*5V

6 B I B L I O T E K A

Z L A T N O KOL O— ZA UZRAST OD 7 DO 12 GODINA —

6

VI KOLO

UrednikMilivoje Jovanović

A. A. MILN

VINI ZVANI PU

Ilustrovao Ernest H. šepard

MLADO POKOLENJE BEOGRAD

1966.

Naslov orginalaALEXANDER ALAN MILNE

WINNIE, THE POOH

PreveoLuka Semenović

Korice i tehnički urednik ANDREJA ANDREJEVIC

Za izdavača DANILO GRUJIĆ

Štampa: „Budućnost” , Novi Sad, šumadijska

T E B I

Držimo se za ruke i dolazimo,Kristofer Robin i ja,

da položimo ovu knjigu tebi u krilo. Reci, jesmo li te iznenadili?Reci, sviđa li ti se?Reci, jesmo li ti zbilja ispunili zelju?

Ona je tvoja — jer mi te volimo.

5

UVOD

Kristofer Robin je jednom imao jednog labuda (ili je labud imao Kristofera Robina, ne znam baš tačno), i toga je labuda zvao Pu. To je bilo davno, a kada smo se rastali od Labuda, poneli smo ime sa sobom, jer smo mislili da mu više neće biti potreb­no. I zato, kad je Eduard Medved rekao kako bi voleo da ima sasvim neobično ime koje bi bilo samo njegovo, Kristofer Robin je odmah odgovorio, bez premišljanja: „Ti si Vini zvani Pu!" Tako je i ostalo. E, pošto sam objasnio to ,,Pu", objasniću ti i sve ostalo.

Ne možeš biti duže u Londonu a da ne posetiš Zoološki vrt. Poneki posetioci počnu da razgledaju Zoološki vrt od početka, zvanog ULAZ, i projure što brže pored svakog kaveza, dok ne dođu do me- sta zvanog IZLAZ. Ali fini posetioci idu pravo ži­votinji koju najviše vole i ostaju tamo. Tako i Kri­stofer Robin kad ide u Zoološki vrt, ode polarnim medvedima i nešto šapne trećem čuvaru s leve stra­ne. Vrata se otključavaju, pa prolazimo tamnim hodnicima i penjemo se strmim stepenicama, dok najzad ne dođemo onom određenom kavezu. Kavez se otvori i jedno smeđe i rundavo klupče istrči, a Kristofer Robin razdragano uzvikne: „O, Medo!" i pbleti mu u zagrljaj. Znaš, i taj se medved zove Vi­ni, što dokazuje kako je to zbilja lepo ime za med-

vede. Ali najsmešnije je što ne možemo da se setimo da li je Vini dobio ime po Puu, ili Pu po Viniju. Nekada smo to znali, ali smo zaboravili. . .

U pisanju me odjednom prekinuo Praslin i za- skičao:

— A ja?— Dragi moj Prasline, — odgovorio sam — cela

knjiga je o tebi.— Nije, nego je o Puu — zaskičao je.Eto, vidiš! Ljubomoran je, jer misli da je ovaj

svečani uvod posvećen samo Puu. Razume se, Pu je glavni junak, to ne mogu poreći, ali i Praslin doživljava mnogo štošta što Pu ne može. Znaš, Pu a ne možeš poneti u školu, jer će ga svako videti, ali Praslin je tako mali da sasvim lako stane u džep, a to što je on tu vrlo je utešno kad neko nije baš siguran da li je dvaput sedam dvanaest, ili dvadeset i dva. Ponekad se on izmigolji iz džepa i dobro zagleda u mastionicu, pa je tako školovaniji od Pua. Ali Pu se ne sekira mnogo zbog toga. Neko ima mozga, a neko nema, kaže Pu, i šta se tu može.

A sad i svi ostali dižu glas:— A mi?

Izgleda da će biti najbolje da prestanem sa uvodom i pređem na knjigu.

A . A. M.

GLAVA I

U KOJOJ SE UPOZNAJEMO SA VINIJEM ZVANIM PU I NEKIM PČELAMA, I PRICE POČINJU

Evo Eduarda Medveda, silazi stepenicama. Bup, bup, bup, lupa glavom o stepenice silazeći za Kri- stoferom Robinom. To je, koliko se on seća, jedini način da siđeš stepenicama. Ali ponekad mu se čini da zbilja ima i neki drugi način, samo kad bi mogao da za trenutak prestane da udara glavom i razmisli o tome. A zatim mu se opet čini da možda nema drugog načina. Tek, evo ga na dnu stepenica i spre­man je da se upozna s tobom, Vini zvani Pu.

Kada sam mu prvi put čuo ime, rekao sam kao što ćeš i ti reći:

— A ja sam mislio da je to dečak?— I ja sam tako mislio — rekao je Kristofer

Robin.— E, kad je tako, ne možeš ga zvati Vini.— I ne zovem ga.— Ali ti si rekao . . .— On je Vini zvani Pu. Zar ne znaš šta „zvani”

znači?— Aha, sad znam, — odgovorio sam brzo — a

nadam se da ćeš i ti reći isto, jer to je jedino ob­jašnjenje koje ćeš dobiti.

9

Ponekad, pošto siđe niza stepenice, Vini zvani Pu voli da se igra, a ponekad voli da tiho sedi ispred vatre u kaminu i sluša priče. Večeras —

— Da pričamo priče? — kaže Kristofer Robin.— Ko da priča? — upitam ja.— Hoćeš li ti biti tako dobar da ispričaš neku

priču Vini ju zvanom Pu?— Što da ne — pristanem. — A kakve priče on

voli?— O sebi, znaš, on je takav Medved.— Aha, razum em.— E, hoćeš li sad biti tako dobar?— Pokušaću — odgovorim.I evo da pokušam.

Jednom davno, vrlo, vrlo davno, oko prošlog pet­ka, živeo je Vini zvani Pu u jednoj šumi, sasvim sam, pod imenom Sanders.

(— A šta znači pod imenom? — upita Kristofer Robin.

— Znači da je iznad vrata imao ime ispisano zlatnim slovima i živeo pod njim.

_ Viniju zvanom Pu to nije bilo baš jasnokaže Kristofer Robin.

_ Sada jeste — zamumla Vini zvani Pu._ E, da nastavim — odgovorim ja.)Jednog dana, šetao se Šumom i došao na pro­

planak u sredini Šume, a u sredini tog proplanka

10

stajao je veliki hrast sa čijeg se vrha čulo glasno zujanje.

Vini zvani Pu seo je pod drvo, glavu spustio u šape i počeo da razmišlja.

Najpre je rekao samome sebi:— To zujanje nešto znači. Nema nikakvog zuja­

nja koje samo zuji i zuji a da ništa ne znači. Ako je već zujanje tu, neko mora da zuji, a jedini razlog da neko zuji, koliko ja znam, to je zato što je pčela.

Zatim je opet dugo razmišljao i rekao:

11

#* Uf

«— A jedini razlog što je neko pčela, koliko ja

znam, to je zato . . . da pravi med.A zatim je ustao i rekao:— A jedini razlog da se med pravi, to je . . . da

ga ja jedem.

I počeo je da se penje uz drvo.Penjao se i penjao i penjao i, kako se penjao,

pevao je jednu pesmicu samome sebi. To je bila ova pesmica:

Takav ti je red da medved voli med!Zuu! Zuu! Zuu! Zato sam ja tu!

12

13

Zatim se popeo malko više. . . i još malko vi­še . . . pa još samo malčice više. Dotle je ispevao još jednu pesmicu:

Da su mede pčele, u tom novom stanju, pravili bi gnezdo dole, pri panju.A da su pčele mede, ja se, s druge strane, ne bi penjao na sve ove grane.

Već se dosta umorio i zato je pevao pesmu o svom nezadovoljstvu. Gotovo je došao gde treba, pa ako samo sterne na onu granu.. .

Puk!

— U pomoć! — viknuo je Pu, padajući tri metraniže na granu ispod sebe.

— Samo da nisam.. . — rekao je, odskočivšišest metara do sledeće grane.

14

— Znaš, hteo sam da, — objašnjavao je prevrću­ći se preko glave i tresnuvši na drugu granu deset metara niže — hteo sam da . . .

— Dabome, bilo je dosta. . . — priznao je, naglo propadajući kroz lišće sledećih šest grana.

— To je valjda sve zato . . . — zaključio je pošto se oprostio sa poslednjom granom, okrenuo triput i u luku odleteo u žbun štipavice — to je sve zato što tako mnogo volim med. U pomoć!

Izvukao se iz štipavice, šapom zbrisao bodljice sa nosa, i opet počeo da razmišlja. Odmah se setio Kristofera Robina.

(— Je li mene? — upita Krist of er Robin zadiv­ljeno, ne verujući rođenim ušima.

— Jeste, tebe.Kristofer Robin ništa ne odgovori, ali oči su mu

bivale sve krupnije i krupnije, a lice sve rumenije i rumenije.)

I tako je Vini zvani Pu otišao svome prijatelju Kristoferu Robinu, koji je živeo iza jednih zelenih vrata u drugom delu Šume.

15

— Dobro jutro, Kristofere Robine, — rekao je.— Dobro jutro, Vini zvani Pu, — rekao si ti.— Da nemaš možda slučajno nekakav balon pri

ruci?— Balon?— Jeste, celim putem ovamo govorio sam samo­

me sebi: „Možda Kristofer Robin ima nekakav ba-

16

Ion pri ruci". Baš tako sam govorio samome sebi i razmišljao o tebi i balonu.

— Šta će ti balon? — upitao si ti.Vini zvani Pu tajanstveno je pogledao oko sebe,

da neko možda ne prisluškuje, šapom zaklonio usta, i rekao dubokim šapatom:

— Med!— Ali, balonom nećeš doći do meda!

2 Vini zvani Pu17

— Ja hoću — odgovorio je Pu.E, ti si slučajno baš dan pre toga bio na svečano­

sti kod tvoga prijatelja Praslina, i Praslim vam je svima poklonio balone. Ti si dobio velik zelen ba­lon, a jedan Zekhopov rođak je dobio isto tako ve­lik, plav, i zaboravio ga zato što je zbilja bio još mali za svečanosti. I tako si ti doneo kući i zeleni i plavi.

— Koji ti se više sviđa? — upitao si Pua.On je spustio glavu u šape i duboko se zamislio.— To ti je ovako, — odgovorio je — kad balo­

nom ideš po med, najvažnije je da pčele ne opaze da dolaziš. E, ako imaš zeleni balon, one mogu po­misliti da si samo deo drveta i da te ne opaze. Ako imaš plavi balon, mogu da pomisle da si samo deo neba i da te isto tako ne opaze. Pitanje je: šta je najsličnije?

— Zar neće opaziti tebe ispod balona? — upitao si ti.

— Možda hoće, a možda i neće — rekao je Vini zvani Pu. — Nikad ne možeš biti siguran sa pče­lama.

Zamislio se za trenutak pa rekao:— Pokušaću da izgledam kao mali crni oblak.

Tok će ih prevariti.— Zato je bolje da uzmeš plavi balon — odgo­

vorio si ti.I tako ste to rešili.E, pošli ste zajedno, sa plavim balonom, a ti si

poneo i svoju pušku, za svaki slučaj, kao što to uvek činiš. Vini zvani Pu znao je za baru punu blata, pa otišao tamo i valjao se i valjao dok nije bio sasvim

18

crn. Zatim, pošto ste balon naduvali tako da je bio veliki, veliki, i ti i Pu obojica držali za kanap, ti si odjednom pustio, a Medved Pu je lepo otplovio u nebo i tamo lebdeo — u visni vrha drveta i oko pet metara od njega.

— Ura! — uzviknuo si ti.— Je li da je savršeno? — viknuo je Vini zvani

Pu odozgo tebi. — Kako izgledam?— Izgledaš kao Medved koji se drži za balon —

odgovorio si ti.— A ne ..., — rekao je Pu zabrinuto — a ne kao

mali crni oblak na plavom nebu?— Ne baš mnogo.— Ipak, znaš, možda ovde gore izgleda drukči­

je. A, kako sam rekao, nikad ne možeš biti siguran sa pčelama.

Nije bilo vetra da ga odnese bliže drvetu, pa je tako lebdeo u mestu. Gledao je med, osećao je miris meda, ali ipak nije mogao da dohvati taj med.

Malo posle opet te je zovnuo.— Kristofere Robine! — šapnuo je dosta glasno.— Molim?— Čini mi se da je pčelama nešto sumnjivo!— Koje nešto?— Ne znam. Ali nekako mi se čini da su nešto

posumnjale!— Možda misle da si im došao po med?— Možda. Nikad ne možeš biti siguran sa pče­

lama.2*

j 9

Malko ste ćutali, a zatim te je on opet zovnuo.— Kristofere Robine!— Molim?— Imaš li neki kišobran kod kuće?— Mislim da imam.— Molim te da ga izneseš i šetaš tamo-amo s

njim, i svaki čas pogledaš uvis u mene i kažeš: ,,Hm-hm, izgleda da će kiša." Ako tako učiniš, mi­slim da će to pomoći da prevarimo ove pčele.

E, ti si se nasmejao u sebi „Ludi, mali medve- de!”, ali to nisi rekao glasno, zato što ga mnogo vo­liš, i otišao si kući po svoj kišobran.

— Aha, stigao si! — javio se Vini zvani Pu čim si se vratio pod drvo. — Već sam se zabrinuo. Uve- rio sam se da su pčele sasvim sigurno posumnjale.

— Da otvorim kišobran? — upitao si ti.— Da, ali pričekaj malo. Moramo paziti šta ra­

dimo. Glavna pčela koju treba da prevarimo to je njihova matica. Da li odatle vidiš koja je pčela ma­tica?

20

— Ne vidim.— Šteta. E, znaš, ako ti hodaš tamo-amo sa svo­

jim kišobranom i govoriš: ,,Hm-hm, izgleda da će kiša", ja ću od svoje strane zapevati jednu pesmicu oblaka, onakvu kakvu bi oblak mogao da peva. . . Počni!

I tako si ti hodao tamo-amo i gledao da li će biti kiše, a Vini zvani Pu pevao je:

Svaki mali oblak, tn je svima jasno, ploveći po nebu uvek peva glasno!

21

Slatki mali oblak, ponosan i krasan, u plavoj visini nimalo opasan.

Pčele su i dalje sumnjičavo zujale. Neke su čak izletele iz duplje i obletale oko oblaka kad je počeo drugu kiticu svoje pesmice, a jedna je za trenutak i sela na nos oblaka — a zatim se opet digla.

Kristofere . . . joj! . . . Robine, — zovnuo ieoblak.

— Molim?— Baš sam razmišljao, i došao sam do veoma

važnog zaključka. Ovo nisu dobre pčele.— Je li?— Nisu nimalo dobre! Prema tome, mislim da

ne prave ni dobar med, je li?— Istina?— Jeste. Zato mislim da siđem dole.— Kako? — upitao si ti.Na to Vini zvani Pu nije mislio. Ako pusti kanap,

pašče — bup — a tako nešto nije mu se sviđalo.Zato je dugo razmišljao i najzad rekao:— Kristofere Robine, moraćeš pucati iz tvoje pu­

ške u balon. Je li ti tu puška?— Dabogme da je tu — odgovorio si. — Ali ako

to učinim, upropastiću balon.— Ali ako to ne učiniš, —# rekao je Pu, — ja ću

morati da se pustim, a to će upropastiti mene.Pošto je tako postavio ceo slučaj, ti si shvatio i

nanišanio si vrlo pažljivo u balon i opalio.

22

— Joj! — uzviknuo je Pu.— Zar sam promašio? — upitao si.— Nisi baš promašio, — rekao je Pu — ali pro­

mašio si balon.— Izvini, molim te, — odgovorio si i opalio po­

novo.

Tada si pogodio balon, pa se balon polako praz­nio a Vini zvani Pu doplovio je na zemlju.

Ali, kako se tako dugo držao za kanap balona, ruke su mu bile tako ukočene da su mu štrcale iz­nad glave više od nedelju dana, pa kad god mu neka muva sleti na nos, morao je da je oduva. I mislim — ali nisam sasvim siguran — da su ga zbog toga uvek i zvali Pu.

23

— Je li to kraj priče? — upita Kristofer Robin.— To je kraj ove. Ima ih još.— O Puu i meni?— I o Praslinu, i Zekhopu, i o svima vama. Zar

se ne sećaš?— Znaš, sećam se, a onda kad pokušam da se

setim, zaboravim.— A sećaš li se onog dana kad su Pu i Praslin

hteli da uhvate Slongega . . .— Ali ga nisu uhvatili, je li?— Nisu.— Pu to nije mogao, jer nema mozga. Jesam li

ga ja uhvatio?— E, to već ulazi u priču.Kristofer Robin klimne glavom.— Ja se sećam — odgovori. — Samo, Pu se ne

seća baš najbolje, pa zato voli da mu se ponovo pri­ča. Znaš, tada je to prava priča, a ne samo sećanje.

24

— Baš tako i ja mislim — odgovorim.Kristofer Robin duboko uzdahne, uhvati svoga

Medveda za nogu i pođe vratima, vukući ga za so­bom. Kod vrata se okrene i upita:

— Hoćeš li doći da vidiš kako se kupam?— Možda i hoću — odgovorim.— Nisam ga povredio kad sam ga pogodio iz

puške, je li?— Baš nimalo.Klimne glavom i iziđe, a odmah zatim čujem

Vinija zvanog Pu — bup, bup, bup — penje se ste­penicama za njim.

25

GLAVA II

U KOJOJ PU IDE U POSETU I ZAPADA U ŠKRIPAC

Eduard Medved, koga su njegovi prijatelji zvali Vini zvani Pu, ili sasvim kratko Pu, šetao se jednog dana Šumom i ponosno pevušio. Tog jutra dok je pred ogledalom izvodio gimnastičke vežbe za održa­vanje linije, složio je jednu malu pesmu bez reci. Tra-la-la, tra-la-la, pevušio je pružajući šape iznad

glave što više, a zatim tra-la-la, tra-la — joj u po­moć! — la, pokušavajući da dohvati prste zadnjih šapa. Posle doručka neprestano je ponavljao tu pes- vušicu dok je nije naučio napamet, pa ju je, šeta- jući se, pevušio do kraja, bez zapinjanja. Evo te pevušice:

26

Tra-la-la, tra-la-La, tra-la-la, tra-la-la,

Rum-tum-tidl-um-tum. Tidl-idl, tidl-idl, tidl-idl.. tidl-idl,

rum-tum-tum-tidl-um.

27

E, pevušio je tu pevušicu i veselo koračao, raz­mišljajući šta li rade svi ostali i kako bi se osećao da je neko drugi. Odjednom se zaustavio pred peš- čanim obronkom sa nekom velikom rupom.

— Aha! — uzviknuo je Pu. ( Rum-tum-tidl-um -tum.) — Ako ja išta znam o ičemu, ta rupa znači Zekhop, — rekao je a Zekhop znači društvo, — nastavio je — a društvo, to znači jelo i neko ko će da sluša kako pevušim i tome slično. Rum-tum-tum- -t idi-um.

Sagnuo se, gurnuo glavu u otvor rupe i viknuo:— Ima li koga?Iz rupe se čulo užurbano komešanje, pa se sve

opet utišalo.— Pitao sam: „Ima li koga?" — viknuo je Pu.— Nema! — odgovorio je neki glas iz rupe, pa

dodao: — Nije potrebno da tako vičeš. Čuo sam te sasvim dobro prvi put.

— Koješta! — uzviknuo je Pu. — Zar tu nema baš nikoga?

— Nema.Vini zvani Pu izvukao je glavu iz otvora i malo

se zamislio. Razmišljao je u sebi:„Neko ipak mora da je tamo, jer neko mora da

je rekao: Nema.”Zato je opet zavukao glavu u otvor i rekao:— Alo, Zekhope, nisi li to ti?— Nisam, — odgovorio je Zekhop, drugim gla­

som.— Ali, nije li to Zekhopov glas?

28

— Mislim da nije — rekao je Zekhop. — Zapra­vo, nastojao sam da ne bude.

— Aha! — rekao je Pu.Izvukao je glavu i zamislio se još jedanput. Za­

tim je ponovo uvukao glavu u otvor i upitao:— E, da li biste bili tako ljubazni da mi kažete

gde je Zekhop?— Otišao je da poseti svog velikog prijatelja

Medveda Pua.— Ali, ja sam taj! — odgovorio je Medved ve­

oma iznenađeno.— Koji taj?— Medved Pu.— Jesi li siguran! — upitao je Zekhop, još izne-

nađenijih od njega.— Sasvim, sasvim siguran — rekao je Pu.

— O, onda uđi.Pu se gurao i gurao kroz otvor, i najposle ušao

u rupu.

29

— Sasvim si u pravu — zaključio je Zekhop zagledajući ga sa svih strana. — To si stvarno ti. Dobro mi došao.

— A šta si mislio, ko je?— Pa, nisam bio baš siguran. Znaš kako je u

Šumi. Ne možeš primiti u kuću bilo koga. Znaš, mo­raš paziti. Hoćeš li da malo prezalogajiš?

Pu je uvek bio raspoložen da prezalogaji oko je­danaest sati pre podne i mnogo se obradovao kad je Zekhop počeo da postavlja tanjire i lončiće. A kad je Zekhop upitao: „Hoćeš li meda ili maslaca sa hlebom?" tako se uzbudio da je odgovorio: „Obo­je". Zatim je, da ne bi ispao lakom, dodao: „Ali može i bez hleba." Poduže posle toga nije progovo­rio ni reč i. . . Najposle je šapom obrisao usta i ustao, pevušeći i sit, srdačno stegao Zekhopu šapu i rekao da mora da ide.

— Zar se tako žuriš? — rekao je Zekhop učtivo.— Pa, znaš, — odgovorio je Pu — mogao bih

ostati još malo ako to . . . ako bi t i ..., — i trudio se da vrlo upadljivo gleda put ostave.

— U stvari, — rekao je Zekhop — i ja ubrzo moram da iziđem.

— E. onda, ja idem. Zdravo!— E, zdravo, ako si siguran da nećeš još.— Ima li još? — upitao je Pu brzo.Zekhop je podigao poklopac sa praznih posuda

na stolu i rekao:— Ne, nema.

30

— Znao sam da tu nema — odgovorio je Pu klimajući glavom — Dakle, zdravo! Moram da idem.

Počeo je da izlazi iz rupe. Vukao se prednjim šapama i gurao se zadnjim šapama, pa mu je nos uskoro provirio iz otvora rupe . . . pa u š i. . . pa prednje šape . . . pa ramena . . . pa . . .

— U pomoć! — viknuo je Pu. — Biće bolje da se vratim. Ne mogu dalje.

— Koješta! — dodao je odmah zatim. — Ipak moram da idem napred.

— Ne mogu ni napred ni natrag! — dokonao je nekako zlovoljno. — Koješta! . . . U pomoć!

E, već je i Zekhop hteo da pođe u šetnju, ali kako je prednji ulaz bio zakrčen, izišao je na zad­nji. Obišao je okolo pred Pua i zagledao se u njega.

— Zdravo! Jesi li se zaglavio?

31

— N-nisam — odgovorio je Pu, tobože nemar- no* — Samo se odmaram i razmišljam, i pevušim samom sebi.

— Daj, pruži mi šapu.Medved Pu je pružio šapu, pa je Zekhop vukao,

i vukao i vukao . . .— Joj! — viknuo je Pu. — To me boli!— U stvari, — rekao je Zekhop — ti si se sasvim

zaglavio.— To je sve zato — rekao je Pu zlovoljno — što

neki ne prave dosta velika ulazna vrata.— To je sve zato — odgovorio je Zekhop strogo

— što neki jedu previše. I maločas sam mislio tako, samo nisam hteo da kažem da jedan od nas dvojice jede previše, — rekao je Zekhop — a znao sam da ja nisam bio taj . . . Da, da, idem po Kristofera Ro- bina.

32

Kristofer Robin je živeo na drugom kraju Šume, pa kad je došao sa Zekhopom i ugledao prednji deo Pua, rekao je: „Ludi mali Medo!” tako nežno da se svima opet vratila nada.

— Baš sam razmišljao, — rekao je Medved malko šmrčući — da Zekhop možda nikada više neće moći da se služi prednjim ulazom svoje kuće. A to bi mi bilo vrlo neprijatno.

— I meni — rekao je Zekhop.— Da se služi prednjim ulazom? — ponovio je

Kristofer Robin. — Dabogme da će moći da se slu­ži prednjim ulazom.

— Fino — obradovao se Zekhop.— Ako ne možemo da te izvučemo napolje, Pu,

možemo te ugurati natrag unutra.Zekhop je zamišljeno gladio brkove i primetio

da će Pu, ako ga gumu natrag, biti tamo gde je već bio i da, razume se, on nema ništa protiv toga da mu Pu bude gost, ali ipak zna se da neko živi na drveću, a neko pod zemljom, a

— Hoćeš da kažeš da nikada više ne bih izišao napolje? — upitao je Pu.

— Hoću da kažem, — rekao je Zekhop — kad si već toliko izišao, da bi bilo šteta da se to ne iskoristi.

Kristofer Robin je klimnuo glavom.— Ostaje nam samo jedno, — rekao je. — Mo-

raćemo pričekati dok opet ne omršaviš.— A koliko će trajati dok omršavim? — upitao

je Pu zabrinuto.— Jedno nedelju dana, čini mi se.

? Vini zvani Pu33

— Ali, ja ne mogu da ostanem ovde nedelju da­nu.

— I te kako možeš da ostaneš, ludi mali Medo, muka je u tome da te izvučemo odatle.

— Čitaćemo ti da ti ne bude dosadno — rekao je Zekhop utešno.

I nadam se da neće padati sneg — dodao je. — Slušaj, stari druže, ti sada zauzimaš dosta velik deo moje kuće . . . bi li ti smetalo da tvoje zadnje šape upotrebim kao prečage za sušenje rublja? Znaš, hoću da kažem, one su tamo . . . sasvim beskoris­ne . . . a bilo bi vrlo zgodno da na njih vešam ku­hinjske krpe.

— Nedelju dana! — rekao je Pu utučeno. — Kako ću jesti?

— Bogme nikako nećeš jesti, — odgovorio je Kristofer Robin — da omršaviš što pre. Ali čitaćemo ti uinešto toga.

— E, molim vas da mi čitate kakvu ukusnu knji gu, koja će pomoći i utešiti Medveda u velikom škripcu — rekao je tužno.

Medved je hteo da uzdahne, ali je uvideo da ne može ni to, tako se čvrsto zaglavio. Jedna suza sko- trlja mu se niz obraz.

I tato je ćelu jednu nedelju Kristofer Robin či­tao takvu jednu knjigu sevemom delu Pua, a Zek­hop je sušio rublje na južnom delu. . . a dotle je Medved osećao kako postaje sve vitkiji i tanji. Na kraju nedelje Kristofer Robin je rekao:

— E, sad da pokušamo!Uhvatio je Pua za prednje šape, a Zekhop se

uhvatio za Kristofera Robina, i svi Zekhopovi prija­

34

telji i rođaci uhvatili su se za Zekhopa, i vukli su svi složno . . .

Pu je dosta dugo govorio samo:— Joj! . . .

A ponekad:- Uf!...Zatim, odjednom, odjeknulo je „Plop!" kao kad

čep izleti iz boce.j*

35

I

kristofer Robin i Zekhop, i svi Zekhopovi pri­jatelji i rođaci prevrnuli su se na leđa. . . a na vrh te gomile sleteo je Vini Pu — slobodan!

Klimnuo je glavom prijateljima u znak zah­valnosti, pa nastavio šetnju Šumom, pevušeći po­nosno samom sebi:

36

— Rum-tum-tidl-um-tum.Kristofer Robin je nežno gledao za njim i rekao

samom sebi:— Ludi mali Medvede!

37

GLAVA III

U KOJOJ PU I PRASLIN IDU U LOV I ZAMALO DA UHVATE VUDRU

Praslin je stanovao u vrlo silnoj kući u sredini jedne bukve, a bukva je bila u sredini Šume, a Praslin je stanovao u sredini kuće. Do njegove kuće bio je komad daske na kome je pisalo „PROLAZ” Kad je Kristofer Robin upitao Praslina šta to znači, on mu je ponosno odgovorio da je to ime njegovog deda i da im je već dugo u porodici. Kristofer Ro­bin je tvrdio da Prolaz Z ne može biti ime, a Praslin je uporno ponavljao da može, jer je to ime njegovog deda, i da je to skraćeno od Prolaz Žare, što je opet skraćeno od Prolaz Zakarije. A ded mu je imao dva imena, za svaki slučaj, ako jedno izgubi — Prolaz po nekom stricu, a Zakarije po Prolazu.

— I ja imam dva imena — rekao je Kristofer Robin nemamo.

— Eto, vidiš, to dokazuje da sam u pravu — re­kao je Praslin.

Jednog lepog zimskog dana Praslin je čistio sneg ispred kuće, pa slučajno digao pogled i ugledao Vi­ni ja zvanog Pu. Pu je išao okolo naokolo u krugu, duboko zamišljen, a kad ga je Praslin zovnuo nije se uopšte zaustavio.

38

— Zdravo! — ponovio je Praslin. — Šta to ra­diš?

— Lovim — odgovorio je Pu.— Šta loviš— Pratim neki trag — reko je Vini zvani Pu

vrlo tajanstveno.— Čiji trag? — upitao je Praslin prišavši bliže.— To se i ja pitam. Pitam samoga sebe: Čiji li

je to trag?

39

* ^*

— Šta misliš, šta ćeš sebi odgovoriti?— Moraću da pričekam sa odgovorom dok to ne

stignem — rekao je Vini zvani Pu. — Eto, pogledaj to.

40

Zastao je i upro prstom u sneg ispred sebe.— Šta vidiš tu? — upitao je.— Tragove — odgovorio je Praslin. — Otiske

šapa.Zaskičao je od uzbuđenja.— O, Pu! Misliš li da je to neka . . . neka. . . ne­

ka vudra?— Mogla bi da bude — rekao je Pu. — Nekad je­

ste, a nekad nije. Nikad se ne zna kod otisaka šapa.Posle tog kratkog objašnjenja nastavio je da

prati trag. Praslin ga je gledao minut^dva, pa po­trčao za njim. Vini zvani Pu odjednom je stao i zbu­njeno se sagnuo nad tragove.

— Šta je? — upitao je Praslin.— Vrlo čudno, — odgovorio je Medved, — ali

izgleda da su sada dve životinje. Toj . . . kako li se zvaše . . . pridružila se druga . . . kako li se zove . . . i sad njih dve idu u društvu. Da li bi hteo da ideš sa mnom, Prasline, za slučaj da ispadnu neke ne­prijateljske životinje.

Praslin se onako lepo počešao iza uva i odgovo­rio da nema nikakvog posla do petka i da će vrlo rado ići s njim ako je to zbilja vudra.

— Hteo si da kažeš ako su zbilja dve vudre — ispravio ga je Vini zvani Pu, a Praslin je rekao da svejedno nema nikakvog posla do petka.

I tako su krenuli zajedno.Baš na tom mes tu bio je šiprag ariševine i iz­

gledalo je da su obe vudre — ako su to bile — išle oko tog šipraga. Zato su i Pu i Praslin oprezno pošli oko šipraga za njima, a Praslin je prekraćivao vre-

41

me pričajući Puu kako mu se ded Prolaz Z lečio od kostobolje posle traganja, i kako mu je ded Prolaz Z, kad je već zašao u godine, patio od sipnje, i sve tako nešto zanimljivo, a Pu se pitao kako ded izgle­da i da li možda ne prate tragove dvojice deda, pa ako je tako, da li ce mu dozvoliti da jednog odnese kući i zadrži, i šta bi Kristofer Robin rekao na to . . . A tragovi su i dalje vodili ispred njih . . .

Odjednom, Vini zvani Pu se zaustavio i šapom uzbuđeno pokazao pred sobom:

— Pogledaj!— Šta? — uzviknuo je Praslin poskočivši, a za­

tim je, da pokaže kako se nije uplašio, poskočio još nekoliko puta gore-dole kao da izvodi gimnastičke vežbe.

— Pogledaj tragove! — rekao je Pu. — I treća životinja se pridružila onim dvema!

— Pu! — uzviknuo je Praslin. — Misliš li da je to još jedna vudra?

— Nije, — odgovorio je Pu — jer ostavlja druk­čiji trag. Sad su ili dve vudre i jedna, da je tako nazovemo, vidra ili su dve, da ih tako nazovemo, vidre i jedna, u tom slučaju, vudra. Idemo dalje za njima.

I tako su nastavili, tek onako malko zabrinuti ako te tri životinje ispred njih slučajno imaju neke neprijateljske namere. Praslin je mnogo želeo da mu je ded Prolaz Z s njima umesto ko zna gde, a Pu je mislio kako bi bilo lepo kad bi iznenada sreli Kri- stofera Robina, ali sasvim slučajno, a to samo zato što toliko voli Kristofera Robina. Odjednom je Vini

42

zvani Fu naglo stao i obliznuo nos da ga rashladi. Bilo mu je vruće i zabrinuo se kao nikada do tada. Pred njima su bile četiri životinje.

— Vidiš li, Prasline? Pogledaj tragove! Tri, iz­gleda, vudre, i jedna, po svoj prilici, vidra. Pridru­žila im se još jedna vudra!

Bogme je tako izgledalo. Tamo su bili tragovi, čas prelazeći jedni preko drugih, čas pobrkani, ali na nekim mes tima sasvim jasni otisci četiri para šapa.

— Mislim, — rekao je Praslin, pošto je isto ta­ko obliznuo nos i uvideo da mu je to vrlo malo pomoglo — mislim da sam se baš setio nečega. Baš sam se setio nečega što sam zaboravio da uradim juče i što neću moći da uradim sutra. Zato mislim da zbilja treba da se vratim da to sad uradim.

— Svršićemo to danas posle podne, pa ću i ja ići s tobom, — rekao je Pu.

— Ali to nije nešto što se može uraditi posle podne, — odgovorio je Praslin brzo. — To je naro­čito jutarnji posao, koji jedino možeš svršiti ujutru, i to najbolje između. . . Šta misliš koliko je sati?

43

— Oko dvanaest — rekao je Vini Pu, pogledavši u sunce.

— Između, kao što rekoh, dvanaest i dvanaest i pet minuta. Zato, zbilja, dragi moj Pu, izvini. . . Šta je to?

PU je najpre pogledao u nebo, a zatim, pošto je opet čuo zvižduk, u grane velikog hrasta i tamo ug­ledao jednog svog prijatelja.

— To je Kristofer Robin, — rekao je.— Aha, onda je sve u redu — rekao je Praslin.

— On će te čuvati. Zdravo!I odjurio je kući što brže, srećan da se izvukao

iz opasnosti.

44

Kristofer Robin se polako spustio niz drvo.— Ludi mali Medvede, — rekao je. — Šta si to

radio? Prvo si sam dvaput obišao oko šipraga, a zatim je Praslin dotrčao za tobom, pa ste zajedno opet obišli oko njega, a onda ste krenuli po četvrti pu t. . .

— Stani malo — rekao je Vini zvani Pu digavši šapu.

Seo je i zamislio se na j zamišljeni je što je umeo. Zatim je stavio šapu u jedan trag . . . pa se dvaput počešao po nosu i ustao.

— Jeste — rekao je Vini zvani Pu, klimajući glavom.

— Sad mi je jasno — dodao je.— Bio sam neozbiljan i u zabludi — dokonao je.

— Ja sam Medved koji uopšte nema mozga.— Ti si najbolji Medved na svetu — rekao je

Kristofer Robin da ga uteši.— Je li? — rekao je Pu pun nade, pa odjednom

živnuo.— Svejedno, — rekao je — još malo pa je vre-

me ručku.Požurio je kući da ruča.

45

GLAVA IV

U KOJOJ IAR IZGUBI REP, A PU GA NAĐE

Stari sivi magarac Iar stajao je sam u Šumi, u kutku obraslom čkaljom. Široko je raskrečio pred­nje noge, nakrivio glavu i razmišljao o koječemu.

Ponekad je tužno mislio „Zašto?", a ponekad „Zbog čega?" a ponekad „Ukoliko koji?" — a pone­kad nije baš tačno znao o čemu razmišlja. Zato je, kad je Vini zvani Pu trupkajući naišao tuda, vrlo ra­do za trenutak prestao da razmišlja i sumornim glasom rekao:

— Zdravo, kako si?— Zdravo! Kako si ti? — rekao je Vini zvani

Pu.

Iar je odmahnuo glavom.— Moglo bi se reći nikako — odgovorio je. —

Izgleda da se već dugo osećam tako baš nikako.— Gle, gle, rekao je Pu — baš mi je žao. Čekaj

da te pogledam.Iar je stajao i tužno gledao u zemlju, a Vini

zvani Pu zagledao ga je sa svih strana.— Ama, šta ti je s repom? — upitao je iznena­

đeno.— A šta mu je? — odgovorio je Iar.— Nema ga!— Jesi li siguran?

47

— Znaš, neko ili ima rep, ili ga nema. To se bar jasno vidi, a tvoj rep nije tu.

— A šta je tamo?— Ništa.

— Da vidim, — rekao je Iar i polako se okrenuo onamo gde mu je do malopre bio rep, a pošto se uverio da ne može da ga dosegne, okrenuo se i po­kušao s druge strane, ali je došao tamo gde je bio prvi put. Posle je sagnuo glavu i pogledao između prednjih nogu, pa na kraju doboko i tužno uzdah­nuo i rekao:

— Izgleda mi da si u pravu.— Dabome da sam u pravu — rekao je Pu.— Sad mi je mnogo šta jasno — rekao je Iar

sumorno. — To objašnjava sve. Nije ni čudo.— Mora da si ga negde zaboravio — rekao je

Vini zvani Pu.— Neko mora da ga je uzeo — rekao je Iar.— Takvi su oni — dodao je posle dugačkog ću-

tanja.Pu je osećao da treba da kaže nešto, da mu po­

mogne, ali nije baš tačno znao šta. Zato je odlučio da umesto toga učini nešto što će mu pomoći.

48

— lare, — rekao je svečano — ja, Vini zvani Pu, naći ću ti rep.

—T- Hvala, Pu, — odgovorio je Iar. — Ti si pravi prijatelj — rekao je. — A ne kao neki — dodao je.

I tako je Vini zvani Pu krenuo da traži Iarov rep.

Bilo je divno proletnje jutro u Šumi. Pahuljasti mali oblaci veselo su se igrali po plavom nebu, po­nekad doletali pred sunce kao da hoće da ga ugase, pa se brzo izmicali da sledeći dođe na red. Sunce je hrabro sijalo i kroz njih i između njih, a zimzeleni cestar, koji je ćele godine nosio svoju zelenu odeću, izgledao je star i zapušten pored sveže zelene čipke od lišća kojom su se bukve tako lepo odenule. Kroz cestare i šibi jake koračao je Medved; niz proplanke obrasle štipavicom i vreskom, preko šljunkovitih korita potoka, uz strme obale od peščara, pa opet kroz vresak. Tako je najposle, gladan i umoran, sti­gao u Stoletnu šumu, jer je Sova živela u Stoletnoj šumi.

— A ako iko išta zna o ičemu, — rekao je Med­ved samome sebi — to Sova nešto zna o nečemu.— Ne bio ja Vini zvani Pu ako nije tako, dodao je— a ja sam taj, prema tome, nema tu šta.

Sova je živela u Kesteniku, u vrlo lepoj kući, ve- ličanstvenijoj od bilo koje druge, bar je tako izgle­dalo Medvedu, jer je imala i alku za kucanje i ko­nopac za zvono. Ispod alke za kucanje stajalo je:4 Vini zvani Pu

49

MOLM ZVONI AKOŽELIS ODGOVR

Ispod konopca za zvono bilo je:

MOLM KUCAJ AKO NEŽELŠ ODGOVR

To je napisao Kristofer Robin, koji je jedini u celoj Sumi umeo da piše pravilno, jer Sova, iako je u mnogo čemu bila vrlo mudra i umela da čita i piše, pa čak i da se potpiše SOA, ipak nekako nije bila baš sasvim sigurna u svoje znanje.

Vini zvani Pu pročitao je oba obaveštenja vrlo pažljivo, najpre sleva nadesno, a zatim, da slučajno nije nešto preskočio, zdesna nalevo. Najposle je, da bude sasvim siguran, i kucao alkom i povukao je, pa i povukao konopac za zvono i kucao njime, i viknuo vrlo glasno:

— Sovo, žeiim odgovor! Ovde Medved.Na to su se vrata otvorila i Sova je izvirila na­

polje.— Zdravo, Pu, — rekla je. — Kako je?— Strašno i tužno, — odgovorio je Pu — jer je

moj prijatelj Iar izgubio rep. Utučen je zbog toga. Zato budi tako dobra i kaži mi kako da mu nađem rep?

— Znaš, — rekla je Sova — uobičajena proce­dura u takvim slučajevima je sledeća.

— Sta ti znači to uvijena cedulja? — upitao je Pu. — Znaš ja sam Medved sa vrlo malo mozga i smetaju mi strane reči.

— To znači: ono što treba učiniti.

50

4*5!

— Ako samo to znači, nemam ništa protiv — rekao je Pu ponizno.

— Treba učiniti sledeće: prvo, da se raspiše na­grada. Zatim. . .

— Čekaj malo, — rekao je Pu, digavši šapu. — Šta treba da se raspe i na koji grad? Kihnula si na kraju prve rečenice pa te nisam razumeo.

— Nisam kihnula.— Bogme jesi, Sovo.— Izvini, Pu, ali nisam. Ne možeš kihnuti a da

to ne znaš.— A to ne možeš znati, ako nešto nije kihnulo.— Rekla sam: prvo se raspiše nagrada.— Opet govoriš u zagonetkama — rekao je Pu

tužno.— Nagrada! — ponovila je Sova vrlo glasno. —

Napišemo oglas u kome kažemo da ćemo dati nešto veliko onome ko nađe Iarov rep.

— Aha, aha, — rekao je Pu klimajući glavom.— Kad si već spomenula nešto veliko, — dodao je zaneseno — ja obično nešto malo prezalogajim ne­kako u ovo vreme . . . u ovo vreme pre podne, — i zagleda se čežnjivo u orman u uglu Sovine sobe.— Samo gutljaj mleka, ili tako nešto, i možda mal- čice meda . . .

— Dakle, — nastavila je Sova brzo — napišemo taj oglas i izlepimo ga po celoj Šumi.

— Samo malčice meda, — mrmljao je Medved samome sebi — ili. . . ili može i bez toga, već prema tome.

2̂

Uzdahnuo je duboko i upinjao se da prati šta Sova govori.

Ali Sova je pričala i pričala, i upotrebljavala sve više stranih reči, dok se najzad nije vratila na početak i objasnila da taj oglas treba da napiše Kristofer Robin.

— On je napisao i obaveštenja na mom ulazu. Jesi li ih video, Pu?

Pu je već neko vreme, zatvorenih očiju, odgo­varao naizmenice samo „da" i „ne" na sve što je Sova govorila, i pošto je pre toga rekao „da, da", sad je rekao, „ne, ne kako", u stvari i ne znajući o čemu Sova govori.

— Nisi ih video? — iznenadila se Sova. — Hodi da pogledaš sada.

Izišli su napolje. Pu se zagledao u alku i obave- štenje ispod nje, pa se zagledao u konopac za zvo­no i obaveštenje ispod njega, i što je duže gledao konopac za zvono, sve više mu se činilo da je već

53

video nešto slično tome, negde drugde, jednom ra­nije.

— Izvanredan konopac za zvono, je li? — rekla je Sova.

Pu je klimnuo glavom.— Podseća me na nešto, — rekao je — ali ne mo­

gu da se setim na šta. Odakle ti?

— Našla sam ga u Šumi. Visio je na žbunu, pa sam najpre pomislila da neko stanuje tamo. Povuk­la sam ga, ali nisam dobila odgovora. Povukla sam ga opet, vrlo jako, i ostao mi je u ruci, a kako je izgledalo da nikome nije potreban, donela sam ga kući i . . .

— Sovo, — rekao je Pu svečano — pogrešila si. Nekome je potreban.

— Kome?

54

— lani. Mom dragom prijatelju Iaru. Mnogo ga je . . . mnogo ga je voleo.

— Mnogo voleo?— Bio je deo njega — rekao je Vini zvani Pu

tužno.

55

Fosle tog objašnjenja otkačio ga je i vratio Iaru; a kad ga je Kristofer Robin ekserom opet zakucao na pravo mesto, Iar je skakao po Šumi, mašući re­pom tako veselo da se Vini zvani Pu valjao od sme- ha, pa je morao požuriti kući i nešto prezalogajiti da se oporavi. Obrisao je usta pola sata docnije i ponosno zapevao samome sebi:

Ko i? našao rep?Pu reče: „Ja, u četvrt do dva,(u stvari bilo je četvrt do jedanaest),ja s?un našao rep!"

56

GLAVA V

U KOJOJ PRASLIN SRETNE SLONGEGA

Jednoga dana Kristofer Robin i Vini zvani Pu i Praslin govorili su svi u isti mah, pa je Kristofer Robin progutao zalogaj koji je žvakao i nemarno rekao:

— Prasilne, danas sam video Slongega.— Šta je radio?— Gegao se stazom i prošao pored mene — od­

govorio je Kristofer Robin. — Mislim da me nije ni video.

— I ja sam jednom video jednoga — rekao je Praslin. — U stvari, mislim da sam ga video, — dodao je. — Ali možda to nije bio Slongeg.

— I ja sam ga video — rekao je Pu, razmišljaju­ći kako li izgleda Slongeg.

— Ne viđaju se baš često — rekao je Kristofer Robin nemamo.

— Sada se ne viđaju — rekao je Praslin.— Ne u ovo doba godine — dodao je Pu.Zatim su svi u isti mah govorili o nečem drugom,

dok nije došlo vreme da Pu i Praslin idu kući. Poš- li su zajedno i isprva, trupkajući stazom uz rub Stoletne šume, nisu mnogo razgovarali; ali kad su došli do potoka i pomogli jedan drugom da pređu s

57

kamena na kamen preko njega, pa su mogli da idu uporedo preko vresišta, počeli su prijateljski da raz­govaraju o ovome i onome, pa je Praslin rekao: „Ako znaš šta sam hteo da kažem, Pu", a Pu je re­kao: „Baš to sam i sam mislio, Prasline", a Praslin

je rekao: „Ali, s druge strane, Pu, ne smemo da za­boravimo", a Pu je rekao: „Sasvim tačno, Prasline, iako se toga nisam odmah setio." A onda, baš kad su stigli do Šest borova, Pu je pogledao unaokolo da vidi da niko ne prisluškuje, pa veoma svečano rekao:

— Prasline, nešto sam rešio.— Šta si to rešio, Pu?— Rešio sam da uhvatim Slongega.Pu je nekoliko puta klimnuo glavom i čekao da

Praslin kaže „Kako?" ili ,,Pu, to ti ne možeš!" ili nešto slično čime bi mu pomogao, ali Praslin je

58

ćutao. U stvari, Praslin se u sebi vajkao što se nije prvi setio toga.

— Uhvatiću ga u klopku, — rekao je Pu pošto je još malko pričekao. — I to mora da bude lukava klopka, pa ćeš i ti morati da mi pomogneš, Prasline.

— Hoću, Pu, — rekao je Praslin, opet sav sre- ćan. Zatim je rekao: — Kako ćemo to učiniti?

A Pu je rekao:— To je baš ono. Kako?Obojica su sela da smisle šta će i kako će.Pu je prvo predložio da iskopaju vrlo duboko ja­

mu, pa će Slongeg naići i upasti u tu jamu, a —— Zašto? — rekao je Praslin.— Šta zašto? — rekao je Pu.— Zašto će upasti u jamu?Pu je šapom protrljao nos i rekao da će Slongeg

možda šetati, pevušeći neku pesmicu, i gledati u nebo i razmišljati da li će padati kiša i tako opaziti vrlo duboku jamu tek kad bude već dopola u njoj, a tada će već biti kasno.

Praslin je rekao da je to vrlo dobra klopka, ali šta ako već pada kiša?

Pu je opet protrljao nos i rekao da na to nije mislio. Učas je opet živnuo i rekao da će Slongeg, ako već pada kiša, gledati u nebo i razmišljati da li će se razvedriti, pa će vrlo duboku jamu opaziti tek kad bude već dopola u njoj . . . a tada će već biti kasno.

Praslin je rekao da misli, pošto mu je to objas­nio, da je to zaista lukava klopka.

59

Pu je bio vrlo ponosan posle toga, kao da su Slongega već uhvatili. Ali, ostalo je još jedno o če- mu je trebalo razmisliti: gde da iskopaju tu vrlo du­boku jamu?

Praslin je rekao da bi najbolje mesto bilo tamo gde je već sam Slongeg, samo oko pola metra dalje.

— Ali, onda će nas videti kako je kopamo — rekao je Pu.

— Neće, ako gleda u nebo.— Posumnjaće, — rekao je Pu — ako slučajno

pogleda dole.Dugo je razmišljao, pa tužno dodao:— To nije baš tako lako kao što sam mislio. Za­

to, valjda, Slongege gotovo nikad i ne uhvate.— Mora da je zato — rekao je Praslin.Uzdahnuli su i ustali, izvadili nekoliko bodljica

na koje su seli, pa opet seli. Dotle je Pu stalno mrmljao:

— Da mi je da nešto smislim!Bio je uveren da bi neko ko je dovitljiv umeo da

uhvati Slongega, samo kad bi znao kako da to iz­vede.

— Recimo, — rekao je Praslinu — da ti hoćeš da uhvatiš mene; šta bi uradio?

— Pa, — rekao je Praslin — evo šta bih. — Na­pravio bih klopku, pa u nju metnuo ćup meda, a ti bi ga namirisao i ušao u klopku po med, i . . .

— Ušao bih u klopku po med, — prekinuo ga je Pu uzbuđeno — ali vrlo pažljivo, da se ne udarim, i uzeo bih ćup s medom i najpre oblizao rub ćupa, kao bajagi da više nema, znaš, pa bih otišao i malko

60

razmislio o tome, pa bih se vratio i počeo da ližem u sredini ćupa, pa . . .

— Dobro, to nije važno. Ti bi bio tamo i ja bih te uhvatio. Sad najpre treba da razmislimo o tome šta Slongegi vole? Mislim, žir, je li? Uzećemo pu­no . . . Slušaj, Pu, probudi se!

Pu se trgnuo iz sanjarenja o medu i rekao da je med mnogo primamljiviji od žira. Praslin nije tako mislio i taman da se prepiru oko toga, ali se Praslin setio da bi, ako žir stave u klopku, on morao da na­đe taj žir, ali ako stave med, Pu će morati da odvoji nešto svoga meda, pa je zato rekao: ,,U redu, neka bude med", i to baš kad se i Pu setio toga i taman zaustio da kaže ,,U redu, žir".

— Med — rekao je Praslin nekako zamišljeno, kao da tu više nema šta. — Ja ću iskopati jamu, a ti idi po med.

— Pa, dobro — rekao je Pu i krenuo kući.Čim je stigao kući, otišao je u ostavu, stao na

stolicu i skinuo velik ćup meda sa gornje police.

61

Na ćupu je pisalo MED, ali on ga je ipak otvorio i pogledao, za svaki slučaj. Izgledalo je baš kao med.

— Ali nikada ne možeš biti siguran — rekao je Pu. — Sedam se da je moj stric jedanput pričao da je video sir baš ovakve boje.

Zato je gurnuo jezik u ćup i dobro liznuo.— Jeste, — rekao je — med je. Tu nema šta. I

to med, rekao bih, sve do dna ćupa. Osim, naravno, — rekao je — ako neko nije metnuo sir na dno ćupa prosto da se našali. Možda bi trebalo da probam još malko dublje. . . u slučaju da . . . u slučaju da Slongegi ne vole sir . . . kao ni j a . . . Ahhh! — Odah­nuo je duboko. — Zaista sam bio u pravu. Med je sve do dna.

Pošto se tako sasvim uverio u to, odneo je ćup Fraslinu, a Praslin je pogledao sa dna svoje vrlo duboke jame i upitao:

— Jesi li ga doneo?

— Jesam, ali ćup nije bas sasvim pun — odgovo­rio je Pu i dobacio ga Praslinu.

62

Praslin je zavirio u ćup i rekao:— Da, zbilja nije pun! Je li to sve što ti je osta­

lo?— Jeste — rekao je Pu, jer je tako i bilo.Praslin je metnuo ćup na dno jame, ispeo se na­

polje, pa su zajedno otišli kući.— E, laku noć Pu, — rekao je Praslin kad su

stigli do Puove kuće. — Dakle, sastajemo se sutra ujutru u šest časova kod Borova i idemo da vidimo koliko Slongega imamo u klopci.

— U šest, Prasline. A imaš li ti nešto kanapa?— Nemam, šta će ti kanap?— Da ih dovedemo kući.— Aha! . . . Ja mislim da Slongegi idu sami kad

im zvizneš.— Neki idu, a neki ne idu. Nikad ne možeš biti

siguran sa Slongegima. E, laku noć!— Laku noć!Praslin je otkaskao svojoj kući Prolaz Z, a Pu

se spremio za spavanje.Nekoliko sati docnije, baš kad je noć počela da

krišom beži, Pu se odjednom probudio, osećajući

63

neku prazninu u sebi. Tu prazninu je već i pre toga osećao i znao je šta to znači. Bio je gladan. Otišao je u ostavu, popeo se na stolicu i dohvatio gornju policu, ali na njoj ništa.

„Čudno", razmišljao je, „znam da sam tu imao ćup meda. Pun ćup, pun meda sve do vrha, i pisalo je MED da bih znao da je tu med. Vrlo čudno."

Zatim se ustumarao gore-dole, čudeći se gde li je ćup, i mrmljao jednu mrmlju samome sebi. Evo ovu:

Baš je vrlo čudno, spopada me jed; imao sam lep ćup na kom je bilo MED.Bio je pun puncat, a ne znam gde je sad, kuda li se deo — spopada me jad.

Kad je po treći put promrmljao to samome sebi kao da peva, odjednom se setio. . . Metnuo ga je u lukavu klopku da uhvati Slongega.

— Koješta! — rekao je Pu zlovoljno. — Tako je to kad hoćeš da budeš dobar prema Slongegima.

Opet je legao.Ali nije mogao da zaspi. Što je više pokušavao

da zaspi, to manje mu se spavalo. Pokušao je da broji u sebi, što je ponekad dobar način da zaspiš, ali kako mu to nije pomoglo, pokušao je da broji Slongege. To je bilo još gore, jer je svaki Slongeg kojega je nabrojao odlazio pravo po ćup Puovog

64

meda i svega ga polizao. Nekoliko minuta je ležao sav jadan, ali kad se pet stotina osamdeset i sedmi Slongeg oblizivao i govorio samom sebi: „Ovo je zaista dobar med, najbolji koji sam ikada jeo”, Pu više nije mogao da izdrži. Skočio je iz kreveta, is­trčao iz kuće i otrčao pravo do Šest borova.

Sunce je još ležalo u krevetu, ali nebo nad Sto- letnom šumom malko je pobledelo, kao da najavlju­je da se sunce budi i da će ubrzo zbaciti pokrivač sa sebe. Borovi su izgledali ozebli i usamljeni u toj polutami, a vrlo duboka jama nekako još dublja nego što je stvarno bila, a Puov ćup meda na dnu kao nešto tajanstveno, neka tamna gomila i ništa više. Ali kad mu se primakao, nos mu je rekao da je to med, a jezik izišao i počeo da umiva usta spre­majući se za med.

— Koješta! — rekao je Pu kad je nos zavukao u ćup. — Neki Slongeg ga je pojeo!5 Vini zvani Pu

65

Zatim se malko zamislio i rekao:— E, nije, ja sam ga pojeo. Zaboravio sam. Zbilja je gotovo sve pojeo, ali nešto malo je ipak

ostalo na samom dnu ćupa, pa je gurnuo glavu pravo unutra i počeo da liže . . .

Najposle se i Praslin probudio. Cim se probudio, rekao je samom sebi:

— Uh!Zatim je hrabro rekao:— Jeste.Pa još hrabrije:— Tako je.Ali se nije osećao bogzna kako hrabar, jer mu se

neprestano motalo po glavi „Slongegi .Kako izgleda Slongeg?Da li je opasan?Da li dođe kad mu zvizneš? I kako dođe?Da li uopšte voli prasad?

66

Ako voli prasad, da li mu je svejedno kakvo je prase?

Ako je opasan za prasad, da li bi nešto pomoglo što je dotično prase imalo deda, slavnog lovca, koji se zvao PROLAZ ZAKARIJE.

Nije znao da odgovori ni na jedno pitanje. . . a otprilike za jedan sat srešće se prvi put u životu sa Slongegom!

Razume se, i Pu će biti s njim, a mnogo je ugod­nije udvoje. Ali ako su Slongegi vrlo opasni za pra­sad i medvede? Ne bi li bilo bolje da se pravi kao da ga boli glava, pa da tog jutra ne ode do Šest borova? Ali ako bude mnogo lep dan i u jami ne bude nikakav Slongeg, moraće da leži u krevetu će­lo prepodne i jednostavno gubi vreme ni za šta. Šta da radi?5*

67

Ipak se dosetio šta će. Otići će vrlo tiho do Šest borova, odmah, i zaviriti vrlo oprezno u jamu i vi- deti da li je u njoj neki Slongeg. Ako jeste, vratiće se u krevet i pretvarače se da ga boli glava, a ako nije — neće.

Tako je krenuo. Prvo je mislio da u jami neće bi­ti Slongeg, a zatim je mislio da će biti; a kad se primakao jami, bio je uveren da će naći Slongega, jer ga je sve jasnije čuo kako ripa po njoj da je strahota jedna.

— Uh, uh, uh! — uzdisao je Praslin.Hteo je da pobegne. Ali, pošto je već bio tako

blizu, nešto ga je vuklo da baš vidi kako izgleda pravi Slongeg. Prišunjao se rubu jame i pogledao unutra. . .

68

Dotle se Vini zvani Pu upinjao da ćup od meda skine s glave. Što ga je više drmusao, to više mu se ćup nabijao na glavu.

— Koješta! — rekao je u ćupu i, — U pomoć! — a najviše, — Joj!

Pokušao je i da ga o nešto razbije, ali kako nije video o šta ga udara, to mu ništa nije pomoglo. Po­kušao je i da iziđe iz jame, ali kako nije video ništa sem ćupa, i to ne baš mnogo, nikako da nađe put. Zato je najzad podigao glavu, zajedno sa ćupom, i svom snagom zaurlao od tuge i očajanja . . . a Pras- lin je baš tog trenutka pogledao u jamu.

— U pomoć! U pomoć! — viknuo je Praslin. — Slongeg, jedan strašan Slongeg!

Pobegao je što ga noge nose vičući i dalje:— U pomoć, u pomoć! Jedan slašan Strongeg!

U stromoć, u stromoć! Jedan slošan Strangeg. U stronoć, u stronoć! Jedan slonan Strašgeg!

— Šta ti je, Prasline? — upitao je Kristofer Robin, tek ustajući iz kreveta.

69

— Slon — rekao je Praslin, tako zaduvan da je jedva govorio. — Jedan Slon . . . jedan Slon . . . je­dan Slongeg!

— Gde je?— Tamo gore — rekao je Praslin mašući pap­

kom.— Kako izgleda?— Kao . . . kao . . . ima najveću glavu koju sam

ikada video Kristofere Robine. Nešto golemo kao . . . kao ne znam šta. Nešto strašno veliko. . . znaš, kao . . . nešto golemo strašno veliko ne znam šta. Kao neki ćup.

— Dobro, — rekao je Kristofer Robin obuvajući cipele — idem da ga pogledam. Hodi.

Praslin se nije bojao kad je Kristofer Robin s njim i tako su krenuli. . .

— Ja ga čujem, a ti? — šapnuo je Praslin za­brinuto kad su se primakli jami.

— Čujem nešto, — rekao je Kristofer Robin.To je Pu u jami naišao na žilu nekog stabla i

udarao glavom o nju.— Eto! — rekao je Praslin. — Je li da je straš­

no?Čvrsto je stegnuo ruku Kristofera Robina.Kristofer Robin je odjednom prsnuo u smeh.. .

i smejao se . . . i smejao se . . . i smejao. Još se sme- jao, kad najednom — Tras! Lupio je Slongeg gla­vom o žilu stabla, ćup se razmrskao, a Puova se glava pojavi! . . .

Praslin je video kako se budalasto plašio i tako se posrameo da je otrčao pravo kući i legao u kre-

70

vet sa istinskom glavoboljom. Ali Kristofer Robin i Pu su otišli kući da zajedno doručkuju.

— Moj Medvede! — uzviknuo je Kristofer Robin oduševljeno. — Što te volim !

— I ja — odgovorio je Pu sasvim ozbiljno.

71

GLAVA VI

U KOJOJ IAR SLAVI ROĐENDAN I DODIJA DVA POKLONA

Iar, stari sivi magarac, stajao je kod potoka i posmatrao samog sebe u vodi.

— Žalosno, — rekao je. — Baš tako. Žalosno.Okrenuo se i polako otišao niz vodu, valjda dva­

deset koraka, pregazio na drugu stranu, pa se pola­ko vratio drugom obalom. Zatim je opet posmatrao samoga sebe u vodi.

— Baš kao što sam i mislio — rekao je. — Niš­ta bolje sa ove obale. Ali, to nikome ne smeta. Niko­me nije stalo do toga. Žalosno.

U paprati iza njega začulo se pucketanje i pojavio se Pü.

— Dobro jutro, Iare, — rekao je Pu.— Dobro jutro, Medvede Pu, — odgovorio je Iar

sumorno. — Ukoliko je ovo jutro uopšte dobro, — rekao je. — U šta sumnjam, — dodao je.

— Zašto, šta ti je?— Ništa, Medvede Pu, ništa. Ne možemo svi, pa

neki od nas i nisu. I to ti je.— Šta ne možemo svi? — upitao je Pu trljajući

nos.— Veselje. Pesme i igre. Ringe-ringe-raje.— Aha! — rekao je Pu.

72

73

Duboko se zamislio, pa upitao:— Koje ringe-ringe-raje?— Frostosrdačnost, — nastavio je Iar sumorno.

— Reč koja znači srdačnoprost — objasnio je. — Ne prigovaram, ali tako ti je.

Pu je seo na velik kamen i pokušao da to odgonet- ne. Iarove reči ličile su mu na zagonetku, a nikada nije baš umeo da odgoneta zagonetke, jer je bio Med­ved sa vrlo malo mozga. Zato je mesto toga zapevao:

Zakukuljeno, zamumuljeno. Zakukuljeno, zamumuljeno. Riba ne ume da svira, a to ne umem ni ja. Zakukuljeno, zamumuljeno.

Muva ume da se muva, ali muvanje nije muva. Zakukuljeno, zamumuljeno.

To je bila prva kitica. Kad je završio, Iar nije baš rekao da mu se ne sviđa i zato mu je Pu ljubaz­no zapevao drugu kiticu:

Iar je i dalje ćutao kao zaliven, pa je Pu tiho za­pevao treću kiticu samome sebi:

Zakukuljeno, zamumuljeno. Zašto pile, ne znam zašto. To je dašto mi ti dašto. Zakukuljeno, zamumuljeno.

— Tako i treba — rekao je Iar. — Pevaj. Amti- tidli, amti-ti. Beremo jagode i cveće. Uživaj.

74

— I uživam — rekao je Pu.— Neki mogu — rekao je Iar.— Zašto, šta ti je?— Zašto, šta mi je?— Izgledaš tako tužan, Iare._ Tužan? Zašto bih bio tužan? Danas mi je ro­

đendan. Najveseliji dan u godini.

— Tvoj rođendan? — rekao je Pu vrlo iznenađe­no.

— Dabogme. Zar ne vidiš? Pogledaj sve poklone koje sam dobio — rekao je Iar i mahnuo nogom tamo-amo. — Svećice i ružičasti preliv.

Pu je pogledao — najpre desno pa levo.— Pokloni — rekao je Pu smeteno. — Rođen­

danski kolač? — dodao je. — Gde su?— Zar ih ne vidiš?— Ne vidim — odgovorio je Pu.— Ni ja ih ne vidim — rekao je Iar. — Šala na

moj račun, — objasnio je. — Ha-ha! — nasmejao se kiselo.

Pu se počešao po glavi, malko zbunjen svim tim.

75

Ali, je li ti danas zbilja rođendan? — upitao je.

— Jeste.— O! Čestitam ti i želim ti mnogo sreće, Iare.— I ja tebi čestitam i želim ti mnogo sreće, Med-

vede Pu.— Ali, meni nije rođendan.— Nije, nego je meni.— Ali ti si mi čestitao i zaželeo mnogo sreće .. .— Zašto da ne? Valjda nećeš da uvek budeš ne-

srećan na moj rođendan?— Aha, razumem — rekao je Pu.— Dosta je zlo i ovako — rekao je Iar i samo

što nije zaplakao. — Ja sam nesrećan, jer nemam ni poklona, ni kolača, ni svećica, i niko mi ne posvećuje baš nikakvu pažnju; ali, ako će svi ostali biti nesreć- n i .

Pu više nije mogao da izdrži.— Pričekaj tu! — dobacio je Iaru, okrenuo se i

odjurio kući što ga noge nose.Osećao je da odmah mora da donese bilo kakav

poklon jadnom Iaru, a posle će se već setiti nekog pravog poklona.

Pred svojom kućom ugledao je Praslina kako skače, pokušavajući da dohvati alku za kucanje.

— Zdravo, Prasline, — rekao je.— Zdravo, Pu, — rekao je Praslin.— Šta to radiš?— Pokušavam da dohvatim alku za kucanje —

rekao je Praslin. — Znaš došao sam .. .— Daj da ti pomognem — rekao je Pu ljubazno.Dohvatio je alku, i zakucao na vrata.

76

— Malopre sam video lara — počeo je. — Jadni Iar je vrlo tužan, jer mu je danas rođendan a niko se nije setio toga, pa ga je to mnogo rastužilo . . . znaš već kakav je I a r . . . i samo je stajao i . . . Ala ovome treba dugo da otvori vrata!

Opet je zakucao.— Ali Pu, — rekao je Praslin zbunjeno — to je

tvoja kuća!— Aha! — rekao je Pu. — Tako je! Hajdemo

unutra.I ušli su u kuću. Pu je odmah otišao u ostavu da

vidi da li mu je preostao neki sasvim mali ćup me­da. Zbilja mu je preostao, pa ga je skinuo sa po­lice.

— Daću ovo Iaru na poklon — objasnio je. — Šta ćeš mu ti dati?

— Zar ne bih i ja mogao da ga dam — rekao je Praslin — pa da to bude naš zajednički poklon?

— Nikako — rekao je Pu. — To ne bi bilo dobro rešenje.

77

— Dobro, onda ću ja da mu poklonim balon. Preostao mi je jedan sa prošle svečanosti. Da ga donesem?

— To si se, Prasline dobro setio. Baš tako nešto je i potrebno da raspoloži Iara. Niko ne može da bude neraspoložen kad ima balon.

Praslin je otkaskakao kući, a Pu je otišao na su­protnu stranu sa svojim ćupom meda.

Bilo je toplo, a imao je dosta da ide. Tek što je prešao pola puta, neko čudno osećanje počelo je da ga obuzima, i to od samog vrha nosa, pa mu se ši­rilo čitavim telom i izlazilo na tabane. Baš kao da je nešto u njemu govorilo:

— Slušaj, Pu, vreme je da se malko čalabrcne.

— Gle, gle — rekao je Pu. — Nisam znao da je već tako kasno.

Seo je i skinuo poklopac sa ćupa meda.„Sva sreća što sam poneo ovo sa sobom , raz­

mišljao je. „Mnogi medved ne bi se ni setio da po­nese nešto za jelo na ovako toplom danu.

I počeo je da liže med.„E, da vidim", razmišljao je pošto je polizao i

poslednje ostatke meda iz ćupa, „kuda li sam pošao? Aha, da, Iaru."

78

Polako je ustao.Onda se odjednom setio. Pojeo je rođendanski

poklon koji je poneo Iaru!— Koješta! — rekao je Pu. — Šta sad? Nešto

mu moram dati.Neko vreme ništa nije smislio. Najposle se setio.— E, ćup je vrlo lep, iako nema meda u njemu.

Ako ga dobro operem, i nađem nekoga da na njemu napiše Srećan rođendan, Iar bi mogao da drži nešto u njemu, što bi bilo vrlo korisno.

Kako je baš prolazio pored Stoletne šume, svra­tio je da potraži Sovu koja je tamo živela.

— Dobro jutro, Sovo, — rekao je.— Dobro jutro, Pu, — odgovorila je Sova.— Želim ti mnogo sreće na Iarov rođendan —

rekao je Pu.— Zar mu je danas rođendan?— Jeste. Šta ćeš mu dati na dar, Sovo?— Šta ćeš mu ti dati, Pu?— Daću mu jedan koristan ćup u kome može

da drži sitnice, pa sam hteo da te zamolim.. .— Je li taj? — upitala je Sova uzimajući ćup.— Jeste, i hteo sam da te zamolim.. .— Neko je držao med u njemu — rekla je Sova.— Možeš u njemu držati što god hoćeš — rekao

je Pu ubedljivo. — Mnogo je koristan kao takav. Hteo sam da te zamolim . . .

— Trebalo bi da napišeš Srećan rođendan na njemu — rekla je Sova.

— Baš sam to hteo da te zamolim — rekao je Pu. — Znaš, ja baš ne umem tako dobro da pišem.

79

Nije baš da ne umem da pišem, ali slova mi se ne­kako pobrkaju. Da li bi htela da na njemu napišeš Srečan rođendan mesto mene?

— Zbilja je lep ćup — rekla je Sova zagledajući ga pažljivo. — Zar ne bismo mogli da ga predamo zajedno, kao zajednički poklon?

— Nikako — rekao je Pu. — To ne bi bilo dobro rešenje. E, najpre da ga operem, pa ćeš ti da pišeš po njemu.

Oprao je ćup i obrisao ga, a Sova je dotle dizala vrh olovke i razmišljala kako se piše rođendan.

— Znaš li ti da čitaš, Pu? — upitala je Sova ne­kako zabrinuto. — Na mojim vratima su obavešte- nja kako treba kucati i zvoniti, koje je napisao Kri- stofer Robin. Da li bi umeo da ih pročitaš?

— Kristofer Robin mi je rekao šta piše na tvo­jim vratima, i zato bih umeo.

— Dobro, onda ću ti i ja reći šta tu piše, pa ćeš umeti i to da pročitaš.

Sova je počela da piše . . . i napisala je:

SRČAN SREAN RĐENDAN ROROĐEAN POĐNDNPu je zadivljeno gledao kako Sova piše.

80

— Napisala sam jednostavno ^Bćan rođendan — rekla je Sova spokojno.

— Mnogo je lepo i dugačko — rekao je Pu, odu­ševljen čestitkom.

— Znaš, u stvari, dabogme* napisala sam Vrlo srećan rođendan i sve najbolje želi Pu. Razume se da je potrebno dosta slova i olovke za nešto tako dugačko.

— Aha, razumem — rekao je Pu.Dotle je Praslin otišao kući i uzeo balon za Iara.

Čvrsto ga je stegnuo uza se, da ga vetar ne odnese, i trčao svom snagom da pre Pua stigne do Iara. Hteo je da prvi preda poklon, kao da se tobože sam setio da je danas Iarov rođendan, a ne da mu je to neko rekao. Trčeći i zamišljajući kako će se Iar obradovati, nije ni gledao preda se . . . i odjednom je stao u neku rupu i oprućio se koliko je dug i širok.

BUM!!!???***!!!Praslin je ležao, čudeći se šta se to dogodilo.

Isprva je mislio da je čitav svet odleteo u vazduh; a zatim je pomislio da je to samo čitava Šuma odle- tela pa je pomislio da je možda samo on odleteo i6 Vini zvani Pu

SI

da je sada sasvim sam na Mesecu ili ko zna gde, i da više nikada neće videti ni Kristofera Robina, ni Pua, ni Iara. Najposle je pomislio:

,,E, iako sam na Mesecu, nije potrebno da ležim potrbuške/'

Oprezno je ustao i pogledao oko sebe.Još je bio u šumi!„Baš čudno", razmišljao je. „Sta li je onako stra­

šno puknulo? Takva buka nije mogla da bude samo od toga što sam pao. I gde mi je balon? I kakvo li je ovo vlažno krpče?”

To je bio balon!— Jadan li sam! — vajkao se Praslin. — Baš

jadan, jadan, i jadan! Ali, sad je sve kasno. Ne mogu da se vratim, a i nemam drugi balon kod kuće, a možda Iar i ne voli balone baš tako mnogo.

Krenuo je dalje, dosta tužno, i došao na obalu potoka gde je bio Iar.

— Dobro jutro, Iare, — viknuo je Praslin.— Dobro jutro, mali Prasline, — rekao je Iar. —

Ukoliko je zbilja dobro jutro, u šta sumnjam — nastavio je. — Ali to nije ni važno — rekao je.

— Čestitam ti i želim ti mnogo sreće — ponovi Praslin prišavši mu.

Iar je prestao da posmatra svoju sliku u potoku i blenuo je u Praslina.

— Ponovi to što si rekao.— čestitam ti i že . . .— Stani malo.Držeći ravnotežu na tri noge, Iar je vrlo oprezno

počeo da prinosi četvrtu nogu uvu.

82

— Juče mi je to uspelo — objasnio je pošto je pao po treći put. — Sasvim ja lako. To je zato da bolje čujem . . . Eto, uspeo sam! E, šta si ono počeo da govoriš?

Kopitom je gurnuo uvo napred kao trubu.— Čestitam ti i želim ti mnogo sreće — ponovio

je Praslin.— Je li meni?— Dabome, Iare.— Zbog rođendana?— Jeste.— I ja ću imati pravi rođendan?— Jeste, Iare, i doneo sam ti poklon.Iar je spustio desno kopito s desnog uva, okre­

nuo se, pa jedva nekako digao levo kopito.— Moram to čuti i drugim uvom — rekao je. —

Dakle?— Poklon — rekao je Praslin vrlo glasno.— Je li opet meni?— Jeste.— Još zbog rođendana?— Dabogme, Iare.— I dalje ću imati pravi rođendan?— Jeste. Iare, i doneo sam ti balon.— Balon? — rekao je Iar. — Rekao si balon ,je

li? Ono nešto veliko i u boji što se naduva? Veselje, pesme i igre, kolo-kolo-naokolo?

— Jeste, ali se sve bojim. . . mnogo mi je žao, Iare . . . ali, dok sam trčao i nosio ga tebi, pao sam.6*

83

— Uh, uh, vrlo nezgodno! Mora da si trčao su­više brzo. Nadam se da se nisi udario, mali Prasline?

— Nisam, al i . . . a l i . . . o, Iare, balon je pukao! Obojica su dugo ćutala.— Moj balon? — rekao je Iar najposle.Praslin je klimnuo glavom.— Moj balon za rođendan?

— Jeste, Iare, — rekao je Praslin malko šmrk- ćući. __ Evo ga. I čestitam t i . . . i želim ti mnogo sreće za rođendan.

Predao je Iaru onaj mali vlažni ostatak balona._ Je li to on? — upitao je Iar iznenađeno.Praslin je klimnuo glavom.— Moj poklon?Praslin je opet klimnuo glavom.— Balon?— Jeste.— Hvala, Prasline, — rekao je Iar. — Izvini što

pitam, — nastavio je — ali koje je boje bio taj ba­lon kad je . . . kad je bio balon?

— Crvene.

84

— Baš sam mislio . . . Crven — mrmljao je sa­mome sebi. — Moja najmilija boja . . . A koliki je bio?

— Gotovo kao ja.— Baš sam mislio. . . Velik gotovo kao Praslin

— rekao je tužno samom sebi. — Moja najmilija ve­ličina. Ih, uh!

Prasiln je bio vrlo nesrećan i nije znao šta da kaže. Još je otvarao usta da nešto kaže i uviđao da ne vredi da baš to kaže, a neko je odjednom viknuo s druge obale potoka i pojavio se Pu.

— Čestitam ti i želim mnogo sreće za rođendan,— viknuo je Pu, zaboravivši da mu je već jedanput čestitao.

— Hvala, Pu, nekako je baš obrnuto — rekao je Iar sumorno.

— Doneo sam ti jedan mali poklon — nastavio je Pu uzbuđeno.

— Već sam ga dobio — rekao je Iar.Pu je pregacao potok i došao do Iara. Praslin

je sedeo malo dalje, sa glavom među papcima, i tiho šmrcao.

— Jedan koristan ćup — rekao je Pu. — Evo ga. Na njemu piše vrlo svečan rođendan i sve najbolje želi Pu. Zato ima toliko slova. U njemu možeš da držiš svašta. Evo ti!

Čim je Iar ugledao ćup, odjednom se uzbudio.— Gle! — uzviknuo je. — Izgleda da će mi balon

taman stati u taj ćup!— A, ne, Iare, — rekao je Pu. — Balon je suvi­

še velik da bi stao u ćup. Balon je zato da ga držiš i . . .

85

— Moj nije takav — rekao je Iar ponosno. — Gledaj, Prasline!

Praslin se tužno okrenuo i gledao, a Iar je uzeo ostatak balona u zube i spustio ga pažljivo u ćup; zatim ga je izvadio i metnuo na zemlju, pa ga opet digao i oprezno spustio natrag u ćup.

— Zbilja! — uzviknuo je Pu. — Stane u ćup!— Zbilja! — uzviknuo je Praslin. — I može da

se izvadi!— Je li? — uzviknuo je Iar. — Ulazi i izlazi kao

od šale.— Vrlo mi je milo — rekao je Pu veselo — što

sam se setio da ti poklonim koristan ćup u koji možeš da stavljaš stvarčice.

— A meni je vrlo milo — rekao je Praslin vese­lo — što sam se setio da ti poklonim nešto što ćeš staviti u taj korisni ćup.

Ali Iar ih nije slušao. Vadio je balon i vraćao ga natrag, sav srećan . . .

— Zar mu ja nisam ništa poklonio? — upita Kristofer Robin tužno.

— Dabogme da jesi — odgovorim. — Ti si mi dao . . . zar se ne sećaš . . . jednu malu . . . jednu ma­lu . . .

— Dao sam mu kutiju vodenih bojica da njima bojadiše što god hoće.

— Tako je.Zašto mu to nisam dao odmah u jutru?

86

— Zato što si bio mnogo zauzet spremajući mu sve za proslavu rođendana. Imao je tortu sa pre- livom i trima svećicama i imenom ispisanim ruži­častim šećerom i . . .

— Jeste, sećam se — potvrdi Kristofer Robin.

87

GLAVA VII

U KOJOJ KENGU I MALA RU DOĐU U ŠUMU I PRASLIN SE OKUPA

Niko kao da nije znao odakle su došle, ali bile su tamo, u Šumi: Kengu i mala Ru. Niko ih, u stvari nije ni znao, jer su se nekako držale po strani, pa kad je Pu upitao Kristofera Robina: „Kako su došle ovamo?" Kristofer Robin je odgovorio: „Na uobi­čajeni način, ako znaš šta time hoću da kažem, Pu", a Pu je, iako nije znao, rekao: „Aha!" Zatim je dva­put klimnuo glavom i ponovio: „Na uobičajeni način Aha!" Posle je krenuo da poseti svoga prijatelja Praslina i čuje šta on misli o tome. A kod Praslina je zatekao i Zekhopa. Tako su zajedno raspravljali o tome.

— Jedno mi se ne dopada u tome — rekao je Zekhop. — Tu smo m i . . . ti, Pu, i ti, Prasline, i ja . . . i odjednom . . .

— I Iar — rekao je Pu.— I I a r . . . i onda odjednom ...— I Sova — rekao je Pu.— I Sova . . . i onda sasvim iznenada . . .— Da, i Iar — rekao je Pu. — Zaboravio sam

njega.

88

— Tu. .. smo. .. mi — rekao je Zekhop vrlo polako i pažljivo — m i . . . svi, i onda, odjednom, probudimo se jednog jutra, i šta vidimo? Vidimo jednu čudnu životinju među nama. Jednu životinju za koju nikada do tada nismo ni čuli. Jednu živo­tinju koja ne da dâ se igramo s njenom kćerčicom! Jednu životinju koja tu svoju porodicu nosi sa so­bom u džepu! Pretpostavimo da ja nosim svoju porodicu sa sobom u džepu, koliko bi mi džepova trebalo?

— Šesnaest — rekao je Praslin.— Sedamnaest, je li? — rekao je Zekhop. — I

još jedan za maramicu.. . to je osamnaest. Osam­naest džepova u jednom odelu! Nemam vremena.

Svi su se zamislili i dugo ćutali. . . a onda je Pu, koji se već neko vreme strašno mrštio, rekao:

— Ja mislim petnaest.— Šta? — upitao je Zekhop.— Petnaest.— Petnaest šta?— Tvoje porodice.— Šta je s njima?Pu je pro tri jao nos i rekao da je mislio da je

Zekhop govorio o svojoj porodici.— Je li? — rekao je Zekhop nemamo.— Jeste, rekao s i . ..- - Nije važno, Pu, — prekinuo ga je Praslin ne­

strpljivo. — Pitanje je kako da privolimo Kenguu da nam dozvoli da se igramo s malo Ru?

— Aha, razumem — rekao je Pu.

89

Najbolje bi bilo, — rekao je Zekhop — da po- begnemo s malom Ru od Kengue i da se igramo s njom, a kada Kengu upita: „Gde je mala Ru?” mi da kažemo: „Aha!”

— Aha! rekao je Pu vežbajući se — Aha! Aha! . . . Naravno, — dodao je — mogli bismo reći „Aha!” čak i kad ne bismo pobegli s malom Ru.

— Pu, — rekao je Zekhop tobože ljubazno — ti uopšte nemaš mozga.

— To znam — rekao je Pu ponizno.— Mi kažemo „Aha!” tako da Kengu zna da mi

znamo gde je mala Ru. „Aha!” znači: „Reći ćemo ti gde je mala Ru ako obećaš da ćeš nam ubuduće doz­voliti da se igramo s njom”. A sad ćuti dok ja mis­lim.

Pu je otišao u ugao i pokušavao da kaže „Aha!” takvim glasom. Ponekad mu je izgledalo da zbilja znači ono što je Zekhop rekao, a ponekad mu je iz­gledalo da ne znači.

„To je valjda samo pitanje vežbe”, razmišljao je. ,,Ko zna Jioće li i Kengu morati da se vežba da to razume.”

— Samo me jedno buni — rekao je Praslin uz­nemireno. — Razgovarao sam sa Kristoferom Robi- nom i on je rekao da Kengue uopšte spadaju u opa­snije životinje. Ja se ne bojim opasnih životinja u običnom smislu, ali dobro je poznato da jedna opas­na životinja postane opasna kao dve opasne životi­nje ako joj neko uzme mladunče. U tom slučaju možda je smešno reći „Aha!”

— Prasline, — rekao je Zekhop izvadivši olovku i liznuvši joj vrh — ti uopšte nisi kuražan.

90

— Teško je biti hrabar, — rekao je Praslin šmrćući — kad si tako mala životinja!

Zekhop je nešto marljivo pisao, ali ga je pogle­dao i rekao:

— Baš zato što si tako mala životinja, bićeš od koristi u pothvatu koji spremamo.

Praslin se tako uzbudio pri pomisli da će biti od koristiti da je zaboravio na strah, pa kad je Zek­hop još rekao da su Kengue opasne samo u zimskim mesecima, a da su inače mile ćudi, jedva je sedeo mirno, tako je živo želeo da odmah bude od koristi.

— A ja? — rekao je Pu tužno. — Ja valjda neću biti od koristi.

— Ne sekiraj se, Pu, — tešio ga je Praslin. — Možda drugi put.

— Bez Pua, rekao je Zekhop svečano, oštreći olovku — pothvat bi bio nemoguć.

— 0! — rekao je Praslin, praveći se da se nije razočarao.

Ali Pu je otišao u ugao sobe i ponosno rekao sa­mome sebi:

91

— Bilo bi nemoguće bez mene! Takav sam ja Medved.

— E, slušajte svi — rekao je Zekhop pošto je završio pisanje.

Pu i Praslin sedeli su i napeto slušali, otvorenih usta. Evo šta je Zekhop pročitao:

PLAN ZA BEKSTVO SA MALOM RU

1. Opšte primeđbe. Kengu trči brže nego bilo ko od nas, čak i od mene.

2. Sledeće opšte primeđbe. Kengu nikada ne ski­da oči s male Ru, osim kad joj je sigurno zakopčana u džepu.

3. Prema tome. Ako hoćemo da pobegnemo s malom Ru, moramo izmaći daleko ispred Kengue, jer Kengu trči brže nego ma ko od nas, čak brže i od mene. (Vidi tač. 1)

4. Jedna misao. Ako bi Ru iskočila iz Kenguinog džepa, a Praslin uskočio, Kengu ne bi opazila raz­liku, jer je Praslin vrlo mala životinja.

5. Kao Ru.6. Ali, Kengu bi najpre morala da gleda na drugu

stranu, tako da ne opazi kad joj Praslin uskoči u džep.

7. Vidi tač. 2.8. Još jedna misao. Ali ako bi joj Pu nešto vrlo

uzbuđeno pričao, mogla bi za trenutak pogledati na drugu stranu.

9. A onda bih ja mogao da pobegnem sa malom Ru.

10. Brzo.

92

11. A Kengu bi otkrila razliku tek docnije.E, Zekhop je to ponosno pročitao, pa su neko

vreme svi ćutali. Najposle je Praslin, koji je samo otvarao i zatvarao usta kao da ga je glas izdao, us­peo da upita vrlo muklo:

— A . . . posle?— Na šta misliš?— Kada Kengu otkrije razliku?— Onda ćemo svi reći „Aha!”— Sva trojica?— Jeste.— A, tako.— Ama, šta ti smeta, Prasline?— Ništa, — odgovorio je Praslin — kad kažeš

da ćemo sva trojica reći to. Pošto ćemo sva trojica reći to, — nastavio je Praslin — ne smeta mi. Ali ne bih voleo da sam kažem „Aha!” — dodao je. — Ne bi zvučalo tako dobro. Onako uzgred, — rekao je — jesi li sasvim siguran da je tačno ono što si rekao o zimskim mesecima?

— Zimskim mesecima?— Jeste, da su opasne samo u zimskim mese­

cima.

93

— Aha! Jeste, jeste, to stoji. Dakle, Pu? Jesi li shvatio šta ti treba da uradiš?

— Nisam, — odgovorio je Medved Pu. — Još nisam — rekao je. — Šta ja treba da uradim?

— E, samo treba da mnogo pričaš Kengui, da ništa ne opazi.

— Aha! O čemu to?— O čemu god hoćeš.— Misliš da joj izdeklamujem neku pesmicu, ili

tako nešto?— Tako je — rekao je Zekhop. — Sjajno. E,

hajdemo.Tako su svi krenuli da traže Kenguu.Kengu i Ru provodile su tiho popodne u pesko-

vitom delu Šume. Mala Ru se na pesku vežbala da skače i skakala vrlo male skokove i upadala u miš­je rupe i pentrala se iz njih, a Kengu je bila nestrp­ljiva i govorila:

— Još samo jedan skok, dušice, pa moramo ku­ći.

Odjednom, uz padinu je dotrupkao Pu.— Dobar dan, Kengu.— Dobar dan, Pu.— Vidi kako skačem — zacijukala je Ru, pa

opet upala u mišju rupu.— Zdravo, Ru, malecka moja!— Baš smo krenule kući — rekla je Kengu. —

Dobar dan, Zekhope. Dobar dan, Prasline.Zekhop i Praslin došli su s druge strane brežulj­

ka i rekli „Dobar dan" i „Zdravo, Ru", a Ru ih je zamolila da vide kako skače, pa su tako ostali i gle­dali.

94

95

I Kengu je gledala . . .— O, Kengu, — rekao je Pu, pošto mu je Zekliop

dvaput značajno namignuo — ne znam da li tebe zanimaju pesme?

— Ne baš naročito — rekla je Kengu.— Je li? — rekao je Pu.— Ru, dušice, još samo jedan skok, pa moramo

kući.

Malko su ćutali, a Ru je opet upala u mišju rupu.— Nastavi, rekao je Zekhop glasnim šapatom,

zaklonivši usta šapom.— Kad već govorimo o pesmama, — rekao je

pu — sastavio sam jednu pesmicu putem ovamo. Išla je ovako. Ovaj . . . samo da se setim.. .

— Je li! — rekla je Kengu. — E, Ru, dušice.. .— Dopašće ti se ta pesmica — rekao je Zekhop.— Mnogo će ti se dopasti — rekao je Praslin.— Moraš slušati vrlo pažljivo — rekao je Zek­

hop.

96

_ Tako da ništa ne propustiš — rekao je Prar

— Jeste, — rekla je Kengu, ali je i dalje gledala malu Ru.

— Poeni, Pu, rekao je Zekhop.Pu se malko nakašljao i počeo.

PESMICA KOJU JE ISPEVAO MEDVED SA VRLO MALO MOZGA

Ponedeljkom, u sunčan dan, pitam sebe povazdan, da li je tačno, zna li ko, da je što šta, a šta je što?

Utorkom, pada sneg i grad, saleće me čudan jad da gotovo niko ne zna je li ta to, ii' je to ta?

Sredom, sve se nebo plavi, pitanje se novo javi.Da li je, eto, tačno to da je ko što, a što je ko?

Četvrtkom, svuda inje, mraz, zima me štipka za obraz, a sinulo mi onomad da tad je kad, — al, kad je tad?

Petkom —

— Jeste, tako je, je li? — rekla je Kengu, ne čekajući da čuje šta je bilo u petak. — Još samo jedan skok, Ru, dušice, pa zbilja moramo krenuti.

Zekhop je gurao Pua da požuri.— Kad već govorimo o pesmama, — rekao je Pu

brzo — jesi li ikada zapazila ono drvo tamo?— Gde? — upitala je Kengu. — E, R u . . .

7 Vini zvani Pu97

— Eno tamo — odgovorio je Pu, pokazujući iza Kenguinih leđa.

— Nisam — rekla je Kengu. — Hajde uskoči, Ru dušice, pa idemo kući.

— Treba da pogledaš ono drvo tamo — rekao je Zekhop. — Da te metnem unutra, Ru? — rekao je i uzeo Ruu u šape.

— Vidim neku pticu na njemu — rekao je Pu. — Ili je to, možda, riba?

— Treba da vidiš tu pticu odavde — rekao je Zekhop. — Osim ako nije riba?

— Nije riba. Ptica je — rekao je Praslin.— I jeste — rekao je Zekhop.— Je li čvorak ili kos? — upitao je Pu.— U tome je ćelo pitanje — rekao je Zekhop. —

Da li je kos ili čvorak?Tada je Kengu najposle okrenula glavu da pogle­

da. Čim je okrenula glavu, Zekhop je glasno rekao:— Hajd' unutra, Ru!

98

Praslin je uskočio u Kenguin džep, a Zekhop je, sa Ruom u šapama, pobegao što ga noge nose.

— Gle, gde je Zekhop? — začudila se Kengu ok- renuvši se. — Je si li se smestila, Ru, dušice?

Sa dna Kenguinog džepa Praslin je zacijukao kao Ru.

— Zekhop je naglo morao da ode, — rekao je Pu. — Mislim da se odjednom setio nečega što mora odmah uraditi.

— A Praslin?— Mislim da se i Praslin setio nečega. Odjed­

nom.— E, moramo kući, — rekla je Kengu. — Do vi­

đenja, Pu.U tri velika skoka je iščezla.Pu je gledao za njom.

„Baš bih voleo da umem tako da skačem", raz­mišljao je. „Neki umeju, a neki ne umeju. Tako je to."

Ali, bilo je trenutaka kad je Praslin želeo da Ken­gu to ne ume. Često, posle dugog pešačenja Šumom kući, zaželeo je da je ptica; ali, dok je odskakivao na dnu Kenguinog džepa, razmišljao je u sebi.

je ovo priviknem„Ako letenje ne bih da se na

nikada mogao to"

Dižući se u vazduh govorio je „Uuuuuuh!", a spustivši se, govorio je t)Joj!” I tako je ponavljao7 *

99

„Uuuuuuh — joj, uuuuuh — joj, uuuuuh — joj” ce- lim putem do Kenguine kuće.

Dabogme, čim je Kengu otkopčala džep, odmah je videla šta se dogodilo. Za trenutak joj se učinilo da se uplašila, a zatim je znala da to nije tačno, jer je bila sasvim sigurna da Kristofer Robin neće dati da iko nanese neko zlo Rui. Zato je rekla samoj sebi:

„Ako se oni šale na moj račun, i ja ću se našaliti na njihov/'

_ E, Ru, dušice, — rekla je vadeći Praslina izdžepa — vreme ja spavanju.

_ Aha! — rekao je Praslin što je bolje umeoposle svog stravičnog putovanja.

Ali to „Aha!” nije bilo baš mnogo dobro i Kengu kao da nije razumela šta znači.

— Najpre kupanje — rekla je Kengu veselo.

100

— Aha! — ponovio je Praslin, osvrćući se zabri­nuto gde su ostali.

Ali ostali nisu bili tamo. Zekhop se igrao s ma­lom Ru u svojoj kući, i sve više i više uživao, a Pu je odlučio da bude Kengu i zaboravio da ode da se igra s Ruom, pa je još bio na onom peskovitom me- stu na šumskom brežuljku i vežbao se da skače.

— Sve mi se čini — rekla je Kengu zamišljeno — da bi bilo dobro da se večeras kupaš u hladnoj vodi. Šta misliš, Ru, dušice?

Praslin nikada nije zbilja voleo da se kupa, pa se uvređeno stresao i što hrabrije rekao:

— Kengu, vidim da je došao čas da govorimo otvoreno.

— Smešna mala Ru! — rekla je Kengu sprema­jući vodu za kupanje.

— Ja nisam Ru — rekao je Praslin glasno. — Ja sam Praslin!

— Dobro, dušice, dobro — rekla je Kengu umi­rujući. — A podražava i Praslinov glas! Baš je slat­ka — dodala je kao da govori samoj sebi i vadeći veliki žuti komad sapuna iz kuhinjskog ormana. — Šta joj još neće pasti na pamet.

— Zar ne vidiš? — viknuo je Praslin. — Zar nemaš oči? Pogledaj me!

— I gledam te, Ru, dušice, — rekla je Kengu dosta strogo. — Znaš šta sam ti juče govorila o be- keljenju. Ako se i dalje budeš bekeljila kao da si Praslin, ostaćeš takva kao Praslin . . . i zamisli kako će ti posle biti žao. A sad, u vodu, i nemoj da te opet opominjem.

101

Prc nego što se uopšte snašao, Praslin je već bio u hladnoj vodi, a Kengu ga je oštro trljala velikom nasapunjenom flanelskom krpom.

— Joj! — viknuo je Praslin. — Pusti me! Ja sam Praslin!

— Ne otvaraj usta, dušice, inače će ti sapun ući — rekla je Kengu. — Eto! Šta sam ti rekla?

— U-u-učinila si to namerno, — dreknuo je Pras­lin čim je uspeo da progovori. . . a nasapunjena krpa mu je opet, kao slučajno napunila usta.

— Tako je, dušice, samo ćuti — rekla je Kengu.Malo posle izvadila ga je iz vode i dobro istrlja­

la peškirom.— E, — rekla je Kengu — popij lek, pa u krevet.— K-k-kakav lek? — zgranuo se Praslin.— Da porasteš velika i jaka, dušice. Valjda ne­

ćeš da budeš mala i slaba kao Praslin kad porasteš, je li? Dakle!

Uto je neko zakucao na vrata.

102

— Slobodno — rekla je Kengu, pa je Kristofer Robin ušao.

_Kristofere Robine, Kristofere Robine! — vik­nuo je Praslin. — Reci Kengui ko sam ja! Ona stal­no govori da sam ja Ru. Ja nisam Ru, je li?

Kristofer Robin se pažljivo zagledao u njega, pa odmahnuo glavom.

— Ti nikako nisi Ru, — rekao je — jer sam baš video Ruu kako se igra kod Zekhopa.

— Gle! — uzviknula je Kengu. — Ko bi rekao! Ko bi rekao da sam se tako prevarila!

— Eto ti! — viknuo je Praslin. — Rekao sam ti. Ja sam Praslin.

Kristofer Robin je opet odmahnuo glavom.— Ne, ti nisi Praslin — rekao je. — Ja dobro

znam Praslina, i on je sasvim druge boje.Praslin je hteo da kaže da je to zato što se baš

okupao, ali se nekako predomislio, a kad je otvorio

103

usta da kaže nešto drugo, Kengu mu je brzo ugurala kašiku sa lekom a zatim ga lupala po leđima i rekla da je to zbilja sasvim prijatan ukus kad se privik- neš na njega.

— Znala sam da to nije Praslin — rekla je Ken­gu. — Baš bih volela da znam ko je.

— Možda je to neki Puov rođak — rekao je Kri- stofer Robin. — Možda neki sinovac, ili stric, ili ta­ko nešto.

Kengu se složila da je možda to i rekla da mu moraju dati neko ime.

— Zvaćemo ga Pulin — rekao je Kristofer Ro­bin. — Henri Pulin, punim imenom.

Baš kad su to rešili, Henri Pulin se izmigoljio iz Kenguinih šapa i skočio na pod. Na njegovu veliku radost, Kristofer Robin je vrata ostavio otvorena. Još nikada nije Henri Pulin Praslin trčao tako brzo kao tada, a prestao je da trči tek kada je došao sa­svim blizu svoje kuće. Ali na tridesetak metara od kuće stao ie i otkotrljao se preostali deo puta da ponovo dobije svoju raniju prijatnu boju . . .

Tako je Kengu dozvolila da se mala Ru igra sa ostalim stanovnicima Šume. Svakog utorka Ru je provodila ceo dan kod svog velikog prijatelja Zek- hopa, a Kengu je svakog utorka provodila ceo dan kod svog velikog prijatelja Pua, i učila ga da skače, a Praslin je svakog utorka provodio ceo dan kod svog velikog prijatelja Kristofera Robina. I tako su svi opet bili srećni.

104

GLAVA VIII

U KOJOJ KRISTOFER ROBIN VODI „EKSPOTI- CIJU” NA SEVERNI POL

Jednog lepog dana Fu je dotrupkao na vrh šum­skog brega da vidi da li mu prijatelja Kristofera Ro- bina uopšte zanimaju Medvedi. Tog jutra za doruč­kom (jednostavnim obrokom od nekoliko saća me­da namazanih tankim slojem marmelade), odjednom mu je pala na pamet jedna nova pesma. Počinjala je ovako:

„Divan je život Međveda! Ura!”Došao je dotle, počešao se po glavi i pomislio:„To je vrlo dobar početak pesme, ali šta ću za

drugu kiticu?"Pokušao je da otpeva „Ura!" dva-tri puta, ali

nekako mu to nije baš pomoglo.„Možda će biti bolje", razmišljao je, „ako otpe-

vam ,,opa" mesto „ura".I pokušao j e . . . ali to nije bilo bolje.— E, dobro, — rekao je — otpevaću tu prvu ki­

ticu dvaput, pa ako je otpevam vrlo brzo, možda će treća i četvrta kitica doći same od sebe, pa će to biti dobra pesma! Dakle:

Divan je život Medveda! Ura!Divan je život Medveda! Ura!Baš me briga za sneg i rosu,

105

jer imam puno meda na svom lepom nosu!Ne plašim se snega, leda;šape su mi do lakta musave od meda!Divan je Medved! Ura!Divan je Pu! Ura!Opet ću se najesti do sat ili dva!

Ta pesma mu se tako dopala da ju je pevao sve do vrha šumskog brega.

„Ako je i dalje pevam”, razmišljao je, „biće već vreme da ponovo jedem da bih potvrdio poslednju kiticu.”

Zato je počeo da je pevuši bez reći.Kristofer Robin je sedeo pred svojim vratima i

navlačio čizme. Čim je ugledao čizme, Pu je znao da sprema neku pustolovinu. Šapom je obrisao med sa nosa i doterao se što bolje, da bi izgledao spre­man za sve.

— Dobro jutro, Kristofere Robine, — viknuo je.— Zdravo, Medvede Pu. Nikako ne mogu da na­

vučem ovu čizmu.— Zbilja nezgodno — rekao je Pu.— Molim te nasloni se leđima na mene, jer vu­

čem tako jako da se uvek prevmem na leđa.Pu je seo, odupro se nogama o zemlju, i svom

snagom upro o leđa Kristofera Robina, a Kristofer Robin se svom snagom upro o njegova i vukao je i vuikao čizmu, dok je najzad nije obuo.

— I to je gotovo — rekao je Pu. — Šta je sad na redu?

106

— Idemo svi u ekspediciju — rekao je Kristofer Robin ustajući i čisteći odelo. — Hvala na pomoći, Pu.

— Idemo u ekspoticiju? — rekao je Pu uzbuđe­no. — Mislim da nikada nisam bio u nečemu slič­nom. Kuda idemo u toj ekspoticiji?

— Ekspedicija, ludi mali Medvede, a ne ekspo- ticija.

— Aha! Znam — rekao je Pü, iako u stvari nije znao.

— Idemo da otkrijemo Sevemi pol.— Aha! — rekao je Pu opet. — A šta je to Se-

verni pol? — upitao je.— To je nešto što se otkrije — odgovorio je Kri­

stofer Robin mudro, jer ni sam nije znao baš tačno.— Aha! Razumem — rekao je Pu. — A je li i

Medvedi to ume ju?— Dabogme da umeju. I Zekhop, i Kengu, i svi.

To je ekspedicija. Zato se i zove ekspedicija. To je kad svi idu u dugačkom redu. Bilo bi dobro da osta­lima javiš da se spreme, dok ja pregledam svoju pušku. I svi moramo da ponesemo provijant.

107

— Da ponesemo šta?— Ono što ćemo jesti.— Aha! — rekao je Pu zadovoljno. — Učinilo mi

se da si rekao provijant. Idem da im kažem.Otrupkao je.Prvo je naišao na Zekhopa.— Zdravo, Zekhope, — rekao je. — Jesi li to ti?— Zamislimo da nisam, — rekao je Zekhop, —

pa da vidimo šta će biti.— Imam poruku za tebe.— Ja ću je preneti Zekhopu.— Idemo svi u ekspoticiju sa Kristoferom Ro-

binom!— Kako to izgleda?— Mislim da je to nekakav čamac — rekao

je Pu.— Je li?— Jeste. Idemo da otkrijemo neku polu nečega.

Ili je rekao neki gol? U svakom slučaju, idemo da nešto otkrijemo.

— Je li?— Jeste. I treba da ponesemo neke pro-stvari za

jelo, u slučaju da budemo hteli da ih jedemo. .E, ja idem Praslinu, a ti reci Kengui.

Ostavio je Zekhopa i požurio Praslinovoj kući. Praslin je sedeo na zemlji pred vratima svoje kuće i veselo duvao u krunu maslačka, gatajući da li će mu se ono što je zaželeo ispuniti te godine, sledeće godine, nekada, ili nikada. Baš je po ko zna koji

108

put dunuo svom snagom u ko zna koji maslačak, a da kruna opet nije poletela sa stabljike, što je zna­čilo da mu se ni ta želja neće ispuniti, pa je pokuša­vao da se seti šta je to zaželeo, nadajući se da nije bilo nešto lepo. Uto je naišao Pu.

— O, Prasline, — rekao je Pu uzbuđeno — ide­mo u ekspoticiju, svi, sa stvarima za jelo. Da nešto otkrijemo.

— Šta da otkrijemo? — upitao je Praslin zabri­nuto.

— Pa, nešto.— Nešto što ujeda?— Kristofer Robin nije rekao da ujeda.— Znaš, ja se nikada ne bojim ničijeg vrata —

rekao je Praslin ozbiljno. — Bojim se zuba. Ali ako će Kristofer Robin ići s nama, onda se ne plašim.

Malo posle svi su se okupili na šumskom brežulj­ku i ekspoticija je krenula. Napred je išao Kristofer Robin i Zekhop; za njima Praslin i Pu; pa Kengu sa Ruom u džepu i Sova; pa Iar; pa na kraju, u dugač kom redu, svi Zekhopovi prijatelji i rođaci.

109

— Ja ih nisam pozvao — objasnio je Zekhop ne­mamo. — Jednostavno su došli. Uvek tako rade. Mogu da idu na kraju, iza Iara.

— Po mom mišljenju, — rekao je Iar — to je sve poremetilo. Ja nisam hteo da idem u ovu ek- spo . . . kako to kaže Pu. Došao sam samo da vama ugodim. Ali tu sam, pa ako sam ja na kraju te eks- po . . . onoga o čemu govorimo . . . onda neka joj ja zbilja i budem kraj. Ali, ako svaki put kad hoću da sednem i da se malko odmorim, moram najpre da sklonim desetak Zekhopovih sitnih prijatelja i ro­đaka, onda to više nije ekspo . . . kako li se zove . . . nego prosto naprosto zbrka. Bar ja tako smatram.

— Shvatam šta je Iar hteo da kaže — rekla je Sova. — Ako mene pitate . . .

— Ja nikoga ništa ne pitam — rekao je Iar. — Samo sam svima rekao svoje. Možemo tražiti Sever- ni pol ili igrati se zmije sa celim mravinjakom kao repom. Meni je pravo.

Sa čela kolone čuo se uzvik.— Polazak! — viknuo je Kristofer Robin.— Polazak! — viknuli su Pu i Praslin.

110

— Polazak! — viknula je Sova.— Krećemo — rekao je Zekhop. — Moram da

idem.Otrčao je na čelo ekspoticije do Kristofera Ro-

bina.— Dobro, — rekao je Iar. — Idemo. Samo po­

sle nemojte reći da sam ja kriv.Tako su krenuli da otkriju Sevemi pol. Putem su

svi čavrljali o svemu i svačemu, svi osim Pua, koji je sastavljao pesmicu.

— Ovo je prva kitica — rekao je Praslinu kad je bio gotov.

— Prva kitica čega?— Moje pesmice.— Koje pesmice?— Ove.— Koje?— E, ako slušaš, Prasline, čućeš je.

111

— Kako znaš da ne slušam?Na to Pu nije umeo da odgovori, pa je počeo da

peva:

Za Severnim polom tragamo mi,Sova i Praslin i Zekhop i svi.To treba otkriti, rekli su mi Sova i Praslin i Zekhop i svi.

Iar i Kristofer Robin i Pu i Zekhopovi rođaci svi su t u . . .Niko od njih ne zna gde se Pol krije . . .

Ura za uspeh ekspoticije!— Pst! — rekao je Kristofer Robin okrenuvši se

Puu. — Nailazimo na jedno opasno mesto.— Pst! — rekao je Pu, okrenuvši se brzo Pras-

linu.— Pst! — rekao je Praslin Kengui.— Pst! rekla je Kengu Sovi, a Ru je vrlo tiho

rekla „Pst!" nekoliko puta samoj sebi.

112

— Pst! — rekla je Sova Iaru.— psst! — rekao je Iar strašnim glasom svim

Zekhopovim prijateljima i rođacima.— Pst! — rekli su oni usplahireno jedno drugom

sve do onoga koji je bio poslednji. A taj poslednji i najmanji prijatelj i rođak tako se uzrujao kad je video da cela ekspoticija govori „Pst!" njemu, da je zavukao glavu u pukotinu u zemlji i tako ostao pu­na dva dana dok opasnost nije prošla, a zatim se brzo vratio kući i do kraja života tiho živeo sa svo­jom tetkom. On se zvao Aca Jelenak.

Došli su do potoka koji se vijugao i rušio između strmih kamenitih obala, pa je Kristofer Robin od­mah uočio kako je to mesto opasno.

— Ovo je kao stvoreno za zasedu — objasnio je.— Je li rekao ,,za sedenje"? — šapnuo je Pu

Praslinu. — Da se odmorimo?— Dragi moj Pu, — umešala se Sova — zar ti ne

znaš šta je zaseda?— Sovo, — rekao je Praslin pogledavši je strogo

— Pu je to šapnuo lično meni i nije potrebno . . .— Zaseda, — nastavila je Sova — to ti je neko

iznenađenje.— Ponekad i sedneš sasvim iznenada, na primer

kad padneš — rekao je Pu.— Zaseda, kao što sam hteo da objasnim Puu,

— rekao je Praslin — to ti je neko iznenađenje.— Ako neko iznenada iskoči pred tebe, to je za­

seda — rekla je Sova.— Zaseda, Pu, to ti je kad neko skoči na tebe

iznenada — objasnio je Praslin.9 Vini zvani P u

113

Pu je shvatio šta je to zaseda, pa je rekao da je jedan žbun štipavice skočio na njega iznenada jed­nog dana kad je pao sa drveta i trebalo mu je šest dana da povadi sve bodljice iz kože.

— Mi ne govorimo o štipavicama — rekla je Sova dosta ljutito.

— Ali ja govorim o njima — rekao je Pu.Išli su vrlo oprezno uz potok, s kamena na ka­

men, i posle nekog vremena došli do mesta gde su se obale širile na obe strane, tako da je i na jednoj i na drugoj strani potoka bio deo ravne obale obra­stao travom gde su mogli da sednu da se odmore. Čim je to ugledao, Kristofer Robin je viknuo „Stoj!” i svi su seli da se odmore.

— Mislim da je najbolje — rekao je Kristofer Robin — da odmah pojedemo sav svoj provijant, pa nećemo imati toliko da nosimo.

— Da pojedemo sav svoj šta? — upitao je Pu.— Sve što smo poneli — odgovorio je Praslin,

prihvatajući se posla.— To je dobar predlog — rekao je Pu, pa se i

sam dao na posao.— Imate li svi nešto? — upitao je Kristofer Ro­

bin punih usta.— Svi osim mene — odgovorio je Iar. — Kao i

obično, — dodao je i sumorno ih pogledao. — Da li neko od vas, možda, slučajno ne sedi na nekom čka­lju?

— Čini mi se da ja sedim — rekao je Pu. — joj! __ viknuo je, ustao i pogledao mesto gde je se- deo. — Tako je. Baš kao što sam i mislio.

114

— Hvala, Pu, ako ti više nije potreban.Prešao je na Puovo mes to i počeo da jede.— Znaš, ne prija mu kad neko sedi na njemu,

— nastavio je digavši pogled i žvaćući. — Sav klone. Upamtite to za drugi put, svi. Malo obzira i malo osećanja prema drugima mnogo znači.

Čim je ručao, Kristofer Robin je šapnuo nešto Zekhopu, a Zekhop je rekao: „Jeste, jeste, dabogme”, i otišli su malko uz potok zajedno.

— Nisam hteo da ostali čuju — rekao je Kristo­fer Robin.

— Tako je — rekao je Zekhop važno.— To je . . . razmišljao sam . . . to je samo . . .

Zekhope, da li ti možda znaš kako izgleda Severni pol?

— Pa, — rekao je Zekhop gladeći brkove — malo neobično pitanje.

— Znaš, jednom sam znao, ali nekako sam za­boravio — rekao je Kristofer Robin nemamo.

— Čudno, — rekao je Zekhop — ali i ja sam to nekako zaboravio, iako sam jednom znao.g*

115

— Čini mi se da to mora da je pola nečega, valj­da neke motke koja je pola u zemlji, a pola nad zemljom, put sever a.

— Sasvim sigurno je pola nečega, — rekao je Zekhop — jer bi se inače zvalo „ćelo”, a ako mora da stoji put severa, onda to može da bude samo motka koja je zabodena pola u zemlju, i to je zem- ljin pol, a ona pola na površini je Sevemi pol.

— Baš tako i ja mislim.— Samo, pitanje je — rekao je Zekhop — gđe

je zabodena?— Baš to i tražimo — rekao je Kristofer Robin.Vratili su se ostalima. Praslin je ležao na leđima

i slatko spavao. Ru se umivala na potoku, a Kengu je ponosno objašnjavala svima da je to prvi put da se sama umiva, a Sova je pričala Kengui jednu za­nimljivu pričicu punu stranih reči, kao „enciklope­dija” i „rododendron”, koju Kengu nije slušala.

— Ja baš nisam pristalica umivanja, — gunđao je Iar. — Ta moda pranja iza ušiju je baš koješta. Šta ti misliš o tome, Pü?

— Pa, — rekao je Pu — ja mislim .. .Ali nikada nećemo doznati šta je to Pu mislio,

jer je Ru odjednom cijuknula, nešto je bućnulo u vodu, a Kengu je uplašeno viknula.

— Eto joj umivanja — rekao je Iar.— Ru je pala u vodu! — viknuo je Zekhop, pa on

i Kristofer Robin pojuriše da je spašavaju.

116

— Gledajte kako plivam! — cičala je Ru iz vira u koji je upala i otkotrljala se niz mali slap u sle- deći vir.

— Jesi li su udarila, Ru, dušice? — vikala je Kengu zabrinuto.

— Nisam! — odgovorila je Ru. — Gledajte kako p l ..., — i opet se skotrljala niz sledeći vodopad u drugi vir.

Svi su pokušavali da pomognu Rui. Praslin se odjednom probudio pa je skakao gore-dole i skičao od uzbuđenja. Sova je objašnjavala da je u slučaju iznenadnog i privremenog uronjavanja najvažnije glavu zadržati na površini vode; Kengu je skakala obalom i neprestano ponavljala: „Jesi li sigurna da se nisi udarila, Ru, dušice ?" A Ru je odgovarala iz vira u kom je trenutno bila: „Gledajte kako pli­

117

vam! Iar se okrenuo i obesio rep nad prvi vir u koji je Ru upala, pa je leđima okrenut događajima gunđao i govorio: „To umivanje; ali uhvati mi se za rep, mala Ru, i sve će biti u redu”; a Kristofer RobinjJZekhop s^protrčali pored Iara, vičući osta­lima pred sobom. ]

— Evo me, Ru, dolazim! — vikao je Kristofer Robin. /

Ali Pu je već nešto našao. Stajao je dva vira niže od Rue, držeći neku dugačku motku u šapama, a Kengu je dotrčala i uhvatila za drugi kraj motke i tako su je držali preko donjeg kraja vira; a Ru, još pljuskajući i ponosno cijučući: „Gledajte kako pli­vam”, doplovila je do motke i ispela se napolje.

— Jeste li videli kako plivam? — cičala je Ru uzbuđeno, a Kengu ju je grdila i brisala. — Pu, jesi li video kako plivam? To što sam ja radila u vodi, to je plivanje. Zekhope, jesi li video šta sam radila? Plivala sam. Prasline! Slušaj, Prasline! Šta misliš da

118

sam radila? Plivala sam! Kristofere Robine, jesi li video kako . . .

Ali Kristofer Robin je nije slušao. Gledao je Pua.— Pu, — rekao je — gde si našao tu motku?Pu je pogledao motku u svojim šapama.— Našao sam je — odgovorio je. — Mislio sam

da nam može poslužiti. Naišao sam na nju.— Pu, — rekao je Kristofer Robin svečano ova

ekspedicija je gotova. Ti si našao Sevemi pol, jer pola te motke je Sevemi pol, a drugu polu treba zabosti u zemlju.

— Je li! — rekao je Pu.Iar je još Sedeo, držeći rep. u vodi, kad su se svi

vratili njemu.— Neka neko kaže Rui da požuri — rekao je. —

Ozebao mi je rep. Ne prigovaram, ali moram da na­pomenem. Ozebao mi je rep.

— Evo me! — zacijukala je Ru.— O, tu si.— Jesi li video kako plivam?Iar je izvukao rep iz vode i mahao njime.— Tome sam se i nadao — rekao je. — Uopšte

ga ne osećam. Utrnuo je. Eto šta je uradio. Utrnuo je. E, kako to nikome ne smeta, valjda je u redu.

— Jadni stari Iare! Ja ću ti ga obrisati — rekao je Kristofer Robin, izvadio maramicu i dobro ga istrljao.

— Hvala, Kristofere Robine. Ti izgleda jedini znaš šta je rep. Oni ne misle . . . to fali nekima od tih ostalih. Oni nemaju mašte. Njima rep nije rep, nego neki mali dodatak pozadi.

119

V

120

— Ništa zato, lare, — rekao je Kristofer Robin trljajući svom snagom. — Je li sad bolje?

— Valjda ga više osećam kao rep. Opet mi pri­pada, ako znaš na šta mislim.

— Zdravo, Iare, — rekao je Pu, došavši do njih sa svojom motkom.

— Zdravo, Pu. Hvala na pitanju, ali do dan-dva opet ću moći da ga koristim.

— Šta to? — upitao je Pu.— Ono o čemu govorimo.— Ja ni o čemu nisam govorio, — rekao je Pu

zbunjeno.— Opet moja greška. Mislio sam da si rekao da

ti je žao zbog mog repa zato što je utrnuo, i da li bi nekako mogao da mi pomogneš?

— Nisam, — rekao je Pu. — To nisam bio ja, — dodao je. Zamislio se pa utešno rekao: — Možda je to bio neki drugi.

— E, zahvali mu u moje ime kad ga vidiš.Pu je zabrinuto pogledao Kristofera Rob ina.— Pu je našao Sevemi pol, — rekao je Kristo­

fer Robin. — Je li da je to divno?Pu je skromno pogledao u zemlju.— Je li to što drži u šapama? — upitao je Iar.— Jeste — odgovorio je Kristofer Robin.— Je li to ono što smo tražili?— Jeste — rekao je Pu.— Aha! — rekao je Iar. — E, u svakom sluča­

j u . . . nije padala kiša — rekao je.Zaboli su motku do pola u zemlju, a Kristofer

Robin je rekao da je polovina nad zemljom svakako

121

okrenuta prema severu, jer je motka okrugla, i oka­čio je na nju obaveštenje:

SeveRNI PoLOTkrlO gA

PUPU gAJe NAšO

Zatim su se svi vratili kući. I čini mi se, ali ni­sam baš siguran, da je Kengu okupala Ru u toploj vodi i odmah je strpala u krevet. Ali Pu se vratio kući vrlo ponosan na svoje delo i malko je prezalo- gajio da se okrepi.

122

GLAVA IX

U KOJOJ PRASLIN BIVA SASVIM OPKOLJEN VODOM

Kiša je padala i padala i padala. Praslin je rekao samom sebi da nikada u ćelom svom životu, a on je bio i te kako star — tri, ili četiri godine — da nikada nije video toliku kišu. Padala je danima i da­nima i danima.

„Da sam", razmišljao je gledajući kroz prozor, „bar bio kod Pua, ili Kristofera Robina, ili Zekho- pa kad je kiša počela da pada, imao bih društva sve ovo vreme, umesto što sam tu sasvim sam, bez ikak­vog drugog posla doli da razmišljam kad će kiša prestati."

Zamišljao je sebe kod Pua, kako kaže: „Jesi li ikada video ovoliku kišu, Pu?" a Pu kaže: „Baš je strašna, Prasline!" a Praslin kaže: „Kako li je sada kod Kristofera Robina?" a Pu kaže: „Verovatno je voda već poplavila kuću jadnog, starog Zekhopa." Baš je bilo lepo da tako razgovaraju, a zbilja nije mnogo vredelo doživeti nešto tako uzbudljivo kao što je poplava, kad nemaš nikoga s kim bi to po- delio.

A bilo je zaista uzbudljivo. Suvi mali šančevi po kojima je Praslin tako često njuškao, pretvorili su se u potoke; mali potoci preko kojih je gacao, postali

123

su rečice; a rečica, između čijih strmih obala su se tako veselo igrali, izišla je iz svoga korita i tako se razlila da se Praslin u čudu pitao da li će prodreti i u njegovo korito za kupanje.

— Malko je zabrinjavajući, — rekao je samom sebi — kad je neko tako mala životinja, a nađe se opkoljen vodom. Kristofer Robin i Pu mogu da se spasu penjanjem na drvo, a Kengu može da se spase skakanjem, a Zekhop može da se spase ako se zavu­če još dublje u zemlju, a Sova može da se spase le­tenjem, a Iar može da se spase time što će . . . što će dizati veliku galamu dok ga ne izbave, a evo mene opkoljenog vodom i ništa ne mogu da učinim.

Kiša je i dalje padala i voda je svakog dana rasla i najzad se popela gotovo do Praslinovog prozora . . . a on još ništa nije preduzeo.

„Eto, na primer, Pu", razmišljao je. ,,Pu nema mnogo mozga, ali nikada ne nastrada. On čini glu­posti, koje ipak ispadnu na dobro. Pa Sova. Sova nije naročito pametna, ali zna dosta. Ona bi znala šta treba učiniti kad si opkoljen vodom. Eto, Zek­hop. On nije učio iz knjiga, ali uvek ume da smisli nešto dovitljivo. Pa Kengu. Ona nije prepredena, za­ista nije, ali bi se tako zabrinula zbog Rue, da bi učinila ono što treba, a da o tome i ne razmišlja. Pa, onda, Iar. Ali, Iar je i inače tako utučen da mu ovo ne bi ni smetalo. Ali šta bi Kriste Ter Robin uči­nio?"

Zatim se odjednom setio priče koju mu je Kri­stofer Robin ispričao o nekom čoveku na nekakvom pustom ostrvu koji je napisao nešto u bocu i bacio je u more, pa je i Praslin pomislio, ako nešto napiše

124

u bocu i baci je u vodu, možda će neko doći da spa­se nj égal

Otišao je sa prozora i počeo da traži po kući, po onom delu koji još nije bio pod vodom, i najzad našao olovku i komadić suve hartije i bocu sa za­pu šačem. Na jednoj strani hartije napisao je:

UPOMOĆ!PRASLINU (MENI)

a na drugoj:

JA SAM PRASLIN, UPOMOĆ UPOMOĆ!

Zatim je hartiju metnuo u bocu, začepio bocu što jače, nagnuo se kroz prozor što više a da ipak ne bučne u vodu, i bacio bocu što dalje — pljus! — a ubrzo zatim boca je isplivala na površinu vode. Posmatrao ju je kako polako plovi i nestaje u dalji­ni, sve dok ga oči nisu zabolele od gledanja, pa više nije bio siguran da li je ono u daljini njegova boca, ili neki talas na vodi. Zatim mu je odjednom postalo jasno da je nikada više neće ni videti i da je učinio sve što je mogao da se spase.

,,E sada je”, razmišljao je, „na nekom drugom da nešto učini i nadam se da će to učiniti ubrzo, jer ako to ne učini, moraću da plivam, a to ne umem; zato se nadam da će to učiniti ubrzo.”

Zatim je duboko uzdahnuo, i rekao:— Voleo bih da je Pu ovde. Mnogo je prijatnije

kad smo dvojica.

125

Pu je spavao kad je kiša počela da pada. Kiša je padala i padala i padala, a on je spavao i spavao i spavao. Tog dana bio je mnogo umoran. Sećaš se kako je otkrio Sevemi pol? E, tako se ponosio time da je upitao Kristofera Robina ima li još kakvih pola koje bi medved sa malo mozga mogao otkriti.

— Postoji i Južni pol, — rekao je Kristofer Ro­bin, — a valjda i Istočni i Zapadni pol, iako o njima niko ne voli da priča.

Pu se mnogo uzbudio kad je to čuo i predložio je da pođu u ekspoticiju da otkriju Istočni pol, ali Kristofer Robin je već smislo nešto drugo sa Ken- guom i tako je Pu pošao sam da otkrije Istočni pol. Da li ga je otkrio ili ne, zaboravio sam; ali kad se vratio kući bio je tako umoran da je usred večere, pošto je jeo tek nešto više od pola sata, zaspao za stolom. I spavao je i spavao i spavao.

Odjednom je počeo da sanja. Sanjao je da je na Istočnom polu, a taj pol je bio vrlo hladan, sav pod nekako najhladnijim snegom i ledom. Našao je neku košnicu i legao u nju da spava, ali nije mu bilo mes- ta za noge pa ih je ostavio napolju. Divlje vudre kakve žive na Istočnom polu, došle su i odštrpkale mu sve runo sa nogu da naprave gnezda za svoju mladunčad. I što su više štrpkale, to su mu noge više zeble, dok najposle nije viknuo „Joj!" i trgnuo se iz sna — i video da sedi za- stolom, sa nogama u vodi, i da je svuda oko njega voda!

Odgacao je do kućnih vrata i pogledao napolje...— Ovo je ozbiljno — rekao je Pu. — Moram da

se spašavam.

126

Uzeo je svoj najveći ćup meda, spasao se s njim na široku granu svoga drveta visoko nad vodom pa se vratio i spasao s još jednim ćupom . . . a kad je spašavanje bilo gotovo, Pu je sedeo na svojoj grani mašući nogama, a pored njega je bilo deset ćupova meda . . .

Dva dana docnije, Pü je sedeo na svojoj grani, mašući nogama, a pored njega bila su četiri ćupa meda . . .

Tri dana docnije, Pu je sedeo na svojoj grani, mašući nogama, a pored njega je bio jedan ćup meda.

Četiri dana docnije, Pu je sedeo . . .Baš ujutru tog četvrtog dana doplivala je Prasli-

nova boca do njega.— Med! — uzviknuo je Pu, pa skočio u vodu,

zgrabio bocu i nekako se dobatrgao natrag svome drvetu.

127

— Koješta! — rekao je Pu pošto je otčepio bocu. — Sav sam mokar ni za šta. Kakva li je to hartijica?

Izvadio ju je i pogledao.

— To je neka poruka, — rekao je samom sebi — eto šta je. A to je slovo ,,P”, pa i to, i to, a ,,P" znači ,,Pu”, pa je to vrlo važna poruka meni, a ja ne umem da je pročitam. Moram da nađem Kristofera Robina ili Sovu ili Praslina, koji su vesti i umeju da čitaju, pa će mi reći šta ova poruka znači. Ali ne znam da plivam. Koješta!

Odjednom mu je palo na pamet šta će, a mislim da se, kao Medved sa vrlo malo mozga, dobro dose- tio. Rekao je samom sebi:

128

_Ako boca može da pliva, može i ćup; a akoćup pliva, ja mogu da sedim na njemu, ako je ćup vrlo velik.

Uzeo je svoj najveći ćup i dobro ga zatvorio.

— Svaki brod mora da ima ime, — rekao je — zato ću i ja svoj brod nazvati Ploveći Međveđ.

Pustio je svoj brod u vodu i skočio za njim.Pu i Ploveći Međveđ natezali su se neko vreme

oko toga koji od njih dvojice treba da je gore, ali posle dva-tri razna položaja Pu je pobedonosno ob- jahao Plavog Međveđa i živo zaveslao nogama.

Kristofer Robin je živeo u najvišem delu Šume. Kiša je padala i padala i padala, ali voda nije mogla da dođe do njegove kuće. Uživao je gledajući dole u doline i vodu svuda unaokolo, ali kiša je tako padala da je uglavnom sedeo u kući i razmišljao o koječemu. Svakog jutra izlazilo je pod kišobranom i zabadao štapiće dokle je voda narasla, a svakog sle-9 Vini zvani Pu

129

dećeg jutra taj štapić se više nije video, pa je zaba­dao drugi dokle je voda narasla i vraćao se kući. I svakog je jutra imao da ide manje nego prošlog. Ujutru petog dana ugledao je vodu svuda oko sebe i znao da je prvi put u životu na pravom ostrvu. To je bilo vrlo uzbudljivo.

130

Tog jutra je i Sova doletela preko vode da po­zdravi svoga prijatelja Kristofera Robina.

— Slušaj, Sovo, — rekao je Kristofer Robin — je li da je ovo silno? Ja sam na ostrvu!

— Atmosferske prilike bile su vrlo nepovoljne poslednjih dana — rekla je Sova važno.

— Šta si rekla?— Padala je kiša — objasnila je Sova.— Jeste — rekao je Kristofer Robin. — Tačno.— Poplava je dostigla nezapamćene razmere.— Šta kažeš?— Mnogo je vode svuda — objasnila je Sova.— Jeste — rekao je Kristofer Robin. — Tačno.— Međutim, izgledi se naglo poboljšavaju. Sva­

kog časa. . .— Jesi li videla Pua?— Nisam. Svakog časa . . .— Nadam se da mu je dobro — rekao je Kristo­

fer Robin. — Mnogo sam mislio na njega. Valjda je Praslin kod njega. Misliš li da im je dobro, Sovo?

— Pretpostavljam da jeste. Znaš, svakog časa . . .— Idi da vidiš, Sovo. Pu nema baš mnogo mozga

i mogao bi da učini nešto nepromišljeno, a ja ga tako volim, Sovo. Shvataš li, Sovo?

— Dobro — rekla je Sova. — Idemo. Odmah ću se vratiti.

I odletela je.Malo posle vratila se.— Pu nije tamo — rekla je.— Nije tamo?

9*131

— Bio je tamo. Sedeo je na grani drveta u kome stanuje, sa devet ćupova meda pored sebe. Ali sada nije tamo.

— O, Pu! — uzviknuo je Kristofer Robin. — Gde si?

— Evo me — zamumlao je neko iza njega.

— Pu!Poleteli su jedan drugom u zagrljaj.— Kako si došao ovamo, Pu? — upitao je Kri­

stofer Robin.— Na mom brodu — rekao je Pu ponosno. —

Primio sam jednu vrlo važnu poruku u boci, a kako mi je voda ušla u oči, nisam mogao da je pročitam i zato sam je doneo tebi. Svojim brodom.

Ponosno je predao poruku Kristoferu Robinu.— Pa to je od Praslina! — uzviknuo je Kristofer

Robin pošto ju je pročitao.— Zar ne piše ništa o Puu? — upitao je Medved

gledajući mu preko ramena.Kristofer Robin je glasno pročitao poruku.— O, sva ta slova ,,P” znače Praslin? A ja sam

mislio da znače Pu.

132

— Moramo ga spasti, odmah! Mislio sam da je on kod tebe, Pu. Sovo, bi li mogla da ga spaseš na tvojim leđima?

— Mislim da ne bih — rekla je Sova posle du­bokog razmišljanja. — Postoji opravdana sumnja da odnosni mišići krila . . .

— Onda, molim te, odmah odleti k njemu i reci mu da dolazimo da ga spasemo. A Pu i ja ćemo smi­sliti kako da ga spasemo i doći ćemo što brže. O, pusti priče, Sovo, i idi brzo!

Razmišljajući još šta bi rekla, Sova je odletela.— E, Pu, — rekao je Kristofer Robin — gde ti

je brod?— Treba da ti kažem, — objašnjavao je Pu dok

su se spuštali ka obali ostrva — da to nije neki obi­čan brod. Ponekad je brod, a ponekad više nezgoda nego brod. To sve zavisi.

— Zavisi od čega?— Od toga da li sam ja na njemu ili pod njim.— Aha! A gde je?— Eno ga! — rekao je Pu, ponosno pokazujući

rukom Plovećeg Medveda.Kristofer Robin nije očekivao tako nešto, i što

ga je duže gledao, to jasnije mu je bilo kako je Pu hrabar i dovitljiv Medved, a što jasnije mu je to bilo, to skromnije je Pu gledao niz nos i pokušavao da se pravi kao da to nije ništa.

— Ali suviše je mali za nas dvojicu — rekao je Kristofer Robin tužno.

— Za trojicu, sa Praslinom.

133

— U tom slučaju je još manji. O, Medvedu Pu, šta da radimo?

Tada je taj Medved Pu, Vini zvani Pu, Praslinov prijatelj, Zekhopov drug, otkrivač Pola, Iarov ute- šitelj i nalazač njegovog repa — u stvari Pu lično — rekao nešto tako dovitljivo da je Kristofer Robin samo uzviknuo i razrogačio oči, pitajući se u sebi da li je to zaista onaj Medved sa vrlo malo mozga kojega već tako dugo zna i voli.

— Mogli bismo ići u tvom kišobranu — ponovio je Pu.

— Mogli bismo ići u tvom kišobranu — ponovi je Pu.

w99 • *

— Mogli bismo ići u tvom kišobranu — rekao je Pu po treći put.

„! ! ! ! ! !”Kristofer Robin je odjednom uvideo da to zaista

mogu. Otvorio je kišobran i metnuo ga sa šiljkom nadole u vodu. Plivao je, ali se klatio. Pu je ušao

134

unutra. Baš kad je hteo da kaže da je sve u redu, uverio se da to nije tačno, pa pošto se malo napio vode, iako to stvarno nije hteo, odgacao je natrag Kristoferu Robinu. Zatim su obojica ušla u kišo­bran, pa se više nije klatio.

— Ovaj brod ću zvati Puov um, — rekao je Kri- stofer Robin, a Puov um je smesta zaplovio put jugozapada, vrteći se ljupko.

Možeš da zamisliš Praslinovu radost kad je naj­zad ugledao taj brod. Docnijih godina voleo je da zamišlja da je bio u vrlo velikoj opasnosti za Straš­ne poplave, ali stvarno jedina opasnost pretila mu je samo poslednjih pola sata što je bio zarobljen, kad je Sova, koja je tada doletela, sela na granu njegovog drveta da ga teši i pričala mu vrlo dugao-

135

ku priču o nekoj svojoj tetki koja je jednom pogreš­no izlegla galebovo jaje, pa se priča otegla i otegla u beskraj, kao i ova rečenica, sve dok Praslin, koji se naslonio na svoj prozor i beznadno slušao, nije tiho i sasvim prirodno zaspao i polako klizio kroz prozor put vode i najzad visio samo na zadnjim papcima, ali u tom času Sova je, na svu sreću, odjednom glas­no zakreštala, jer je i to u stvari bio deo priče, zato što je tako njena tetka zakreštala, pa se Praslin od toga probudio i u poslednjem času trgnuo natrag kroz prozor i rekao: „Zbilja zanimljivo, a je li stvar­no?’' i tada — možeš zamisliti kako se obradovao — tada je najzad ugledao dobri brod Puov um (ko­mandant, K. Robin; prvi oficir, M. Pu), kako dolazi morem da ga spase . . .

A pošto je to zaista kraj priče i pošto sam se mnogo umorio od te poslednje rečenice, mislim da time završim.

136

GLAVA X

U KOJOJ KRISTOFER ROBIN PRIREĐUJE PUU SVEČANOST I MI SE RASTAJEMO

Jednog dana kad se sunce vratilo nad Šumu, no­seći sa sobom miris proleća, a svi potoci u Šumi veselo žuborili, srećni što su opet lepi, a barice sa­njarile o životu koji su videle i velikim delima koja su učinile, a kukavica u toploj i tihoj Šumi pažljivo isprobavala glas i osluškivala da vidi da li joj se dopada, a šumski golubovi blago gunđali sami sebi, onako leno i spokojno, da su svemu drugi krivi, ali da to i nije baš važno; takvog jednog dana zazviždao je Kristofer Robin naročitim zviždukom, pa je Sova doletela iz Stoletne šume da vidi šta hoće.

— Sovo, — rekao je Kristofer Robin — priredi- ću svečanost.

— Zaista, je li? — rekla je Sova.— I to će biti naročita vrsta svečanosti, jer će

biti zbog onoga što je Pu učinio kad je učinio ono što je učinio da Praslina spase od poplave.

— Aha, zato će biti, je li? — rekla je Sova.— Jeste, i molim te što brže javi Puu i svima

ostalima, jer će to biti sutra.

137

— Aha, biće, je li? — rekla je Sova i dalje na­stojeći da bude od što veće pomoći.

— Dakle, hoćeš li da im javiš Sovo?Sova je pokušavala da smisli nešto vrlo mudro

što bi rekla, ali nije uspela, pa je odletela da kaže ostalima. Prvi kome je kazala bio je Pu.

— Pu, — rekla je. — Kristofer Robin priređuje svečanost.

— Aha! — rekao je Pu, a zatim, pošto je video da Sova očekuje da još nešto kaže, rekao je: — A hoće li biti onih kolačića sa ružičastim prelivom?

Sova je smatrala da je ispod njenog dostojanstva da razgovara o kolačićima sa ružičastim prelivom, pa je ponovila Puu tačno ono što je Kristofer Ro­bin kazao i odletela dalje Iaru.

„Svečanost za mene?" razmišljao je Pu. „Sjajno!"Pitao se da li će i sve ostale životinje znati da je

to naročita svečanost, u Puovu čast, i da li im je Kristofer Robin pričao o Plovećcm Medvedu i Fu- ovom umu i svim divnim brodovima koje je on izu- meo i na kojima je plovio, i počeo je da razmišlja kako bi bilo strašno ako su to svi zaboravili i ako niko u stvari ne bude znao zbog čega je ta sveča­nost. I što je više tako razmišljao, to više mu se u mislima svečanost brkala, kao san u kome sve ide naopako. Taj san je počeo da mu nekako zuji po glavi, dok se nije pretvorio u neku Vrstu pesme. To je bila:

138

PESMA ZABRINUTOG PUA

Triput ura za Pua!(Za Pua?)Za Pua —(A zašto baš za Pua?)Mislio sam da to svako zna; spasao je druga da se ne okupa! Triput ura za Medveda!(Za Medveda] )Za Medveda —Plivati nije znao, ali ga je spasao!(Spasao koga?)Ama. slušaj, zaboga!Govorim o Puu —(O Puu?)0 Puu!(Izvini, nekako mi se spava.)Znaš, Pu je mnogo pametna glava (Reče li „trava”?)Ama, ne, glava —(Sav sam se smeo.)Znaš, mnogo je jeo.1 ne znam da li bi plivati umeo, ali nekako je plovio vodom, nekakvim svojim naročitim brodom.

139

(Da nije upao u neku rupu?)U stvari, plovio je na ćupu —Zato, deder složno, tri puta ura!(Zato deder složno tri puta šta?) i neka živi u zdravlju i sreći i neka mu ćupovi budu sve veći!(Za Pua?)Za Pua —Triput ura za Medveda!(Za Medveda?)Za Medveda —Tri puta ura! Baš je hrabar bio!(Ama, reci već jedanput — ŠTA JE UČINIO?}

Dok se to odigravalo u njemu, Sova je razgova­rala sa Iarom.

— Iare, — rekla je Sova — Kristofer Robin priređuje svečanost.

— Vrlo interesantno — rekao je Iar. — Valjda će meni poslati ostatke koje će pokupiti sa poda. Ljubazno i pažljivo. Nije važno, nema na čemu.

140

— Imam pozivnicu za tebe.— Kakva je?— Pozivnicu!

— Dobro, čuo sam te. Ko ju je izgubio?— To nije nešto za jelo, nego poziv da dođeš

na svečanost. Sutra.Iar je polako odmahnuo glavom.

— Ti misliš na Praslina. Onog mališu sa nemir­nim ušima. To je Praslin. Ja ću mu reći.

— Ne, ne! — rekla je Sova nestrpljivo. — Za tebe je!

— Jesi li sigurna? —— Dabogme da sam sigurna. Kristofer Robin je

rekao: „Svima! Reci svima!”— Svima, osim Iaru?

141

— Svima — rekla je Sova dumovito.— Aha! — rekao je Iar. — Greška, nema šta, ali

ipak, doći ću. Samo nemojte da krivite mene ako bude kiše.

Ali kiše nije bilo. Kristofer Robin je napravio sto od nekih dugačkih dasaka i svi su posedali cko tog stola. Kristofer Robin je sedeo na jednom kraju stola, a Pu na drugom kraju, a između njih s jedne strane bili su Sova i Iar i Praslin, a između njih s druge strane bili su Zekhop i Ru i Kengu. A svi Zekhopovi prijatelji i rođaci poredali su se po travi i željno čekali da im neko nešto kaže, nešto ispusti, ili ih upita koliko je sati.

To je bila prva svečanost na kojoj je Ru ikada bila, pa je bila vrlo uzbuđena. Čim su seli, počela je da govori.

— Zdravo, Pu! — zacijukala je.— Zdravo, Ru, — rekao je Pu.Ru se neko vreme odbrecivala na stolici, pa je

opet počela:— Zdravo, Prasline! — zacijukala je.Praslin joj je mahnuo papkom, suviše zauzet da

joj odgovori.— Zdravo, Iare! — rekla je Ru.Iar joj je sumorno klimnuo glavom.— Ubrzo će kiša, videćeš već — rekao je.Ru pogleda da je vidi, ali je nije videla, pa je

rekla r— Zdravo, Sovo!— Zdravo, mala moja! — odgovorila je Sova

ljubazno i nastavila da priča Kristoferu Robinu o

142

jednoj nezgodi koja se zamalo dogodila nekom nje­nom prijatelju kojega Kristofer Robin nije znao.

— Najpre popij mleko, dušice, pa posle toga pričaj — rekla je Kengu Rui.

Ru je pila mleko i pokušala da kaže da može i jedno i drugo u isti mah . . . pa su dosta dugo posle toga morali da je lupaju po leđima i brišu.

Kad su već svi bili gotovo siti, Kristofer Robin je nekoliko puta udario kašikom po stolu i svi su pre­stali da govore i umirili se, osim Rue, koju je spopa- lo štucanje, pa se pravila kao da to ne štuca ona ne­go neko od Zekhopovih rođaka.

— Ova je svečanost — počeo je Kristofer Robin — svečanost u čast onoga što je neko uradio, a mi svi znamo ko je taj, pa je ovo njegova svečanost zbog onoga što je učinio i ja sam mu spremio pok­lon, i evo ga tu.

Zatim je rukom tražio oko sebe i šapnuo:— Gde je?Dok je on tražio, Iar se važno nakašljao i počeo

da govori.— Prijatelji, — rekao je — uključujući i raz­

norazne Zekhopove prijatelje i rođake, vrlo mi je prijatno, ili možda je bolje da kažem, bilo mi je prijatno do sada, što vas vidim na ovoj mojoj sve­čanosti. Ono što sam ja učinio nije bilo ništa. Svako od vas . . . osim Zekhopa, i Sove, i Kengue . . . učinio bi isto. Da, i osim Pua. Moje primedbe se, naravno, ne odnose na Praslina i Ruu, jer su još mali. Svako od vas učinio bi isto. Ali, to sam slučajno bio ja. Smatram da ne treba da naglašavam da nisam uči­nio ono što sam učinio zato da dobijem ono što Kri-

143

stofer Robin sada traži, — digao je prednju nogu do usta i glasno šapnuo: — Pogledajte da nije pod stolom! — nego sam to učinio zato što smatram da svi treba da činimo sve što možemo da pomognemo. Smatram da svi treba da . . .

— H-hup! — štucnula je Ru glasno.

144

— Ru, dušice! — rekla je Kengu prekomo.— Jesam li to bila ja — upitala je Ru, kao izne­

nađeno.— O čemu to Iar govori? — šapnuo je Praslin

Puu.— Ne znam — odgovorio je Pu dosta tužno

— Ja sam mislio da je ovo tvoja svečanost.— I ja sam tako mislio. Ali izgleda da nije.— Više bih voleo da je tvoja nego Iarova — re­

kao je Praslin.— I ja bih — rekao je Pu.— H-hup! — štucnula je Ru opet.

10 Vini zvani Pu

145

— KAO . . . ŠTO . . . SAM .. . REKAO, — nastavio je Iar glasno i strogo — kao što sam rekao kad su me prekinuli razni glasni zvuci, ja smatram da . . .

— Evo ga! — uzviknuo je Kristofer Robin uz­buđeno. — Dodajte ga našem budalastom Puu. To je za Pua.

— Za Pua? — rekao je Iar.— Dabogme. Za najboljeg Medveda na svetu.

— Ništa me ne iznenađuje — rekao je Iar. — Uostalom, ne mogu se žaliti. I ja imam svoje pri- jatelje. Neko mi je nešto rekao koliko juče. A prošle nedelje, ili je to bilo pretprošle, Zekhop je naleteo na mene i rekao „Koješta!” Društveni život. Uvek se nešto događa.

_ Niko ga nije slušao, jer su svi govorili: ..Otvo­ri ga, Pu”, „Sta je, Pu?”, „Ja znam šta je”, „Baš ne znaš”, i slične korisne primedbe. Razume se Pu ga je otvarao što brže ali nije hteo da preseče kanap,

146

jer nikad ne znaš kad će ti komad kanapa dobro do­ći. Najzad ga je otvorio.

Čim je Fu video šta je, umalo što nije seo, tako je bio zadovoljan. Dobio je naročitu kožnu futrolu sa raznim olovkama.

U njoj je bilo olovaka na kojima je pisalo ,,V” za Vini, i olovaka na kojima je pisalo ,,NV” za Ne­ustrašivi Vini, i olovaka na kojima je pisalo ,,W ” za Veliki Vini. Bio je i nožić za oštrenje olovaka, i gumica da obrišeš ono što si pogrešno napisao, i lenjir da izvučeš crte da slova idu po njima, i na lenjiru označeni santimetri za slučaj da hoćeš da znaš koliko je santimetara nešto, i bilo je plavih olovaka i crvenih olovaka i zelenih olovaka da nešto naročito kažeš plavo, crveno, ili zeleno. I sve te le- pote bile su u posebnim džepićima u toj naročitoj kožnoj futroli, koja škljocne kad je zatvoriš. I to je sve bilo za Pua.

— O! — rekao je Pu.— O, Pu! — rekli su svi osim Iara.— Hvala vam — zamumlao je Pu.Ali Iar je govorio samome sebi:— To piskaranje! Olovke i šta ti ga ja znam.

Preterano, po mom mišljenju. Neozbiljna stvar. Baš ništa u tome.

Kasnije, pošto su svi Kristoferu Robinu rekli „Zdravo!” i „Hvala”, Pu i Praslin su zamišljeno išli kući kroz zlaćane zaranke i dugo nisu progovorili ni reči.

— Kad se u jutru probudiš, Pu, — rekao je Pra­slin najzad šta sebi prvo kažeš?10*

147

— Šta ima za doručak — rekao je Pu. — A šta ti kažeš, Prasline?

— Ja kažem: Ko zna šta će se uzbudljivo dogo­diti danas? rekao je Praslin.

Pu je zamišljeno klimnuo glavom.— To je isto — rekao je.

— I šta se dogodilo? — upita Kristofer Robin.— Kada?— Sledećeg jutra.— Ne znam.— Da li bi mogao da se setiš, pa da jednom is­

pričaš meni i Puu?— Ako vam je mnogo stalo do toga.— Puu je stalo — kaže Kristofer Robin.— Uzdahne duboko, uzme svoga Medveda za no­

gu i pođe vratima, vukući Vini ja zvanog Pu za so­bom. Kod vrata se okrene i upita:

— Hoćeš li doći da vidiš kako se kupam?— Možda — odgovorim.

148

— Je li Puova futrola sa olovkama bila lepša od moje?

— Bila je baš ista takva — odgovorim.Klimne glavom i iziđe . . . i ubrzo zatim čujem

Vi ni ja zvanog Pu — bup, bup, bup — penje se ste­penicama za njim.

149

SADRŽAJ

Str.Uvod — — — — — — — — — — 7GLAVA I, u kojoj se upoznajemo sa Vinijem

zvanim Pu i nekim pčelama, i priče počinju 9 GLAVA II, u kojoj Pu ide u pose tu i zapada u

škripac — — — — — — — — 26GLAVA III, u kojoj Pu i Praslin idu u lov i za­

malo da uhvate vudru — — — — — 38GLAVA IV, u kojoj Iar izgubi rep, a Pu ga nađe 46GLAVA V, u kojoj Praslin sretne Slongega — 57GLAVA VI, u kojoj Iar slavi rođendan i dobij a

dva poklona — — — — — — — 72GLAVA VII, u kojoj Kengu i mala Ru dođu u

šumu i Praslin se okupa — — — — 88GLAVA VIII, u kojoj Kristofer Robin vodi ,,ek-

spoticiju” na Sevemi pol — — — — 105 GLAVA IX, u kojoj Praslin biva sasvim opko­

ljen vodom — — — — — — — 123GLAVA X, u kojoj Kristofer Robin priređuje

Puu svečanost i mi se rastajemo — — 137

151