Alteon

VELIKA ZVER 666Ukronija, Beograd, 2012.

(ODLOMCI)

Školovanje i prva iskustva

Tek kada je dečak navršio osam godina, otac je odlučio da ga da u školu. Prva škola koju je Alik pohađao bio je internat u Hestingsu. Školu je vodio stari gospodin H. T. Heberšon, sa svoja dva sina. Iako nije pripadao Plimutskoj Braći, vladao se u strogom evangeličkom duhu, te su mu roditelji poverili Alika na obrazovanje i vaspitavanje.

Ipak, pred njegov polazak, otac ga je upozorio na opasnost od sodomije, što je u to vreme bio čest slučaj kod dece. To je učinio na jedan vrlo inteligentan način. On je detetu pročitao odlomak iz devetog poglavlja Postanja, u kome se govori o tome kako se Noje bio napio i zaspao go u šatoru i kako ga je njegov sin, Ham, video tako golog. Nakon što je pročitao priču, otac je zaklopio Bibliju i, gledajući ga ravno u oči, ozbiljnim tonom rekao: „Nikada nikom nemoj dati da te dodiruje tamo.“1

Ovo upozorenje na dečaka je ostavilo dubok utisak, ali, zbog svog neiskustva, on nije mogao da shvati očevu poruku do kraja; s druge strane, u to vreme nije imao nikakvih seksualnih interesovanja.

O detaljima boravka u prvoj školi u Ispovestima gotovo da i nema podataka. Tu je Alik ostao do 1885., kada je bio prebačen u školu za sinove Plimutske Braće u Kembridžu. Upravitelj škole je bio velečasni H. D’arsi Čempni (D’Arcy Champney). Bio je to čovek potpuno drugačiji od ostarelog gospodina Heberšona: mlad (imao je 31 godinu), stekao zvanje magistra na Korpus Kristi koledžu u Kembridžu, zagriženi Plimutski Brat. Čempni je bio toliki religiozni fanatik da je jednom prilikom, glasajući za parlament, precrtao imena kandidata i ispod dopisao: „glasam za kralja Isusa“.

Krouli je ovde provodio vreme u predanom učenju, igri sa decom i redovnom proučavanju vere. U početku je bio vrlo srećan. Dečak je bio omiljen među svojim vršnjacima i brzo je stekao mnogo drugara.

1 Kaczynski, R., Perdurabo..., str. 18.

1

Vannastavne aktivnosti bile su uglavnom posvećene religijskom uzdizanju. Svake Nedelje deca su morala da slede ustaljeni ritam, koji su činile molitve, sastanci, ceremonije, čitanja Biblije i propovedi.

U takvim okolnostima nastaje Kroulijevo istinsko divljenje prema ocu. Otac je za njega sada postao uzor koji je hteo da sledi. U njegovim očima bio je velik, jak, nenadmašan govornik i učitelj. U nameri da sledi očev primer, Alek (kako je sada sebe zvao) je čvrsto odlučio da postane najposvećeniji sledbenik Isusa Hrista u čitavoj školi. To se jasno vidi iz jedne njegove zabeleške2: „Uočio sam jednu teškoću u spisima. Početak mog pada? Ne mogu da shvatim kako neko može biti tri dana i tri noći u grobu, između Petka uveče i Nedelje ujutro. Poverio sam svoj problem jednom od staratelja, koji je priznao da je i sam zbunjen nad ovim pitanjem... on je samo rekao da niko nije bio u stanju da to objasni. Tada i tamo rešio sam da zadivim svet. Avaj, puste li dečačke želje, taj problem je još uvek nerešen...“

Oko 1886. godine Alek počinje da piše svoje prve pesme. Jedan od najranijih pokušaja, „Smrt Pijanca“, otkriva nam dečakovo religiozno vaspitanje, u duhu Plimutske Braće:

Baš kako mi vikar govoraše dok mlađan bejah:Baš onako kako sa drugima u kapeli zapevah:''Vino te ismeje, a žestoka pića razbesne.''

U proleće te iste godine dečaka su pozvali da dođe kući. Otac mu je bio bolestan. Lekar, dr Pejdžet (Paget), vrstan stručnjak, postavio mu je dijagnozu – rak jezika. Doktor Pejdžet mu je predložio hitnu operaciju. Međutim, s obzirom da je Edvard Krouli bio važan član sekte, Plimutska Braća su se okupila da se dogovore oko lečenja. Na kraju, umesto operacije, odlučili su da se lečenje Edvarda poveri grofu Matei (Mattei), koji je radio kao lekar homeopata. U cilju lečenja, kako bi bili bliži lekaru, Kroulijevi su se čak preselili u Sautempton.

Uprkos otimizmu lekara, 6. marta 1887., otac je preminuo, za manje od godinu dana. Aleka je smrt zatekla u školi. Iste noći kada se strašan događaj desio, dečak je sanjao očevu smrt.

Edvard Krouli je umro u 52. godini života. Za sobom je ostavio imovinu vrednu oko 150.000 funti, što je otprilike 6 miliona dolara, po savremenim standardima. Trećina procenjene ostavštine pripala je njegovoj zakonitoj supruzi, druga trećina, odnosno 2 miliona dolara, trebalo je da pripadne Aleku, kada postane punoletan, a preostala trećina svim drugim rođacima.

2 Crowley, Aleister. 1974. Crowley on Christ, redakcija i uvod Francis King, London, str. 187. (prema: Kaczynski, R., Perdurabo, str. 19.

2

Gubitak oca označio je prekretnicu u Kroulijevom životu. Odjednom se sve promenilo. Majka je prodala njihovu kuću, pa su narednih par godina živeli po hotelima. Svu literaturu koju je otac posedovao ona je razdelila, uglavnom ostalim članovima sekte i prijateljima. Za Emili Bišop Krouli, smrt njenog muža bila je psihički šok. Istovremeno sa tim događajem, u njihovoj hrišćanskoj zajednici došlo je do šizme. Plimutska Braća su se podelila na dva krila. Emili se priklonila manjinskom krilu, i zapala u najgori mogući fanatizam, što ju je nepovratno udaljilo ne samo od njenih rođaka, već i od svih prijatelja Kroulijevih. Sam Krouli je svoju majku nazivao ulizicom najgore vrste. Ona je za njega bila beskarakterna osoba.

Sve ove nagle promene na malog Kroulija ostavile su neizbrisiv pečat. Otac, kome je upravo počeo da se divi i oponaša ga kao svog uzora, otišao je nepovratno sa ovog sveta. Uticaj koji je otac imao na njega Krouli objašnjava ovako3: „Gotovo svi dečaci su rođeni sa aristokratskim duhom u sebi. U većini slučajeva, taj njihov duh se kasnije ruši, delom kao posledica dečjeg šegačenja, delom kao rezultat iskustva. U slučaju Alika, on je bio sin jedinac oca koji je važio za prirodnog vođu ljudi. Otuda je u njemu taj duh neograničeno jačao. Nije poznavao nikog ko bi mogao da nadmaši njegovog oca; i premda je otac otvoreno izbegavao da prihvati autoritet vođe nad ostalom Braćom, taj autoritet je, razume se, ipak postojao... Ne čini se verovatnim da je Alik u to doba bio svestan stvarnih osećanja koja su morala biti usađena u njega kao proizvod ovakvog okruženja, ali glavni rezultat je bio nesumnjivo takav da je podsticao njegov ponos i težnju u neprirodno visokom stepenu. Njegov društveni i finansijski položaj, očigledna zavist od strane njegovih partnera, njegova nesumnjiva lična nadmoćnost, kako fizička tako i intelektualna, sve zajedno je bilo tako iskombinovano da mu je bilo nemoguće da se zadovolji bilo kojim mestom na svetu osim vrhovnog.“

Majka, koja je do smrti svog muža bila neprimetna, bespogovorno ga slušajući, koju je Alik uvek doživljavao kao jednu od sluga u kući, sada je zastranila u sektašku isključivost. Krouli je u vrlo osetljivom uzrastu bio lišen istinskog oslonca. Baš kada je autoritet našao u svom ocu, nepovratno ga je izgubio. Majčine nagle promene ponašanja dokrajčile su njegovo ionako slabašno poverenje u nju. Raspad verske zajednice na dve nepomirljive struje podrio je njegovo poverenje u istinitost dogme kojoj je od malena podučavan.

Ovaj period njegovog odrastanja Krouli je opisao u autobiografskom predgovoru Svetskoj tragediji (The World's Tragedy), koji je nazvao Dečaštvo u paklu (The Boyhood in Hell). Sve što mu je značilo, što je za njega imalo snagu autoriteta, odjednom je nestalo. Čitav svet se srušio. Bio je uplašen i dezorijentisan. Istovremeno, niko u njegovoj okolini nije mu bio dovoljno blizak da bi zamenio ulogu oca.

3 Crowley, A., Confessions.

3

Ujak, majčin rođeni brat, Tom Bond Bišop (Bishop), bio je prvi muškarac koji je, po njenom mišljenju, mogao da mu zameni oca. Međutim, on je bio simbol svega onoga što je Krouli mrzeo u religiji. Jednako posvećen veri kao i njegov otac, bio je rigidan, vrlo strog čovek. Jedan od razloga što ga Krouli nije podnosio bio je taj što dolazi sa majčine strane.

Posledice preranog gubitka oca Aleka su brzo stigle. Patnja koju je dečak doživljavao našla je izraz u dečakovom ponašanju. On je sada postao mali buntovnik. Ubrzo nakon svog povratka u Kembridž, našao se prvi put u kancelariji upravnika Čempnija, po prijavi nekog od dece. Iako „zlodela“ koja je činio nisu mogla biti tako ozbiljna, Alek je sve češće morao da ide kod gospodina Čempnija na saslušanje i kažnjavanje. Kazne su se obično sastojale u dodatnim molitvama i batinama prutom (15 udaraca), ali ne po zadnjici, već „po nogama, jer šibanje zadnjice pojačava senzualnost žrtve! – 15 minuta molitve, još 15 udaraca i na to još molitvi.“4

Zbog svojih stalnih nestašluka Alek je bio na meti ambicioznog Čempnija, a to su iskoristili i učenici, koji su počeli da ga tuže i za stvarna i za izmišljena dela. Kap je prelila čašu kada se jednom prilikom Krouli našao kod upravnika ne znajući pravi razlog dolaska, dok je Čempni besno vikao na njega da prizna svoju grešku. Alek, ne znajući zbog čega je optužen, sve vreme je ćutao. To uporno odbijanje da prizna krivicu toliko je ražestilo Čempnija da ga je ovaj kaznio izolacijom od ostalih đaka. Dečaku je bilo najstrože zabranjeno da kontaktira sa ostalima. Nije smeo ni s kim da priča. Dok su se druga deca igrala, on je morao da se moli, dok su oni radili, on je morao da šeta dvorištem, itd.

Takvo, uistinu govoreći, maltretiranje, trajalo je sve do slučajne posete Kroulijevog strica, Džonatana Kroulija. Za razliku od rodbine sa majčine strane, prema Džonatanu, s obzirom da je bio sa očeve strane, Alek je gajio simpatije. Stric je odmah uočio promene kod dečaka: bledilo, opšta slabost, upali obrazi, povučenost, bojažljiv stav, bili su upadljivi. Iako se nije žalio ni na koga, bilo je očigledno da su loše postupali s detetom, i stric je odmah zatražio da se vidi sa upravnikom. Suočio je Čempnija sa činjenicama i otvoreno je pitao Aleka u vezi sa njegovim tretmanom u školi, ali ovaj je odgovorio da je sve u redu i da se oseća srećno. Očigledno je dečak bio uplašen za posledice svog priznanja i zato nije mogao da optuži upravnika. Naročito kada je stric zahtevao da se pozove neko od sudskih organa u školu i ispita ceo slučaj.

Kada je mališan došao kući za Uskrs, čak je i njegova majka shvatila da nešto ozbiljno nije u redu sa njenim sinom. Alek joj je tada priznao da je u školi trpeo od upravnika. Uvidevši da nešto hitno mora da se učini, Emili je obećala Aleku da će se pobrinuti za njegov oporavak. Tada je smislila da Tom, njen brat, pozove Čempnija u 4 The World's Tragedy, Falcon Press, 1985., gl. XVIII.

4

posetu, a ona je povela sa sobom sina, ne rekavši mu da je kod Toma i njegov upravnik. Kada se našao sa njim oči u oči, Alek je vidno pobledeo. To je bio dovoljan znak da i majka i ujak zaključe da je Čempni zaista nečim zaplašio dete.

Posle toga, Alek se vratio u školu da dovrši svoje školovanje. Tokom sledećeg semestra, ujak Tom je došao da obiđe svog nećaka. Tada mu je Alek priznao da ga je upravnik kinjio i mučio i pomenuo mu je svoje prinudne odlaske u samicu. Tom je otišao kod upravnika, insistirajući da mu ovaj kaže razloge zbog čega je Krouli kažnjavan. Kada mu je ovaj saopštio da je kažnjavao mališana zbog optužbi da se napijao i da je vršio obljubu, Tomu je bilo jasno da su te optužbe bile izmišljene i poveo je Aleka kući. Uskoro su se i drugi roditelji žalili na Čempnijevo ponašanje prema deci, i škola je u kratkom roku zatvorena.

Alekovo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno. Zabrinuta majka pozvala je lekara, koji je ustanovio da je njen sin oboleo od albuminurije tj. u urinu su mu nađeni tragovi albumina, što je ukazivalo na mogućnost oboljenja bubrega. Lekar je strahovao da dečak neće doživeti ni svoju dvadesetu godinu. Jedino što mu je mogao prepisati bilo je da boravi što više na otvorenom. Od tada je, zarad ozdravljenja, Krouli išao sa mamom i ujakom na izlete, najčešće u Škotsku, gde je provodio vreme u šetnjama po škotskim visovima i jezerima.

U to vreme, sa svojih četrnaest godina, Alek je pokazao interes za knjige i čitanje. No, naišao je na nova upozorenja i cenzure. Majka i ujak Tom su mu određivali koje knjige sme a koje ne sme da čita. Tako mu je, recimo, bio zabranjen roman Čarlsa Dikensa Dejvid Koperfild, i to zbog lika istog imena kao i njegova majka – Emili, kako dete kasnije ne bi pokazalo nepoštovanje prema svojoj majci. Koleridžov The Rime of the Ancient Mariner bio mu je najstrožije zabranjen, jer mornar, obraćajući se vodenim zmijama, u knjizi kaže: „I blagosiljah ih nesvesne“. Svako je, naravno, znao da su zmije u Bibliji proklete.

Međutim, dečak je prkosio zabranama. Za Aleka majka nije mogla imati ni blizu takav autoritet kao što je to bio njegov otac. Naročito ne njegov ujak, koji je sada igrao ulogu oca. I o majci i o svim rođacima s njene strane on je imao najgore moguće mišljenje. Za njega, oni su svi bili ulizice. Krouli je krišom donosio knjige kući i zaključavao se u kupatilo, gde je jedino na miru mogao da čita.

Majka i ujak su smesta doneli odluku da Alek prekine školovanje, i odredili su mu tutore. Kako je u izboru odgovarajućeg tutora presudna bila njihova snaga vere a ne formalno obrazovanje, dečaka su podučavali ljudi koji su, po Kroulijevim rečima, fizički i intelektualno bili ispod njegovog nivoa. Sve do njegovog poslednjeg tutora, Arčibalda Daglasa, hrišćanskog misionara koji je diplomirao na Oksfordu. Ovaj tutor se razlikovao od svih ostalih po svojoj „normalnosti“. U druženju sa njim Krouli je mnogo toga naučio. Sa Daglasom Alek je išao na „lečenje“, koje se sastojalo u redovnim vožnjama biciklom od Londona

5

do engleskog letovališta, Torkveja, na jugozapadnoj obali Engleske. Za vreme vožnje, tutor i učenik su razgovarali o mnogim zanimljivim pitanjima iz života. Najvažnija lekcija koju je Alek dobio od Daglasa bila je lekcija o grehu. Arčibald je bio čovek koji je pušio, pio, igrao karte i bilijar. Žene za njega nisu bile instrument greha, već izvor zadovoljstva.

Ovo je bio još jedan veliki udarac za sliku o hrišćanstvu kao idealnom svetu koja je u njemu bila usađena od malena. Niz događaja, uglavnom neugodnih, koji su ga zadesili u relativno kratkom periodu od smrti njegovog oca, naterali su dečaka na razmišljanje. Daglasov primer bio je možda kritična tačka u velikom misaonom previranju koje se odigravalo u dečakovoj glavi.

Tema koja je Aleka od tada počela da opseda bila je tema greha. U školi je iskusio surovost kažnjavanja, ali još više ga je bolelo to što je kažnjavan nezasluženo, na osnovu izmišljenih optužbi. Kod kuće su mu zabranjivali čitanje knjiga koje nisu bile religiozne. Bio je dodeljivan tutorima i učiteljima koji nisu imali pravog znanja, i jedino što je bilo važno bila je njihova religiozna zagriženost.

Nedugo posle saznanja da umereno uživanje u jelu, piću, duvanu i ženama nije greh, Krouli je imao prvo seksualno iskustvo sa jednom devojkom iz Torkveja. Oboje mladi i neiskusni, uživali su u čistoj, nevinoj ljubavi i istraživali svoja osećanja. Doživevši lepotu, uzbuđenje i zadovoljstvo, uverio se u istinitost tutorovih reči i promenio svoj odnos prema grehu. Iz jednog odlomka iz njegovih Ispovesti jasno se vidi kako je konkretno Krouli doživeo uticaj svog tutora na njegov pogled na svet:

„Iako je Daglas sebe nazivao hrišćaninom, dokazao je da je istovremeno čovek i džentlmen. Pretpostavljam da je njegova kamuflaža bila posledica njegovog siromaštva. Od trenutka kada smo se nas dvojica našli zajedno, on je prouzrokovao totalnu revoluciju u mom pogledu na život, ukazujući mi po prvi put na zdrav, čist i razdragan svet, u kome vredi živeti... Odmah sam prihvatio njegov stav i počeo sam da se ponašam kao normalno, zdravo ljudsko biće. Košmarni svet hrišćanstva iščezao je u zoru. Prvih deset dana provedenih u Torkveju, zaljubio sam se u devojku iz pozorišta, i usled tog dodira ljudske ljubavi omrznute misterije seksa transformisane su u radost i lepotu. Opsednutost grehom pala je sa mojih leđa u more zaborava. Bio sam skoro ophrvan užasnom odgovornošću što je proizlazila iz svesti da sam osigurao sebi proklinjanje, ujedno pomažući drugima da pobegnu od Isusa. Shvatio sam da je svet, nakon svega, bio pun dražesno prokletih duša; ljudi koji su prihvatili prirodu takvu kakva jeste, koji su prihvatili svoje sopstveno mesto u prirodi i uživali u njoj, borili se protiv osrednjih i bednih stvari iskreno i nepokolebljivo, kad god bi ih sreli. Bio je to period beskonačne sreće za mene. Oduvek sam čeznuo za prirodnim lepotama; moji jedini prijatelji, izuzev životinja i povremenih susreta sa strancima, od kojih sam bio pažljivo

6

zaštićen, bile su nebesa, reke, planine i mora. Po prvi put u mom životu došao sam u kontakt sa muškarcima i ženama sebi bliskim. Po prvi put čisto prijateljstvo, blagotvorna ljubav, iskrena, razuzdana i odvažna, postali su mogući i stvarni. Ranije sam voleo prirodu kao bekstvo od ljudskog roda. Sada sam spoznao divotu sveta uporedo sa lepotom svoje vrste.“5

Kada se Alek dovoljno oporavio, poslali su ga ponovo u školu, ovoga puta – školu Strithem, južno od Londona. Tamo je išao samo pola godine. Tu je otkrio porok pušenja.

Krouli se brzo oporavljao, i razvijao se u lepog, naočitog momka. Postao je privlačan za devojke, i toga je bio sve više svestan. Iskušenja seksualne privlačnosti neiskusnog momčića dovodila su u razne neprijatne i opasne situacije. Jednom prilikom mladog Aleka zapazila je nova služavka. Lako je uspela da ga zavede, mada je to učinila smišljeno, u nameri da iskoristi Kroulija za napredovanje u službi. Jednom prilikom, kada su se njih dvoje zatekli sami u velikoj kući, Alek je skupio hrabrost i odveo je u sobu njene majke. Svest da su vodili ljubav na krevetu njegove majke uzbudila ga je do ludila!

No, ubrzo je događaj otkriven. Služavka je lukavo htela da optuži Alika da ju je on naterao na obljubu, ali nje pokušaj nije uspeo. Nakon njihovog direktnog suočavanja, ispostavila se njena krivica i Kroulijevi su morali da je otpuste.

U novembru 1891. godine, u svom dečačkom nestašluku, napravio je prvu eksplozivnu napravu. Iz radnje je doneo neku veliku staklenu teglu, ispunio je barutom, odozgo stavio soli metala, šećer i kalijum hlorat. Zatim je teglu zakopao u zemlju, potpalio fitilj i sačekao. Od siline eksplozije Krouli je pao, onesvešćen. Lice mu je bilo puno komadića „bombe“ koji su mu se zaboli od eksplozije a od bljeska je privremeno izgubio vid. Morao je da nosi zavoje preko očiju sve do Božića. Po sopstvenom priznanju, bilo je to bolan način da nauči kako je teško kada je čovek primoran da se oslanja na druga čula umesto vida.

Sledeće godine, na proleće, ujak Tom je odlučio da Kroulija ponovo premeste u novu školu. Našao se u nekoj školi u unutrašnjosti, u Malvernu, Vorvikšajr. Škola je bila poznata po sportu, ali budući da Alek nije mogao da se intenzivnije bavi sportom zbog svoje opšte slabosti, ostajao je po strani. Ubrzo je bio uvučen u loše društvo. Saznavši za to, i iz straha da ga ne pokvare učenici, majka i ujak ga ponovo ispisuju iz škole.

To leto 1892. godine Alek je proveo sa majkom na prelepom škotskom ostrvu Skaj. U jednoj popularnoj gostionici upoznao je ser Džozefa Listera, poznatog lekara koji se aktivno bavio i planinarenjem. Lister je odmah zapazio Alekovu živu zainteresovanost za planinarenje i ubedio je svoju grupu planinara da ga povedu u pohod na vrh Sgar

5 A. C., Confessions.

7

nan Gilien. Alek je sijao od sreće. Bilo je to njegovo prvo planinarsko iskustvo. U planinama je pronašao novu ljubav.

U jesen se upisao u školu u Tonbridžu, u Kentu. To je bila jedna od najboljih škola u zemlji. Međutim, već tokom jesenjeg semestra, opet se razboleo. Ovog puta, „zakačio“ je triper od neke škotske prostitutke. Oslabljen i depresivan zbog bolesti, Krouliju je škola bila suviše naporna. Zabrinuta majka ga je povukla iz škole i odvela ga u Istborn, nedaleko od Londona, poverivši ga tutoru Lambertu, takođe Plimutskom bratu. Lambert je gledao blagonaklono na Alekova interesovanja. Najzad je mogao da razmahne svoj skriveni kreativni potencijal. U svojoj 17-toj godini, bujao je od snage i želje za uspehom. Posvetio se pisanju poezije, šahu i planinarenju. Objavio je pesme u časopisu Eastbourne Gazette i The Christian. U šahu je brzo napredovao, pa je čak postao i urednik šahovske kolumne u Eastbourne Gazette. Ali, planinarenje je postala njegova istinska pasija.

Prvi njegov samostalni planinarski pohod bio je nadasve rizičan. U leto 1893. godine, doneo je odluku da se popne na Biči Hed (Beachy Head)6, najviši stenoviti masiv u južnom delu Engleske. Biči Hed je vrlo nepristupačan i nesiguran greben što se uzdiže iznad same obale okeana, neposredno uz veliki kanal koji deli Englesku od kontinentalnog dela Evrope. Biči Hed je u viktorijansko doba u Engleskoj predstavljao veliki izazov za planinare, ne zbog svoje strmosti, već ponajviše zbog svog geološkog porekla, budući da su stene građene od krede, te se lako krune. Otuda je greben važio za neosvojiv, a planinari su izbegavali vrh Biči Heda – „Đavolji dimnjak“, koji su zapravo činila dva povezana vrha blizanca, nazvana „Igla“, koji je bio viši, i „Zub“, niži od njih. Krouli je pošao na planinarenje sa svojim rođakom, Gregorom Grantom, koji je vrlo brzo odustao. U prvom pokušaju Krouli je stigao samo do nižeg od vrhova blizanaca – „Zuba“, ali to ga nije odvratilo od namere. Već sledeće nedelje, u drugom navratu, posle mnogo truda i pokušaja da pronađe pravi način, uspeo je da savlada i drugi, najviši vrh, nazvan „Igla“. Tako je postao prvi planinar koji je ikada pobedio Biči Hed.

Iako je ovo bio poduhvat vredan pažnje, naišao je na hladan prijem u štampi. Lokalne novine su pisale o Kroulijevom planinarskom uspehu kao o velikoj ludosti. Neposredno nakon toga, njegov rođak je objavio svoju veridbu i obavestio je Kroulija da ne želi više da ga prati u planinarenju. To ga nije obeshrabrilo. Naprotiv, samo je učvrstilo njegovu odlučnost da se posveti planinarenju. Sledeći cilj koji ga je čekao bile su najviše evropske planine – Alpi. Pošao je smelo u pohod na Alpe.

Prvi vrh koji je osvojio bio je Ortler (visok 3.905 m.), koji je u to doba pripadao oblasti Južni Tirol, u Austriji. Iako se učlanio u alpinistički klub, nije mogao da nađe odgovarajućeg vodiča. Razočaran, odlučio je da pođe sam. Od tada se zakleo da nikada ubuduće neće tražiti pomoć 6 Glava plaže ili Plažna glava – prev. aut

8

vodiča. Revoltiran, ispisao se iz Alpinističkog kluba, da bi se po povratku u domovinu učlanio u Škotski planinarski klub, 1894. godine.

Vrativši se nazad, u Istborn, Alek je zatekao napetu atmosferu u kući svog tutora. Lambertovo ponašanje prema njemu se bilo promenilo. Došlo je do svađe i Lambert je na Aleka krenuo pesnicama. Ali, tutor je siktao i na sve ostale ukućane, a ćerki je branio da se viđa sa verenikom, jer nije iz Plimutske Braće. Kada se Alek usprotivio takvom njegovom stavu, Lambert je pozvao majku i ujaka da vrate momka kući.

Povratak kući za Kroulija je bio osveženje. Majka je bila presrećna zbog sinovljevog vidnog oporavka i odjednom je počela svim srcem da podržava njegove prve planinarske uspehe. Ta podrška mu je došla u pravom času. Narednih godina, sve do 1895. godine, Krouli je zabeležio osvajanje mnogih vrhova Alpa. Među ostalim visovima, pohodio je Ajger (3.970 m., koji je osvojio sam), Jungfrau (4.158 m.), Menh (4.099 m.), Veterhorn (3.701 m.). Njegovi uspesi su brzo doprli do tada poznatih alpinista, i postao je uvažavan kao smeo mlad planinar pred kojim je sjajna karijera.

Usred Alekovih priprema za ponovno osvajanje Alpa, stigao mu je telegram, u kome su ga majka i ujak Tom obaveštavali da ga šalju na studije u Triniti koledž, u Kembridžu.

9

Džentlmen sa univerziteta u Kembridžu

Studije na Triniti koledžu, u Kembridžu, za Kroulija su bile velika šansa. To je bila šansa za novi početak, novi period života, izlazak iz doba tutorstva i kontrole i osvajanje slobode.

Šansu mu je davala i mogućnost da najzad, sa napunjenih 20 godina, postane korisnik nasleđenog bogatstva od oko 2 miliona dolara, što mu je pripalo po zakonu, kao ostavština njegovog oca.

U oktobru 1895. godine, mladić je unajmio stan u Kembridžu, u ulici St. John broj 16. Daleko od majke i ujaka, koji su mu određivali školu, učitelje, način odevanja, način života, daleko od svojih tutora i vaspitača, ovde je po prvi put mogao da radi ono što je hteo. Mogućnost da studira daleko od svoje majke i rodbine, na elitnom evropskom i svetskom univerzitetu, u okruženju intelektualno posvećenih mladića, njemu sličnih, željnih znanja i napredovanja, za mladog Kroulija je bilo otkrovenje i prilika koju nije smeo propustiti. On je tu priliku prigrabio svim srcem, iskreno i dobrodušno. Želeo je samo jedno: da podvuče crtu, potpuno raščisti sa svim što ga je vezivalo za mračno detinjstvo, i okrene se budućnosti.

U želji da simbolično označi taj svoj raskid sa prošlošću, Krouli je promenio ime. Zauvek je napustio svoje kršteno ime i prihvatio, posle puno razmišljanja, novo ime – Alister. To je bilo u skladu sa njegovim gelskim (keltskim) poreklom prezimena Krouli, ali i u skladu sa trendom tadašnjeg Keltskog preporoda. Takođe, negde je bio pročitao da imena koja su slavna predstvaljaju kombinaciju naglašenih i nenaglašenih glasova, pri čemu je obrazac: jedan dugi, dva kratka, jedan dug, jedan kratak. Takav primer bilo je ime Aldžernona Svinborna (Swinburne), pisca koga je visoko cenio. Po uzoru na njega, našao je srećnu kombinaciju slova u imenu i prezimenu Alister Krouli.

Sloboda je za njega bila ne samo puka fraza, već je značila suštinsko oslobođenje od svih stega, ograničenja, pritiska, prismotre i kažnjavanja koje je iskusio u osetljivom periodu svog odrastanja.

To „osvajanje slobode“ on sam je slikovito predstavio ovako: „osvojivši slobodu, on je sada osećao da ne sme da troši vreme u uživanju u njoj. U čitavom periodu mladosti bila mu je zabranjena sva engleska književnost osim Biblije, i sada je tri godine proveo na Kembridžu da bi popravio taj nedostatak.“7

7 Crowley, A., The Equinox of the Gods, Chapter II, Adolescence, Beginnings of Magick.

10

Krouli je i u studiranju pokazao jasno svoju snažnu individualnost. Ispoljio je jak interes za prirodne nauke, naročito hemiju i matematiku. Politička ekonomija mu je delovala prilično konfuzno, kao sujeverje, kako se sam izrazio. Postavio je sebi cilj da stekne određeno znanje iz predmeta, i formalnost ga nije toliko zanimala. Nije želeo da troši svoju energiju i vreme na isprazne razgovore sa svojim vršnjacima. Odlazak u studentsku menzu na večeru smatrao je čistim gubljenjem vremena. Išao je čak toliko daleko da je organizovao dostavu hrane direktno u svoju sobu.

Od samog početka studiranja, Alister se bacio na čitanje, pisanje i studiranje. Uveo je strogu disciplinu, tako što je započinjao da radi od ponoći i ostajao čitavu noć, sve do jutarnjih časova. U zoru bi izašao napolje i šetao se kampusom, zamišljajući koliko je pametnih glava prolazilo tuda u prošlosti, ili je sa prozora posmatrao zoru nad tornjem crkve Sv. Džona.

Uključio se i u društvene aktivnosti. Aktivno je učestvovao u radu Kembridžskog debatnog društva, a posebno se istakao kao član Kembridžskog univerzitetskog šahovskog kluba. Često je pobeđivao. Pobedio je i predsednika kluba, V. Neiša (Naish). Uspešno je predstavljao svoj klub u interuniverzitetskim takmičenjima, a kada je iz gotovo izgubljene pozicije pobedio predstavnika Oksforda, N.H. Robinsa, izabran je za novog predsednika kluba.

U prvo vreme Krouli nije imao nekog stalnog prijatelja među ostalim studentima. Ipak, valja spomenuti izvesnog Adamsona, koji je Alistera zainteresovao za poeziju Persija Bišija Šelija. Šelijev kitnjast, lirski jezik, virtuozno vladanje rečnikom i jedinstven način pisanja, za Kroulija je bio pravo otkrovenje i ponovo ga je nadahnulo za pisanje pesama.

U poeziji je pronašao novi izazov. Gutao je sve na šta bi naišao iz oblasti poezije. Osim Šelija, omiljeni pesnici bili su mu Robert Brauning, Aldžernon Svinborn, Dante, Milton. Među piscima, esejistima, dramaturzima divio se Šekspiru, Džonatanu Sviftu, Tomasu Karlajlu, Haksliju, ser Ričardu Bartonu.

Uticaj Šelijevog literarnog opusa na Kroulija bio je presudan ne samo zbog njegovog neospornog književnog kvaliteta, već i zbog otvorenog kriticizma na račun hrišćanstva, te religije uopšte. I to nije bilo sve. U Šelijevom stvaralaštvu Krouli je pronašao sasvim drugačiji stav prema životu nego u hrišćanstvu. Bila je to oda životu, opijenost prirodom, ushićenje i neskriveno divljenje nad lepotama prirode i snagom ljudskog duha.8 To je bio potpuno novi momenat u Kroulijevom dotadašnjem iskustvu čitanja. Šelijev ateizam, ali ne racionalan, hladan, proračunat, već nadahnut, energičan, poletan, prožet romantičarskim težnjama i stilom, za Kroulija je bilo istinsko otkrovenje.

8 Vidi: The Triumph of Life (Trijumf Života),....

11

Dela Svinborna, Dantea, Blejka, bila su na istoj toj liniji renesansne i romantičarske egzaltacije i nadahnutosti prirodom, paganstvom i veličinom čoveka samog. Pred mladićem željnim znanja, izazova, nečeg novog, drugačijeg, otvorila su se vrata novog sveta, i on je smelo i bez imalo oklevanja kročio u njega.

Tako je Kroulijev stvaralački naboj u usponu pronašao svoj izraz u poeziji. Pisao je neprestano, u svakom događaju ili pojavi videvši nadahnuće. Svoje pesme objavljivao je u studentskom časopisu The Granta. Pisanje ga je toliko obuzelo da je počeo da zapostavlja studije.

Leto 1896. Krouli je proveo putujući zemljama Zapadne i Severne Evrope (Holandija, Danska, Norveška, Švedska), u traganju za planinama pogodnim za osvajanje. Svoje putešestvije završio je u Engleskoj, na liticama južnih obala, kod Vestdejl Hila. Tu se susreo sa Normanom Kolijem, koji je prethodnog leta bio Kroulijev mentor u penjanju Alpima. Koli se upravo vratio sa Himalaja, gde je bio učesnik jedne ekspedicije sa tragičnim ishodom. Vest o pogibiji planinara Mamerija, koga je Krouli lično poznavao, zatekla ga je. No, Koli i Krouli su ostatak vremena proveli uživajući u razgovoru i razmeni iskustava iz planinarskog života.

Nakon što se pozdravio sa Kolijem, Krouli se još malo zadržao u Vestdejlu, istražujući litice u pratnji jednog drugog alpiniste, Dž. V. Robinsona. Snežna oluja ih je sprečila u pohodu i morali su da odustanu. Nešto kasnije, u julu, Krouli se ponovo obreo na Alpima, gde je prvi put uspeo da savlada vrh Menh bez pomoći vodiča. Svoj uspeh opevao je u pesmi The Descent of the Moench.

12

Kriza identiteta i početak duhovnog traganja

Usred obuzetosti književnošću, ljubavnim avanturama, planinskim lepotama i šahom, mladić je napredovao u studiranju.

Kada je došlo vreme za polaganje počasnog ispita na Kembridžu (tripos), mladić je za svoju profesiju izabrao diplomatsku službu. Obuka je podrazumevala boravak u Sankt Petersburgu i intenzivno učenje ruskog jezika. Po dolasku u Rusiju, spoznao je razočarenje. Shvatio je da diplomatska služba ne može biti njegov poziv. Odlučio je da se vrati kući. Na povratku je svratio u Berlin na neki šahovski kongres. Susret sa ostarelim, zamišljenim šahistima donela mu je razočarenje u šah i učvrstila je njegovu odluku da odustane od svega što je bio započeo. Ništa od svega toga što je dotada bila njegova preokupacija nije moglo da ga zadovolji. Odjednom se čitav jedan svet srušio. Počeo je da razmišlja o smislu svega čime se dotad bavio. Razmišljao je o prolaznosti svega, o tome šta ostaje od dela čovekovog posle njegove smrti. U bljesku preispitivanja, shvatio je uzaludnost i ispraznost diplomatije. Slava diplomatskog poziva bila je prolazna. Da li bi se neko sećao njegove blistave političke i diplomatske karijere nakon njegove smrti? Njegovo dotad svesrdno zanimanje za šah i planinarenje takođe je usahnulo. Time se mogao baviti samo iz hobija. Pa i poezija mu je odjednom izgledala nedovoljno apsolutna, mada je gotovo do kraja života zadržao kreativno izražavanje kroz poeziju. Shvatio je da ništa od svega toga nije njegov istinski put. Drugim rečima, Krouli je spoznao uzaludnost i taštinu svekolike zemaljske ambicije. Trebalo mu je nešto drugo. Nešto dublje, apsolutno, neprolazno, večno. Neko delo koje bi ostalo čovečanstvu i nakon smrti.

Na početku treće godine (1897. god. e.v.) njegovih studija na univerzitetu, on je prolazio kroz ono što je par godina kasnije, u periodu svoje nadahnutosti budističkom filozofijom, nazvao „trans patnje“.

Nekako istovremeno, magija životnog puta Krouliju je donela nekoliko snažnih iskustava, koja su ga uzdrmala i u njemu pokrenula lavinu pitanja. Krajem 1896. godine, mladić je doživeo nešto što je dotad bilo duboko skriveno u njegovoj podsvesti i čije postojanje nije smeo da prizna ni samom sebi. Na najgori mogući način, Krouli se tada suočio sa svojom biseksualnom prirodom – naivan, kakav je bio, gurnut u svet slobode, iskusio je seksualni odnos sa muškarcem i pritom zaradio polnu bolest.

U krizi kroz koju je prolazio, poznanstvo sa izvesnim Džeromom Politom bilo je kritično. Punim imenom i prezimenom, Herbert Čarls Džerom Polit (Pollitt), bio je plesač i glumac, koji je igrao u predstavama univerzitetskog dramsko-plesnog kluba Footlights Dramatic Club, glumeći lik žene. Krouli ga je upoznao u Kembridžu, oktobra 1897. godine. Polit je bio čudak svoje vrste. Imao je neobično tragičan izraz lica, tužne usne i umorne oči, ali Krouliju je bio lep. Polit je bio pokrovitelj dekadentne umetnosti. U to doba umetnost

13

dekadencije bila je na vrhuncu. Među njenim glavnim predstavnicima istakli su se Teofil Gotje, Šarl Bodler, Žozefin Peladam, Gistav Flober, u Francuskoj, kao i Oskar Vajld u Engleskoj. Dekadentni umetnici, uglavnom književnici, razočarani u privid naučno-tehničkog progresa, bavili su se temama moralnog i društvenog propadanja, i u svojim delima opisivali su razvrat, nemoral, preterivanja svake vrste, animalne strasti, uživanje u opijatima i alkoholu itd.

Preko poznanstva sa Politom Krouli je brzo dospeo u krug dekadentnih umetnika. Između ostalih, upoznao je poznatog izdavača Leonarda Čarlsa Smitersa (Smithers), koji je objavljivao knjige Oskara Vajlda i mnogo drugih dekadentnih književnika.

Polit, koji je imao svojih 26 godina naspram Kroulijevih 22, iskusan i prepreden, lako je zaveo mladića i od tada su njih dvojica postali nerazdvojni. Po Kroulijevom priznanju, Polit je bio njegov prvi intimni prijatelj. U Svetskoj tragediji (The Tragedy of the World), Krouli je njihov odnos opisao rečim: „ta idealna intimnost koju su Grci smatrali najvećom slavom muškosti.“9

Homoseksualnost Krouliju svakako nije bila strana. Pre toga se on suočio sa njom više puta. Još su u njemu odjekivale reči upozorenja koje mu je uputio njegov strogi ali mudri otac, pre nego što ga je poslao na školovanje, ispričavši mu deo iz Biblije koji govori o opasnostima sodomije. U školama u kojima je boravio kraće ili duže vreme takođe je viđao slučajeve homoseksualizma među učenicima. Međutim, sve do nedavno, on se nije upuštao u intimiziranje sa muškarcima. Ovo sa Politom je bilo nešto sasvim različito, jer Polit je bio intelektualac, obrazovan čovek, umetnik, koji je imao stila i koga je Krouli poštovao. Od Polita je on imao mnogo toga da nauči. Najviše o životu.

Već krajem 1897. godine, o Božiću, obrevši se u Amsterdamu, Krouli je tumarao ulicama grada, očajan, zbunjen, u mentalnoj konfuziji. Život je izgledao mnogo drugačije nego što su ga u detinjstvu učili i vaspitavali. Sa raspećem u krilu, pogleda uprtog u zalazeće sunce, na dokovima Amsterdama, razmišljao je o Hristu, hrišćanstvu, snazi vere, iskušenjima, smislu stradanja uopšte. U njemu se vodila žestoka borba, borba između njegove vere, onoga čemu su ga učili njegovi hrišćanski roditelji i mentori, i njegove žeđi za smislom života, za razumevanjem stvarnosti kakva jeste, za istinskom duhovnošću, koja bi mogla da mu ponudi prave odgovore na pitanja koja su ga mučila.

Zapise o ovim njegovim duševnim lomovima, refleksijama i dilemama o smislu života i njegovoj misiji nalazimo na mnogim mestima u njegovom stvaralaštvu. Najjasnije je o tome pisao u Confessions, The Equinox of the Gods i u časopisu Ekvinoks. Vrlo

9 Kaczynski, Richard, Perdurabo, The Life of Aleister Crowley, str. 34.

14

upečatljivo govori jedan odlomak iz Ispovesti, koji ćemo ovde preneti u najvećem delu10:

„Tokom tih meditacija nisam ulazio u neki određeni trans; ali duhovna svest koja je rođena u meni odgovarala je onoj koja karakteriše viziju univerzalne tuge, kako sam kasnije počeo da je nazivam. Prema budističkoj terminologiji, spoznao sam prvu plemenitu istinu – Sabbé Pi Dukkham – „sve je patnja.“ Ali, ovo opažanje je bilo ograničeno na nivoe bliske uobičajenoj ljudskoj svesti. Ispraznost bilo kog rada zasnovanog na kontinuitetu materijalnog bila je očigledna. No, u to vreme nisam imao nikakvog razloga da pretpostavim da se ista takva kritika mogla primeniti i na svaki transcendentalni univerzum. Formulisao sam svoju volju otprilike na sledeći način: „Moram pronaći neku supstancu u kojoj bi rad bio otporan na sile promene.“ Pretpostavljam da sam još uvek prihvatao hrišćansku metafiziku na ovaj ili onaj način. Bio sam zadovoljan svojim bekstvom iz religije u svet. Sada sam shvatio da tu nije bilo nikakvog zadovoljstva. Nisam nalazio zadovoljstvo u tome da budem poništen. Duhovne činjenice su bile jedino što je vredno. Mozak i telo su bili bezvredni, izuzev kao instrumenti duše.

Puki materijalista obično ne uspeva da shvati da jedino duhovne stvari nešto znače, čak i u najgrubljim oblastima života.“ Malo dalje, u istom odlomku, nastavlja svoje elaboracije:

„Iz prirode stvari, otuda, proizlazi da je život sakrament; drugim rečima, svi naši činovi su magijski činovi. Naša duhovna svest deluje posredstvom volje i njenih instrumenata na materijalne predmete, da bi proizvela promene koje će rezultovati uspostavljanjem novih uslova svesti kakve mi želimo. To je definicija magike.“ I dalje:

„Gledano na taj način, magijska teorija postojanja je samo-očigledna. U to doba nisam je sasvim jasno shvatao, ali nesvesno sam delovao u skladu s njom, istog trenutka kada sam otkrio ništavnost ovog sveta. Međutim, bio sam toliko daleko od poimanja da je svaki čin magijski čin, svidelo se to nekom ili ne, da sam pretpostavio da bekstvo iz materijalnog podrazumeva definitivno osvajanje duhovnog sveta. U suštini, bio sam toliko daleko od razumevanja da je materija po svojoj prirodi sekundarna i simbolička, da sam se uglavnom bavio mišlju kako da dođem do čulnog opažanja duhovnih bića iz prve ruke.... Ova odluka bila je prva manifestacija moje istinske volje. Ja sam se upuštao, s vremena na vreme, sa krajnjim oduševljenjem, u različita zanimanja, ali nijedno od njih nije moglo da zaokupi svu moju pažnju. Nikada se nisam potpuno predavao šahu, planinarenju, pa čak ni poeziji. Sada, po prvi put u životu, osećao sam da sam spreman da celokupne svoje resurse uložim da bih postigao svoj cilj.“

Ova Kroulijeva zapažanja od nemerljivog su značaja za razumevanje njegove istinske prirode, ali posebno za osvetljavanje preokreta koji je nastajao u njegovom umu. Kriza vere koja ga je 10 Confessions, str. 125-127.

15

obuzela završila se tako što je rešio da konačno napusti Hrista i izlaz pronađe na drugoj strani. Jedina alternativa za koju je znao tada bila je: okrenuti se Đavolu.

„Izgleda da sam ovo razumeo instinktivno; i budući da sam morao da se odlučim za jednu ili drugu stranu, nije mi bilo teško da prelomim. Sile dobra su bile one koje su me u prošlosti stalno ugnjetavale. Viđao sam ih kako svakodnevno uništavaju sreću mojih sunarodnika. Međutim, pošto je moj posao bio da isražujem duhovni svet, moj prvi korak morao bi biti da dospem u ličnu komunikaciju sa đavolom. Čuo sam mnogo toga o ovoj operaciji, iznetog na neodređen način; no, ono što sam zaista želeo bio je priručnik praktičnih uputstava. Posvetih se otuda proučavanju crne magije; a knjižar – Dejton Bel (Bog ga blagoslovio!) odmah mi je ponudio Knjigu Crne Magije i paktova (The Book of Black Magic and of Pacts), koja je, sudeći po naslovu, bia upravo ono što sam tražio.“

U martu, 1898. godine, posetio je pomenutu knjižaru i tamo naišao na knjigu prilično zvučnog naslova. Bila je to gore navedena knjiga Artura Edvarda Vejta – Knjiga crne magije i paktova (The Book of Black Magic and of Pacts), objavljena te iste godine. Ta knjiga, na njegovo iznenađenje, nije bila satanistička literatura, već iscrpna analiza ceremonijalne magije i zbirka srednjovekovnih magijskih tekstova i rituala. Vejt, izuzetan znalac i poznati istraživač okultnog, ne samo što je na jednom mestu prikupio najvažnije magijske tekstove – tzv. grimoare i ključeve, već je pristupio naučno i čak skeptično, pažljivo analiziravši značaj i unutrašnju vrednost ceremonijalne magijske i alhemijske prakse. Tako je ova knjiga Krouliju otvorila jedan potpuno novi svet – svet okultizma, magije, alhemije, ritualne gnoze. Ipak, ono što je najviše privuklo mladog čitaoca nisu bile vradžbine i čini, niti tajne večne mladosti i slično, već nešto sasvim drugo. Pišući o mističnoj tradiciji, Vejt je još u predgovoru knjige ostavio napomenu o postojanju izvesne tajne škole ili škola mističnog znanja, koja je izvor te tradicije i istinski autoritet.11

Za Kroulija je ovo bio izazov. Iako kratka i opskurna, informacija je za njega bila dovoljna da stvori živu predstavu o postojanju nekakve tajne škole u kojoj se posvećenici upućuju u misterije i duhovno znanje. To je ono za čim je žudeo! Smesta je napisao pismo i poslao ga na adresu autora, zatraživši više informacija o pomenutoj školi. Autorov ljubazan odgovor je brzo stigao, u aprilu te godine. Vejt mu je u pismu dao zadatak da se posveti duhovnim vežbama, molitvi i meditacijama, i ohrabrio ga da potraži knjigu nemačkog mistika Karla Ekarthauzena (Eckarthausen) Oblak iznad svetilišta (Der Wolke vor dem Heiligthume), koja je tek skoro bila prevedena na engleski, pod naslovom The Cloud upon the Sanctuary.

11 vidi: Waite, Arthur Edward, The Book of Ceremonial Magic, sajt: http://sacred-texts.com/grim/bcm/index.htm

16

Krouli je poslušao savet i nabavio je primerak knjige. Ekarthauzenova knjiga je prvi put objavljena 1802. godine, i ubrzo je doživela veliku popularnost, najpre u Nemačkoj i Francuskoj. Pisac je ovde pominjao drevni duhovni red, sastavljen od izabranih pojedinaca, čiji je cilj predvođenje duhovne evolucije ljudske rase. Ekarthauzenova knjiga je značajna po tome što se u njoj prvi put u okultnoj istoriji Zapada pominje ideja velikog belog bratstva. Tu ideju kasnije će prihvatiti okultni i mistični red Zlatne Zore a onda i mnogi drugi poznati redovi (O.T.O., AA...). Oblak iznad svetilišta12 čini šest pisama upućenih tragaocima. Pri kraju prvog pisma autor nagoveštava, a u drugom pismu otvoreno govori o tajnom bratstvu, koje on naziva unutrašnjim svetilištem ili Crkvom. Navešćemo odlomak iz drugog pisma knjige:

„Nužno je, moja draga braćo u Gospodu, da vam damo jasnu ideju o unutrašnjoj crkvi; toj prosvetljenoj Božjoj Zajednici koja je rasuta po svetu, ali koja je vođena jednom istinom i ujedinjena u jednom duhu.

Prosvetljena zajednica postojala je od prvog dana stvaranja sveta, i trajaće sve do poslednjeg dana vremena.

Ova zajednica poseduje jednu Školu, u kojoj se svi koji su žedni znanja poučavaju od samog Duha Mudrosti, a svekolike misterije Gospoda i prirode čuvaju se u ovoj školi za decu svetlosti... Savršeno znanje o Bogu, prirodi i čovečanstvu predmet su proučavanja u toj školi. Od nje potiču sve istine koje osvajaju svet, ona je ta Škola Proroka, kao i svih onih koji tragaju za mudrošću, i samo u ovoj zajednici se može naći istina i objašnjenje svih misterija. Ona je najtajnija od svih zajednica, pa ipak okuplja članove iz mnogih krugova; takvi ljudi čine ovu Školu. U svim vremenima postojala je spoljašnja škola, zasnovana na ovoj unutrašnjoj, koja je samo njen spoljni izraz. Stoga je, u svim vremenima, postojao jedan skriveni sabor, društvo izabranih, onih koji su uvek tragali za Svetlom i imali sklonost ka Svetlu, i ovo unutrašnje društvo je bilo poznato pod imenom unutrašnje Svetlište ili Crkva. Sve što spoljašnja Crkva poseduje – simboli, ceremonije ili rituali, jesu slova koja izražavaju u spoljašnom svetu duh istine koji boravi u unutrašnjem Svetilištu.

Otuda je ovo Svetilište, sačinjeno od članova raštrkanih svuda po svetu, međusobno povezanih vezama savršenog jedinstva i ljubavi, od najranijih vremena bilo obuzeto građenjem velelepnog Hrama, kroz oživljavanje ljudskog roda, kako bi tako moglo doći do manifestovanja Božjeg kraljevstva. U ovom društvu pričest uzimaju oni koji imaju najveću sposobnost da prime svetlo, tj. sveti Izabranici. Izabrani su ujedinjeni u istini, a njihov Vođa je sušta Svetlost Sveta, Isus Hrist, Onaj koji je Pomazan svetlom, jedini posrednik ljudske rase, Put, Istina i Život – praiskonska svetlost, mudrost i jedini kanal pomoću koga se čovek može vratiti Bogu.“

Ekarthauzenovo kriptično, eliptično i maštovito pisanje zagolicalo je maštu Kroulija i još više osnažilo žeđ za duhovnim znanjem. Od tog časa, on je bio spreman na sve samo da pronađe članove tog tajnog

12 vidi sajt: http://www.adepti.com/docs/eck.pdf.

17

društva Znanja. Po nalogu svog mentora, A.E. Vejta, počeo je intenzivno da se moli i priziva kontakt sa nekim od članova društva.

Kroulijevo naglo oduševljenje za duhovnim znanjem postepeno ga je udaljavalo od Polita. Te godine njih dvojica su planirala da iskoriste kratak odmor i vreme provedu zajedno, na Vestdejl Hedu. Međutim, veći deo vremena bili su razdvojeni. Polit nije hteo da se pridruži Krouliju u planinarenju, već je ostao dole dok je Krouli ostatak puta proveo sam, čitajući Ekarthauzena i pišući. Krouli je shvatio da Polit ne može intelektualno da ga prati i da njega nije privlačilo ni planinarenje ni duhovno traganje. Jaz između njih je bio sve veći. Vremenom, čarke i nesuglasice bile su sve češće. Suočen sa svojom slabošću i rastrzan između prijateljstva i intimnosti, s jedne strane, i njegove spiritualne težnje, s druge, Krouli je odlučio da Politu napiše pismo izvinjenja. No, on nikada nije smogao snage da mu to pismo pošalje. Tako Polit nikada nije saznao o Kroulijevim emotivnim trzavicama. Posle toga, oni su se sve ređe sretali, da bi na kraju prekinuli svaki kontakt.

Krouli dugo nije mogao da zaboravi svoje druženje sa Politom. U mnogim svojim delima on je ostavio tragove i znakove u znak sećanja na njegovo prvo veliko prijateljstvo sa jednim muškarcem. Njegova prva knjiga, Aceldama: A Place to Bury Strangers In, posvećena je sećanju na Polita. U jednoj od svojih najkontroverznijih knjiga – Bagh-i-Muattar, objavljenoj desetak godina kasnije, Krouli je ostavio Politovo ime i prezime u akrostihu, a njegov lik Hipolitus iz dela Not the Life and Adventures of Sir Roger Bloxham proizašao je iz Politovog inicijala „H. Polit“.

Aceldama, prva Kroulijeva knjiga, izdata je 1898. godine pod sledećim punim naslovom:

AceldamaA Place to Bury Strangers In

bya gentleman of the University of Cambridge

privately printed1898.

(AceldamaMesto gde se sahranjuju stranci

oddžentlmena sa univerziteta u Kembridžu

privatno štampano1898.)

Aceldama je bila poema od ukupno 32 strofe, štampana u svega 100 primeraka, od kojih su dva primerka bila na vanserijskoj luksuznoj koži, 10 na japanskoj koži i 88 na ručno rađenom papiru. Primerci su prodati u univerzitetu po ceni od pola krune. Izdavač Aceldame bio je

18

već pomenuti Leonard Čarls Smiters, koji se proslavio po objavljivanju dekadentne i „zabranjene“ literature. On se hvalio Krouliju kako će izdati sve ono što se drugi boje da izdaju, što je ovaj shvatio kao izazov. Karakteristično za Smitersa je bilo i to da je objavljivao knjige u skupocenim, luksuznim povezima, što je u to vreme već bilo postalo retko.

Poema je dobila ime po hebrejskom nazivu za „krvnu njivu“ koja se pominje u Bibliji (Novi Zavet, Matej, gl. 27, stihovi 3-8), kao lončareva njiva koju su kupili sveštenički glavari za srebrnjake što im je vratio pokajnik Juda i koju su namenili za groblje strancima.

Aceldama je poema u kojoj ima dosta biografskog, gde je vidljiva borba i unutrašnji nemir Kroulijev, njegova patnja i težnja. Poema je pisana u Šelijevom duhu, a osećanja u pesmama obuhvataju širok raspon, krećući se od vulgarnih i ironičnih do uzvišenih i duhovnih.

Krouli je preuzeo pseudonim „džentlmen sa univerziteta u Kembridžu“, po uzoru na Šelija, koji se predstavljao kao „džentlmen sa univerziteta u Oksfordu“.

Autorov prvenac nije naišao na neku značajnu reakciju kod kritike i publike, što zbog malog tiraža, što zbog toga što Krouli nije bio poznat u književnim krugovima. No, šta se može reći o književnoj vrednosti ovih stihova? Krouli je kao pesnik bio nedovršen. Vidljivi su literarni uticaji i uzori, jer Krouli navodi njihova imena (Tenison, Brauning, Svinborn, Šeli), ali je i upadljiva ta personalnost njegove poezije. Svuda u stihovima prepoznajemo Kroulijeva razmišljanja, nadanja, strahovanja, očekivanja... Aceldama u svakom smislu nosi lični pečat tvorca. S druge strane, njegovi stihovi su ritmični, melodični, rimovani. S jedne strane, on peva o Bogu, o najvišoj spoznaji, i svom nesavršenstvu, a onda u sledećoj strofi veliča poročnost, seksualnu privlačnost prema svom učitelju, strasti sadizma i mazohizma, i nihilizam. Takav karakter njegove poezije – nagli prelazi iz krajnje uzvišenog u krajnje nisko stanje, mešanje sirovih, primitivnih i vulgarnih elemenata sa duhovnim, čistim i uzvišenim, u svojoj biti ostaće neizmenjen i biće njegova temeljna specifičnost celokupnog njegovog literarnog stvaralaštva. U takvom „nemogućem miksu“ mnogi su videli opasnost i naslućivali zlokobnost njegove ličnosti.

Otuda su kritičari, novinari i njegovi neprijatelji, kojih ni za života nije bilo malo, sa podozrenjem pristupali čitanju njegovih dela, upozoravajući na moguće „opasnosti“. Ali, ako ostavimo po strani takve analize, neosporno je da njegova prva poema – Aceldama, ostavlja dubok utisak na čitaoca i navodi ga na razmišljanje. Svuda je prisutna autorova težnja, jedan napor da dosegne jednu višu stvarnost, da spozna Boga u svemu, tj. u svetu, i otuda njegovo poigravanje sa stvarnošću, karikiranje, namerno iskrivljavanje i izopačavanje, sarkazam i ironija. Navešćemo nekoliko stihova iz poeme za ilustraciju naših refleksija:

19

Ja nisam dostojan. U Kući Patnjeima deset hiljada svetilišta. Svako od njih skrivau sebi manje, unutrašnjije, božanskije, što čuvagrehe, manje grube i manje profane.Najtajnija je kuća Gospoda. On oblikujeBeskonačno,Veliko unutar majušnog, jedno besprekorno jedinstvo!U svakoj ekstazi moje srce se budi;Nek' svaki trans opusti i olakša krilaMoja duša nek' zadrhti, pre no što izađe njena građa čista

Daj mi učitelja! Ne tek učenog sveštenika nekog koji kroz napor i patnju stvoriniz misterija raznih, već nekog prerušenogmladog kralja ljudi, čiji duh se oslobodisveg umora i gađenja, usana i lica uvažavanogmeđu ljudima, ne mnogim –Ah! daj da zažare, upale usne moje, bar dodirom jednim!Ah! pod zaštitom njegovom, njegovom ljubavlju skritimmojom poniznošću, na njegovu ugledajuć’ se sigurno dostižemo Ono što Jeste,i oslobodićemo sebe, daleko iznad, zajedničkiiznad najviših nebesa, u slatki poljubac ljubavničkitako sladak, tako jak, u bitida će se s njim moja duša njegovoj pripojiti.

Nedugo pošto je Aceldama objavljena, Kroulija je kontaktirao jedan njegov čitalac. Bio je to slikar ser Džerald Festus Keli (Gerald Festus Kelly), u to vreme takođe student na Kembridžskom univerzitetu. Kupivši knjigu u jednoj specijalizovanoj knjižari, Keli se oduševio i ubrzo se vratio u knjižaru, zamolivši vlasnika da ugovori sastanak sa autorom. Do sastanka je došlo u maju 1898. godine. Bio je to susret dve srodne duše, dva boema, umetnika i istraživača. Po Kroulijevim rečima, „sreli smo se na pomalo romantičan način.“13

13 Crowley, A., Confessions.

20

Ser Džerald Festus Keli (sir Gerald Festus Kelly)(1879-1972), portret Tomasa S. Eliota, ulje na platnu, 1961.14

Na tom prvom sastanku Krouli je bio očaran Kelijevim enciklopedijskim znanjem umetnosti i književnosti; Keli je, pak, u Krouliju video živi primer istinskog pesnika. Primetili su mnogo toga zajedničkog: osim što su obojica studirala na istom univerzitetu, jednako su se ponosila svojim irskim poreklom, odrastala u sličnom porodičnom okruženju, otac im je bio svešteno lice i, konačno, obojica su bila strastveni umetnici. Bio je to za Kroulija početak jednog divnog druženja, u kome je bilo i velikih planova o međusobnoj umetničkoj saradnji. Između ostalog, utanačili su rad na jednoj drami i pokretanje novog časopisa.

Džerald Keli je četiri godine bio mlađi od Kroulija. Kelijevo studiranje na univerzitetu usledilo je u stvari kao rezultat kompromisa između njegove snažne želje da bude slikar, koju je podržavala majka, i njegovog oca koji mu je to branio. Posle dugog perioda žestokih svađa (šest meseci), na kraju je porodica postigla sporazum – Džerald može da se bavi slikanjem ali tek pošto završi studije na Kembridžu. Tako je Džerald prihvatio svoje studiranje samo da bi udovoljio želji svog oca, i vreme je provodio uglavnom uživajući u životu i provodeći se. Nezainteresovan za redovno studiranje, on je pronašao interes u proučavanju poezije i tome se potpuno posvetio. Poezija ga je i dovela do Kroulija, u kome je video svoj uzor pesnika, intelektualca i boema.

Poznanstvo sa Kelijem bilo je značajno za Kroulija ne samo zbog toga što je ovaj našao sebi ravnopravnog partnera i prijatelja, već i zbog jednog drugog razloga. Sticajem okolnosti, Kelijeva starija sestra, Rouz Keli, postala je Kroulijeva prva žena. Ali, u vreme kada su se upoznali, to je još uvek bila daleka budućnost.

Za Kroulija je tada bilo odlučujuće jedno drugo poznanstvo. Bilo je to druženje sa planinarom Oskarom Ekenštajnom (Eckenstein). Ekenštajn je u mladom Alisteru spazio veliki talenat za planinarenje i podržavao je njegove ambicije. Sam je bio istaknuti planinar, već poznat u krugovima planinara. Atletske, nabijene građe, nosio je malo 14 Artnet, The Art World Online, sajt: www.artnet.com/Artists/LotDetailPage.aspx?lot_id=6C0C01FCEB9A824E021E3958BD666F27 (03.05.2008.)

21

zapuštenu bradu i karakterističnu kapu i voleo je da puši lulu. Odvažan, istrajan i snažne volje. Krasilo ga je to što je bio nezavisan, slobodan duh, mada prek i neelastičan.

22

Približavanje svetilištu

Krouli je duboko verovao da duhovna zajednica, kakva je bila opisana u Ekarthausenovom delu, postoji negde na Zemlji. To je bila zajednica svetih ljudi, veliko belo bratstvo, grupa odabranih, koji predvode duhovnu evoluciju čovečanstva. No, koliko god da je bio uveren u tako nešto, nije mogao pretpostaviti da će tako skoro pronaći i upoznati jednog od njenih članova. A onda je došao do traga.

Druženje sa Ekenštajnom dovelo ga je do prvog jasnog znaka. Dospeo je pred sam prag svetilišta. Ostalo je morao da učini sam. Na njega je bio red da povuče figuru. I, nije mu bilo nimalo teško. Naprotiv, pojurio je svom snagom.

Te iste, sudbinske, 1898. godine, u avgustu, sa Ekenštajnom je bio na Švajcarskim Alpima. Poneo je sa sobom knjigu MekGregora Metersa (S.L. MacGregor Mathers) Razotkrivena Kabala (The Kabbalah Unveiled), izdate prethodne godine. Knjiga je bila prevod Rozenrotove (Knorr von Rosenroth) knjige Kabbala Denudata, napisane na latinskom krajem XVII veka, koja je i sama bila prevod klasičnog dela hebrejskog misticizma Zohar. Krouli je u časovima odmora proučavao knjigu i molio se da pronađe učitelja koji bi mogao da mu protumači zagonetne, šifrovane stranice mistične Kabale.

Silazeći sa jednog glečera prema selu Zermat, željan odmora posle iscrpljujućeg penjanja, Krouli je naišao na neku pivnicu. Dok se odmarao ispijajući pivo, nenadano se našao usred jedne žučne rasprave o alhemiji. Među prisutnima, Krouli se osećao najpozvaniji da se uključi u razgovor. Samouvereno je govorio o temi koja ga je privlačila i o kojoj je tako mnogo znao. Posle diskusije, jedan od učesnika mu je prišao i predstavio mu se kao Džulijan L. Bejker (Baker), po profesiji analitički hemičar. Možemo zamisliti reakciju mladog, nadobudnog Kroulija, koji je shvatio da se nalazi pred čovekom koji zna više od njega. Morala ga je ganuti skromnost i mudrost neznanca, koji se niotkuda stvorio pred njim. Uveče, Bejker ga je ispratio do hotela, i celim putem njih dvojica su razmenjivali znanje o mnogim aspektima alhemijske veštine.

Čitavu noć Kroulija su mučili rojevi pitanja: „ko je taj čovek?“, „da li je možda on Majstor za kojim je tragao?“, „ako Bejker jeste Majstor, zašto mu to onda nije rekao?“, itd. Posle neprospavane noći, jedva je čekao jutro da potraži tajnovitog čoveka. No, on je već bio napustio svoj hotel. Krouli ga je grozničavo tražio po čitavoj dolini, ne želeći da mu umakne jedina moguća veza sa svetilištem. Pošto je pretražio hotele, krčme i železničku stanicu, najzad ga je našao. Posle kraćeg uvoda, Krouli je smogao snage da ga pita da li je on Majstor. Na to se Bejker samo nasmešio i odmahnuo glavom. „Ne, ali kada se budemo vratili u London, upoznaću te sa čovekom koji je mnogo više magičar od mene.“

23

To leto Kroulijevo zdravlje se naglo pogoršalo i on je morao da prekine planinarenje sa Ekenštajnom. Vratio se u London da se oporavi. Dok je ležao u postelji, dopisivao se sa Bejkerom, radujući se što skorijem ozdravljenju i viđenju sa novim prijateljem. U oktobru je Bejker ispunio dato obećanje i upoznao ga je sa Džordžom Sesilom Džounsom (Jones). Džouns je bio industrijski hemičar iz Bezingstouka, Hempšir. Stasit, sa svojom dugom crnom kosom i bradom, izgledao je kao reinkarnirani Isus. Pored toga što je Džouns imao zavidno znanje okultnih nauka, bio je i vrsni praktičar. Krouliju nije trebalo mnogo da shvati da se nalazi na pravom tragu. Džouns jeste bio jedan od Majstora.

Majstor mu je objasnio da je svakom tragaocu neophodan učitelj, koji koji ga može uputiti u tajne prakse magije i koji mu može rastumačiti značenje šifrovanih magijskih rukopisa. On mu je preporučio da nabavi spis koji se tek nedavno bio pojavio u knjižarama. Bio je to engleski prevod srednjovekovne knjige Knjiga Svete Magije Abramelina Maga (The Book of the Sacred Magic of Abramelin the Mage), koji je uradio Semjuel Lidel MakGregor Meters, autor koga je baš čitao tog leta. Ta tajanstvena knjiga sadržavala je direktna i neuobičajeno jasna uputstva za samostalan magijski rad – magijske pripreme koje je trebalo obaviti da bi tragalac stupio u kontakt sa istinskim učiteljem. Ponesen, Krouli je želeo da odmah nabavi primerak spisa i započne sa pripremama. Džouns i Bejker su u mladom nesvršenom studentu zapazili redak dar za okultne nauke i veliki potencijal za duhovno napredovanje. Ipak, oni su ga savetovali da sačeka i obećali mu da će ga upoznati sa grupom iniciranih, koja će ga pripremiti za operaciju Svete Magije.

Krouli nije poslušao savet već je tajno iznajmio stan u Londonu, na adresi Čenseri Lejn broj 67 i 69, predstavljajući se kao izvesni grof Vladimir Svarov. Zbog čega je on krio svoj identitet i zašto je preuzeo jedno ne-englesko ime (u ovom slučaju rusko), dodavši pride i titulu grofa? Kako je sam tvrdio, postojala su dva razloga za takvo skrivanje:

a) njegova rešenost da započne operaciju Svete Magije Abramelina Maga, koja je izričito zahtevala osamljivanje praktičara, da se njegova porodica ne bi umešala na bilo koji način i sprečila rad. U tom smislu trebalo je shvatiti i njegovo izmišljeno ime.

b) Činjenica da se mladi tragalac tek bio vratio sa svog puta po Rusiji, gde je bio naučio ruski jezik i podučavao se pravilima diplomatske službe. Kako kaže15: „Upravo sam se bio vratio iz Rusije, gde sam bio da naučim jezik za potrebe diplomatske službe, i mislio sam da bi bilo zabavno da posmatram reakcije Londonaca na stranog plemića. I bilo je.“

15 Iz orepiske A.K. sa R. K. Njumenom, pismo od 16.08.1944., New 24, Yorke Collection.

24

Ne znajući za Kroulijev naum, njegovi učitelji su ga počeli podučavati magiji. Jedna od prvih praktičnih tehnika koju je naučio bila je tehnika astralne projekcije. Praksa se sastojala od sledećih koraka. Prvo je trebalo vizualizovati zaštitni krug oko tela, koji je imao svrhu zaštite od neželjenih spoljnih uticaja (buka, šumovi, ostale spoljne smetnje). Posle toga je praktičar izvodio ritual Pentagrama, prikladan za čišćenje prostora i aure, sledila je meditacija i onda sama astralna projekcija. Praktičar bi naspram svog fizičkog tela vizualizovao astralno telo, identičnog izgleda, i u jednom trenutku bi se voljno „prebacio“ iz fizičkog u astralno telo. Tada bi mogao da voljno koristi svog astralnog dvojnika, putujući po različitim nivoima i u različitim „svetovima“. Iz tih putovanja sledile su astralne vizije koje je praktičar trebalo da zapiše u svoj magijski dnevnik, koji je potom davan na uvid mentorima. Tehnika astralne projekcije bila je u stvari test za Kroulija, koji je trebalo da pokaže njegovu rešenost i spremnost da bude primljen u članstvo Reda. To je bio deo redovne procedure koju je morao proći svaki potencijalni član, iskušenik.

Već prva astralna iskustva bila su izuzetno uspešna. Njegova prva vizija bila je neuobičajeno živa, a druga je prevazilazila Bejkerove vlastite vizije. Tokom dva meseca, koliko je trajala praksa, Krouli je zapisao ukupno 18 astralnih vizija. U tim svojim prvim astralnim iskustvima, on je posećivao različita mesta. Jednom je posetio izvođenje Betovenove V simfonije u Kvins holu u Londonu. Drugi put je imao neobične i snažne vizije. Mnoštvo primera astralnih vizija razbacao je kasnije u svojim Ekvinoksima, vlastitim časopisima koje je izdavao dugi niz godina.

Ovako brz napredak u astralnoj projekciji uverio je Džounsa i Bejkera u Kroulijevu nadarenost, i oni su odlučili da ga prime u društvo odabranih. Saopštili su mu vest da će biti iniciran u Red Zlatne Zore.

25

Zlatna Zora

Zlatna Zora je bio prvi pravi okultni red sa kojim se Krouli susreo i koji ga je primio u svoje članstvo. Red je na Kroulija izvršio presudan uticaj. Bio je odlučujući za Kroulijevo magijsko podučavanje i razvoj, ali i više od toga. On je udario pečat budućem toku i sudbini Kroulijevog života. Izrael Rigardi (Regardie), Kroulijev učenik, prijatelj i biograf, posebno je istakao ovu sudbinsku ulogu Zlatne Zore u životu njegovog učitelja:

„Iznad svih drugih svetovnih događaja, uticaj hermetičkog reda Zlatne Zore bio je taj koji je oblikovao život Alistera Kroulija. Jednom izložen njegovom kabalističkom sistemu stepenova i filosofije, njegovim magijskim praksama i ceremonijama, on nikada više nije ostao isti.“16

Možemo ići još dublje, i ustanoviti da je Zlatna Zora delovala na mladog Kroulija i kao metod vaspitanja, učestvujući u formiranju njegove ličnosti. Dotad dezorijentisan, neusmeren i neumeren, u traganju za identitetom, znanjem i autoritetom, Alister je u okrilju reda dobio upravo ono što mu je trebalo. Red je za njega predstavljao i utočište, i autoritet, i izvor znanja.

Da vidimo onda šta je zapravo bio taj tajnoviti red i kakav je bio njen značaj u istoriji?

Poreklo i nastanak Zlatne Zore obavijeni su velom misterije. Istorija i legenda se prepliću i nadopunjuju, gradeći tako ono što nam je danas znano kao tradicija Zlatne Zore.17 Tri su čoveka zaslužna za osnivanje i funkcionisanje reda Zlatna Zora. Ova trojica su ključne figure u stvaranju istorije i mita o Zlatnoj Zori.

Pre svega, spomenimo dr Vilijema Vina Vestkota (Westcott), kome pripadaju najveće zasluge za utemeljenje i početan uzlet reda. Vestkot18 je bio lekar po zanimanju i radio je kao sudski istražitelj patolog u Londonu, kod svog strica. Rođen je 1848. godine u istom mestu gde i Krouli – u Limingtonu. U svojoj desetoj godini ostao je bez roditelja i usvojio ga je stric, koji je, kao i njegov otac, bio lekar. Od tada teče njegova karijera uspešnog sudskog lekara. Paralelno sa profesijom lekara, Vestkot je pokazao i strasno interesovanje za okultizam i hermetičku filozofiju. Pristupio je masonskoj loži već 1871. godine i posvetio se okultnim istraživanjima. Zanimao se za kabalu, alhemiju i hermetičko bratstvo Rozenkrojcera.

16 Regardie, Israel: The Eye in the Triangle, An Interpretation of Aleister Crowley, Falcon Press, Phoenix, Arizona, 1982., str. 59.17 Za šire istorijske podatke o Zlatnoj Zori, u obilju literature, najbolje je konsultovati neke od sledećih knjiga: Ritual Magic in England - Francis King; The Magicians of the Golden Dawn - Ellic Howe; The Golden Dawn Companion - R. A. Gilbert; The Sword of Wisdom - Ithell Colquhoun; The Golden Dawn – I. Regardie. (nap. aut.).18 Za biografije vođa Reda vidi sajt: The Hermetic Order of the Golden Dawn, http://www.hermeticgoldendawn.org/Documents/Bios

26

Vestkot je brzo napredovao na oba polja. Na profesionalnom planu, 1881. godine postavljen je na mesto oblasnog sudskog lekara, a 1892. godine uspeo se do vrhovnog sudskog lekara za severoistočni London. I na drugom polju bio je uspešan. Godine 1880. primljen je u članstvo rozenkrojcerskog bratstva S.R.I.A. (Societas Rosicruciana in Anglia), u Londonu, da bi 1890. godine postao Magus S.R.I.A. i vrhunski majstor lože Quator Corronati.

Misteriozni događaj vezan za postanak reda dogodio se 1887. godine. Sticajem okolnosti, pomenuti dr Vestkot došao je u posed nekog drevnog šifrovanog rukopisa, koji je izgleda čuvao određena tajna magijska znanja. O tome kako je došao do tog magičnog rukopisa i koje je tačno njegovo poreklo postoje različite priče.

Dr W. Westcott

Prema sopstvenom tvrđenju, Vestkot je taj manuskript dobio od uvaženog masona A.F.A. Vudforda (Woodford), uz molbu da ga dešifruje. Krajem te iste 1887. godine, ostareli Vudford je preminuo, pre nego što je i došlo do osnivanja reda. Po drugoj verziji priče, dr Vestkot je rukopis pronašao slučajno, u nekoj antikvarnici u Farington Roudu, u Londonu. Obe verzije priče imaju misterioznu završnicu. Naime, u zagonetnom dokumentu krili su se podaci neophodni za ostvarivanje kontakta sa izvesnom gospođicom Anom Šprengel, koja je bila tajni majstor i vođa magijskog reda. Vestkot je stupio u vezu sa njom i ubrzo od nje dobio odobrenje za osnivanje ogranka velikog reda u Engleskoj.

Mnogi ozbiljni proučavaoci Zlatne Zore osporavaju verodostojnost ovih verzija, posebno istinitost postojanja gospođice Šprengel. Po njima, Vestkot je čitavu prepisku sa dotičnom osobom izmislio kako bi osnivanje organizacije obavio velom misterije i dao potrebnu težinu i ozbiljnost čitavom poduhvatu, a sebe uzdigao na mesto osnivača i vođe.

Tako se u literaturi sreće i treća verzija, prema kojoj je sudbinski dokument već postojao u krugovima S.R.I.A., i da ga je verovatno

27

sastavio mason i naučnik Kenet Mekenzi (Mackenzie), priznati autoritet u oblasti masonerije, autor enciklopedije The Royal Masonic Encyclopedia. Dokument je dospeo u ruke Vestkota negde 1886. godine, preko Mekenzijeve udovice.19

Uprkos ovim neslaganjima, autentičnost samog spisa niko ne dovodi u pitanje.

Bilo kako bilo, Vestkot, predani istraživač misterija i okultne tradicije, bio je čovek koji je posedovao znanje potrebno za rešenje ispisanih šifrovanih stranica tajnovitog rukopisa. Šifra korišćena u kodiranju bila je slična onoj koju je koristio opat Tritemijus u svojoj knjizi Polygraphiae, a koju je Vestkot posedovao. Rukopis je bio pisan izbledelim mastilom na listovima očigledno starog papira, koji su imali vodeni žig iz 1809. godine. Prema nekim izvorima, pravi datum nastanka teksta ipak je dosta kasniji, i pada u period između 1880. i 1885. godine. Podatke koje dokument sadrži nije mogao znati nijedan čovek u vreme kada je datirana hartija, već najmanje 20 godina kasnije. Smatra se da su njegovi sastavljači morali imati određeno znanje iz slobodnog zidarstva. Otuda proizlazi sumnja u verodostojnost tačnog datiranja pronađenog dokumenta, što unosi dodatnu čar misterije.

Krajem 1887. godine Vestkot se ozbiljno pozabavio dešifrovanjem. S obzirom na njegovu stručnost i poznavanje potrebnog ključa, on je relativno lako otkrio da je rukopis pisan na engleskom jeziku, ali u obrnutom smeru – s desna nalevo. Tada je shvatio da se u dokumentu daju određeni podaci neophodni za uspostavljanje magijskih rituala. Ali, ti podaci su bili namerno nedovoljni. Osim uputstava, dokument je sadržavao i podatke za kontakt sa izvesnom ženom adeptom – Sapiens Dominatur Astris (S.D.A.), što je bilo magijsko ime za gospođicu Anu Šprengel iz Nirnberga, Nemačka. Vestkot nije oklevao već je poslao pismo na datu adresu i tako je započela prepiska. Gospođica Šprengel mu je dodelila zvanje Adeptusa Exemptusa (rang u magijskoj hijerarhiji, 7=4) i odobrila mu je osnivanje ogranka, tj. hrama njenog reda u Engleskoj, dajući mu sva potrebna znanja i ovlašćenja za samostalan rad. Takođe, naložila mu je da izabere još dva saradnika, koji bi zajedno sa njim rukovodili redom. To je bilo u skladu sa okultnom tradicijom, da vođstvo nekog reda mogu činiti samo jedan ili tri majstora. Poštujući zahtev, Vestkot je pozvao svog prijatelja, takođe člana S.R.I.A. i masona, čije je ime bilo Semjuel Lidel MekGregor Meters (McGregor Metters). Zajedno su, pak, odabrali još jednog člana S.R.I.A., doktora Vudmena (W.R. Woodman) za trećeg člana. Stvoren je trijumvirat, tri čoveka koji su sebe proglasili osnivačima i vođama novog okultnog reda.

19 Videti: Soror S.J.: Dr William Wynn Westcott, internet sajt: http://www.hermeticgoldendawn.org/Documents/Bios/Westcott.htm

28

Stranica šifrovanog rukopisa Zlatne Zore

Drugi osnivač Reda, S.L. MekGregor Meters, u daljem sledu događaja, predstavljao je ključnu figuru. Od sve trojice ovaj je bio najzanimljivija ličnost. Osobenjak, bio je posvećen proučavanju misterija i malo šta drugo ga je tako zanimalo. O njegovom životu se vrlo malo zna. Ono što je ostalo su uglavnom zabeleške i zapažanja nekih od članova Zlatne Zore, njegovih saradnika i bližnjih. Rođen je 1854. godine u Londonu. Bio je sin trgovačkog službenika. Otac mu je umro mlad, i Metersa je odgojila majka, u Burnmautu. Bio je snažne građe, jer se u mladosti bavio boksom. Osim boksa, proučavao je i vojnu strategiju. Rano je pokazao široko interesovanje za okultne nauke i jezike. Njegovi savremenici se slažu u tome da je imao široko obrazovanje, ali imao je nekritički um. Jejts je za njega pisao kako je u njemu „mnogo učenosti“ ali „malo obrazovanja“. Gotovo nesposoban za zdravu analizu, on je čitao sve što je stigao. Bio je redovan posetilac čitaonice Britanskog muzeja, gde je ostajao od otvaranja do kraja, svakog dana, studiozno proučavajući stare magijske rukopise. Tamo je upoznao i svoju buduću suprugu, Minu Bergson (koju je zvao Moina), mlađu sestru francuskog filozofa i Nobelovca Anrija Bergsona.

Iniciran je u masoneriju u Burnmautu, 1877. godine. Brzo je napredovao u hjerarhiji masonskih stepenova. Za manje od 18 meseci stigao je do stepena Majstor Mason. Kao Majstor Mason, imao je pristup u tajnu organizaciju rozenkrojcera S.R.I.A., gde je upoznao Vestkota i Vudmena.

29

S.L. McGregor Metters

S.L. McGregor MettersMeters je vodio strog, disciplinovan način života. Bio je nepušač i

vegetarijanac, i borio se protiv seciranja životinja. Inače je imao vrlo preku narav. Umeo je da prasne i pobesni u trenutku. O njegovom braku sa Minom (koju je zvao Moina), nema mnogo podataka. Njegov način života i karakter ukazuju na to da se Meters uzdržavao od seksa, te da su on i njegova supruga živeli u sporazumnom celibatu.

Treći član trijumvirata, dr Vudmen (W.R. Woodman), bio je penzionisani lekar. Najstariji među njima (20 godina stariji od Vestkota), bolešljiv i povučen po prirodi, Vudmen nije ostavio mnogo u istoriji Reda. Umro je 1891, samo tri godine nakon osnivanja Reda.

Red Zlatne Zore je formalno ustanovljen 1888. godine, kada je dr Vestkot, imajući ovlašćenje od strane g-đice Šprengel, u prisustvu dvojice pomenutih članova, proglasio osnivanje Hrama Izis-Uranija u Londonu, kao engleskog ogranka Zlatne Zore. Bio je to hram broj 3, pored dva hrama koji su već bili uspostavljeni. Prvi je bio, naravno, hram čiji je osnivač bila sama Ana Šprengel – Licht, Liebe, Leben, a osnivač drugog bio je fiktivni engleski adept koji je posedovao šifrovani rukopis pre Vestkota.

Članovi Reda Zlatne Zore mogli su da budu i muškarci i žene, i oboje su ravnopravno učestvovali u ceremonijama i svim pitanjima od značaja o kojima se raspravljalo. Muški članovi nazivali su se „frater“ – „brat“, a članice su bile „soror“ – „sestra“.

Svaki član Reda imao je svoje magijsko ime ili moto. To je bio, takoreći, službeni identitet svakog člana, njegovo ime pod kojim se on predstavljao u Redu i pod kojim su ga ostali članovi prepoznavali. Članovi Reda su sami birali svoja magijska imena, koja su označavala njihovu najvišu težnju ili njihov način razumevanja najviše spoznaje, ono što se u Redu nazivalo Veliko Delo. Magijsko ime je bilo simbol individualnog i istinskog odnosa pojedinog člana prema Velikom Delu i izražavao je ono najsuštinskije i najkarakterističnije što se ispoljavalo kod svakog od njih, kada je u pitanju put duhovne spoznaje.

Magijska imena (mota) trojice vođa Zlatne Zore i njihova značenja bila su sledeća:

Vestkot:1) Quod Scis Nescis, prevod: „Ti ne znaš šta znaš“.

30

2) S.A. ili Sapere Aude, prevod: „Usudi se da budeš mudar“.3) Non Omnis Moriar: „Ja neću biti potpuno mrtav“.

Meters:4) S.R.M.D. ili S' Rioghail Mo Dhrem, u prevodu: „Moja rasa je

kraljevska“.5) D.D.C.F. ili Deo Duce Comite Ferro, značenje: „Bog mi je

vodič, a mač mi je pratilac“.Vudmen:

6) Magna Est Veritas Et Praelavebit: „Velika je Istina i ona će preovladati”.

7) Vincit Omnia Veritas: „Istina pobeđuje sve“.

Sistem Zlatne Zore zasnivao se na inicijatičkom napredovanju učenika po stepenovima koji su bili hijerarhijski postavljeni, počev od najnižeg stepena, označenog kao stepen Neofit (0=0) do najvišeg, nazvanog stepen Ipssissimus (10=1). To je bilo zamišljeno kao svojevrsna hermetička i okultna škola, u kojoj se učenik postepeno, putem grupno organizovanih inicijacija, uvodio u okultno i mistično znanje, i tako napredovao putem samospoznaje, sve do krajnjeg stepena, koji je označavao mistično jedinstvo sa Bogom. Glavni inženjer strukture reda, uputstava i konkretnih praksi koje su se davale članovima bio je Meters. On je osmislio originalne i dokazano delotvorne duhovne prakse, u kojima su se studenti Zlatne Zore obučavali.

Red poznat pod imenom Zlatna Zora zapravo nije bio jedinstven, već je bio podeljen na tri posebna reda, međusobno strogo odvojena. Struktura Reda je organizovana prema kabalističkom dijagramu Drveta Života. Tako je čitava šema stepenova i napredovanje inicijanta usaglašena sa odgovarajućim sefirotima i stazama na Drvetu Života. Svaka sledeća inicijacija je ujedno označavala osvajanje sve više i više sefire na lestvici povezanih sefirota i staza Drveta Života, što se može predstaviti kao psihomentalno i energetsko usaglašavanje inicijanta sa odgovarajućom sefirom. S obzirom da je kabalistički dijagram korišćen i kao univerzalna mapa znanja, postizanje nekog stepena značilo je i usvajanje odgovarajućeg sklopa znanja, u vidu propisanih lekcija, uputstava i praksi. Ukupno je bilo 12 stepenova u hijerarhiji Reda, ali od toga se dva stepena nisu uklapala u postojeću šemu (Neofit i stepen Portala), a svi ostali su odgovarali sefirotima, od Malkuta (Zelator) do Ketera (Ipssissimus).

Svakom stepenu pridodat je određeni par brojeva, koji je označavao položaj na Drvetu Života. Prvi broj u paru predstavljao je broj koraka koje je učenik osvojio, počev od najniže sefire (Malkut), a drugi broj – broj koraka koji ostaje da se pređe do najviše sefire – Ketera.

31

Sada, kada je prihvatio i ispunio sve svoje obaveze i zavete stepenova Prvog Reda, mogao je da se konačno preda izvođenju Svete Magije. Za potrebe operacije, a prema uputstvima knjige, Krouli je odlučio da pronađe neku udaljenu kuću, daleko od civilizacije, kako bi u njoj neometano proveo predviđeni period povlačenja od šest meseci.

Za vreme jednog neobaveznog planinarenja po stenama i visovima oko jezera Loh Nes, u Škotskoj, dok se odmarao, praveći stanku, osmatrajući obale jezera, jedna kuća mu je privukla pažnju.

Zvana Boleskin (Boleskine), bila je to dugačka prizemna kuća, izgrađena tik uz brežuljak, kraj jezera. Nalazi se na jugoistočnoj strani Loh Nesa. Obala se tu blago uzdiže iz vode, obrasla tisom i borovima. U skladu sa uputstvima iz Abra-Melinove Svete Magije, građevina je okrenuta na sever, izlazeći na prostranu, otvorenu terasu i ložu, koja mora da ima puno prozora, „kako bi se brojni duhovi mogli bolje videti“. Ispred kuće je jezero, iza – brdo. I dan-danas postoji.

Kuća Boleskin, na obali jezera Loh Nes, Škotska.

32

Boleskin je plemićka kuća, koju je izgradio uvaženi Arčibald Frejzer (Fraser), krajem 18. veka, i sve do tada pripadala je članovima porodice Frejzer. Pored kuće je i porodično groblje. Od nje se izvija dugačak put, sa obe strane natkriven niskim drvećem, nastavljajući se dalje na drum kojim se stiže do dva obližnja mesta – Fojersa, na jugu i severno, do Invernesa.

Krajem avgusta 1899. godine, Perdurabo je izabrao Boleskin za svoju magijsku kuću. Kuća je ispunjavala sve uslove i bila je pogodna za izvođenje Abra-Melinove operacije. Odlučio je da je kupi. Pozvonio je vlasnici, gospođi Meri Rouz Barton, i izrazio interesovanje za kupovinu. Ona ga je odbila, rekavši da kuća nije na prodaju. No, magusa to nije pokolebalo. Bio je spreman da je kupi po svaku cenu. Kupio ju je po dvostruko višoj tržišnoj ceni – oko 2.000 funti. Do novembra 1899. godine, novi vlasnik se uselio u kuću pored jezera.

Krouli je uživao kao novi zemljoposednik. Prema škotskom običaju, prozvao se „lerd (laird) od Boleskina i Abertafa“ – „laird“ je bila keltska reč za „lord“, „gospodar“. Abra-melinov spis nalagao je da se magijska operacija započne na Uskrs. Stoga je rešio da vreme do operacije provede u upoznavanju sa okolinom i susedima.

Tako prostrana kuća, kao što je Boleskin, zahteva još ljudi. Ni gospodar imanja nije želeo da bude sam. Otuda je unajmio poslugu i kočijaša. Dane je provodio u planinarenju i pešačenju, u društvu svojih pasa, loveći divljač i pecajući lososa na jezeru. Divljina je prijala njegovoj kondiciji.

Ipak, njegov dolazak u područje Loh Nesa nije mogao ostati neprimećen. Duge šetnje po močvarnim terenima oko jezera, koje je svakodnevno praktikovao, plašile su starosedeoce. Jednog dana na pragu svoje kuće našao je veliki kameni vrč, u kojem je bio krijumčareni viski. Bio je to znak upozorenja, upućen njemu – došljaku, da ih ne uznemirava.

Spremajući se za početak operacije, koji je trebalo da bude na Uskrs, iz dana u dan Krouliju su se dešavali svakojaki neobični događaji. On je te neobičnosti tumačio kao posledicu njegovog usredsređivanja za veliki zadatak. Približavanje njegovom Svetom Anđelu Čuvaru izazivalo je mnogo različitih dešavanja, koja se nisu mogla objasniti nekim ovozemaljskim uzrokom, a koja su ga ometala u njegovoj magijskoj odluci. Kako je kasnije objašnjavao, neverovatno koliko se mnogo stvari uroti protiv volje onoga ko se usudi da preduzme ovako težak zadatak.

Taj period boravka u Boleskinu ostao je nezabeležen, izuzev u retkim slučajevima. Kako sam kaže u Ispovestima, tada još nije razumeo pravu vrednost vođenja magijskog dnevnika. „Bio sam totalno posvećen postignuću. Sve što bi mi se pojavilo, mimo glavnog puta ka cilju, bila je samo neprilika, smetnja i prekid.“20 Kao sekundarni izvori informacija o tom periodu, bile su pesme, rituali i zapisi vizija.20 Crowley, A.: Confessions, gl. 22.

33

U međuvremenu, muza ga nije ostavljala. I dalje je neumorno pisao. Od dela koje je ostavio, vredi pomenuti: poeme i zbirke poezije Poziv Američkoj Republici (An Appeal to American Republic), Majčina tragedija (The Mother's Tragedy) i Hram Svetog Duha (The Temple of the Holy Ghost) i dramu Fatalna sila (The Fatal Force).

U Hramu Svetog Duha može se pratiti napredovanje i razvoj njegove duhovnosti. Pesme su uglavnom bile na liniji dekadencije, bodlerovske, ali je uočljiva njegova težnja. Naslovi pesama: Atanor (The Athanor), Planina Hrista (The Mountain Christ) ili Rozenkrojcer (The Rosicrucian) govore sami za sebe.

Povremeno je upražnjavao astralna putovanja, prizivao inteligencije i koristio tehnike za izazivanje astralnih vizija. Astralna putovanja je izvodio koristeći metod usvojen iz Zlatne Zore. Po tom metodu, praktičar je, sedeći na stolici, prave kičme, zamišljao što je moguće uverljivije svog astralnog dvojnika, tačno nasuprot sebe. U jednom trenutku, kada je za to bio dovoljno spreman, praktičar je snagom volje trebalo da se „prebaci“ u svog dvojnika, osvesti ga, i tada je mogao pomoću njega da putuje po astralnoj sferi.

Prizivajući različite anđele, Krouli je dobijao izuzetne vizije. Prenećemo ovde dve karakteristične astralne vizije21:

„Prizivajući anđele Zemlje, dobio sam čudesne rezultate. Anđeo, moj vodič, odnosio se prema meni sa upadljivim prezirom i bio je vrlo surov i istinit. Pokazao mi je svakojake stvari. U središtu zemlje obrazovani su ruža i krst. Ruža je apsolutno samožrtvovanje, spajanje svega u 0 (Negativno), univerzalni princip stvaranja putem promene (ne samo ženski princip) i univerzalno svetlo „Khabs“. Krst je širenje ili princip Pekht. Trebalo je zatim da naučim još nešto; ali pažnja mi je odlutala.“

„Pošao sam sa jednim veoma ličnim vodičem; tada spazih (nakon nekoliko manje bitnih pojedinosti) našeg Gospoda kako sedi sa ženom iz Samarije, pored Izvora. Tako, pet muževa predstavljalo je pet velikih religija koje su oskrnavile čistotu Device Sveta: a „onaj kojeg sada imaš“ bio je materijalizam (odnosno moderno mišljenje).“

Vizije su bile snažne i žive, prepune simbola, i one su za njega bile znak da je na dobrom putu. Imao je izuzetan dar za magiju, za astralne svetove, i u njemu je jačala svest o vlastitoj svrsi i volji. Izrazio je to ovako22: „Došlo mi je prirodno da prezrem i odbacim, bez ostatka, bez i jednog trena oklevanja ili žaljenja, sve šta god je moglo da stoji na putu mom cilju. Istovremeno, mogao sam taj cilj da posmatram kao da je ništa u poređenju sa višim ciljem Reda kojem sam se zavetovao.“

Brat Perdurabo, sada lerd od Boleskina, vlasnik velike kuće i pripadajućeg imanja u Škotskoj, osećao se savršeno spremnim za započinjanje Abra-Melinove magijske operacije, ključne za napredovanje u Drugi Red. Našavši da je došlo vreme da podnese 21 Ibidem, gl. 22.22 Confessions, gl. 22.

34

zahtev za iniciranje, obratio se adeptima Drugog Reda, u Londonu. Na njegovo iznenađenje, bio je glatko odbijen, sa obrazloženjem da nije dovoljno osposobljen.

U to vreme, funkciju Cancellarius-a i instruktora rituala obavljala je Florens Far, a ona je to suviše ozbiljno i službeno shvatila. Bez obzira na to što je osećala naklonost prema Krouliju, odbacila je njegovu molbu za napredovanje kao neosnovanu. Međutim, uloga Metersovog formalnog predstavnika u Londonu poverena je drugoj osobi, znanoj kao gospođa Emeri (Emery). Bila je to osetljiva pozicija, s obzirom na to da je ogromna većina članstva boravila u Londonu i ostalim gradovima Engleske, a jedino je Meters, sa svojom ženom Moinom i nekolicinom drugih članova, delovao u Parizu. Njemu je bilo neophodno održavanje veze sa engleskim hramovima i zbog jednog ovozemaljskijeg razloga: bio mu je potreban novac za izdržavanje.

Naime, dok je živeo u Londonu, Meters je zarađivao za život kao kurator muzeja Hornimen (Horniman Museum), u Forest Hilu. Nakon svađe sa Frederikom Hornimenom, vlasnikom muzeja, otpušten je. No, Hornimenova ćerka, Ani, među prijateljima poznata i kao Tebi, takođe članica Reda, dala je Metersovima izvesnu sumu novca (443 funte) i oni su se preselili u Pariz. Jedini način preživljavanja u Parizu bila je novčana pomoć koju je davala Ani Horniman, a kada je i ona prestala da ga finansira posle svađe sa Metersom, 1896. godine, ostao mu je samo skromni priliv novca od članova Reda, koji su uplaćivali na ime članarina.

Odbijanje Kroulijevog legitimnog zahteva nije bio nikakav hir niti greška. Bio je to samo deo jedne veće igre, zavere koja se već duže vreme pripremala, zavere usmerene protiv MekGregora Metersa. To što se i Krouli našao usred te zavere nije bilo nimalo slučajno. Za britanske adepte, Alister Krouli je od ranije važio za ekscentričnog došljaka, koji je štrčao u gomili drugih članova Reda. Sada, kada se stavio na stranu autoritarnog vođe, odbacivanje zahteva za inicijaciju Krouliju istovremeno je značilo suprotstavljanje Metersovoj samovolji. Krouli je tada doživljavan kao blizak prijatelj Metersa i njegove porodice. Poruka je bila jasna: nećemo dozvoliti iniciranje Kroulija i na taj način ćemo poslati signal Metersu da ne dozvoljavamo njegovo vladanje čitavim Redom iz Pariza.

Ogorčen zbog neodobravanja njegove istinske volje, Krouli je 13. januara 1900. godine otputovao za Pariz, nameran da se sretne sa Metersom i izdejstvuje svoju inicijaciju.

U Utorak, 16. januara, u pariskom hramu Zlatne Zore, Meters je Kroulija inicirao u stepen Adeptusa Minora (5=6). Time je ambiciozni gospodar Boleskina i Abertafa najzad kročio iza zavese i postao član Drugog Reda Zlatne Zore. Krouli se konačno priključio manjini članstva koji su postigli prvi stepen adeptstva.

Inicijacija je, kao i sve druge inicijacije Zlatne Zore, uključivala dramski ritual. Međutim, ova inicijacija se znatno razlikovala od svih

35

inicijacija stepenova koji pripadaju spoljašnjem redu. Njen simbolizam i celokupna scenografija bili su rozenkrojcerski. Tvorac jedinstvene ceremonije inicijacije bio je MekGregor Meters. Ovde se najbolje vidi kakav je izuzetan genije bio Meters. On je u dramsku formu uobličio priču o Kristijanu Rozenkrojcu, nemačkom plemiću i mistiku, koji je, po prvom dokumentu o postojanju Bratstva Ružinog Krsta23, putovao u Arabiju, gde je bio iniciran u određene muslimanske misterije, a zatim, na putovanjima po svetu proučavao mnoga religijska i mistična učenja. On je u XV veku, zajedno sa još četvoricom adepata, ustanovio red Ružinog Krsta. Rozenkrojc je umro u dubokoj starosti od 106 godina i sahranjen je na nekom nepoznatom mestu, u planini Abiegnus. Pronašao ga je brat koji je bio autor Fame (pretpostavlja se da je to bio Johan Andrea) 1604. godine. Grob se nalazio iza tajnih vrata na kojima je bio urezan natpis: „Post CXX Annos Patebo“ („Biću otvoren nakon 120 godina.)“ Otkrivanje grobnice desilo se tačno 120 godina posle Rozenkrojcerove smrti. Kada je grobnica otvorena, unutra je pronađeno telo Kristijana Rozenkrojca u neraspadnutom stanju.

Odlomak iz ceremonije inicijacije upečatljivo objašnjava simbolizam Ruže i Krsta, njihovo unutrašnje (ezoterično) značenje:24

„Drugi (adept): Grobnica Adepata simbolizuje mesto sahranjivanja Kristijana Rozenkrojcera, koje je on načinio da predstavlja univerzum.

Treći: On je sahranjen u centru koji ima oblik heptagona i nalazi se ispod oltara, glavom okrenutom ka Istoku.

Drugi: Sahranjen je u centru zato što je to tačka uravnoteženih sila.Treći: Mistično ime Kristijana Rozenkrojcera označava Ružu i Krst

Hrista; neraspadljivu ružu stvaranja, besmrtni Krst Svetla.Drugi: Ovo mesto su imenovala naša još drevnija Braća i Sestre,

imenom Grobnica Ozirisa Onofrisa, Pravednog.Treći: Oblik Grobnice je jednakostrani heptagon, figura sa sedam

stranica.Drugi: Sedam stranica aludiraju na sedam nižih sefirota, sedam

palata i sedam dana Stvaranja. Sedam je vrh koji nadvisuje. Sedam je dubina bezdna.

Treći: Grobnica je simbolično smeštena u središtu Zemlje, u planini punoj pećina, mističnoj planini Abiegnus.

Treći: Značenje ovog imena Abiegnus – Abi-Agnus, Jagnje Oca našega. Metatezom to postaje Abi-Genos, Rođen od Oca. Bia-Genos, Snaga našeg roda, a ove četiri reči tvore rečenicu: ABIEGNUS ABIAGNUS ABIGENOS BIA-GENOS. „Planina što pripada Jagnjetu Oca našega, i planina snage roda našega.“ I.A.O. JEHEŠUA. Takve su reči.

(Svi pozdravljaju dajući znak 5=6).

Magijsko ime koje je Krouli odabrao za stepen Adeptusa Minora bilo je tajna koju je strogo čuvao čitavog života. Njegovo pominjanje postoji 23Fama Fraternitatis, za čijeg se tvorca smatra nemački mistik Johan Andrea.24 Rigardie, Israel: The Golden Dawn, Vol. 2, str. 201.

36

samo na jednom mestu, u jednoj njegovoj svesci: Christeos Luciftias. Ovakav njegov izbor odražava tadašnja njegova interesovanja. Ime je u stvari enohijanski25 priziv, koji znači: „Neka bude svetlo!“ On takođe inkorporira rozenkrojcerski simbolizam i ujedno je kombinacija latinskih reči „Christos“ i „Lucifer“, što se može prevesti kao „pomazani prenosilac Svetla“.26 S druge strane, to je kombinacija imena Hrist i Lucifer, odnosno simbolički izraz ujedinjenja Svetla i Tame, Dobra i Zla.

Iniciranje Kroulija u stepen 5=6 bila je Metersova pobeda, njegov odgovor na odbijanje britanskog dela članstva. On je to doživeo kao prkos i pobunu; atak članova u Britaniji na njegov autoritet. Verovatno je na to uticao i sam Krouli, koji mu je veoma emotivno i uverljivo preneo neposlušnost članstva. Ratoborni Meters shvatio je to kao izazov, i u skladu s tim, odlučno je odgovorio. Rat je počeo.

Krouli se u stvari na taj način definitivno svrstao na stranu Metersa, prihvatajući njegovo vođstvo i autoritet kao jedinog punopravnog poglavara Reda. Sada je Meters mogao da računa na mladog adepta kao na svog saveznika.

A on je takođe izašao kao pobednik. Ta inicijacija mu je značila mnogo. Kada se priključio Redu, imao je ogromna očekivanja. Mislio je da će se upoznati sa ljudima genijima, izabranim predstavnicima ljudskog roda, koji žrtvuju sve zarad Istine i Svetla. No, ubrzo ga je sustiglo razočarenje, kako ljudima koje je sretao, tako i „znanjem“ koje je tamo dobio. Samo su ga Džouns i Bejker ubeđivali da ne odustane, bodreći ga da bude strpljiv i sačeka iniciranje u Drugi Red. Sada, kada je primljen u društvo adepata, mogao je da upozna prave tajne magijske veštine.

Šta se tačno dešavalo nakon toga i kojim redosledom, teško je reći. Upoređenjem Kroulijevih vlastitih beležaka, s jedne strane, i biografskih zapisa Simondsa i Kacinskog, s druge, možemo napraviti rekonstrukciju najbitnijih događaja.

Posle inicijacije, Krouli je još malo ostao kod Metersa. On i Meters su razgovarali o aktuelnoj situaciji u Londonu. Krouli je svog inicijatora zamolio za savet. Mučilo ga je pitanje: „da li postoji stvarna opasnost po njega u Londonu i šta se to tamo zapravo sprema?“ Nakon konsultovanja Kroulijeve astrološke karte, Meters je zaključio da je opasnost po njega realna i savetovao mu je da po svaku cenu izbegava London.

25 Enohijanski jezik je magijski jezik koji je prenet engleskom lekaru, astrologu i magu dr Džonu Diju. Poznat je i kao anđeoski jezik.26 Christeos i Lucifer su latinski izrazi. Lucifer znači „prenosilac Svetla“, a Christos – „pomazanik“. Detaljniju analizu ovog imena možete videti na sajtu: Donald Tyson’s Supernatural World (http://www.donaldtyson.com/chrisluc.html )

37