SEMINARSKI RAD 1

UVOD

Aristotel je stvorio originalno etiko uenje koje je povezano sanjegovom metafizikom. Za njega svrha ovekovogivota je da usavri delatnost karakteristi nusamo za njega (i Boga) - delatnost miljenja.ovek moe da tei i bogatstvu i slavi i moi, aliu njima nema neke vrednosti po sebi; vredna posebi je srea koju ovek moe na i samo u nekojdelatnosti koju je usavrio.

Ako usavrava miljenje, na taj na inovek postaje slian Bogu.

Ue eti ke vrline su naje e sredinaizmeu dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukaviluk i ludasmelost mane, velikodunost (dareljivost) vrlina, a rasipnitvo itvrdiluk mane, ponos vrlina, a malodunost i oholost mane, itd.

Od onoga to ovek moe da zna neke stvari ne mogu biti drugaije (vene su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali ovek sebavi i stvarima koje su stalno drugaije, kao to su npr. ivotneokolnosti i problemi k oji se javljaju u njima. Za reavanje tihproblema potrebna je prakt ina mudrost koju Aristotel nazivarazboritost (gr. fronesis). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva,koji se stiu vaspitanjem, i sposobnosti da se iznau sredstva zanjihovo ostvarenje, to se najvie sti e iskustvom. Ue eti ke vrlinesu naje e sredina izmeu dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina,a kukaviluk i luda smelost mane,velikodunost (dareljivost) vrlina, a rasipnitvo i tvrdiluk mane,ponos vrlina, amalodunost i oholost mane, itd.

SEMINARSKI RAD 2

ANALIZA ARISTOTELOVOG DELANIKOMAHOVA ETIKA

Aristotelova Nikomahova etikaU Nikomahovoj etici Aristotel na dvama mjestima raspravlja o

tome to je ljudska srea: na poetku, u I. knjizi, u kontekstu raspraveo tome to je najvie ljudsko dobro, te ponovno na samome kraju, u X.knjizi.

To moe navesti na pomisao da Aristotel ima jednu k onsistentnuteoriju o ljudskoj srei koju iznosi u Nikomahovoj etici: tvrdnje koje sena poetku mogu samo skicirati i iznijeti u uglavnom formalnom inepotpunom obliku nakon to se raspravilo o karakternim iintelektualnim vrlinama, o deliberaciji, slabosti volje, uitku i drugimtemama kojima je Aristotel z aokupljen u veem dijelu Nikomahoveetike mogu na kraju rasprave dobiti sv oj puni sadraj. Doista, nitapresudno ne stoji na putu takvu razumijevanju rasprave iz X. knjige,kao nastavka prethodne rasprave na naprednijoj i informiranijoj razini:ono bitno novo to tu raspravu razlikuje od one u I. knjizi, naimeuvoenje pojma u definiciju sree, ne dovodi nuno u pitanjeprethodnu definiciju, nego se, prema odreenoj interpretaciji, moetuma iti kao pojam implicitno sadran ve u njezinoj prvojformulaciji. Ipak, problemi s interpretacijom Aristotelove teorije sreesamo u posljednjih nekoliko desetljea izazvali su itav niz raspravakoje pokuavaju odgovoriti na pitanje to na temelju tek staNikomahove etike moemo prihvatiti kao Aristotelovu koncepciju sree. Ti odgovori dijelom nude dvije razliite koncepcije koje semeusobno iskljuuju, a dijelom pokuavaju ponuditi takvuinterpretaciju koja ne iskljuuje, nego na zadovoljavajui nain moepomiriti, obje koncepcije koje Aristotelov tek st na neki nainpretpostavlja. ini se, ipak, da koju god interpretaciju Aristotelovekoncepcije sree prihvatimo, za nju se moe pokazati da je u protuslovlju barem s nekim dijelovima teksta ili stavovima koje Aristotelprihvaa u Nikomahovoj etici. Onaj tko eli argumentirano tvrditi kakoAristotel doista ima konsistentnu teoriju o ljudskoj srei mora objasniti(prividna) protuslovlja i povezati naizgled nepomirljive tvrdnje.

U ovom radu ne pokuavam pokazati da Aristotel ima takvuteoriju, niti nudim interpretaciju Aristotelove koncepcije sree.

Ograniavam se na raspravu u I. knjizi Nikomahove etike, u ijem sesreditu nalazi pojam ljudskog dobra. U toj raspravi Aristotel iznosiniz argumenata u kojima najprije nastoji pokazati

SEMINARSKI RAD 3

da je srea najvie ljudsko dobro, a zatim do i do odredbe ljudskogdobra, koja e pokazati u emu se srea sastoji. U lanku pokuavamutvrditi kakvu koncepciju sree nudi I. knjiga te pokazujem da odredbasree koja proizlazi iz analize formalnih kriterija koje srea kaoljudsko dobro mora zadovoljiti i sama moe biti tek preliminarnaodredba koja utvr uje formalne uvjete i tip dobra na koji se sretanivot moe svesti.

Kljuno pitanje na koje treba odgovoriti svaka interpretacijaAristotelove koncepcije sree jest sljedee: sastoji li se ljudska sreasamo u jednom dobru ili ukljuuje vie tipova dobra (odnosno svaintrinzi na dobra)? Prva knjiga, kao i rasprava u veem dijeluNikomahove etike, upuuje na to da Aristotel prihvaa iru verziju,koja pretpostavlja da se sre a sastoji u djelatnosti u skladu s vrlinom uirem smislu, te uklju uje cjelinu praktinog djelovanja pojedinca uzajednici. U X. knjizi, meutim, Aristotel sasvim nedvosmisleno tvrdida se srea sastoji u djelatnosti u skladu s jednom vrlinom, mudro u,djelatnosti koju naziva kontemplacija. Aristotel je takopoistovjeivanjem sree s djelatno u u skladu s jednomintelektualnom vrlinom iskljuio vrline karaktera iz definicije sree.1tovie, kontemplacija je takva vrsta djelatnosti ije izvravanje inidjelovanje u skladu s vrlinama karaktera, ukoliko ono ukljuujevanjska dobra, interakciju s drugim ljudima i aktivan politiki ivot uzajednici, gotovo nemogu im. Iz toga moemo zaklju iti da se dvijekoncepcije sree s kojima se susreemo u Nikomahovoj eticimeusobno iskljuuju.

Stoga se ini da Aristotelu moramo pripisati samo jednu od njih ilimoramo tvrditi da on prihvaa dvije koncepcije sree za razliitedjelatnike, jednu (sreu u najboljem smislu ili savrenu sre u) za onekoji su sposobni za ivot koji se sastoji u kontemplaciji i drugu (sreudrugoga reda ili nesavrenu sre u) za ostale, one koji mogu postiiivot u skladu s vrlinama karaktera.

Na temelju onoga to je re eno moglo bi se pomisliti da seproblem s razumijevanjem Aristotelove koncepcije sree pojavljuje teku X. knjizi, i sastoji se u tome to tamo Aristotel nudi druk ijiodgovor na pitanje o tome to je ljudska srea od onoga to ga jeponudio u I. knjizi. To bi, me utim, pretpostavljalo da je Aristotel u I.knjizi ponudio jednako odreen i jasan odgovor na pitanje to je srea, iako sadrajno druk iji od onoga iz X. knjige. No to nije sluaj.

Odreenje sree u I. knjizi openitije je od onoga u X. knjizi i neiskljuuje tu drugu odredbu. tovie, ini se da je u pojedinimtvrdnjama iz I. Knjige ve prisutna kljuna neodlunost oko togasastoji li se ljudska srea u jednom dobru ili u vie njih. Stoga se u

interpretaciji Aristote love teorije problem s dvjema koncepcijamasree pojavljuje ve u I. knjizi, u tom smislu to ta rasprava doputaobje koncepcije i posve je neodre ena u pogledu toga koju od njihAristotel prihvaa.

SEMINARSKI RAD 4

Osnovne ideje u delu Nikomahova etikaSredinje mjesto u Aristotelovoj raspravi o najvie m ljudskom

dobru, pa tako i u interpretacijama koje nastoje utvrditi to je, premaAristotelu, najbolji ivot za ovjeka pripada sljedeoj tvrdnji koja jezakljuak argumenta iz ovjekova ergona, tj. funkcije ilikarakteristine djelatnosti:

Ako je, dakle, tako, proizlazi da je ljudsko dobro aktivnost due uskladu s vrlinom, a ako je vrlina vie, onda u skladu s onom najboljomi najpotpunijom. (I. 7, 1098a16-18)

Na ovom je mjestu Aristotel ve napredovao u svojoj raspravi oljudskom dobru. Tanije, to je konaan odgovor koji e on u I. knjiziponuditi kao odgovor na pitanje: to je ljudsko dobro? Taj je odgovorza kljuak argumenta iz ergona i ovisi o pretpostavkama togaargumenta. ini se, dakle, da argument iz ergona sam moe odgovoritina pitanje to je ljudsko dobro . No, iako on to moe, Aristotel uNikomahovoj etici ne postupa tako kao da je u razmatranju ljudskogdobra mogue odmah prijei na taj kljuni argumentacijski korak.

Prije nego to e tim argumentom pokazati u emu se srea,odnosno ljudsko dobro sastoji, razmotrit e formalne zahtjeve kojeneto mora zadovoljiti da bismo ga nazvali ljudskim dobrom.

U prethodnim je razmatranjima Aristotel pokazao da je sreaodgovor na pitanje to je ljudsko dobro. Poistovjetiti ljudsko dobro sasreom jo uvijek, meutim, ne znai rei niti za dobro niti za sreuto je. U smislu u kojem je oko takva poistovjeivanja mogue postiislaganje, rije je o identifikaciji u kojoj, na jednoj strani, od razliitihtipova dobara odabiremo jedno i stavljamo ga na mjesto najviegljudskog dobra a, na drugoj, za tu stvar kaemo da je treba nazvatisreom. Takva identifikacija jo ne pretpostavlja da zn amo koje oddobara treba staviti na mjesto najvieg ljudskog do bra, nego samokae da to god bilo najvie ljudsko dobro, posjedovanje takva dobrajest ono to ini sretan ivot. Stoga e se pokuaj da se odredi to usadrajnom smislu ini ljudsku sreu svoditi na to da se odredi koje jedobro najvie ljudsko dobro. Moe se initi da se u I. knjiziNikomahove etike Aristotel vrti u krug. On najprije pokuava utvrditida postoji neto takvo kao to je ljudsko dobro te, nakon to je to

utvrdio, ispituje koji su formalni kriteriji koje neto mora zadovoljitida bi bilo ljudsko dobro. Na temelju toga ispitivanja pokazuje da jesrea ljudsko dobro, jer

SEMINARSKI RAD 5

jedina zadovoljava spomenute kriterije. Nakon to j e pokazao da jesrea ljudsko dobro, nastoji odrediti to je, u sadrajnom smislu ,srea. A to sadrajno odreenje sree nije nita drugo nego definiranjeljudskog dobra. To sad oito nije mogue uiniti niti (ponovnim)ispitivanjem formalnih zahtjeva koje ljudsko dobro treba zadovoljiti,niti to proizlazi iz same identifikacije ljudskog dobra i sree. Stoga usljedeem koraku, u kojemu nastoji odrediti u emu se srea, odnosnoljudsko dobro sastoji, Aristotel iznosi argument iz ergona, argumentkoji se temelji na pretpostavci da se ovjekovo dobro podudara skarakteristinom djelatno u dobra ovjeka.

Cirkularnost je prividna i taj je dojam rezultat struktureAristotelova argumenta u I. knjizi u ijem je sreditu identifikacijanajvieg dobra i sr ee. Budui da identifikacija ljudskog dobra i sreene kae nita ni o dobru ni o srei, postupak pretpostavlja vie koraka.Najprije tre ba odrediti to je ljudsko dobro u skladu s formalnimzahtjevima. Nakon toga mogue je pokazati da je srea ljudsko dobroutoliko to jedina zadovoljava te z ahtjeve. Na koncu treba pokazati toini sreu. Stoga, polazite u Nikomahovoj etici nije pitanj e u emu sesastoji ljudska srea. To e se pokazati kao sredinje pitanje na kojeEtika treba odgovoriti, no to nije pitanje od kojega Aristotel po lazi. Onzapoinje pitanjem o ljudskome dobru, i to ne pitanjem u emu se onosastoji (ili to je ljudsko dobro), nego najprije nastoji utvrditi postoji linajvie ljudsko dobro (odnosno pokazati da ono uistinu postoji). U takokoncipiranom argumentu stoga nijedna tvrdnja koja se odnosi naljudsko dobro (npr. Ljudsko dobro je x ili Postoji neto takvo kaoto je ljudsko dobro) ne moe biti po etna premisa, budui da se totek nastoji utvrditi. Aristotel u Nikomahovoj etici zapoinje odteleoloki definiranog pojma dobra, dobra shva enog kao svrhedjelovanja i tenje.

Polazei, dakle, od tako shvaenog pojma dobra, Aristotel nastojidoi do pojma najvieg dobra, ili: od injenice da je ljudsko djelovanjeu svakom pojedinom sluaju upravljano takvim dobrima kao svrhamado tvrdnje da postoji najvie ljudsko dobro kao krajnja svrha. I ini sekako on zakljuuje neposredno od jednog na drugo, zakljukom koji setemelji na oitoj logikoj pogreci. Naime, ini se da Aristotelzakljuuje od Sve tei nekom dobru na

Postoji neko dobro kojemu sve tei. Ipak, nije vj erojatno daAristotel ini tako bjelodanu pogreku. Ako pak dopustimo da je on

spreman izvesti takav zakljuak, onda, ini se, moramo dopustiti da jeon to uinio odmah u prvim dvjema reenicama Nikomahove etike,dakle, bez ikakvih dodatnih pretpostavki, te da na tako izvedenomzakljuku temelji raspravu u nastavku.

SEMINARSKI RAD 6

(1) Svako umijee i svako istraivanje a, sli no tome, svakadjelatnost i odluka ini se da tee nekom dobru. (2) Stoga je valjano reeno da je dobro ono emu sve tei. (1094a1-3).

Kako god razumjeli te dvije tvrdnje, odnos je meu njimaproblematian. Povezanost reenica rijeju stoga upuuje na to da(2) slijedi iz (1).

No dobro u drugoj tvrdnji nije ono isto o kojemu je rije uprvoj. U (1) je pretpostavljeno postojanje mnogih pojedinanih dobara,koja se kao dobra mogu definirati samo s obzirom na djelatnost koja imkao pojedinanoj svrsi tei i koja su, prema tome, meusobno razliita(npr. zdravlje je dobro kojemu medicina tei, dok je dobrobrodogradnje neto drugo). U (2) je rije o jednom dobru, ali ne onekom jednom od mnogih pojedinanih dobara iz (1), nego oodreenom jednom dobru, koje nije nijedno od tih prethodnih, nego seod svih njih razlikuje time to je isto za svaku razli itu djelatnost kojatakvom dobru tei. Stoga je nemogue zakljuiti direktno iz (1) na (2).

No i kada odbacimo pretpostavku da je ovdje izveden zakljuakkoji ukljuuje gore spomenutu logiku pogreku, povezanost me utim tvrdnjama ini se neprirodnom. Stoga je uputno zanemariti logikupovezanost koju formulacija reenica sugerira i razmatrati svaku od tihtvrdnji zasebno, te na taj nain pokuati utvrditi to one zajednoformuliraju ka o problem ili temu o kojoj e se u nastavku raspravljati.Jer, prirodno je na ovom mjestu u tekstu oekivati neku vrstuformulacije problema, a nije prirodno oekivati zakljuak u kojemu seu jednom koraku dolazi do tvrdnje koju Aristotel e li dokazati.

Obje tvrdnje su o dobru. U tom pogledu (2) je izravnija i jasnija,jer daje definiciju jedne vrste dobra, najvieg dobra, na na in na kojije na ovome mjestu, sasvim openito, taj pojam mogue definirati:najvie dobro je ono emu sve tei. Ono to se u (1) kae o dobru nijejednako o ito. Svaka racionalna ljudska djelatnost ima karakteristikuda tei nekoj svrsi k oja je njezino dobro. A jasno je da ovdjeAristotela ne zanima narav ljudskih djelatnosti poput umijea iliistraivanja, nego ga zanima dobro koje je svrha ta kvih djelatnosti.

to on takvom tvrdnjom kae o dobru? U osnovnom, ka e da jedobro uvijek svrha neke djelatnosti kojoj ta djelatnost tei. No mislimda eli re i i vie, naime odrediti takva dobra na taj na in da seistakne ono to ih bitno razlikuje od najvieg dobra o kojemu je rije u

(2). Stoga ta tvrdnja upuuje i na to da su takva dobra uvijekneposredna dobra pojedinih djelatnosti, ograniena dobra, kao i na toda postoji mnogo takvih pojedinanih dobara. Potvrdu da e

SEMINARSKI RAD 7

Aristotela u nastavku zanimati upravo taj aspekt pojedinanih dobaranalazimo nekoliko redaka dalje u tekstu:

Budui da postoje mnoge djelatnosti, umijea i znanosti,proizlazi da postoje i mnoge svrhe; jer zdravlje je svrha medicine, brodbrodogradnje, pobjeda vojskovodstva, bogatstvo gospodarstva.(1094a6-9)

U prvim dvjema reenicama Nikomahove etike tako nalazimo prvui jo uvijek sasvim openitu formulaciju odnosa izmeu najvieg dobrai pojedinih ogranienih dobara. Taj je odnos tu sasvim formalnoodreen s obzirom na ono to proizlazi iz pojma dobra, odnosnonajvieg dobr a. Takvo formalno pojmovno odreenje moe ve naznaiti razliku izmeu najvieg dobra i ograni enih dobara. No inajvie dobro jest dobro i do znanja o njemu moemo do i samorazmatranjem i analizom odnosa koji postoje meu pojedinanimdobrima. Takav e postupak Aristotel u nastavku i primijeniti. Stoga jeza definiranje najvieg dobra nuno uzeti u obzir njegov karakter dobrakao svrhe, ono to dijeli sa svim ostalim dobrima, kao i ono to ga izdvaja od svih ogranienih dobara.

SEMINARSKI RAD 8

Prikaz etike u Aristotelovom deluNikomahova etika

Postoje dve vrste vrlina: moralna i intelektualna, no nijedna nijepo prirodi usaena. Mi imamo sposobnost stei ih i usavravati ih.Zakonodavci navikavanjem ine graane dobrima i to je u stvari eljasvakog zakonodav ca. Prema naim postupcima u odnosima s ljudimapostaje mo pravedni ili nepravedni. Pravednim se postupcima postajepravedan. Moramo postupati u skladu sa zdravim razumom, jerpreteranost unitava , a to se u detinjstvu mora naviknuti: koliko i kadaoseati. Onaj koji se odrie ulnih uitaka nalazi radost.

Postoje tri stanja, no samo je jedno ispravno. Srednji put (drugostanje) zasluuje pohvalu, no skretanja su nuna jer se tak o najlakenalazi pravi put. Vrlina bi trebala biti ona osobina na osnovu kojeovek postaje dobar. Strasti su prolazni afekti (strah,pouda..., ose ajizadovoljstva ili nezadovoljstva). Sklonosti su ono na osnovu ega smou stanju npr. naljutiti se. Osobine su ono na osnovu ega se odnosimopravilno ili nepravilno prema afektima.

Prvo stanje: razmetanje, nadutost, razmetljivost, lakrdijatvo,laskavac, srameljivac, naprasitost, luda smelost, neobuzdano st,rasipnost

Drugo stanje: izdanost, plemenita ambicija, istino ljubivost,drutvenost, ljubaznost, stidljivost, blagost, hrabrost, umerenost,velikodunost

Tree stanje: sitniavost, malodunost, ironija, mrzovolja,preterana uslunost, bestidnost, ravnodunost, plaljivost, o buzdanost,krtost

Razboritost je prava stvar u pravoj situaciji. Kreposti postojeudoredne i razumne. Takoer postoje dva dela due - razuman inerazuman. Nep romenjivi (umee, razboritost) i promenjivi (umnost,mudrost,).

Ljudska srea se moe definisati funkcijom koja pripada svakomoveku. Svaki ovek mora biti deo praktinog ivota, a krajnje dobrobi trebalo proiza i iz toga da se ta funkcija dobro obavlja i treba biti

celi ivot konstantna. 1 Etike vrline su one u skladu sa razumom, aintelektualne su superiornije jer razum razmilja, a miljenje jenajbolja ovekova sposobnost. No, ovek ne moe celi1 Prosveta 1978.,Opta enciklopedija,str. 134

SEMINARSKI RAD 9

ivot provesti neprekidno razmiljaju i. Za sreu ljudi su potrebne ineke stvari kao to su zdravlje, zdrava deca, hrana, sklonite i sloboda.

U elejskoj koli Parmenid je u svom spisu O prirod i istakao dapostoje dva puta istraivanja, jedan koji vodi mnjenju, a d rugi, bolji znanju. Tu je prvi put u istoriji filozofije istaknuta potreba metode ufilozofskom istraivanju, jer bez nje razum ne moe imati siguranoslonac u svom prouavanju.

I drugi filozofi su prihvatili misao, da nije dovoljno postavitiobjekt, nego prouiti, kako i ime se moe spoznati taj objekt. Zatim jevano pit anje da li se odmah moe pre i na filozofska istraivanjabez prethodne pripreme na drugim podrujima nauke.

Platon je smatrao, da je matematika vaan preduslov za filozofiju(dijalektiku), i ko nju ne pozna, ne e biti sposoban za apstraktnomiljenje o filozofskim problemima.2 Meutim Aristotel je video, dase u tom prouavanju ni ono najosnovnije nije reilo, jer nisu do voljnoproueni zakoni ljudskog miljenja, a dok to nije poznato, ne moe bitinika kvog istraivanja na podru ju nauke. Svakodnevne rasprave sasofistima pokazale su da je dobro argumentirana re najvanija upridobivanju pristalica za neko milj enje, i da bez uverljivog govoraniko ne moe posti i uspeh u svom obrazlaganju.

Ljudsko miljenje ne moe logi ki odraavati objektivnustvarnost niti spoznati objektivnu istinu, ako samo nije postavljenonasjigunije principe. Da se pronae ta zakonitost miljenja, trebanajprije ispitati u kakvom, odnosu, stoji pojam prema pojedinanomkonkretnom predmetu, i ta je izvor spoznaje. O tom pi tanju govoriAristotel u Anal. post. II. 19, gde pokazuje da je metoda indukcije putdo spoznaje, i to na taj nain, da se od pojedinane stvari doe donjenog pojma. Aristotel kae da svako ivo bi e ima sposobnostopaanja, ali ljudi se odlikuju jo i t ime, da zapaeno mogu zadrati u seanju.3

Aristotel polazi od uenja o kategorijama - o najoptijimpredikatima. Ti h najoptijih predikata Aristotel je pronaao 10, premda esto spominje i manji broj. Da bi preko kategorija ljudskomiljenje mogl o odraavati spoljnju realnost, ono ne moe po ivati nasluaju, nego miljenje mora imati svoje osnovne principe, koji e bitiopte vae i, i nee ih trebati dalje dokazivati.

2 Branko Bonjak, Gr ka f ilozofija, str. 1963Enciklopedijski leksiokon , Filozofija, Beograd1973., str. 182

SEMINARSKI RAD1

0

Prema Aristotelovom sistemu problemi etike pripadaju upraktinu filozofiju, jer taj deo filozofije istrauje delatn ost ljudi injihovu tenju da postignu sreu i da budu zadovoljnii. Meutim u tomdelovanju ne postoji opte vae a odreena norma, u emu bi sesastojala srea, ali ipak razum svojim shvatanjem omoguuje volji daovek uvek postupa tako da moe raditi dobre i korisne stvari. Razumui volji koja je u vezi s razumom i s njim zajedno deluje odgovaraju iodreena merila i ljudi su odgovorni za svoje postupke.

Prema razumskoj i voljnoj delatnosti ljudi, Aristotel deli vrline nadve grupe, na:

razumske (dianoetine) i moralno-etike

Prve su po svojoj vrednosti vie i me u njima se istiu: misaonadelatnost, sigurno znanje o onome to se istrauje. Pored te d ve vrlinevana je i razboritost koja se oituje u ovekovom praktinom radu.

U moralno etikim vrlinama (na primer umerenost) uvek sepokazuje za nas kao najbolje srednja mera to jest neto izme u onogto je premalo i onog to je previe. Tako na primer dareljivost kaovrlina zauzima sredinu izmeu sebinosti i preteranog razbacivanja.

Taj praktini smisao etike stoji ljudima mnogo blle, nego Platonov zahtev, da se dostigne ono to je po sebi dobro (id eja Dobra).Aristotel je u svoju etiku uneo one nazore, koji su vladali u klasnomdrutvu. Kako u drutvu ne zauzimaju svi ljudi jednak poloaj, niti sujednaki h moi, to se ni na podruju etike ne moe zahtevati jednakostnormi za sve ljud e. Svako ima vrlinu svog stalea kao i prirodnogstanja. Za enu je drugi pr opis nego za oveka, a opet za roba druginego za slobodnog.

Ljudi su izmeu sebe jednaki samo unutar istog stalea (deobenapravednost, iustitia distributiva), ali u pravima i asti stoje iznad ljudinieg stalea. Ipak drava mora po ivati na pravednosti (formalnoizjednaenje ljudi) i obraa panju na ljudska delovanja, a ne napojedina lic a. Samo pravedna drava osigurava ivot celine, a teprobleme obra uje ve Aristotelova politika.4Za Aristotela, najveedobro je srea. Ona zavisi od naih umnih sposobnosti. Tvrdio je da jenajvea vrlina sredina izmeu dvije krajnosti.

4 Prosveta 1978.,Opta enciklopedija,str. 130

SEMINARSKI RAD1

1

Uenje o vrlini Aristotel je izloio u svom djelu Nik omahovaetika gdje je polazio od onoga u emu se svi ljudi slau, a to je da jecilj ljudskog ivota ili blaenstvo, koje nije povrni hedonizam, nitimater ijalno bogatstvo ili slava, ve je srea ili blaenstvo - dobro posebi ili samovrijednost . Aristotel je tvrdio da je ovjek po prirodipolitiko bie (zoon politikon) i da svoju sutinu izraava tek uzajednici.

Aristotel, za razliku od Platona, cijeni umjetnost a naroito grketragedije jer etiki djeluju na gledaoca (tvorac je termina katarza-proi enje putem straha i saaljenja).

SEMINARSKI RAD1

2

ZAKLJUAKOpte je prihva ena injenica da je najvee dobro ono kojem

teimo radi njega samog, a ne radi neke druge svrhe. To moe bi tisrea, blaenstvo..., i svaki ovek po naravi tei tome dobru. Isto takosvako ume e i svako istraivanje tei nekom dobru, no razlikuju sesvrh e delovanja, iako bi svrha uvek trebala biti dobro. U Nikomahovojetici Aristotel deli ivljenje ivota na tri naina; to su ivot uitaka,dravni (politi ki) i misaoni ivot.

Oni se razlikuju po delovanju i svrhama delovanja, te se postavljapitanje koje je najvee dobro. Blaenstvo, dakle, biramo radi njegasamog , takoer i kreposti, ali, je li to uistinu najvee dobro, te gde jepravednost u tome? Krajnje je dobro samodostatno, zadatak oveku jeivot, ma kakav on bio, a ivot je samodostatan.5

Budui da su meuljudski odnosi rezultat uticaja morala, etikuinteresuje sama priroda kategorija koje obavezuju ljude na odreenoponaanje i posledice koje nastaju kada se prekre. S obzirom nasloenos t moralne savesti kao unutranje strukture koja arbitrira uslu ajevima kada se kre moralne norme, priroda moralnosti pokuavase objasniti na razli ite naine od moralnih univerzalija kojepostoje same po sebi izvan oveka (ak po nekim kao kosmiki zakoni)do psiholokih entiteta koji kao sadraji l judske duhovnostipredstavljaju takoe univerzalne, od ovekova iskustva nezavisnesutine.

I jedno i drugo stanovite predstavljali su pogodan izvornastajanja teorija o venosti moralnih kategorija, o njihovoj prirodnojpostojanosti, pa prema tome i o determinisanosti ovekovog poloaja udrutvu i odnosa kakvi vladaju u datim drutvenim uslovima. Nideterministi ka ni indeterministika stanovita o prirodi moralnostinisu mogla izdrati snagu kritik e ni udovoljiti objanjenju pojava kojenamee praksa drutvenog na ina ivota i me uljudskih odnosa.

Etika istrauje delatnost ljudi i njihovu tenju da postignu sreu i

da budu zadovoljnii. Meutim u tom delovanju ne postoji opte vaea odreena norma, u emu bi se sastojala srea, ali ipak razum svojimshvatanjem omoguuje volji5 Perovi Milenko, Uvod u etiku,str. 107

SEMINARSKI RAD1

3

da ovek uvek postupa tako da moe raditi dobre i koris ne stvari.Razumu i volji koja je u vezi s razumom i s njim zajedno delujeodgovaraju i odreena merila i ljudi su odgovorni za svoje postupke.

U moralno etikim vrlinama (na primer umerenost) uvek sepokazuje za nas kao najbolje srednja mera to jest neto izme u onogto je premalo i onog to je previe. Tako na primer dareljivost kaovrlina zauzima sredinu izmeu sebinosti i preteranog razbacivanja.

SEMINARSKI RAD1

4

LITERAURA1. Aristotel, Nikomahova etika, Izdavaka knjiarnica ZoranaStojanovi a,

Sremski Karlovci - Novi Sad, 2003.

2. Branko Bonjak, Gr ka filozofija, Prosveta 1978., Optaenciklopedija

3. ivkovi G., Mudrost helena, Filozofija, Beograd 1973.

SEMINARSKI RAD1

5

Sadraj

UVOD ................................ ................................ ...........................1ANALIZA ARISTOTELOVOG DELANIKOMAHOVA ETIKA ................................ ............................2

Aristotelova Nikomahova etika ................................ ............2Osnovne ideje u delu Nikomahova etika ..............................4Prikaz etike u Aristotelovom delu Nikomahova etika .........8

ZAKLJUAK ................................ ................................ .............12LITERAURA ................................ ................................ ..............14