ANALOGIJAKAO METOD TUMA^ENJAKRIVI^NOG I KRIVI^NOG … · 2020. 6. 29. · priznaje se umerena dedukcija, što pokazuje da pravno rezonovanje ne podnosi onu krutost iz prethodnog vremena;

Dr Vojislav \UR\I] Pregledni ~lanakPravni fakultet Univerziteta u UDK: 343.214Nišu Primljeno: 15. novembra 2016. god.

ANALOGIJA KAO METOD TUMAÊNJA KRIVI^NOG IKRIVI^NOG PROCESNOG PRAVA

U prvom delu rada autor iznosi opšte u~enje o analogiji i

najpre analogiju posmatra kao vrstu zaklju~ivanja, tuma~e}i da je

analogijski zaklju~ak na prethodnoj indukciji zasnovana dedukcija,

a potom kao vrstu tuma~enja prava, izlaù}i stavove opšte teorije

prava o zakonskoj i pravnoj analogiji. U vezi s raspravom o mestu

analogije u teoriji prava, autor podse}a na shvatanje pandektista

da je analogija postupak koji se nalazi u sredini izme|u tuma~enja

prava u strogom smislu re~i i samog stvaranja prava. Prvi deo rada

se završava izlaganjem protivre~nih gledišta o postojanju pravnih

praznina, kojim dominira autorov stav da se od svog nastanka,

analogija u pravu vezuje za pravne praznine i sluì kao sredstvo za

njihovo popunjavanje.

Dopuštenost analogije u materijalnom krivi~nom pravu

predmet je sveobuhvatne rasprave u drugom, centralnom delu rada.

Iz detaljne analize njihovog me|usobnog odnosa, izvodi se

zaklju~ak da na~elo legaliteta odre|uje limite dopuštenosti i

primene analogije u krivi~nom pravu. Na tim temeljima je izgra|en

zaklju~ak da je u savremenom krivi~nom pravu pravna analogija

uvek zabranjena pošto je direktno suprotna na~elu legaliteta, a pri-

mena zakonske analogije se ne isklju~uje izvan zabranjene zone,

determinisane ovim na~elom. Posebnu pa`nju autor posve}uje

analogiji intra legem, koju poima kao tre}i vid analogije i smatra je

109

RKK, 2-3/16; Crimen 3/16, V. \ur|i}, Analogija kao metod tuma~enja, (str. 109-137)

dopuštenim metodom tuma~enja krivi~nopravnih normi.

Interpretira je kao na~in tuma~enja zakona kojim se na osnovu

sli~nosti rešava konkretan slu~aj u okviru zakona, kad sam zakon

upu}uje na argument sli~nosti.

U tre}em delu rada izneta su teorijska shvatanja o primeni

analogije prilikom tuma~enja krivi~noprocesnih pravnih normi.

Klju~ne re~i: krivi~no pravo, tuma~enje prava, pravnepraznine, analogija, analogija intra legem, krivi~no procesno pravo.

1. Poimanje analogije

U pravnoj literaturi se o analogiji uobi~ajeno raspravlja u izlaganjimavezanim za tuma~enje prava. U toj oblasti je analogija nastala i za nju jezna~ajna. Iz istorijskog razdoblja pravnog razvitka, negde s po~etka dvadesetogveka, kad je analogija bila aktuelni izazov za pravnu nauku da se teorijskiuobli~i, ostalo je zabeleèno da „postaviti pitanje tuma~enja zna~i postavitipitanje analogije.“1 Sasvim je razumljiv motiv kojim je inspirisan nastanak ovesentence o zna~aju analogije, ako se uzme u obzir da je pore|enje „sama sušti-na poimanja i, po tom osnovu, da bi se zaveo red me|u stvarima, da bi se onerazumele i prilagodile našem shvatanju, analogija je neophodna.“2

Pojam „analogija“ poti~e od gr~ke re~i analogía kojim se ozna~ava„delimi~na sli~nost izme|u dve pojave ili pojma, istovrsnost, podudarnost“.3

Polaze}i od ovakvog zna~enja, analogija se moè objasniti kao zaklju~ivanje odsli~nog na sli~no. U suštini je rezonovanja putem analogije da se po zapaènojsli~nosti izme|u dveju stvari u jednoj ili više ta~aka, izvodi zaklju~ak da su onesli~ne još po nekom neprime}enom obele`ju. Zato se i smatra da analogijazaklju~uje iz sli~nosti dveju stvari u izvesnim ta~kama, na njihovu sli~nost uostalom (Kant), te da predstavlja samo predvi|anje o onome što bi posmatranjei rezonovanje mogli neposredno otkriti da su okolnosti to dopuštale (Liar)4.

U pravnoj teoriji se analogija posmatra kao vrsta zaklju~ivanja ili kaovrsta tuma~enja prava.5 Uistinu, s obzirom na razli~ita gledišta o tome da li se

110


1 @ivan Spasojevi}, Analogija i tuma~enje – prilog prou~avanju metoda u privatnom pravu,(reprint), Beograd, 1996, str. 15.

2 @. Spasojevi}, op. cit., str. 18.3 „Analogija“ u: Veliki re~nik stranih re~i i izraza, „Prometej“, Novi Sad, 2008.4 Hamelin, L’analogie, L’année philosophique de 1902. (citirano prema @. Spasojevi}u, op. cit.,

str. 18).5 Dr Toma @ivanovi}, Sistem sinteti~ke pravne filozofije, Beograd, 1959, str. 833.

analogijom samo tuma~i pravo ili stvara pravna norma, ima i onih koji jerazvrstavaju u „tehni~ke metode stvaranja prava“6.

1.1. Analogija kao vrsta zaklju~ivanja

Osim uobi~ajenog zna~enja delimi~ne sli~nosti me|u objektima,analogija ozna~ava i jednu osobenu vrstu zaklju~ivanja: analogija jezaklju~ivanje iz delimi~ne sli~nosti dva razli~ita objekta na dalju njihovusli~nost ili i na njihovu potpunu, apsolutnu sli~nost (na njihov identitet).7 Stvarikoje se podudaraju u više odnosa (obele`ja) podudaraju se i u drugim. Me|utim,ako bi bilo ma i jednog obele`ja koje protivre~i analogijskom zaklju~ku(„instanca protiv njega“), ovaj bi bio nevaè}i. Danas prevladava gledište da jeanalogijski zaklju~ak na prethodnoj indukciji zasnovana dedukcija.

Ni o vrednosti analogijskog zaklju~ka nema jedinstvenog gledišta. Po jed-nom mišljenju zaklju~ak izveden na osnovu analogije isto toliko je pouzdan kao isvaki drugi deduktivan zaklju~ak, razume se ukoliko mu je ta~na premisa. Ipak seovaj sud donekle relativizuje pošto se prihvata da je analogijski zaklju~ak induk-tivno-deduktivan. Nepouzdanost analogijskog zaklju~ka izjedna~ava se nepouz-danoš}u induktivnog zaklju~ka, odakle i poti~e. Iz ~injenice što su u jednomslu~aju dva obele`ja tako vezana da jedno proisti~e iz drugog nije sasvim pouz-dano zaklju~iti da su i u svim ostalim slu~ajevima ta dva obele`ja isto takopovezana. Tu ne pomaè ni logika jer se postojanje te veze izme|u dva obele`jakao i da je ona opšta za sve takve slu~ajeve, utvr|uje soiološkom analizom. Tekkad se to utvrdi logika sluì da se iz tako dobijenog induktivnog zaklju~ka naosnovu sli~nosti izvede zaklju~ak. Me|utim, sociološka analiza je empirijska pastoga nikad ne moè biti pouzdana kao ~isto logi~ki deduktivan zaklju~ak.

Drugi teoreti~ari su kategori~ni u stavu da se ne moè izjedna~iti vred-nost zaklju~ka analogijom sa induktivnim zaklju~kom, smatraju}i da jezaklju~ak po analogiji naj~eš}e manje siguran od induktivnog zaklju~ka. Dok jededuktivan zaklju~ak potpuno siguran, a induktivan verovatan – zaklju~ak poanalogiji je manje-više nesiguran. I pored toga što analogijski zaklju~ak nijepotpuno izvestan, njemu se pridaje veliki zna~aj za razvoj nauka, gde daje barpravac istraìvanja i pronalaènja.8

Iz samog logi~kog pojma analogije jasno je da se zaklju~ivanje moravršiti po bitnim osobinama dva objekta da bi bilo ta~no. Što je broj sli~nih

111


6 Radomir D. Luki}, Metodologija prava, Beograd, 1983, str. 127.7 T. @ivanovi}, Sistem ..., str. 833.8 Vidi: T. @ivanovi}, Sistem ..., str. 834.

osobina dva objekta na osnovu kojih se izvodi konkluzija ve}i, verovatnost kon-kluzivnog zaklju~ka po analogiji je sve ve}a. Time analogijski zaklju~ak posta-je pouzdaniji i zato mu je vrednost ve}a.

1.2. Analogija kao vrsta tuma~enja ili stvaranja prava

1.2.1. Pojam i vrste analogije u pravu

U raspravi o analogiji najpre treba utvrditi ima li joj mesta u pravu i štaona predstavlja. Ova pitanja su tesno vezana za tuma~enje, jednu odnajdiskutabilnijih oblasti u pravu.

Tuma~enje uopšte (tj. hermenautika) se poima kao „delatnost kojom seutvr|uje zna~enje (smisao) neke materijalne pojave, koja je upotrebljena kaoznak da bi se doti~no zna~enje saopštilo“.9 Cilj je tuma~enja da nešto nejasnoobjasni, u~ini jasnim, razumljivim i shvatljivim, pa se „uvek sastoji u utvr|ivan-ju smisla neke pojave“10. Tuma~enje prava je samo jedna vrsta tuma~enjauopšte i predstavlja utvr|ivanje pravnog zna~enja pravne norme. To je„zaklju~ivanje iz danih zakonskih tekstova, kojima se ima da utvrdi smisao(zna~enje, duh) ili razlog“.11

U teoriji prava razlikuje se tuma~enje u uèm i širem smislu. Tuma~enje

u uèm smislu postoji kad je neposredni predmet tuma~enja jedna norma ilinekoliko tesno povezanih normi. Ozna~ava se kao pravo tuma~enje zato što setuma~i norma koja postoji. Me|utim, kako je zna~enje svake norme vezano zaniz drugih normi i za ceo sistem prava, tuma~enje neke pravne norme javlja sekao tuma~enje nekog pozitivnog prava kao celine. Za razliku od pravogtuma~enja, iznalaènje jedne pojedina~ne norme za slu~aj pravne praznine pred-stavlja tuma~enje u širem smislu. Po jednima, to i nije pravo tuma~enje jertuma~ u ovom slu~aju tuma~i pravnu normu koja takore}i i ne postoji. Uistinuon se oslanja na postoje}e norme pa izgleda kao da ih tuma~i mada se stvarnosamo ugleda na njih12 Prema suprotnom gledištu, i kod tuma~enja u širem smis-lu neposredni predmet tuma~enja su pravne norme, ali ne jedna norma ve} jedanili više skupova pravnih normi ili ~itav pravni sistem. Zato se i za ovo tuma~enjekaè da predstavlja tuma~enje normi koje postoje, a ne onih koje ne postoje, alida je tuma~enje sistema prava na osnovu njegovog „duha“ veoma retko.13

112


9 R. Luki}, B. Košuti}, D. Mitrovi}, Uvod u pravo, Beograd, 2000, str. 503.10 Dragan M. Mitrovi}, Uvod u pravo, Beograd, 2009, str. 297.11 T. @ivanovi}, Sistem ..., str. 834.12 R. Luki}, Teorija ..., str. 265.13 D. Mitrovi}, op. cit., str. 300.

Analogija je upravo vezana za ovu drugu vrstu tuma~enja – za tuma~enjeprava u širem smislu. Interpretacija prava pomo}u analogije odgovor je i kritikaideja o sveobuhvatnosti zakona koje su vodile ka nepokretnosti prava. U~enja oanalogiji vezuju se za pojavu evolucionisti~kih i socioloških škola koje su traìlenove puteve za primenu i prou~avanje prava, namesto stare egzegeti~ke škole,koja se isklju~ivo koristila formalnom i deduktivnom logikom zasnovanom nazakonskim tekstovima. Jedno od najpoznatijih dela iz tog vremena, ne samo unašoj pravnoj knjièvnosti, jeste doktorska teza „Analogija i tuma~enje – prilogprou~avanju metoda u privatnom pravu“ @ivojina Spasojevi}a, branjena napariskom pravnom fakultetu 1911. godine. Zato kao najbolja ilustracija razloga ina~ina nastanka analogije neka posluè njegovi stavovi iz doktorske teze: (1) Uvremenima neposredno posle kodifikacije „ona se primenjivala a da se nijeshvatala i na skoro istovetan na~in“, a ukoliko se udaljavamo od trenutka izrade iproglašenja zakona, njena upotreba postaje sve ~eš}a, njena nu`nost i njena pri-mena se nagoveštavaju, pošto „nu`nost su|enja, puno}a zakona i analogija ~inesamo jedno“. (2) U razdoblju posle tog vremena više se ne prihvata dogma ozakonodav~evoj volji kao apsolutnoj istini, po~inje se i}i za sudskom praksom ipriznaje se umerena dedukcija, što pokazuje da pravno rezonovanje ne podnosionu krutost iz prethodnog vremena; poimanje analogije se proširuje sa pojavomideje da je cilj koji treba posti}i ono što uti~e na njenu primenu.14

Od svog nastanka sve do danas analogija se uobi~ajeno shvata kaoglavno sredstvo za popunjavanje pravnih praznina. U biti je analogije tuma~enjepo sli~nosti: na jedan slu~aj koji nije ure|en pravnom normom, pa zbog toga

predstavlja pravnu prazninu, primenjuje se pravna norma kojom je ure|en neki

drugi slu~aj bitno sli~an ovom koji predstavlja pravnu prazninu. Dva slu~aja subitno sli~na ako su im sli~ne bitne a razli~ite one sporedne osobine. Da bi se pri-menila analogija potrebno je da u oba slu~aja, pravno regulisanom i nereg-ulisanom, postoji isti društveni interes koji se štiti pravnom normom koja }e sepomo}u analogije primeniti. Analogija je mogu}a samo kad se utvrdi da uslu~aju koji predstavlja pravnu prazninu postoji isti društveni interes kao upravno regulisanom slu~aju. U protivnom, analogiji nema mesta. Utvrditidruštveni interes zna~i utvrditi ratio legis, tj zakonski razlog zbog kojeg jekonkretna norma doneta, što se postiè pomo}u ciljnog tuma~enja. To zna~i dase teleološkim tuma~enjem otkriva postoji li društveni interes da se i na slu~ajkoji predstavlja pravnu prazninu primeni pravna norma koja je upravo iz istogtog zakonskog razloga doneta za sli~an slu~aj. Bitna sli~nost izme|u pravnomnormom regulisanog i pravno neregulisanog slu~aja, kao uslova za primenu

113


14 @. Spasojevi}, op. cit., str. 25. i 26.

analogije, svodi se na identi~nost interesa i ciljeva (ratio legis) koji se pravnomnormom štite, a utvr|uje se ciljnim tuma~enjem.15 Moè se zaklju~iti da seanalogijom pravna norma kojom je regulisan jedan slu~aj proširuje i na drugipravno neregulisani zato što u oba slu~aja postoji isti zakonski razlog.

Uobi~ajeno se analogija deli na zakonsku (analogia legis) i pravnu(analogia iuris). Kod zakonske analogije se konkretna pravna normapredvi|ena za jedan slu~aj primenjuje na drugi sli~an, neregulisani slu~aj, a kaologi~ko sredstvo predstavlja zaklju~ivanje od posebnog sli~nog na sli~no poseb-

no. Kod zakonske analogije se iz jednog konkretnijeg pravila izvodi jednoapstraktnije: iz jednog zakonskog propisa koji se odnosi na izvestan slu~aj, izd-vajaju se one karakteristike tog slu~aja zbog kojih je taj propis i donet, potom seutvr|uje da te iste karakteristike postoje i kod drugog slu~aja, o kojem nemanikakvog propisa, onda se zaklju~uje da se postoje}i propis ne odnosi samo naslu~aj koji se u njemu pominje nego i na sve slu~ajeve u kojima postoje istebitne karakteristike.16

Kad se na pravnu prazninu primenjuje opšte pravno na~elo izvedeno izviše normi ili celog pravnog sistema, to je pravna analogija. U biti je pravneanalogije primena izvesnog principa izvedenog iz niza zakonskih propisa ponjegovoj sli~nosti s duhom tih propisa.17 Kod pravne analogije se opšta na~elaizvode iz mase konkretnih normi kojima se regulišu razni konkretni slu~ajevi iprimenjuju na slu~ajeve neobuhva}ene tim konkretnim normama. Od obi~neprimene opštih na~ela koja su kao takva neposredno formulisana (propisana),analogija se razlikuje po tome što kod nje tuma~ sam izvodi ta opšta na~ela.18

Budu}i da se zakonska analogija vezuje za konkretnu normu iz istogzakona koji se tuma~i, a pravna analogija za masu pravnih normi ili za sistemprava u celini, smatra se da zakonskoj analogiji ima mesta kad je zakon nejasan,

a pravnoj kad u zakonu postoji pravna praznina.Kad se posmatra kao logi~ko sredstvo, analogija „u svom genusu zna~i

zaklju~ivanje od sli~nog na sli~no“. Zakonska: od posebnog sli~nog na sli~no

posebno, pravna: od sli~nog opšteg na sli~no pojedina~no. Postoji još podela analogije na: (a) delimi~nu i (b) potpunu. Kod deli-

mi~ne analogije (analogia partialis) opšta pravna norma se izvodi iz nekolikoposebnih normi. Kod potpune analogije (analogia totalis) ona se izvodi iz„duha“ celokupnog prava i predstavlja opšte pravno na~elo. Po pitanju ove

114


15 R. Stepanov, G. Vukadinovi}, Teorija prava II, Novi Sad, 2002, str. 117. i 118.16 Radomir Luki}, Teorija dràve i prava – II Teorija prava, Beograd, 1991, str. 271.17 T. @ivanovi}, Sistem ..., str. 835.18 R. Luki}, Teorija..., str. 272.

klasifikacije, jedni smatraju da je u pitanju podela pravne analogije,19 dok sudrugi mišljenja da se ona u dobroj meri podudara sa podelom analogije nazakonsku i pravnu.

Na kraju još treba re}i da se analogija mnogo više upotrebljava u com-

mon low sistemu pošto ga odlikuje precedentno pravo koje sadrì mnogo manjeapstraktnih pravnih normi nego kodifikovano kontinentalno pravo,20 tj. manjeopštih principa nego zakoni.21

1.2.2. Da li je analogija oblik tuma~enja ili na~in stvaranja prava?

U teorijskim shvatanjima naj~eš}e se analogija vezuje za tuma~enjeprava i popunjavanje pravnih praznina. Nasuprot re~enom, u pravnoj teoriji imai onih koji analogiju izmeštaju izvan polja tuma~enja prava. Ti teoreti~aripostavljaju kao prethodno pitanje da li se pravne praznine uopšte popunjavajutuma~enjem prava. Tuma~e se u pravom smislu norme, razume se norme kojepostoje, kaù oni, ali kako je mogu}e tuma~iti nepostoje}e norme. Kod popun-javanja pravnih praznina zaista i nema tuma~enja u pravom smislu negotobo`nji tuma~ stvara pravo. Prilikom primene analogije (i pravila agrumentum

a contrario) on se oslanja na postoje}e norme predstavljaju}i sebi da ih sepridràva, da ih tuma~i, a u stvari se samo ugleda na njih pri stvaranju sopstvenenorme. Zato, po njihovom mišljenju, popunjavanje pravnih praznina, pa imetodom analogije, spada u stvaranje ili primenu prava (prete`no u stvaranje), ane u tuma~enje prava.22 I zakonska analogija, prema ovom shvatnju, predstavlja„slobodno stvaranje prava“, pre nego primenu norme.23 Po njihovom mišljenju,dva su razloga zbog kojih se meša popunjavanje pravnih praznina sa tuma~enjemprava: Prvo, zato što tuma~enje teorijski nije dovoljno razgrani~eno od stvaranja,na jednoj, i primene prava, na drugoj strani. Drugo, zato što se zastupa gledište daonaj koji primenjuje pravo treba uistinu da ga primenjuje tuma~e}i ga, ali ne i daga stvara jer bi se time kršio princip podele vlasti, pa se stoga stvaranje prava pred-stavlja kao tuma~enje, odnosno primena.24

U vezi s raspravom o mestu analogije u teoriji prava, treba podsetiti dase još u Vindšajdovim pandektama, analogija shvatala kao postupak koji senalazi u sredini izme|u tuma~enja u strogom smislu re~i i samog stvaranja

115


19 R. Luki}, B. Košuti}, D. Mitrovi}, op. cit., str. 566. 20 R. Luki}, Teorija ..., str. 272.21 Dr \or|e Tasi}, Analogija, Brani~, br. 5/1934, str. 254.22 R. Luki}, Metodologija ..., str. 127.23 Radomir Luki}, Teorija dràve i prava – II Teorija prava, Beograd, 1991, str. 272.24 R. Luki}, Metodologija ..., str. 127.

prava. S jedne strane, ona se oslanja na pisani zakon i zahvaljuju}i pretpostavciorganskog jedinstva zakona, pokušava da otkloni nedostatke misli i da popunipraznine zakonskog propisa. S druge strane, analogija koja zaklju~uje iz celineopšteh duha pravnog sistema, nu`no se uzdiè iznad zakonskog teksta i traìna~ela u prirodi pozitivnih stvari. Kako se analogija, s jedne strane oslanja napisani tekst, a s druge, neminovno daje sudiji ulogu „da sam kroji pravnunormu“, u vezi s tim izgleda da je ta~na ona Hegelova misao da u posledicamanaše delatnosti ima navek ne~ega više od onoga što se htelo.25

1.2.3. Odnos analogije i ekstenzivnog tuma~enja

Analogija je argument logi~kog iznalaènja pravog zna~enja norme, aekstenzivno tuma~enje je zasnovano na širini zna~enja zakonske norme. Poštosu u pitanju pojmovno razli~ite kategorije, o njihovom razgrani~enju ima smis-la raspravljati u delu u kom se preklapaju, u kome su sli~ne. Apriori posmatra-no, te zajedni~ke ili dodirne ta~ke mogle bi se prona}i u slu~ajevima i obimuprimene ova dva oblika tuma~enja prava. Ekstenzivnim tuma~enjem se višez-na~nim re~ima u pravnoj normi daje šire zna~enje i to zna~enje utvr|uje kao onopravo pošto najviše odgovara cilju norme koja se tuma~i. Za razliku od toga,analogijom se pravna norma kojom je regulisan jedan slu~aj proširuje i na drugipravno neregulisani slu~aj.

Upravo u ovakvom njihovom poimanju se moè na}i polazište da serazlu~e: za ekstenzivno tuma~enje potrebno je da postoji višezna~na norma, aza primenu analogije, pravna praznina. I ovo mogu}e uporište dovodi se upitanje shvatanjem da pravnoj analogiji ima mesta kad postoje pravne prazninea zakonskoj, kad je zakon nejasan, ~ime se ova druga moè stopiti sa slu~ajevi-ma koji iziskuju ekstenzivno tuma~enje. Ali i nezavisno od tog shvatanja, teškoje utvrditi kad se tuma~ kre}e unutar zakona, jer se ne moè precizno odreditikad se širim zna~enjem norme izlazi izvan zakona, a s druge strane, ne zna seuvek u kojoj je meri analogija pot~injena zakonskim izrazima, na stranu što se iti izrazi mogu uè i šire tuma~iti. Za egzaktno razlikovanje analogije i eksten-zivnog tuma~enja zasad nije predloèn neki objektivni univerzalni kriterijum pase moè re}i da je ta granica fluidna.

Objašnjenje ove razlike u pravnoj teoriji se vezuje za pitanje da li seslu~aj moè podvesti pod gramati~ki smisao norme. O ekstenzivnom tuma~enjuje re~ kad se ta~an smisao norme nalazi pomo}u proširivanja gramati~kog smis-la norme koja se primenjuje baš na slu~aj koji je u njoj predvi|en, dok se kod

116


25 Vidi: M. Tucakovi}, II, str. 82.

analogije pravni propis primenjuje „baš na slu~aj za koji je ta~no utvr|eno da ganorma ne obuhvata.26 Drugim re~ima, analogija se razlikuje od ekstenzivnogtuma~enja po tome što se ekstenzivnim tuma~enjem ne moè pre}i prekosadrìne samog propisa, ta~nije preko mogu}eg zna~enja koje sadrè re~i. Kodekstenzivnog tuma~enja su, dakle, stvari i situacije sadràne u zakonskom tek-stu. Kod tuma~enja pomo}u analogije, me|utim, ide se preko toga, na stvari isituacije zakonom nepredvi|ene. Ipak, izme|u njih ne mogu se postaviti ~vrstegranice jer se jednoj re~i moè dati i posve „neuobi~ajeno“ zna~enje, u komslu~aju se ta granica lako briše.27

Razlikovanje izme|u ekstenzivnog tuma~enja i analogije zna~ajno jeprvenstveno s teorijskog aspekta i nema neke velike prakti~ne va`nosti, izuzevza krivi~no pravo gde to moè biti od koristi, pošto je, na~elno uzev, primenaanalogije u krivi~nom pravu zabranjena.28

1.2.4. Pravne praznine i argument analogije

Od svog nastanka, analogija u pravu vezuje se za pravne praznine. Pojavilase u pravnoj praksi i pravnoj teoriji kao sredstvo za njihovo popunjavanje.

Pravnim prazninama se smatraju društveni odnosi koji nisu regulisanipravom, iako bi zbog društvenog interesa trebalo da jesu.29 Re~ je o va`nim i kon-fliktnim društvenim odnosim koji ili nisu uopšte ure|eni, ili su nepotpuno ure|enipravnim normama, a trebalo bi da budu.30 Kad zakonopisci i drugi normotvorci neuo~e odre|ene društvene odnose koje treba regulisati, ili ih uo~e ali im ne pridajuve}u va`nost pa ostanu pravno neregulisani, takvi odnosi predstavljaju pravnepraznine. Najkra}e re~eno, pravna praznina je „sve ono na šta nema odgovora uzakonu“, a što se „javi pred sudom [ili drugim organom] na rešenje“.31

Pravne praznine treba razlikovati od drugih odnosa koji nisu regulisanipravom, a ne predstavljaju pravne praznine, ali ne postoji kriterijum za egzakt-no razlikovanje u svakom pojedina~nom slu~aju. Ti odnosi se ne mogu apsolut-no razgrani~iti pa su mogu}e i greške. Za njihovo razgrani~enje kao opšta pre-poruka je da se pa`ljivo analiziraju ti društveni odnosi s ciljem da se utvrdi štaje korisnije za pravo – da se odnos prepusti slobodnom regulisanju ili da se pop-uni pojedina~nom normom kako bi se u ponašanju manje grešilo. Smatra se da

117


26 R. Luki}, Teorija ..., str. 272.27 \. Tasi}, Analogija ..., str. 255.28 Isto tako: \. Tasi}, Analogija ..., str. 255.29 D. Mitrovi}, op. cit., str. 301.30 N. Viskovi}, op. cit., str. 260.31 M. Tucakovi}, I, str. 25.

je za takvu procenu va`nije pravilno utvr|ivanje cilja od strogog pridràvanjana~ela zakonitosti, a takvo postupanje ocenjuje se kao dopušteno pošto se radio odnosu koji nije regulisan pravom.32 Upravo je ova argumentacija još jedanrazlog protiv primene analogije u krivi~nom pravu.

U pogledu pravnih praznina, kao osnovno pitanje postavlja se da li oneuošte postoje. Rasprava o tome se vodi dugo i oštro, a rezultat su dva suprot-stavljena gledišta. Prema jednom gledištu, pravnih praznina uopšte nema, a svojstav obrazlaù dvama glavnim, me|usobno posve suprotnim razlozima. Prvo,pravnih praznina nema zato što je pravo potpun sistem – ono što nije neposred-no propisano, regulisano je posredno, višom, apstraktnijom normom, što seutvr|uje logi~kim putem pošto je pravo logi~ki zatvoren i zaokruèn sistem.Drugo, pravnih praznina nema zato što neregulisano i ne potpada pod pravo.33

Shvatanja da pravne praznine ne postoje, bez obzira o kojoj teoriji je re~,neprihvatljiva su budu}i da su one neminovnost – „pravo nikad ne moè pot-puno da obuhvati ìvot koji je uvek sloèniji i brì od prava“.34 Razlozi su,dakle, dvojaki: (1) pošto su ìvot i stvarnost vrlo sloèni, zakonopisci ne moguda obuhvate sve što treba da obuhvate, niti da „vide sve što postoji i što mora dase pravno reguliše“; (2) ìvot i stvarnost su pored toga i dinami~ni, pa nijemogu}e sve predvideti što }e se vremenom kao novo pojaviti i razviti, te zakon-odavac zato ne moè ni da to pravno reguliše.35 Zato što se taj nesklad ne moèpreduprediti, pravnih praznina nesumnjivo ima i mora ih biti u svakom pravnomporetku. „Da bi jedan pravni poredak bio bez pravnih praznina, morao bi dasvaki odnos koji dolazi u pravo sadrì jedan pravni propis, a to je nemogu}e, as druge strane, da pravni poredak bude tako promenljiv da se menja paralelno spromenama ìvota, što bi opet bilo i tehni~ki nemogu}e i nekorisno“.36 Prazninesu neizbe`ne posebno prilikom velikih kodifikacija, „koje sadrè beskona~nomnogo rešenja povodom svake misli pisaca zakona koji se na njima nisu mogliuvek dovoljno zadràvati da bi razjasnili sve pojedinosti“.37

Prema vremenu nastanka praznine se dele na po~etne (primarne), kojenastaju ab initio – u vreme donošenja pravnog propisa, i naknadne (sekundarne)koje nastaju tek posle donošenja propisa. Prvim je uzrok ljudski nemar, adrugim ljudska nesavršenost.38 Ma kako zakonodavac i zakonopisci savršeno

118


32 D. Mitrovi}, op. cit., str. 301.33 Radomir Luki}, Metodologija prava, Beograd, 1983, str. 126.34 D. Mitrovi}, op. cit., str. 301.35 R. Luki}, Teorija ..., 265.36 R. Luki}, Teorija ..., str. 265.37 @. Spasojevi}, op. cit., str. 15.38 D. Mitrovi}, op. cit., str. 301.

radili, zakon ostaje produkt jedne naro~ite veštine – zakonodavne tehnike, i„kao takav on je samo jedna aproksimacija onoga što u stvari postoji, ali nikadprava slika realnosti“ (@. Spasojevi}, O jurisprudenciji, Arhiv, 1912).

Prema obimu pravne neregulisanosti društvenih odnosa, pravne prazninemogu biti prave i neprave. Prave praznine nastaju u slu~aju kad je neki društveniodnos regulisan opštom pravnom normom ali neki njegov sastavni deo nije reg-ulisan. Neprave pak postoje kad ~itava oblast nije regulisana opštim normama pase nesmetano mogu primenjivati norme kojima se regulišu neke druge oblasti.39

U pravnoj teoriji se razli~ito interpretira kako se popunjavaju pravnepraznine. Ipak, ve}ina je saglasna u jednom: pravne praznine se popunjavajunaknadno, i to pojedina~nim pravnim normama. Jedni smatraju da se popunjavan-je pravnih praznina vrši tako što se sud ili drugi organ oslanja na sudsku ili drugupravnu praksu, pravnu nauku, obi~aje, moralna shvatanja, itd.40 Drugi pak pre-ciziraju na~ine popunjavanja pravnih praznina uo~avaju}i da sudu, dràvnomorganu ili kome drugom ovlaš}enom na primenu prava, za popunjavanje pravnihpraznina stoje na raspolaganju: (1) analogija (ili argumentum a contrario), (2)obi~ajno pravo i (3) samostalno stvaranje pravne norme – upravo po navedenomredosledu.41 Kao kriterijum za ovakvu klasifikaciju na~ina popunjavanja pravnihpraznina naziru se pravni izvori – zakon, obi~aj i precedent.

2. Dopu{tenost analogije u tuma~enju krivi~nog zakona

2.1. Na~elo legaliteta – limit za primenu analogije u krivi~nom pravu

Analogija se više primenjuje u onim pravnim oblastima koje su manjeizgra|ene (npr. u oblasti upotrebe kompjutera, zaštite potroša~a i sl.), a ima igrana zakonodavstva u kojima je posve iz drugih razloga zabranjena njena pri-mena, poput krivi~nog zakonodavstva. Za razliku od drugih grana prava, prime-na analogije kao oblika logi~kog tuma~enja krivi~nopravnih normi „svedena jena najmanju meru“,42 zbog vaènja na~ela legaliteta: nullum crimen, nulla

poena sine lege. U krivi~nom materijalnom pravu na~elo legaliteta je neprikos-noveno – ono odre|uje granice tuma~enja krivi~nog zakona uopšte, pa ilogi~kog tuma~enja pomo}u argumenta analogije.

119


39 Ibidem.40 Ibidem.41 R. Luki}, Teorija ..., str. 266.42 N. Srnzeti}, A. Staji}, Lj. Lazarevi}, Krivi~no pravo – Opšti deo, Beograd, 1978, str. 106.

Za razumevanje na koji na~in i u kom obimu je na~elo legaliteta prepre-ka za primenu analogije u materijalnom krivi~nom pravu, potrebno je ukazati nanjegovo dejstvo uopšte i njegov uticaj na odre|ivanje granica tuma~enjakrivi~nopravnih normi.

Na~elo legaliteta ima višestruko dejstvo, a ogleda se u slede}em: (1)samo zakon moè biti izvor krivi~nog prava (nullum crimen sine lege scripta),~ime se isklju~uje primena obi~ajnog prava; (2) isklju~eno je stvaranje novihinkriminacija putem analogije (nullum crimen sine lege stricta); (3) merodavanje samo zakon koji vaì u vreme izvršenja krivi~nog dela: nullum crimen, nulla

poena sine lege (ovaj zahtev se još u teoriji ozna~ava kao princip zabraneretroaktivnog dejstva krivi~nog zakona - nullum crimen sine lege praevia); (4)opisi bi}a krivi~nih dela u zakonskim normama moraju biti jasni i precizni.43

Ovako shva}eno na~elo zakonitosti osigurava garantivnu funkciju krivi~nogprava – zaštitu sloboda i prava ~oveka.

Svojim dejstvom na~elo legaliteta odre|uje i granice tuma~enjakrivi~nih normi. Najpre, zbog vaènja ovog na~ela posebno je izraèn zahtev daje zakonski tekst po~etak i osnov svakog tuma~enja. Vernost zakonskom tekstu

dovodi tuma~enje do pravog smisla i granica zakona – što više ga poštovati, ašto manje se udaljavati od njega. Me|utim, pošto bi potpuno robovanje tekstuzakona oteàlo osavremenjavanje zakona u sudskoj praksi i zanemarilo bizna~enje konstantnih društvenih promena, u krivi~nopravnoj nauci prevladavazalaganje za slobodnijim utvr|ivanjem smisla zakona. Razume se da je samtekst granica tuma~enju u smislu da spre~ava stav koji bi u biti bio suprotanonome što zna~e same re~i zakonskog teksta.44 Slede}a specifi~nost tuma~enjainkriminacija vezana je za osnovnu funkciju krivi~nog prava – zaštitu odre|enihvrednosti, koja se ne sme gubiti iz vida pri svakom tuma~enju. Utvr|ivanje

zaštitnog objekta temeljna je pretpostavka za ispravno tuma~enje krivi~nogzakona. Otkrivanjem objekta zaštite saznajemo šta ho}e zakonodavac da zaštitinekom krivi~nom normom, šta je njen cilj. Tom spoznajom objekta zaštite,postaje jasan pravi smisao i zna~enje norme koja se tuma~i. Otuda je ovotuma~enje prema objektu zaštite osobena odlika teleološkog tuma~enja ukrivi~nom pravu. Pored objekta, za tuma~enje krivi~nog zakona zna~ajan je iobim krivi~nopravne zaštite. Fragmentarni, parcijalni karakter krivi~nopravnezaštite odre|uje granice do kojih se moè i}i u tuma~enju: za utvr|ivanje pravogsmisla norme mora se znati u kom obimu norma koja se tuma~i pruà zaštitu

120


43 Cf. Franjo Ba}i}, Krivi~no pravo – Opšti dio, Zagreb, 1978, str. 100; Zoran Stojanovi}, Krivi~nopravo – Opšti deo, Beograd, 2004, str. 40.

44 Franjo Ba}i}, op. cit., str. 105.

nekom dobru (zašti}eno dobro ne uìva krivi~nopravnu zaštitu od svih napadave} samo nekih, po pravilu najteìh). Za utvr|ivanje odnosa izme|u zakonskihbi}a pojedinih krivi~nih dela, naro~ito me|usobno bliskih, zna~ajna je i visina

zapre}ene kazne. Na kraju, zabranjeno je svako tuma~enje protivno suštini isvrsi na~ela legaliteta u krivi~nom pravu, kao garantu pravne sigurnosti prituma~enju krivi~nog zakona.

Izneto tuma~enje granica primene analogije dominira savremenimkrivi~nim zakonodavstvima, a ako se uzmu u obzir opšti istorijski razvojkrivi~nog prava i pojedina~na rešenja u uporednom pravu, moè se zaklju~iti dazakonodavci po tom pitanju imaju ili su imali razli~ite stavove: (1) da je analogi-ja izri~ito zabranjena, ali je ovakav zakonodavni postupak veoma redak; (2) danema izri~ite zabrane nego se propisuje na~elo legaliteta, pa iz propisanesadrìne i dikcije norme o ovom neprikosnovenom na~elu proizlazi da jeanalogija zabranjena; (3) da se unošenjem tzv. generalnih klauzula u dispozici-ju krivi~nopravne norme u pojedinim odredbama predvi|a analogija intra

legem; (4) da zakonsku ili pravnu analogiju ili obe zajedno, doti~no zakono-davstvo poznaje kao opšti pravni institut.45

2.2. Opravdanje i polje vaènja zabrane analogije u krivi~nom materijalnom pravu

Krivi~nopravnim propisima se štite najva`nija dobra ljudi i za njihovokršenje propisuju najteè sankcije, pa se neprikosnoveno vaènje principazakonitosti javlja kao nu`no za osiguranje pravne sigurnosti gra|ana.46 To je iosnovni razlog da se zabrani analogija u krivi~nom pravu, kao sredstvo stvaran-ja novih krivi~nih dela, pošto je direktno suprotna smislu i funkciji ovogosnovnog principa krivi~nog prava. I u našem krivi~nom pravu takva analogijaje zabranjena. Nije dopušteno da sud kvalifikuje kao krivi~no delo neku radnjuako u krivi~nom zakonu nije predvi|ena kao krivi~no delo iako je sli~na nekomzakonom predvi|enom krivi~nom delu. Takva zabrana nije izri~ito propisana aliproizlazi iz odredbe ~l. 1. KZS47 o na~elu legaliteta: „Nikome ne moè bitiizre~ena kazna ili druga krivi~na sankcija za delo koje pre nego što je u~injenozakonom nije bilo odre|eno kao krivi~no delo, niti mu se moè izre}i kazna ilidruga krivi~na sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što jekrivi~no delo u~injeno“. Princip legaliteta podignut je na rang ustavnog na~ela

121


45 Cf. Stanko Pihler, Analogija u krivi~nom pravu, Anali, br. 1-2/1971, str. 152.46 Uporedi: R. Luki}, Teorija..., str. 272.47 Krivi~ni zakon Srbije (Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009,

111/2009, 121/2012 i 104/2013).

i vaì za sva ka`njiva dela, a regulisan je u odredbama o pravu na pravnu sig-

urnost u kaznenom pravu (~l. 34. st. 1. Ustava48). Iz garancije da nema krivi~nogdela ni kazne bez zakona, koja se ozna~ava kao princip odre|enosti dela i kazneu zakonu, primenom pravila argumentum a contrario, kao oblika logi~kogtuma~enja, zaklju~uje se da krivi~no delo i kazna ne mogu biti odre|eni nor-mom izvan zakona, što zna~i ni normom nastalom u postupku stvaranja pravaprimenom analogije. Zabranjena je, dakle, ona analogija kojom se stvaraju

nova krivi~na dela: ne moè se kvalifikovati kao krivi~no delo neko ponašanje~oveka, ma koliko bilo društveno opasno i štetno, ako zakonom nije predvi|enokao krivi~no delo. Takva analogija se isklju~uje iz krivi~nog prava kao direktnosuprotna na~elu legaliteta jer stvara pravnu nesigurnost i omogu}ava samovolju,arbitrernost i zloupotrebe od strane sudskih organa. Upravo zaštita sloboda iprava ~oveka od svake proizvoljnosti i mogu}ih zloupotreba od strane suda,predstavlja odlu~uju}i motiv za zabranu analogije kojom se stvara novokrivi~no delo, makar ono bilo i sli~no s nekim od zakonom predvi|enih.Ukratko re~eno, zna~enje i funkcija na~ela legaliteta determinišu obim vaènja,granice i zabranjenu zonu analogije u krivi~nom pravu.

Zabrana analogije u krivi~nom pravu nije sama sebi cilj, pa stoga nepredstavlja apsolutnu zabranu. Ta zabrana sluì da se preduprede i onemogu}earbitrernost i zloupotrebe kojima se ugroàvaju slobode i prava ~oveka.Analogija u krivi~nom pravu samo ne sme da bude sredstvo kojim }e se dovestiu pitanje zakonitost rada sudova, pravna sigurnost i ustavom i me|unarodnimdokumentima garantovane slobode i prava ~oveka, i to u granicama koje osigu-rava na~elo legaliteta. Time su postavljene granice zabranjene analogije ukrivi~nom pravu.

Polaze}i od ovako odre|ene svrhe i granica zabrane analogije, ukrivi~nopravnoj knjièvnosti se smatra da zabrana obuhvata naro~ito: – zabranu one analogije kojom se stvara novo krivi~no delo primenom

krivi~nih propisa kojima se reguliše najsli~niji slu~aj (npr. kad bi neko pon-ašanje koje u zakonu nije predvi|eno kao krivi~no, sud kvalifikovao kaokrivi~no delo primenom one zakonske odredbe kojom je neko sasvim sli~noponašanje inkriminisano kao krivi~no delo);

– zabranu da se analogijom stvaraju novi kvalifikovani oblici nekog osnovnogkrivi~nog dela (npr. proglašavanjem neke okolnosti kvalifikatornom, a kojakao takva nije previ|ena kod tog krivi~nog dela ali je ista ili sli~na sa nekomkvalifikatornom okolnoš}u predvi|enom kod nekog drugog sli~nog ilisrodnog krivi~nog dela;

122


48 Ustav Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 98/2006).

– zabranu da se tuma~enjem po analogiji kazna pooštri; i– zabranu pravne analogije, tj zabranu da se krivi~no delo ili kazna stvori poje-

dina~nom pravnom normom na osnovu opštih principa krivi~nog zakono-davstva ili duha ~itavog pravnog poretka.49 U svim ovim slu~ajevima pri-menom analogije zakon se menja i dopunjava na štetu okrivljenog, što je udirektnoj suprotnosti sa na~elom zakonitosti u krivi~nom pravu, pa se zato tislu~ajevi nalaze u zoni zabranjene analogije.

U prve tri pomenute situacije o~igledno je re~ o zakonskoj analogiji kojaje zabranjena, pa bi se moglo zaklju~iti da je u savremenom krivi~nom pravupravna analogija uvek zabranjena pošto je direktno suprotna na~elu legaliteta,a primena zakonske analogije se ne isklju~uje izvan zabranjene zone, determin-isane istim ovim na~elom.

Danas se pravna analogija smatra nedopuštenom, ali ni ta zabrana nijeapsolutna ni univerzalna. U istoriji krivi~nog zakonodavstva poznato je da jeNema~ka u jednom periodu svog pravnog razvitka izri~ito propisivala u svomkrivi~nom zakonodavstvu i mogu}nost primene pravne analogije. U vremefašisti~ke nema~ke dràve u njenom krivi~nom zakonodavstvu bila je dozvoljenai zakonska i pravna analogija. Pravna analogija uvedena je 1935. godine donošen-jem Zakona o izmenama Krivi~nog zakonika. Odredbama § 2 ovog krivi~nogkodeksa predvi|eno je da }e se kazniti svako ko u~ini delo koje je zakon proglasioka`njivim ili koje prema osnovnom duhu nekog krivi~nog zakona i zdravom

shvatanju naroda zasluùje kaznu. „Osnovni duh zakona“ i „zdravo narodnoshvatanje“ su veoma široki pojmovi pod koje je mogla da se podvede svaka rad-nja koja je na bilo koji na~in ugroàvala nacionalsocijalisti~ki poredak, što jesudovima i administrativnim organima dalo odrešene ruke u odre|ivanjuka`njivih dela. Reakcija na ovakvo rešenje bila je veoma oštra tako da je ovopitanje došlo pred najviši me|unarodni forum, pa je Stalni sud me|unarodnepravde ovu nema~ku novelu krivi~nog zakonika odbacio kao zakonsko rešenje.50

2.3. Analogija intra legem

Izvan granica polja zabranjene analogije koje su, kao što smo objasnili,odre|ene na~elom legaliteta, i u krivi~nom zakonodavstvu dopušteno jetuma~enje pomo}u analogije kao sredstva logi~kog tuma~enja.

123


49 F. Ba~i}, op. cit., str. 111. i 112; uporedi: N. Srnzeti}, A. Staji}, Lj. Lazarevi}, Krivi~no pravo –Opšti deo, Beograd, 1978, str. 106.

50 Opširnije: S. Pihler, Analogija u krivi~nom pravu, Anali, br. 1-2/1971, str. 152.

U krivi~nopravnoj teoriji dopuštenom se smatra „analogija kao na~intuma~enja zakona“ kojim se na osnovu sli~nosti rešava konkretan slu~aj uokviru zakona (intra legem). Ova analogija postoji onda kada zakonodavac ukonkretnoj normi krivi~nog zakona precizno ne predvidi sve situacije u kojimase ta norma ima direktno primenjivati ve} ostavlja normu otvorenom i izri~itoupu}uje da se na isti na~in kao u zakonom odre|enoj situaciji ima primenjivatinorma i na sli~ne situacije ali koje zakonom nisu precizno odre|ene. Ima mišl-jenja da je ovakva analogija bliska ekstenzivnom tuma~enju, ali s njim nijeistovetna, a „nalazi se na prelazu od ekstenzivnog tuma~enja jednog postoje}egzakonskog teksta ka analogiji kojom se stvara pravo“.51 Tako se ukrivi~nopravnoj teoriji, pored zakonske i pravne analogije, dodaje i tre}i obliktuma~enja prava putem analogije – analogija intra legem.52

Opšteprihva}eno je stanovište da analogiji ima mesta u krivi~nompravu u svim slu~ajevima kad sam zakon upu}uje na argument sli~nosti, naokolnosti, ponašanja i situacije koje su sli~ne onima opisanim u bi}u krivi~nogdela. U tim slu~ajevima bi}a krivi~nih dela odre|ena su u zakonu pomo}u tzv.generalne klauzule. Za ozna~avanje sli~nosti, u dispoziciji norme koristi se izraz„drugi“ za opis radnje krivi~nog dela, sredstva ili objekta radnje i sl., sa zna~enjemistovetan ili sli~an. Primera radi, kod krivi~nog dela otmice radnja ovog delaodre|ena je egzemplarnim navo|enjem i upu}ivanjem na analogiju: „ko silom,pretnjom, obmanom ili na drugi na~in odvede ili zadrì neko lice“ (~l. 134. KZS).U Posebnom delu Krivi~nog zakonika, kao tzv. generalna klauzula veoma ~esto jekoriš}ena sintagma „na drugi na~in“ (~ak kod 52 krivi~na dela) ili „na drugi sli~anna~in“, a u upotrebi su još sintagme kojima se precizira na koji se segmentsli~nosti na~ina izvršenja dela misli: „na drugi protivpravan na~in“, na „druginedozvoljen“, „drugi odgovaraju}i“ ili „drugi prevaran“ na~in itd.

Iako su upotrebljene generalne klauzule prili~no široke, konstrukcijedispozicije krivi~ne norme ne dopuštaju da se bilo koja delatnost, naro~ito neneodgovaraju}a, podvede pod zakonsko bi}e krivi~nog dela. Najpre,navo|enjem više pojmova kojima se odre|uje opis dela u samoj normi koja setuma~i, s kojima nove situacije moraju biti sli~ne, odre|uju se polje sli~nosti igranice u kojima tuma~ moè traìti smisao i zna~enje te krivi~nopravne norme.Pored toga, svaka od tih delatnosti mora odgovarati i svim ostalim elementimabi}a krivi~nog dela koje se tuma~i. Iz re~enog sledi da je tuma~ dvostrukoograni~en: s jedne strane u samoj normi navedeni su pojmovi koji odre|uju

124


51 N. Srnzeti}, A. Staji}, Lj. Lazarevi}, op. cit., str. 106.52 Vidi: Stanko Pihler, Proces primene analogije u krivi~nom pravu, Naša zakonitost, br. 9/1970, str.

673- 678.

granice sli~nosti, a s druge strane, ta nova sli~na delatnost mora odgovarati i

svim ostalim elementima posebnog bi}a krivi~nog dela koje se tuma~i. I poredsvoje opštosti, dakle, ovakve formule isklju~uju mogu}nost da se pod bi}ekrivi~nog dela koje je pomo}u njih odre|eno, podvedu situacije koje bi imalesadràj koji ne odgovara smislu i zna~enju inkriminacije koja se tuma~i. Timesu dovoljno ~vrsto odre|ene granice tuma~enja koje osiguravaju da se prilikomiznalaènja pravog smisla krivi~nopravne norme ne izi|e izvan zakonskog tek-sta neopravdano široko.

Ovakve zakonske konstrukcije dispozicije krivi~nopravne normepomo}u tzv. generalne klauzule koriš}ene su i u Opštem delu KZS. Tako, kodskrivljene neura~unljivosti (akciones libere in causa), prilikom odre|ivanja kakose neko moè dovesti u stanje u kojem ne moè da shvati zna~aj svog dela ili daupravlja svojim postupcima, u zakonu je navedeno: „upotrebom alkohola, drogaili na drugi na~in“ (~l. 20. KZS). Upu}ivanja na argument sli~nosti ima i u odred-bama o drugim opštim institutima krivi~nog prava, na primer: kod odgovornostiurednika – „drugo javno glasilo“ (~l. 38. KZS); kod odgovornosti za dela u~inje-na auditivnim i video sredstvima – kad odgovara proizvo|a~ tih „ili sli~nih sred-

stava namenjenih širem krugu lica“ (~l. 39. KZS); kod uslovnog otpusta – „drugeokolnosti“ koje pokazuju da je postignuta svrha ka`njavanja, odnosno koje ukazu-ju na opravdanost opozivanja uslovnog otpusta (~l. 46. i 47. KZS); kod opštihpravila o odmeravanju kazne – „i druge okolnosti koje se odnose na li~nost u~inio-ca“ (~l. 54. KZS), itd. Takvih zakonskih formula koje upu}uju na primenuanalogije u Opštem delu Krivi~nog zakonika ima u odredbama dvadeset pet~lanova. U kojoj meri se tzv. generalna klauzula koristi u Opštem delu KZSmo`da najbolje odslikavaju odredbe ~l. 112. KZS u kojima su data zna~enjaupotrebljenih zakonskih izraza – od tridesetak stavova ovog ~lana, kojima se popravilu definišu koriš}eni pojmovi, u jednoj tre}ini je upotrebljen pojam „drugi“sa zna~enjem „sli~an“ ili „istovetan“. Ovi kvantitativni podaci pokazuju da se nemoè zanemariti kvantum upu}ivanja na analogiju intra legem u zakonskimdefinicijama opštih krivi~nopravnih instituta i da je ima u opštem, a ne samo uposebnom delu KZS, kako se to uobi~ajeno navodi u krivi~nopravnoj literaturi.

I kod opštih instituta se u dispoziciji sa tzv. generalnom klauzulom popravilu navodi više pojmova s kojima nova situacija mora biti sli~na. Navedenipojmovi pomaù tuma~u da odredi pravo zna~enje norme, ali istovremenoodre|uju granice sli~nosti. Izvan sli~nosti s tim pojmovima norma se ne moètuma~iti, ~ime se zna~enje klauzule suàva i ujedno odre|uje dozvoljeni obimprimene analogije intra legem.

Bez obzira da li je re~ o zakonskom definisanju opštih instituta krivi~nogprava ili o zakonskom opisu posebnih bi}a krivi~nih dela, zakonske konstrukcije

125


pomo}u tzv. generalnih klauzula po pravilu dovoljno precizno odre|uju zna~enjekrivi~nopravne norme i ujedno obim primene ove vrste analogije. Na taj na~in jeomogu}eno da se krivi~nim normama obuhvate raznolike i mnogobrojne situacijiiz ìvota i sve ono novo što nastane, a treba da podleè krivi~nim propisima, a sdruge strane da dovoljno odre|eno izraàvaju sadràj i zna~enje norme koja setuma~i. Me|utim, problem nastaje onda kad nije precizno formulisana ni sama dis-pozicija norme na koju generalna klauzula treba da se naslanja. Osim što sama posebi ne bi bila dovoljno precizna, dispoziija postaje još nepreciznija zakonskimupu}ivanjem na sli~ne situacije. Zbog te opasnosti, moè se postaviti pitanje da litakva odre|enost dela i kazne ne protivre~e na~elu legaliteta.

Što je krivi~nopravna norma nepreciznija sve smo bliì primeni analogi-je kao metodu stvaranja, a ne tuma~enja prava, a sve dalje od garancija kojepruà na~elo legaliteta. Zato se u krivi~nopravnoj literaturi s pravom insistira dakrivi~na dela moraju biti jasna, precizna i što više konkretna, kako bi seme|usobno razlikovala i kako bi odgovarala na~elu legaliteta. Me|utim,odre|eni nivo opštosti normi je nuàn zbog sloènosti ìvota i dinami~nograzvoja društva. To su dva suprotstavljena zahteva koja se postavljaju predzakonodavca, koji za sobom povla~e i dve me|usobno suprotne opasnosti.Insistiranje na preciznosti i konkretnosti norme moè odvesti zakonodavca unepreglednu kazuistiku, a da se opet ne obuhvate sve situcije koje treba podvestipod krivi~ne propise. Nasuprot tome, preterano insistiranje na opštosti norme,kako bi se obuhvatilo bogatstvo ìvotnih situacija koje postoje ili }e tek nastati,stvara opasnost da krivi~nopravne norme postanu u tolikoj meri apstraktne da sene vidi njihov pravi smisao. Ova druga opasnost upravo je izraèna kodtuma~enja po analogiji na koju sam zakon upu}uje: jednovremenom upotrebom„kau~uk pojmova“ za opis dela i tzv. generalne klauzule, koja prilikomiznalaènja zna~enja treba da se na njih osloni, nastala bi opasnost od stvaranja„kau~uk paragrafa“ zbog ~ijeg bi se visokog nivoa opštosti moglo zaklju~iti datakva zakonska konstrukcija ne zadovoljava zahtev odre|enosti dela u zakonu.Otuda su te neprecizne, nejasne i preširoko odre|ene dispozicije u direktnojsuprotnosti s na~elom legaliteta u krivi~nom pravu.

U vezi s neodre|enoš}u dela u zakonu, nastaloj zbog nepreciznih, nejas-nih i suviše apstraktnih normi u krivi~nom zakonodavstvu, moè se postavitipitanje postoji li kakva pravna zaštita od takvih zakonodav~evih postupaka. Topitanje su još odavno postavili naši krivi~nopravni teoreti~ari i ujedno izrazilio~ekivanje da }e proces dalje demokratizacije krivi~nog prava dovesti da se iovoj komponenti na~ela legaliteta osigura zaštita pred ustavnim sudom.53

126


53 F. Ba~i}, op. cit., str. 101.

Ukoliko je o ovom drugom slu~aju re~, moè se tuma~iti da je zbogneodre|enosti dela i kazne u zakonu direktno povre|eno na~elo legaliteta, pred-vi|eno krivi~nopravnim i ustavnim odredbama. U Ustavu je ovo neprikos-noveno na~elo krivi~nog prava regulisano u odeljku o ljudskim pravima i slobo-

dama, odredbama ~lana 34. kojima se proklamuju garancije prava na pravnu

sigurnost: „Niko se ne moè oglasiti krivim za delo koje, pre nego što jeu~injeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo pred-vi|eno kao ka`njivo, niti mu se moè izre}i kazna koja za to delo nije bila pred-vi|ena“ (st. 1); „Krivi~na dela i krivi~ne sankcije odre|uju se zakonom“ (st. 2).Otuda se moè tuma~iti da je neodre|enost dela i kazne zbog neprecizne,nejasne ili posve apstraktne formulacije nekog posebnog bi}a krivi~nog dela,bez obzira na uzroke pa i kad je tome uzrok zakonsko upu}ivanje na analogiju,direktno suprotno na~elu legaliteta. Takva povreda na~ela legaliteta predstavl-jala bi grubo kršenje osnovnog ljudskog prava ozna~enog kao „pravna sigurnostu kaznenom pravu“. I pored o~igledne povrede ustavnih normi u takvim slu~aje-vima, ipak se name}e pitanje ima li pravnog puta za ustavnopravnu zaštitu, mislise izvan redovnog postupka za ocenu ustavnosti nekog zakona, pa i krivi~nog.

U traganju za odgovorom na ovo pitanje, kao jedino sredstvo došla bi uobzir ustavna àlba. Me|utim, ustavna àlba je dopuštena jedino protiv pojedi-na~nog pravnog akta dràvnog organa kojim je povre|eno ili uskra}eno nekoosnovno ljudsko pravo ako su iscrpljena ili uopšte nisu predvi|ena druga pravnasredstva za njihovu zaštitu (~l. 170. US). Otuda se ustavnom àlbom ne bi mogaopobijati krivi~ni zakon koji pri odre|ivanju nekog posebnog bi}a krivi~nog delane zadovoljava zahtev odre|enosti dela u zakonu, ali bi ona bila mogu}a ako sekrivi~nom presudom povredi ustavom garantovano ljudsko pravo vezano za tajzahtev. Takva mogu}nost bi mogla nastati u slu~aju ako je u krivi~noj presudi pri-menjena zakonska odredba kojom je posebno bi}e krivi~nog dela nejasno, nepre-cizno ili apstraktno odre|eno, ili je takav opis dela nastao primenom analogijeintra legem, pa se zbog toga moè oceniti da je neodre|enost dela u toj meriizraèna da je u direktnoj suprotnosti s na~elom legaliteta, tj. da je povre|enaodredaba ~lana 34. stav 1. Ustava, pod daljim uslovom da su protiv takve sudskeodluke iscrpljeni svi redovni i vanredni pravni lekovi. Pojednostavljeno re~eno,protiv krivi~ne presude najviše sudske instance kojom je povre|eno na~elolegaliteta zbog nejasnog i nepreciznog odre|ivanja bi}a krivi~nog dela mogu}a jeustavna àlba zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu. Ona jemogu}a protiv krivi~ne presude zbog neodre|enosti opisa krivi~nog dela, bilo data neodre|enost postoji u samom zakonu ili je nastala primenom analogije intra

legem. Tim pre je ustavna àba dopuštena kad krivi~ni sud primeni zakonsku ilipravnu analogiju (mada se primena ove poslednje ne da zamisliti).

127


Zbog neodre|enosti dela (i kazne) u zakonu moè se pokrenuti i postu-pak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu zbog povrede ~lana 7.Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim jegarantovano „ka`njavanje samo na osnovu zakona“. I Evropski sud stoji nastanovištu da organ sudske vlasti koji primenjuje krivi~ni zakon ne sme gatuma~iti preširoko, tj. analogijom, izuzev ako takva primena zakona ide u koristokrivljenom, pa zbog toga zakonodavstva dràva moraju jasno formulisatinormu krivi~nog zakona i imati odredbe dovoljno predvidive i pristupa~ne.54

2.4. Zakonska analogija u krivi~nom pravu

U opštoj istoriji krivi~nog zakonodavstva bilo je i zakonodavstava kojasu poznavala i eksplicite predvi|ala primenu zakonske analogije. U tim zakon-odavstvima zakonska analogija je bila definisana kao opšti institut krivi~nogprava. Mogu}nost primene analogije najpre je bila predvi|ena u SovjetskomSavezu, nepunu deceniju posle Oktobarske revolucije. U ruskom Krivi~nomzakoniku iz 1926. godine (koji je stupio na snagu 01. 01. 1927) analogija je bilaformulisana na slede}i na~in: „Ako neko društveno opasno delo nije direktnopredvi|eno ovim Zakonikom, onda se osnovi i granice odgovornosti za nj'odre|uju prema onim ~lanovima Zakonika koji predvi|aju najsli~nija po vrstikrivi~na dela“ (~l. 16. KZSRSFSR). Iz ovakve zakonske formulacije jasno proi-zlazi da je bila uvedena zakonska analogija, ali se iz citirane zakonske definici-je uo~ava da je u prili~noj meri njen pojam proširen. Unošenjem u definicijutakve klauzule kojom se dopušta da se na zakonom nepredvi|eno krivi~no deloprimene krivi~ni propisi koji se odnose na krivi~no delo „najsli~nije po vrsti“,na~elno uzev, obim primene zakonske analogije proširen je tako da se pribliàvapravnoj analogiji. Treba re}i da se u krivi~nom zakonodavstvu SovjetskogSaveza analogija zadràla prili~no dugo, ~itave tri decenije. Tek je ukinutadonošenjem Osnova krivi~nog zakonodavstva SSSR-a iz 1958. godine.

I jugoslovensko krivi~no zakonodavstvo, istina u veoma kratkom istori-jskom razdoblju, poznavalo je zakonsku analogiju. Krivi~nim zakonom FNRJ iz1948. godine55 uvedena je analogija kao opšti institut. Teško je re}i „koliko suprakti~ne, pravnopoliti~ke potrebe, a koliko uticaji sovjetskog krivi~nog zakon-odavstva“56 uslovili njeno uvo|enje u naše krivi~no zakonodavstvo posleDrugog svetskog rata. Uvedena je u poglavlju o krivi~noj odgovornosti, odred-

128


54 Slu~aj G v. France, presuda od 27. septembra 1995.55 Slu`beni list FNRJ, br. 106/1947, od 13. decembra 1947.56 S. Pihler, Analogija u krivi~nom pravu, Anali, br. 1-2/1971, str. 153.

bama ~lana 5. st. 3. pomenutog zakona, a formulacija je glasila: „Za onodruštveno opasno delo koje, iako nije izri~ito odre|eno u zakonu, po sli~nosti

svojih obele`ja odgovara krivi~nom delu koje je u zakonu izri~ito odre|eno,postoji krivi~na odgovornost. U takvom slu~aju osnovi odgovornosti i graniceka`njivosti utvr|uju se po propisima za ono krivi~no delo prema ~ijim jeobele`jima ustanovljena krivi~na odgovornost“. Pošto je predvi|ena analognaprimena propisa za najsli~nije krivi~no delo, a ne primena onih „zakonskih~lanova“ koji se odnose na krivi~no delo „najsli~nije po vrsti“, o~igledno je re~o zakonskoj analogiji. Bila je kratkog veka – postojala je i primenjivala se usudskoj praksi svega tri godine. Zakonska analogija je ukinuta Krivi~nimzakonikom FNRJ iz 1951. godine.

Savremena krivi~na zakonodavstva izri~ito ne predvi|aju primenuzakonske analogije ali se smatra da zakonska analogija nije totalno zabranjena i daje njena primena ipak mogu}a u polju tuma~enja i primene krivi~nih propisa, ugranicama odre|enim na~elom legaliteta. Radi pronalaènja nedostaju}ih rešenja uzakonu, dopuštena je primena zakonske analogije ako to ide u korist okrivljenog, ane protivre~i drugim krivi~nim propisima i krivi~nopravnim principima. Primeraradi, sud se moè posluìti ovakvom analogijom naro~ito u materiji o isklju~enjuprotivpravnosti, pošto ta oblast u ve}em delu nije dovoljno regulisana.57

Za primenu zakonske analogije zalaù se i u drugim krivi~nopravnimoblastima. Ima mišljenja da je izuzetno mogu}e primeniti ovu vrstu analogijekad se tuma~e zakonske odredbe: (1) o osnovima koji isklju~uju postojanjekrivi~nog dela, (2) o osnovima koji isklju~uju ka`njivost ili sluè za odmeravan-je kazne, i (3) koje se odnose na sve one okolnosti koje stvaraju povoljnusituaciju za okrivljenog.58

3. Analogija u krivi~nom procesnom pravu

U procesnoj teoriji opšteprihva}eno je gledište da za krivi~no procesnozakonodavstvo vaè opšta pravila tuma~enja bez ikakvih ograni~enja u pogledupojedinih sredstava ili oblika tuma~enja. Pre svega, polazi se od istog pojmatuma~enja, koje se kao u opštoj teoriji prava shvata kao tuma~enje u uèm smis-

lu, kada se tuma~e postoje}e krivi~noprocesne norme, i tuma~enje u širem smis-

lu, kada se tuma~e nepostoje}e pravne norme. U~enje teorije prava o metodima,sredstvima i oblicima tuma~enja primenjuju se i u krivi~nom procesnom pravu.Kod tuma~enja postoje}ih krivi~noprocesnih normi primenjuju se uobi~ajena

129


57 F. Ba~i}, op. cit., str. 112.58 J. Tahovi}, Komentar krivi~nog zakonika, Beograd, 1962, str. 10.

sredstva tuma~enja – jezik, logika, sistem prava, istorija i cilj norme. Osnovnozna~enje norme utvr|uje se jezi~kim tuma~enjem, a kako jezi~ko zna~enje nemora biti i pravo, koriste se i ostale vrste tuma~enja: logi~ko i sistematskotuma~enje, koja se ozna~avaju kao unutrašnja jer se zasnivaju na elementimasamog prava, te istorijsko i ciljno tuma~enje, koja se ozna~avaju kao spoljašnjapošto se zasnivaju na sociološkom ispitivanju društvenih okolnosti od uticaja nanastanak pravne norme i njen cilj.

Za krivi~no procesno zakonodavstvo se smatra da nema previše pravnihpraznina ali se one ne isklju~uju. I popunjavanje pravnih praznina interpretira seistovetno kao u opštoj teoriji prava. Uobi~ajeno se izlaganje o tuma~enju i popun-javanju pravnih praznina vezuje za analogiju, razlog suprotnosti (argumentum a

contrario) i opšta pravna na~ela. Ali, za razliku od krivi~nopravne, u krivi~nopro-cesnoj literaturi su izlaganja o analogiji oskudna i daleko manjeg obima.

Nesporno je u procesnoj literaturi da je analogija kao na~in popunjavan-ja pravnih praznina dopuštena u krivi~nom procesnom pravu, ali se klasifikaci-je analogije razlikuju od onih uobi~ajenih u opštoj teoriji prava. Najpre, sre}e sepodela na zakonsku i sudsku analogiju.59 Tuma~i se da prvopomenuta analogi-ja postoji kad se u samom procesnom zakonu upu}uje na njenu primenu, dok sesudska analogija izjedna~ava sa pojmom analogije uopšte. Me|u pristalicamaovako shva}ene „zakonske“ analogije razli~ito se interpretira kad ona postoji.Po jednima, zakonska analogija postoji u slu~ajevima izri~ito predvi|enim uzakonu, a naj~eš}e se ustanovljava formulacijom „shodno }e se primeniti“.60

Drugi pak smatraju da ona samo predstavlja „na~in pravnog regulisanja istih iliveoma sli~nih procesnih situacija“ i da tu, u stvari, pravnih praznina i nema, patako shva}enu analogiju razvrstavaju na potpunu i ograni~enu. Kao primer zapotpunu analogiju navode odredbe ZKP kojim se propisuje da organ unutrašn-jih poslova postupa sa licem lišenim slobode od strane gra|ana na isti na~in kaoda ga je sam lišio slobode: „Organ unutrašnjih poslova postupi}e po ~lanu 227.ovog zakonika“ (~l. 230. in fine ZKP/2001). Za ograni~enu analogiju smatrajuda je ozna~ena u samom zakonu ili je konkretizuje sam sud, a kao primernavode slu~aj kad se u zakonskim odredbama o sumarnom postupku upu}uje nashodnu primenu odredaba o opštoj formi postupka (~l. 495. st. 1. ZKP).61

Ima i onih pisaca koji ne vrše nikakvu klasifikaciju ve} prosto govore oprimeni analogije u krivi~nom procesnom pravu, smatraju}i da se u prvom redu

130


59 Vidi: Drago Radulovi}, Krivi~no procesno pravo, Podgorica, 2002, str. 49; Prof. dr StankoBejatovi}, krivi~no procesno pravo, Beograd, 2015, str. 45; Prof. dr Zagorka Jeki}, Krivi~no pro-cesno pravo, Beograd, 2001, str. 20.

60 D. Radulovi}, op. cit., str. 49.61 Z. Jeki}, op. cit., str. 20.

analogija primenjuje u slu~ajevima „izri~no predvi|enim u samom zakonu“, akao primer navode ~lan zakona u kome se upu}uje na shodnu primenu drugihzakonskih odredaba (sadašnji ~l. 584. st. 4. ZKP), kao i u slu~ajevima postojan-ja pravnih praznina.62

Ako se izneta shvatanja iz procesne literature dovedu u vezu sa poiman-jem analogije u opštoj teoriji prava, moè se zaklju~iti da je u krivi~nom proces-nom pravu dopuštena i zakonska i pravna analogija. Stoga treba tuma~iti dazakonska analogija postoji kad se na jednu procesnu situaciju koja nije reg-ulisana zakonom primenjuje norma koja vaì za njoj bitno sli~nu ali zakonompredvi|enu situaciju, upravo na osnovu te sli~nosti. Pravna analogija bi posto-jala kad bi se na zakonom neregulisanu procesnu situaciju, tj. na pravnu prazn-inu, primenilo neko opšte pravno na~elo, izvedeno iz više normi jednog ili višepravnih izvora (analogia partialis) ili iz ~itavog pravnog sistema, iz „duha“celokupnog prava (analogia totalis).

I pored toga što nije zabranjena, teško se moè zamisliti da u procesnompravu nastane potreba za pravnom analogijom. Nezamisliva je, naime, tolikogruba greška ili previd zakonodavca da se neregulisana procesna situacija nemoè podvesti ni pod koju zakonsku odredbu na osnovu argumenta analogije.To bi zna~ilo da u odnosu na pravnu prazninu nijedna sli~na procesna situacijanije propisana zakonom, pa se mora iz „duha“ pravnog sistema izvesti nekopravno na~elo koje treba primeniti na neregulisanu procesnu situaciju. Mnogoje ve}a verovatno}a da nastane slu~aj u kome se primenjuje zakonska analogi-ja. Zbog ~estih izmena procesnog kodeksa, ùrbe pri donošenju zakona ilinepa`ljivog formulisanja i redakcije teksta, naro~ito prilikom izrade potpunonovog kodeksa kojim se zadire u prirodu i strukturalne elemente krivi~nog pos-tupka, mogu nastati neodre|ene i besmislene norme, pa i same pravne praznine.Ako se ima u vidu i iskustvo pri noveliranju srpskog krivi~nog procesnogzakonodavstva, tim uzrocima koji izazivaju pove}anu potrebu za tuma~enjemu uèm i širem smislu, treba još dodati nedovoljno poznavanje nomotetike,

koriš}enje neadekvatne zakonske leksike, potpuno izostavljanje redakcije zakon-

skog teksta i nezamislivu ùrbu da se tekst procesnog zakona izradi i usvoji uparlamentu. Otuda i pove}ana potreba za tuma~enjem uopšte, što podrazumevai tuma~enje u širem smislu pomo}u analogije.

Nastale neodre|ene norme uobi~ajeno se ispravljaju jezi~kimtuma~enjem, bilo da se iznalazi normalno, usko ili šire zna~enje, a tzv. besmis-lene norme i ostalim vrstama tuma~enja prava u uèm smislu. Nasuprot njima,mogu}e pravne praznine i pojedine besmislene norme ispravljaju se i primenom

131


62 Dr Tihomir Vasiljevi}, Krivi~no procesno pravo SFRJ, Beograd, 1981, str. 32. i 33.

zakonske analogije. U teoriji prava se besmislenim normama smatraju onenorme ~iji su unutrašnji elementi me|usobno protivre~ni (unutrašnjaprotivre~nost), kao i norme me|usobno protivre~ne (spoljašnja protivre~nost),koje zbog toga nemaju jezi~ko zna~enje. Ako se radi o ovoj prvoj vrsti besmis-lenih normi, a ustanovi se da takva procesna norma nije posledica o~igledneomaške, ili da se i pored utvr|ene omaške ne moè utvrditi njeno jezi~kozna~enje, u tom slu~aju se norma smatra nepostoje}om, a procesna situacija nakoju se odnosi pravnom prazninom. Kad nastanu dve protivre~ne procesne norme,tj. kad je re~ o spoljašnjoj protivre~nosti, mogu}e je utvrditi da jedna postoji, adruga, njoj protivre~na da ne vaì, ili da obe postoje ali da jedna predstavlja izuze-tak u odnosu na drugu, ili da nijedna od njih ne moè da vaì ve} da postoji prav-na praznina.63 U svim slu~ajevima, dakle, kad nastane ili se ima smatrati da pos-toji pravna praznina, mogu se primenjivati uobi~ajena sredstva za njihovo popun-javanje, pa i analogija. S obzirom da se u opisanim slu~ajevima pravne prazninenastale zbog protivre~nosti u jednoj konkretnoj normi ili izme|u dve pojedina~nenorme, što ukazuje da je re~ o situacijama koje su bile ure|ene ili se mogu uredi-ti pojedina~nom procesnom normom, smisleno je zaklju~iti da se radi o pravnimprazninama koje se mogu popuniti zakonskom analogijom.

Ina~e, prilikom utvr|ivanja da li postoje pravne praznine u procesnomzakonodavstvu, treba biti obazriv. Treba razlikovati praznine nastale propustomzakonodavca, tj. slu~ajne praznine, od onih koje su nastale svesno. Zato je zaprimenu analogije neophodno da se sa sigurnoš}u utvrdi da je u pitanju slu~ajnapravna praznina, a ne namerno izostavljanje da se reguliše neka procesnasituacija ili kakav procesni institut ili neki njegov segment, pošto analogiji nemamesta ako je nešto svesno isklju~eno ili je obim primene neke norme svesnoograni~en. Delotvornu pomo} za rešavanje ovog pitanja moè pruìti uzimanjeu obzir celog sistema zakona (tj. sistematsko tuma~enje) i na~ela na kojima jeizgra|en doti~ni procesni institut, krivi~ni postupak u celini ili neki njegovstrukturalni element. U vezi sa utvr|ivanjem postojanja pravnih praznina trebajoš re}i da tamo gde nema mesta ekstenzivnom tuma~enju, kod kojeg se uzimanajšire zna~enje upotrebljenih pojmova, tim pre nema mesta analogiji kod kojese izlazi izvan jezi~kog zna~enja zakonskog teksta.

U opštoj teoriji prava smatra se da je analogija jedno sredstvo ciljnogtuma~enja, te je za njenu primenu potrebno da postoji bitna sli~nost izme|usituacije koja predstavlja pravnu prazninu i one zakonom regulisane pod ~ijunormu se pravna praznina podvodi. Ta sli~nost normativnih ciljeva (ratio legis)bitna je i za primenu zakonske analogije u krivi~nom procesnom pravu. Primena

132


63 Opširnije o besmislenim i nejasnim normama vidi: D. Mitrovi}, op. cit., str. 316.

analogije ograni~ena je i objektivnim ciljevima krivi~nog postupka, a mora biti uskladu i sa osnovnim na~elima na kojima je izgra|en i ure|en krivi~ni postupak.64

Pored pravne analogije koja nije zabranjena ali je teško zamisliti damoè nastati potreba za njom i zakonske analogije koja je mogu}a i ima jojmesta kao u svim drugim granama prava, u krivi~nom procesnom pravu ipak jenaj~eš}a tzv. analogia intra legem. Re~ je o analogiji na koju se upu}uje usamom zakonskom tekstu, koriš}enjem tzv. generalnih klauzula, o ~emu je bilore~i u izlaganju o analogiji u materijalnom krivi~nom pravu. Za upu}ivanje naargument sli~nosti u procesnom zakoniku koriste se skoro iste formulacije gen-eralnih klauzula kao u Krivi~nom zakoniku, a najviše „i drugi“, „ili drugisli~ni“, itd., sa zna~enjem sli~an ili istovetan. Upotrebljavaju se tako|e i izrazipomo}u kojih se bliè odre|uje sli~nost izme|u zakonom pomenutih procesnihsituacija i one zakonom nepredvi|ene na koju treba rasprostreti vaènje jedne istenorme, kao što su: „ili drugim sredstvom“ – kod podnošenja krivi~ne prijave (~l.281. st. 1. ZKP); „i drugi organ“ – prilikom odre|ivanja subjekata du`nih da poš-tuju pretpostavku nevinosti (~l. 3. st. 2. ZKP) ili odre|ivanja obazrivog postupan-ja kod prikupljanja obaveštenja (~l. 282. st. 6.); „i drugih o~iglednih pogrešaka upisanju“ – kod ispravljanja zapisnika (~l. 240. st. 3. ZKP), itd. Ove generalneklauzule se skoro u istom, istina ne velikom, broju upotrebljavaju u opštem deluprocesnog zakonika koliko u odredbama o toku krivi~nog postupka.

I u procesnoj normi se redovno upotrebljava više izri~ito navedenih poj-mova s kojima nova, eksplicite u zakonu nepredvi|ena situacija mora biti sli~na.To pomaè tuma~u da izna|e pravo zna~enje norme, ali se time istovremenoodre|uju granice sli~nosti, tj. dozvoljeni obim primene analogije intra legem.

U procesnom kodeksu se upotrebljava još jedna klauzula, pored ve}pomenutih, koje nema u Krivi~nom zakoniku. Re~ je o upu}ivanju na shodnu pri-

menu odredaba procesnog zakonika. Tako je predvi|eno: „odredbe o izuze}u sudi-ja i sudija porotnika shodno }e se primenjivati i na javne tuìoce“ (~l. 42. st. 1.ZKP); odredbe „koje se odnose na veštake shodno se primenjuju na tuma~e“ (~l.87. st. 4. ZKP); itd. Zakonska formula „shodno }e se primeniti“ ima zna~enje da }ese zakonske odredbe primeniti na sli~an, odgovaraju}i na~in. Ukupno se u proces-nom zakoniku dvadeset tri puta upu}uje na „shodnu primnenu“, od toga trinaestputa u opštim odredbama, a deset puta u odredbama o toku krivi~nog postupka.

I ovde je re~ o analogiji intra legem jer se u samom zakonu upu}uje da}e se odredbe koje vaè za jedan procesni institut, procesni subjekt ili procesnuradnju, ili za formu postupka, ili samo za neku procesnu situaciju ili okolnost, –primeniti na njima sli~an pomenuti procesni pojam, i to u granicama te sli~nosti.

133


64 T. Vasiljevi}, op. cit., str. 33.

Upu}uje se dakle na argument sli~nosti: iz istih razloga zbog kojih odredbezakona vaè za jedan zakonski ure|en procesni pojam, one treba da vaè i zadrugi, njima sli~an ili istovetan. Tuma~ najpre treba da utvrdi elemente sli~nostiizme|u zakonom ure|enog procesnog pojma i onog na koji treba shodno pri-meniti odredbe kojima je ure|en ovaj prvi. Time se ne iscrpljuje njegov zadatakpošto nakon utvr|ivanja sli~nosti ne moè, kao kod ostalih generalnih klauzula,da odmah primeni normu koja se tuma~i. Razlog tome je što se po pravilu kodove generalne klauzule upu}uje na shodnu primenu ne jedne nego ve}eg brojazakonskih odredaba, što stvara problem pošto nije uvek mogu}a primena svakeod tih odredaba, pa je zadatak tuma~a da ustanovi koje se od njih, u kom obimu

i na koji na~in mogu primenjivati, saobrazno smislu i cilju tih zakonskih normi.Primera radi, na izuze}e veštaka shodno se primenjuju odredbe o izuze}u sudi-je (~l. 42. ZKP). Me|u zakonskim osnovima za izuze}e sudija ima onih koji semogu primeniti na veštaka (npr. odgovaraju}i stepen krvnog srodstva i dr.) ali ionih koji se ne mogu primeniti, kao što je u~eš}e sudije u donošenju meritorneodluke koja se pobija àlbom (~l. 37. st. 1. ta~. 4. ZKP). Jasno je da veštak nevrši sudsku funkciju i zato ne moè u~estvovati u donošenju sudskih odluka, pase iz tog razloga osnov za izuze}e sudija koji se ti~e donošenja sudskih odlukaniukom slu~aju, po logici stvari, ne moè primeniti na veštaka.

Ima mišljenja da je upu}ivanje na shodnu primenu odredaba koje je pred-vi|eno u samom zakonu, samo „osobena pravna tehnika“ prilikom zakonskog reg-ulisanja upotrebom upu}uju}ih pravnih normi, a ne vid tzv. zakonske analogije.65

Gledište se moè prihvatiti samo u slu~aju kad se norma na koju zakon upu}uje,doslovno i u potpunosti primenjuje na neregulisanu procesnu situaciju ili procesniinstitut. U suprotnom, kad se na neregulisanu procesnu situaciju, odnosno procesniinstitut ne moè doslovno i u celosti primeniti norma na koju sam zakon upu}uje, pazbog toga deo te procesne situacije ili procesnog instituta i dalje ostane neregulisan,u tom slu~aju nasta}e pravna praznina koja se popunjava argumentom sli~nosti.Dakle, na segment procesne situacije ili procesnog instituta koji i dalje ostane nereg-ulisan kad se doslovce primeni norma na koju upu}uje sam zakon, prilikomtuma~enja primenjuje se analogija intra legem, kojom se rešava nastala pravnapraznina. Tada nije re~ o pravnoj tehnici, ve} o tuma~enju prava putem analogije.

4. Zaklju~na razmatranja

Na temelju teorijske rasprave o analogiji kao vrsti zaklju~ivanja i vrstituma~enja prava, koja je u radu prikazana, zauzet je stav da se od svog nastan-

134


65 M. Škuli}, Krivi~no procesno pravo, Beograd, 2014, str. 10.

ka, analogija u pravu vezuje za pravne praznine i da sluì kao sredstvo za njiho-vo popunjavanje. U raspravi o mestu analogije u teoriji prava, izneti argumentiinspirisani su idejom da analogija predstavlja postupak koji se nalazi u srediniizme|u tuma~enja prava u strogom, uèm smislu re~i i samog stvaranja prava.

Polje vaènja analogije u krivi~nom materijalnom pravu ograni~eno jena~elom legaliteta – nullum crimen, nulla poena sine lege. Savremenakrivi~nopravna doktrina stoji na stanovi{tu da je pravna analogija uvek zabranje-na, pošto je direktno suprotna na~elu legaliteta, a da se primena zakonske analogi-je ne isklju~uje izvan zabranjene zone, determinisane ovim na~elom. Dopuštenomse, pak, smatra analogija intra legem u ~ijoj biti je na~in tuma~enja zakona kojimse na osnovu sli~nosti rešava konkretan slu~aj u okviru zakona. Ima joj mesta kadsu zakonske konstrukcije dispozicije krivi~nopravne norme izgra|ene pomo}utzv. generalne klauzule, tj. kad sam zakon upu}uje na argument sli~nosti.

Me|u krivi~noprocesnim teoreti~arima opšteprihva}eno je stanovište daje dopuštena primena analogije prilikom tuma~enja krivi~nog procesnog prava,s tim što pored zakonske i pravne analogije, poznate u opštoj teoriji prava,analogiju razvrstavaju na zakonsku i sudsku, a pojedini teoreti~ari negirajuzakonsku analogiju smatraju}i je osobenom pravnom tehnikom.

5. Literatura

– Ba}i}, F. (1978), Krivi~no pravo – Opšti dio, Zagreb. – Hamelin, (1902), L’analogie, L’année philosophique.– Jeki}, Z. (2001), Krivi~no procesno pravo, Beograd.– Luki}, R. (1983), Metodologija prava, Beograd.– Luki}, R. (1991), Teorija dràve i prava – II Teorija prava, Beograd.– Luki}, R. Košuti}, B. Mitrovi}, D. (2000), Uvod u pravo, Beograd.– Mitrovi}, D. (2009), Uvod u pravo, Beograd.– Pihler, S. (1970), Proces primene analogije u krivi~nom pravu, Naša zakoni-

tost, br. 9.– Pihler, S. (1971), Analogija u krivi~nom pravu, Anali, br. 1-2.– Radulovi}, D. (2002), Krivi~no procesno pravo, Podgorica; – Spasojevi}, @. (1996), Analogija i tuma~enje – prilog prou~avanju metoda

u privatnom pravu, (reprint), Beograd.– Srnzeti}, N., Staji}, A., Lazarevi}, Lj. (1978), Krivi~no pravo – Opšti deo,

Beograd.– Stepanov, R. Vukadinovi}, G. (2002), Teorija prava II, Novi Sad.– Stojanovi}, Z. (2004), Krivi~no pravo – Opšti deo, Beograd.– Škuli}, M. (2014), Krivi~no procesno pravo, Beograd.

135


– Tahovi}, J. (1962), Komentar krivi~nog zakonika, Beograd.– Tasi}, \. (1934), Analogija, Brani~, br. 5.– Tucakovi}, M. (1936), Problem zakonske i pravne analogije (svršetak),

Brani~, br. 2.– Tucakovi}, M. II, str. 82.– Vasiljevi}, T. (1981), Krivi~no procesno pravo SFRJ, Beograd.– Veliki re~nik stranih re~i i izraza, (2008), Prometej, Novi Sad,.– Viskovi}, N. (2001), Teorija dràve i prava, Zagreb.– @ivanov}, T. (1959), Sistem sinteti~ke pravne filozofije, Beograd.

** *

Prof. Vojislav \ur|i}, LL.D. Full Professor, Faculty of Law, University of Niš

ANALOGY AS A METHOD OF INTERPRETATION OF CRIMINAL

LAW AND CRIMINAL PROCEDURE

In the first part of this paper, the authors present the general theory on

analogy, which is first observed as a kind of conclusion and then as a kind of

interpretation of law. In the former case, reasoning by analogy is defined as a

process of deductive reasoning based on the prior inductive reasoning. In the

latter case, the authors present different standpoints of the general legal theory

on the statutory and legal analogy. With regards to the debate on the position of

analogy in the theory of law, the authors point out to the theoretical standpoint

of the Pandectists that analogy is a process which is half way between the inter-

pretation of law in the strict sense and the act of creating the law. The first part

of the paper also contains an elaboration on the contradictory standpoints on

the existence of legal gaps, which are closely related to the authors’opinion that

the concept of analogy in law has always been associated with and served as an

instrument for filling in the legal gaps.

136


In the central part of the paper, the authors provide a comprehensive

discussion on the admissibility of analogy in the substantive criminal law.

Relying upon the detailed analysis of their mutual relations, the authors con-

clude that the principle of legality determines the limits of admissibility and

application of analogy in criminal law. On these grounds, the authors draw a

conclusion that the legal analogy is always prohibited in the contemporary

criminal law because it is in direct contradiction with the principle of legality;

on the other hand, the application of statutory analogy shall not be excluded

outside the prohibited zone, which is determined by this principle. In particular,

the authors focus on the analogy intra legem, which is perceived as a third type

of analogy and considered to be an admissible method for interpreting the

norms of criminal law. This type of analogy is designated as a method for inter-

preting legal rules on the basis of similarity, where the specific case is resolved

within the given legal framework when the law makes allowances for the argu-

ment of similarity.

In the third part of the paper the author presents the theoretical con-

cepts referring to the application of analogy in the interpretation of criminal

procedural provisions

Key words: criminal law, interpretation of law, legal gaps, analogy,

analogy inter legem, criminal procedural law.

137


138

Documents

ANALOGIJAKAO METOD TUMA^ENJAKRIVI^NOG I KRIVI^NOG … · 2020. 6. 29. · priznaje se umerena dedukcija, što pokazuje da pravno rezonovanje ne podnosi onu krutost iz prethodnog vremena;