају и истичу свој друштвени значај, углед и економску моћ, равну скоро његовој па је предузимао мере за контролу и ограничавање таквих амбициозних подухвата. Тако, на пример, он долази у сукоб и са својим братом Јевремом Обрено-вићем, гувернером Београда, када је овај по плановима зидарског мајстора Карела Арента започео да гради себи нову кућу на Великој пијаци. О Милошевим примедбама на величину зграде и, посебно, на скупи ма-теријал који се уграђује у Јевремову „ново основану кућу", као и његовом захтеву да се иста заврши скром-није, у дрвеној конструкцији, сазнајемо из писма Томе Вучића-Перишића, упућеног кнезу 19. јуна

39

1835. године, у коме га извештава да су подрум и приземни део куће већ озидани „по започетом плану" и да би била штета да се кућа сада квари употребом дрвене грађе за њен завршетак.„Ваше високопочитајемо писмо од 16. т. м. № 2131, примио јесам и разумео шта ми у призренију Г. Јефре-мове ново основане Куће на Пијаци пишете; но будући да је он из почетка по плану немачки мајстора поставио темељ и већ је долниј бој изидао, сад он кварити не може и дрвену јапију употребљавати. Но по височајшој заповести Ваше Свјетлости он се повинује, и кабули да он у напредак трошак за кућу чини, и по започетом плану да ју соверши. Данас учинисмо рачун и до 3000 талира јошт нисмо за кућу потрошили, но мислимо до три хиљаде у готову новцу положити, а кусур он нека изплаћује, колико на њу потрошио буде [...]"За Београдски конак Господара Јеврема, како се ова грађевина назива у историјским документима, остало је нерешено питање његове прецизније локације на тадашњем највећем београдском тргу, као и његовог општег изгледа. Према сачуваним ликовним и карто-графским изворима из средине и друге половине XIX века, на Великој пијаци било је 5—6 зграда грађених у чврстом материјалу и обликованих на западњачки на-чин. Оне су се налазиле у низу, смештене уз регулациону линију, почев од Капетан-Мишиног здања па даље према Узун Мирковој улиди. Две најлепше куће биле су на месту на коме је касније изграђена нова зграда Универзитета (у којој је једно време био смештен Природно-математички, а сада Филолошки факултет), а једна у џиховом непосредном суседству (на месту где је данас зграда Коларчевог народног универзитета). То су стари бројеви 7, 9 и 11. На цртежу објављеном у Каницовој књизи, на коме је представљен изглед Велике пијаце из 1865. године са тек подигнутим велелепним Капетан-Мишиним здањем, приказане су све три наведене куће са доста прецизности у цртању архитектонских детаља. Исте грађевине могу се лако препознати и на Јосимовићевом плану из 1867, Зарићевом плану из 1878. године, као и другим плановима Београда из XIX века. Изглед ових кућа сачуван је и на старим фотографијама и разгледницама из краја XIX и почетка XX века. Остаје да се утврди која је од њих била Јевремова.На ово питање се за сада може одговорити само приближно, јер нам још увек недостају поуздани подаци. Кућу под бројем 11, која се налазила на месту данашње зграде Коларчевог универзитета, можемо да занемари-мо, јер се у пописима власника кућа у овом делу вароши под бројем ове куће налази уписана Константиновић Јела, а на суседним парцелама према Узун Мирковој улици — Јосимовић Миша и Алкалај Моша. Према томе, ове парцеле нису биле у саставу масе земљишта породице Обреновић. Остаје да се размотре постојећи подаци о две претходне куће — број 7 и број 9. Ова последња има угаони положај у

47, Кућа Стојана Симића у Београду (касније Кнежев двор или Стари двор), 1841, Литографија К. Квицова, 1856.

односу на попречну Ускочку улицу и битно се разликује од суседне: замишљена је као слободно стојећа једноспратна грађевина правоугаоне основе, са високим четвороводним кровом, продужним трактом у бочној улици, двориштем и лепо уређеном баштом у дубини парцеле. Улазна капија је постављена бочно, са јужне стране куће. Суседне куће, очигледно настале средином и у другој половини XIX века, грађене су на ситнијим парцелама као објекти у низу, спојене бочним зидовима и покривене знатно плићим двосливним крововима. На основу ових одлика можемо изнети претпоставку да је угаона велика кућа, доминантног положаја и размера, наглашеног, изразито репрезентативног изгледа, могла бити резиденција

40

београдског гувернера, Господара Јеврема Обреновића. Архитектонска концепција Јевремове куће, као једне врсте слободно постављене класицистичке палате окренуте главном фасадом према тргу, а другом подужном фасадом према пространом врту са алејама за шетњу — несумњиво сведочи да је објекат настао између 1835. и 1841. године. Уочљиво је, такође, да ова кућа нема директног приступа са трга, улаз у приземље је из дворишта, док су према тргу оријентисани само правоугаони отвори прозора и велики балкон на гвозденим конзолама и са оградом такође рађеном од гвожђа. Осим тога, неки архитектонски детаљи (истакнути централни ризалит са три полукружно засведена средишња прозора на спрату и троугластим тимпаноном на кровном делу, као и карактеристични широки подеони венци, пиластри и други профилисани елементи) директно упућују на слична решења која су примењена при обради фасада неких најзначајнијих грађевина из истог времена (Милошев дворац на Савамали, Велика пивара, Велико здање, Симићево здање, Државна штампарија). Својим архитектонско-стилским решењем и начином обраде главне фасаде, Јевремова кућа је била, изгледа, претходница већине наведених зграда. То није случајно. Господар Јеврем је, као што је познато, предњачио у много чему, а нарочито у прихватању новог, западњачког начина живота. Кнез Милош је, по свему судећи, имао доста разлога да буде љубоморан на лепоту његове београдске куће и њен истакнути положај у склопу старе вароши у шанцу.Европеизација облика уочљива је не само у архитектури репрезентативних зграда, подизаних углавном за потребе кнеза, његових најближих сродника и сарадника, као и за смештај највиших државних установа, већ и знатно скромнијих административних, привредних, саобраћајних, војних, школских и других објеката намењених свакодневној редовној употреби — као што су царинарнице, механе, пиваре, касарне, болнице, мензулане и школе. О неким грађевинама ове врсте, посебно оним традиционалне намене (ханови, механе, царинарнице), већ је било речи. Овом приликом задржаћемо се кратко на архитектури поштанских и школских зграда, које су доживеле нагли развој и знатне промене управо пред крај Милошеве владавине.Заправо, већ почетком двадесетих година прошлог века кнез Милош је постепено почео да укида турске татарске везе, замењујући их својим мензуланским саобраћајем. У почетку се за редовно обављање поштанске службе користе старе, умногоме дотрајале турске мензулане (у Београду, Паланци, Јагодини, Зајечару и другим транзитним местима), али упоредо са њима отварају се по нахијама и нове, српске мензулане. Једну такву видео је у Гроцкој 1829. године Ото Дубислав Пирх, који је при уласку у ову варошицу запазио да се „... међу гомилом неправилно разбацаних земуница, опалих, сламом покривених, већином без димњака, са ниским вратима и малим отворима место прозора... истиче једна нова, велика и правилна зграда", У којој је била пошта са пространом шталом за 20 коња. У овој лепо грађеној згради владао је „велики поредак, — у средини су седели Срби око ватре, неколико трговаца, сељака и постиљона...". У сачуваном ,,Списку правитељствених добара у окружију београдском за 1839. годину" наводи се да је мензулана у Гроцкој имала две просторије, једну за суруџије, а другу за смештај робе; да је била грађена у бондруку, покривена ћерамидом, дугачка 34 а широка 15 аршина.Од почетка тридесетих година све више се осећала потреба за подизањем сувремених зграда, које би више одговарале нараслим захтевима српске власти и њене мензуланске службе. Посебном уредбом Народног суда од 11. маја 1834. године наређено је „да се по свуда, гди мензулана није било, а потреба је изискивала да овде буду, устроје мензулане, и такове о трошку Правителства држе", а наредне године је кнез Милош донео одлуку да се исте мензулане могу лицитацијом давати под закуп онима „који су сигурни да их издржавати могу, ..' Само у току 1837. године у Србији је издато под закуп 20 мензулана са 332 коња, са укупним годишњим трошковима од око осам хиљада талира. Пред крај своје прве владавине кнез Милош, у оквиру свог „Устројенија Совјета Књажества Србског" од 29. априла 1839. године, доноси у „Управленије заведенија општеполезни и пошта", у коме је посебно обрађено „подизање и устројавање пошта, као и запт и надзор над Чиновничествима поштанским и тачном деловодству". Од тог времена почињу да се подижу нове мензулане према типским плановима које је прописало Попечитељство внутрених дела. Према сачуваним плановима мензулана у Коларима, Брзој Паланци и Шупељку, види се да су то приземне зграде издужене правоугаоне основе, у чијем се средишњем делу налази велика коњушница, понекад са тремом на главној фасади окренутој путу, а са обе уже стране биле су предвиђене просторије за смештај путника и поштанских службеника. Утврђени типски планови предвиђали су, осим тога, уређење дворишта, постављање калдрме, чесме и валова, изградњу капије и ограде, која је повезивала све објекте у јединствену функционалну целину, налик на европске поштанске станице.И у изградњи школских зграда одвијале су се сличне промене, изазване општим побољшањем друштвених и културних прилика у земљи и потребама осувремењавања школства. До 1835. године школске зграде, када су за ту сврху посебно грађене, нису се битно разликовале својим архитектонским обликом од стамбених кућа и црквених конака. Као пример старе школске зграде може да послужи школа у Бранковини, коју је 1834. године подигао прота Матеја Ненадовић. Архитектонски је ова школа обликована као нешто већа, солидније грађена сеоска кућа, у којој је само унутрашњи распоред просторија био прилагођен школској намени. Има основу правоугаоног облика, величине 11,50 х 13,65 метара, са главном фасадом окренутом према црквеном дворишту. Дуж осовине зграде налазио се дугачак ходник, из кога се улазило у учионице и једну просторију намењену за учитеља. Учионице су добијале директну

41

светлост кроз низ једнаких прозора, нешто већих и чешће постављених него код стамбених зграда.Овакве школске зграде подизане су и у многим другим местима широм Србије, док није по налогу кнеза Милоша издат посебан акт Попечитељства просвете од 5. марта 1835. године328 којим су утврђени типизирани планови за подизање окружних нормалних школа и једне више гимназије или академије. Осим петнаест окружних основних школа, које „би свако окружје за себе о свом трошку подићи могдо", овај акт је предвиђао да се „Гимназијално или Академичко зданије трошком државним подигне [...] у ком би се Србска наша јуност оним наукама извикнути могла, које су како за човечество вообште, тако и нарочито за Род, Отечество и државне потребе, нуждне и изискујеме". Образлажући посебно бираним речима план за гимназију или академију, Аврам Петронијевић, тадашњи попечитељ просвете, наглашава да ће се у таквом „вишем учебном заведенију" школовата српска омладина за различите државне чиновнике, војне и техничке стручњаке, културне раднике, писце и богослове, уопште ,,за сваку струку државни дела [...], не тражећи их из страни Држава". Достављајући кнезу Милошу „на одобреније или преиначеније" две

48. Старо здање, касније хотел „Код јелена", 1841.49. Ситуација Савамале у Београду средином XIX века

варијанте плана гимназије или академије, Петронијевић се залаже за ову последњу, тачније за знатно шири и садржајнији план и програм наставе који је предвиђен за академију, образлажући при томе своје мишљење.„Нуждно је и полезно, да се у Држави нашој по приложеном овде под Б. плану, место горе изложеног ма-њег Гимназијалног заведенија, Академија с нешто мало и незнатно већим трошком као што ће се из нижестављеног биланца увидити, завести може, из које би по кратком времену, ако би нас Србске славе срећа послужила, добре Ораторе и Стихотворце, славне Историке, веште из војене школе Инџинире, Архитекте, Хидраулике, Топџије, добро упражшене у војеној тактики Официре, искусне Правдослове, полезне Дипломате за посиланија, удесно приправљене за Кабинет, Попечителства и Државниј Совјет Секретаре, вообште за сваку струку Државни дела употребителне чланове од наше деце, не тражећи их из страни Држава, а најпосле млого изображеније како мирско, тако и монашко Духовенство, имати могли. Височајше одобреније предложеног под Б. Заведенија академическог, судим, да ће покрај других преполезних урежденија сјајно већ име и заслуге Књаза нашег Милоша Теодоровића Обреновића, коме ће и Зданије ово посвећено бити, јошт за живота славом бесмертија увенчати".Уз ово писмо и приложене скице планова школских зграда достављено је и посебно „изјасненије плана по нумерама, гди ће која школа у Гимназији или Академији, и у окружним нормалним школским Зданијама бити". Према овим скицама и текстуалним објашњењима, план основне школе (величине основе 28 х 14 ар-шина) садржи две једнаке учионице (величине 7x15 аршина), средишњи ходник и два мала стана за учитеље. Иза школске зграде, целом њеном ширином, простире се велико двориште, а иза њега две једнаке баште за учитеље. Гимназија је замишљена као грађевина квадратне основе (36 х 36 аршина), са два бочна крила, између којих се налази двориште. Поред девет школских учионица, овде су предвиђене и друге просторије, чији су број и намена исти као и на плановима за академије.Зграда академије је планирана као сразмерно велика спратна зграда, издужене правоугаоне основе (20 х 52 аршина), са средишњим ходником по подужној осовини грађевине. У приземљу су смештене просторије означене од 1 до 8, док су остале, од 9 до 15, распоређене на спрату; оне су биле намењене за: „(1) школу за две граматикалне класе, (2) школу за старије две граматикалне класе, (3) школу за хуманијалну прву класу, (4) школу за хуманијалну другу класу, (5) школу за Богословске класе, (6) Библиотеку, (7) Арест, (8) Канцеларију и Архив, (9) Салу за собраније, (10) Школу Православија, (11) школу прву философије, (12) школу другу философије, (13) школу Војену, (14) собу за чувара и (15) Музеум". Већ само набрајање назива ових просторија и њихових намена говори о великом напретку које је крајем четврте деценије прошлог века доживела просвета Кнежевине Србије, као и о сувременом и универзално схваћеном школском програму. Треба истаћи и веома значајну чињеницу да се већ тада, 1835. године, планирало да под окриљем високе школе нађу своје посебно место библиотека и музеј. Према томе, све више су усвајана европска схватања о веома важној улози оваквих установа у народном просвећивању.

42

При крају историјског раздобља које је тако снажно обележио својом владавином кнез Милош Обреновић, у градитељству се убрзава процес преношења са Запада у патријархалну Србију образаца заснованих на класицистичким архитектонским концепцијама. Преображај српског градитељства, започет под Милошем, наставиће се и у годинама које следе после његове абдикације 1839. године, за време владавине уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. Изградњом знатног броја нових државно-административних и приватних кућа, видели смо, била је одлучно начета наслеђена грађевинска и урбанистичка структура највећих вароши у Србији, а особито Београда — од 1841. године престонице Кнежевине, Србије.

Уређење насеља и развој градоваОпшти изглед и типолошки облици насеља у Србији крајем XVIII и почетком XIX века били су знатно условљени наслеђеним стањем руралних и градских агломерација које су се формирале и развијале током

50. Општи изглед Велике пијаце у Београду са новоизграђеним палатама (према Ф. Каницу)

више векова турске превласти. У предустаничкој Србији окосницу система насеља чинила је њихова сразмерно једноставна хијерархијска организација коју је наметнула турска управа. У горњу категорију спадали су утврђени градови са шехерима, цивилним насељима која су настајала уз тврђаве. „Тврди градови", као што су Београд, Смедерево, Пореч, Фетислам (Кладово), Ужице, Соко и Шабац, били су распоређени тако да су могли стратешки бранити одређену територију турског царства. Тврђаве су служиле искључиво за смештај војне постаје и наоружања, док је цивилно насеље у њеној близини, као њен неизбежни пратилац, било језгро мирнодопског, урбаног живота. У свом изузетно значајном спису Географическо-статистическо описаније Србије, из којег црпимо многа сазнања о приликама у предустаничком раздобљу, Вук Караџић веома јасно разграничава ове две компоненте градске целине. Он даје кратак опис утврђења Београда, Смедерева, Адакале и Шапца као и процену њихове могућности да се у ратним условима одупру непријатељској опсади.У Београду, бележи Вук, „од градски шанаца, који су сви озидани од цигле, на једно четиристо корака стоји варош око цијелога града из Саве у Дунав. Место оно између града и вароши зове се Калимејдан (градско поље)". И даље: „Смедерево није тврдо нимало, једно што је за данашње време рђаво сазидано, а друго што су више њега брда с којих се ласно може бити топом и кумбаром. Адакале [...] је град врло тврд [...] Шабац сам по себи није тврд нимало, али будући да код њега нема никаква брда с кога би га човек могао бити, а опкољавају га млоге баре, које се никад не суше, зато га је врло тешко узета [...]". Према томе, главна карактеристика градског насеља била је његова тврђава и њен фортификациони значај, квалитет утврђеша. Од другостепеног значаја је била варош, њена величина и изглед.Други степен утврђених насеља чиниле су мање насеобине — паланке, са пратећим цивилним насељем — касабом, која се развијала уз утврђено језгро. Крајем XVIII и почетком XIX века оваква насеља су била Ћуприја, Алексинац, Ражањ, Гроцка, Хасан-пашина Паланка и Брза Паланка, као и друга мања насеља полуварошког типа, која су се махом налазила поред важног друма или уз пловну реку, опкољена ровом и земљаним валом и ограђена палисадом, са цивилним становништвом које је живело у кућама груписаним ван утврђења. Занимљиво је да су аустријски, италијански и француски обавештајци и картографи који су пролазили током XVIII века српским крајевима, паланком називали и свако дрвено утврђење које су виде-ли, па и опсадне шанчеве на Врачару који су остали из времена ратних сукоба 1788—89. године. На плану Гроцке из 1739. године, који се чува у Бечком ратном архиву, северно од правоугаоног војног објекта при-казана је црква са неколико кућа (горња махала), а јужно доста развијена касаба (доша махала) са још јед-ном црквом и великим бројем кућа окружених баштама, са карактеристичном, стихијски насталом структуром оријенталног цивилног насеља. Мада је, према аустријском попису насељва у Србији из 1735—46. године, ова паланка имала 220 кућа, на карти из 1739. године убележено их је једва око сто.Осам деценија доцније Гроцка није била знатно већа: почетком Милошеве владавине, судећи према

43

пописима из 1818. године, она је укупно имала 115 домова, а 1826. године Јоаким Вујић је у њој затекао 140 кућа, ,,од којих понајвише јесу дућани". На једној другој аустријској карти, рађеној 1805. године, приказана је Брза Паланка, као незнатно место на обали Дунава, са око 50 типизираних кућа поређаних у низове дуж два друма. Оно што је посебно уочљиво на овој карти јесу две четвртасте, барокно обликоване баште-врта турског заповедника паланке. Укрштене главне алеје у средишњем делу врта формирају округли простор са кружном стазом око њега. Куће у саставу насеља нису велике, али свака има окућницу. Изузетак чини неколико већих објеката приказаних уз један од вртова, које су свакако припадале турском заповеднику и његовој пратњи.За разлику од градова и паланки, вароши са краја XVIII и почетка XIX века нису имале војностратешку већ привредну и управно-административну функцију. Ако су за град и паланку главне одреднице биле посто-јање „тврдих бедема" и њихова моћ у ратним приликама, за одређивање значаја вароши биле су њихова величина, управна функција, број домова, занимање претежног броја житеља и њихова економска моћ. Уместо тврђаве, вароши су као своје урбано језгро имале трговачко-занатлијску чаршију, коју су окружа-вале бројне махале формиране на етничкој, верској, привредној, топографској или некој другој основи у складу са историјским, друштвеним и економским условима дате средине. Такве вароши у предустаничкој Србији били су Крагујевац, Ваљево, Јагодина, Параћин, Неготин, Пожаревац и нека друга места са развијеном трговином и занатима. Народ је у свом поимању и свакодневном говору јасно разграничавао градове од вароши. Тако је, на пример, забележио на једном месту М. Ћ. Милићевић да „Моравци Смедерево зову град, а Пожаревац — варош", иако је Пожаревац имао много више кућа.Упоредо са градовима, варошицама и паланкама, овим карактеристичним категоријама царских насеља, изразите оријенталне урбане структуре, са обавезним чаршијама, кривудавим улицама, пролазним и слепим сокацима у којима се у живоиисном сплету јављају различити објекти — дућани, радионице, управне, привредне и стамбене зграде, каравансараји, ханови, џамије, текије, медресе, гробља, чесме и мостови, живела су својим особеним патријархалним животом сеоска насеља настањена искључиво српским живљем, ретко уз друмове, а чешће даље од турских очију — у јаругама и потоцима, скривена у шумама, дубодолинама или врлетима. У временима опште несигурности и немира „свака породица сагради себи колибу у шуми, по планинама, далеко од главних друмова и путања... Колибе беху на одстојању од два до три пушкомета... И једино по прокрченоме земљишту могло се запазити, усред великих шума, да је човек у неком насељеном месту". Такав утисак добијали су путници који су пролазили Шумадијом и моравском долином непосредно после стишавања другог српског устанка, једва примећујући понеко село. А било их је не тако мало. Додуше, после ратова и устанака многа су остајала без половине свог становништва, а нека деценијама пуста, ненастањена. Била су различите величине — од само десетак до неколико десетина, па и стотина кућа. Било их је и таквих која нису била мања од неких вароши. У попису насеља из 1818. године, помињу се неке највеће вароши у Србији, као средишта нахија, са бројем кућа у њима — Смедерево (356), Јагодина (276), Крагујевац (193), Шабац (182), Пожаревац (155). У њиховој околини налазила су се доста велика села као што су: Богатић (201), Медвеђа(174), Велика Дренова (169), Велико Село (166), Бадовинци (150), Породин (148), Глушци (132), Лапово (144), Брзан (136). Међу њима су и она која ће током даљег развоја у XIX веку постати варошице и већи градови: Пожега (45), Чачак (67), Свилајнац (96), Карановац (62), Варварин (49), Трстеник (23). Највише сеоских становника је било у посавским и подунавским крајевима, који су гравитирали својим главним среди-штима — Пожаревцу, Смедереву, Београду и Шапцу, преко којих се одвијала главна трговина пољопривредним производима.После страховитих разарања која су претрпела у току аустро-турског рата и оба српска устанка, вароши и села почеше се поступно опорављати и обнављати. Најпре „Срби поделе владу и господство с Турцима. Паша остане господар у градовима над Турцима, а Милош у земљи над народом и над кнезовима". Села и вароши били су тада у јадном стању. Још почев од Карађорђевог устанка, кроз све сукобе и битке побу-њене раје и турске војске, насељена места била су под непрестаним ударом устаничких и турских одреда. Турци су палили српска села и убијали све живо што су затекли у њима. Устаници су разарали паланке и вароши у које су се Турци повлачили, не само из војничких разлога. Уништавањем турских насеобина, као њихових војних и управних упоришта, устаници су уједно брисали са лица земље трагове једне омражене власти и културе, као и многе споменике њеног вековног постојања, који су на било који начин подсећали српски народ на тешко време робовања. За време првог устанка није био редак случај да на згаришту тек освојене вароши, само неколико дана касније, почне да ниче ново, српско насеље. У времену од 1804. до 1813. године Карановац је два пута „сасвим попаљен... сав у пламен преобраћен", због чега се два пута морао премештати и изнова оснивати. Ваљево је 1804. године било „претворено у пухор". Тек на згаришту некадашње турске касабе подигнуто је ново Ваљево. Прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима на више места по.миње слична паљења и разарања вароши:,,[...] Ми освојивши и попаливши Карановце [...] и Ужице попаливши [...] одемо у село Конатице, где видимо Турке палећи села и харајући [... ] Видим и димове од запаљених селских кућа: једни од Шапца, а други од Београда у небо се састају, у ведру дану облак начинили, и за сваког Србина, који чује и види, канда га у срце ударају, или сам у огњу гори".

44

Трагови ових разарања још су се дуго, деценијама после устанка могли видети на тлу Србије. Када је Јоаким Вујић стигао 1826. године у Пожаревац, забележио је између осталог да су за време минулог ратовања „[...] свирепи Турци целу варош укупно са црквом попалили и у пра и пепео обратили". Што се тиче Срба и њихових настојања да на сваки начин уклоне њима мрске трагове турске цивилизације на тлу своје земље, ваља нагласити да се она иста тежња и исти однос, тако снажно испољен за време трајања оружаног устанка, јавља код њих и касније, у периоду после стишавања другог устанка, али се овај процес одвија у измењеним околностима, у условима мирнодопског постојања дуализма српске и турске власти, што значи да су се сви преображаји одвијали знатно успореније и у дужем временском периоду.После 1815. године Турци су остали углавному већим местима, обезбеђени утврђењима и војском, па је по-чела поступна етничка и урбана трансформација насеља, нарочито већих села, паланки и вароши. Срби су све више и шире преузимали не само турска имања, већ и важне привредне и урбане функције — трговину и занате, скеле и воденице- на рекама, па и фактичку власт на широком простору ван утврђених градова. Брзо су нестајала разграничења и многе раније установљене категорије насеља, које су важиле за време турске власти. Разлике по категоријама насеља постале су превазиђене, сви су називи сведени на два — село и варош (или варошицу, када је у питању мања варошка насеобина). Села су се сада много слободније и природније развијала и обликовала, чак су се и премештала са једног на друго, погодније место. Према сачуваним документима из Кнежеве канцеларије, уређење села почише најпре у западној и северној Србији, углавном у Шабачкој и Ваљевској нахији 1827. године. Већ у лето 1828. године кнез Милош је обилазећи нека насеља у западној Србији, имао прилике да види низ села која је по његовој наредби на нов начин уредио Јеврем Обреновић. Према казивању Б. Куниберта, „Господар је био преместио читава села са скривених и нездравих места...на отвореније положаје дуж главних друмова, по којима куће беху понамештене у правилном реду". Када се каже „преместио", напомиње Куниберт, то треба схватити у буквалном смислу: „пошто су куће саграђене биле од дрвених комада слепљених иловачом, када заповест би издана да се саграде нова села по утврђеном плану, онда сељаци, духовитим средствима, помоћу кола нарочито направљених, преместише оне које беху у добром стању на једну миљу одстојања, на означеним местима".Кнез Милош је наредио да се исти поступак примени и у другим селима шабачког краја, што се види из одговора Јеврема Обреновића кнезу од 15. априла 1830. године, у коме извештава да је по кнежевој заповести, сазвао „скупштину од Нахије Шабачке", препоручио народу ,,да таки у шор изилазе", мада су људи молили да се ове мере временски нешто одложе „да мало прираде и бар за кукуруз поору". Али кроз неколико дана, јамачно након кнежеве љутите интервенције да се посао око уређења села не одлаже,

51. Општи изглед градског трга у Чачку средином XIX века (према Ф. Каницу)

Јеврем хита да га умири вестима да „од шорења пак није се ни престајало, а сад, пак, опет сам им пооштрио да неотлучно у шорове излазе; само неће моћи за ово време Чокешина, Петковица и Бела Река изаћи, будући су баш под Цером у брду".Желећи да исте мере спроведе и у другим крајевима Србије, кнез Милош доноси 8. марта 1837. године по-себни Указ о збијању и ушоравању села. Истог дана он упућује наредбу Арсенију Андрејевићу, војном команданту у Крагујевцу, да одмах приступи груписању и уређењу растурених села Чумића, Трнаве и Мабара, а старешини јасеничког среза шаље исту наредбу за села Орашац и Врбица, нагласивши при томе да „тим селима желимо учинити почетак ушоренија целе Лепенице и Јасенице" и да се наредба мора извршити „и то под једним од ова два услова: или да их ушорите, или села попалите, па макар сва три

45

погинули". Три дана касније упућен је циркуларни акт Совјета (№ 646, од 31. марта 1837) којим се објашњава донети Указ и оправдавају мере које су изгледа наилазиле на отпор народа. Совјет подсећа ,,да је прошло време када смо се морали по шумама и потоцима крити, да ми сада немамо нужде то чинити, да је боље у скупу, у реду и у близости, брат с братом, пријатељ с пријатељем и комшија с комшијом да живе, него да један од другог раштркани будемо". Уз напомену да се сви народи по просвећеним земљама у села збијају, наглашава се и тужна историјска чињеница „да се ми нисмо растркали зато што је то боље било, него што нас је гоњење варварско и горка мука до тога дотерала". Сва је прилика да је ушоравање села имало различите исходе: највише је постигнуто у претежно равничарским крајевима (Мачва, Колубара, Тамнава, Подунавље и Поморавље), где су природни услови за то били погодни, док у брдско-планинским пределима овај посао није далеко одмакао и поред свих тражења најпогоднијих земљишта за груписање сеоских домаћинстава на једном месту.Знатно веће промене су се одвијале у урбаним срединама — у паланкама, варошима и градовима. Као што је познато, мировни уговор са Турцима гарантовао је Србима широко право трговања и бављењем оним пословима, посебно занатима, који су пре тога били искључива привилегија муслиманског становништва. Укидање читлучких обавеза и увођење новчаног пореза знатно су допринеж економекој еманципацији Срба. Економски и демографски ојачано, српско становништво постаје просторно све покретљивије и независније у обављању прнвредних делатности. Политичко, друштвено и економско ослобађање проузро-кује нагли прилив становништва из унутрашњости у већа места, која постају све привлачнија за привређи-вање и насељавање. Знатан део досељеника долази и из других, још неослобођених крајева турског царства — из Јужне Србије, Босне, Македоније, Грчке и Бугарске. Ослобођена Србија постаје привдачна и за људе из прекосавских и прекодунавских предела. Већа села (Брусница, Пожега, Чачак) и некадашње паланке (Ћуприја, Крушевац, Палеж, Гроцка) постају варошка насеља, у којима се, као њихова привредно-трговачка средишта, формирају и развијају чаршије. Од раније познате вароши постају још веће, са јасно израженом тежњом за стварањем зачетка нових, сувремено замишљених урбаних структура, које су одражавале нове друштвене односе и духовну климу. Описујући Пожаревац из 1826. године, Јоаким Вујић каже:„Ова варош може имати до 250 домова, измежду којих по чаршији јесу многи терговачки и мајсторски дућани, а изван чаршије имају димове работници и земљеделци. Овде је терговина пристојна, и варош ова сваки дан све већа и већа бива. Јербо от како је Јего Књажеско Сијатељство Г. Милош управленије на себе примио, от свуда из туђи земаља људи у ову варош гомилама долазе и нове домове праве, [...] сада се ова варош сасвим подигла и јоште већа постала". Кад није могао, због отпора још увек присутне турске администрације, да одмах поруши стари турски део неке вароши, Милош је у почетку своје владавине обично градио свој, српски варошки центар са чаршијом. Тако он у једном писму из 1822. године одређује на ком месту ће се у Пожаревцу, где је тада још било доста турских имања и дућана, изградити нова чаршија: „[...] Место више Шутулове баре, где су сада баште и неколико кућа, испод места где је мој шатор био, брдашцем оним, мислим да би изрјадна чаршија бити могла". И Пожаревац је убрзо поред старе турске, такозване Табачке чаршије, добио нову, српску. На сличан начин доживели су свој преображај средишни делови неких других вароши — Крагујевца, Јагодине, Крушевца, Шапца, Ваљева и Смедерева. Већ десетак година после устанка и сређивања општег стања, у земљи су почеле поступно да се сређују и саобраћајне прилике. Кроз Србију ће опет пролазити велика европска саобраћајнииа — Цариградски друм, који је пре тога био сасвим запуштен. После 1829. године просечени су или обновљени по унутрашњости „у свим правцима пространи и угодни друмови, који изненадише туђинце при проласку кроз ову земљу". Поред главног, Цариградског друма, који постаје „најлакши и најугоднији пут за пренос између Европе и Цариграда", биле су убрзо подигнуте нове варошице, обновљена стара транзитна насеља, изграђене многе крчме, у којима се могло наћи «свега што може опоравити путника и одморити га од његовог умора, много боље но у другим земљама у Турској, па шта више и у много градова и села по Угарској".Једна од важнијих вароши на Цариградском друму била је Јагодина, која је, поред Крагујевца и Пожаревца, међу првим почела да се изграђује. За њен сразмерно брзи развој у првој деценији Милошеве владавине од значаја је био и изузетан положај у одноцу на унутрашњост Србије, на раскрсници Цариградског друма и Левачког пута, који ју је повезивао са Крагујевцем. На сличан начин како је то учинио у Крагујевцу и Пожаревцу, Милош наређује средином двадесетих година да се почне са изградњом нове чаршије у Јагодини — најпре да се трасирају нове улице на европски начин (да буду праве и широке) и да се изгради нови варошки водовод. У ту сврху, дао је, како бележи Ј. Вујић, „сопственим својим трошком три чесме правити, од којих једна ће бити на пазаришту, друга на раскрсници у чаршији, а трећа у вароши код камене ћуприје, и свака ће бити с две луле; свију ови чесми, само један једини извор води се чак из Ђурђева брда". За нову јагодинску чаршију О. Д. Пирх каже: „У великој, калдрмисаној главној улици има више кућа но дућана и у спољњем изгледу вароши види се извесна имућност... Варош Јагодина је сасвим отворена и има доста живу трговину". Убрзо стара јагодинска чаршија, због све мањег присуства муслиманског елемента у вароши, почиње поступно да замире и пропада, док се нови центар српске

46

вароши све више изграђује и шири, и то не само као трговачко-занатско, него и као управно средиште једне шире области.Већ смо раније истакли да је Милош 1833. године имао на уму замашне планове за изградњу Смедерева као потпуно нове вароши, на посебно одабраном уздигнутом земљишту, по новом, на западњачки начин конципираном урбанистичком плану. Најпре је хтео да у центру будућег Смедерева изгради кнежевску палату по пројекту архитекте из Беча, а „за њом јошт остала јавна и приватна зданија, тако да ће временом палата усред вароши бити" Из непознатих разлога до остваривања овог плана није дошло.Ускоро су отпочели радови на изградњи новог дела Крушевца. Најпре се 1834. године покушало са просе-цањем нове чаршије у старом центру вароши, али се годину дана касније одустало од овог захвата, па је започета изградња чаршије на новом, слободном и узвишенијем земљишту. Један од узрока премештања варошког центра било је хигијенско стање старог дела вароши. О томе говори одлука Совјета из 1835. године, којом се житељима Крушевца наређује да „како с кућама, тако и дућанима из оних бара и каловитог места, на брдо наместе". Идуће године је кнез Милош извештен да је „полковник Петар Лазаревић... у опредељењу чаршијског места по мери инџинирској крст са освјашченијем воде већ поставио".Почетком тридесетих година јављају се први покушаји планског усклађивања насељавања појединих предела становништвом које је долазило из других крајева Турског Царства, са истовременом изград-њом насеља варошког типа. Овај проблем се најоштрије испољавао у пограничним областима земље, где је прилив избеглог живља био највећи. Тако, због познатих догађаја који су избили 1832. године у време Курлагине крајине, многи Срби су морали да беже из Ужица и да се склањају у Пожегу, где су по Милошевој наредби одмах добијали земљиште за куће, уз напомену да могу градити „који шта хоће у Пожези", али се сва градња мора одвијата плански. Кнез Милош је то образложио следећим речима: „Пожегу, њих ради, хоћу да урегулам, зато тамо нек иду". Тај посао је поверио Лази Зубану, који је израдио план нове вароши и, судећи према једном архивском документу, обишао у марту 1832. године Пожегу и Чачак и том приликом поставио „биљег куда ће се градити куће и дућани" у Пожеги, а у Чачку је на исти начин „обележио да се једна страна узмакне и с тим пијацу учини пространију и бољу". Убрзо је Зубан послао кнезу Милошу ,,оба плана на провиђеније". О постојању ових планова сазнајемо и из једног другог акта, у коме се помињу 50 дућана које су људи „поградили [...] све по оном плану Зубановом". Тако је мала, стара и неуређена Пожега, до тада насеље полусеоског типа, постала једна од првих плански основаних српских вароши, са две широке, укрштене главне улице и четвртастим тргом у средини.Проблем смештаја досељених избеглица из Босанске крајине био је узрок планског оснивања (1835. године) још једне нове вароши — Лешнице. Претпоставља се да је план за ову варош израдио Франц Јанке. Он је на њему, поред регулационих линија улица, размерио и величине појединих градилишта, па и сам начин постављања и изграђивања појединих јавних и приватних зграда. У писму Лазара Теодоровића од 13. јула 1836. године та се чињеница посебно наглашава: „... У плану стоји од инџинира све назначено с изјасненијем како би се шта градило и како куће приватних људи да се ставе у шорове". Временом ће стара турска касаба која се налазила у непосредној близини новог насеља, замишљеног на европски начин, са ортогонално постављеним широким улицама, бити потпуно напуштена, порушена и претворена у њиве.366 Исту судбину ће доживети и стари део Лознице са изградњом новог дела вароши 1836. године. Да је реч о смишљеном, плански спровођеном оснивању и изградњи нових насеља, првенствено намењених смештају досељеничких породица, говори један докуменат из 1836. године, који садржи наредбу кнеза Милоша о образовању посебне комисије састављене од чланова Совјета, Исправничества Окружија подринског и „једног инџинира нашег", са задатком да „кроз цело Окружије Подринско прође и прегледа све земље и алије гди би се год те фамилије населити могле [... ]".Због пограничне контроле трговачког промета, изазваног све живљим везама са прекодунавским преде-лима, као и због све чешћих поплава које су претиле житељима старог насеља, постало је неопходно пре-сељење града Пореча. План за нову, измештену варош направио је октобра 1831. године Стефан Стефановић Тенека, кнез поречки, и то „како за чаршију и дућане, такођер и за куће под линију (и) шорове". Свој план је 8. новембра исте године послао кнезу ,,на размотреније". Сачуван је цртеж из 1832. године, под називом „План от новога Поселенија Пореча", са приказом кућа, односно плацева (са назначеним именима власника, сврстаних у 12 блокова, који су у правоугаоном, строго геометријском облику поређани уз две главне улице које се секу под правим углом (једна је названа „Главна чаршија", а друга „Главна чаршија к Дунаву") и осам споредних, попречних улица. На источној страни варош је отворена према реци („река Дунаво"), док су са западне стране таласастим линијама означене планине. У осовини „Плавне чаршије к Дунаву", у подножју брда, означено је место за Конак, северно од њега „Конак момачки с канцеларијом и апсаном", јужно — „Место за цркву". Са јужне стране вароши уцртан је „Планински поток", који се улива у Дунав, иза кога је означено место за село Орешковицу. У центру вароши, преко пута цркве, замашни део земљишта намењен је самом Стефану Стефановићу, са уписаном ознаком — ,,Тенека с братом својим, три плаца".Пореч, назван касније Доњи Милановац, изграђен одједном, као нова погранична варош, није био изу-зетак. Са припајањем јужних лредела Србије 1833. године, Милош је између осталих насеља преузео од

47

Турака и Алексинац, у који је наредне године упутио Стевчу Михајловића, свог високог чиновника, где га је поставио за главног ђумрукџију. Том приликом му је кнез саопштио своју намеру: „Ја сам науман, тако ако Бог да, да подигнем велику варош, као кључ сада од Србије, те тако и два главна ђумрука: од турске стране Алексинац, од цесарске Београд". Према сачуваним архивским документима и оригиналном плану, нови Алексинац, је основан 1839. године, када је „правителствени инџинир" Франц Јанке, по налогу Попечителства внутрених дела, добио задатак да са комисијом „на лице места изиђе, положеније гди да се варош постави изабере, и регулирање исте предузевши, план начерта и плацеве житељима за куће и дућане размеривши подели". На сачуваном плану који у горњем делу листа има наслов Plan der neuen Anlage von Alexinez, са потписом Франца Јанкеа и датумом (5. април 1839), уцртане су две главне улице које се укрштају под правим углом, чинећи у центру четвртасти трг. Главна улица, означена као Gasse nach der Contumaz, завршава се на северном краку земљиштем на коме је означена црква. Све парцеле су истог издуженог правоугаоног облика, осим средишњих, у непосредној близини трга, које су нешто ситније и различитог облика, али строго симетрично размерене у односу на трг. У средишњем делу и данашњег урбанистичког склопа Алексинца сачувана је основа композиционог решења које је „начертао" још 1839. године Франц Јанке. Он је свој план на оригиналном цртежу означио бројем 14, што може послужити као основ за претпоставку да је он до тада начинио много више оваквих планова него што ми данас знамо.При крају раздобља прве владавине кнеза Милоша покренуто је питање оснивања још једне пограничне вароши, овог пута на југозападном делу српско-турске границе. То је Рашка, мало место које се налазило на старом путу у долини Ибра, на једној малој заравни окруженој планинама, названо „Рашки састанак". Раније изграђени карантин са ђумруком, био је важна здравствена, саобраћајна и привредна тачка на овом делу границе. Туда су пролазили путници и трговци са својом робом, ту се одвијала жива међународна трговина, али због непостојања чаршије јавних зграда и установа власти за издавање виза на пасоше, ,,љу-ди и трговци велике неудобности подносе", а и сама држава има штете од тога, јер су ,,многи крадом у ону страну са товарима својим прешли и тако не само визу [...] но и ђумрук платити избегли". А постојала је и оправдана бојазан државне управе од скупљања великог броја људи на „Рашком састанку": „Сваког пазар-ног дана долази на састанак по 200—300 људи, те да је баш и због тога полицајно надзираније на истом месту нужно". Посебно образована комисија је заиста утврдила да постоје ваљани разлози за оснивање вароши, јер велики број људи «све своје производе овамо доноси и Турцима продаје", па је сасвим веро- ватно да ће на овом месту „за кратко време знаменито тржиште постати". Предложено је да се оснује варош и да се поред карантина оставе места за неколико јавних зграда, а „иза ови зданија да се чаршија отвори и новом месту... ново име пода. На остваривање овог предлога, који је касније разрађен у облику посебног плана, морало се чекати неколико година. Рашка, као геометријски правилна, ортогонална урбанистичка целина, са великим главним тргом у средини, почела је да се изграђује тек 1847. године, на земљишту купљеном за 7.000 гроша од неког Беја Шарца још 1839. године. С пролећа идуће године почела

52. Франи Јанке, план за регулацију Теразија, простора око Батал-џамије и Ташмајдана, 1842.

је продаја плацева „људима који се ужеле онде населити", али под посебним условима који се унапред

48

постављају: „да сваки закупитељ ови плацева дужан буде место пред својим плацем по линији поравњати, калдрмисати и своју кућу по назначеној висини сокака поставити, како би се тим начином чаршија уредно постројила и лепши вид добила".И оснивање Деспотовице (Горњег Милановца) је у свом основном идејно-урбанистичком концепту при-премљено крајем четврте деценије прошлог века, а остварено је петнаест година касније (1853), према тре-ћем по реду урбанистичком плану. Још средином 1839. године, када се у окружном месту Брусници хтело при-ступити грађењу нових јавних грађевина, закључено је да је земљиште на коме се налази Брусница „сасвим рђаво и међ планинама стеснито", па се предложило „да се суд и начелништво из Бруснице [. . .] на каквом другом пространијем месту и на среди Окружја пресели". У предлогу државних чиновника Рудничке нахије се напомиње да су они сами већ „лепа три места пронашли која се сва поред реке Деспотовице на друму налазе", уз сасвим уместан закључак да је „река за варош сваку нуждна, а особито гди места за панађур доста имаде, гди би многи трговине ради населити се желели". После израде плана и откупа земљишта за 1.869,5 цесарских дуката, као и размеравања терена у правилне блокове са пространим четвртастим тргом на пресеку главних улица, почело се са продајом плацева разврстаних у четири класе — „према пространству и важности". Наредба је била да „сваком оном који би се пријавио за насеобину у нову ову варош, плац по назначеној цени [...] дати", уз строгу обавезу „да одма и зданије на истом, било кућу [...] било дућан, било меану построји". После решавања бројних питања везаних за одређивање нових локација државних грађевина и снабдевање будуће вароши водом, којима су се бавили инжењери Јан Неволе и Август Ланг, кнез Александар Карађорђевић је 8. априла 1853. године потписао акт „о томе: да се варош Брусница на месту, које сада Попечитељство внутрених дела предлаже, оснује и да се одмах к грађењу правитељствени зданија и к довођењу чесме из извора Ждребана приступи [..,]".На свим плановима нових вароши може се запазити исто или веома слично урбанистичко решење: две главне магистралне саобраћајнице које се секу под правим углом чине окосницу композиционог решења, око које се размештају у правилном, геометријском реду попречне улице и блокови правоугаоног облика. На пресеку главних улица свуда се јављају централни тргови мањих (Алексинац) или изразито великих ди-мензија (Горњи Милановац), који су по свом облику такође геометријски правилно формирани, стварајући облик круга (Пожега, Карановац), квадрата (Лешница, Лозница, Ивањица) или правоугаоника (Рашка, Горњи Милановац, Ужице). То није било само савремено, из-разито рационалистичко организовање и уређење ур-баног простора, већ и јасно одрицање од старог, наслеђеног и одавно превазиђеног урбаног концепта балканско-оријенталних вароши неудобног положаја, неправилног склопа, застареле комуналне опреме и аморфне мреже улица.Од посебног значаја за целу обновљсну Србију била је прва урбанистичка конструкција једног дела Бео-града, извршена у раздобљу 1829-1842. године. За разлику од осталих, мањих урбаних целина, какве су углавном биле српске вароши у првим деценијама прошлог века, што је омогућавало да се без већих теш-коћа наслеђени урбанистички склоп замени другим, сувременијим, или да се на слободном и погоднијем земљишту заснује потпуно нова варош, Београд је већ тада био значајно средиште, знатно сложеније структуре, као и посебног управног и војног положаја у односу на остале вароши и градове. Он је имао велику тврђаву у којој се налазило седиште турске управе за цео Београдски пашалук, са војном посадом и потребним пратећим објектима (пашин конак, џамија, касарне, војничка кухиња, тополивница, магацини и друге гарнизонске зграде), затим на пушкомет удаљену простор-но и урбанистички одавно обликовану варош у шанцу, опасану сопственим бедемима, са четири утврђене капије кроз које се могло ући у варош само дању и уз контролу турских стражара. Ван шанца налазила су се предграђа: Савска варош, Савамала, Палилула и две циганске мале. Изузетан положај и значај Београда био је наглашен и посебним одредбама хатишерифа из 1833. године, покојимаје, за разлику од осталих вароши у Србији, турском становништву било омогућено да остане у београдској вароши све до даљње царске наредбе.Знатно промењене политичке прилике, које су доста сужавале простор Турцима, оставиле су, ипак, одређене последице на изглед вароши у шанцу. Она је животарила, оронула и неуређена, окружена новим српским насео-бинама које су ницале изван шанца. Савамала, која је пре устанка имала „стопедесет бедних кућерака", почела је постепено да нараста. Ту је већ 1829. године била „једна главна улица и неколико споредних", где су обитавали Срби. „Из горње вароши у доњу иде се стрмо; рђав колски пут, а још гори пешачки, везују та два дела вароши". Милош је уочио да свој, нови део Београда, без Турака, може развијати само изван шанца, на Савској падини, где је већ био откупио велике комплексе земљишта. Наглој изградњи овог дела Београда он је дао снажан подстицај најпре регулацијом Савамале и просецањем две праве и широке улице — Савамалске и Абаџијске, на чијем је јужном краку почео 1833—34. године да уређује земљиште и прикупља грађевински материјал за „нова постројенија у Сава-мали" и да удара темеље ,,за дворац на европејски начин", касарну и нову „резиденцију правитељства" српског. Према забелешкама Боа-ле-Конта из 1834. године, кнез Милош му је у разговору отворено изнео своје планове и открио праву, политичку позадину својих урбанистичких потеза у Београду, који је за њега већ тада био главни град обновљене Србије: ,,Кад не могу да присвојим садашњу варош, онда хоћу да је при-вучем себи. Око мог двора створиће се нова варош и у њој ћу ја наћи све што ми буде потребно за војску и за наше велике народне скупштине".

49

Израду регулационих планова и њихово спровођење у дело на терену Милош је поверио својим „правител-ственим инџинирима", пре свега Фрачцу Јанкеу и Барону Кордону, који су морали да раде по његовим строгим упутствима. Кад је просечена Абацијска чаршија, Милош је 22. фебруара 1836. године слао Јеврему Обреновићу у Београд дословно следећа упутства: „На тај конац препоручујем вам да дате речени сокак лепо и право измерити инџиниром, па после да дате абаџијама место, сваком за по један дућан... а кад се тај сокак попуни, онда ћемо и преко пута продужити населеније исто тако до нашега дворца... У исто време наредите да се начини лепа калдрма и ћуприје од камена гди год требају". Неколико дана касније, уочивши да је на простору Зеленог венца траса Абаџијске улице прошла сувише близу велике баре која се ту налазила, што може сметати изградњи будућих кућа и дућана, он обраћа пажњу надзорнику градње на могуће последице: ,,Када су инџинири правац узели испод касарне па горе на брдо к Тацкиној кући, одакле други прави сокак близу бари спада, да за дућане и куће унутра не би имало нуждна места на одрежитој сувој земљи, но већ ако би се насипало..."Својим немалим искуством и пословичном одлучношћу која није знала за одступања, Милош је савлађи-вао свакојаке препреке и отпоре, које је стварала не само турска власт, већ неретко и његови, српски по-даници. Када је, понешен својим градооснивачким замислима, одлучио да поруши старо савамалско на-сеље и наредио његовим житељима да се преселе у Палилулу, да тамо бесплатно изграде себи нове куће од здраве грађе донете из државних шума, Савамалци нису хтели ни после годину дана да напусте стара, дотрајала обитавалишта и поступе по кнежевој наредби, те је Милош применио сурово, али опробано средство оштре принуде: његови момци „сравнише са земљом за неколико часова ове страћаре, исплетене од прућа и излепљене земљом", и на тај начин ослободише простор за иградњу и ширење новог Београда. Није жалио свог, а још мање туђег труда и новца за постизање основног циља који је себи одредио: да на најбољи могући начин изгради себи нову престоницу и да је предочи свима, свом напаћеном народу као утеху, турским пашама и ерлијама као свој инат и снагу своје политичке и еко-номске моћи, како би видели да се он усуђује градити испред њихових сокака и конака своју велелепну резиденцију и управни центар српске кнежевине, а целом страном свету који је посећивао Београд или само ослушкивао гласине са ових страна — као своју јасну поруку да Београд, нови главни град Кнежевине Србије, са мрежом правих и широких улица, кнежевим дворцем, државним палатама и приватним кућама зиданим солидно, од камена и опеке, потпуно ,,на европејски начин" представља супротност старој и трошној турској вароши у шанцу и да ће овај Милошев град ускоро стећи право да се укључи у породицу европски уређе-них престоница.На учестале протесте турске управе, па и самог београдског везира у вези са изградњом новог Београда, кнез Милош је јавно реаговао с презиром и ароганцијом, што се веома јасно може уочити из његовог писма упућеног 17. јуна 1835. године Томи Вучићу-Перишићу и Алекси Симићу, у коме им наређује да обојица оду лично до везира и пренесу му нимало пријатну поруку српског кнеза:„Будући да везир Београдски непрестано нешто булазни противу нашег грађења у Савамали, и желећи добро писати о мени великом везиру, захтева и сад да ми от грађења престанемо: то препоручујем вам двоици, да му заједно отидете и кажете му, нек се једанпут окане своје будалаштине, нек разуме једанпут, да ја њега нит' питам нит' слушам, да ја сад идем у Цариград и да ћу тамо сав посао са Довлетом израдити. А што се писања његовог у Цариград тиче, нек пише, што му год драго. Он је мени сад о том писао, но ја њему не одговарам на исто писмо ни речи, и кажите му, да ја зато не одговарам њему на ово писмо, што би то била излишна Кореспонденција, и да му и одсад нећу одговарати, само ако ми оваква писма писао буде. А он изван зидова Градскиј не има заповедати ништа".Ускоро је и београдски паша увидео да његове притужбе на Милошеву градитељску експанзију немају никаквог одјека и практичног значаја. Ново управно и трговачко-занатлијско средиште Београда све више се изграђивало и ширило према слободним просторима Врачара, с једне стране се везујући за Цариградски друм, а с друге — за пут према Топчидеру и даље према Крагујевцу и Шапцу. На тај начин Милошева пре-стоница је добила добре везе и са старим деловима вароши у шанцу и са главним саобраћајницама према осталим градовима и варошима у унутрашњости Србије.

50