Aristotel o pesnickoj

Biblioteka PREVODI MILOŠA N. ĐURIĆA

Kolo 1, knjiga 4

l . ..

Prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić

X- '

-' A n Beograd ,j _2_. 0 2002.

( DERETA )

Naslov originala IIEPI nOIHTIKHI

© Ovog izdanja Grafički atelje DERETA (Slobodna prava dela)

Stampa se prema izdanju iz 1988. godine, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

82.0 929:14 Aristotel 14 Aristotel

ARISTOTEL O pesničkoj umetnosti/ Aristotel. - (1. Deretino izd.). -Beograd

: Dereta, 2002 {Beograd : Dereta). - 236 str. : 20 cm. - (Biblioteka Prevodi Milosa N. Đurića ; kolo 1, knj. 4)

Prevod dela: nEPI nOIHTIKHL - Tiraž 500. - str. 7-51 : Aristotelov život s istorijsko-društvenom pozadinom / Miloš N. Đurić. -Napomene i bibliografske refence uz. tekst. - Registar,

ISBN 86-7346-247-9 $&i^- " ' ; ' i ' ' " ' " " ' '

1. Đurić, Miloš N. :

a) Aristotel (384 pne-322 pne) - „Poetika"

COBISS-ID 99994892

Seni

svog učitelja i prijatelja D-ra Dragise M. Durića

prifesora Beogradskog Univerziteta, koji je prevodioca i podstakao na prevođenje ovog spisa dostojnog

ulja kedrova i glatke kiparisovine, posvećuje ovaj rad prevodilac

' V

Skenirao je Zotov Vladimir za drage kolege iz grupe Filozofija 2010

m'w

Predgovor

ARISTOTELOV Ž I V O T S ISTORIjSKO--DRUŠTVENOM P O Z A D I N O M

1) MLADOST

Mislilac u kome je helenska filosofija dostigla najviši rascvat, jer je ceo helenski svet obuhvatio u svojim politič-kim i celu prirodu u svojim prirodnjačkim spisima, i koga je zato K. Marks nazvao Aieksandrom Makedonskim helenske filosofije, bio je A r i s t o t e i (Marks-Engels Soč. t. I,str. 15). On se rodio god. 384/3, pre n.e. u Stagiru (otuda 6 EraysipiTr|(; = Stagiranin) na tračkom poluostrvu Halkidici, koje se tako zove što je najveći broj njegovih gradova nase-Ijen iz grada Halkide na ostrvu Eubeji. I Aristoteiova mati, Festijada, bila je kći jednog naseljenika iz Halkide. Otac nje-gov, Nikomah, pripadao je staroj lekarskoj porodici, ogran-ku lekarske škole Askiepijada, koja je kao svoga praoca poš-tovaia boga Asklepija, i u kojoj je lekarsko zvanje prelazilo s oca na sina. Najznamenitija takva škola bila je na ostrvu Ko-su, i u njoj je svoje obrazovanje dobio Hipokrat, pravi osni-vač medicine, takođe član asklepijadske porodice. Od Ma-haona, Asklepijeva sina, koji se u llijadi spominje kao lekar na glasu, vukao je lozu, kao mnoge lekarske porodice, i Ni-komah. On je bio lični iekar i poverljiva iičnost kraija Amin-te, Filipova oca, koji je vladao od god..393-e do 370-e. Ispr-va je Aristotel živeo na dvoru u Peli, makedonskoj prestoni-ci. Posle očeve smrti živeo je u Stagiru, i o njegovom vaspita-nju starao se Proksen iz Atarneja u Misiji, verovatno njegov srodnik (Sext. Emp. Adu matb. I 258). Docnije će se zahvalni

% w

10 ' Dr MilošN. Đurić

vaspitanik svome staraocu oduiiti na taj način što će njego-va sina, Nikanora, usiniti i u svom testarnentu nameniti mu svoju kćer Pitijadu za ženu (Diog. L. V 12 ss).

2) KOD PLATONA U AKADEMIJI

God. 368/7, kad mu je bilo sedamnaest godina, došao je Aristotel u Atinu i stupio u Akademiju, kojoj je tada bio na čelu Eudokso, jer je sam Piaton bio po drugi put otputo-vao u Sirakusu. U Akademiji ostao je Aristotel punih dvade-set godina sve do smrti Piatonove. Za njega kao mislioca bio je boravak u Akademiji presudan: tu je on stekao najsolidni-je poznavanje ne samo Sokratove i Platonove nego i ceio-kupne dosokratske filosofije; tu je učio, skupljao gradivo, pi-sao „razgovore" i držao javna predavanja o pravilima be-sedništva kao protivnik Isokratov (Cic. De orat. III 35, 141, De off. 11,4; Quint, III 1,14). Rano je stekao ugledan polo-žaj u Akademiji, pa je i sam od učenika postao učitelj. Jedan od učenika bio mu je i Teodekte iz Faselide u Likiji, tragičar i učitelj besedništva, i po njemu Aristotel je svom spisu o gra-denju zaokruženih rečenica (7tepio5oi) dao ime ©eo8eicrEia.

Ima vesti po kojima bi se Aristotel ružno ponašao pre-ma Platonu. Po jednoj, on je ustajao protiv Platona kad ovaj ne bi bio prisutan, a Platon se na to žalio: „Aristotel nas je odgurnuo nogama kao ždrebac rođenu majku" (D. L. V 2). Međutim, suprotno svedoče druge vesti i činjenice. Piaton je Aristotela toliko voleo, da ga je nazvao „umom raspravlja-nja" (Philop. Aetern. mundi VI27), a njegovu kuću „kućom čitaoca" (Ammon. Vit. Arist. 44), a kad Aristotel ne bi pri-sustvovao predavanju, govorio bi: „Uma nema, nemi sluša-oci." Nesumnjivo je da je medu njima bilo trvenja, jer tako

Predgovor 11

različit i samostalan duh, kao što je bio Aristotel, nije mogao da prima bez kritike Platonova učenja. Ali sam Aristotei s najvećim poštovanjem govori o Platonu kao čoveku u kra-snoj elegiji, namenjenoj Eudemu Rodaninu. Od nje su saču-vani ovi stihovi:

Kad je stigao na slavno Kekropovo zemljište pobožno je postavio žrtvenik uzvišenom prijateljstvu u east čoveka, koga rdavi ljudi ne smeju ni hvaliti, i koji je jedini, ili bar prvi od smrtnih, jasno dokazao i svojim sopstvenim životom i svojim učenjem da dobar čovek postaje u isti mah i blažen. To nikad, ili bar sada, niko ne može postići.

(Olympiod. In Plat. Gorg. p. 41; Diehl frg. 1.)

Tu je reč o nekom nepoznatom čoveku koji je, došavši u Atinu, podigao žrtvenik prijateljstva u čast čoveka, u čijoj se ličnosti, u njegovu delanju i prijateljskom odnosu prema ucenicima, ovaplotila Filija, boginja prijateljstva. Aristotel slavi čoveka u kome je ideja prijateljstva našla svoga smrt-nog nosioca i, u isti mah, obeležava i svoj odnos prema Pla-tonu, kao i svoj stav prema onima (tj. „rdavim ljudima") ko-ji su zlonamerno kritikovali taj odnos. Očevidno je da li-čnost, koju rđavi nemaju pravo ni hvaliti, nije Sokrat, kao što misle J. Bernavs i Th. Gomperz1, jer Aristotel u svom ži-votu nije Sokrata nikada video nego Platon, kao što td utvr-đuju U. v. WiIamowitz, O. Immisch i W. Jaeger2. Platon je ne

1 ]. Bernavs Ges. Abb. Bd I, 141 ss; Th. Gomperz Griech. Den-fecr,Bdn, 1925, 527 S.

2 U. v. Wiiamowitz Anstoteles und Athen, Bd II, 413; O. Im-misch Ein Gedicht des Aristoteles, Philol. 65 (1906) 1-23; W. Jaeger Aristoteles, 107-110, i Aristoteles Verse in Praise of Plato, Glass. Ouart, 21 (1927), 13 ss.

ii

12 Dr Miloš N. Đurić

samo teorijski, na primer najjače u Državi, nego i praktički pokazao da je moralna snaga u isti mah i blaženstvo čoveko-vo. Doduše, Aristotel je učio da postizanje biaženstva ne za-visi samo od moralnih osobina Čovekove duše, nego i od spoljašnjih dobara, ali Piaton je jedini, iii bar prvi, prijatelji-ma i delom potvrdio da je za blaženstvo dovoijno moraino dostojanstvo. Kad čak u pozno pisanoj Nikomahovoj etici naučno polemiše protiv učenja o idejama, Aristotei, kao Brut koji Cezara nije malo voleo, ali je više voleo Rim, s pos-tovanjem govorio osnivaču toga učenja i o svom učitelju, ali i o svom većem poštovanju istine:

Možda je bolje obratiti pažnju na opšti pojam i zapitati šta se pod njim razumeva. Istina, takvo ispitivanje vezano je za teško-će, jer su pojmove (ra ei5r|) uveli prijateiji. Ali će se možda učiniti da je boije i da treba radi očuvanja istine pobijati i vlastita načela, naročito kad smo filosofi. Ta milo nam je i jedno i drugo (tj. Platon i istina), ali je sveta dužnost više ceniti istinu (1096 a 11-16).

Otuda izreka cpiAOc; \itv IcoKpdTnc; bXkh cpdiepa r) akrfizia, amicus Plato, sed amica veritas.3

Posle smrti Platonove, upravnik Akademije (=crxoMp%r| ! postao je Speusip, Platonov nećak.

3 O Aristotelovu stavu prema Platonu, kao i kritici Platonova učenja: O. Kluge Darst. und Beurth. d. Eintvendungen des Artst. gegen die plat. Ideenlehre, Greifswald 1905 Diss.; J. M. Watson Ar. cnticism ofPlato, 1909; Ch. Werner Arist. e Videalisme platonicien, Paris 1909; J. Stenzel Zahl und Gestalt bei piat. und Arist. Leipzig und Berlin 19332; W. Jaeger Aristoteles passim.

Predgovor 13

3)KOĐHERMIJEUA$U

Oziojedeni što je on postao nasledmk veiikog osniva-ča i učitelja, Aristotel i Ksenokrat preseie se u grad As u primorju Troade da duhu, koji je ostao bez zavičaja, nađu novo boravište. Tu se već naiazila jedna naseobina iz Aka-demije, koju su osnovaia dva ugledna Piatonova učenika, Erast i Korisko, oba iz Skepside. S ovima se ranije bio spri-jateijio Hermija, viadar grada Atarneja, poklonio im grad As i pod njihovim uticajem svojoj tiranidi dao oblik zako-nite vlasti, sasvim u duhu fiiosofsko-političkog učenja Pla-tonova. U jednoj poslanici (Šesto pismo) stari Platon sta-vija im na srce njihovo prijateljstvo i njihov poiitički spo-razum: Erastu i Korisku savetuje da Hermijino životno is-kustvo udruže sa svojom mudrošću o idejama, a Hermiju moli da se pokaže dostojan takvih prijatelja i učitelja, jer neće lako naći pouzdanijih savetnika nego što su oni. S Erastom i Koriskom, starim drugarima iz Akademije, Ari-stotel i Ksenokrat osnovaii su udruženje mudraca i u Asu osnovaii filijaiu Akademije kao nov rasadnik Platonovih fi-losofsko-političkih planova i kao novo uporište za ostvari-vanje političkih ideaia koje sam Piaton nije mogao ostvari-ti na Siciiiji. jer, ako se i nije slagao s učiteijevim učenjem o idejama kao reaiitetima, Aristotel nije odbacivao Akademi-jine panheienskopolitičke tendencije. Pošto je po savetu svojih prijatelja filosofa unapredio svoju državu, Hermija je postao makedonska predstraža i jaka operaciona baza za oslobođenje maloazijskih Helena, jer je sklopio vojnicku konvenciju s kraijem Fiiipom koji se spremao da uđe u rat protiv persijske carevine. Aristotei se s Hermijom toliko sprijateljio da se njegovom poćerkom i rodakom, Pitija-dom, i oženio.

*••••

ir

s : '

14 Dr Niiios N. Đurić

4)UMITILENI

Posie trogodišnjeg boravka u Asu (348/7-345/4) Ari-stotel se na predlog Teofrasta, svog docnijeg najznamenitijeg učenika, s kojim se već bio sastao u Makedoniji (D. L. V 52; Theophr. Hist. plant. III 11, 1,-IV 163) preselio u Mitilenu na Lezbu. Tu ostane do godine 343/2, a zatim ode u Pelu kralju Filipu, koji ga je pozvao za vaspitača svom trinaesto-godišnjem sinu Aleksandru, nasiedniku prestoia.4

5) KOD KRALJA FILIPA U PELI

Filip je rešio da pod svoju vlast podvrgne heienske gra-dove na makedonskoj obali, da potom postane glava Heia-de i, naposletku, tako ojačan, da povede rat na Persijance, jer je jasno video da se problem njegove vlasti ne može reši-ti bez presudnog rata protiv Persije. Na to su ga podsticali i Sokratovi spisi i mišljenje onih Atinjana koji su smatrali da Heladu može spasti samo jaka monarhija. Da to ostvari, iš-le su mu na ruku i helenske političke i socijalno-ekonomske prilike. Narod nad kojim je on vladao bili su snažni seljaci i školovani ratnici koje još nije pokvarila varoška raskošnost, a sam on bio je izvrstan vojskovođa i okretan državnik. Dok je kao talac boravio u Tebi, onda kad je beotski savez bio na vrhuncu svoje moći, on je od Helena usvojio sve ono o čemu je mislio da će mu koristiti u ostvarivanju njegovih planova i u pojedinostima upoznao uzroke koji su izazvali političku i socijalnu anarhiju u Helena. Pre svega, on je učio helenski partikularizam, koji je ometao utvrđivanje helenske politič-

Predgovor 15

4 Pismo kojim Filip poziva Aristotela za vaspitača Gell. N. A. IX 3.

ke soiidarnosti, a zatim helenski individualizam, koji je raz-drobio i rastočio stari društveni poredak. Video je kako su nezasitni vlasnici robova i bezdušni bankari iscrpijivali ži-votne izvore narodne snage; kako su grlati a nesposobni de-magozi jedan marljiv narod uvaljivali u nesrećne sukobe i ra-tove, i kako su partijski fanatizmi i klasne borbe potkopali državnu snagu, te je gradanin zazirao od vršenja vojničke dužnosti, kao i od svake obaveze koju je od njega zahtevala država. Sirotinja se silno umnožila, a srednjeg staleža bilo je sve manje. Sve slojeve spopaia je grozničava jagma za dobit-kom i bogatstvom, a to je sa sobom donosilo samoživost, za-vidljivost, mržnju, podmitljivost i sve dublje raslojavanje sta-novnistva. Svaka stranka - bogati posednici i kapitalisti, srednji stalež i sirotinja - kad se dočepala vlasti, nemilice je progonila svoje protivnike, zaplenjivaia im imovinu i osudi-vaia ih na smrt. U demokratskim državama, gde su svi sloje-vi pred zakonom i po pravu jednaki, sirotinja je s pravom tražila i jednakost imovine, ali zemljoposednici i bogatasi ni-su na to pristajali.

Sve je to Filip dobro video. Da izvede svoj naum, on je uredio makedonsku vojsku time što je pešadiju, u kojoj su siužili mali zemljoposednici, usavrsio kao falangu, naoruža-nu sarisom, tj. šest metara dugim kopljem, a jedno joj krilo ojačao teškom konjicom, u kojoj su služili veliki zemljopo-sednici, i koja je otvarala i rešavala bitku i gonjenjem nepri-jateija do kraja iskorišćavala pobedu. Kad je god. 356-e osvojio Trakiju, dopaii su mu zlatni rudnici Pangejske gore, iz kojih je dobivao novčanih sredstava deset puta više nego Atina iz svojih laurijskih rudnika. Ta sredstva omogućila su mu da još više utvrdi političku i vojničku snagu svoje drža-ve, da, kao Kiklop, proždire helenske gradove jedan za dru-gim i da, najzad, pod svoju vlast podvrgne stotinu helenskih

mt


gradskih država. Što nije mogao da postigne ljubaznošću i blagošću, lukavstvom iii ratom, postizao je podmićivanjem, naročito u Atini, gde je video samo mešavinu potkupljivih genija i robova, i zato je sasvim razumijivo što su mu atinski posedi na makedonskoj i tračkoj obali, kao i drugi helenski gradovi, padali u krilo kao zrele jabuke. Posle heronejske bitke on će sazvati opstehelensku skupštinu u Korintu, gde će biti proglašen mir sviju helenskih država i objavljen rat Persiji pod njegovom političkom i vojničkom hegemonijom, i gde će heienski robovlasnici proglasiti neprikosnovenost svoje imovine i zabraniti oslobadanje robova. U borbi protiv demokratije i robovskih ustanaka postepeno se stvarala neo-graničena vojna vlast, koja će u Heladi dobiti izraz u obliku makedonske monarhije.

Fiiip je hteo da mu sin bude svestrano obrazovan jer je aa njega vezivao svoje krupne planove. Razlozi s kojih je za vaspitača svom sinu pozvao baš Aristotela bili su, po svoj prilici, veze Aristotelove s Hermijom, koji je sa Filipom, či-jom je državničkom energijom Makedonija u to doba posta-la najmoćnija država u Evropi, održavao iične veze zbog spoljnopolitičkih prilika. Pozivu da bude mudri Hiron obda-renom i neobuzdanom makedonskom Ahileju, Stagiranin se mogao odazvati s jedne strane stoga što je već i njegov otac, kako smo videli, bio lekar i prijatelj Filipovu ocu, a s druge strane stoga što mu se pružala mogućnost da ude u organi-zovanje državnih stanja, kao što je to i Platon činio, i da vr-ši uticaj na političku stvarnost u platonskom smisiu, tj. da ujedinjuje političku moć sa filosofskim obrazovanjem.

Nije prošlo mnogo vremena kako je Aristotel došao u Peiu, kada mu stigne god. 341-e gias o strašnoj sudbini nje-gova prijatelja i tasta. Persijanci su, naime, saznaii za Hermi-jin savez sa Fihpom i udarili na Atarnej. Vladar-filosof hra-

Predgovor 17

bro je odolevao persijskim napadima, aii ga Mentor Roda-nin, koji je bio u siužbi persijskog cara Artakserksa Oha, na prevaru uhvati i odvede u Susu, gde ga car stavi na muke ne bi ii odao svoje i Fiiipove planove. Hermija je muke neustra-Šivo podnosio, i ništa ne odade. Kada je, pre no što će biti ra-zapet, upitan šta želi kao posiednju milost, ovaj mučenik fi-iosofije i Piatonovih filosofsko-političkih ideaia odgovorio je: „Javite mojim prijateljima i drugovima da nisam ništa učinio što bi biio nedostojno filosofije i neprilično". (Didvrn. In Demosth. col 6, 16-18). Taj poslednji pozdrav primio je vaspitač mladog Aleksandra, koji će docnije da osveti smrt atarnejskog heroja. Hermijina mučenička smrt bila je za Ari-stotela velik udar, kao i za Platona smrt Dionova. Takvom prijatelju on je postavio kenotaf u Delfima s ovim natpisom:

„Ovoga je nekada ubio kralj Persijanaca lukonoša, prestupivši nepošteno sveti zakon blaženih bogova; nije ga nadvladao otvoreno kopljem u krvavim borbama, nego se poslužio poštenom rečju prevarna čoveka" (D. L. V 6).

Osim toga u mučenikovu slavu ispevao je ovu Himmi Hermiji:

Vrlino, velika muko rodu ljudskom. Najlepša iovino životu, za tvoju lepotu, devojko, i sad je žuden udes u Heladi i umreti i silne muke trpeti bez prestanka. Takav mećeš u srce, plod i besmrtan i jači od zlata i plemstva i mlakoglede sna. Radi tebe i Herakle i Ledini sinovi silu preturiše muka ^ A

loveći tvoju moć. r ^- r\ O^ * Iz čežnje za tobom Ahilej i Ajant u Hadove dođose dvore;

DrMilošN. Đurić

radi tvog milog lika i atarnejski hranjenik sa žarkim suncem se rasta. Stoga će dela mu pevati pesma, i besmrtnim učiniće ga Muze, Mnemosinine ćerke, odajući poštu gostinskom Divu i slaveći čast postojanog prijateljstva.

(D. L. V 7; Athen. XV 695)5

Nesumnjivo je da su Aristotelu u vaspitanju Aleksan-dra siužili kao obrasci, pored Ahileja i Ajanta, i Dion i Her-mija, heroj Akademije, sa svojim etičko-političkim aristija-ma. Fiiip je hteo da Stagiranin uvede Aleksandra ne samo u heiensku nauku i fiiosofiju nego i u političke teorije, koje su baš kod Heiena bile u prisnoj vezi s praktičko-političkim ži-votom, i da na taj način i u duhovnom pogledu Aleksandar bude Heienima dostojan voda.6 Spremajući se za svoj držav-nički i vladarski poziv mladi kraijević je naročito učio Etiku i Poiitiku, ali je strašno voleo i dublje filosofske nauke (Piut. Alex. 7; upor. i Gell. N. A. XXV 5). Svoga učenika Stagira-nin je ne samo upoznao sa svima potrebnim naukama, s he-ienskim duhovnim vrednostima, naročito sa Homerom, s poiitičkim životom i političkim teorijama, nego ga je kao mi-siilac, koji se iznad preživeiog župskog vidika heienskih

5 O etickom značaju ove himne i njenoj važnosti za poznavanje filozofskog razvitka Aristotelova upor. moju raspravu Aristotelovo etic-ko učenje s obzirom na istorijsko-etičko narodno predanje, Glas Srp. Kralj. Akademije 184 (1940) 141-144; upor. i 0 . Schroeder Aristoteles als Dichter, Neue Jahrb. f. Wiss. u. Jugendbildung I (1929) 31 ss; C. M. Bowra Arlstotle's hymn to virtue, Glass. Quart. 1938, 182-189.

6 J. Kaerst Farschungen zur Geschichte Alexanders des Grosseny

Stuttgartl887, 35.

Predgovor 19

gradskih država digao do visega shvatanja istorijsko-politič-kog života, zadahnuo i političkim idealom panhelenske dr-žave. Aieksandar će u svome kraljevanju doista i postupiti kao učesnik helenske filosofije i kao mandatar unutrašnje snage heienske prosvete. Između vaspitača i vaspitanika po-stojaii su vrio srdačni odnosi. Aieksandar je učitelja cenio i voleo i, kao Epaminonda Lisida, smatrao ga za svoga du-hovnog roditelja (Plut. Alex. 8). Te veze će docnije bivati sve siabije, s jedne strane Što je Aleksandrovo izjednačavanje Helena i Persijanaca najoštrije protivrečilo Aristotelovoj te-oriji o varvarima {PoL VII 1327 b 19; upor. i frg. 658), a s druge strane zato što je Aleksandar dao pogubiti Kalistena, Aristotelova srodnika i učenika, zbog njegove istinske ili to-božnje izdaje (Plut. Alex 52 ss). Aieksandar nije nauku samo voieo nego ju je, kao i njegov otac, unapređivao, te je i.&ri-stotelova proučavanja izdašnom darežljivošću pomagao (Ael. Var. b. IV 19; Athen. IX 398: E; Plin, H. nat. VIII 16,44).

6/ŠKOLA ULIKEJU

Pošto je Aleksandar uzeo kraljevsku vlast u svoje ruke god. 336/5, Aristotel je završio svoju vaspitačku misiju i po-vukao se u svoj Stagir, pa se otuda sa svojim mlađim prijate-ljem Teofrastom vratio u Atinu, god. 335-e. Pošto je dobio prokseniju. otvorio je u Likeju, vežbaiištu posvećenom bogu Apoionu Likeju, svoju vlastitu školu, kojoj je osnova udare-na već ranije u Akademijinoj filijaii u Asu, a potom u Miti-leni. Novi učenici dobiii su ime IleputaTriTi5col, i to ili, kao što jedni misie, otud što je Aristotel učio šećući se (jiepkarcov), ili, kao što hoće drugi, otud što je učio u vrtu (%zpinaxoq).

20 Dr Miloš N. Đurič Predgovor 21

Ustav te škole bio je ustav religioznog udruženja s kuitom Muza, ali je Aristotel od njega napravio naučnu ustanovu. Držane su dve vrste predavanja: 1) j u t a r n j a (Ecofhvot; 7tept7raTocJ za one koji su se posvetili Filosofiji i Nauci, dakle za užikrugslušalaca (Tddxpoa<xnxd),2)večernja (SetArvoc TtepkaTocJ za one koji se interesovahu za discipline izvan fi-losofije (Td£^coT£pixd), naročito za besedništvo, dakle, za ši-ru publiku (Gell. Noct. Att. XX 5,5). Kao Akademija, i Li-kej je bio udruženje prijatelja koji su sa svojim učiteljem za-jedno ručavali i veceravali, i Aristotel je sam sastavio pravil-nik za sofru, kao i za celu zajednicu (Athen. I 3 F; D. L. V 4).

U svojoj školi delao je osnivač punih dvanaest godina; to je vrhunac njegova razvitka i doba njegove zrelosti i sa-mostalnosti, i u tom razdoblju napisao je on sve glavnije spi-se. Najuniversalnija glava medu starim helenskim fiiosofima (Engels u Anti-Diringu), Aristotel je vladao svima naukama svoga vremena, pa je jedne nauke ne samo doveo do oridaš-nje visine, nego i ceo niz drugih nauka sam osnovao. Ta-kvom raznovrsnom naučnom iradijacijom i mnogostranom zrakovitošću naučnoga interesovanja, i planskom organiza-cijom zajedničkog izučavanja, kao i organizacijom predava-nja, njegova Škola uskoro je ne samo nadmašila Akademiju nego i zasenila sve druge škole. Po svemu Što znamo karak-teristično je za nju da je donela empirijsko pojedinačno pro-učavanje kao novu metodu, a na osnovu takve metode i si-stematsku obradu, i tako postala prava naučna ustanova. Ono po čemu se ona razlikovala od Akademije jeste nov tip nauke: naučni tip egsaktnoga proucavanja stvarnosnog sve-ta. Novo mesto nauke osnovano je pod okriljem Aristotelo-va prijatelja Antipatra, makedonskog vojvode, koga je Alek-sandar ostavio za upravnika u Makedoniji i Heladi, i čiji je sin Kasandar bio Aristotelov učenik (Plut, Alex, 74). Mali

odlomci Aristotelove prepiske s njim pokazuju da je između njega i likejskoga kruga prijateija postojao politički spora-zum, jer je vojvoda od god. 334-e do god. 323-e u rešavanju heienskih pitanja imao gotovo neograničenu vlast.

7) PRESELJENJE U HALKIDUISMRT

Makedonofilska stranka, tj. bogati roboviasnici i stari aristokrati, koji su se nadali da će se pomoću makedonske vla-sti odbraniti od slobodnih proletera i robova, imala je u Ari-stotelovoj školi jako moralno uporište. God. 330-e raspravlja-na je parnica izmedu Eshina i Ktesifonta ili bolje, između Es-hina i Demostena, koja je tada dobila još izrazitiji politički ka-rakter nego što ga je imala već u početku, pre Dionisija, god. 336-e. U njoj su presudan govornički megdan delila dva Ijuta protivnika: Eshin, voda aristokratske ili makedonske stranke, i Demosten, voda demokratske ili antimakedonske stranke. Prvi je u svojoj optužbenoj besedi Protiv Ktesifonta dokazivao nezakonitost Ktesifontova predloga - ovaj se sastojao u tome da se Demosten za zasiuge pohvali o Velikim Dionisijama i ovenča u pozorištu zlatnim vencem - a još više osuđivao De-mostenovu politiku. Drugi se svojom odbrambenom besedom Za Ktesifonta o vencu trudio pokazati da Ktesifontov predlog nije nezakonit i opravdati svoju poiitičku deiatnost, a Eshino-vu osuditi. Pred narodnim sudom Demosten je izišao kao po-bednik, i Eshin ostavi Atinu za svagda. Pravi smisao te presu-de bio je u tome da se moralno uništi Eshin kao ugledan pred-stavnik makedonske stranke. Aii ta mala pobeda Demosteno-ve stranke nije značila ništa pred snagom makedonskog oruž-ja. Aristoteiu I njegovim prijateljima u Likeju Demosten i nje-gova stranka nisu naudili ništa.

22 Dr Miloš N. Đurić Predeovor 29-j

1 f

i

Tek posle Aleksandrove smrti, kad se politički položaj znatno promenio, Aristotei i njegova škola, u kojoj je antima-kedonska stranka, gledala špijunsku ustanovu, našli su se u opasnosti. Tada su Atinjani stali buniti Helene protiv make-donske prevlasti. Stoga je sasvim prirodno što Aristotelu kao Hermijinu zetu i prijatelju makedonske kraljevske kuće i po-verljivu čoveku Antipatrovu boravak u Atini nije bio prija-tan. Kao Anaksagora, Protagora, Dijagora Meljanin i Sokrat, i on je tužen za bezbožništvo,7 koje je pokazao, tobože, time što je u svojoj Himni Hermiji obogotvoravao i slavio ga kao obrazac vrline. Taj razlog optužbe isuviše jasno otkriva njenu političku pozadinu. Tužili su ga Eurimedoint, sveštenik i hije-rofant, Demohar, sin Demostenove sestre, u ime naroda, i Demofil, sin istoričara Efora. 0 teškoći svoga položaja u ta-dašnjoj Atini Aristotel se žaiio Antipatru (frg. 667). Medu-tim, s obrazloženjem i s aluzijom na Sokrata: „da ne želi da se Atinjani drugi put ogreše o filosofiju" (Ael. Var. h. III 36; upor. i Vit. p. 435,9 ss 440,11 ss), Aristotei se povukao na materino imanje u Halkidi na Eubeji, gde je uskoro i umro od bolesti na želucu (Geil. N. A XIII 5,1; Censorin. De die nat. XIV 16), god 322/1, iste godine, dakle, kad je Demosten is-pio otrov na ostrvu Kalauriji. Upravništvo škole i njegovu bi-blioteku, koja je bila znatna (Strabo XIII 1,54, p. 608), nasle-dio je njegov prijatelj Teofrast, najrevnosniji i u svemu dosto-jan učenik svoga učitelja (D. L. 36; Gell. N. A. XIII 5), Osta-vio je ćerku Pitijadu od prve žene, Pitijade, i sina Nikomaha od druge žene, Herpilide iz Stagire.

7 Athen. 696 A, 697 A; D. L. V 5, Vita Arist. p. 440, 10 ss R.; upor, i E. Derenne Les proces d'impiete aux philosopbes a Atbenes an S-eme et 4-eme stecle. Bibl. de la fac, de philos et lettres de l'univ. de Li-egefasc. XLV, 1930.

Što se tiče Aristotelove spoljašnjosti, on je bio tepav, tj. glas r izgovarao kao 1, imao tanke noge, male oči, oblačio se na osobit način, nosio prstenje i šišao se (D. L. V l). 8

8) LIČNOST

O ličnosti Aristotelovoj nema mnogo vesti, ali se iz nje-govih spisa, podataka i izreka sačuvanih u Diogena Laerča-nina, kao i iz očuvanih poprsja, može sastaviti njegov telesni i. duhovni lik.

Jedna od giavnih crta kojom se Aristotel odlikovao i kao čovek i kao mislilac bila je njegova istinoljubivost, To se može zaključiti iz njegovih spisa: naveli smo ono mesto iz Nikomahove etike kojim on, kao zahvalan učenik, odaje poštu svom velikom učitelju, ali više ceni istinu. Umeo je da obuzdava svoje strasti i bio je veoma umeren: „umeren do prekomernosti", kaže za njega jedan antički filozof. Kao u celom njegovu sistemu, naročito u etičkom učenju, i u njego-voj ličnosti ovapiotio se helenski ideal mere. Mnoga mesta u Nikomahovoj etici pokazuju da je on bio ne samo umeren nego i plemenit čovek.

Koliko je Aristotel bio nežan, dobar i plemenit karakter, pokazuje njegov testamenat, sačuvan u Diogena Laerćanina (V 11-16). Kao svi testamenti onoga vremena i njegov poči-nje rečima: „Nadamo se da će sve ići dobro, ali ako bi se što dogodiio, Aristotel" itd. Za izvršioca svoje poslednje voije odredio je vojvodu Antipatra. Nikanoru, Proksenovu sinu i svom posinku određuje da uzme za ženu Pitijadu, kad ona

8 O njegovim antičkim likovima, Fr. Poulsen From the collecti-ons oftbe Ny Carlsberg Gljptothek 1931,1, 48 s.

w

24 Dr MilošN. Đurić Predgovor 25

bude za udaju; ako bi, pak, Nikanor umro ranije, neka je uzme Teofrast, ako to ovaj bude želeo; Nikanoru ostavlja da se stara i za Nikomaha, kao i za Herpiiidu, njegovu udovicu, jer se o njemu staraia; ako ona zaželi da se opet uda, neka to slobodno učini, samo neka se uda za dostojna muža. Zatim određuje kako da se postupi s njegovim robovima: nijedan rob se ne sme prodati nego, kad odrastu, neka se svima da sloboda. Neka se dovrše već ranije porucena poprsja za Ni-kanora, Proksena i Nikanorovu majku i postave na mestu koje im dolikuje. Statua njegove majke neka se posveti bogi-nji Demetri i postavi u svetištu ove boginije u Nemeji. U nje-gov grob neka se prenesu i kosti njegove prve žene, Pitijade, „kao što je ona naredila". Naposletku, Aristotel se seća i svog Stagira: neka Nikanor u njemu podigne dva kamena, svaki od četiri lakta, u čast Divu Spasu i Ateni Spasilji.

Od poprsja koja predstavljaju Aristotela sačuvano je ne-koliko: jedno se nalazi u Beču, a drugo u Rimu. Jedno poprsje u Rimu prikazuje ga u tako sjajnom ruhu da Čovek ne bi vero-vao da je to filosof iz Stagira kad ne bi znao da je Diogen Laer-ćanin zabeležio (V 1) da je Stagiranin voleo da se lepo odeva.

Pored toga što je bio filosof i naučnik, Aristotel se od-likovao i kao književnik. Mada njegovi spisi nemaju stilsku savršenost kao Platonovi, ipak su se spisi iz njegovih mladih godina odlikovali lepotom jezika i elegantnošcu oblika, Kad se u Cicerona kao osobine Aristotelova stila ističu „izvan-redna ljupkost izražavanja" i „zlatna reka rečitosti", to se zacelo tiče ovih spisa, jer sačuvani nemaju tih osobina. Pišu-ći o pesnicima, filosofima, istoriografima i besednicima, ko-ji zaslužuju da se drugi ugledaju na njih, Dionisije Halikar-našanin kaže: „Treba uzeti za primer i Aristotela da se po-stigne snaga njegova izraza, njegova jasnoća, ljupkost i uče-nost". Aristotel je bio i besednik, te je, pored filosofijskih predavanja, u svojoj školi predavao i Retoriku.

9) TESTAMENAT, ZAHVALNOST STAGIRE

Interesantan je Aristotelov testament (5ia"dfJKat), iz ko-ga neposredno zrači njegova usrdna briga za najbližu okoli-nu, sva nežna, gotovo sentimentalna toplota niegova čoves-tva. Kao svi testamenti onoga vremena, i njegov počinje re-čima: „Nadamo se da će sve ići dobro, ali ako bi se što do-godilo, Aristotel" itd.9 Za izvršioca svoje poslednje volje od-redio je Antipatra. Nikanor, Proksenov sin i njegov posinak, neka Pitijadu, kad bude za udaju, uzme za ženu; ako bi, pak, Nikanor umro ranije, neka je uzme Teofrast, ako ovaj to bu-de želeo; Nikanoru ostavlja da se stara i za Nikomaha, kao i za Herpilidu, jer se, veli, „starala o meni"; nijedan rob ne sme se prodati, nego, kad odrastu, da se oslobode; ima se napraviti portret-statua za Nikanora, Proksena i Nikanoro-vu majku; da se napravi statua i za njegovu majku; i ona tre-ba da se pokloni boginji Demetri u Nemeji. U njegov grob neka se prenesu i kosti njegove prve žene, „kao što je sama naredila". Naposletku on se seća i svoje Stagire i njenih bo-žanstva(D.LV 11-16).

Iz blagodarnosti Što je njegovim zauzimanjem obno-vijen Stagir i što je on dao zakone, Stagirani su veoma poš-tovali svoga najslavnijega građanina: jednom mesecu dali su njegovo ime i osnovali praznik Aristotelovo; a kad je umro, preneli su mu kosti u Stagir i na grob postavili oltar, pa su na to mesto, kome su takode dali njegovo ime, i veće sazivali (V. Marc. 4 i Ammon. lat. 13)

9 Upor. C. G. Bruns Die Testamente der griech. Philosophen, Ztschr. der Savigny-Stiftimg, Abt 1,46 ss 1880.

i

26 Dr MilošN. Đurić

1) CORPUS ARISTOTELICUM

Pod Aristotelovim imenom sačuvani zbornik spisa (Corpus Aristotelicum) osniva se u bitnosti na izdanju Ari-stotelovih učiteljskih spisa što ga je priredio peripatetičar Andronik Rodanin u Ciceronovo doba. Glavno izdanje toga zbornika jeste izdanje Berlinske akademije: vol. 1—II Aristo-teles Graece ex recensione J. Bekkeri edidit Academia regia borussica, Berolini^l831; vol. III Aristoteles latine interpre-tibus variis, 1831; vol. IV Scbolia in Aristotelem collegit A. Brandis, 1836; vol. V. Aristotelis qui ferebantur librorum fragmenta, Scholiorum in Arist. supplementum, lndex Ari-stotelicus, 1870 (fragmente je skupio V. Rose, a dopunu sho-lijama i indeks priredio N. Bonitz).

Pored spisa u tome zborniku bilo je i drugih Aristotelo-vih spisa, ali su oni izgubljeni. Za njih znamo iz navoda doc-nijih pisaca, koji se osnivaju na Andronikovu radu, jer je on sastavio i potpun popis spisa Aristotelovih i Teofrastovih. Ti popisi jesu: 1) p o p i s s a č u v a n u D i o g e n a L a e r ć a -n i n a V21-27; 2 ) p o p i s m e n a g i j s k i , koji se osniva na Hesihiju, a zove se menagijski po njegovu prvom izdavaču Menagiju; 3) p o p i s p e r i p a t e t i č a r a P t o l e m e j a, ko-ji je izgubljen, ali za njega znamo otud što su ga oskudno da-la dva arapska pisca iz XIII veka: Ibn el-Kifti I Ibn-Abi Ose-ibiam. Sva tri popisa nalaze se u Aristoteiovu zborniku Ber-linskc akademije (vol. V, pg. 1463 ss, 1466 ss, 1469 ss).

Predgovcr 27

Ista akademija izdala je komentare Aristoteiovih starih komentatora pod naslovom Commentaria in Aristotelem Graeca, Berol. 1882, u dvadeset i tri sveske. Te komentare pisali su A1 e k s a n d a r iz Afrodisijade u Kariji, peripateti-čar, koji je živeo na prelazu iz II-og u III~i vek n. e., neopia-toničar P o r f i r i j e , iz Tira (Ill-i vek), D e k s i p (Vl-i vek), A m o n i j e , neoplatoničar iz Vl-og veka, i njegovi učenici J o a n F i i i p o n , Simpiiki je, , A k s l e p i j e (Mlađi), O l i m p i o d o r , S i r i j a n , Učitelj Proklov, S t e f a n iz Alek-sandrije i drugi. Parafrase Aristotelovih spisa otpočinje retor Temistije iz IV-og veka.

Aristotel je već rano prevoden na sirski, arapski, i latin-ski jezik.

2) PODELA ARISTOTELOVIH SPISA INJIHOV SADRŽAJ

Docniji peripatetičari delili su Aristotelove spise u tri vrste. Jedno su e k s o t e r i c k i sp i s i (Xoyoi xoivoi s G)T£pi%6i sx5s5ou£voi, §10X6701), Pod njima se razumevaju spisi određeni za širi krug čitalaca, tj. popularni spisi. I oni su se bavili naučnim pitanjima, ali se od ostalih Aristotelo-vih spisa razlikovahu tim što su najvećim delom bili dijalozi. Kad se u Cicerona kao osobine Aristotelova stila ističu „in-credibilis suaovitas dicendi" i „aureum orationis flumen" (Cic. Top. 1, 3, De invent. 112, 6, Acad. II 38,119), to se za-celo tiče ovih spisa, jer sačuvani nemaju tih osobina. Od Pla-tonovih ovi dijalozi razlikovahu se tim što im je nedostajaia živa dramatičnost i individualna karakteristika dijaloških uČesnika, i što je glavnu reč u njima imao sam Aristotel (Cic. Ad. Att. XIII 19,4). Od tih spisa neka budu pomenuti bar

28 DrMilošN. Đurić

ovi: Eydem ili O duši, gde pisac kao Platon u Fedonu doka-zuje besmrtnost duše, Ofilosofiji, u tri knjige, gde se već po-javljuje kritika Platonova učenja o idejama, O pravednosti u četiri knjige. To su svakako bili najznamenitiji. U Opomena-ma (npoTpS7ixix6q), filosofsko-parenetičkoj posianici kipar-skom kralju Temisonu (Stoib. 95,21), pisac želi da ovoga kralja pridobije i oduševi za Akademiju i za plan o ostvari-vanju njenih etičko-političkih ideala. Kao Platonova Pisma, i ova ppslanica značajna je po tome što nam otkriva prave ciljeve Akademije, tj. njene težnje o udruživanju filosofijske obrazovanosti i političke moći, i pokazuje koliko je njen po-litički rad bio razgranat. Od tih i ostalih eksoteričkih spisa sačuvani su samo odlomci.10

Drugo su h i p o m n e m a t i č k i i s i n a g o g i c k i spi-si, tj. beleške i kritički izvodi iz naučnih spisa (wio|ivfjjj,aT<x) i različne zbirke u kojima je bilo sabrano prirodnjačko, knji-ževno-istorijsko, političko-istorijsko, antikvarno i drugo gradivo (crovavcovoi, oi)viayuaTa), za naučno proučavanje i za organizovanje nauke. U skupljanju tog materijala zacelo su saradivali Aristotelovi učenici. U beleške i izvode idu zapisi o docnijim Platonovim predavanjima O dobru, O idejama, zatim beleške o starim i tadašnjim filosofima, na primer O Pitagorovcima, O Arhitinoj filosofiji, Protiv učenja Kseno-fanova, Protiv ucenja Melisova, Pitanja iz Demokritovih spisa, O Speusipovoj i Ksenokratovoj filosofiji, najzad, Izvo-di iz Platonovih Zakona u tri knj., Izvodi iz Države u 2 knj.,

1 0 J. Bernays Die Dialoge des Arist. in ihrem Verhdltnis zu seinen ubrigen Werken. Berlin, 1863; E. Heitz Die verlorenen Schriften des ArisL und Eudemos, Jahrbb. f. klass. Phil. 30.(1884) 265 ss; Ingr. By-water Arist. dialogue 3}on phi!osopby", Journ. of philol. 7 (1877) 64-87; W. Jaeger Aristoteles, 23 ss, 37 ss, 53 ss, 125 ss, 257 ss.

Predgovor 29

Izvodi iz Timeja i Arhitinih spisa itd. U sinagogičke spise spadaju, na primer, Anatomski opisi sa slikama u sedam knjiga, Zbornik retorskih teorija u dve knj., Retorskiprime-ri, Didaskalije, tj. zbornik zapisnika o pozorišnim prikaziva-njima, Običaji varvarski, Pravni sporovi helenskih gradova, Olimpijski pobednici, Pitijski pobednici itd.

Jedan od najvećih zbornika bio je Drzavni ustav u sto pedeset i osam knjiga, od kojih je u svakoj bio prikazan us-tav jedne države. I od ovih spisa sacuvam su samo odlomci. Kakav je bio naučni aparat poslednjeg zbornika pokazuje nam knjiga Atinski ustav, koja je gotovo ceia nadena god. 1890-e u jednom egipatskom grobu u rukopisu iz I-og veka posle Hr. 1 1 Knjiga se deli na dva glavna dela: istorijski i si-stematski. U istorijskom deiu (gl. 1-41) pisac iziaže istoriju atinskog ustava od najstarijih vremena do svog doba, navo-deći hronološkim redom jedanaest izmena u atinskom usta-vu. Ovaj deo može se podeliti na pet odseka: 1) prelaz od monarhije oligarhiji i Drakontov i Solonov rad na ublaživa-nju nevoije koja je otuda proizišla (gl. 1-12); 2) osnivanje, cvetanje i propadanje tiranide (gl. 13-19); 3) razvitak i vr-hunac demokratije (gl. 20-28); 4) oligarhijske promene ustava u god. 411-oj i 404-oj i demokratski otpor (gl. 29-40); 5) kratka rekapitulacija celoga razvitka atinskog ustava (gl. 41). U sistematskom delu (gl. 42-69) crta pisac uredenje atinske države kakvo je bilo u njegovo doba. Tu se uglavnom razlikuju ova četiri odseka: 1) gradansko pravo (gl. 42); 2) uređenje, nadležnost i delatnost veća i narodne skupštine (gl. 43-46); 3) činovnici (gl. 47-62); 4) porotni

1 1 Podrobnu analizu i istorijsko osvetljenje toga spisa dao je U. v. Wilamowitz-Moellendorff u svom delu Aristoteles und Atben, 2 Bde, Berlml893.


i'r-

sud (gk 63-69). Ovaj spis preveo je, uvod i beieške dodao Niko Majnarić: Aristoteiov Ustav atenski, Zagreb 1948, iz-danje Izdavačkog zavoda Jugosi. akademije znanosti i umjetnosti.

Treće su e s o t e r i č k i s p i s i (axpoao8ig, X6yo\ axpoaixatr/<;oi eacoTSpi%oi) i'pod njima se razumevaju spisi određeni za uži krug slušalaca, tj. učiteljski spisi. Najveći broj tih spisa sačuvan je. Glavno izdanje je pomenuto izda-nje Berlinske akademije, i kad se danas Što navodi iz Aristo-tela, to se čini prema stranama toga izdanja. Svi ti spisi napi-sani su za stručnu publiku organizovane škoie i u poslednjoj, tj. samostalnoj i spekulativno-sistematskoj fazi Aristotelova stvaralaštva, ali ima i slojeva za koje je mikrološka analiza našla da pripadaju ranijim fazama. Ako se njihov stil i ne odiikuje lepotom i gracijom dijaloških spisa iz prve faze, ipak se u njima pored sve naučne preciznosti, zapažaju izve-sne jezičko-stiiističke odiike. Glavne i svima njima zajednič-ke osobine jesu: 1) tačna, smotrena i brižljivo izrađena i do-sledno provedena terminoiogija; 2) suv, zbijen i pregnantan način izražavanja; 3) precizno formuiisanje pitanja; 4) kriti-ka različitih mišljenja o formuiisanom pitanju; 5) brižljivo pretresanje svega što je važno za rešenje pitanja; 6) empirij-sko posmatranje, tj. osvrtanje na obilje činjenica; 7) težnja za jasnim i završnim resukatom. Retka su mesia s emocio-nalnim načinom izražavanja, na primer: „Pravičnost je pot-puna vriina, ali ne uopšte, nego obzirom na druge, i stoga se često čini da je pravičnost najbolja od svih vrlina, te ni zve-zda Večernjača nije tako divna" {Eth. Nic. 1129, 26). Pored tih odlika nalaze se i ove slabosti: dok su jedni deiovi brižlji-vo izvedeni i dobro formuiisani, drugi se čine samo kao po-vršni nacrti: glavni spisi imaju slabu kompoziciju, tj. pojedi-ne knjige u jednom spisu rdavo se nasianjaju jedna na dru-

Predgovor 31

gu; ima partiia koje prekidaju vezu: ponekad se i duže parti-je dosiovce ponavljaju; ima slučajeva u kojima se jedan spis poziva na drugi, a ovaj na prvi, i zato je teško odrediti njiho-vu hronoiogiju; nešto se obećava, ali se obećanje ne ispunja-va. Novija izučavanja pokušala su da sve te nedostatke ob-jasne veoma različitim hipotezama. Najverovatnija je hipo-teza1 2 po kojoj je Aristotel ono što je zaheležio kao osnovu za svoja predavanja nameravao izraditi kao udžbenike za svoje učenike, i da je na tom poslu i radio za svoga dvanae-stogodišnjeg rada u Likeji, ali, pre no što je taj plan izveo, zatelda ga je smrt, te je imao vremena da izradi samo neke logičke partije, naročito Topiku. Praznine koje su tako osta-ie različno su ispunjavali različni učenici na osnovu onoga što su za učitelja pisaii. Taj rad produžavali su docnije peri-patetički naraštaji sve dok Andronik Rodanin nije priredio ono izdanje na kome se osnivaju sačuvani spisi.

Sačuvani esoterički spisi mogu se podeiiti na ove skupine: I. L o g i č k i sp i s i , koji su docnije dobili ime Organ

(5"Opyavov), tj. Oruđe, jer je Aristotel smatrao iogiku kao orude za fiiosofske studije. Ovamo spadaju: 1) Kategorije (Kaxr|yopiai, Categoriae), u dve knjige, tj. učenje o deset naj-opštijih predikata bića; 2) O tumacenju (Ilspi epu.eveiac,, De interpretatione), tj. o delovima i vrstama rečenica; 3) Anali-tika prva (AvaktTucd TtpoTepa, Analytica priora), u dve knji-ge, tj. o zaključivanju (silogizmu); 4) Analitika druga ('AvatoTiKdficruepa, Analytica posteriora), takode u dve knji-ge, raspravlja o dokazu i definiciji; 5) Topika (TOTUDCć, Topi-ca), u osam knjiga, raspravlja o dijalektičkom zaključivanju

12 T$T Winclelband - A. Goedeckemeyer Gescbtchte der abedlan-dischen Philosophie im Altertum (Handb. d. Aitertumswiss. Bd. V. Abt. I Teil 1), Miinchen 19234. pg. 171.

iX..

32 Dr Milos N. Đuric Predgovor 33

na osnovu verovatnih premisa; 6) O varljivim dokazima (Ilepi co(pi0TD<£ov eXeyxcov, De sophisticis redargutionibus), tj. o zakijučku kojega je posiednja izreka varljiva, ali na osno-vu predašnjih izreka ima privid istinitosti.13

II. P r i r o d n j a č k i (fizikalni, astronomski, biološki, zoološki, bota-nički, meteorološki, psihološki) i m a t e m a -t i č k i s p i s i .

1) Najvažiniji od tih spisa je veliko delo Fizika (Ouoixfj a%poaoiq, Physica) u osam knjiga, jedno od najsistematični-jih dela u ceiokupnoj istoriji filosofije. P r v a knjiga sadrži istorijski uvod; d r u g a i t r e ć a raspravljaju o pojmu pri-rode kao onog što obuhvata pokretno i telesno; č e t v r t a o prostoru i vremenu; p e t a sadrži definicije; š e s t'a, s e d m a i o s m a raspravljaju o kontinuitetu, kretanju i bogu kao pr-vom pokretaču. Pojam fizike u Aristotela mnogo je širi od modernog, jer, po njemu, fizika obuhvata i spekulativnu ko-smologiju. Glavna pitanja na koja Aristotel u njoj odgovara jesu ova: šta je mesto, vreme, kretanje, postojanje i prestaja-nje u materijalnom svetu, koji su uzroci svega dešavanja u svetu?

2) O nebu (ITepi oupavoo, De caelo) u Četiri knjige. Ovaj spis sadrži Aristotelovu astronomiju.

3) O postajanju i prestajanju (ITepi yeveaeco(; xai (ptfopdc,, De generatione et corruptione) u dve knjige. Pored opštih izvođenja o promeni ovaj spis sadrži i ono što bi se moglo nazvati Aristotelovom hemijom.

4) Meteorologija (Tct ueTe(opoXoyi%d) u četiri knjige, spis o kometama, Kumovoj slami, vetrovima, o morskim po-

1 3 U srpskom prevodu: Aristotel Organon, sa starogrčkog prevela d-r Ksenija Atanasijević, predgovor napisao d-r Bogdan Sešić, izd. Kul-ture, Beograd 1965 (=Fiosofska bibSioteka, urednik: Vuko Pavićević).

javama i zemljotresu. Četvrta knjiga je samostalna, a raspra-vija o suprotnosti toplog i hladnog, suvog i vlažnog.

Aristoteiu se pripisuje i spis O svemiru (ITepi %oauoi)) ali nije njegov, nego je iz vremena posle Posidonija (stoičara iz I-og veka do n. e.).

5) Zoologija (iTspi xd cba ioropiai, Historia animali-um) u deset knjiga, uporedna anatomija i fiziologija. Ovo delo dopunjuju ovi manji spisi:

6) O delovima zivotinja (ITepi ć cbcov uopicov, De parti-bus animaiium) u četiri knjige;

7) O rađanju zivotinja (Tiepi ć cocov yevevoecoq, De gene-ratione animalium) u pet knjiga;

8) O hodu zivotinja (Ilepttpsmrcopeiac,, De incessu ani-I ; malium); i;i 9) O kretanju iivotinja (Ilepi cbcov %wf|cecocJ, ali se mi-

sli da ovaj spis nije autentičan. Pod Aristotelovim imenom sačuvano je jedno delo O

biijkama (ITepi cpUTCov) u dve knjige, ali ono nije autentično. Aristotelov spis o istom predmetu nije sačuvan.

10) O dusi (ITepi \\iv%f\q) u tri knjige. Ovaj spis sadrži Aristoteiovu psihologiju. Uz ovo glavno psihološko delo na-dovezuju se različne kraće rasprave, kojima je docnije dan zajednički naslov.

11) Farva naturalia: O osecanju i onom sto se oseca (ITepi aiar}fiaecos xai aio%TĆov)vO pamćenju i sećanju (Tlepi uvnuric, %aiavauvf|oecoc), O snu i bdenju (ITepi wrvou Kai eypr|Yopaecoq), O zivotu ismrti (ITepi Ccofjc, xai âvdrovj) itd.

Spisi o fizionomiji (<£i)cioYvcou-ixd) i O bojama (ITepi Xpco[ićtTcov) nisu autentični, kao ni spis O čudnovatim vesti-ma (ITepi #a\>uac(cov dxoi)ou.dcov).

12) Zbornik Fitanja (npoP^Liaia), koji broji trideseu osam odseka, predstavija kongiomerat različitih prirodnjač-


kih, matematičkih, muzičkih i književnih tema; u njemu za-ceio ima Aristotelove građe, aii ona se ne može više izdvoji-ti. Da je Aristotel napisao spis Pitanja, koji je dobio ime po tome što su u njemu postavljana i rešavana pitanja, vidi se otud što se na njega poziva.

13) Spis Mehanika (Mrjx<xvwca) sadržava specijainu vr-stu pitanja.

14) O nedeljivim crtama (Ilepi ax6[Kav ypap.u5»v) sadr-žava kritiku tzv. diskretne geometrije Aristotelova vremena, ali po svoj prilici nije autentičan.

III. M e t a f i z i č k i spis je jedan jedini u četrnaest knjiga. Po mestu u Andronikovu zborniku on se zove Td USTOC T& (puancd, tj. ono što dolazi iza Fizike, pa se zato i filo-zofijska disciplina koja mu je sadržaj zove metafizika, a sam Aristotel zvao ju je np<hxr\ cpiloaocpia = prva fiiosofija, jer njen predmet čine najviši principi svega bića. Oblik u kome je sačuvan ovaj spis nije od Aristotela nego je docnije sasta-vljen od nedovršene njegove metafizike i drugih spisa. Aii posle ispitivanja Vernera Jegera (W. Jaeger), tradicionalno shvatanje Aristoteiove metafizike ostaje uglavnom nedirnu-to što se tiče samog učenja. Prva knjiga (A) sadrži opšti uvod: u čemu je nauka, četiri metafizička principa, i kritički pregled učenja prethodnika o ovim principima. D r u g a ('A slaTTov) govori o teškoćama istraživanja istine, protiv shva-tanja da niz uzroka može biti neizmeran, o različnim načini-ma istraživanja uzroka i o tome da treba za polaznu tačku uzimati pojam prirode. Tr e ć a (B) ima za predmet petnaest aj)orija u pogledu na principe i na nauku koja se njima bavi. C e t v r t a (T) donosi rešenja nekih aporija, princip protivre-čnosti i iskijučenja trećega. P e t a (A) raspravlja o izrazima koji se upotrebljavaju u različnim značenjima kao ap%rj, ai-TIOV, oroiêiov, (puaic; itd. Ses ta (E) odreduje oblast „prve

Predgovor 3.

fiiosofije" prema obiastima drugih nauka i kako se može učestvovati u rešavanju prohlema iznesenih u III-oj knjizi. S e d m a i o s m a (Z iH) raspravljajuosupstanciji. Deve t a (0) o potencijalitetu i aktualitetu. D e s e t a (I) o jednom o mnogostrukom, o suprotnosti i donosi rešenja o jedanae-stoj aporiji Ill-e knjige: da li su biće i jedno supstancije stva-ri ili pripadaju nekom supstratu. J e d a n a e s t a (K) u prvih osam glava donosi paralele III-oj, IV-oj, i VI-cj knjizi. U gla-vama 9-12 raspravlja se o kretanju i o beskrajnosti. Dva-n a e s t a (A) iziaže različne vrste supstancija: čulno-prola-zne, čulno-neprolazne, nečulne. T r i n a e s t a i Č e t r n a e -s ta (M i N) raspravljaju o matematičkom, o teoriji ideja i brojeva, pobijaju Platonovo učenje o idejama i rešavaju ne-ke aporije Ill-e knjige.14

IV. E t i č k i , p o l i t i č k i i e k o n o m s k i spis i . Ovamo spadaju:

1) Etika Nikomabova ('H#i%&Ni%ouxx%£ia) u deset knji-ga, koja se tako zove po izdavaču Nikomahu, sinu Aristote-lovu. Ovo je glavno delo Aristoteiovo iz poslednje, realistič-ke, periode njegova rada i, u isti mah, prva sasvim očuvana heienska studija iz oblasti etike.15

2) Etika Eudemova ('Hfhw& Et)5iuBia) u sedam knjiga koja se tako zove po Eudemu, učeniku Aristotelovu, koji je to delo izdao. Kao Što V. Jeger dokazuje, Eudemova etika („praetika"), koja poznaje samo teološko zasnivanje mora-la, „teonoman moral u srnislu poznijega Piatona", postaia je

1 4 U srpskom prevodu: Aristotel Metafizika, preveo dr Braiilco V. Gavela, predgovor napisao akademik dr Milan Budimir, izd. Kulture, Beograd 1960.

1 5 U srpskom prevodu: Aristotei Nikomahova etika, prevela sa starogrčkog P.admila Saiabalić, predgovor napisao dr Miloš N. Đurić, izd. Kulture, Beograd 1958.


još u „reformnopiatonskoj" periodi Aristotelovoj. Jegerova izvodenja živo osporava H. G. Gadamer, koji u Eudemovoj etici vidi samo učenički rad. Na Jegerova izvođenja ponovo ukazuje R. Walzer, Jegerov učenik.

3) Etika velika ('Hducd jaeycda) u dve knjige, koju je ta-ko nazvao Albert Veliki non ideo quod scriptura plus conti-naet, sed quia de pluribus tractat. Ovaj spis je samo izvod iz prva dva deia, koji je neki peripatetičar sastavio kao priru-čnik za predavanja, ali njenu autentičnost brani H. v. Arnim u više spisa.

Spis O vrlinama i zlocama (Ilepi dpeioov %ou %axicov) nije Aristotelov.

4) Politika (IloAm%&) u osam knjiga, glavni politički spis Aristotelov, ali nije dovršen. U p r v o j knjizi raspravlja se o porodičnom životu kao osnovi države. U d r u g o j se iz-laže kritičkipregledranijih teorija o državi. U t r e ć o j seiz-lažu osnovni pojmovi politike: suština države i građanina, načelna podela ustava, i to prema svrsi onih koji državom upravljaju, posebice o kraljevstvu. U č e t v r t o j i p e t o j prikazuju se četiri za političko posmatranje merodavna gle-dista, zatim ostali ustavni oblici (osim kraljevstva, o kome se već ranije govori) i, naposletku, o propadanju i održavanju različnih ustavnih oblika. U š e s t o j produžuje se specijali-sanje ustava i ustanova koja im odgovaraju. U s e d m o j i o s m o j prikazuje- se idealni ustav.1^

1 6 U srpskom prevodu: Aristotel Politika, prevela s helenskog Ljiljana Stanojević Crepajac, redaktor dr Franja Barišić. predgovor na-pisao dr Miloš N. Đurić, napomene i objašnjenja napisao Ljubomir Crepajac, izd. Kulture, Beograd 1965. Upor. C. <P. KeneKbflH Vneuue ApuciuoiueAn o iocygapctu6e u upaee, H3#. AHCCCP. M.J1. 1947; M. Wheeler Aristotle's Analjsis ofthe Nature ofPolitical Struggle, Amer. Journ. of Philol. 72 (1951), pg. 145-161.

Predgovor 37

Spis O ekonomici (Oi%ovouixa) u dve knjige nije auten-tičan.

V. E s t e t i č k i sp is i . Ovamo spadaju: 1) Retorika (PrjTopiKd) u tri knjige. To je u stvari Filosofija besedništva, jer proučava poslednje razioge besedničkog stvaralaštva. U prvoj knjizi pisac raspravija šta je besedništvo uopšte, koje su njegove raziične vrste i o svrsi svake vrste i o sredstvima kojima se ona može služiti, ili psihoioškim iii jezičkim, iii lo-gičkim iii dijaiektičkim, pa i metafizičkim, teorijom i isku-stvom. Dok se u p r v o i knjizi raspravija o saznajnoj strani besede, u d r u g o j se raspravlja o njenoj osećajnoj strani: o značaju osećanja za besedništvo, o prirodi osećanja uopšte, o raziičnim vrstama osećanja i o načinu kako se ona mogu izazvati i upotrebiti, da se u slušaocima stvori raspoloženje koje odgovara svrsi i, najzad, o nalaženju razloga kojima će besednik svoja tvrđenja istinito dokazati. U t r e ć o j knjizi filosof raspravlja kako besednik treba da izrazi svoje misli i svoja osećanja, jer nije dovoljno da on samo ima misli i ose-ćanja, nego je nužno da ih i kaže kako treba. Tu Aristotel da-je i posebnu filosofiju stila, jer sve izvodi iz same prirode stvari. Dve su glavne osobine kojima beseda treba da se od-likuje: jasnoća i iepota koja joj dolikuje. U odlike jezičkog iz-ražaja idu: ispravnost, nešto veliko, dostojanstvo, eufonija, preglednost perioda, uglađenost, jačina. Pisac, naposietku, raspravlja o delovima besede i kakvi oni treba da budu. De-iovi su besede: proemija (ili uvod), izlaganje, i to prema raz-ličnim vrstama besede, dokazivanje i epilog.

/ ^ 5 ^ ^ ^ ^ ^ ^ ^ - ^ ^ ^ 2 £ ^ i (nspi 7toxriTixfiq) u dve knjige, od fejm je sačuvana samo prva, ali u osakaćenom obliku i s pokvarenim tekstom, a raspravija o tragediji, manje obimno o epopeji, a o komediji samo uzgred. Svojim učenjem o tragediji ovaj spis je izvršio velik uticaj na ceo potonji razvitak estetike.

¥\

3S Dr MitošN. Đurić Predgovor 39

lnteresovanja za njega biio je i u nas. Prvi prevod dao je Armin Pavić u Zagrebu 1869, a drugi zajedno s originalom, utvrdenim, „što vjernije prema rukopisima", Martin Kuzmić u Zagrebu 1902, koji je docnije, god. 1905, dao i svoj Ko-mentar Aristotelovoj Poetici. Od istog izdavača i prevodio-ca izišla je god. 1912. Aristoteiova Poetika, s prijevodom i komentarom. Treći prevod je: Aristotel O pesničkoi umetno-sti, s grčkog preveo i objašnjenja u registru dodao dr Miloš N. Đurić, uvod napisao dr Vladeta Popović, Beograd 1935; zatim Aristotel O pesničkof umetnosti, s heienskog preveo i objašnjenja u registru dodao dr Miloš N. Đurić, drugo, pre-gledano i dopunjeno izdanje, Beograd 1948, u seriji udžbe-nika Univerziteta, u Beogradu što ih izdaje Naučna knjiga. Treće izdanje je: Aristotel O pesničkof umetnosti izd. Kultu-re, Beograd 1955, a ovo što ga izdaje Zavod jeste četvrto po redu, a prvo Zavoda*.

Pored već navedenih pesničkih stvari, i to Elegije Eude-mu, epigrama za Hermijinu statuu i Himne Hermifi, još je od Aristotela sačuvano šest pisama.

3) SUDBINA ARISTOTELOVIHSPISA

Po Strabonu (III 608) i Plutarhu (Sulla 26), sudbina Aristotelovih spisa bila je ovakva.

Posle Aristotelove smrti oni su zajedno s njegovom bi-bliotekom pripali Teofrastu, a posle smrti ovoga njegovu učeniku Neleju, Koriskovu sinu, koji ih je ostavio svojim srodnicima u Skepsidi. Ovi su ih, od straha da ih ne otmu

* Napomena: ovaj Uvod pisan je uz prvo Zavodovo izdanje iz 1966. godtne.

Atalovići, čiji su oni bili podanici, i koii su kupili knjige za svoju bibliotekus sakrili u neki podrum gde su stradali od memle i moliaca. Najzad, su ih za skupe novce prodali Ape-Iikontu Tejaninu, a ovaj ih doneo u Atinu, dao prepisati is-punivši praznine na pogrešan način, i takve ih izdao.

Iz Atine odneo je Aristotelove rukopise u Rim Sula, i tu ih je uredio gramatičar Tiranion, a onda ih publikovao Andronik Rođanin, kome su oni služili kao osnova za nje-gov katalog Aristotelovih spisa.

Da je Teofrast svoju biblioteku zaveštao Neleju, za to znamo iz njegova testamenta (D. L. V 52) i otuda Strabono-va i Plutarhova vest o sudbini Aristotelovih rukopisa može biti istinita. Ali, ako je u Strabona reč o Aristotelovim ruko-pisima kao jedinim primercima, onda to ne može biti istini-to, jer s druge strane saznajemo da su u Ill-em i ITom veku ne samo peripatetičarima nego i njihovim protivnicima, sto-ičarima, najznatnija esoterička Aristotelova dela bila po-znata. Zato je istini priličnija versija druga (Athen, I 3 AB), po kojoj je Ptolemej Filadelf, osnivač aleksandrijske biblio-teke otkupio od Neieja sve spise koji su ostali posle Aristo-telove smrti.

Tako bi izvor pomenutim katalozima Aristotelovih spisa bio Hermip, aieksandrijski peripatetičar, koji je u ka-taiog tih spisa uneo one koji se nalažahu u aleksandrijskoj knjižnici.17

17 A. Stahr Aristotelia II, Die Scbicksale der Arist. Schriften, Leipzig 1832; R. Shute On the historj of the process by ivbich tbe Arist. ivritings arrived at iheir preseni form, Oxford 1988; C. Fries Z« H. von Alexandreia, Woch. L klass. Philol. 1904,1043-1046; Bidez Vn singulier naufrage liiteraire dans l'antiquite, Briixelles 1943.

40 Dr Milos N. Duric

POLEMIKA PROTIV PLATONOVE

Kako je za one koji se bave istorijom i teorijom knji-ževnosti naročito interesantan spis O pesničkoj umetnosti, to ćemo se na njega poblize osvrnuti.

Suštinu lepote možda niko nije shvatio tako duboko i snažno kao Platon, na primer u Fedru i Gozbi. Pored toga, on u svakom od svojih dela pokazuje izvanrednu snagu umetničkog stvaraiaštva. Najbolji njegovi spisi blistaju lepo-tom dijaloško-dramskog sklopa. Zato je čudnovato što je on, sam izvrstan umetnik, umetnost shvatio samo kao golo podražavanje, i što, u Državi, iz svoje uzorne države izbacu-je ep, tragediju, komediju i, uopšte, sve mimetičko pesništvo zbog njegove tobožnje moralne štetnosti, i prihvatljivost pe-sništva na himne bogovima i na pesme u pohvalu hrabrih ljudi. Manje je radikalan u Zakonima, jer tu nijednu vrstu pesništva ne ograničava na himne bogovima i na pesme u pohvalu hrabrih ljudi, Manje je radikalan u Zakonima^ jer tu nijednu vrstu pesništva ne odbacuje načeino, ali, pak, zah-teva da pesništvo, obzkom na njegov moralni uticaj, bude podvrgnuto strogom državnom nadzoru.

Bolji poznavalac ijudske prirode, Aristotel se ne slaže s Platonovom teorijskom osudom dramskog pesništva, i nje-gov spis O pesnickoj umetnosti (ili Poetika), ako se u njemu i ne spominje Platon, nije u stvari drugo nego dopunjavanje, i ispravljanje Platonova shvatanja dramskog stvaralaštva. jer, tvrđenjem da tragedija, razume se prava umetnička tra-

Predgovor 41

gedija, pošto je izazvala osećanje samilosti i straha, treba da izvrsi pročišćenje (%a$apatcj tih osećanja, on ispravlja svoga učitelja na taj način što tragediji namenjuje i priznaje etički zadatak.

Zato ćemo, da bismo boije shvatili suštinu njegove te-oriie umetnosti, izneti najpre Piatonove razloge protiv mime-tičkog pesnistva, a potom izneti Aristotelove ispravke, a one i čine suštinu njegove teorije umetnosti, naročito njegova shvatanja tragedije. Ovo shvatanje je istorijski veoma zna-čajno, jer je izvršilo presudan uticaj na dramaturšku teoriju i na dramsku umetnost svih potonjih vremena.18

Vcđen idejom organskog jedinstva, koje je najpotpuni-je ostvareno u ijudskom organizmu, Platon je hteo da stvori takvu robovlasničku državu u kojoj bi najvise funkcije vršili samo filosofi. Kako je država postala iz nedovoljne autarki-je pojedinaca i njihove potrebe da se uzajamno dopunjuju naporima svih pojedinaca, ona u sve složenijem rastenju mo-ra da pristupi progresivnoj podeii rada ako hoće da ostvaru-je ideju pravde. Kao Što? u ljudskom organizmu svi organi sa svojim posebnim funkcijama čine jedinstvo da se zadovolje potrebe5 kao i ciijevi života, tako i u državi svi pojedini sta-ieži i sve jedinke sa svojim posebnim funkcijama treba da služe napretku celine. U svojoj psihoiogiji razlikuje Platon tri funkcije duše: 1) u m, a vriina koja umu odgovara jeste m u -d r o s t , 2) srce, a vriina koja srcu odgovara jeste hra-b r o s t i 3 ) č u i n u p o ž u d n o s t , žudnju, a vrlina koja to-me delu duše odgovara jeste s a m o s a v i a d i v a n j e , a ono se odnosi i na drugi deo duše. Da bi se organizam pravilno održavao, svaki od tih deiova duše ima da ispunjava odre-

1 8 Upor. L. Cooper Tbe Poetics of Aristotle, its meamng and its ififluence, 1923.

42 Dr Milos N. Đurić

den zadatak, a za to mu služe njegove vrline. Prerria torne, ako idealna država treba da predstavlja organsko jedinstvo, ona mora da se sastoji iz tri dela, koji odgovaraju trima de-lovima duše. To su: 1) v l a d a r i , tj. oni koji su um u državi, i koji treba da vladaju, pa zato po Platonu vladari države imaju da budu filosofi; 2) č u v a r i , činovnici, koji su srce u državi i kojt onima što viadaju pomažu, pazeći na pravilno održavanje državnog poretka i izvršujući ono Što mudraci naređuju; 3) š i r o k e mase n a r o d n e , sel jaci , r a d n i -ci, z a n a t l i j e, koji su požuda u državi i svojim telesnim radom staraju se da pribavljaju sve što je potrebno za telesni život gradana. Svaki od tih delova ima da vrši svoj posebni zadatak i kad tako vrši svoje i svoje dobiva, onda država ostvaruje ideal pravednosti.

Platon nalazi da umetnost (LULrnaig) u takvoj državi, u kojoj bi vladale spomenute vrline, vrsi štetan uticaj i na um i na srce. Zato je on odbacuje: „Mislim da se pesništvo, uko-iiko ono podražava, nikako ne prima u našu državu, jer da se ono ne treba primiti ni pod kojim uslovom, to mi se poka-zuje još jasnije, pošto smo napravili raziiku pojedinih oblika duševne delatnosti" {Država X, 1),

U drugoj knjizi (17-20) napada Platon takvo pesništvo što ono u ružnoj svetlosti prikazuje život bogova, heroja i njihovih rodaka, biio ono alegorično ili ne: „Mladi slušaiac ne može razlikovati šta je alegorija, a šta nije, jer što on pri~ ma u takvim godinama, to redovno u njemu i ostaje neuga-sno i nepromenljivo". Umetnost, bio to ep, pesma ili trage-dija, treba da prikazuje božanstva kao savršena bića. Bogo-vi su dobri i uvek jednaki, i kao takvi treba da budu predmet umetnosti. Samo takvo pesništvo zaslužuje da se dopusti u idealnoj državi. Protiv toga principa čestO su grešiii Homer, Hesiod i Pindar.

Predgovor 43

U trećoj knjizi (1-9) Piaton iznosi ostale primere štet-nog uticaja epske i dramske.poezije. On nalazi da siikanje Hadova carstva i pesničke izjave o sreći nepravednih i o ne-sreći pravednih nisu podesne za vaspitanje Čuvara države. Zatim se osvrće na raziične mimetičke elemente pesništva, tj. na one deiove u kojima se lica koja delaju izražavaju u di-rektnom govoru. U tim delovima ima momenata koji se ne siažu ni sa religioznim osećanjem ni sa istinom. Prema tome, ako bi čuvar države koji treba da se ograniči na izvršavanje svog zadatka bio zadahnut željom da podražava i da vrši vi-še zadataka, onda bi ga mnogostranost dovela dotle da mu nista ne uspeva. „Ako se, dakle, čvrsto držimo svoga prvoga stava da čuvari treba da budu slobodni od svih drugih zani-manja i da, snabdeveni punim poznavanjem svog zadatka, budu najsavesniji neimari državne slobode i da se ničim dru-gim ne zanimaju što se njih ne tiče, onda je očevidno da oni ne treba nista drugo da rade ni da podražavaju; a ako pod-ražavaju, onda treba odmah da od detinjstva podražavaju ono što dolikuje njihovu pozivu, dakle hrabre, razumne, skromne, slobodne ljude i sve ono Što na to iiči, a sve ono što je neslobodno da ni ne rade ni da budu sposobni da podrža-vaju, kao ni sve drugo što je ružno, da ne bi iz podražavanja zavoleii istinsku stvarnost onoga što podražavaju (395 S). „lli zar nisi primetio da podražavanja, ako se iz miadosti ne-prestano produžuju, postaju navika i druga priroda i u telu i u načinu govora i mišljenja?" (395). U produženju, zatim, kaže Platon: „Mislim da ih ne treba privikavati da se izjed-načuju ni sa mahnitima ni u govoru ni u delima. Treba po-znavati i mahnite i nevaljale Ijude i žene, ah se ne sme ništa od toga ni činiti ni podražavati" {396 A).

Platon se, dakfc, boji opasnosti da se ne bi iz podraža-vanja razvilo izjednačavanje i smatra da je podražavanje


utoliko štetno ukoiiko onoga koji podražava čini sličnim i jednakim onome što podražava.

Platonovo mišljenje ne može se primiti, jer on polazi od pretpostavke da podražavaju i oni koji dramu gledaju. Zar čitaoci epa govore ili vrše ono što čitaju u epu, ili zar gleda-oci u pozorištu govore ili vrše što vide ili čuju da se govori ili vrsi na pozornici? DoduŠe, čovek se može privići da govori ili radi ono što govore iii rade lica u epopeji i u drami, ali zar sam pesnik stoji iza svega onoga što govore i rade lica u nje-govim delima?

Platon uzima da drama podražava najraznovrsnije po-jave: muškarce i žene, mladiće i starce, vrlinu i nevaljalstvo, lepotu i rugobu; zatim kovače, zanatlije, veslače na galijama i njihove komandante; pa rzanje konja i riku bikova, šum re-ka, hučanje mora i pucanje gromova; najzad, fijuk vetra, pljusak ieda, škripanje osovina i točkova, pa ne samo tono-ve svih mogućih instrumenata nego i lajanje pasa, bleku ova-ca i cvrkutanje ptica. Zar sve to da podražavaju čuvari drža-ve? To iako rastura njihovu snagu, a oni treba da je sabiraju da vrše onu jednu službu za koju su određeni (394 E). Zato, ako u idealnoj državi treba da se čita koji pesnik, onda to može biti samo onaj koji podražava samo lepo i dobro, a za prikazivanje ostalih stvari najpodesniji način je objektivno prikazivanje, prosto izlaganje.

Na to odgovara Aristotel u gl. V-oj da umetnost i ne pod-ražava sve to, nego samo ono što je dostojno, a u gl. XXVI-oj, on Platonovu zamerku svodi na preterivanje giumaca.

Još oštrije udara Platon na pesništvo u X-oj knjizi (gl. 1-8), i to na osnovi svog učenja o' idejama i njihovim konse-kvencijama za teoriju saznanja i psihoiogiju.

a) Dok mi danas uzimamo da pojmovi postoje samo u umu, a da predmeti postoje izvan i nezavisno od pojmova,

Predgovor 45

da su predmeti, dakie, primarni, jer su izvor osećanja, pred-stava, pojmova, a pojmovi sekundarni, izvedeni, jer su od-raz predmeta, kao što je svest uopšte „samo odraz bića, u najboljem siučaju njegov pribiižno veran (adekvatan, ideai-no-tačan) odraz" (Lenjin u Materijalizmu i empiriokritici-Ztnu), - Platon je uzimao da jedinu egzistenciju imaju poj-movi ili ideje, da su oni, dakle, primarni, jer postoje pre predmeta, a predmeti su sekundarni jer oni prema idejama kao prasbkama predstavljaju samo njihove blede slike ili senke. Prema tome, kad umetnost podražava predmete kao senke prave egzistencije, ona stvara nešto treće (597 E), što predstavija senku senke, sliku slike, podražavanje podraža-vanja, i što je na taj način dvostruko udaljeno od prave eg-zistencije i istine. Ako je bog tvorac ideie stoia kao prave eg-zistencije, a stolar tvorac stola kao pojedinačnog predmeta, onda je slikar koji nasiika sto podražavaiac onoga što je stvorio stolar; slikarevo podražavanje stola nije podražava-nje stoia kakav on u stvari jeste, nego samo kakav se poja-vljuje (59$ B). Prema tome, stolarev sto, koji je materijaino--pojavan, bliži je biću stoia kao prave egzistencije negoli sii-karev sto, koji je samo prividan, čista senka i opsena. Slikar je, dakle, podražavaiac podražavaoca. To što važi za siikara u odnosu njegovu prema pravom biću i istini, to važi po Pla-

tonu i za tragicara. Sad Piaton zaključuje: kad bi pesnici znali pravu istinu

stvari, oni bi se zanirnaii delima a ne podražavanjem, Kad bi oni imali istinsko znanje, oni ne bi dugo birali između onoga što treba da podražavaju (599 A) i slike toga (599 A), nego bi svoju duhovnu snagu pokazivali u deiima, u praktičnoj deiat-nosti, a ne u podražavanju (599 B). Znanje se manifestuje u praktičnom radu, ali ni o jednom pesniku ne doznajemo da je uradio nešto u opštu korist, da je, na primer, bio dobar lekar,

/


kao Asklepije, ili dobar zakonodavac, kao Likurg, Haronda, Solon, ili da je što otkrio što je od opšteg značaja za praktič-ki život, kao Taiet Milećanin i Skit Anaharsid, ili da se ista-kao kao učitelj načina života, kao Pitagora. Ukratko: napor koji mimetičari ulažu u svoje stvaralaštvo liči na napor Ahe-jaca oko Troje u kojoj, po shvatanju Stesihorovu, nije bora-vila prava Helena, nego samo njena senka.

b) Kad bi pesnici istinski umeli da vaspitaju ijude (600 s), i da su sposobni za istinsko saznavanje a ne za ulogu pod-ražavanja (600 S), Ijudi bi ih na rukama držali i čuvali kao zlato. Ali pesnici su daleko od istine:

„Svi pesnici, počevši od Homera, podražavaju samo slike vrline i ostalih stvari o kojima pevaju, ali se ne doticu istine; nego, kao što smo govorili, slikar će napraviti neku figuru koju će za istinskog obućara držati ljudi koji znaju šta je obućarstvo isto toliko koliko on sam, a sude samo po bo-jama i oblicima" (600 E, 601 A). Vrednost uzda i njihovu praktičku svrhu poznaje samo jahač, a zanatiija koji uzde iz-raduje po porudžbini jahačevoj, već nije onaj koji ima zna-nje, nego onaj koji ima verovanje, a podražavalac nema ni znanja ni pravoga verovanja - pravoga mišljenja o onome što podražava. Njegova umetnost nema nikakve stvarne ve-ze s istinom, nego se kreće na zemljištu igračke (602 B).

Poezija, dakie, kao što Piaton misli, ne vaspitava, nego razveseljava kao igračka.

v) Naposletku, Platon odbacuje mimetičku poeziju za-to što ona pomaže da se ljudi lako predaju bolu (605 A) i omogućuje da takva osećanja nadvladaju um. Jer mimetički pesnik „izaziva i hrani onaj niži deo duše i jačanjem tog de-la uprošćuje umni deo, isto onako kao kad bi ko pustio da u gradu dodu do moći nevaijaki i predao grad u njihove ruke, a upropastio obrazovaniji deo građana".

Predgovor 47

Piatonova osuda mimetičke poezije ne može se primiti. Piatonov fanatički ostrakizam protiv slikarstva, vajarstva i pesništva nije drugo do posledica njegova preteranog ideali zma. Ovaj najradikalniji idealist što ga istorija poznaje, on koji je smatrao da je telo grob duše i koji je ideje i paradigme jeo, u idejama i paradigmama disao, ideje i paradigme rađao, u idejama i paradigmama umirao, nije se u svojoj smelosti ustezao ni od kakvih konsekvencija: da ustane protiv shvata-nja i svoga vremena i svoga naroda, da osudi najveće zidare lepote, Homera i Fidiju, Eshila i Sofokla, kroz čija dela biju najdublje snage i zrače najveći darovi jednoga od najdarovi-tijih naroda na svetu, jednom rečju: da odbaci svu onu umet-ničku Atinu, sav onaj pritaneum lepote, gde se, otkad ova Zemlja postoji, na jednome mestu i u jedno vreme iznedrilo lepote možda više no ma u kojem drugom mestu u svetu i no ma u kojem vremenu u istoriji. Nikad u istoriji teorija i prak-sa estetike nisu bile u tako dijametralnoj suprotnosti, i nikad u istoriji praksa nije negirala teoriju jačom snagom nego što su Homer i Eshii, Fidija i Polignot, Skopa i Praksitel, Sofokle i Aristofan, porekli teoriju velikog helenskog fiiosofa, koji je naopako razumeo suštinu umetničke mimese.

Na Platonovu osudu umetnosti odgovorio je Aristotei svojim učenjem o katarsi, kao i celom svojom Poetikorn, ko-ja se može uzeti kao pritajen protest protiv idealističkog shvatanja njegova učitelja.

Pre svega, na zamerku Platonovu pod a) Aristotei od-govara ovako. On se slaže s Platonom da je ideja boija od one stvari u kojoj se ideja manifestuje u pojedinom konkret-nom obiiku i nepotpuno, da je, dakle, opšte bolje od pojedi-noga, aii dok umetnici stvaraju tipove, oni baš podražavaju ideje. jer, pesnicke tvorevine nisu ništa drugo do baš onaj praobrazac (7tapa5siyua), ono opšte.


To se razabira iz ovih mesta Poetike: 1) „Pesnici podražavaju ljude koji su ili bolji od nas

prosečnih, ili gori, ili ovima slični. To isto nalazimo kod sli-kara, jer je Poiignot, na primer, siikao boije, Pauson gore, a Dionisije prosečne Ijude... Homer prikazuje bolje karaktere, Kleofont prosečne, a Hegemon Tašanin, koji je prvi pevao parodije, i Nikohar, pesnik Delijade, gore" (1448 a 3 i dalje).

2) „Od atinskih pesnika prvi je Kratet počeo obdelavati opšte govore i priče, ostavivši pravac jampski" (1449 b 7- 9).

3) „Istoričar i pesnik ne razlikuju se po tome što prvi piše u prozi a drugi u stihovima - jer bi se i deia Herodoto-va mogla dati u stihovima, kao i u prozi - nego se raziikuju po tome što jedan govori o onome što se istinski dogodilo, a drugi o onome što se moglo dogoditi. Zato i važi pesništvo kao više filosofska i dostojanstvenija stvar negoli istorija, jer pesnistvo vise prikazuje ono što je opšte, a istorija ono što je pojedinačno. Opšte je kad kažemo da lice s ovakvim osobi-nama ima da govori ili dela ovako ili onako po verovatnosti ili po nužnosti; a na to pesnistvo i obraća pažnju kad Iicima nadeva imena. Pojedino je kad kažemo šta je Alkibijad ura-dioilidoživeo"(1451 b 1-2).

4) „Kako je tragedija podražavanje ljudi koji su bolji nego mi prosečni, potrebno je ugiedati se na dobre ikonogra-fe (slikare portretiste). I oni, naime, ma da unose u sliku in-dividualne crte i na taj način postižu sličnost, ipak poiepša-vaju ono lice koje crtaju, Tako i pesnik, kad podražava srdi-te, ili lakoumne, ili druge takve karaktere, treba da ih prika-zuje kao ljude s takvim osobinama, a opet kao piemenite. Kao obrazac srdovita nepomirljivca pominjem Agatonova i Homerova Ahileja" (1454 b 8-15).

5) „Kako je pesnik podražavalac baš kao slikar ili koji drugi likovni umetnik, nužno je da on uvek podražava jedno

Predgovor 49

od ovo troje: ili stvari kakve su bile, ili kakve jesu: ili kakve su prema kazivanju i verovanju ijudi, ili, najzad, kakve treba dabudu" (1460 b 8-11).

6) „Ako neko zamera da prikazivanje nije istinito, on-da tu zamerku treba pobijati odgovorom: ali možđa treba da bude tako, kao što je Sofokie izjavio da on prikazuje ijude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu" (1460 b 33-37).

7) „Ako i ne može biti onakvih ljudi kako ih je siikao Zeuksid, ipak se može odgovoriti da ih je bolje tako prikazi-vati, jer ideai (tizor, tip) treba da prevazilazi stvarnost" (1461b 13-15).

Kao što se vidi, Aristotel govori o pesnički prikazanoj radnji kao obrascu, ideaiu, tipu radnji u kojima ne dolaze do izraza pojedina iica i pojedina vremena, nego ono opšte što pripada množini lica i vremena, Kao Platon, i Aristotel drži da je umetnost podražavanje (uiu.rtoicj).>Samo dok Platon smatra da umetnost podražava prirodu i Ijude ropski, i zato je osuđuje, Aristotei misii da umetnost može i da je dužna podražavati stvarnost prirodnu i ljudsku,-ali načinom koji stvara tipove, paradigme. Tip srdovita nepomirljivca predsta-vlja5 na primer, Homerov Ahilej, kao što Sekspirov Otelo predstavlja tip Ijubomornika, a Romeo i Julija tip dvoje iju-bavnika. Tipičnost ovih Sekspirovih likova sastoji se u tome što je svaki od njih i sasvim osobit, individualan čovek, kao da stvarno živi, a opet kao uzoran primerak predstavlja celu vrstu onakvih ljudi. Otelo, na primer, ima suštinske osobine svakog Ijubomornika; u njega nema surovosti, zioćudnosti, plahovitosti od prirode, nego se bezaziena poverijivost i ne-žna osećajnost udružuju sa žarkom ljubavnom strašću, i baš zato što se on odlikuje piemenitim srcem i žarkom poletnom dušom, na njega sve više utiče kobni zloduh, Jago, te ga po-

50 Dr Miloš N, Đurić

stepeno zaslepljuje ljubavna sumnja, razorna strast ljubomor-nosti. Otelo je paradigma ljubomornika, a i njegova sasvim individualna obeiežja - on je afrički crnac i iunački vojskovo-da mletački - nimaio ne slabe tipičnost njegove Ijubomorno-sti, nego se, naprotiv, podudaraju s njome. Sasvim u duhu svoje definicije) Aristotel uči da umetnost prevazilazi kopiju stvarnosti i da prikazuje prirodnu i Ijudsku stvarnost kakva treba da bude, tj. kako ona odgovara svojoj istinskoj ideji. Umetnost ne prikazuje ono što se realno dogodilo, ili što se događa, ili što postoji, nego ono Što bi se moglo dogoditi, što je potpuna jedinstvena celina, u kojoj se pojedinačne radnje i pojedinačni dogadaji podudaraju jedni s drugima i nužno, tj. po zakonu uzročnosti i posledičnosti, po zakonu mogućnosti i verovatnosti, izviru jedni iz drugih. Svojim umetničkim stva-ralaštvom - a to je pravi smisao Aristotelova izraza „podra-žavanje" - umetnik p r e o b r a ž a v a k o n k r e t a n lik, i to je ono što umetnost čini više filosofskom od istorije i dosto-janstvenijom od realne, konkretne prirode. Umetnost prika-zuje paradigmu koja prevazilazi stvarnost, ona je puno ova-ploćenje tipa, ideala, paradigme. Umetnik je stvaralac; on, kao priroda, s t v a r a stvari; on je natura naturans sui gene-ris, kao što je i njegovo delo natura naturata sui generis.

Sve to pokazuje da umetnički p r i k a z a n a r a d n j a nije „s l ika s l ike" , „ s e n k a s e n k e " , k a o što uzi-ma P l a t o n , n e g o p r a o b r a z a c sv ih r a d n j i ko je nose i s t i k a r a k t e r . Dakle, umetnički prikazana radnja isto je što i Platonova ideja, samo što ona, po Aristotelu, ne postoji pre ili izvan materijalno-pojavnih stvari, nego samo u njima ili s njima, kao njihova suština, od koje one dobijaju oblik. Kad tako stvar stoji, onda svaka prava umetnost, pre-ma tome i pesništvo, daje neko znanje, učenje, iskustvo, mu-drost, pa prema tome i blaženstvo.

Predgovor 51

O pesništvu kao izvoru saznanja govori Aristotei u gl. I-oj5 i u tome je sadržan jedan odgovor na Platonove zamer-ke pod b) i v), kao i odgovor na Platonovo shvatanje da ide-je saznaju samo filosofi. Na Platonovu osudu dramskog pe-sliištva odgovara Aristotel i svojom definicijom tragedije, na-ročito ajcnim završnim delom: 61 SASOD xai (poPou Ttepaivouaa xf|v Tftiv TOIOUTCOV murjucrtcDv jcddapoiv - „izazivanjem saža-' Ijenja i straha vrši pročišćavanje takvih osećanja" (gl. VI).19

Međutim, tragedija ne ispunjuje svoj etički zadatak samo ti-me što pročišćuje afekte sažaljenja i straha, što razvedrava dušu, nego i time Što budi umovanje i saznanje u gledalaca: kad gledaiac koji je okušao gorčinu života uporedi sebe sa drugima koji su još teže stradali, on se miri sa svojom sudbi-nom i lakše je podnosi. O tom paradigmatskom uticaju tra-gedije sjajno peva komediograf Timokie, Aristoteiov savre-menik, u svojim Dioniazusama:

Cuj, prijatelju, da ti kažem koju reč. Od prirode je čovek vezan za niuke, i mnoge jade život nosi u sebi, pa, eto, ovu sebi nade utehu. Kada jade duh mu sopstvene zaboravi on tudom patnjom svoju dušu zabavi, pa odlazi s uživanjem i s poukom. Ta gledaj kakvu korist svako dobiva od tragičara. Kad siromah uvidi da Telef posta veći prosjak od njega, već iakše svoju podnosi nemaštinu. A ko je mahnit, isceli ga Alkmeon. Kad bole oči, eto slepih Finida.

1 9 O lekciji ua'&iiudTCOv mesto Tca&TjUTdtov vidi moju raspravu /eiitm nov pokušaj objašnjenja Avistotelova shvatanja katarse, Beograd 1933.


Ko žali dete, isceli ga Nioba. Hromoću lakša sudba Filoktetova. A bedan starac doznaje za Eneja. Ko uzme na um da su sve te nevolje, pa još i veće, drugi preturili već sam onda svoje jade lakše uzdiše.20

Jezgru Timoklova učenja o katarsnom uticaju drame izneo je i in-dijski pesnik Bhavabhutij na završetku svoje drame Utara Rama Čari-tra (= Dalja sudbina Ramina). Kad se Vaimiki, pesnik Ramajane, koja je dala gradivo za tu dramu, obraća kralju Rami s pitanjem da li još treba njegove pomoći, Rama mu odgovara: „Ništa više ne želim, sveti čovečei Ova zanosna igra, koju je izazvalo božansko nadahnuće, neka nam ob-raduje i očisti srce kao što materinska ijubav utišava svaki boi, i neka nas, kao voda Ganga, opere od svih naših pogrešaka. Neka dramska umetnost s dubokim poimanjem smisla prikazuje istoriju, i neka nam je objašnjava u dobro sklopljenim stihovima." Ovde nailazimo na veoma jaku srodnost između helenskoga komediografa s jedne strane i dvaju velikih dramskih pesnika Bhavabhutija i Sekspira s druge strane, jer i najveći engleski dramatičar u Hamletu kao zadatak dramske umetnosti odreduje to da bude „ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno rodeno Iice, nevaljalstvu njegovu rođenu sliku, a samom vremenu i biću svega njegov oblik i otisak" (III-i čin, 2-i prizor).

Značaj Aristotela kao književnog teoretičara veoma je velik. Taj značaj V. Asmus obeležio je ovako: „Proučavajući estetičke kanone tragedije i epa, Aristotel vidi pred sobom ceo niz kapitalnih estetičkih problema. Centralno mesto me-du njima zauzima problem odnosa umetnosti prema stvar-nosti... istorijski značaj Aristotelove estetike je toliko velik da se ne može podrobno proučiti. Aristotel je osnivač na-učne estetike i naučnog ispitivanja umetnosti. U svojoj este-tičkoj teoriji Aristotel je obuhvatio najkrupnija pitanja iz

2 0 Th. Cock Com, att. fragmenta. vol. II, Leipzig 1889, 453.

Predeovor 53

oblasti nauke o umetnosti i utvrdio principe gotovo u svima odsecima docnije estetike. Njegova velika zasluga sastoji se/ u tome što je utvrdio pogled na umetnost kao naročitu vrstu čovečje delatnosti, koja ima specifične zadatke i koja zahte-. va specifične uslove da se oni ostvare... Ovde su i začeci doc-nijih ideja o umetnosti kao specijalnoj vrsti misljenja u shka-ma. Sve do današnjeg dana zadivljuju nas činjenice koje Ari-stotel daje u vidu obrazaca analize umetničkih dela. Naroči-to je značajno što je Aristotelova estetika, bez obzira na opš-tu racionalističku postavku, neobično konkretna baš u pita-nju odnosa između idejnih i formalnih momenata dela... Najzad kao genijalno treba priznati njegovo u sustini dija-lektičko učenje o promenljivosti estetickih normi, o njihovu potčinjavanju individualnim zadacima izraza koji se menja-ju... Poetika je najrasprostranjeniji i najviše izučavani od svih traktata o umetnosti" (JlHTepaTvpHaji 3HUHioioneflHH tom I (1930) MocKBa, s. v. Aristotel).

Dr MILOŠ N. ĐURIĆ

O pesničkoj umetnosti

('HTTOITTGIC;, ars poetica)

L DEFINICIJA UMETNIČKOG STVARALAŠTVA.

, Raspravljamo o pesničkoj umetnosti samoj i o njenim oblicima, šta je svaki u suštini, i kakav oblik treba davati pe-sničkom gradivu, ako se hoće da pesničko delo bude lepo, a zatim o broju i o osobinama delova jednog pesničkog dela, a tako i o ostaiom što spada u istu oblast ispitivanja, pa počni-mo prirodno najpre od prvoga.

Dakle, ep i tragedija, zatim komedija i ditirarhb, i najveći deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti u celini prikazuju p o d r a ž a v a j u ć i , a postoji izmedu njih trostruka razlika: onepodražavajuiiirazličitimsredstvima iiirazličnepred-m e t e iii različnim n a č i n o m, a ne na isti način. Kao što jed-ni i bojama i likovima mnogo podražavaju, stvarajući prema danom liku nov lik, ili po umetničkoj obdarenosti ili po navici, a drugi glasom - tako biva i u pomenutim umetnostima.

Sve zajednoôdražavaju r i t m o m , g o v o r o m i har-moni j om, služeći se tim sredstyima.ili odvojeno iiipomešano. Na primer, samo h a r m o n i j o m i r i t m o m siuže se auieti-

58 Aristotel

ka i kitaristika, i ako ima i nekih drugih sličnih umetnosti koje sukaopastkskosvkanje, asammiritmom bez h a r m o n i -j e podražava umetnost igrača, jer i ovi pomoću ritma, izraže-nog u držanju i pokretima teia, podražavaju osobine karaktera, doživljaje i radnje, a epopeja (tj. pesništvo)1 podražava samo g o v o r o m ili n e v e z a n i m ili u m e t r i m a, i to da nietre ili meša jedne s drugima i!i, kao što je bio dosad siučaj, da se siuži samo jednom vrstom metara. Uzimamo ovaj izraz (epopeja), jer mi nikako ne bismo mogii da damo zajedničko ime mimima S o f r o n o v i m i K s e n a r h o v i m i Sokratskim razgovori-ma, m ako bi ko podražavao pomoću jampskog dvanaesterca, iii elegičkog ili koga drugog sličnog metra. Medutim, vezujući uz ime metra reč pesnik, ijudi jedne nazivaju eiegičkim pesnici-ma, druge epskim pesnicima, ne uzimajući podražavanje kao pravo merilo pesnika, nego imajući na umu samo naročito me-tar. Staviše, obično tako zovu i pisce kakvog iekarskog ili priro-dopisnogdeiaustihovima. AizmeđuHomera i E m p e d o -k i a nema ničega zajedničkog osim metra; zato je pravo da pr-voga zovemo pesnikom, a drugoga više prirodnjakom nego pe-siiikom. Tako bi biio i onda kad bi neko podražavao mešajući sve metre u isti mah, kao H e r e m o n što je uradio u Kentauru, rapsodiji sastavljenoj iz svih metara, pa opet ga treba zvati pe-snikorn, O tim stvarima, dakie, neka je tako rečeno.

A ima nekih umetnosti koji se služe svima pomenutim sredstvima, tj. i ritmom, i muzikom, i metrom, kao umetnost d i t i r a m p s k a i n o m s k a , pa zatim t r a g e d i j a i k o -m e d i j a. A one se razlikuju po tome što se prve dve umet-nosti siuže svim trima sredstvima u isti mah, a druge dve sa-mo deiirnice. To su, eto, razlike umetnosti po sredstvima ko-jima podražavaju.

1 Aristotel ne uzima metar kao nužni spoljašnji obiik pesništva. On uzima ovde izraz „epopeja" da označi njime celokupnu umetnost kojoj je materijal samo „reč" (GJlOCj, govor (X6yog).

O pesničkoj umetnosti 59

IL RAZLIKE FO PREDMETLMA PODRAŽAVANJA

Kako umetnici podražavaju ijude koji delaju, onda nu-žno sleduie to da ti ijudi budu ili dostojni ili ništavni, jer nase moraine osobine gotovo uvek stoje do toga clvoga, jer se svi, ukoliko je reč o njihovu karakteru, raziikuju po vrhni i neva-ijalstvu. Prema tome, pesnici podražavaju ijude koji su ih bo-iji od rtas ovakvih kakvi smo, ili gori, ili nama siični. To isto naiazimo kod siikara, jer je P o 1 i g n o t, na primer slikao bo-lje, P a u s o n gore, a D i o n i s i j e nama jednake ijude.

Očevidno je da će i svaka od pomenutih umetnosti po-kazivati te razlike i da će biti drukčija po tome što će podra-žavati drukcijejDredmete. Jer, i u igri, i u fruianju, i u kitara-nju, mogu da se jave te raziike, a isto tako i onda kada se podražava ili u proznom pričanju ili u stihovima bez muzič-ke pratnje. H o m e r , na primer, podražavao je boije karak-tere, K i e o i o n t prosečne, a H e g e m o n Tašanin, koji je prvi pevao parodije, i N i k o h a r , pesnik Delijade, gore. Na sličan način mogao bi ko podražavati i ditirambima i nomi-ma. kao što su učiniii T1 m o t e j i F i 1 o k s e n u Persijanci-nia i Kikhpima. A baš u tome i postoji razlika izmedu trage-dije i komedije, jer ova hoće da podražava gore Ijude, a ona boije od onih koji danas žive.

Ovim raziikama pridružuje se i treća, a to je način aa koji se pojedini predmeti mogu podražavatL jer, i pored istih sredstava i pored istih predmeta, ima različitih podražava-

60 Aristotel

nja. To biva kadpesnik, s jedne strane, p r i p o v e d a , ito ili, kao što H o m e r čini, na usta neke druge iičnosti ili sam bez pretvaranja, a s druge stranekad sva lica koja podražavaju prikazuje tako da vrše n e k u r a d n j u. To su, dakle, tri raz-like podražavanja, kao što u početku rekosmo: po sredstvi-ma, po predmetima i po načinu.

Otuda, Sofokle bi, s jednestrane, bio isti podražava-lac kao i H o m e r , jer obadvapodržavajuznačajneljude, a s druge strane kao Ar is tof an, jer obadva podražavajuIjude koji delaju i neku radnju vrše.

Po tome je, kako neki vele, drama i dobila svoje ime, jer podražava lica koja vrše radnju (5pćbvxac).

Zato i uzimaju Dorani i tragediju i komediju kao svoje tvorevine, a komediju Megarani, i to i ovi ovde, jer je, kažu, postala kod njih za vreme demokratije, kao i oni sa Sicilije, jer otuda beše E p i h a r m , koji je mnogo ranije živeo nego H i j o n i d i M a g n e t , a tragedij u kao svo j u tvorevinu uzi-maju neki Dorani u Peioponesu. Kao dokaze za to uzimaju nazive. Jer, mesta u okolini nazivaju oni k o m a i (xcb(iaq), a Atinjani d e m o i (SfjuoucJ i dodajuda se komičari nisu tako prozvaii po pokladovanju (xcoudCerv) nego po tome što su putovali od seia do seia (Kaid tabuacj jer u varoši nisu uživa-li nikakvo poštovanje, Zatim tvrde da oni za radnju uzima-ju izraz Spdv, a Atinjani Jtpdtreiv.

O broju i o načinu razlika u podražavanju neka bude to rečeno.


IV. LJUDSKA PRIRODA KAO IZVOR UMETNIČKOG STVARALAŠTVA. VRSTE PESNIŠTVA. ISTORIJSKl RAZVITAK

Uopšte, čini se, pesničku umetnost d o n e l a su dva, i t o u I j u d s k o j p r i r o d i z a s n o v a n a , uzroka.Jer, p o d r a ž a v a n j e je čoveku urođeno još od detinjstva, i on se od ostalih stvorenja razlikuje po tome što on najviše nagi-nje podražavanju i što prva svoja saznanja podražavanjem stiče; zatim, svi ljudi osećaju zadovoljstvo kad posmatraju tvorevine podražavanja. Dokaz je za to onaj utisak što ga u nama ostavljaju umetnička dela. Ima stvari koje nerado gle-damo u njihovoj prirodnoj stvarnosti, ali kad su naročito brižijivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca. To do-lazi otuda što sticanje saznanja pravi veoma veliko zadovolj-stvo ne samo filosofima nego i ostalim ljudima, aii ovi uče-stvuju u tome zadovoijstvu samo u neznatnoj meri.

I zato ljudi posmatraju slike s uživanjem, jer pri po-smatranju slika dobivaju neko saznanje i domišljaju se šta svaka slika predstavlja, na primer: ovo je onaj. Jer, ako po-smatrač nije već ranije video predmet koji posmatra, neće mu se prikazani predmet svideti kao takav, nego zbog teh-ničke izrađenosti, ili zbog kolorita, ili iz koga drugog sli-Čnog uzroka,

A kako nam je podražavanje od prirode dano, a to isto važi t z a o s e ć a n j e h a r m o n i j e i r i t m a - j e r je očevid-no da su metri samo naročiti delovi ritma - to su ljudi koji su od prirode za to obdareni, ona tri dara postepeno usavršavali i naposletku stvorili pesničku umetnost iz p o k u š a j a i m-p r o v izaci j e.

62 Aristoiel O pesničkoj umetnosti 63

P e s n i š t v o , pak, p o d e l i i o se p r e m a o s o b i -n a m a p e s n i k a. Pesnici kojirna se svidelo uzvišeno podra-žavali su plemenita dcia i deia takvih ijudi, a oni kojima se svi-deio neznatno i prosto podražavali su dela ioših ijudi, pevajući isprva pesme rugaiice, kao oni drugi himne i enkomije.

Od pesnika koji su živeli pre H o m e r a ne možemo pomenuti nijednu takvu pesmu, ali se može uzeti da je ta-kvih pesama bilo mnogo; ali, ako počnemo od H o m e r a , možemo pomenuti njegova Margita i slične takve radove. U tim pesmama pojavio s e i p r i k l a d a n m e t a r ; zato se on i naziva sada jamb, jer su se u tome metru jedni drugima po-drugivali. I zato su od starih pesnika jedni postali jampski, a drugi epski pesnici.

A kao što jc H o m e r bio pravi pesnik piemenitih i ozbiijnih dela - jer on je jedini ne samo odiičan pesnik bio, nego je i dramska podražavanja doneo - tako je i prvi poka-zao osnovne obiike komedije, time što nije dao pesmu ruga-licu, nego je dramski obiik dao smešnom. Njegov Margit potpuno je anaiogan drami, jer kako llijada i Odiseja stoje prema tragediji, tako on stoji prema komediji. A kad su se pojaviie tragedija ,i komedija, onda su pesnici, već prema to-me kako su koji po svojoj prirodi naginjaii jednoj ili. drugoj vrsti pesništva, jedni pevali komedije mesto pesme rugalice, drugi tragedije mesto epa, jer su ovi rodovi pesništva veći i više cenjeni nego oni ranije.

Ispitivanje da ii sc tragedija u svojim vrstama već do-voljno razvila iii nije, posmatrajući to samo po sebi i s obzi-rorn na javno prikazivanje, to je posebno pitanje.

Na svaki način i ona sama i komedija prvobitno su p o s t a i e od i m p r o v i z a c i j e , i to tragedija od onih ko-ji su začinjali d i t i r a m b , a komedija od onih koji su zači-njali f a ii čk e p e s m e, koje su se sve do danas u mnogim

varošima održaie u običaju. Tako se tragedija postepeno raz-viia, jer su pesnici svaku pojavu u njenom razvitku usavrša-vaii. I pošto je prošia mnoge preobražaje, ona se ustaliia, jer je naposietku dobiia oblik koji odgovara njenoj prirodi.

' Broj glumaca prvi je E s h i i od jednoga povećao na dva smanjio je učešće hora, i glavnu uiogu dodelio dijaiogu; treće-ga glumca i skenografiju uveo je Sofokle. Docniji stepen raz-vitka tragedije jeste njena v e l i č i n a i uzv i šen k a r a k -ter . Tragedija se tek docnije izdigla iz neznatnih mitova i iz smešna govora, jer se preobrazila iz satirske pesme. I jampski metar pojavio se mesto (trohejskoga) tetrametra. Prvobitno, naime, pesnici su uzimali (trohejski) tetrametar, jer je pesma bila satirska i više imaia karakter igre. Ali kad je postala tra-gička govorna umetnost, sama priroda našla je za nju p r a v i m e t a r, jer od svih metara najprikladniji je za dijalog jampski metar. Dokaz je za to što u razgovoru jedni s drugima najviše govorimo u jambima, a veoma retko u heksametrima, i to sa-mo onda kad ostavljamo obični način razgovora.

Naposletku, treba još samo napomenuti da se i broj či-nova (episodija) i sve ostalo, kako se kaže, u pojedinostima usavršiio, jer bi iziskivalo možda suviše posia kad bi se ula-zilo u svaku pojedinu stvar.

V. PREDMETI RAZVITAK KOMEDIJE. EPOPEJA

Komedija je, kao što već rekosmo, podražavanje mžih karaktera, aii ne u punom obimu onoga što je rđavo, nego onoga što je ružno, a smešno je samo deo toga. Jer, smeš-no je neka greška i rugoba koja ne donosi boia i nije pogub-

64 Aristotel

na; na primer: smešna iičina (maska), to je nešto ružno i na-kazno, aii ne boii.

P r o m e n e u r a z v i t k u t r a g e d i j e i p e s n i c i koji su te promene doneli, sve to, kao što smo videii, nije ostalo nepoznato, ali p r o m e n e u r a z v i t k u k o m e d i -j e ostale su nepoznate, jer se komedija prvobitno nije ozbilj-no uzimala. Pesnicima komedija tek dockan je arhont odo-brio hor, a taj su ranije sastavljali dobrovoijci. Tek onda kad je komedija imaia izvesne umetničke oblike, sporninju se po-znati njeni pesnici. A ko je uveo iičine, ili prologe, iii pove-ćao broj glumaca i drugo, nije poznato. Umetnost obdeiava-nja mitova stvorili suprvobitno E p i h a r m i F o r m i d . Ta novina došla je sa Sicilije; a od atinskih pesnika prvi je bio K r a t e t koji je počeo obdelavati opšte gradivo i mitove, na-pustivši jampski pravac.

Epopeja se, dakie, siaže s tragedijom utoiiko ukoliko opširno u metrima podražava ozbiljne radnje; a što se siuži jednim i istim metrom i obiikom pripovedanja, po tome se razlikuje od tragedije; zatim se razlikuje i po dužini. Dok, naime, tragedija narocito ide za tim da joj se radnja izvrši za jedan obilazak oko sunca ili samo za nesto malo preko toga, epopeja je, što se tiče vremena, neograničena. Dakle, i time se raziikuju jedno od drugoga. Medutim, u prvo vreme pe-snici su tako radili i u tragedijama kao i u epskom pesnistvu.

Što se tiče njihovih sastavnih delova, oni su ili jedni isti, ili su onakvi kakvi doiaze samo u tragediji. Otuda, ko god zaključuje za jednu tragediju da je dobra ili loša, zaključuje i za epopeju. jer, što sadrži epopeja, sve to sadrži i tragedija, a što ova ima, to se ne nahodi u epopeji.

Iras

Upoređenje tragedije i epa

PRVl ODELJAK

Tragedija:gi.VI-XII (TO 7roir[Lia TpaviKĆv)

VI. DEFINICIJA TRAGEDIJE. NJENI KVALITATIVNIDELOVI. POREDAK DELOVAPREMAVREDNOSTI

O epu, tj. o podražavanju u heksametrima, i o komedi-ji govorićemo docnije, a sada govorimo o tragediji, pošto odredimo njenu suštinu iz onoga što je već ranije rečeno,

T r a g e d i j a je, d a k l e , p o d r a ž a v a n j e ozjbilj-ne i z a v r š n e r a d n j e k o j a ima o d r e d e n u veli-Činu, g o v o r o m ko j i je o t m e n i p o s e b a n za s v a k u v r s t u u p o j e d i n i m d e l o v i m a , i i c i m a

66 Aristotet O pesničkoj umetnosti 67

koj a d_e 1 a j u a ne p r i p o v e d a j u ; a izaz i va nj e m s a ž a i j e n j a i s t r a h a vrš i p r o č i š ć a v a n j e t a k v i h a f e k a t a . 1

Otmenim govorom zovem onakav govor koji ima ri-tam, harmoniju i pesmu; a što zoverri posebnim za svaku vr-stu, to znači da se neki delovi izvode samo u metrima, a dru-gi pevanjem i muzikom.

Kako podražavanje vrše lica koja delaju, nužno je da scenski ukras bude sastavni deo tragedije; zatim muzička kompozici[aJ^gov9r (dikcija), jer se tim sredstvima vrši pod-razavanje. Govor. (dikcija) jeste samo vezivanje reči; šta je muzička kompozicija, to je svima jasno.

Kako.je tragedija podražavanje radnje koju vrše neka ii-ca, a ta moraju imati ovakve iii onakve osobine i po svom ka-rakteru i po svojim mislima, prirodno izlazi da radnje imaju dva uzroka: misli i karakter. Jer baš prema tome kakvi su ti ele-menti, kažemo daîo7a3nje ovakve ili onakve, i po tim radnja-ma sva lica koja delaju i doživijavaju svoj uspeh i neuspeh.

Podražavanje neke radnje jeste priča (gradivo, siže, fa-bula). P r i č o m , naime, zovem sastav dogadaja. a k a r a k -t e r i m a orio po čemu licima pripisujemo ovakve ili onakve osobine, a m i s l i m a , najzad, ono Čime lica usvojim govori-ma nešto dokazuju ili i neku opštu misao iskazuju.

Prema tome, svaka tragedija mora imati šest sastavnih delova po kojima ona ima ovakvu ili onakvu osobinu. To su: p r i č a , k a r a k t e r i , g o v o r (dikci ja) , mis l i , scen-ski a p a r a t i m u z i č k a k o m p o z i c i j a. Dvaod tihsa-

1 Kako glasi pravi tekst definicije trageđije i šta je, prema tome, Aristote! razumevao pod katarsom, vidi o tome prevodiočevu raspravu Jedan nov pokusaj objašnjenja Aristotelova shvatanja katarse (Preš-tamparto iz Glasnika Jugosl. prof. društva, god. 1932-1933, knj. XIII, sv. 2.-6), Beograd 1933.

stavnih delova pripadaju sredstvima podražavanja, jedan načinu podražavanja, a tri predmetima podražavanja; osim toga nema ničega vise. Tim elementima (sastavnim delovi-ma) poslužiii su se ne samo pojedini pesnici, nego - može se reći - svi u svima vrstama tragedije, jer svaka vrsta ima scen-ski aparat, kao i karaktere, i priču, i govor (dikciju), i muzi-ku, i misli.

N a j v a ž n i j i od t i h s a s t a v n i h d e l o v a jes te s k l o p d o g a d a j a , Jer, tragedija nije podražavanje ljudi, nego podražavanje radnje i života, sreće i nesreće, a sreća i nesreća leže u radnji, i ono što čini cilj našeg života, to je ne-ko delanje, a ne kakvoća. Po svom karakteru ljudi su ovakvi ili onakvi, a po delanju srećni ili nesrećni. Prema tome, lica ne delaju zato da podražavaju karaktere, nego radi delanja uzimaju da prikazuju i karaktere. Zato su dogadaji i priča cilj tragedije, a cilj je najvažnija stvar u svemu.

Još bez radnje ne bi moglo biti tragedije, a bez karakte-ra bi. Baš tragedije većine novijih pesnika nemaju karaktera, i uopšte ima mnogo takvih pesnika, pa i medu slikarima Z e u k s i d stoji u istom odnosu prema Polignotu; Polignot je bio odličan slikar karaktera, a slikarski radovi Zeuksido-vi nemaju nikakvih karaktera.

Zatim, ako neko redom naniže izraze koji majstorski prikazuju karaktere, i unese odličnu dikciju i sjajne misli, svim tim što neće ispuniti ono što se istaklo kao zadatak tragedije, nego to može u mnogo većoj meri ispuniti ona tragedija koja se slabije poslužiia tim stvarima, alt koja mesto toga pokazuje priču i dobar sklop događaja. Siično je i u slikarstvu: ako bi koji slikar stavio najiepše šare bez plana, on ne bi izazvao jednako umetničko uživanje kao onda kad bi dao kakav predmet samo u jednoj šari ali do-bro nacrtan.

68 Aristote

Osim toga, najvažnija sredstva kojima nas tragedija osvaja jesu sastavni delovi'priče, naime, p r e o k r e t i (p e -r ipet i je) i p r e p o z n a v a n j a .

Za tu tvrdnju leži dokaz i u tome što pesnici početnici pre mogu postići savršenstvo u dikciji i u crtanju karaktera negoii sastavljanju dogadaja, a to su mogii pesnici ranijih vremena gotovo svi.

Ono, dakie, što je osnova i, u isti mah, duša tragedije, to je p r i č a . Na drugo mesto doiaze karakteri. Tragedija je podražavanje radnje i pomoću nje naročito podražavanje iica koja delaju.

Na treće mesto dolaze m i s 1 i. A to znači: moći govoriti iscrpno i prikladno, što je s obzirom na besede koje dolaze u tragediji zadatak poiitike (teorije državništva) i retorike (teo-rije besedništva). U deiima starih tragičkih pesnika, naime, ii-ca govore kao državnici, a u deiima novijih kao besednici.

Karakter je ono Što izražava određenu volju, naime što ko odabira iii izbegava. Zato nema karaktera u onim dija-loškim partijama tragedije u kojima nije jasno iii uopšte ne dolazi do izraza ono što govornik odabira ili odbacuje. A misli su sve ono u černu iica izjavljuju da nešto jeste iii nije, iii saopštavaju neke opšte misli.

Cetvrti od pomenutih sastavnih deiova jeste g o v o r (d i k c i j a ) . Govorom, kao što je već ranije rečeno, nazivam sposobnost izražavanja posredstvom reči, a to jednako kako u vezanom tako i u nevezanom govoru.

Sto se tice ostaiih sastavnih deiova, m u z i č k a kom-p o z i c i j a (kao peti sastavni deo) jeste najvažniji ukras. Naposietku, p o z o r i š n i a p a r a t pruža nam, doduše, za-bavti, ali je taj elemenat najmanje umetnički i najmanje bitan za pesničku umetnost. Jer, tragedija vrši uticaj i bez javnoga prikazivanja i bez glumaca; osim toga, za priredivanje scene-rije više važi umetnost režiserska negoli pesnička.


I VELICINA TRAGICKE RADNjE

Posie ovih osnovnih određenja, raspravijamo sada o tome k a k a v t r e b a da b u d e s k i o p d o g a d a j a , kad je već to prva i najvažnija stvar u tragediji.

Utvrdiii smo da je tragedija podražavanje neke završe-ne i ceie radnje, koja ima izvesnu veiičinu, jer je celo i ono Što nema nikakve naročite veličine. A ce lo je o n o š t o i m a p o č e t a k , s r e d i n u i s v r š e t a k . Početak je ono što se samo ne pojavljuje nužno posle nečega drugoga, nego se, naprotiv, posle toga nešto drugo pojaviio iii se pojavljuje; svršetak se zove ono što je tome suprotno, naime što se sa-mo pojavljuje posle nečega drugog biio nužno biio redovno, dok posie toga ništa drugo ne dolazi; najzad, sredina je ono što se i samo pojavljuje posle nečega drugoga i posle toga opet nešto drugo. Prema tome, dobro skiopijene priče ne tre-ba ni da počinju ma čim, ni da se završavaju ma gde, nego da se koriste pomenutim praviiima.

Zatim, ono što je iepo, bilo to živo biće bilo svaka stvar koja je sastavljena iz pojedinih deiova, treba ne samo da te deiove ima dobro poredane nego da ima i određenu veličinu, ne ma kakvu, jer ono što čini iepotu, to je veličina i poredak. Zato ne bi mogla biti lepa ni veoma sitna životinja - jer gie-danje gubi jasnoću kad se približi granici neprimetnog - ni veoma krupna - jer gledanje ne biva u isti mah, nego jedin-stvo i celina iščezavaju gledaocima iz vidika, na primer kad bi životinja imala dužinu od deset hiljada stadija (blizu dve hiijade kilometara). Zato, kao što kod telesa i kod živih biča (da budu lepa) treba da bude izvesna veličina, ali takva da se može pogiedom obuhvatiti, tako i priče treba da imaju odre-denu dužinu, aii toliku da se lako pamti.

!4<


Određivanje ove d u ž i n e ukoliko se odnosi ria javno prikazivaiije i na sposobnost gledanja i siušanja, ro nije stvar teorije pesništva. Jer kad bi trebalo da se prikazuje i nadrne-će sto tragedija, to bi se prikazivanje vršilo prema časovniku, kao što to kažu u drugoj prilici. Ali određivanje dužine pre-ma samoj prirodi stvari stoji ovako: ukoliko je priča duža po veličini, ostajući u granicama pregiednosti utoiiko je lepša. A da kažemo prostije odredenje: veličina sme da važi kao do-voljno odredena ako se u njoj, dok se događaji nižu jedan za drugim po zakonima verovatnosti iii nužnosti, nesreća može preobraziti u sreću ili sreća u nesreću.

ta dva događaja nije bilo nikakve nužnosti ili verovatnosti da se, ako se dogodi prvi dogadaj, mora zato dogoditi i drugi. Na-protiv, on je Odiseju, a tako i Ilijadu, sastavio u jednoj jedin-stvenoj radnji u onom smislu kako smo maločas odredili.

Prema tome, kao što se i kod ostaiih podražavalačkih umetnosti jedno podražavanje vezuje za jedan jedini pred-met, tako i t r a g i č k a p r i č a , kad je ona podražavanje ne-ke radnje, t r e b a da p o d r a ž a v a j e d n u r a d n j u , i t o c e 1 u, i pojedini delovi dogadaja treba da budu tako po-vezani da se celina, ako se ma koji deo premeće ili oduzima, odmah remeti i rastura. Jer nešto što se može dodati ili ne dodati, a da se ne oseti razlika, to više nije bitan deo celine.

Priča ne postaje jedinstvena, kao što neki misie, ako uzimaza predmet j e d n o i e d i n o l ice. Jer, kaoštose jed-nome licu mnoge i neizbrojne stvari dešavaju, od kojih neke ne predstavijaju nikakvo j e d i n s t v o , tako i medu radnja-ma jednoga iica ima mnogo takvih koje se nikako ne mogu povezati u jednti jedinstvenu radnju.

Zato se čini da su u zabiudi svi oni pesnici koji su spe~ vali Heraklejidu, Tesejidu i slična takva dela. Oni misie kad je Herakle bio jedno lice da onda i priča o njemu mora biti jedinstvena.

Međutim, H o m e r, kao što se i u svemu ostaiom ističe, čini se da je i tu imao vanredno umetničko shvatanje, biio po razvijenom razumevanju umetnosti, bilo po urođenoj genijai-nosti. Jer, pevajući svoju Odiseju, on nije u nju uneo sve ono što je Odisej doživeo, na primer: kako je bio ranjen na Parnasu, ili kako se pretvarao da je iud kad je trebaio poći u vojsku, jer kod

I N J E N A SAGLASNOST SA ZAKONIMA N U Ž N O S T I I V E R O V A T N O S T I . TRAGIČNOST U SADRŽINI PRIČE. ČUDO I SLUČAJ KAO DRAMSKI MOTIVI

Iz onoga što smo dosad rekli očevidno je i to da nije pe-snikov zadatak da i z l a ž e o n o š t o se i s t i n s k i d o-g o d i i o , n e g o o n o š to se m o g l o d o g o d i t i , išto je moguće po zakonima verovatnosti ili nužnosti.

J e r i s t o r i č a r i p e s n i k ne razlikuju se po tome što prvi piše u prozi, a drugi u stihovima - jer bi se i deia Hero-dotova mogia dati u stihovima, pa bi ona isto tako bila isto-rija u stihovima, kao i u prozi - nego se raziikuju po tome što jedan govori o onome Što se istinski dogodilo, a drugi o onome što se moglo dogoditi.

72 Aristotel

Z a t o i j e s te p e s n i š t v o više f i l o s o f s k a i o z b i l j n i j a s t v a r nego li i s t o r i o g r a f i j a , jer p e s n i š t v o p r i k a z u j e više o n o š t o je o p s t e , a i s t o r i o g r a f i j a o n o š t o je po j e d i n a č n o . Opšte je kad kažemo da lice s ovakvim iii onakvim osobinama ima da govori ili dela ovako ili onako po verovatnosti ili po nužno-sti; a na to pesništvo i obraća pažnju kad licirna daje imena. Pojedinačno je kad kažemo šta je Alkibijad uradio ili doživeo.

U oblasti komedije to je već jasno došlo do izraza: kad pesnici sastave priču prema verovatnosti, oni svojim licima nadevaju kakva god imena, a ne pevaju, kao jampski pesni-ci, odredenim pojedinim iicima.

Međutim, u o b l a s t i t r a g e d i j e p e s n i c i se dr-že p r a v i h i m e n a . A uzrok leži u tome što je ono što je moguće i verovatno. U ono, dakle, što se još nije dogodilo, u to još ne verujemo da je moguće, jer se ne bi ni dogodilo da nije moguće.

Medutim: desava se da se i u nekim tragedijama nahodi samo jedno iii dva poznata imena, dok su ostala izmišljena; u nekim, Šta više, ne nalazi se uopšte nijedno poznato ime, kao u A g a t o n o v u Anteju. U toj drami izmišljena su imena i dogadaji, pa ipak zato estetsko uživanje nije nimaio manje, Zato i n e t r e b a da p e s n i k po s v a k u c e n u ttil da se vezuje za u t v r đ e n e p r i č e koje se u tragedija-ma redovno obdelavaju. Ta to bi biio i smešno: i poznate pri-če samo su nekima poznate, pa ipak se svima sviđaju.

Prema svemu tome, očevidno j eda p e s n i k t r e b a da p o k a ž e svoju s t v a r a l a č k u s n a g u više u p r i č i (radnji) n e g o l i u s t i h o v i m a , ukoliko je.pe-snik po podražavanju, a ono što podražava, to su radnje, Da-kle, i u takvom slučaju kad peva o onome što se istinski do-godilo, on nije manje pesnik. Jer ništa ne smeta da nešto od


onoga što se istinski dogodilo bude takve prirode da se pre-ma zakonima verovatnosti moglo dogoditi, a u tom smislu on se i pokazuje kao pesnik tih dogadaja.

Uopšte, od prostih priča i radnja najlošije su episodij-ske. Episodijskom zovem onakvu priču u kojoj pojedini deio-vi (episodije) ne dolaze jedan za drugim ni po verovatnosti ni po nužnosti. Takve priče daju loši pesnici zato što nemaju ta-lenta, a dobri zato Što se obziru na sudije; oni, naime, pevaju svoja dela radi utakmice, pa priču preko mogućnosti razvla-če, i tako su često primorani da prirodnu vezu raskidaju.

Tragedija ne podražava samo radnju koja je zaobljena, nego idogadaje koji izazivaju strah i sažaljenje, a to se naj-više dešava onda kad se dogadaji razvijaju protiv očekiva-nja, a jos više kad se razvijaju protiv očekivanja jedni zbog drugih. Na taj način izazivaju dogadaji još jači utisak negoli onako kad bi se dogodili sami od sebe i slučajno. Staviše, i od slučajnih dogadaja kao da najjači utisak izazivaju oni za koje se čini da su se namerno dogodili, kao što je, na primer, u Argu kip Mitisov ubio krivca smrti Mitisove, srušivši se na njega kad ga je posmatrao. Čini se, naime, da se takve stva-ri nisu slučajno dogodile. Zato takve priče moraju biti lepše.

X. P R O S T A I P R E P L E T E N A RADNJA

Od priča jedne su p r o s t e, a druge p r e p 1 e t e n e, jer su već i radnje, koje se u pričama podražavaju, po svojoj prirodi takve.

Prostom radnjom zovem takvu radnju koja se, za vre-me dešavanja, razvija, kao što je već određeno, povezano i jedinstveno, bez preokreta ili prepoznavanja, a prepletenom takvu koja se razvija u vezi s prepoznavanjem, ili s preokre-tom, ili i sa jednim i sa drugim. Sve to treba da iziazi već iz

«'••

74 Arisioiel O pesničkoj umetnosti 75

sarnog sklopa priče, tako da docniji dogadaji sieduju kao po-slediea iz prethodnih bilo po nužnosti bilo po verovatnosti. Jer u tome leži velika razlika da li se nešto dešava zbog neče-ga drugoga ili samo posle nečega drugoga.

XI. TRI DELA PRICE: PREOKRET IPREPOZNAVANJE, PATOS

P r e o k r e t ( p e r i p e t i j a ) jeste okretanje radnje u protivno od onoga što se namerava, a to se, kao što kažemo, vrši po verovatnosti ili nužnosti. U Edipu, na primer, dolazi pastir da obraduje Edipa i da ga osiobodi od straha zbog matere; ali kad mu radi toga izjavi ko je on, postiže baš pro-tivno. Ili, u Linkeju vode ovoga na smrt, a prati ga Danaj da ga pogubi, aii iz onoga što se pre.thodno dogodiio iziđe to da ovaj poslednji piati glavom, a onaj prvi se spase.

P r e p o z n a v a n j e je, kao što i samo ime već kaže, prelaženje iz nepoznavanja u poznavanje, pa zatim u prija-teljstvo iii u neprijateljstvo s onim licima koja su određena za sreću ili za nesreću. Najlepše prepoznavanje biva onda kad u isti mah nastaje i preokret, kao što se to dešava vtEd ip u .

Ima, doduše, i drugih načina prepoznavanja, jer, pre-poznavanja, kao što je u pomenutom slučaju, može biti i prema neživu i ma kakvu predmetu; predmet prepoznavanja može biti i to da li je neko nešto učinio iii nije učmio. Ali na-čin prepoznavanja koji je najvažniji i za priču i za radnju, to je onaj koji smo napomenuli iz Edipa. jer, takvo prepozna-vanje 1 takav preokret izazivaće ili sažaljenje ili strah, a kao takve radnje važe baš one koje tragedija podražava; osim to-ga, od takvih prepoznavanja zavisiće i nesreća i sreća.

Kako je prepoznavanje, uglavnom, prepoznavanje iz-vesnih lica, ima jednih siučajeva u kojima se samo jedno lice

otkriva drugom kad je ovo već poznato, i drugih u kojima oba lica treba da se otkriju. Orest, na primer, prepozna Ifige-niju po pismu što ga je ona predala, a njemu su potrebna druga sredstva da i njega prepozna Ifigenija.

To bi, dakie, bila dva dela priče, naime: preokret i pre-poznavanje; treći deo je p a t p s . Pošto smo kazali šta je pre-okret i prepoznavanje, ostaje da objasnimo šta je treći deo. Patos je radnja koja donosi propast ili boi; to su, na primer, umiranja pred očima gledalaca, slučajevi preveiikog bola, ra-njavanja i druga slicna stradanja.

XIL KVANTITATIVNI DELOVITRAGEDIJE

Delovi tragedije kojima se treba služiti kao oblicima naveli smo ranije. Što se tiče deiova po veličini i podele na pojedine odseke, razlikujemo ove: p r o l o g ( p o č e t n a r a d n j a ) , e p i s o d i j a ( s rednja r a d n j a ) , e k s o d a ( z a v r š n a r a d n j a ) i h o r s k a p e s m a . Horska pesma deli se na p a r o d u ( u l a z n u pesmu) i na s t a s i m o n ( s t a j a ć u pesmu). Ovi delovi su svima tragedijama zajed-nički; a posebni su delovi p e s m e ko je se p e v a j u na p o z o r n i c i ( so ioar i je) i komi.

Proiog je ceo deo tragedije pre horske parode; episodi-ja je ceo deo tragedije izmedu celih horskih pesama; eksoda je ceo deo tragedije posle koga ne dolazi nikakva horska pe-sma. Od horskih partija paroda je prvi govor celoga hora, stasimon je horska pesma bez anapesta i troheja; najzad, ko-mos je zajednička pesma tužaljka u kojoj učestvuju hor i li-ca na pozornici. Delove tragedije kojima se treba služiti kao oblicima naveli smo ranije, a to su delovi po veiičini i po po-deli na pojedine odseke.

DRUGI ODELJAK

Tragički pesnik: gi. XIII-XXII

('O TpaviKĆcJ

XIII. TRAGIČNA LICA. STRAHISAŽALJENJE

Na što treba naročitu pažnju obraćati i čega se treba kloniti pri skiapanju tragičke priče, i kako će se postići zada-tak tragedije, o tome bi trebalo raspravljati odmah posle onoga što je dosad rečeno.

D a k l e , k a k o s k l o p n a j l e p š e t r a g e d i j e t r e -ba da b u d e ne p r o s t n e g o s ložen, i to t a k a v da p o d r a ž a v a d o g a d a j e ko j i i z a z i v a j u s t r a h i saža l j en je , jer baš u t o m e leži o s o b i t o s t ta-kva p o d r a ž a v a n j a , onda iz togaizlazi jasno najpreovo: ni č e s t i t i I j u d i ne t r e b a p r e d n a s i m o č i m a da d o ž i v i j u j u p a d iz n e s r e ć e u s r e ć u - j e r t o n e bi izazivalo ni straha ni sažaljenja, nego gnušanje; z a t i m ni r d a v i iz n e s r e ć e u s r e ć u - jer to bi najvise bilo protivno zadatku tragedije. Taj slučaj ne ispunjava nijedan od postavljenih uslova: on ne izaziva ni osećanje čoveštva, ni osećanje sažaljenja, ni osećanje straha. Najzad, n i v e o m a r d a v č o v e k ne sme iz s r e ć e da se s t r o v a l j u j e u n e s r e ć u. Takav sklop izazivao bi, doduše, osećanje čo-veštva, ali ne bi izazvao ni sažaljenja ni straha, jer sažaljenje izaziva samo onaj ko nezasluženo pati, a strah onaj ko je na-ma samima siičan. Zato takva radnja neće izazvati ni sažalje-nja ni straha.


Prema tome, p r e o s t a j e s a m o j e d a n č o v e k p o s r e d i n i. A takav je onaj koji se ne ističe ni vrlinom ni pra-vednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i svog neva-ijaistva nego z b o g n e k e p o g r e š k e (krivice), a to je lice koje uživa znatan ugled i živi srećnim životom, kao Edip i Tijest, i uopšte ugledni članovi takvih porodica.

Nužno je, dakie, da dobro sklopljena tragička priča bude pre j e d n o s t r u k a , negoli, kao što neki tvrde, d v o s t r u k a , i da prikazuje prelaženje ne iz nesreće u sreću, nego, naprotiv, iz sreće u nesreću, i to ne zbog nevaljaistva nego zbog veiike pogreške jednoga čoveka koji je ili onakav kako smo ranije kazali ili još bolji, ali nikako gori. Za to tvrdenje daje nam dokaz tok razvitka tragedije: dok su prvobitno pesnici uzima-li ma kakve priče, sada najlepšim tragedijama daju gradivo samo junaci iz nekih kuća, na primer: Aikmeon, Edip, Orest, Meleagar, Tijest, Telef i drugi takvi junaci, kojima je bilo su-deno da nešto strašno ili pretrpe ili izvrše.

Dakle, takav način kompozicije daje tragediju koja naj-više odgovara zahtevima umetnosti. Zato se u jednakoj za-bludi nalaze i oni koji E u r i p i d u zameraju što tako radi u svojim tragedijama i što mu mnoge imaju nesrećan svršetak. Jer to je, kao što smo rekli, baš pravilno. Za to je najboiji dokaz ovo: na pozornici i za vreme utakmica takve tragedi-je pokazuju se kao tragičke u najvećoj meri, ako se dobro iz-vode; i što se E u r i p i d a tiče, on je, čini se, mada se u sve-mu ostalom ne može pohvaliti ekonomija njegovih komada, zacelo pesnik onoga što je najviše tragično.

Na d r u g o mesto dolazi priča - a toj neki dodeljuju prvo mesto-koja ima i d v o s t r u k u k o m p o z i c i j u , kao Odiseja, i suprotan svršetak za dobre i za loše. Prvo mesto, čini se, zauzima ona zbog slabosti pozorišne pubiike: pesni-ci u svojirn delima popustaju i ugađaju žeijama gledaiaca.


Aii na taj naćin ne razvija se tragičko dopadanje, nego to pre doiikuje komediji. Jer, u.njoj iica koja su u priči najljući duš-mani, kao Orest i Egist, pojavljuju se na kraju kao prriateiji, i nijedan ne pada ni od čije ruke.

XIV ČETIRINAČINA IZAZIVANjA STRAHA • I NJTHGV RED PO VREDNOSTI

O s e ć a n j e s t r a h a i s a ž a i j e n j a može se, dakie, izazvati uticajem izvodenja, aii i samim s k i o p o m r a d -nj e, a to je boije i odaje boijega umetnika. Jer, i bez obzira na izvođenje, priča treba da je tako sazdana da onaj koji sa-mo sluša kako se događaji razvijaju oseća i zebnju i sažalje-nje zbog onoga što se dešava, kao što bi to svako osetio siu-šajući priču o Edipu. Međutim, izazivanje takvih osećanja pozorišnim aparatom pokazuje manju meru umetnosti, i to više zavisi od spoljašnjih pozorišnih sredstava.

A pesnici koji, računajući na pozorišna sredstva ne idu za onim što izaziva strah, nego samo za onim što izaziva čude-nje, uopšte nemaju više ničega zajedničkog sa tragedijom. j e r ne t r e b a od t r a g e d i j e o č e k i v a t i s v a k o uživa-nj e, nego samo ono koje je za nju osobito. Kako pesnik treba da uživanje koje se rađa iz sažaijenja i straha izaziva podraža-vanjem, očevidno je da on uzroke toga uticaja treba da unese u same događaje.

Odredimo, dakle k o j i se d o g a d a j i p o k a z u j u kao t a k v i koj i i z a z i v a j u s t r a h i saža l jen je .

Takve radnje moraju vršiti iica koja su m e đ u s o b n o iii p r i j a t e l j i , i i i n e p r i j atei j i , iii l ica koja ni-su ni j e d n o ni d r u g o . Ako neprijateij navaii naneprija-telja, to ne izaziva nikakva sažaijenja, ni dok to namerava; uti-

če samo boina radnja kao takva. To isto tiče se lica koja među-sobno nisu ni prijatelji ni neprijateiji. Međutim, kad takve boi-ne radnje nastanu medu svojima i medu prijateljima, na pri-mer: ako brat ubija brata, ili sin oca, iii majka sina, ili sin maj-ku, iii to namerava, iii kakvu drugu takvu propast sprema - to je gradivo koje pesnik treba da traži.

Ne sme se, d a k l e , r a z a r a t i o s n o v a u-tvrđe-n i h p r i č a; mislim, na primer, na ove siučajeve: kako Kiite-mestra pogibe od ruke Orestove i Erifila od Alkmeonove; uo-stalom, pesnik treba sam da iznalazi i da utvrdenu priču iepo iskorišćuje. A što nazivamo Iepim, odredimo jasnije. Radnja, naime, može se odigravati tako, kao što su stari pesnici obično prikazivali, da lica koja nešto strašno čine poznaju svoju žrtvu i znaju ko je, kao što je i Eur i p i d prikazao Medeju kako ubi-ja svoju decu. Može se dešavati i to da lica učine strašno delo aii u neznanju, pa tek docnije prepoznaju svoju blisku vezu, kao u S o f o k l o v u Edipu, gde se ubistvo dešava, doduše, iz-van tragedije; a za dešavanje ubistva u samoj tragediji daje nam primer A s t i d a m a n t o v Alkmeon ili Telegon u Ranjenom Odiseju. Osim toga, ima i treći način: neko namerava da izvr-ši neko strašno delo u neznanju, ali prepoznaje žrtvu pre nego-li ga izvršL Drugoga načina, osim tih, nema. Jer nužno je da se stvar iii izvrši ili ne izvrši, i to sa znanjem iii u neznanju.

Od te (četiri) mogućnosti n a j 1 o š i i a je ona kad neko sa znanjem nešto strašno namerava aii ne izvrši. Jer to je neš-to što izaziva gadenje, i nije tragično, jer mu nedostaje patos (radnja koja izaziva bol). Zato niko i ne peva na taj način, iii bar veoma retko. Za takav slučaj daje primer Hemonov po-stupak prema Kreontu u Antigoni. Na d r u g o m e s t o do-lazi izvršenje radnje sa znanjem. A j o š b o l j e je kad se deio izvrši u neznanju, pa kad se posle izvršenja razvije prepozna-vanje, jer takav siučaj ne izaziva gađenje, a prepoznavanje uz-

80 Anstotei

buduje. N a j b o l j e ie p o s l e d n j e , kao kad, naprimer, u Kresfontu Meropa namerava da pogubi sina, aii ga ne pogu-bi, nego ga pre toga prepozna. Ih, u Ifigeniji sestra prepozna brata, a u Heli sin majku kad je nameravao da je izda.

I baš zato, kao što je već ranije primećeno, tragedije se ne drže doživljaja mnogih porodica. jer tražeći gradivo da stvore takve situacije u svojim deiima, pesnici su do toga došli više miiošću sreće negoli snagom svoga taienta. I tako su bili primorani da se kreću oko onih porodica u kojima su se odigraii takvi boini dogadaji.

Kako, dakle, treba sastavljati događaje i kakve treba da budu tragičke priče, dovoljno je rečeno.

XV. OBRAĐIVANJE KARAKTERA SUPROTNOSTl. UGLEDANJE TRAGIČKIH PESNIKA N A DOBRE

Što se tiče k a r a k t e r a , postoje č e t i r i stvari na koje pesnik treba da obraća pažnju. Pry a i najvažnija stvar je da karakteri budu p l e m e n i t i . Karakter će imati lice ako mu, kao što je već pomenuto, govor ili način delanja bude otkrivao neku volju, a piemenit karakter onda ako mu bude otkrivao plemenitu volju. Karaktera ima u svakoj vrsti ijudi, jer i žena može biti piemenita, i isto tako i rob, mada je to u prvom slu-čaju manje znatno, a u drugom uopšte bez ikakve vrednosti.

D r u g a stvar je da karakteri budu p r i l i č n i . Jer, mo-že, na primer, hrabrost biti osobina jednoga karaktera, aii ženi ne dolikuje da bude hrabra ili strašna.-. *•; - : -:

T r e ć a stvar je da karakteri budu s l i č n i (ili ver-ni). To je, naime, nešto drugo negoli stvoriti karakter pieme-nit i priličan, kao što je već rečeno.

>- \\>

O pesničkoi umetnosti 1

Č e t v r t a stvar je da karakteri budu d o s l e d n i (k o ns ek ven t ni). Jer ako je baš i nedosledno neko lice ko-je pesniku daje gradivo za podražavanje, i koje predstavlja određen obrazac takva karaktera, opet ono treba da bude dosledno u svojoj nedosiednosti,

Kao obrazac karaktera bez potrebe loša može se pome-nuti Menelaj u Orestu, neprikladna i neprilična, piač Odise-jev u Skili i beseda Melanipina i, najzad, obrazac nedosled-na Ifigenija u Auiidi, jer tu ona koja moli da je ne žrtvuju ni-malo ne iiči na onu docniju koja se drage voije žrtvuje.

I u prikazivanju karaktera kao i vezivanju dogadaja treba uvek tražiti ili nužnost ili verovatnost, tako da jedno li-ce s ovakvim iii s onakvim osobinama ovako ili onako govo-ri i dela po nužnosti iii po verovatnosti, i da se ova ili ona radnja razvija posle ove ili one ili nužno ili verovatno.

Prema tome, j a s n o je da se i r a z m r s i v a n j a r a d n j e t r e b a da r a z v i j u iz s a m e r a d n j e , ane pozorišnom mehanikom kao u Medeji ili u llijadi kad se Ahej-ci spremaju da otpiove od Troje. Mehanički način razmrsivanja neka se primenjuje samo u dogadajima izvan drame, bilo u onome što se dogodiio ranije ukohko to čovek ne može znati, bilo u onome što će se dogoditi docnije, a što iziskuje da bude unapred kazano iii objavljeno, jer bogovima priznajemo da sve vide. Ali u toku dogadaja neka ne bude ničega što je bez razlo-ga, a ako se to ne može obići, neka bude izvan tragedije, kao što je to siučaj u S o f o k l o v u Edipu.

Kako je tragedija prikazivanje Ijudi koji su boiji nego što smo mi prosečni, potrebno je ugiedati se na dobre ikonografe (slikare portretiste). I oni, naime, mada unose u sliku individu-alne crte i na taj način postižu sličnost, ipak polepšavaju ono li-ce koje crtaju. Tako i pesnik, kad podražava srdite, ili lakoum-ne, iii druge takve karaktere, treba da ih prikazuje kao ijude s

82 Ansiotel

takvim osobinama a opet kao plemenite. Kao obrazac srdovi-ta nepomirljivca pominjem A g a t o n o v a i H o m e r o v a Ahileja.

Na sve te stvari treba pažnju obraćati, a, osim toga, i na pozorišna sredstva koja su nužno vezana za pesničku umetnost, jer i u tome često 'može biti grešaka; ali o tome je već dovoljno govoreno u mojim objavljenim spisima.

XVI. PET NAČINA PREPOZNAVANJAINJIHOV RED PO VREDNOSTI

bta ie prepoznavanje, rečeno je ranije, A što se tiče raz-ličnih n a č i n a p r e p o z n a v a n j a , prv.i je po z n a c i m a , i taj pokazuje najmanju meru umetnosti, ali se pesnici, n nedo-statku drugih, njime najviše služe. Od tih znakova, jedni su dani od rodenja, kao „koplje što ga nose Zemljinići", ili zve-zde, kao one u K a r k i n o v u Tijestu. Drugisu znaci dobive-ni, i od ovih jedni se nose na teiu, kao brazgotine, a drugi se nose oko tela, kao grivne na grlu ili kao korito u TirL Ali upotreba i tih znakova može biti boija ili gora, Na primer, Odiseja po brazgotini drukčije prepozna dadilja a drukčije svinjari. Jer ona prepoznavanja koja se uzimaju da neko ne-kome nešto veruje i sva druga takva prepoznavanja imaju manju umetničku vrednost, a bolja su ona koja se razvijaju iz peripetije (preokreta), kao, na primer, ona scena u Pranju.

D r u g i n a č i n i p r e p o z n a v a n j a jesu oni koje udes i sam p e s n i k , i zato su neumetnički, kao što, na primer, Ifigenija u Ifigeniji prepozna Oresta da je Orest: ona, naime, bude prepoznata po pismu, a on sam govori kako že-ii pesnik, a ne onako kako zahteva radnja. Zato se taj postu-pak ne razlikuje mnogo od gore pomenute mane, jer je Or-


est, isto tako, mogao doneti na sebi i neke znakove za prepo-znavanje. Drugi primer daje,nam „govor čunka" u Sofo-k i o v u Tereju.

T r e ć i n a č i n p r e p o z n a v a n j a n a s t a j e po s e ć a n j u: neko opazi neku stvar, i ona izaziva u njemu bol-na osećanja, kao u D i k e o g e no v i m Kipranima, gde Teu-kar primeti siiku, pa mu suze navru na oči, ili i u Pričanju kod Alkinoja, gde Odisej sluša pesmu kitaraševu, pa se seti minulih dogadaja i proiije suze. Na taj način budu obojica prepoznata.

Najzad č e t v r t i n a č i n p r e p o z n a v a n j a o s n i -va se na zakl j u c i v a n j u , kao uHoeforama: „Stigaoje neko siičan meni; niko mi nije sličan osim Oresta, dakle: Or-est je stigao". Ovamo dolazi i ono što je sofist Poliid doneo u priči o Ifigeniji: Orest je verovatno zaključio da mu je se-stra žrtvovana, i da po tome i on treba da bude žrtvovan. Zatim, ono u T e o d e k t o v u Tideju; došao je da nade sina, a sam mora da gine. Takvo prepoznavanje doiazi i u Fineje-vićima: kad su žene videle mesto, dosete se udesu da im je sudeno da onde umru, jer su onde bile ostavljene.

A ima i jedan složen način prepoznavanja koje nastaje po krivom žaključivanju drugoga lica, kao u Odiseju laznom glasniku: reče da će po sopstveniku poznati iuk koji ranije nikad nije video, a zato što je mislio da će doista poznati luk po sopstveniku napravio je kriv zaključak.

Od svih načina prepoznavanja najbolji je onaj gde se iznenadenje razvija verovatno iz samih događaja, kao u S o -f o k l o v u Edipu i u Ifigeniji, jer je sasvim verovatna njena želja da pošalje pismo u otadžbinu. Samo takva prepoznava-nja nemaju izmišljenih znakova i grivni oko vrata,

Na drugo mesto po vrednosti doiaze ona koja nastaju po zaključivanju.

84 Aristotei

XVII. OSTALIPOSTUPCIPESNIKOVI ZA T E H M K U KOMPOZICITE

Pre svega, p e s n i k t r e b a da p r e d s t a v i s e b i d o g a d a j e u svoj n j i h o v o j ž i v o s t i , pa da se o n d a p r e d a s a s t a v l j a n j u p r i č e i i z r a đ i v a n j u g o v o r a . Jer samo tako ako pesnik dogadaje veoma jasno pred sobom vidi, baš kao da je sam njima prisustvovao, mo-že nalaziti ono što dolikuje i najlakše se kloniti onoga što se s tim ne slaže. Dokaz je za to ona zamerka koja je učinjena K a r k i n u: njegov Amfijaraj vraća se iz hrama, a to pesnik nije primećivao, jer nije živu situaciju imao pred očima. Kad je stvar došla na pozornicu, to izazva loš utisak u giedaoci-ma, i komad propade.

Uz to, istovremeno, pesnik treba da određuje držanje i pokrete svojih iica koliko je to mogućno. Jer od prirode naj-više verujemo onim pesnicima koji se snagom svoga sopstve-noga uživljavanja mogu preneti u osećanja koja prikazuju, i najistinitije prikazaće mahnitost onaj koji sam mahnita i gnev onaj koji se sam gnevi. Z a t o je p e s n i š t v o za o n o g a ko je v e o m a o b d a r e n ili i za o n o g a ko je s t r a s n o t e m p e r a m e n t a n : oni prvi umeju lako da se prenose u sva moguća stanja i odnose, a ovi drugi lako preia-ze u ekstasu.

Pre toga, pesnik treba najpre da da opšti nacrt priče, i one koja je već obdelavana i one koju sam obdelava, a onda tek da je deli na episodije i da joj obim raširuje. A šta je opšti nacrt, može se videti, evo, iz priče o Ifigeniji: neku devojku žrtvuju; ona, neprimećena, iščezne iz ruku onih koji je žrtvu-ju, i bude prenesena u drugu zemlju u kojoj je vladao običaj da se stranci žrtvuju boginji; ona tu postane sveštenica bogi-nje. Posle nekoga vremena dogodi se da na isto mesto prispe

O pesnickoj umetnosti 85

svešteničm brat - a izlagati da mu je bog naredio da tamo ide iz nekoga uzroka i u koju svrhu, to već ne pripada opštem delu priče; - a kad stigne, bude uhvaćen, i baš onda kada ga je trebalo žrtvovati, prepozna ga sestra njegova, bi-lo onako kako je to prikazao E u r i p i d, bilo onako kao Po-liid; otkri se, naime, tako da se moglo verovati: „Nije, dakle, samo mojoj sestri bilo sudeno da je žrtvuju, nego i meni sa-mom!" i na taj način spasao se. Kad je napravljen taj opšti nacrt, onda pesnik treba da daje odredena imena iicima, i da pravi podelu na episodije, a pri tom valja paziti da one budu u vezi, kao u Orestu što je pojava besnila, koja ga baci u ru-ke varvarima, i obred očišćanja, koji ga spase.

U dramama takve su episodije kratke, a epopeji one is-predaju njezinu dužinu. Jer i priča Odiseje nije duga: neko se ne vraća u otadžbinu mnogo godina; Posidon ga dušmanski vreba; najzad ostane bez drugova, sam samcat. Za to vreme njegovu kuću satire zio: prosci mu rasipaju imanje, i njego-vu sinu nameštaju zasedu. Sam preturi mnoge nevolje i stig-ne kući, gde se nekima sam otkrije i udari na prosce: sam iz-nese svoju glavu čitavu a neprijateije pogubi.

To je, dakle, suština, a sve drugo su episodije (proširi-vanja).

XVm. Z A P L E T I RASPLET. ČETIRIVRSTE TRAGEDIJE. M N O G O Č L A N O S T I PREOBIAINOST PRIČE. ZADATAK HORA

Jedan deo svake tragedije čini z a p i e t , a drugi ra s-p le t . Ono što pripada zapletu, to su često dogadaji koji su se odigrah pre drame, zatim i neki deo same drame; ostalo pripada raspletu. Zapletom zovem sve ono što se dešava od

86 Aristotel O pesničkoj umetnosti 87

'<•;•

početka pa sve do onoga dela koji čini granicu od koje se vr-ši prelaženje iz sreće u nesreću ili iz nesreće u sreću, a rasple-tom sve ono što se dešava od početkatoga prelaženja pa do kraja. U Linkefu Teodektovu, na primer, zapletu pripadaju dogadaji od početka, oduzimanje deteta i, zatim, izlaženje dela na videlo; a raspletu sve' od optužbe kojom se optužuje Danaj pa do kraja.

Ima č e t i r i vrste tragedija, jer smo pomenuii isto toli-ko i vrsta priča. Prvo je s i o ž e n a tragedija, koja je sva u preokretanjuiprepoznavanju;druga j e p u n a p a t n j e , kao tragedije o Ajantu i Iksionu; treća c r t a d u š e v n i ž i v o t kao Ftijotidanke i Petej; četvrta je č u d e s n a, kao što su For-kinove čerkt, Prometej, i sve drame koje se odigravaiu u Hadovu carstvu.

Najbolje je kad pesnik vlada svima ovim načinima ob-rade, a ako ne. onda najvažnijim i najvećim brojem, naročito kako danas zameraju pesnicima. Jer, kako je već za svaku vr-stu tragedije bilo odličnih pesnika, sada traže od jednoga da svakoga prevazide u onome u čemu se posebno odlikovao.

Može se i za jednu tragediju kazati da je različna od druge a i jednaka s njom; pri tome ne uzima se kao merilo obradena priča, nego se pažnja obraća samo na to da ii tra-gedije imaju isti zaplet i rasplet. Uopšte, m n o g i p e s n i c i p r a v e o d l i č a n z a p l e t a r d a v r a s p i e t , a t r e b a da je uvek i j e d n o d r u g o d o b r o i z v e d e n o .

Zatim, treba pamtiti, a na to smo često obraćali pa-žnju, i n e s a s t a v l j a t i t r a g e d i j u o n a k o k a o š t o se s a s t a v i j a ep. Epskim sastavijanjem zovem ono koje uzima i suviše obimnu (mnogočlanu) priču, kao kad bi dramski pesnik, na primer, hteo da u tragediju preradi ceiu priču llijade. U epskom delu, naime, pojedini delovi dobiva-ju podesnu veličinu radi dužine, aii u dramama takav poku-

šaj nikako ne daje ono što se očekuje. Dokaz za to daje nam ovo: svi pesnici koji su dramski obradili ceo Pad Troje, a ne pojedine delove, kao E u r i p i d , ili sve što se kazuje o Nio-bi, a ne kao Es hil, ili propadaju ili rdavo prolaze kao tak-mičari. I A g a t o n je samo u tome pretrpeo neuspehe.

Ali u peripetijama i u jedinstvenim dogadajima pesnici na divan način postižu onaj ciij za kojim teže. Jer to je tragi-čno i to izaziva osećanje čoveštva. To se dešava onda kad se prevari čovek mudar ali poročan, kao Sisif, i kad podlegne čo-vek hrabar ali nepravedan. A to je i verovatno u onom smislu u kome to kaže A g a t o n : v e r o v a t n o je da se m n o -ge s t v a r i i p r o t i v v e r o v a t n o s t i d e š a v a j u .

Najzad, p e s n i k t r e b a da i h o r u z m e k a o j e d n o g a g l u m c a ; i hor neka bude deo celine i neka uzi-ma učešće ne kao u E u r i p i d a , nego kao u S o f o k i a . U mnogobrojnih pesnika horske pesme nisu jače vezane za pri-ču svoje negoii za priču koje druge tragedije. Zato pevaju i umetke, a to je A g a t o n prvi uveo. Ali opet, kakve razlike ima u tome ako bi se takvi umeci pevali ili ako bi se ceo je-dan govor ili, šta više, cela jedna episodija prenosiia iz jedne drame u drugu?

XIX. MISLL NAČLN GOVORA

O svemu ostalom već je govoreno; preostaje još da go-vorimo o d i k c i j i i o m i s l i m a .

Što se tiče raspravljanja o mislima, to može naći svoje mesto u predavanjirna o retorici, jer to više ide u tu oblast is-pitivanja. A u oblast misii računarn. sve ono što govorom tre :

ba postici. Tu sjpada ra^HzTyanJe5 i pobijanje5 i izazivanje ose-ćanja, kap.sto susažaiienje, ili strah, ili gnev, i druga .s.lična, a i prikazivanje kakva predmeta.kao velikog ili neznatnog.

88 Aristotel

jasno je da se i pri obradivanju radnje treba držati istih pravila, kad god treba da se nešto tako prikazuje da izazove sažaljenje iii strah, i da bude znatno ili verovatno. Razlika je samo u tome što dogadaji treba neposredno da se čine takvi i bez prikazivanja na pozornici, a pri govoru onaj koji govo-ri treba da to tek postiže, i da se to prema govoru razvija. Ta koji bi zadatak imao onaj koji govori kad bi ono o čemu on govori izazivalo prijatan utisak i bez njegova govora?

U onome što spada u oblast d i k c i j e jedan deo čini ras-pravljanje o n a č i n u g o v o r a , a t o j e , uostalom, više stvar glumačke umetnosti i onoga koji se bavi sistematskom teori-jom te umetnosti, na primer: šta je naređenje, šta li želja, i pri-povedanje, i pretnja, i pitanje, i odgovor, i ako što drugo ima siično tome. Jer, zna i pesnik te stvari iii ne zna, njemu i njego-vu delu ne može se učiniti nikakva zamerka, bar ne onakva ko-ja bi bila vredna pažnje. Ko bi, na primer, mogao naći neku po-gresku u tome što P r o t a g o r a zamera H o m e r u Što ovaj kad peva: „Srdnju pevaj, boginjo devojko", namerava da izra-zi želju, a pak izriče naređenje? Kaže, naime: pozivanje da se nešto učini iii ne učini jeste naredenje. Zato ostavimo taj pred-met kao stvar koja pripada drugoj teoriji a ne teoriji pesništva.

XX. OSAM DELOVA JEZIČKOG IZRAZA

C e l o k u p n a d i k c i j a imaove delove: g 1.as, siog, svezu, č ian, lme, g l a g o i , o b l i k (fleksi ju) i go-vor.

Ono što čini eiemenat govora, glas, to je nerašclanjen zvuk, aii ne svaki nego samo takav koji može ulaziti u jedan glasovni skup. Jer, i životinje imaju neraščlanjene zvukove od kojih nijedan ne mogu zvati elementom govora.


Glasovi se dele na z v u č n e (vokale), p o l u z v u č n e (poluvokale, iiquida), i bezyuč.ne (konsonante, muta). Z v u č n i i n glasom zovem onaj glas koji se čuje bez prislanja-njajezikao kojideo us ta ;po luzvučnim, koji se čuje uz pri-slanjanje jezika, kao c=s i p=r; h e z v u č n i m , koji se kod pri-slanjanja jezika sam za sebe nikako ne čuje, aii se čuje ako je vezan s kojim zvučnim ili poluzvučnim glasom kao y=g i 8=d.

Ti glasovi razlikuju se po oblicima usta i po mestima njihova postanka, po jačini i po slabosti haka (spiritus asper i spiritus ienis), po dužini i kratkoći, i, najzad, po visini, du-bini, i po srednjem položaju zvuka. Pretresanje tih stvari u pojedinostima spada u metriku.

Slog je skup giasova bez određena značenja, sasta-vljen od glasa bezvučnog sa zvučnim ili poiuzvučnim. Jer yp=gr čini slog i bez a=a i sa a kao ypa=gra. Ali i razmatranje takvih razlika spada u metriku.

S veza je reč bez odredena značenja koja niti sprečava niti čini da više reči dobiju jedinstvo i da imaju odredeno zna-čenje, i koja se može dodavati i na krajevima i u sredini reče-nice, ali koja se ne sme samostalno stavljati u početku rečeni-ce, kao uiv (=doduše), frroi (=zaista), 5e (=a, ali); ili, to je reč bez odredena značenja koja od više reči s određenim znače-njem čini isto tako jednu celinu s odredenim značenjem.

Č1 a n je reč bez određena znacenja koja pokazuje, po-četak, ili kraj, ili određivanje govora, na primer: xo au<p (=oko) i TO Tiepi (=o); iii, to je reč odredena značenja koja ni-ti sprečava niti čini da više reči dobiju jedinstvo i da imaju odredeno značenje, i koja se može stavijati i na krajevima i u sredini rečenice.

Irne je reč koja nešto znači, ali bez izražavanja vreme-na, i kojoj pojedini deiovi, uzeti samostalno, nemaju odrede-na značenja, jer u složenim rečima ne služimo se njihovim

90 Aristotel

deiovima kao onakvim koji i sami za se imaju značenje; na primer: u imenuTeodor (Božidar) d o r (dar) nema nika-kva samostalna značenja.

G1 a g o i je reč koja, pored ostalog, znači i vreme, a ko-joj su pojedini delovi bez značenja, baš kao i kod imena. Re-č i č o v e k ili b e i o ne pokazuju vreme, dok reči k o r a č a iii k o r a č a š e pokazuju i vreme, i to prvo sadašnje vreme, a druga prošlo.

O-b 1 i k pripada imenima iii glagolima. Jedan obiik po-kazujeda li t o g a ili t o m e iostalo; drugi: dali j e d n i n u ili m n o ž i n u , na primer: l jud i i l i č o v e k ; treći, najzad, raz-licne načine izražavanja, na primer: p i t a n j e ili n a r e đ e -nje . J e r r e č i k o r a k n u , k o r a č a j ! jesu oblici glagolski pre-ma tima načinima.

G o v o r je skup reči koji ima neko značenje i u kome bar pojedini delovi imaju značenje za sebe. Jer nije svaki go-vor sastavijen od giagola i imena, kao odredenje (definicija) čoveka, nego može govora da bude i bez glagola, aii će on va-zda sadržavati kakav sastavni deo s odredenim značenjem, na primer: ev TCO PaSi eiv = u k o r a č a n j u , KAicov 6 KXscovoq = K l e o n od K l e o n a . Govor može biti jedinstven na dva načina: kad pokazuje ili jedno ili više toga aii vezano u jedin-stvo. Ilijada je, na primer, jedinstven govor po takvoj vezano-sti, a određenje čoveka po tome što sobom znači jedinstvo.

XXL FESNIČKIUKRASL R O D IMENICA

Imena ima p r o s t i h, a prostim zovem ono koje je sa-stavijeno iz delova koji nemaju značenje, na primer yfj (=ze-mlja), i s 1 o ž e n i h, a takvim zovemo ono koje je sastavljeno ili iz jednog dela koji ima značenje, samo u toj složenoj reči


ne doiazi u obzir, i iz drugog dela koji nema značenja, ili je sa-stavljeno iz dva dela koji obadva imaju značenje. A može ime biti sastavljeno i trostruko, i četvorostruko, i mnogostruko, kao što su sastavljena mnoga imena u jeziku Masiljana, na primer „ H e r m o k a j i k o k s a n t o pomolio se Divu ocu".

Svako ime je ili obično ili t u d ic a (provincijalizam), iii m e t a f o r a , iii u k r a s , ili k o v a n i c a (neologizam), ill p r o d u ž e n i c a , i l i s k r a ć e n i c a , i l i p r o m e n j e n o . Obi-čnim imenom zovem ono kojim se svi u svojoj zemlji služe, a t u d i c o m ono kojim se služi drugi. Jasno je, prema tome, da jedna ista reč može biti obična i tudica, samo ne kod jed-nih istih ljudi. Tako je, na primer, crifuvov (=koplje) kod Ki-prana obična reč, a kod nas tudica, i 86pi) (=koplje) kod nas obična, a kod Kiprana tudica.

M e t a f o r a jeprenošenje izraza s jednog predmeta na drugi, i to ili s roda na vrstu, ili s vrste na rod, ili s vrste na vrstu, ili, najzad, na osnovu analogije. Kao primer s r o d a na v r s t u pominjem ovo:

,,A galija mi evo stoji",

jer b i t i o s i d r a n to je vrsta s ta jan ja ; s v r s t e na rod:

„Bome već hiljadu dobrih Odisej učini dela",

jer hilj a d a značimnožinu, i tu reč je pesnik uzeo mesto r e č i m n o g o ; s vrs te na v r s t u :

„Tučem život izvadi mu" „Tvrdim tučem odseče",

jer pesnik u prvom slučaju kaže i z v a d i t i mesto odseći, a drugom o d s e ć i mesto i z v a d i t i; a jedno i drugo je vrsta o d u z i m a n j a.

92 Aristotel

A n a 1 o g i j o m zovem onaj slučaj kad se drugi član od-nosi prema prvom kao četvrti prema trećem. Jer mesto dru-goga uzeće pesnik Četvrti član, ili mesto četvrtoga drugi, a po-nekad se metafori dodaje i onaj koji je metaforom zamenjen. Na primer: čaša se odnosi prema Dionisu kao štit prema Are-ju. Pesnik će, dakle, čašu zvati š t i t o m D i o n i s o v i m , a štit č a š o m Are jevom. Ili: što je starost prema životu, to je veče prema danu. Dakle, veče će nazivati s t a r o š ć u d a-na, a starost v e č e r o m ž i v o t a , ili, kao Empedokle, za-p a d o m života.Kodnekihmetaforanemanikakvaposeb-na imena za analogan Član, pa se jednako može na sličan na-čin postupiti. Na primer: za bacanje semena ima izraz s e j a-ti, ali za bacanje sunčanih zrakova nema nikakva posebnog izraza, pa ipak se to (bacanje sunčanih zrakova) odnosi pre-ma Suncu kao sejanje prema sejaču, I zato je pesnik rekao:

„Sejući bogodani zrak."

Ta vrsta metafore može se upotrebljavati i na drugi na-čin: nekom predmetu da se da drugo ime, aii se imenu odu-zme jedna od njegovih osobina, na primer: kad bi neko štit nazivao č a š o m, ali ne A r e j e v o m, nego b e z v i n s k o m .

K o v a n i c o m zovem reč kojom se drugi uopšte ne služe, nego je pesnik sam uvodi, jer, čini se, ima nekoliko ta-kvih reči, na primer: kad Kspaia (= rogove) zove kpvbyaq {= grane] a lepea (= sveštenika) zovedpm:f]pa (= bogomoljcem).

S t o s e t i č e p r o d u ž e n i c e i skraćenice,pryanasta-je onda kad se jednoj reči vokal duže izgovara nego obično ili kad joj se jedan slog umeće, a druga nastaje onda kad joj se nešto oduzme. Primeri za produženicu: Tio^no^ mesto TtoAecoc;, rir|X,rid88C0 mesto nr]A.si5ou a za skraćenicu Kpi (= Kpiuf| = je-čam) i 5ćo (=5coua = kuća), zatim uia y(veiai ducporepcov 6\j/ (= ovj/u; = na dva oka ima samo jedan vid = videnje).

Opesničkoj umetnosti 93

P r o m e n j e n o m recju zovem onu reč koja nastaje kad joj se jedan deo zadrži, a drugi ponovo stvori, na pri-mer: 5e ixepov Kaid uacpv(= u desniju sisu mesto u desnu).

Od imenica jedne su muškoga, a druge ženskoga a tre-će srednjega roda. Koje su muškoga roda, završuju se glaso-vima v = n, p = ri<; = si glasovima složenim sa s, a takva su dva ij/ = ps i \ = ks; koje su ženskoga roda, zavrsuju se voka-lima koji su svagda dugi, naime vokalima n = e, co = o, i a = a, koje je čas dugo, čas kratko. Prema tome, broj završetaka za imenice muškog jednak je sa brojem završetaka za imenice ženskog roda, jer su y = ps i ^ = ks istovetni sa s. Bezvučnim glasom ne završava se nijedna imenica, a ni kratkim zvu-čnim. Samo tri imenice završavaju se glasom i = i, i to: \izkx (=med), K6|1|II (=gumija) i TieTiepi (=papar); na u pet, i to: Ttćbu (=stado), vdTci) (=slačica), yovu (=koleno), 56pu (=koplje), aa-n) (=grad). Imenice srednjeg roda završavaju se tim istim glasovima i glasovima v = n i q = s.

XXII. PESNIČKA DIKCIJA

Ono što čini vrlinu p e s n i č k e d ikc i je jeste n j e n a j a s n o ć a al i bez p r o s t o t e . Doduše, dikcija jenajjasni-ja kad uzima obične reči, ali je neotmena. Kao primer za to služi pesništvo K l e o f o n t o v o i S t e n e l o v o . Dikcija po-staje uzvišena i otklanja prostotu kad se služi neobičnim iz-razima, a neobičnim izrazima zovem tudicu, i metaforu, i produženicu, i uopšte svaki izraz koji odudara od običnog govora. Ali, ako bi ko uneo u dikciju sve neobične izraze za-jedno, to bi bila ili zagonetka lii varvarizam; ako bi pesnik spevao nešto samo u metaforama, to bi bila zagonetka, a sa-mo u tudicama, to bi bio varvarizam. Jer to i jeste sustina za-

94 Aristotel

gonetke da vezuje ono što je nemoguće vezati, a opet govori o nečemu što je stvarno. To se ne može postići metaforom, na primer: „Videh čoveka gde drugom čoveku vatrom pri-poji med", i slično, A upotrebom samih tudica nastaje var-varizam.

Zato je potrebno da se ti oblici nekako združe: tim po-stupkom, tuđica, i metafora, i ukras, i druge već pomenute vrste, učiniće da se ukloni običnost i prostota, a upotreba običnog izraza donosiće dikciji potrebnu jasnoću.

Ne maiu uslugu čine jasnoći dikcije i otmenosti izraza produžene, skraćene i promenjene reči. Jer, odudarajući u nečemu od uobičajenoga obiika, takve reči neće biti svako-dnevne i postaće otmene, a ostajući delimice u vezi s običnim izrazima obezbediće dikciji jasnoću. Zato nije opravdano prekoravanje onih koji oštroj kritici podvrgavaju takav na-čin dikcije, pa se podsmevaju pesniku Homeru, kao što je učinio stari Euklid, tvrdeći da je iako pevati nekome „kad stane produživat' reči po volji", složivši same te reči u jam-pski stih. Na primer: „Zahtevao je Harinida kad je na Ma-raton išao", i „ne ljubeći uz njega njegovu čemeriku".

Doduše, ako se tim postupkom ide za tim da se to ne-kako naročito pokazuje, onda je to smešno. Aii održavanje mere u svima delovima dikcije jeste opšti uslov. To isto do-godilo bi se i sa metaforama, i sa tuđicama, i s ostalim vrsta-ma neobičnog izražavanja, kad bi ih ko neprikladno uzimao i namerno služio se njima za smešne stvari.

Ali, k o l i k u r a z l i k u u d i k c i j i p r a v e ti izra-zi kad se u z i m a j u s m e r o m , to svako može da ogle-da kod epa ako bi one izraze u stihu zamenjivao običnim iz-razima. I kod tudice, i kod metafora, i kod ostalih vrsta neo-bičnog izražavanja, svako bi se mogao uveriti da je ova naša tvrdnja istinita ako bi te izraze zamenjivao običnim izrazima.

O pesničkoj urnetnosti 95

Npr. :Eshi i i E u r i p i d spevali su isti jampski stih, ali je Euripid zamenio samo jednu reč, tj. mesto obične reči uzeo je neobičnu, i Eshilov stih pokazuje se lep, a Euripidov bljutav. Dok je E s h i 1, naime, u Filoktetu spevao svoj stih:

,,a rana što mi s noge meso izjeda",

E u r i p i d je mesto iz jeda metnuo blaguje. Isto tako bi-io bi kad bi ko u stihu:

„A to je slab čovečuljak, nitkov, čudovište pravo" ka-zao obične izraze:

,,a to je malen čovek, slabotinja, prava rugoba"; i isto tako kad bi mesto:

„sitan mu primakne sto, nepriličan primakne stolac"

stavio: ,malen jnu primakne sto i stolac mu primakne bedan";

i najzad kad bi mesto: „obale huče" kazao „obale grakću". Tako je još A r i f r a d ismejavao tragičke pesnike što se

služe izrazima kojima se u govoru niko ne bi poslužio, na pri-mer: Scoudrcov COTO = d v o r a od svoga mesto a%6Scoudrcov = od svoga dvora, ili 'A iMicoc.Tiipi = Ahi le ju o ju-naku, mesto 7tepi'A iA šcog = o Ahileju j u n a k u , zatim ae-dev = t e b e k a, £ycb 5s viv = a j a j u. Jer baš zato što ovi izra-zi ne pripadaju običnim izrazima, oni oduzimaju govoru ka-rakter svakodnevnosti, a to baš onaj kudilac nije znao.

Veoma je važno umeti se prikladno služiti svakom od pomcnutih vrsta, i složenim rečima i tudicama, a naj-v a ž n i j e k a d se p e s n i k o d l i k u j e u u p o t r e b i m e t a f o r a . Jer, to se jedino ne može naučiti od drugoga, i

96 Aristotel

to je obeležje genijalnosti, jer umeti nalaziti sjajne metafore znači umeti videti sličnost.

Što se tiče pojedinih pesničkih izraza, s ložene reči najboije p r i s t a j u za d i t i rambe, tuđice za ju-načke pesme, a metafore za jampski t r i m e t a r u drami.Aliujunačkojpesmimoguseupotrebijavatisvipo-menuti izrazi; za jampski trimetar, koji najviše podražava raz-govor, podesni su oni izrazi koji se mogu uzimati i u proznom govoru, a to su obični izrazi, metafora i ukras.

0 tragediji i o podražavanju koje se vrši radnjom neka bude dovoljno to što je dosad rečeno.

Epski pesnik: gl. XXIII-XXV

(6 e7io7toioc)

XXIIL EPOPEJA KAO OBRAZAC ZA JEDINSTVO RADNJE. NJENA RAZLIKA OD PISANJA ISTORIJE. HOMEROVO ODLIKOVANJE OD OSTALIH EPSKIH PESNIKA

Sto se tiče epskog pesništva, koje podražava pripoveda-njem i u stihovima, jasno je da u njemu priče sastavlja dram-ski, kao utragedijama, tj. da se one vezuju za jednu jedinstvenu, celu i završnu, radnju, kojaimapo-četak, i sredinu, i završetak, da bi, kao jedno i potpuno živo biće, izazvalo estetsko uživanje svoje vrste.

Zatim, takvo pesniš tvo po svom sas tavu ne sme da liči na istori jska dela, ukojima je, nu-žno, predmet prikazivanja ne jedna radnja nego jedno vre-me, tj. izlaganje svega onoga što se u njemu dogodilo jedno-me ili mnogima, a svaki od tih događaja ili je vezan ili nije vezan za koji drugi događaj. Jer, kao što se pomorska bitka kod Salamine dogodila u isto vreme u koje i bitka kod Sicili-je protiv Kartaginjana, a da obadva događaja nisu imala ni-kakva zajedničkog cilja, tako se i u vremenima koja dolaze jedno posle drugoga odigravaju ponekad događaji jedan po-sie drugoga, od kojih nijedan nema nikakva zajedničkog ci-lja sa drugim. A gotovo većina epskih pesnika tako radi.

Zato, kao što smo već jedared istakli, H o m e r se i u to-me pravcu pokazuje kao bogodan pesnik iznad svih drugih

93 Aristotel

što nije p o k u š a o da o p e v a ni ceo t r o j a n s k i r a t, mada je imao početak i svršetak. Jer to bi postala suviše obimna i nepregledna pesma ili, kad bi se pesnik i ograničio da se drži mere u dužini, to bi biio suviše zamršeno zbog ša-rene sadržine. Ali on je odvojio samo jedan deo, a druge mnoge događaje uzeo je kao episodije, na primer Nabrajanje galija i druge episodije kojima ukrasava svoju pesmu.

Ostali epski pesnici opevaju jednoga čoveka i jedno vreme, jednu radnju aii punu delova, kao što je to uradio pe-snik Kiparske pesmt i pesnik Male Ilijade. Zato se i rnože iz llijade i iz Odiseje uzeti gradivo samo za jednu tragediju ili najviše za dve, dok iz Kiparske pesme za mnoge, a iz Male 11-ijade za više nego osam, i to: Spor oko oruzja, Ajant, Filok-tet, Neoptolem, Euripil, Prosjačenje, Lakonke, Razorenje Troje, zatim Odlazak, i Sinon, i Trojanke.

XXIV. DALJE 0DLIKE H O M E R O V E N A KOJE TREBA UGLEDATL OBRAĐIVANJE

HEKSAMETAR KAO NAJPRH ZA EPOPEJU. H O M E R KAO UČITELJ U G O V O R E N J U NEISTINE KOJA ODGOVARA SVRSIIUIZBEGAVANJU BEZRAZLOŽNOSTL DIKCIJA

Osim toga, e p o p e j a treba da i m a i s te v r s t e kao i t r a g e d i j a , tj. da bude ili prosta, ili prepletena, ili da crta duševni život ili da bude puna patnji i da ima iste de-love izuzevši muzičku kompoziciju i pozorišni aparat. Jer i epopeja treba da ima i preokreta, i prepoznavanja, i bolnih dogadaja, a i da ima lepe misli i lepu dikciju.

O pesmčkoj umetnosti 99

Svim tim posiužio se H o m e r prvi u punoj meri. Jer, on je svaku od svojih pesama prema tim pravilima sastavio: llija-da je prosta i puna patnji, a Odiseja prepletena, ier se prepo-znavanja nižu kroz ceiu pesmu, i crta duševni život; osim toga, dikcijom i mislima on je prevazišao sve druge epske pesnike.

Što se tiče k o m p o z i c i j e , epopeia se razlikuje od tra-gedije d u ž i n o m s k l o p a i m e t r o m . Aii mera dužine dovoljno je odredena već ranije: epopeja treba da bude toli-ka da se može pregledati od početka do kraja. To bi se mo-gio postići kad bi sastavi bili kraći nego što su bili u starih epa, i kad bi njihova dužina bila jednaka sa dužinom trage-dija koje su određene za jedno prikazivanje.

Da bi svoj obim proširila, epopeja se koristi jednom znatnom svojom osobinom: dok se u tragediji ne može pod-ražavati više istovremenih dogadaja, nego samo onaj doga-daj koji se odigrava na pozornici i u vezi sa glumcima, u epo-peji se može, zato što ona pripoveda, prikazivati više istovre-menih dogadaja, a ti događaji, ako su međusobno vezani, proširuju epopeji obim. To je ono preimućstvo kojim epope-ja razvija veći sjaj prikazivanja i kojim osvežava slušaoce i obogaćuje sadržinu nejednakim episodijama. Jednolikost, naime, brzo zasićuje, i ona je uzrok neuspehu tragedija.

Što se tice m e t r a , iskustvo je pokazalo da je herojski stih (heksametar) najpriličniji. Jer, ako bi ko pokušao da ep-ski podražava u nekom drugom metru, ili u više metara, to bi se očevidno pokazalo kao neprilično. Herojski metar je najmirniji i najobimniji metar; zato on i dopušta upotrebu tudica i metafora u punoj meri, jer i epsko podražavanje pre-vazilazi ostaia podražavanja. A jampski trimetar i trohejski tetrametar odaju živost, i to jedan za igru a drugi za prikazi-vanje radnje, A još bi nepriličnije bilo kad bi ko sve te metre mešao, kao što je to učinio H e r e m o n. Zato još niko i nije

Aristoiel

sastavio dugačku epsku pesmu u kome drugom metru osim u herojskom, nego je, kao što smo već rekli, sama priroda epopeje naučila pesnike da biraju ono što njoj priliči.

Kao u mnogim drugim stvarima, H o m e r je dostojan da bude pohvaijen i u tome što on jedini medu pesnicima po-uzdano zna š ta ima d a r a d i . Pesnik, naime, v e o m a m a i o sme sam da govor i , jer nepodražava ondakad tako postupa. Dok ostali pesnici kroz celu epopeju izlaze sa-mi na pozornicu, a samo malo i retko daju pravo podražava-nje, H o m e r posle kratkoga uvoda odmah uvodi junaka, ili ženu, ili kakvu drugu figuru, i nijedna figura nije bez karak-tera, nego svaka ima određen karakter.

Treba, dakle, i u epopejama, kao i u tragedijama, pri-kazivati, ono što je čudno, ali u epopeji ima više mesta za ono što je b e z r a z l o ž n o , a to je najviše izvor onoga što je čudnovato, jer lice koje dela ne vidimo pred sobom. Jer, kad bi pesnik, na primer, izneo na pozornicu ono kako Ahilej go-ni Hektora, to bi bilo smešno: na jednoj strani ahejska voj-ska koja stoji i ne goni, a na drugoj Ahilej koji joj pomrkiva-njem zabranjuje! Ali u epu to se ne primećuje. A ono što je čudno izaziva zadovoljstvo; a da je tako, to dokazuje ova či-njenica: svi oni koji pripovedaju vole da nešto dodaju, jer misle da će tako izazvati dopadanje u slušalaca.

H o m e r je i ostalim pesnicima najbolje pokazao kako treba govoriti n e i s t i n u. Taj postupak osniva se na k r i v o m z a k l j u č i v a n j u. Jer Ijudi misle pošto posle A postoji ili se dešava B,daonda,akoistinskipostojiovo d o c n i j e (B),po-stoji ili biva ono ran i j e (A). A to je pogrešan zaključak. Za-to, ako je prvo (A) neistina, treba dodati drugo (B) ako to dru-go nužno postoji ili biva u vezi s prvim. Jer zato što zna da je drugo (B) istina, naš duh pogrešno zaključuje da je i prvo (A) istina. Primer za to daje Pranje u Odiseji.

pesničkoj urnetn©sti 101

Zatim, više t r e b a u z i m a t i o n o š to nije mo-guće, a l i je v e r o v a t n o , n e g o i i o n o š to je mo-guće, ai i n e v e r o v a t n o . I neka se priče ne sastavljaju iz delova koji su bezrazložni, nego je najboije kad u njima uopšte nema nikakvih bezrazložnosti, a ne može li pesnik to izbeći, neka to leži izvan radnje koja se prikazuje, kao Edip, na primer, što ne zna kako je Laj zaglavio, a ne u drami, kao što u Elektri giasnici izveštavaju o pitijskim igrama, iii kao što u Mišanitna Teief od Tegeje putuje do Misije ne pustivši glasa od sebe. Zato je smešno izgovarati se da bi inače cela priča propala; priča uopšte ne sme se tako sastavljati. Ako pesnik donese takve nemoguće eiemente, pa ako se pokaže da je to donekle verovatno, onda se može dopustati i neistina. Poka-zalo bi se da se i oni bezrazložni prizori u Odiseji - iskrcava-nje spavaćiva Odiseja - ne bi mogli podneti kad bi to ispevao neobdaren pesnik. Ali je H o m e r prikrio onu neistinu zasla-dujući je ostalim lepotama svoga prikazivanja.

Najzad, izrađivanju d ikc i je trebapesnik da posveću-je svoju naročitu pažnju u praznim delovima, koji se ne odli-kuju ni crtanjem karaktera, ni mislima, jer, s druge strane, su-više sjajna dikcija baca u zasenak i crtanje karaktera i misii.

TAČKE ZA PESNICKE MEIREŠENJA. POJE:

ZAMERKEIREŠENJA. OPŠTI

Što se tiče problema i njihovih rešenja, i koliko ima vr-sta tih problema i koje su, o tome može nam dati jasnu sliku ovakvo razmatranje.

102 Aristotel

Kako je pesnik podražavaiae baš kao siikar ili koji dru~ gi likovni umetnik, nužno je da on svagda podražava jedno od ovoga troga: ili stvari- k a k v e su bi le ili k a k v e j e s u; i i i k a k v e s u p r e m a k a z i v a n j u i v e r o v a -n j u 1 j u d i; iii, n a j z a d , k a k v e t r e b a da b u d u . Kao sredstvo za prikazivanje tih stvari siuži ohičan (svakodnev-ni) govor iii i tudice i metafore, a ima još mnogo i drugih na-čina neobičnoga izražavanja, jer te poscupke pesnicima do-pustamo.

Pored toga, za p e s n i č k u u m e t n o s t ne važe i s ta p r a v i l a k a o za p o i i t i k u (tj. e t iku) i l i za koju d r u g u u m e t n o s t . Pogrešaka koje se prave protiv same pesničke umetnosti ima dve vrste: jedne se odnose na nju samu, a druge se odnose na nešto što je za nju o d s p o-r e d n e v a ž n o s t i . Na primer: ako je pesnik odabrao da podražava nešto što on ne tnože. onda je p o g r e š k a p r o -tiv same p e s n i č k e u m e t n o s t i ; ali, ako pesnik nije praviino odabrao, nego je, na primer, uzeo da prikazuje ko-nja s ohadvema nogama napred ispruženim, ili je ina.ce učinio grešku protiv posebne pojedine nauke, na primer lekarske, iii koje druge koja tvrdi da je prikazivanje nemogućno, onda je t o p o g r e š k a p r o t i v p o j e d i n e n a u k e , a neprotivsa-me pesničke umetnosti. To su, dakle, gledišta s koiih treba is-pitivati i pobijati zamerke koje stoje u problemima.

Razmatrajmo najpre zamerke koje se odnose na samu pesničku umetnost. Ako je prikazano nešto n e m o g u ć e , onda je to pogreška, ali ona se može opravdati ako umetnost na taj način postiže svoj cilj. Jer cilj je onda tu ako pesnik na taj način uzbuduje ili u tome iii kome drugom deiu. Primer za to daje prizor kako Ahilej goni Hektora.1 Ako se, pak, ciij

1 Objašnjenje u registru imena pod rečju lliada.


mogao postići u većoj ili manjoj meri i po praviiima umetno-sti koja o tim stvarima rešava, onda se pogreška ne može opravdati. Jer, ako to samo može biti, ne treba uopšte pravi-ti nikakvih pogrešaka.

Zatim, može se postaviti pitanje k a k v a je p o g r e š -ka, da 1 i je o n a u č i n j e n a p r o t i v p e s n i č k e u m e t n o s t i k a o t a k v e iii p r o t i v n e č e g a d r u g o g a š t o je za nju od s p o r e d n e v a ž n o s t i ? Jer manja je pogreška ako neko, na primer, nije znao da ko-šuta nema rogova nego da ju je nasiikao onako kako se ona uopšte ne može naslikati. Ako, daije, neko zamera da prika-zivanje nije istinito, onda tu zamerku treba pobijati odgovo-rormai imožda t r e b a da b u d e t a k o , kao što je So-f okle izjavio da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a E u r i p i d onakve kakvi jesu.2 Ako se ne može tvrdi-ti nijedno od toga, onda se može odgovoriti da ijudi tako mi-sie. Takve su, na primer, priče o bogovima. Jer, prikazivati ih onako kao što ih pesnici prikazuju, nije ni bolje a i ne odgo-vara istini, nego možda, u tome slučaju, ima pravo Kseno-f an, aii, treba odgovoriti, tako je opšte mišijenje. U drugom siučaju, neko prikazivanje nije bolje, ali se može odgovoriti d a j e n e k a d z a i s t a t a k o b i lo , kao što je, na primer, ono što Homer kaže o oružju: „Vrškom kopljača sva su im koplja upravno zabodena". Takav je, naime, u ono vreme bio običaj, kao što je još i danas u Ilira.3

Kad se raspravija da li n e k o lepo il i ne lepo govor i ili rad i , onda se, pri odmeravanju te radnje ili to-ga govora, ne sme voditi računa samo o tome da li je to dostoj-no iii rđavo, nego treba voditi računa i o licu koje nešto radi ili

2 Objašnjenje u registru imena pod rečju llijada. 3 Objašnjenje u registru imena pod rečju llijada.

104 Aristotel

govori, i kome, iii kada, ili kome za volju, iii radi čega to iice nešto radi ili govori, na primer: da li radi većega dobra koje tre-ba da se postigne, iii radi većega zla koje treba da se izbegne.

Zamerke koje se odnose na i z r a z e treba pobijati po-zivajući se na t u đ i c u, na primer u stihu: oupfjac, jaev jtpćbTov (=najpre gadaše mazge), jer možda pesnik ne misli na mazge nego na čuvare; zatim ako se za Dolona kaže: „obličjem beše grdan", time se ne kaže da je bio nesimetrična teia nego ružan u licu, jer Krećani mesto simpoccoTtov (=lepih obraza) kažu susiSsc; (=lepa lika). Pa u stihu copĆTspov 5s Kspais (=ži-vlje utači) pesnik ne misli na nemešano vino kao za pijanice, nego na brže točenje.4

Drugestvariobjašnjavajusemetaforom. Naprimer u stihu: „Svi su bogovi već i junaci konjici spali čitavu noć", a odmah po tome: „kad bi na polje on na trojansko bacio oči..., glasu se divio frula i svirala i ciki ljudskoj", tu je svi metafonički rečeno mesto mnogi, sve je vrsta množine. -lonaj izraz: „jedini netone" kazan jemetaforički, jer naj-poznat i je to jeovdejedino.5

Prosodi jom se pobijaju zamerke, kao što je to ura-dio Hipi j a Tašanin u ovim primerima; SiSousv (5i6p6u.sv) 5s 01 (=nosimo njemu) i TO USV OU (OU) KaraTtMsTGi ouppco (=kojega jedan deo trune od kiše), promenivši u prvom ak-cenat, a drugom promenivši hak i odbacivši akcenat/5

Ponekad se zamerka pobija i in terpunkci jom, kao uEmpedokla : „Odmah bivaše smrtno što je naviklo be-smrtno biti, i što ranije beše čisto, bivaše smesa".7

Objašnjenje u registru imena pod rečju Ilijada. Objašnjenje u registru imena pod rečju Itiiada.

4

5

^ Objašnjenje u registru imena pod rečju Hipija Tašanin. 7 Objasnjenje u registru imena pocl rečju Empedokle.


Ponekad amfibol i jom (dvosmisienošću): ,,A deo noći prođe već veći od dva dela"; tu je izraz d e o ve ć i dvo-smislen.8

Neke zamerke pobijaju se navikom govora. Kad ka-žu vino, Ijudi misle na vrstu pomešana pića; zato pesnik veli daje Ganimedvinolija Divov, ma da bogovi ne piju vina. I one koji kuju železo ili koji drugi metal zovu medarima; zato se u pesmi kaže „dokolenica koju od kalaja napravi me-dar". A mogao bi se taj primer shvatiti i kao metafora.9

Ako se čini da neka reč znači nešto p r o t i v r e č n o , onda treba ispitati šta sve ta reč može da znači na onom me-stu. Na primer u izrazu: „tu se zadržalo medeno koplje" tre-ba ispitati gde se to koplje zadržalo, šta znači izraz t u? Da li ovako, kao što Homer govori, ili, kako bi čovek najpre mi-siio, u ploči koja je suprotna?10 Ili, pri tom ispitivanju, treba paziti na ono što G1 a u k o n primećuje da kritičari neka me-sta najpre pogrešno razumeju, pa onda, pošto su sami odre-dili značenje obiika, prave svoje zaključke, pa verujući da je pesnik zacelo rekao ono što oni sami misle, zameraju mu ako se što protivi njihovu mišljenju. Tako se dogodilo sa shvatanjem mesta o Ikariju: kritičari polaze od pretpostavke da je on Lakonac; i zato im je nerazumljivo što se Telemah nije s njime sastao kad je stigao u Lakedemon. A možda stvar stoji onako kako kažu Kefalenjani. Oni tvrde, naime, da se Odisej iz njihova kraja oženio i da je ime njegovu tastu Ikadij e, a ne Ikarije. Po tome, verovatno je da je taj pro-blem nastao iz zablude.

8 ObjaŠnjenje u registru imena pod rečju llijada. 9 ObjaŠnjenje u registru imena pod rečju Ilijada.

1 0 Objašnjenje u registru imena pod rečju llijada.

106 Aristotel

Uopšte, ono što je n e m o g u ć e treba pravdati r a z i o-z i m a u m e t n o s t i i l i o n i m š t o je bol je i l i o p š-t i m m i š i j e n j e m. Sa gledišta umetnosti više važi ono što je verovatno a nemoguće negoli ono što je moguće a nevero-vatno. Pa mada je nemoguće da u stvari ima onakvih ljudi kako ih je siikao Ze uks id, ipak se može odgovoriti da je bolje tako i prikazivati, jer ideal treba da prevazilazi stvar-nost. N e r a z l o ž n o s t treba pravdati o p š t i m miš 1 j e-n j e m, a pored toga i tim da ponekad nije nerazložno, jer je verovatno da se nešto dešava i protiv verovatnosti.

Ako n e k i i z r a z daje u t i s a k p r o t i v r e č n o -sti, o n d a to t r e b a i i s p i t i v a t i k a o š to se po-s t u p a kod p o b i j a n j a u d i j a i e k t i c i : da li je reč ois-tom onom čemu se prigovara, i da ii se izraz odnosi na isto na što mi misiimo da se odnosi, i da ii je izraz uzet u istom smi-slu u kome ga mi uzimamo, pa posle toga i rešavati iii prema onome što kaže sam pesnik ili prema onome kako to razume-va razborit čitaiac. A prekor i za nerazložnost i za slabost ka-raktera opravdan je onda kad pesnik bez ikakve potrebe do-nosi ono što je nerazložno, kao E u r i p i d, na primer, Egeja, ili ioš karakter, na primer Meneiajev u Orestu.

Zamerke, dakle, prave se sa p e t g i e d i š t a; iii se za-mera nečemu što je n e m o g u ć e, iii što je n e r a z i o ž n o, ili š t o je u m o r a l n o m s m i s i u ioše, ili što je p r o t i -v r e č n o , iii što je p r o t i v p r a v i i a p e s n i č k e umet-n o s t i . Rešenja treba tražiti prema navedenim rubrikama, a ima ih dvanaest.

ČETVRTI ODELJAK

Uporedenje tragedije i epopeje: gi. XXVI

(Etr/icpiGic; ifjc, Tpay©5iaq Kai xx\q s7i07coiiacJ

XXVI. UPOREĐENJE TRAGEDIJEIEPOPEJE. PRVENSTVO TRAGEDIJE. SVRŠETAK

Možda bi ko bio u neprilici kad bi imao da odgovori da li je s a v r š e n i j e e p s k o ili t r a g i č k o p o d r a -ž a v a n j e . Ako je, naime, savršenije ono podražavanje u kome prostote ima u manjoj meri, a takvo je ono koje pret-postavlja obrazovanu publiku, onda je jasno da je ono pod-ražavanje koje sve podražava prosto. Jer, glumci misle da publika ne bi pokazivala razumevanje za prikazivanje ako oni sami ne bi što dodaii, pa zato neprestano prave pokre-te, kao što se, na primer, rđavi frulaši upravo valjaju kad treba da podražavaju bacanje diska, i razvlače horovođu kad sviraju Skilu.

Tragedija je, dakle, (po tvrdenju nekih) takva, kao što su tako i stariji glumci ocenjivali igru svojih naslednika: Mi-n is k o je, naime, nazvao K a 1 i p i d a majmunom, jer je su-više preterivao u mimičkim pokretima, a takvo je bilo mišlje-nje i o P i n d a r u. A kako su se ti mlađi glumci odnosili pre-ma starijima, tako se i cela dramska umetnost odnosi prema epskoj umetnosti. Dakie, tvrde, epska umetnost ima otmeni-je gledaoce, koji ne traže nikakvih mimičkih pokreta, a tra-gička ima neobrazovane gledaoce. Ako je, prema tome, tra-gička umetnost prosta, onda je ona, tvrdi se, zaceio i gora.

108 Aristotel O pesničkoj umetnosti 109

Pre svega, može se odgovoriu, ta optužba ne p o g a d a u m e t n o s t p e s n i č k u nego glumačku,jerpreteriva-ti u pokretima može i rapsod, kao što je to činio S os i s t r a t, a isto tako i pevač, kao što je to činio M n a s i t e j Opunća-nin. Zatim, nije ni svako kretanje teia za osudu, inače bi se i igra morala osuditi, nego samo preterano kretanje loših glu-maca, a to se zameralo i K a i i p i d u , a zamera se danas i drugima, jer ne umeju da prikazuju siobodne žene.

Tragedija, najzad, p o s t i ž e svoj z a d a t a k i bez m i m i č k i h p o k r e t a , isto onako kao i e p o p e j a; jer već i samo čitanje pokazuje kakva je ona. Ako njoj, dakie, pripa-da prvenstvo bar iz drugih razloga, onda zacelo nije nužno voditi računa o gornjem prekoru.

Zatim, njoj pripada prvenstvo zato što i m a s v e š t o ima i e p o p e j a šta više, ona može da se siuži i njezinim metrom; osim toga, ona ima ne neznatan deo, muziku, koja umetničkom uživanju daje najveću živost, i pozorišni aparat. Pored toga, ona vrši taj uticaj i kad se Čita i kad se na pozor-nici prikazuje.

Tragediji, dalje, pripada prvenstvo i po tome što n j e -no p o d r a ž a v a n j e p o s t i ž e svoj ciij u k r a ć e v reme. Jer, ono što je zbijenije više se svidi nego ono što je vezano za mnogo vremena. Mislim, na primer, na siučaj kad bi ko S o f o k i o v a Edipa dao u onoliko stihova koiiko ih ima Ilijada.

Najzad, e p s k o p o d r a ž a v a n j e ne daje ni ta-kvu j e d i n s t v e n o s t . Da tako stvar stoji, dokazuje to što se iz svakog epskoga dela može izvući gradivo za više trage-dija. Otuda, ako epski pesnici obraduju jedinstvenu priču, ona iziazi ili suviše kusa ako je obdelavaju u maiom obimu, ili, ako je produžuju prema metru, daje utisak razvodnjeno-sti, na primer: ako je epopeja sastavijena iz više radnji, kao

što Ilifada ima mnogo takvih deiova i Odiseja, koji već i sa-mi za se imaju dovoljnu dužinu. Pa ipak su te pesme sasta-vijene što se može savršenije, i one predstavijaju podražava-nje jedinstvene radnje koiiko je god to moguće.

Ako, dakle, tragedija odudara svima tim preimućstvi-ma, a, osim toga, i posebnim umetničkim zadatkom - jer te umetnosti ne smeju da izazivaju ma kakvo umetničko uživa-nje, nego samo ono koje smo već ranije pomenuli - onda je očevidno da t r a g e d i j a z a s i u ž u j e p r v e n s t v o , jer ona svoj cilj potpunije postiže nego epopeja.

O tragediji i epopeji, Q njima samima, i o njihovim vr-stama i sastavnim delovima, i koliko ih ima i u čemu se raz-likuju, i o uzrocima njihove uspeiosti ili neuspeiosti, i, naj-zad, o zamerkama i o načinima rešenja, neka bude rečeno toliko.

i :

Documents

Aristotel o pesnickoj