Ален Џ. П. Тејлор

ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА1809–1918.

ИСТОРИЈА АУСТРИЈСКЕ ЦАРЕВИНЕ И АУСТРОУГАРСКЕ

Л. Б. Намијерукао израз захвалности, привржености и дивљења

Београд 2001.

Превела с енглескогМирјана Николајевић

Наслов оригиналаA. J. P. Taylor

THE HABSBURG MONARCHY 1809–1918© 1948 by A. J. P. Taylor

САДРЖАЈ

Предговор1. Династија2. Народи3. Стари апсолутизам: Метернихова Аустрија, 1809–1835.4. Предмартовско доба5. Продор радикализма: револуције, 1848.6. Либералистичка епизода: Уставотворна скупштина, јул 1848 – март 1849.7. Нови апсолутизам: Шварценбергов и Бахов систем, 1849–1859.8. Сукоб федерализма и централизма: Октобарска диплома и Фебруарски патент, 1860–1861.9. Уставни апсолутизам: Шмерлингов систем, 1861–1865.10. Крај старе Аустрије, 1865–1866.11. Настанак дуализма, 1866–1867.12. Неуспех либерализма: немачка превласт у Аустрији, 1867–1879.13. Опоравак Хабзбурга: Тафеово доба. 1879–1893.14. Смутно доба: од Тафеа до Баденија, 1893–1897.15. Угарска после 1867: Калман Тиса и мађарско ситно племство16. Привид демократије: михољско лето Хабзбуршке монархије, 1897–1908.17. Решење насиљем, 1908–1914.18. Насиље се плаћа: крај Хабзбурга, 1914–1918.ЕпилогДодатак: политички и национални састав Хабзбуршке монархије

Милош Ковић: Ален Џон Персивал Тејлор или шта чинити са Средњом Европом

Библиографија

ПРЕДГОВОР

1

Ова књига је потпуно прерађено раније издање истоименог дела објављеног 1941. године. За половину је дужа од претходне књиге. Осим општих проширења, у књизи је посебно обрађена аустријска спољна политика са више детаља, датих у њиховој међусобној повезаности. Хабзбуршка монархија је, у већој мери него многе друге велике силе, била организација за спровођење спољне политике; судбина јој је била одређена колико спољним пословима толико и понашањем народа у њеном саставу. Стварање Аустријске царевине је диктирао Наполеон, оснивање Аустроугарске Бизмарк; Монархија је пала с окончањем Великог рата, чијем је избијању и сама допринела. Моја намера да напишем историју Хабзбуршке монархије а да при томе не разматрам хабзбуршку спољну политику унела је многе нејасноће у прву верзију ове књиге. Надам се да сам сада уклонио тај недостатак.

Друга начелна промена тиче се саме обраде ове грађе. Упркос напорима да се суочим са стварношћу, у мојој претходној књизи је ипак превладавала „либерална илузија“: у многим њеним деловима говори се о „пропуштеним приликама“ и указује на то да би Хабзбуршка монархија опстала да је само овај или онај државник, или народ, био проницљивији. Било је тешко не прихватити такав став после читања дела њених бројних добронамерних савременика, који су писали или пре пада Монархије, или нису могли да поверују у чињеницу да је она ишчезла. Жаљења те врсте не спадају у посао историчара, нарочито ако прича коју он прича јасно и непрестано показује да у њој и није било неких прилика за пропуштање. Сукоб наднационалне династичке државе и националног принципа морао је да се изведе до краја, а такође и сукоб између владајуће нације и поданичких нација. Неизбежно је сваки уступак, ма какав био, долазио прекасно и био превише мали и сваки је, такође неизбежно, доносио све силније незадовољство. Национални принцип, једном успостављен, морао је самостално да се надграђује све до свог остварења. Прва верзија је можда такође садржавала „националну илузију“. Имала је тежњу да укаже на то да су национални покрети били, до 20. века, покрети „народа“. Овде сам настојао да преобликујем то схватање и да јасно кажем да се масовни национализам, тамо где постоји, веома разликује од национализма интелектуалаца.

Нисам успео да нађем одговарајући кратак назив за Царевину којом се ова књига бави. Аустријска царевина је у потпуности постојала само у периоду од 1804. до 1867; онда је постала Аустроугарска. Неугарски део Царевине није добио посебно име. Ја сам, међутим, наставио с олако усвојеном савременом навиком да се она назива именом „Аустрија“ или понекад „уставна Аустрија“, чиме се указује на њену званичну дефиницију по којој су то „земље и краљевства представљени у Рајхсрату“. У претходној књизи сам превео реч „Рајхсрат“ као „Царевинско веће“. То је, мада технички исправно, ишло на штету карактера те скупштине која је, у најмању руку, парламент раван Рајхстагу; зато сам се сада вратио немачком облику те речи. С друге стране, прекинуо сам неприличну праксу упорне употребе немачких или италијанских назива места у којима нема ниједног немачког или италијанског становника: у овој верзији сам вратио Загреб Хрватима и Садову Чесима. Осим када је реч о Бечу1, чије име има интернационални облик Vienna, ово правило сам прекршио једино у случају Прага и Трста. Тиме не имплицирам да је Праг немачки или Трст италијански.

Немам намеру да у Епилогу резимирам историју збивања током последњих тридесет година, већ можда само да укажем на то да се са хабзбуршким темама наставља чак и после пада Хабзбуршке монархије. Своје ставове сам први пут изнео у чланку Национална независност и „аустријска идеја“ у часопису Political Quarterly.

Захвалан сам господину А. Ф. Томсону са Колеџа „Водам“, који је прочитао мој рукопис, као и свом колеги, господину К. Е. Стивенсу, за коректуру ове књиге.

1 У овом преводу биће употребљени називи градова Беч, Праг и Трст, јер су у нашем језику у тим облицима прихваћени. Термин „Мађари“ (и изведенице) ће у овој књизи означавати име нације. Име истог порекла „Угарска“ (и изведенице) биће коришћено као име ондашње државе, као уобичајено у нашем језику и различито од имена данашње државе Мађарске (прим. прев.).

2

16. новембар 1947.А. Џ. П. Тејлор

1. ДИНАСТИЈА

Царевина Хабзбурга, која је нестала 1918, по карактеру је била јединствена, ван времена и ван места. Метерних, Европљанин из Рајнске области, сматрао је да Хабзбуршка царевина не припада Европи. „Азија“, рекао је он, „почиње од Ландштрасе“ (од пута који води из Беча ка истоку). Франц Јозеф је био свестан тога да припада погрешном веку. Теодору Рузвелту је рекао: „У мени видите последњег монарха старе школе.“ Скуп територија којима је владала кућа Хабзбурга никад није у потпуности дефинисан. Најшире границе одређене су 1526, када је Фердинанд, који је већ имао бројне титуле као владар алпсконемачких земаља, постао краљ Чешке и краљ Угарске, па ипак те територије скоро три стотине година нису имале заједничко име. Биле су то „земље под кућом Хабзбурга“ или „земље (светог римског) цара“. Између 1740. и 1745, када су Хабзбурзи испустили из руку царску титулу, Марија Терезија је себе могла назвати само „краљицом Угарске“, мада њена царевина, наравно, није била Угарска царевина. Године 1804. је Франц II, последњи свети римски цар, доживео да види како његову царску титулу угрожава Наполеонова амбиција, па је себи измислио титулу „цар Аустрије“. То је, такође, било династичко име. Царевина је припадала кући Хабзбурга, а не Аустријанцима. Године 1867. мађарска нација је изразила жељу за партнерством са царем, и тако је Царевина добила име „Аустроугарска“. Немађарске земље су у њој остале безимене све до њеног краја.

Хабзбуршке земље нису биле међусобно повезане ни географски ни национално. Понекад су описиване као „подунавске земље“. Како у њих могу онда да спадају Холандија, Брајсгау и северна Италија, или, у 19. веку, Галиција, Босна, Буковина, па чак и Чешка? Сами Хабзбурзи су по пореклу немачка династија. Додали су својој лози прво шпански, а касније и италијански елеменат, а да при томе нису остали укорењени ни у једном посебном региону или народу: били су последњи који су поседовали типичну универзалну средњовековну монархију и свој, од ње наслеђен, космополитски карактер. Становници Беча, њихове престонице, били су Немци – и то је био њихов најближи додир са националним. У другим земљама династије су епизоде у историји народа; у случају Хабзбурга народи су били компликација у историји династије. Временом су хабзбуршке земље добиле заједничку културу и, до извесне мере, заједничко економско обележје: то су била остварења, а не стваралачки чиниоци династије. Ниједна породица није толико дуго опстала нити је оставила тако дубок траг у Европи: Хабзбурзи су били највећа династија модерне историје; историја Средње Европе се врти око њих, а не они око ње.

Хабзбурзи су, у своје време, извршили многе задатке. У 16. веку су бранили Европу од Турака; у 17. веку су извојевали победу над противреформацијом; у 18. веку су пропагирали идеју просвећености; у 19. веку су били брана стварању велике немачке националне државе. Све су то, ипак, били само случајни сплетови околности. Њихов стални циљ било је трајање и моћ. Идеје су, као и народе, користили у циљу опстанка моћи своје владарске куће. Међу тим идејама је и спремност на експеримент, која је учинила да се Франц Јозеф, на пример, на крају своје владавине залаже за опште право гласа. Они су, увек када је то било у интересу династије, мењали идеје, територије, методе, савезништва, државнике. Једино је „Кућа Августа“ била стална. Земље Хабзбурга нису биле држава него збир наследних поседа. Хабзбурзи су били земљопоседници, неки неспособни, неки лакоми и грамзиви, али сви решени да извуку највећу могућу добит од својих закупаца и тако створе од себе европску величину. Могли су се помирити са било чиме, сем са захтевом да се властела укине. Управо их је тај захтев уништио.

Хабзбурзи су почели своју династичку каријеру као надвојводе од Аустрије, алпске

3

земље на југоисточном делу Светог римског царства. У 15. веку један Хабзбург је био изабран за цара као безопасни никоговић после претходних преврата, па је тај његов положај затим постао наследан – Хабзбург није био на том престолу само између 1742. и 1745. године. Хабзбурзи су се при томе непрекидно надали да ће основати царевину и у оквиру ње ујединити Немачку. Била им је потребна што већа моћ да би покорили немачке кнежеве. Изузетним мајсторством су, кроз векове, руковали оружјем династичких бракова, а то оружје је и извојевало величину њихове владарске куће. Карло В, који је 1519. био изабран за цара, владао је Холандијом, Шпанијом с Индијама и већим делом Италије. Фердинанд, његов млађи брат, постао је надвојвода Аустрије, а 1526. краљ Чешке и Угарске. То је био покушај стварања универзалне монархије обједињене породичним везама. Испоставило се да су противници били прејаки: Француска и немачки кнежеви су се удружили против стварања такве монархије, и она је пропала. Фердинанд је 1526. уместо нове снаге добио нове бриге. Добио је Чешку и Угарску захваљујући смрти последњег јагелонског краља који је погинуо у бици против Турака, а већ 1529. Турци су опколили Беч. Уместо да покоре немачке кнежеве, Хабзбурзи су дошли у ситуацију да их управо ти кнежеви спасавају. Беч је ослобођен, а Турци су се задовољили већим делом Угарске. Турска инвазија је, као што се често чује, покварила планове Хабзбурга о превласти над Немачком. А можда су Турци спасли Хабзбурге од катастрофе и омогућили им да трају све до 20. века. Да није било опасности од Турске, Хабзбурзи би, нема сумње, покушали да остваре превласт над Немачком, као што су то учинили њихови претходници Хоенштауфовци и Луксембуржани, па би вероватно такође претрпели пораз. Овако, Турци су Хабзбурзима обезбедили извршење прве од многих њихових „мисија“: Хабзбурзи нису током више од стотину година учинили ништа да ослободе делове Угарске од Турака, али су убедили друге, а и себе, да су управо они браниоци хришћанства. Супротности одржавају једна другу, као што потпорни стубови подупиру зид. Хришћанске цркве могу да преживе јеретике, али не и равнодушност. Хабзбурзи су могли да одоле турским нападима, али је њихова моћ опадала упоредо са слабљењем Турске, док најзад и Хабзбуршка и Османска империја нису заједно пропале.

Креативност Хабзбурга је била исцрпена падом Карла В. Године 1556, када је он абдицирао и пренео царску титулу на Фердинанда, отпочела је борба Хабзбурга за очување моћи. Хабзбуршка монархија је добила свој трајни карактер. Спољни непријатељи су били опасност у првој половини 16. века, а у другој половини тог столећа претио јој је распад. Племићи су настојали да одрже независност својих поседа и своје аристократске привилегије. Чешка је већ имала националну религију у оквиру Хуситске цркве; протестантизам се раширио у остатку Угарске и у немачким земљама. Чак је политика склапања брачних веза имала супротан ефекат, јер се у браковима рађају деца, па су Хабзбурзи делили своју земљу на наследнике све до краја 17. века. Нови бракови, до којих је касније дошло, служили су да се поправља оно што је учињено претходнима. Идеја о јединствености хабзбуршких поседа поставила је питање права династије да слободно располаже својим имањима, па су Хабзбурзи настојали да држе своје земље међусобно раздвојене, а не да их удружују. Никада није било скупштине сталежа, нити генералног састанка сталежа, као у Француској. Делегати из свих хабзбуршких земаља, сем Тирола, састали су се 1614. у Линцу и предложили оснивање централног одбора сталежа, који би пре представљао отпор хабзбуршком владару него Турцима. У другим земљама династије су сарађивале са народом; Хабзбурзи су, пак, веровали да би се њихови народи удружили једино против династије. Зато су потражили савезника против иницијативе својих поданика, и нашли су га у противреформацији.

Савез династије и језуита спасао је Хабзбурге и поразио протестантизам у Средњој Европи; он је, такође, дао „аустријској“ култури специфичан печат који је она задржала до самог краја. Аустријска барокна цивилизација је била налик на зграде које је створила, велелепна и пуна површне животности, а изнутра ипак јалова: била је позориште, а не

4

стварност. Недостајао јој је интегритет и индивидуални карактер; у срцу јој је царевала безнадежна испразност. „Безнадежно, али не и озбиљно“ био је водећи принцип који је доба барока утиснуло у хабзбуршки свет. Дубока осећања исказана су једино у музици, најаполитичнијој од свих уметности; па чак и ту се креативни дух упињао да раскине постојеће окове. Тако је дух Беча био пре у складу са Јоханом Штраусом него са Моцартом или Бетовеном. Хабзбурзи су од језуита научили шта су стрпљење, препреденост и јавне представе, али од њих нису могли да се науче искрености и креативности.

Противреформација је крајем 16. века на миран начин поново освојила немачке земље: протестантизам је опстао само у неколико планинских долина Корушке. Уско подручје хабзбуршке Угарске је, заједно са својом дијетом у Братислави, било лак плен. Средња Угарска је била турски пашалук који се до крајности исцрпљивао под турском експлоатацијом. Источне угарске земље биле су зависна кнежевина под турском управом; ту се калвинизам одржао, захваљујући Турцима, да би касније био сметња Хабзбурзима. До отвореног сукоба је дошло у Чешкој, где је племство, по угледу на сталеже у Холандији, позвало калвинизам и национализам у одбрану својих племићких привилегија. За разлику од Холандије, Чешка није имала такву средњу класу која би претворила борбу за одбрану привилегија у борбу за нове слободе. Чешко племство је извикивало Хусово име и славило чешку нацију, а у ствари никад није отишло даље од одбијања да плаћа порез. Сукоб се 1618. претворио у рат. Чешка дијета је, упозорена царским отимачинама, одбила да изабере новог Хабзбурга за свог краља, иако је била обећала да ће то учинити. Уместо тога, изабрала је немачког кнеза, протестанта који је, тако се мислило, могао да рачуна на војску Калвинистичке уније у Немачкој и на војску свог таста, краља Енглеске. Хабзбуршка монархија је, чинило се, била пред распадом: цар није имао ни новца ни људства, а чешка коњица је већ стигла до бечких капија. Чешки успех је био кратког века: племство није било спремно да се жртвује да би сачувало привилегије, па чак ни саму егзистенцију, а Џејмса I, потонулог у мирну дипломатију, Доњи дом није могао да наговори да пошаље армију у Чешку; ни Калвинистичка унија није обезбедила довољну помоћ Чешкој, док је Католичка лига знатно помогла Хабзбурзима. Историјска Чешка је 1620. уништена у бици на Белој гори. Чешка хуситска култура је замењена космополитском барокном културом противреформације. Домаћем племству је одузета имовина или је отерано у прогонство; две трећине поседа је променило власнике, а авантуристи из свих земаља Европе, хабзбуршке пришипетље, постали су нова царска аристократија. Круна је постала наследна по хабзбуршкој линији. Дијета, оживљена ревидираном Уредбом из 1627, изгубила је сва права сем да се покорава захтевима Круне за новцем.

Битка на Белој гори је одредила карактер Хабзбуршке царевине. Раније су Чешка и Угарска биле сличне, полузависне краљевине; сада је Чешка постала „наследни посед“ налик на немачке земље, а Угарска је остала сама. Чешка нација је потонула. Чешка је постојала само као административна јединица. Мада је немачки језик постао равноправан са чешким, Чешка никада није постала германска: постала је „аустријска“, односно космополитска или – неодређена. Победа из 1620. године била је победа апсолутизма, а не победа централизације. Хабзбурзи су страховали од уједињавања својих народа, чак и по подаништву; поред тога, централизовање њихових држава превазилазило је административне способности које су имали. Снага коју су сакупили да би покорили Чешку расула се у крајњем настојању да ослабе и покоре Немачку. Старе амбиције су се пробудиле и царске армије су стигле до балтичких обала. Интервенцијом Француске и Шведске пропали су такви хабзбуршки планови. Вестфалским миром, којим је окончан Тридесетогодишњи рат, одлучено је да се Немачка неће ујединити унутар Светог римског царства. Хабзбурзи, мада осујећени као цареви, нису били осуђени на смрт – остали су велики владари својих династичких земаља. Аустријска владарска кућа била је призната у Европи, и то не више само на основу царске титуле него и на основу сопствене моћи.

5

Коначни чинилац оснивања Хабзбуршке монархије било је поновно освајање Угарске. Хабзбурзи су били подстакнути на такву акцију последњом најездом турске силе, која је 1683. довела до друге опсаде Беча. Када је та опсада пропала, турска плима се журно повукла и хабзбуршке војске су до краја 17. века очистиле практично целу Угарску од Турака. Хабзбурзи су имали још један мотив за журбу: земљопоседници који су припадали мађарској нацији одлучили су да не доживе судбину Чешке; ослобођени од Турака, они су се побунили против Хабзбурга и 1707. свргли свог хабзбуршког краља. Ипак, битка на Белој гори овде није поновљена на њихову штету; хабзбуршке снаге су биле у потпуности заокупљене ратом за шпанско наслеђе и нису се могле ангажовати у борби за покоравање мађарског племства. До компромиса, првог од многих између Хабзбурга и Угарске, дошло је 1711. Сатмарским миром је мађарско племство, под вођством Александра Карољија, напустило свог вођу Ракоција и признало хабзбуршког владара за краља, а он је за узврат признао традиционални угарски устав и привилегије. Угарска је, дакле, сачувала своју феудалну скупштину – дијету, своју посебност и привилегије домаћег племства. Поврх тога, сачувала је и жупанију, односно аутономну локалну власт, институцију јединствену у Европи. Хабзбуршка администрација је заустављена на граници Угарске. Угарском су, чак и у периодима апсолутизма, руководиле изборне жупанијске управе састављене од домаће властеле која никад није доносила мере које би ограничавале њихове сопствене привилегије. Модел будуће Угарске је био одређен: Хабзбурзи су били прихваћени као владари, али само док поштују „слободе“ земљопоседника. Александар Карољи, творац Сатмарског мира, спасао је свој сталеж и истовремено ударио темеље моћи своје породице. Две стотине година касније, његов потомак је прогласио крај Хабзбуршке монархије – у последњем покушају да спасе велику Угарску.

Сатмарски мир је потврђен дванаест година касније Прагматичком санкцијом, законским документом Хабзбуршке монархије. Карло ВИ, цар од 1711, није имао мушког наследника. Он је желео да избегне поделу земље, судбину каква је задесила Шпанску царевину и у којој је и он имао удела. Основни законски текст, Прагматичка санкција, који је он обзнанио, предвидео је да га наследи његова кћи. И више од тога, садржавао је одредбу о недељивости хабзбуршких земаља. Хабзбуршка монархија је постала дефинисана царевина, уместо дотадашњег скупа покрајина којима случајно управља један исти владар. Да би ојачао Прагматичку санкцију, Карло ВИ је дао да је потврде дијете свих његових земаља. То је било лако у „наследним државама“, у Чешкој и у немачким земљама, у којима су дијете изгубиле сваку моћ. Угарска дијета је инсистирала на поновној свечаној потврди угарских „права, слобода и привилегија, имунитета, прерогатива и признатих обичаја“. Тако је Прагматичка санкција садржавала противуречност – основну противуречност Хабзбуршке царевине. За Хабзбурге је она била правни темељ јединства царевине; за Мађаре је то била законска потврда њихових привилегија, односно посебног постојања Угарске, а самим тим и нејединства Царевине.

Прагматичка санкција није обезбедила Марији Терезији мирно наслеђе. Године 1740. је опстанак Хабзбуршке монархије био у питању исто као и 1618. Пруски краљ је тражио Шлезију и, освојивши је, пореметио равнотежу немачког и ненемачког живља у земљама под чешком круном. Један нехабзбург, кнез изабран у Баварској, крунисан је за цара. Француска војска је освојила Чешку и окупирала Праг. Марија Терезија је применила оружја својих предака: стрпљење и упорност, професионалну војску и мудру политику склапања савезништава. Није ни имала намеру да затражи подршку својих народа. Њен једини позив на патриотизам, њено драматично наступање у Угарској скупштини 1741, није било успешно. Мађарско племство је, додуше, изјавило да би дало живот за своју царицу Марију Терезију, али није хтело да јој плаћа порезе. Поменута изјава лојалности подразумевала је да Угарска зна једино за владара Угарске, али не и да мари за уједињење хабзбуршких земаља. Криза из 1618. је оставила Хабзбурге у уверењу да би се народи под њима заједно ангажовали једино

6

против династије; криза из 1740. је потврдила уверење да позив упућен народу не би помогао династији него би га народ искористио да за себе изнуди уступке штетне за династију. Када је Марија Терезија савладала спољне непријатеље, посветила се остварењу јединства Царевине.

Карло ВИ је хабзбуршке земље објединио законом, а Марија Терезија је то и практично спровела у живот. Када је ступила на престо, покрајине су биле све, а центар ништа; „Царевину“ су чинили једино суд и војска. Марија Терезија је својој држави подарила бирократски систем без кога она у будућности не би опстала као велика сила. Укинута је Чешка канцеларија и успостављена централна управа у Бечу; представници тог централног органа, независни од покрајинских скупштина, надзирали су локалну управу. Велики земљопоседници су и даље имали „патримонијалну јурисдикцију“ над својим сељацима; то право је опстало све до 1848. Племићи су тим правом остваривали пре финансијску него политичку корист; у ствари, племићи су често ангажовали локалне царске органе власти као своје правне заступнике. Крајсхауптман, капетан округа, био је угаони камен Царевине коју је Марија Терезија створила, нека врста званичног службеника на средокраћи између интенданта и префекта. Као и у бурбонској Француској, покрајине су и даље постојале; као у Наполеоновој Француској, капетан је управљао новом, вештачки створеном званичном јединицом – округом. Земљопоседничка аристократија је практично изгубила сву моћ; а да би је поново повратила, касније је прешла у покрајинске патриоте, па чак, закратко, и у либерале.

Царски систем који је створила Марија Терезија био је строго царски, или чак „аустријски“; није имао дефинисан национални карактер. Ипак, чланови Дворске канцеларије у Бечу, као и већина окружних капетана, били су Немци; њихово образовање је било немачко и немачки је био званични језик њихове међусобне комуникације. Они би били веома изненађени тврдњом да су обављали „немачку“ мисију. Свеједно, чим је једном национални дух покренут, германизована бирократија је дала за право немачком национализму да сматра својим наслеђе Хабзбурга. Тако су и сами Хабзбурзи почели да размишљају о томе да ли су они заправо немачка династија.

Угарска је избегла реформе Марије Терезије, још једном се заштитивши од подаништва захваљујући тешкоћама које су Хабзбурзи имали на спољном плану. Поред тога, Марија Терезија није могла себи да дозволи нову битку на Белој гори. Тако је Угарска задржала своју посебну канцеларију и своју независну администрацију која није била под контролом царских заступника. Марија Терезија је намеравала да постепеним нарушавањем подрива привилеговани положај Угарске. После окончања Седмогодишњег рата ниједном није сазвала Угарску дијету; није одржавала посебан угарски двор, па су велике мађарске аристократе позиване на Царски двор у Бечу и постајали део аустријске, космополитске аристократије. Угарска је економски била третирана као аустријска колонија, и то на меркантилистички начин. Пошто мађарски земљопоседници нису плаћали порезе, новац је из Угарске извлачен високим порезима на робу увезену у Угарску из других хабзбуршких земаља. А да би ниво тих пореских прихода био одржаван, Угарској је било забрањено да увози из других држава или да сама производи ту опорезовану робу. Такав систем је одговарао мађарским племићима: осиромашење њихове земље је била мала цена за задржавање њиховог привилегованог положаја. Сваки напредак наследних поседа је у све већој мери издвајао Угарску, и политички и социјално. Марија Терезија је била прави оснивач Аустријске царевине; заустављањем реформи на граници Угарске она је постала и творац дуализма.

Јозеф II је са нестрпљењем подносио опрезност и компромисе своје мајке. Када је она 1780. умрла, истог момента је био спреман да њен посао приведе логичном крају и да Царевину претвори у централизовану егалитарну државу. Одбио је да буде крунисани краљ Угарске, одбио је да Угарској призна привилегије или да сазове Угарску дијету, жупаније су укинуте и Угарска стављена под власт немачких бирократа. Јозеф II није оклевао када је било у питању својство његове царевине: имала је то да буде немачка држава. Рекао је: „Ја сам цар

7

немачког Рајха, према томе све остале земље које поседујем његове су покрајине.“ Јозеф II је, такође, раскинуо везаност Хабзбурга за Римску цркву. Многи манастири су распуштени, протестанти и Јевреји су ослобођени дотадашњих ограничења у погледу грађанских права, а Црква је, пошто јој је укинут привилегован положај, стављена под строжу државну контролу од оне коју је Наполеон увео у Француској 1801. године. Секуларна мисао је најзад почела да оживљава; жар протестантизма се разгорео у Чешкој, а ослободивши Јевреје, Јозеф II је од њих створио најлојалније међу Аустријанцима. Сами Јевреји нису учествовали у сукобу националистичких и династичких стремљења – били су безрезервно Аустријанци.

Аграрне реформе Јозефа II дале су још одлучнији допринос формирању будућег карактера хабзбуршких земаља: све друго је проистекло из њих, па чак и источни део Средње Европе какав је данас. Ослобођење од кметства је било уобичајено у доба просвећеног апсолутизма, али је Јозеф II био скоро једини који ослобођењем кметова није ослабио њихову везаност за земљу. Кметство, строго узевши (као систем у коме су сељаци били део имовине везан за земљу), постојало је још једино у Чешкој и Угарској; у немачким земљама су сељаци били слободни људи и поред тога што су имали своја седишта на феудалним поседима. Јозеф II је укинуо кметство, као што је учинила и већина немачких кнежева (мада је у Пруској и на то морало да се чека све до Штајновог доба); али широм Немачке су, па чак и Штајновим реформама, сељаци бивали ослобађани кметства уз истовремено ослобађање земље од њих. Сељацима није гарантовано право на уживање земљишног поседа. Само су богатији сељаци могли да задрже своју земљу, а сиромашнији су били „ослобођени“ земље и постајали радна снага без земље. Јозеф II је онемогућио такво „ослобађање“ сељака. Марија Терезија је већ раније направила катастар са строгим разграничењем између племићких и сељачких поседа (по правном жаргону оног времена, између доминикалне и рустикалне земље). Јозеф II је племству заувек забранио заузимање рустикалног земљишта и дао великом броју „рустикалиста“ гарантовано право на земљу. То је, без сумње, имало за циљ да предупреди увећање доминикалних земљишних поседа, са којих су убиране мање дажбине (а у Угарској уопште и нису убиране), а испало је да је крајњи резултат у сваком случају било очување сељаштва. Рустикална земља је била и даље оптерећена работом, отплатом у раду која је опстала све до 1848. Сељак закупац на доминикалној земљи је, такође, морао све до тада: да чека и на гарантовање сигурног права на земљишни посед. Сељаци су ипак имали такав степен сигурности на својој земљи какав су у осталом делу Европе добили тек Француском револуцијом. Мада су сиромашни сељаци продавали своју земљу и напуштали је, нарочито после 1848, могли су да је продају само богатијим сељацима а не и племству, високом или нижем: власништво је прелазило из руке у руку унутар једне класе, а не са класе на класу. Према томе, где год су владали Хабзбурзи сељачке заједнице су опстајале2, а са њима и сељачке нације. Политички, Хабзбуршка монархија је била апсолутистичка; социјално – била је ближа револуционарној Француској него што је то била Пруска или чак западне немачке државе. И више од тога: у 19. веку, када је апсолутизам био добро уздрман, француске политичке идеје су такође овде наишле на спремнији одзив него у Немачкој – интелектуални лидери Хабзбуршке монархије имали су своје корене, као и француски радикали, у слободном сељаштву.

Ипак, Хабзбуршка монархија је била далеко од јакобинске Француске, за шта је такође био одговоран Јозеф II. Његов аграрни систем је такође погодовао, што је парадоксално, високој аристократији, класи која је Хабзбуршкој монархији дала специфичан печат. Сигурност уживања земље, дата сељацима, погодила је ниже племство тако што је спречила постепено увећавање племићких имања. Велики поседи су већ били довољно крупни, јер су увећани на штету ситнијег племства. На сличан начин је свако скретање у правцу новчане

2 Ово се не односи на северну Италију, где је сва Земља била у власништву феудалних господара, а такозвани сељаци су у ствари били земљорадници закупци, као у савременој Енглеској. То је, без сумње, главни разлог индустријског развоја северне Италије.

8

привреде погађало ситног племића који је траћио мале приходе које је остваривао, док је високо племство добијало велике приходе помоћу којих је прерастало у капиталисте. Сем у Угарској, није било значајније јункерске класе, а чак и у Угарској је после 1848. мађарско „племство“ кренуло у правцу различитом од правца којим су кренули пруски јункери. На тај начин је, дакле, Хабзбуршка монархија сачувала у пуној снази две класе које су у другим земљама биле у опадању: крупно племство, које је Царевину учинило конзервативнијом од осталог дела Средње Европе, и сељаке на земљишним поседима, који су је учинили радикалнијом. Обе класе су представљале противтежу урбаним капиталистима, који су у другим земљама били најзначајније личности у доба либерализма 19. века. Јозеф II је намеравао да од Царевине направи немачку државу, али су његове аграрне реформе осујетиле победу оне друштвене класе и оног економског система који су били стандардни носиоци немачког национализма. Сељаци нису напуштали земљу истим жестоким темпом као у Немачкој, да и не помињемо Енглеску; према томе, аустријска индустрија је морала дуже да чека на појаву јефтине радне снаге, односно пролетаријата без земље. Заостала индустрија је нашла уточиште у заштитним царинама и тако одсекла Аустрију од немачког Царинског савеза (Zollverein). Ипак, ово само по себи не објашњава зашто Хабзбурзи нису успели да одрже корак у бици за моћ. Аустријска индустрија је почивала на занатима и стручним знањима Чешке, а Хабзбуршка монархија није располагала обиљем угља који је био кључ моћи у 19. веку. Ова два чиниоца су садејствовала тако да није могуће проценити њихову појединачну тежину или првенство. Као и у Француској, недостатак угља и недостатак пролетаријата без земље заједнички су дали јединствени резултат, па су у 19. веку и Француска и Хабзбуршка монархија, две традиционално велике европске силе, биле пригушене димом из рурских димњака.

Дело Јозефа II је било запањујуће достигнуће филозофије просвећености, сведочанство снаге царизма. Јозеф II се бавио свачим, и великим и малим – он је био једночлани конгрес. Та изолација је била и његова слабост. Његова револуционарна политика није имала подршку револуционарне класе. Наполеон је дошао после велике револуције и могао је да нађе ослонац у француским сељацима; Јозеф II је одбацио Француску револуцију рекавши:„Ја сам по професији цар“, чиме је признао противречност која је постојала у самој основи његовог рада. Његов крајњи циљ могао је бити остварен једино револуцијом, а револуција би уништила династију. Тако је испало да је племство стало у одбрану својих привилегија, сељаци у одбрану својих предубеђења, а Јозефове земље су постале серија Вандеја. Најјачи отпор, који је прерастао у револт, појавио се у Угарској, где је захтев за традиционална права био ветар у једра либерализма при одбрани социјалних привилегија. Чак и у Чешкој је царско племство, које су тамо увезли Хабзбурзи, отпор социјалним реформама маскирало у некакав чешки патриотизам, па је по предворјима Хофбурга могло да се чује како потомци немачких, шкотских или шпанских авантуриста наметљиво размењују по неколико чешких речи које су тешком муком научили од својих коњушара. Чешка политика 19. века одржавала је своје прве пробе.

Јозеф II је умро 1790. Бескомпромисан до краја, настојао је да и његов промашај буде потпун. Леополд II, његов наследник, није био такав роб теорије. Он је поново увео работу, радну ренту коју је Јозеф II укинуо 1789; остале Јозефове аграрне реформе је оставио на снази. Леополд II је био спреман на то да се крунише за краља Чешке. Није намеравао да преправља ревидирану Уредбу из 1627, нити да поново отвара чешку канцеларију. Његови уступци су, у складу са револтом који им је претходио, били реални једино у Угарској. Дијета је сазвана, па су посебне привилегије, уз нову формалну процедуру, признате Угарској. Нарочито је важна била независна управа над жупанијама која је у потпуности ступила на снагу. Ово је био одлучујући уступак. Леополд II није озбиљно мислио када је дао обећање да ће сазивати дијету сваке треће године, па је и његов наследник игнорисао то обећање све до 1825. Ти апсолутистички периоди могли су да зауставе даљи развој угарског сепаратизма, али

9

нису могли да преокрену текућа збивања докле год је локална управа била ван царске контроле. Жупаније су одржавале у животу аристократску Угарску. И више од тога. Мада су по закону биле обавезне да остваре аграрне реформе Јозефа II, према земљопоседницима су биле веома попустљиве и тако су очувале мађарско ситно племство на његовој земљи све до 1848. Још једном је криза деловала по већ познатом моделу: династија и привилегована Угарска су се уздржале од обрачуна на живот и смрт. Дошло је до још једног компромиса, и овог пута на рачун мађарског народа.

И на ширем плану су се догађаји одвијали по већ устаљеном моделу. Још од времена Карла В, Хабзбуршка монархија се суочавала са спољним опасностима у првој половини сваког столећа, а с унутрашњим у другој. Леополд II је прерано умро, 1792, остављајући проблеме Царевине свом тромом, неискусном сину, Францу I, последњем светом римском цару и првом цару Аустрије. Те проблеме су изненада бацили у засенак ратови против Француске, који су трајали, са прекидима, од 1792. до 1814. Реформизам и јакобинство су постали синоними. Рат је Хабзбурзима донео низ несрећа. Избачени су из Италије и из Рајнске области; француска војска је два пута окупирала Беч; године 1806. је Наполеон, прогласивши се универзалним царем, натерао Франца да укине Свето римско царство. Франц је против нове силе употребио стара оружја – стрпљење и упорност, професионалну војску и политику закључивања савеза. Хабзбурзи, који су у 18. веку били реформаторска династија, постали су тако прваци конзервативизма, а настојања да очувају положај своје породице удружили су с општим интересима очувања европске стабилности. Још једном, и опет ненамерно, Хабзбурзи су обављали велику мисију: да одбране Европу од револуције, као што су је раније, наводно, одбранили од Турака. На врхунцу Наполеоновог доба оживео је и траг ранијих хабзбуршких амбиција: у рату 1809. Франц је преузео улогу ослободиоца Немачке и лидера немачке нације. Рат је окончан катастрофалним поразом, а Франц је био срећан што може да умилостиви Наполеона употребивши познато хабзбуршко оружје – брачне везе. Коначни ослободилачки рат је добијен, али не захваљујући народном полету него сељачким војскама подвргнутим тешкој обуци и дисциплини, као и ропћућој сарадњи великих савезничких сила која је трајала таман колико је било потребно да Наполеон сопственом енергијом сам себе уруши.

Када је 1814. рат завршен, Франц је био већ више од двадесет година на трону. Сачувао је династичку величину у рату, а све чему је стремио у мирна времена било је да је и даље очува. Мрзео је промене, народне иницијативе и било какав дах живота у политичким пословима. Његовом конзервативизму су се испречиле привилегије дате Угарској, које су повређивале његов царски ауторитет, па је одлучио да настави са подривањем положаја Угарске (са чиме се било престало у време његових претходника). После повратка мира у Европи, хабзбуршки владар ће, како је изгледало, моћи поново да се посвети некадашњој борби против дезинтеграције Царевине и да обнови споро и незаконито напредовање царске силе против традиционалних права и привилегија. Деветнаести век је историји Хабзбуршке монархије донео и нову тему: народи Царевине су почели да гаје сопствене жеље и амбиције, а показало се да су оне несагласне међусобно, као и у односу на опстанак династије. Хабзбурзи су и даље доминирали сценом, али су морали да упућују снисходљиве осмехе другим учесницима у представи, а на крају су дошли у ситуацију да прихватају чак и сугестије бинских радника.

2. НАРОДИ3

Када су Францу I причали о једном аустријском патриоти, нестрпљиво је одговорио: „А да ли је он патриота за мене?“ Цар је био непотребно ситничав. Аустрија је била једна

3 Алузије у овој глави биће јасније ако погледамо детаље о националном саставу сваке покрајине, дате у Додатку.

10

империјална организација, а не земља. Бити Аустријанац значило је бити лишен националних осећања, немати националност. Од битке на Белој гори до времена Марије Терезије „Аустрија“ је била оваплоћена у територијалној аристократији – магнатима. Они су, чак и ако су у питању били Немци, себе сматрали Аустријанцима а не Немцима, на исти начин као што је пруско племство себе сматрало искључиво Прусима а не Немцима. У Чешкој, постојбини највећих поседа, били су посебно далеко од осећања локалне припадности, јер су ти велики господари били чисто хабзбуршка креација из периода Тридесетогодишњег рата. Чак ни угарски магнати, Естерхази, Карољи, Андраши, нису имали знатније традиционално порекло. Њихова је моћ, такође, почивала на ономе што су им Хабзбурзи даровали онда када је Угарска ослобођена од Турака и Ракоцијева побуна савладана. Племство по рођењу је постојало једино у Галицији и Италији. Пољски магнати нису своју моћ дуговали Хабзбурзима и никад нису заборавили да су Пољаци, мада су то име негирали својим сељацима. Италијанско племство је било космополитско, али је Италија била сав њихов свет. Ако изузмемо Галицију и Италију, Аустријска царевина је личила на гомилу Ирски, сем што је – за разлику од ирских земљопоседника чија је домовина у сваком случају била Енглеска – аустријском племству једина домовина био Царски двор.

Аустријско племство је живело у уском затвореном кругу: велики господари су познавали само припаднике сопствене класе, венчавали се само у кругу своје класе, говорили космополитским језиком двора – прво француским и италијанским, а касније немачким. Сечењи, „највећи Мађар“, водио је свој лични дневник на немачком; а чак у 20. веку је Михаљ Карољи, последњи велики угарски племић, говорио француски и немачки боље него мађарски. Из те класе су потицале високе војне старешине, дипломате и неколицина великих државних министара; они су делили правду преко својих феудалних судова и, пре рада Марије Терезије и Јозефа II на централизацији, водили управне послове Царевине. Монархија је омогућила племству да експлоатише сељаке, а племство је, за узврат, одржавало Монархију. Реформаторски рад Монархије претио је да угрози положај племства. Централизација је представљала претњу његовој независности, аграрна реформа је угрозила његове економске привилегије, а раст царске бирократије је уништио његов монопол над локалном управом. Као резултат тога племство је, у 19. веку, морало да брани своје традиционалне привилегије од Монархије, иако му је те привилегије управо Монархија дала. Као и енглески гарнизон у Ирској, ти су земљопоседници, странци по духу а често и по пореклу, заузели либералне, па чак и националистичке ставове. Ипак, нису заборављали да је њихов опстанак везан за опстанак Монархије. Мада су играли на карту отпора, увек су се враћали двору и увек поново разочаравали своје партнере, били они либерали или националисти. Велики земљопоседници су, без обзира на повремене фронде, остали до краја чврсто језгро Хабзбуршке монархије.

Ипак, од момента када је Марија Терезија основала централну Канцеларију у Бечу, појавила се још једна класа која би могла да полаже право на то да је суштински „аустријска“ – бирократија, људи који су чинили организацију Царевине. Та класа није, такође, имала јединствено национално, па чак ни класно порекло. Неки су били велики племићи, неки Мађари, неки, као Коловрат, чак и Чеси. Већином су били Немци из градских средина. Мада су имали титуле, припада ли су, како се у Аустрији говорило, „другом друштву“. Бирократе нису биле наклоњене ни локалпатриотама ни племићким привилегијама: њихов идеал је била јединствена Царевина којом се управља по принципима просвећености. Као ни Јозефу II, њихов врхунски узор нису били националистички фанатици, али нису ни претпостављали да би Царевина могла да буде било шта друго сем немачка држава. Немачки је, неизбежно, постао језик централне административне управе. Исто тако, постајао је и језик локалне административне управе чим би она потпала под централну управу. Царска бирократија је имала културни, као и централизаторски задатак: требало је да шири просвећеност. То је истовремено значило и германизацију. Ниједан други језик културе није постојао: није било

11

дела из области литературе, филозофије, па чак ни агрономије, ни на једном другом језику сем на немачком; није било учених људи сем на немачким универзитетима; није било других извора културе сем немачких. На сасвим исти начин је Маколи, који није био човек нелибералног или националистичког духа, претпоставио да је културни ниво Индије требало подићи тако што би Индуси читали Шекспира и учили доктрине Славне револуције.

Оно што је бирократију чинило немачком није била само култура. Бирократе су, често по пореклу а увек по запослењу, биле градски људи, а сви градови у Хабзбуршкој монархији били су немачки по свом карактеру. Хабзбуршка монархија је била пре свега аграрна. Неки историјски градови који су настали из пређашњих села доживели су прекид историјског развоја: чешки Праг је то претрпео од Хабзбурга, а угарска Будимпешта од Турака. Оно што је преостало били су трговачки центри, од којих су неке намерно основали Хабзбурзи, а неке постепено развили предузимљиви трговци – али су сви били немачки по језику и култури. Праг, Будимпешта, Загреб, Брно и Братислава били су исто онолико немачки колико Линц и Инсбрук, толико да су имали и немачка имена Праг (Праха), Офен, Аграм, Брун, Пресбург4. У Прагу је 1815. године било 50.000 Немаца и само 15.000 Чеха; чак 1848. угледни људи говорили су на улицама само немачки, а питати за пут на чешком значило је добити увредљив одговор. У Будимпешти су Мађари чинили нешто преко трећине становништва чак до 1848; у двадесетим годинама тог века излазила су два дневна листа на немачком и ниједан на мађарском; пословне трансакције у Градском већу Будимпеште вођене су на немачком све до деведесетих година 19. века. Ипак су Праг и Будимпешта били главни градови нација које су доживљавале препород. Мањи градови су остали немачки много дуже: неки, као Брно, чак до 20. века. И у овом погледу су изузеци били северни део Италије и Галиција, припојени прекасно да би подлегли хабзбуршким моделима. У Кракову и Лавову претежни део становништва били су Пољаци, а трговци су били Јевреји, а не Немци. Италија је била место рођења савремене Европе и по трговини и по урбаном начину живота: италијанским градовима нису били потребни Немци да их оснују.

Немачки карактер градова није имао ништа, или веома мало, са нацијом. Неки становници градова досељени су из Немачке, а неки су дошли са села. Немац је било име класе. Значило је у основи трговац, онај ко држи радњу, продавац, занатлија или зајмодавац. Касније се то проширило и на све оне који су се бавили урбаним делатностима – писце, учитеље, службенике, адвокате. Предузимљиви сељачки син – Чех, Румун или Србин, када би дошао у град, стекао би неко немачко занимање и говорио би немачки са својим колегама, власницима радњи; његова деца су презирала дијалект којим је говорио отац, а његови унуци, који су се већ домогли сигурног државног посла, заборављали су да су икада били ишта друго сем Немци из града. Тако су градови одједном постали острва немачке културе и лојалности Царевини. Трговцима се чинило бесмислено да брину о слободама покрајина, јер су те слободе биле искључива привилегија феудалног племства. Сукоб између централизаторске Монархије и покрајина, према томе, био је и сукоб између градске средње класе и територијалног племства, који се, опет, претворио у сукоб између немачке превласти и националне разноликости. Наравно, и немачка средња класа је имала свој сукоб са Монархијом. Мада је подржавала Монархију, желела је Царевину засновану на „либералним“ принципима, како је то називано у 19. веку. Није јој се свиђао утицај који је високо племство имало на двору јер је желела да учествује у политици и административној управи, а нису јој се свиђали ни расипнички и сумњиви финансијски послови Хабзбурга. Ипак, те замерке се нису односиле на само постојање Царевине; то су биле само расправе о томе којом брзином би се требало кретати у правцу централизације и реформи, Немачке бирократе и капиталисти били су и остали царски,.

Та класа је била, међутим, само pays légal Немаца, па је током 19. века изгубила корак са својим сународницима. Национални проблеми су преовлађивали последњим столећем

4 Братислава је имала, поред овог немачког, и мађарско име – Pozsony (Пожун).

12

хабзбуршке историје, а највећи је био проблем немачког национализма. Он у почетку није оспоравао постојање династије већ је био усмерен само на промену карактера Царевине, можда и само на даљи развој тог карактера. У оној мери у којој је стара Царевина имала национални карактер он је био немачки. Свети римски цар је свуда, мада неформално, називан „немачким царем“, док је, почев од 15. века, Царевина била позната као „Свето римско царство немачког народа“. Између 1806. и 1815. Немачка уопште није постојала, а после 1815. немачки поданици Хабзбурга поново су били чланови Немачке конфедерације. Сем тога, култура Царевине је у свим областима била немачка, и поред космополитске културе Двора. Универзитети су били немачки, а касније се могло убедљиво тврдити и да је немачки био „државни језик Аустрије“. Чак би и представничка влада, класичан захтев либерала, ојачала позиције Немаца. Немци су, мада само трећина укупног становништва, плаћали две трећине непосредних пореза: сваки Немац је плаћао два пута већи износ пореза него Чех или Италијан, скоро пет пута више него Пољак, а седам пута више него Хрват или Србин. Према томе, ограничено право гласа засновано на висини пореза, што је био општи либерални програм, довело би, у сваком случају, до тога да парламент буде претежно немачки. Немци су се нашли у дилеми једино када се национализам толико развио да су се јавили захтеви за унитарном националном државом. Неки су заузели екстреман став да би требало оборити Хабзбурге за рачун националне Немачке, а други су заузели подједнако екстреман став да би требало све хабзбуршке земље ујединити у националну немачку државу, укључујући и Угарску. Међутим, већина је ипак претпостављала да ће Немачка прихватити оквире Немачке конфедерације, у коју су спадали Чеси и Словенци, али не и Угарска. Та нада се изјаловила 1866, када су аустријски Немци искључени из националне немачке државе, па је међу њима настао сукоб лојалности. Али, Немци више нису тако лако могли да се окрену против Хабзбурга. Остале националности Царевине почеле су да износе своје захтеве, који су били пре против Немаца него против цара. Слом Хабзбуршке монархије могао би Немцима да донесе оно што су желели – припојење немачкој националној држави, али и нешто много горе – губитак њиховог привилегованог положаја у земљама које су биле традиционално њихове. Тако су се Немци на крају нашли растрзани између својих хтења: свакако не безрезервно „Аустријанци“, као што су били велики земљопоседници и велики капиталисти, али истовремено надајући се да би Царевина ипак могла да се претвори у нешто „за њих“.

Хабзбуршка монархија раног 19. века је, дакле, почивала на два стуба – на високом племству и на немачкој вишој средњој класи. Њу је злоупотребљавала, али није претила њеном опстанку, магловито либерална национална немачка свест. Изазов за ту равнотежу представљале су две друге силе, које су тражиле промену карактера, па понекад и укидање Монархије: то су били традиционални национализам нижег племства у Угарској и Хрватској и новонастали национализам сељачких слојева. Јединствена политичка историја Угарске постигла је на социјалном плану резултат упадљив у Европи и јединствен у Хабзбуршкој монархији: ситна властела је опстала. У Чешкој и у немачким земљама између крупног племства и сељака био је празан простор. У Угарској је, од укупно десет милиона становника, било пола милиона „племића“. Тих пола милиона чинило је „мађарску нацију“. Немац, Угрин, или Мађар5, било је име класе: термин је означавао власника земље ослобођеног пореза на земљиште, онога ко присуствује жупанијским скупштинама и учествује у изборима за дијету6. Имања тих поседника била су различите величине, од великих, скоро као имања магната, до малих имања, мањих него што су имања многих сељака. Отприлике трећина племства је имала поседе који су омогућавали нерад и извесну добит. Те породице су биле главни заговорници „хиљадугодишње Угарске“. Том фразом се прелазило преко доба турске

5 Мађар је управо мађарски израз за Угрина. У мађарском не постоје посебни термини за грађанина Угарске и онога ко говори мађарски. У земљама Запада термини Угрин и Мађар користе се да би се направила та разлика. Та пракса је корисна, мада историјски збуњујућа.

6 Угарска дијета је, према томе, имала веће бирачко тело него нереформисани британски Доњи дом.

13

превласти, која је трајала готово цео један век и три четвртине наредног века – њоме је указивано на то да је Угарска јединствена по старини и претпостављало се да је она уграђена у повластице земљопоседника. У 19. веку традиционални патриотизам добио је вид модерног национализма, а конзервативна одбрана традиционалних права била је претворена у залагање за либералне принципе. Стварност је остала непромењена: племство је полагало право на привилегован положај. Ниже племство није ишло даље од прихватања владавине Хабзбурга, а управо су његове повластице биле препрека царској самовољи у администрацији, законодавству или пореским пословима. У прошлости је то племство често доживљавало издају магната, који су своја богатства понекад стицали посредовањем између хабзбуршког владара и Угарске дијете, а чешће служећи Хабзбурзима. Централни догађај у историји Угарске 19. века била је нагодба између магната и нижег племства, која је била суштински увод у нагодбу између Угарске и Хабзбурга којом је све до 20. века сачуван застарели социјални поредак у Угарској.

Ниже племство је постојало и у Хрватској, која је била зависна од Хабзбурга. То племство такође није било национално по карактеру или, боље речено, њихов национализам је био у служби класних привилегија. Није било непријатељства између угарског и хрватског племства. У ствари, Хрвати су задржавали привилегије захваљујући савезу с Угарском. Изоловани, Хрвати би доживели исто што и Чеси. На врхунцу борбе против Јозефа II, 1790, Хрватска дијета је пренела право на утврђивање пореза на Угарску дијету као тело које је јаче и способније за пружање отпора, а истовремено је подредило хрватске жупанијске власти угарском намесништву у Будимпешти, уместо хрватском бану, који је био царски заступник. Чак и у 19. веку хрватско племство било је уверено да је за њега најсигурније да се држи што ближих веза с Угарском. Хрватска дијета је 1827. донела одлуку да се мађарски учи у хрватским школама, а 1830. је то тражила од свих својих службеника. Тек када је дошло до тога да је и њему самом наметнут мађарски језик као службени, уместо латинског, хрватско племство је почело да осећа сукоб између својих класних и својих националних интереса. Мађарски национализам гурнуо је хрватско племство у наручје Хабзбурга. Поред тога, још два чиниоца су чинила Хрвате различитим од угарског племства. Прво, није било хрватских магната. Сви велики земљопоседници у Хрватској били су мађарски магнати, незаинтересовани за хрватске привилегије. Према томе, хрватско племство нипошто није ризиковало да уђе у сукоб са Царевином. У сваком случају, друга битна разлика међу њима је такав сукоб чинила још мање вероватним. Угарско ситно племство је живело издвојено, на својим удаљеним имањима. Веома мали број тих племића је ступао у царску службу, јер су они у хабзбуршком владару видели странца, често и непријатеља.

Хрватска никада није била под турском влашћу, а као погранична земља активно је учествовала у борби против Турака. Хрватско ситно племство је традиционално ступало у војну службу, и из генерације у генерацију давало велики број официра у хабзбуршкој војсци. Они су били одани династији, док су Мађари били уз њу из рачуна. Поред тога, то племство није било тако окретно као мађарско; уосталом, у свакој земљи су активни официри неспретни политичари кратког домета. Судбина тог племства је била да га издају сви редом – и њихове колеге Мађари, и хабзбуршки цар, па на крају чак и хрватски народ.

Не само у Хрватској него и широм Царевине револуционарна збивања 19. века донела су уплитање народа, „маса“, у политику. Залагања за демократију нису била својствена само Хабзбуршкој монархији, али оно што је било посебно у Монархији било је истицање тих програма у виду националних захтева. Традиционалне или, како се уобичајено говорило, „историјске“ нације биле су класне нације: мађарско ситно племство, немачки трговци. Ни у једну није асимилован народ од кога су Мађари црпли своје ренте, а Немци своје профите. Аустријски амалгам није постојао, а као резултат тога свака надградња политичког друштва повећавала је националну сложеност Царевине. Сељачке масе су се огласиле. То је био кључни чинилац националне и друштвене историје. Ово уопштавање поједностављује, и

14

донекле извитоперује, стварни процес који се тамо одвијао. У првој фази, која је достигла врхунац 1848, сељачке масе су се једва покренуле, у најбољем случају дале су нове подстицаје интелектуалном животу. Нације које су се поново појавиле на историјској сцени 1848. биле су схваћене као креација писаца која постоји само у машти; то су биле нације у којима је било више писаца него читалаца. Ти писци су проистекли из аграрног система Марије Терезије и Јозефа II. Били су то синови добростојећих сељака, аустријска верзија класе која је у Француској донела јакобинце. Док су јакобинци заокружили национално јединство Француске, у Средњој Европи интелектуалци су разбили јединство Царевине. Они нису били ни велепоседници ни трговци, према томе нису могли да постану ни Аустријанци ни Немци. Средња класа, ситније племство, постојала је једино у Угарској. А у Угарској су интелектуалци, чак и ако су били Словаци и Румуни по пореклу, могли да постану „Мађари“ ако се уврсте у ситно племство. У другим земљама интелектуалци су морали да створе сопствену националност, успавану националност својих очева сељака.

Ране националне покрете створили су и водили писци, пре свега песници и историчари, а њихова политика је пре била литерарна него животна. Националне вође су говориле као да их подржава свестан, организован народ, иако су знале да њихова свесна нација постоји једино у књигама. Један од чешких пионира на том пољу рекао је на састанку својих колега писаца у Прагу: „Да сада падне плафон на нас, то би био крај националног препорода.“ Живећи у затвореном свету маште, те ране вође су поново водиле историјске битке које су пре много векова окончане. Нису знали када је време за компромис, а када за отпор, а нарочито нису знали чиме да се одупру. Нису схватали политику као сукоб снага – веровали су да је политика сукоб аргумената. Они су се ослањали на своја права, а не на људе који би им пружили подршку. Јакобинци су употребили људска права да би инспирисали војнике револуције. У Хабзбуршкој монархији су националне вође веровале да је довољно право само по себи и да акумулација националних права представља снагу којој се не може одолети. Настојали су да докажу легалитет својих права исто као што се Карло ВИ мучио да Европа прихвати његову Прагматичку санкцију. Свака нација је претендовала на то да је наследница једног од древних краљевстава на чијим је рушевинама изграђена Хабзбуршка монархија, а оне које нису могле да открију своје бивше краљевство полагале су право бар на неку покрајину. Немачки националисти су тврдили да су наследници Светог римског царства; Мађари су полагали право на „све земље светог Стефана“ као на националну мађарску државу; Чеси су тражили „све земље светог Вацлава“; Хрвати су тражили „Троједну краљевину“, тврдећи да је њоме некада владао Хрват. Захтеви на основу историјских и националних права били су помешани – то је била збрка типична за аустријску политику 19. века.) Већина је у свакој покрајини упорно настојала да историјска јединка постане национална јединка, док је мањина тражила поновно исцртавање мапа покрајина по националним границама. Тако се у Штајерској немачка већина опирала Словенцима, настојећи да оствари своје покрајинско јединство, на које су се и Чеси позивали у супротстављању немачкој мањини у Чешкој.

Национални прваци су се борили интелектуалним оружјем за интелектуалне победе. Оснивали су националне академије и захтевали националне универзитете. Немци су настојали да задрже свој монопол на државну службу, а остали су се трудили да се ње домогну. Национална борба је претворена у борбу за службеничка радна места. Масе су зазиване као некакав закулисни ауторитет, некакво појачање од кога се није очекивало да се заиста и појави. У другој половини 19. века масе више нису прихватале тако потчињену улогу. После 1848. градови су почели да нарастају дотад невиђеном брзином. Укидање работа у време револуције прекинуло је и последњу нит која је сељака везивала за земљу и – што је имало још далекосежнијег утицаја – традиционалан начин живота који је био можда чвршћа веза са земљом него и саме работе разнела је опорост француских револуционарних идеја. Рурални начин живота није преживео утицај рационализма. Сељаци су преплавили

15

градове и та поплава је потопила немачка „острва“ у њима. Градови су најзад добили националност своје земље. Сем тога, тај раст градова истовремено је био и узрок и последица индустријализације. Поново су класни сукоби, који су настали из тог сукоба, постали по форми национални. До тада су имућни капиталисти и способније занатлије били Немци; нови, продорни капиталисти и неквалификовани радници били су Чеси или Словенци. Тако је друга фаза националних покрета, мада и даље урбана, била ширег домета: распалиле су се масовне страсти које интелектуалне вође нису више могле да ублажавају нити да њима управљају, и нације су почеле да се боре за богатство и моћ, а не за академске идеје.

Најзад, у 20. веку наступила је трећа фаза, која није окончана све док Хабзбуршка монархија није претворена у рушевине. Национализам је интелектуални концепт, незамислив без описмењавања. Људи који не умеју да читају и пишу говоре „дијалектом“, који постаје „језик нације“ тек када је штампан. Национални покрет је никао међу сељацима, али није могао да их покрене све док су били неписмени, способни једино да себе опишу као „људе који су одавде“. Са растом градова национализам се повлачио ка свом извору. Масовно описмењавање, производ градова и индустријализације, проширило се и на села и донело сеоски национализам, а тај национализам је такође био одјек класних сукоба и амбиција: одликовао се мржњом према великим поседима, али и према градском животу, а није му се допадао ни градски национализам који је био у већој мери интелектуално обојен. Професори су гурнути у запећак, па су последње националне вође у Хабзбуршкој монархији били свештеници, непријатељи француских револуционарних идеја из којих су поникли национални покрети. Интелектуалци националисти су се обраћали масама, а масе су одговориле одбацивањем интелектуалних вредности.

Овај општи модел националног развоја састоји се од бројних, временских и просторних, варијација. Хабзбуршка монархија се протезала широм Европе, од Швајцарске до Турске, и то вековима. Од свих подела најдубља је била подела између владајућих и подређених народа: Мађари, Немци, Пољаци и Италијани, са једне стране, а Словени (сем Пољака) и Румуни, са друге стране. Владајуће нације су се такође међусобно сукобљавале, без обзира на то што им је претила иста опасност; Италијани су се борили за ослобођење од Немаца, а „мађаризација“ је угрожавала Немце у Угарској. Такође, ни подређени народи нису били сагласни иако су били под истим теретом. Чеси су, са процватом интелектуалног живота и растућом капиталистичком производњом, постали нација средње грађанске класе; Хрвати су са својим ситним племством у континуитету задржали известан племићки дух – оба ова народа су се одвојили од „сељачких“ народа. Затим, нације које је везивала протестантска традиција – Чеси и Мађари – биле су у духовном смислу независније него што су то били римокатолички народи – Хрвати и Словенци, над којима су Хабзбурзи били и даље црквом санкционисана власт. И најзад, и римокатолички и протестантски народи су више били „код куће“ у Хабзбуршкој монархији него што су то били православни народи, Срби и Румуни, којима је Царевина у најбољем случају могла да значи нешто корисно, али туђинско.

Династија се и даље издизала изнад националних тежњи и сукоба, па су сукобљени народи настојали да је придобију за себе, а не да је збаце. Једино су Италијани на почетку 19. века и Срби на почетку 20. тражили да се ослободе Хабзбуршке царевине – коју су Италијани добро уздрмали, а Срби разбили у парампарчад. Свим осталим народима Хабзбурзи су могли да маневришу. У првој половини 19. века изгледало је да династију угрожавају две велике историјске нације – Немци и Мађари. Да би се одбранила, она је применила политику Јозефа II и обратила се подређеним народима. То је била суштина догађаја из 1848, који су преокренули судбину Хабзбурга. Династија није могла да побегне од сопственог историјског наслеђа, није могла да се одрекне схватања противреформације, нити је могла да се удружи са сељацима у борби против њихових господара. Власт династије и повластице које су уживали Немци и Мађари биле су, свака на свој начин, супротност демократији. Зато се Хабзбурзи нису усуђивали да посегну за демократијом, страхујући да би се она могла окренути против

16

њих самих. Суочени с опасношћу која им је претила од подређених народа, стални противници су изгладили међусобне спорове. То је била Нагодба из 1867. Династија није успела да избегне ту нагодбу, па су династија, Немци и Мађари заједно дочекали пропаст.

3. СТАРИ АПСОЛУТИЗАМ: МЕТЕРНИХОВА АУСТРИЈА, 1809–1835.

Најзад су, 1804. године, земље Хабзбурга добиле име – постале су „Аустријска царевина“. Постојала је опасност да то буде крштење на самртничкој постељи. Сан Хабзбурга о универзалној монархији последњи пут је прошапутан 1805. године, уз настојање Франца II да стару Европу одбрани од Наполеона. Сан је разбијен на Аустерлицу7, где су затрти и трагови Светог римског царства, после чега је Франц II постао, у најбољем случају, европски цар ниже класе. Аустрија је из тога изашла као независна држава која је настојала да води независну политику. Резултат тога је био рат 1809, којим је Аустрија покушала да подстакне нове амбиције, ставивши се на чело борбе за ослобођење Немачке. Тај рат је скоро уништио Аустријску царевину. Наполеон је позвао Угарску на устанак и чак направио план за оснивање посебне краљевине Чешке. Аустрију нису спасли ни њена војна сила ни лојални поданички народи, него међусобна неповерљивост њених царских суседа: руски цар Александар и Наполеон нису могли да се договоре о условима поделе и задовољили су се територијалним променама – Александар је узео источну Галицију, а Наполеон је од неколико јужнословенских земаља направио француску покрајину Илирију. Догађаји из 1809. прерасли су у модел аустријске политике, који је важио не само током следећих четрдесет година него и током читавих стотину година колико је још Царевина постојала. Аустрија је постала потребна Европи. Грубље речено, велике силе су се сложиле да ће делови земаља преосталих као резултат хабзбуршких настојања да оснују универзалну монархију бити безопаснији ако су у рукама Хабзбурга него ако падну шака неком новом претенденту на владавину целим светом. Природа Аустријске царевине најбоље се види ако се она упореди са Пруском. Обе земље су после пада Наполеона поново постале велике силе, с тим што је Пруска то постигла коренитим реформама, а Аустрија вештом дипломатијом и мудрим закључивањем савеза.

Оличење такве Аустрије био је Метерних, министар спољних послова од 1809, који је представљао Аустрију пред Европом током тридесет девет следећих година. За њега, као и за Европу, реч „Аустрија“ је представљала дипломатски појам. Био је Немац из Рајнске области, западноевропског образовања и схватања, закаснели рационалиста из доба просвећености који је уживао у стварању апстрактних политичких система и био уверен у сопствену непогрешивост. Метернихова дипломатска вештина провела је Аустрију кроз опасне године 1809–1813. и направила од ње центар европског поретка насталог после Наполеоновог пада. Бечки конгрес је био симбол његовог успеха. Јер, као што је Аустрија била неопходна Европи, тако је и Европа била неопходна Аустрији. Аустрија није могла да води изолационистичку политику, чак ни политику независности: морала је стално да оправдава своје постојање, да испуњава своју мисију, да гради системе савезништава. Метернихова спољна политика поникла је из тешких искушења уз која је преузео свој мандат. Због тога се он плашио акције, увек настојећи да одложи одлуке и да одржи стање мировања. И европској генерацији која је дошла после Наполеона такође је био неопходан мир. Зато је Метерних био у сагласју с општим европским расположењем. Његова несрећа је била то што је надживео генерацију којој је било доста рата и доживео Европу поново жељну потраге за позитивнијим идеалима.

Метерних је, као и остали европски државници из 1815, сматрао да би евентуална претња европском поретку могла да дође једино из Француске. Његова спољна политика је зато умногоме била усмерена ка истеривању Наполеоновог духа. Наполеоново царство је почивало на француској надмоћи у Италији и западном делу Немачке, а сада су се обе те

7 Име је сувише познато да бисмо сада наводили његово тачно име: Славково.

17

земље нашле под аустријским протекторатом. Франц није поново узео титулу цара Светог римског царства“, што ће касније попримити симболичан значај, али је 1815. та промена изгледала пре номинална него стварна. Стара титула је била измишљотина, и то су о њој мислили чак и Хабзбурзи. Немачка конфедерација, створена 1815, била је чвршћа заједница него оронуло Царство, и Аустрија је, као водећа сила, и даље имала главну реч у немачким пословима. Аустрија се није одрекла воћства у Немачкој 1815. Напротив, оживела је своје немачко својство и, мада је прихватила Пруску као другу по снази велику силу у Немачкој, то партнерство је било такво да је у њему Пруској падао у део сав посао, а Аустрији све почасти. И Аустрија и Пруска су биле превише уздрмане ратовима са Наполеоном да би се упуштале још и у међусобно супарништво. Заједнички страх од Наполеона их је здружио, а заједнички страх од Француске, односно пре свега од француских идеја, држао их је заједно још читаву генерацију после Лајпцига и Ватерлоа. Теоријски, Аустрија и Пруска су заједно браниле Немачку, али је у пракси Аустрија лукаво препустила тај задатак Пруској и прекасно увидела да ју је то прескупо коштало.

Посебна мисија Аустрије, chef d'oeuvre Метернихове дипломатије, била је безбедност Италије. До тог њеног задужења дошло је случајно – рутинским потезом дипломатије 18. века којим је Аустрија заузела Венецију у замену за Холандију. Венецију и Ломбардију (у поседу Аустрије још од рата за шпанско наслеђе) Аустрија је изгубила у рату са Наполеоном, после кога су оне постале Краљевина Италија. Године 1814. враћене су Царевини Хабзбурга као посебна Краљевина Ломбардија-Венеција, дакле не више као периферне провинције него као значајан саставни део Аустрије. Аустријска спољна политика се помно бавила питањем Италије дуже од четрдесет година. Италијанска питања су чак 1866. била пресудна за пораз Аустрије у рату против Пруске. „Задатак“ Италије је био да представља оправдање Аустрији у очима Европе. Чак су и проблеми настали у вези са тим ишли у прилог Аустрији: скренули су пажњу Европе на Аустрију, као што нека чудна болест скреће пажњу околине на иначе потпуно незанимљивог човека. Италијанско питање је у више наврата олакшало положај Аустрије у време дипломатских криза: Енглеска је хтела да сачува Италију од Француске, а Русија је настојала да је сачува од Енглеске, и зато су и једна и друга према Аустрији биле много попустљивије у осталим питањима. А било је и дубљих мотива за упорно присуство Аустрије у Италији. Наиме, Ломбардија-Венеција је била последња спона с идејом о универзалној царевини. Она је од Аустријске царевине направила медитеранску силу и део Западне Европе и учинила да Хабзбурзи не буду само обични немачки кнежеви.

„Аустријска идеја“ је посебно била угрожена у Италији. Хабзбуршка царевина је почивала на традицији, на династичким правима и међународним споразумима, на „владавини закона“ која је била њен суштински елеменат. Национални принцип који је лансирао Наполеон у Италији негирао је владавину закона и представљао претњу самом темељу постојања Хабзбурга. С осталим својим противницима Хабзбурзи су могли да се нагоде, могли су чак и да се погађају са немачким национализмом, што се види из полувековне судбине пројекта о великој Немачкој; једино је италијански национализам био непомирљив. Радикални Италијани нису тражили уступке од Хабзбурга, нити су настојали да „придобију“ династију за себе или да добију посебан статус у Царевини, нису чак тежили ни за историјском афирмацијом позивајући се на „гвоздену круну Ломбардије“. Италијански покрет, невелик и материјално слаб, представљао је у потпуности субверзивну идеју са гледишта Хабзбуршке монархије. Према томе, Метерних и његов систем били су у непрекидном сукобу са њим. Већи део аустријске војске био је концентрисан у северној Италији. Италија је била главна тема Метернихове дипломатије, а судбину осталих делова Царевине су и 1848. и 1859. године одредили догађаји везани за Италију. Победе Радецког су изазвале пораз свих револуција из 1848, а Мађента и Солферино су 1859. донели пад апсолутизма. Као и у случају сукоба са Србијом један век касније, и овај сукоб Хабзбуршке царевине и италијанског национализма је био симболичан – био је то сукоб два света.

18

Метернихова спољна политика је почивала на претпоставци да су најважнији послови везани за Запад: агресија Француске је била, сматрао је он, највећа претња бечком споразуму, а безбедност Немачке и Италије највећи проблем. Претпоставка је била погрешна: Француска је прошла свој зенит и никада више неће настојати да загосподари Европом. Претња опстанку Аустрије, која ју је на крају и уништила, долазила је из Русије, а не из Француске, а најозбиљнији проблем који је Аустрија имала било је источно питање. У 18. веку источно питање је представљало једноставно надметање Аустрије и Русије за заузимање турске територије. Такво решење касније више није било могуће. Најновија руска освајања, из 1812, довела су Русију на обале Дунава, а свако следеће би је одвело и преко Дунава. Дунав је био једина економска веза Аустрије са спољним светом у времену пре железнице и њена најважнија веза чак и после појаве железнице. Аустрија није могла да препусти контролу над ушћем Дунава Русији а да при томе остане независна светска сила. Даља подела није долазила у обзир. Та чињеница, коју су аустријске дипломате полако схватале, а руске никада нису схватиле, била је кључна за источно питање у периоду од 1812. до 1914. Турска је, такође, постала европска неопходност. Аустрију и Турску, обе зависне више од начела владавине закона него ослоњене на сопствену снагу, везивала је иста судбина. Генц, публициста који је Метерниха „напајао“ идејама, написао је 1815: „Крај Турског царства Аустријско царство би надживело само кратко време.“

Метернихово највеће дипломатско достигнуће било је очување мира између Аустрије и Русије уз истовремено осујећење даљег напредовања Русије према Блиском истоку8; оно је било тим веће зато што му је он придавао мањи значај него својој борби против „револуције“. Ипак, то двоје је било међусобно повезано и Метерних је можда знао шта ради када је преувеличавао опасност од Француске и радикалног национализма, јер је то било средство да се Русији одвуче пажња са Дунава и Цариграда. Монархистичка солидарност и конзервативизам заслепили су прво Александра I, а затим и Николаја I, да не увиде могућности за чије је остварење Русија, после победе над Наполеоном, била довољно јака. Александар I, отворенији према општим идејама и либералнији, поверовао је после 1815. да има у рукама Турско царство. Устанци у Италији вратили су га одговорностима које је имао у Европи, а Конгрес у Верони, сазван 1822. ради решавања проблема Грчке, могао је да се претвори у скуп посвећен интервенцији против либерала у Шпанији. Пажња Александра I је одвраћена од Блиског истока, а то је, према Метерниху, било вредно изазивања сукоба с Енглеском поводом истог питања. Тај исти трик је требало извести поново после 1825. са Николајем I, који је био трврдоглавији и конзервативнији од свог брата. Николај I је у ствари скренуо са пута конзервативизма и повео 1829. руску војску преко Дунава ка Цариграду. То је била најтежа криза коју је доживела Метернихова дипломатија. Метерних је био принуђен да планира англо-аустријски савез против Русије и да размишља о отпочињању балканског рата по моделу примењеном касније, 1878. Његов систем су спасле револуције из 1830: у Француској, Италији и нарочито у Пољској. Чинило се да ће оне потврдити његове конзервативне страхове и још више истаћи погрешне прохтеве Николаја I. Сем тога, испоставило се да је освајање Турске циљ који превазилази снагу и дипломатску вештину Русије, мада су руски државници за извесно време одложили остварење тог циља. Николај I и Метерних су се састали 1833. у Мниховом Градишту9, где је Николај I био као „ученик пред учитељем“. Конзервативни савез Русије и Аустрије обновљен је на двострукој основи: отпор европским револуцијама и држање руку подаље од Турске.

Споразум из Мниховог Градишта гарантовао је Аустрији безбедност, а то је и било циљ двадесетогодишњих Метернихових дипломатских напора и основ његове будуће политике. Русија и Аустрија су се сложиле о негативној политици на Блиском истоку, а цена за руско

8 Под „Блиским истоком“ аутор подразумева исток у односу на земље Хабзбурга, дакле и Балкан (прим. прев.).

9 Немачко име тог места је Минхенгрец.

19

попуштање је био опстанак Аустрије. Нема сумње да су монархистичка убеђења цара била подупрта и помислима на општи отпор који би изазвало даље руско напредовање ка Блиском истоку. Без обзира на то, та убеђења су била реална и све је то представљало победу Метернихове дипломатије. Конзервативно пријатељство између Русије и Аустрије било је темељ Метернихове политике и Метернихове Аустрије. Пруска се радо прикључила том конзервативном савезу, немири у Француској су стављени под контролу, а Енглеска је могла да парадира либералним начелима без опасности за утврђени поредак у Европи. Ипак је битан део Метерниховог успеха била и слабост Аустрије. Аустрија је сачувана јер је то одговарало другима, а не на основу сопствене снаге. Велика сила је потребна Европи само у периоду свог опадања – сили која је заиста велика није потребно да други оправдају њено постојање.

Хабзбуршка креативност је са Јозефом II остварила свој последњи узлет. Цар Франц, кога је као младића обуздавао стриц Јозеф а у мужевном добу његов зет Наполеон, постао је тврдокорни негатор. Његов једини квалитет било је тврдоглаво супротстављање спољним непријатељима и унутрашњим променама. Осредњег карактера и интелигенције, могао је да постане толерантан цар, владар лабавог царства у коме се већина ствари одвија без непосредног усмеравања са највишег места. Али, Аустрија није била исто што и Русија: то је била централизована држава са развијенијом и бројнијом административном управом него иједна европска земља. Захваљујући Марији Терезији и Јозефу II, аустријски цар је заиста био владар: његова воља се могла осетити у сваком делу Царевине. Франц је био безвољан и оставио је администрацију без јасне политике или утврђеног правца деловања. Недостаци тога система нису тако шокантни гледано очима данашњег посматрача колико су били у очима савременика који су имали мало искуства с административном влашћу. Аустријска бирократија је била изузетно поштена, прилично вредна и уопште високог морала, па је вероватно доносила више добра него штете. Била је, такође, и спора, производила брда папира и отварање нових бирократских места претворила је у основну сврху свог постојања, заборављајући да има посла са живим људима. Све те особине су данас добро познате свакој цивилизованој држави. Ипак, аустријској администрацији је недостајала политика, и то можда више него што је уобичајено. Та мана је била још уочљивија зато што су чиновници углавном били способни и оштроумни људи. Хартиг, један од најближих Метернихових сарадника, изразио је опште „мишљење рекавши да је „администрација заузела место које припада влади“.

Владини органи су постојали, али није било могуће убедити Франца да их и користи. Он је укинуо, обновио, па поново укинуо Државни савет који је за Марију Терезију осмишљавао реформе. Уместо њега основао је Министарску конференцију, али је није сазивао. Неки административци су и даље настављали реформаторски рад Јозефа II, а други су сматрали отпор „јакобинизму“ за своју једину дужност. Неки су настављали да поткопавају повластице које су за време владавине Марије Терезије одобрене покрајинама и племству. Други су покрајине и племство сматрали тврђавама Царевине. Неки су и даље мислили, као и Јозеф II, да би Царевина требало да почива на филозофији рационализма, а други су желели да затраже полицијске услуге Римокатоличке цркве. Администрација се најватреније борила против „опасних мисли“. Царевина Франца I је била класичан пример полицијске државе. Постојала је званична, беживотна штампа, а преписка, чак и преписка царске породице, била је контролисана. Био је потребан пасош да би се путовало из једне покрајине Царевине у другу, или из града на село. Ипак, као и остали делови система, цензура је била више непријатна него тиранска. Мада су биле забрањене стране књиге и новине, образоване класе су знале шта се догађа у свету па је, много пре 1848, постојао јасан радикални програм, додуше не на папиру него у људској свести.

Административни апарат је био најуспешнији у области у којој је био најдаљи од савремених збивања. Аустрија је била последњи преживели примерак планиране

20

меркантилистичке привреде и на том плану је, у већој мери него на било ком другом, представљала изазов либералној доктрини. Угарска, са својим посебним царинским и пореским системом, није увела такав привредни систем и остала је скоро потпуно пољопривредна земља чак и после 1848. У осталом делу Царевине индустријски развој и даље је био диктиран одозго. Стара Аустрија је, пре своје смрти, оставила две тековине у наследство Средњој Европи, од којих ниједна није могла да буде остварена лако: аустријски железнички систем и Тршћанску луку. Аустрија је била испред Пруске по развоју железница и прва у Европи почела изградњу планинске пруге преко Семеринга. Тршћанска лука, пројекат незамислив пре развоја железнице, била је изграђена на царску иницијативу, са намером да се Средњој Европи обезбеди излаз на Средоземље и тако прекине њена зависност од Дунава. Чак је и Ломбардији-Венецији аустријска владавина донела економске користи. Пореска и војна обавеза су биле лакше него под Наполеоном, лакше него што су биле у познијој националној Италији. Сем тога, аустријске бирократе су биле поштени људи, што је било јединствено искуство за Италијане. Ипак, ове добробити на политичкој ваги нису значиле ништа. Аустријска владавина је често доносила користи сељачким масама, које су биле заостале, али је вређала либерална осећања образоване средње класе, што је одредило политичку атмосферу тог времена.

Многе бирократе су желеле да обезбеде ширу подршку народа, али да при томе не ослабе систем. Међу таквим реформатерима Метерних је био најуспешнији, али не и најенергичнији. Године 1821. је добио титулу канцелара, као награду за своју успешну дипломатску активност. Тај положај му је дао извесно право да поступа као царев генерални саветник. Сем тога, он је био брз, осредње памети и имао велико светско искуство, а имао је, мада сам није био способан да осмисли општи политички систем, за помоћника најспособнијег публицисту тог времена – Генца. Цар Франц се опирао променама ако би их предложио Метерних исто као и ако би их предложио било ко други, тако да ниједан од Метернихових пројеката није остварен. Метерних није имао ону покретачку снагу која је потребна да би се идеје претвориле у акцију, снагу која је особина великих државника. С друге стране, околности под Хабзбурзима су биле такве да би он, и да је ту снагу имао, постигао једино то да сам себе уклони из јавног живота. Био је професор у политици и његове замисли, интелектуално савршено обрађене, садржавале су сва средства којима су се његови настављачи надали да ће решити, односно, заобићи, „аустријско питање“. То питање је, у суштини, било једноставно: Хабзбуршка монархија и национализам су били неспојиви и права сагласност међу њима није била могућа.

То је Метерниху било много јасније него многима који су дошли после њега, а свакако много јасније него добронамерним теоретичарима са почетка 20. века који су пад Хабзбуршке монархије приписивали некој измишљеној „пропуштеној прилици“. Метерних је, такође, испитивао сва могућа средства за решење тог проблема, и у све се разочарао. Покушао је насиљем и заувек везао своје име за страхоте Спилберга. Па и то насиље је било осредње: није ни могло да буде другачије ако је желео да сачува оригинална својства Царевине као цивилизоване државе. Метерних, је такође, применио и метод „аустријске мисије“. Реч је о економском процвату због кога би масе требало да буду захвалне хабзбуршкој власти. Мисија је била оригинална, а њени резултати катастрофални: са порастом благостања заоштравао се национални проблем – прво немачки, а онда и других народа. Привредни програм би, да би имао успеха, морао да одговара масама, а не само да средњој класи донесе просперитет. То значи да би Хабзбурзи требало да постану комунисти, за шта је Метерних био оптужен у Галицији 1846, као и Бах после 1848. Можда је баш то Метерних имао на уму када је рекао да би волео да се родио један век касније. У тој ситуацији он је био принуђен на уставне уступке, боље речено на трикове: требало је умирити незадовољства, а да се при томе не угрози царска моћ. По речима његовог биографа, понудили су гладноме слике мртве природе. Франц Јозеф је, касније, имао исти циљ, тако да

21

се у Метерниховим сугестијама могу осетити даље уставне промене до којих ће у Аустрији доћи током друге половине 19. века. Састав и само име централног парламента, састав покрајинских дијета и односи парламента и дијета планирани су у првобитним Метерниховим нацртима који су, у виду бескорисних меморандума, били занемарени у фиокама царевог радног стола. Метерних је био најспособнији од свих који су се позабавили „аустријским питањем“, мада су практични резултати његовог рада били слаби. Пошто је најбоље схватио шта је Хабзбуршка монархија, први се у њу и разочарао.

Аустрију је оптерећивао централизовани систем управе који је био дезоријентисан. Метерних је предложио два различита, у основи међусобно супротстављена, решења: или да се централизовани систем усмери, или да се систем донекле децентрализује. Метерних је знао да је централизовани систем био успешан у Наполеоновој царевини, и у својим решењима је настојао да открије тајну Наполеоновог успеха у томе. А тајна је била једноставна – имати генија за цара. Пошто ту тајну није могао да повери Францу, нити је могао сам да је призна, морао је да нађе некакво решење у Наполеоновом Државном савету, који је наводно прописао опште принципе царске владавине. Метерних је више од двадесет година настојао да Франц оснује Рајхсрат, или Царевинско веће. Рајхсрат не би, објашњавао је Метерних, ограничио моћ цара, него би јој само дао форму, оно би било „израз законодавне власти монарха“. Нзегова права намера је откривена када је описао Рајхсрат као „спречавање владара да поступа импулсивно“. Франц није желео да га ишта обуздава и одбацио је такав нацрт – нико не одустаје од власти ако на то није приморан. Ипак, термин „Рајхсрат“ је прихваћен, и под тим именом ће се аустријски парламент састајати све до 1918. године. Метерних је, такође, комбиновао елементе већа какво је предложио. Признавао је да оно неће унапредити постојећи административни систем ако буде састављено само од бирократа, па је зато предложио да се у њега унесе „свежа крв“. Неки од предложених су у ствари били прилично „стара крв“ – требало је да пензионисане бирократе критикују своје наследнике. Било би ту и „царске крви“ – надвојводе би требало у том телу да придодају своју мудрост, чему се нарочито противио Франц који је од својих рођака волео само оне који су били слабије памети. Права оригинална иновација коју је донела Метернихова шема био је предлог да покрајинске дијете шаљу своје делегате у Рајхсрат који би тако постао, мада са строго саветодавним овлашћењима, нека врста Скупштине сталежа Царевине. У том домену је Метернихов утицај опстао: дијете ће од 1861. до 1873. бирати чланове Рајхсрата, а затим по класном систему „сталежа“ све до 1907. године.

Ипак, аустријски парламент би се развијао и без ових чинилаца из Метерниховог пројекта. Његов утицај је био посебно значајан у другом делу Метернихових предлога који се тицао оживљавања покрајинске аутономије. Уважавање покрајина била је срж конзервативизма коме се Метерних научио од Генца, и тај романтични „антијакобинизам“ поново је оживео покрајине толико да је то касније довело до метежа у њима. Монархија и конзервативизам нису били историјски савезници, а у Хабзбуршкој монархији су то били мање него игде. Хабзбуршки владари су разарали историјске институције још од битке на Белој гори, а Јозеф II је постојећој Царевини дао јакобински модел. Традиционалне институције су опстале у земљама у којима је монархија била неуспешна, у Енглеској и у Низоземској, а не у земљама у којима је монархија била успешна. Снажна олуја Француске револуције натерала је старе непријатеље да се удруже; аристократија, која је стално била у сукобу са својим краљевима, изражавала је одједном гротескну лојалност, а краљеви су романтично поштовали традиције које су до тада свим силама настојали да униште. У Француској је Шарл X изгубио круну покушавајући да врати Цркви и племству привилегије које су им његови преци одузели. У Пруској је Фредерик Вилхелм IV покушао да оживи покрајински патриотизам који је и иначе био слаба страна Пруске, па су чак и у Енглеској Питови епигони бранили неке облике злоупотребе власти које је Пит желео да уклони. Свуда се на монархију гледало пре као на сентимент него као на силу, а краљеви су се надали да ће

22

се спасти од јакобинизма уз помоћ „историјске“ камуфлаже. Сакупљали су традиције као што геолози сакупљају фосиле и покушавали да се праве као да су ти фосили још увек живи.

Највеће одушевљење тим историјским фосилима није потицало од оних који су међу њима одрасли него од странаца, конвертита који су симулирали поштовање према себи страним традицијама. Историјско дивљење према аустријским покрајинама и њиховим дијетама измислили су Метерних, који је био из Рајнске области, и Генц Прус. Дијете у ствари нису имале ни моћи ни значаја: то су биле парадне скупштине вештачког хабзбуршког племства, које су помпезно „разматрале“ – без права да их одбију – предлоге закона и пореских мера који су им били предочени. Метерних није предложио да се дијетама да моћ или да се оне учине репрезентативнијима, он је само настојао да се те историјске шараде играју на што више места и што чешће. Тако су дијете сазиване редовније и оживеле су у покрајинама у којима су већ биле почеле да посустају, али су остале и даље декоративне. У сваком случају, то политичко антикварство је оставило дубоког трага на историји Аустрије. Умируће покрајине су постале старе боце у које је сипано ново вино национализма. Метерних је мислио да оживљавањем покрајина припрема „историјски“ федерализам који ће Царевини дати нову снагу. Десило се да су покрајине постале бојно поље националних амбиција и одлучујућа препрека против сарадње међу нацијама. Измишљање традиција је донело пропаст Аустрији, а мајстор који је измислио ту вештину био је Метерних.

Авантуристички, спекулативни дух, интелектуално убеђен у конзервативизам, али без истинске подлоге, водио је Метерниха у још један експеримент, који је био супротан политици оживљавања покрајина, иако је поникао управо из ње. Прекопавајући по покрајинским старинама, Метерних је дошао до неочекиваног закључка да многе нису биле изворно немачке по својим својствима. Тако је њихова обнова послужила још једном циљу: ублажавању опасности од немачког национализма. Метерних је био покровитељ чешке литерарне обнове која је носила јак историјски печат, што је могло да се поклопи с историјским јединством Чешке. У још већој мери изненађује то што је он с одобравањем гледао и на неисторијски покрет за јединствени јужнословенски језик, интелектуални концепт пореклом из доба наполеоновске Илирије, који је имплицитно био исто толико револуционаран као и идеја о националној Италији. Главна привлачна моћ „илиризма“ била је та што је представљао оружје против мађарских настојања, оружје којега Хабзбурзима никада није било превише. Сем тога, Метерних, западни Немац, потпуно неупућен у питања Словена, претпоставио је да би „илирски језик“ могао да се повеже са хрватском историјом, као што је чешки препород везан за историјску Чешку. У сваком случају, намера није била да те литерарне активности постигну икакав практичан политички резултат: био је посреди „културни национализам“, замена за слободу, веома популарна међу апсолутистичким владарима. У сваком случају, Метерних је, промовишући илирски покрет и подржавајући песника Гаја који га је популаризовао, несвесно радио на штету пропалих историјских покрајина а у корист националне обнове. Метерних је заправо, и не знајући тачно шта чини, предлагао поделу Царевине по националним границама. Једна од његових неостварених реформи била је и подела централизоване Канцеларије на четири одсека: за Аустрију, Италију, Илирију и Чешку-Моравску-Галицију. Прве три су биле националне групације, с обзиром на то да се под „Аустријом“ подразумевају немачке земље, а чак и четврта је сматрана националном јер је, по аналогији с илирском групом народа, објединила Чехе и Пољаке као „Западне Словене“. Уз постојеће канцеларије Угарске и Трансилваније, било би укупно шест националних јединица, од којих би свака користила свој језик. Сем у погледу Галиције, Метерних је у овим нацртима антиципирао све будуће планове реконструкције Хабзбуршке монархије. И овај је, као и иначе планови за будућност, био узалудно припремљен, јер никада није примењен у пракси. Судбину Средње Европе су, у Метернихово време а и касније, формирали сукоби класа и институција, а не паметне идеје.

Разлика између нацрта на папиру и стварне применљиве политике, између симулираног

23

и правог конзервативизма, дошла је до изражаја у Угарској, јединој покрајини која је имала своју историју. Франц је на Угарску гледао са традиционалним хабзбуршким неповерењем. Колико год да није подносио свог стрица Јозефа II, отпор који је Угарска показала према Јозефу II падао му је још теже, па је настојао да укине привилегије које је Угарска уживала. То је било немогуће остварити за време ратова са Француском. Требало је сазивати дијету да би било одобрено ангажовање потребног људства и новца, а 1809. је Франц морао да наступа као угарски патриота да би се супротставио Наполеоновом позиву на угарски устанак. Године 1811. Франц је намеравао да изједначи угарску и царску валуту тако што је угарској валути оборио вредност до аустријског нивоа. Дијета је одбила тај његов захтев и он ју је, љут, распустио, одлучивши да никада не сазове нову. Уставна одредба о сазивању дијете једном у три године је тако још једном прекршена. Али, за разлику од Јозефа II, Франц није истовремено укинуо и аутономију жупанијских управа. Владање Угарском помоћу немачких службеника из редова средње класе захтевало је реформаторски полет који је био стран Францу. Дошло је до општег застоја. Жупаније су игнорисале наредбе које су примале од Угарске канцеларије у Бечу и одбијале да наплаћују порез и регрутују војнике без одлуке дијете, а ометале су и царске намеснике који би понекад били послати да се позабаве наплатом пореза и регрутацијом. Тако је 1823, на самом врхунцу отпора, жупанија Бач практично пустила све своје службенике да би тако онемогућила рад тих намесника. Метерних је увек сматрао да је овакав сукоб с „историјским елементом“ веома штетан, па је, сигуран у своју дипломатску вештину, уверио Франца да би могао да управља Угарском дијетом. Дијета је сазвана 1825, што је представљало победу угарског сепаратизма над хабзбуршким централизмом.

Метерних је претпостављао да би угарско племство било задовољно дијетом која би била иста као остале вештачке дијете, односно историјском фарсом у којој Метерних игра главну улогу. Заговорници царске линије у Угарској били су Немци, градски трговци и занатлије које је Монархија својевремено смишљено доселила у Угарску. Могли су се придобити на страну Метерниха програмом фискалних и изборних реформи, укидањем изузећа племства од обавезе плаћања пореза и повећавањем представничких тела градова. Али, то би био „либерализам“ који би такође био праћен немачким национализмом; Метерних је због тога више волео да подржава историјску Угарску, као што се залагао и за историјску Чешку. Висока аристократија Угарске је увидела опасности од либерализма и национализма, али се, уместо да затражи заштиту Хабзбурга, обезбедила тако што се ставила на чело националног покрета и тиме обезбедила подршку ситнијег племства и немачког градског становништва. Пионир овог заокрета био је Сечењи, велепоседник, који је открио тајну виговског успеха у Енглеској: гестом који представља темељ модерне Угарске он је понудио једногодишњи приход са својих поседа за оснивање Мађарске академије наука. Високе аристократе су постале патриоте, док је истовремено патриотизам постао националистички. Први захтеви за увођење националног језика, мађарског, уместо латинског, чули су се 1825, а на заседању дијете 1830. били су још гласнији. Угарска се већ и раније разликовала од осталог дела Царевине по својим старинским повластицама, а сада се појавила и као посебна национална држава.

Угарске дијете из 1825. и 1830. показале су да Метерних није тако јаке памети како се мислило и ослабиле су његов утицај на цара. Метернихов положај је пољуљала и све већа збрка у аустријским финансијским пословима. Он је био задужен да очува мир. Уместо тога, смишљао је рат са Русијом 1829. и морао 1830. да изврши мобилизацију за време немира до којих је дошло после Јулске револуције у Француској. Све је то било веома скупо. Финансијску ситуацију је с успехом решио Метернихов супарник, Коловрат, чешки племић који је био позван у владу 1826. Коловарату је био стран Метернихов далекометни конзервативизам. Он је био бирократа у традицији Јозефа II, киван на покрајине и пун презира према традицији. Његов главни мотив је био сасвим личне природе – нетрпељивост

24

према „странцу“ Метерниху и према његовом расипању аустријске снаге на европске пројекте. Наступајући као опозиција Метерниху, он је каткад био либерал, а каткад чешки патриота. Како је располагао огромним приватним богатством, он се стално користио претњом да ће дати оставку да би постигао оно што хоће, док је Метерних, везан за своју службу потребом за новцем, био у том погледу потпуно беспомоћан у односу на њега. Коловрат је 1831. постигао позитиван буџетски биланс у Аустрији, што је био јединствен догађај за време владавине цара Франца – према томе, зарадио је царску наклоност. Франц није имао личних симпатија према Коловрату, а са Метернихом се добро слагао, али му је Коловрат омогућио да занемари Метернихове критике на рачун система управе. Унутрашњи послови, а нарочито постављање функционера, прешли су у надлежност Коловрата, док се Метерних ограничио на вођење спољне политике.

Метерних је још једном, 1832, опробао своју вештину политичара у Угарској. Схватио је да дијету више не може да задовољи декоративним функцијама и надао се да ће је запослити програмом практичних реформи тако што ће осавременити угарске законе. Угарско племство, које је већ генерацијама имало посла на жупанијским скупштинама, могло је да схвати политичку стварност и одупрло се таквом програму реформи наметнутих одозго. Доњи дом је био спреман за побуну против царске власти. Та побуна, само захваљујући магнатима, спречена је, а реформа уопште није спроведена. За разлику од тог неуспеха, Метерних је на спољном плану имао успеха – постигао је 1833. споразум са Русијом. Његов углед код цара Франца је поново порастао, па је на почетку 1835. цар обећао да ће основати царевинско веће, за шта се Метерних тако често залагао. Али, ни то обећање није испуњено, јер је цар Франц умро у фебруару 1835. На самрти је потписао два политичка тестамента свом сину. Та документа је Метерних већ давно пре тога био саставио. Првим је цар оставио у аманет Фердинанду да ослободи Цркву контроле коју јој је наметнуо Јозеф II10, а другим му је наредио да нипошто не мења основе државног уређења, да се консултује са надвојводом Лудвигом (Францовим млађим братом) о свим унутрашњим пословима и да се изнад свега ослони на Метерниха који је, како се у том документу каже, „мој најлојалнији слуга и пријатељ“. Коловрата није ни поменуо. Изгледало је као да се Метерних најзад ослободио свог супарника и да може да спроведе у дело програм конструктивног конзервативизма за који се већ дуго залагао. Вративши се у Канцеларију, обавестио је свог лекара о царевој смрти рекавши „Фердинанд је цар!“ Доктор, или тупан или полтрон, одговорио је: „А ви сте Ришеље!“

4. ПРЕДМАРТОВСКО ДОБА

Смрћу Франца I настао је такозвани „предмартовски интерегнум“, чудан период ишчекивања за који је свакоме било јасно да ће се завршити „потопом“. Нови цар Фердинанд је био имбецилан, епилептичар, рахитичан. Његов карактер најбоље илуструје његова једина смислена изјава: „Ја сам цар и хоћу кнедле!“ Метерних је увидео какво зло прети Царевини без цара, али је ипак подржао Франца I у намери да не промени наследника. Једноставно, није било привлачне алтернативе: Франц Карло, млађи брат, мада не до те мере ретардиран као Фердинанд, био је у исто толикој мери неспособан да влада, а сем тога, истицао је

10 Ово илуструје збрку на плану Францовог конзервативизма. Црквене реформе Јозефа II су биле „просвећене“, а то се Францу није допадало. С друге стране, постојале су, а он никако није могао да се одлучи да их мења. Ондашња доктрина конзервативизма подразумевала је савез Цркве и државе, а хабзбуршка традиција је била да се Црква држи под строгом контролом. Резултат тога је био да је Франц свој владарски век провео решавајући се да поништи ове одлуке Јозефа II, али није урадио ништа на том плану, исто као што је Метерниху обећао да ће спровести реформе које је овај предложио, а онда заборавио њихов нацрт у свом радном столу. Последњи потез у тој збрци било је то што је свом сину оставио у наслеђе обавезу да оствари циљеве за чије остварење сам није имао довољно одлучности, иако је добро знао да Фердинанд није довољно интелигентан ни за обављање рутинских послова.

25

Метерних, да би се заобишао директни ред наслеђивања круне, било би потребно да се уздрмају сами темељи наследне монархије. Прави Метернихов мотив је био, пре свега, практичан, прави дипломатски трик: уз владара који је неспособан да влада, Метерних би постао прави владар Хабзбуршке монархије и могао би да оствари бар свој програм конзервативних реформи. Њему је, међутим, недостајало самопоуздања какво су имали Ришеље или Бизмарк, па се он, чак и у тим приликама, сакрио иза једног надвојводе. Сматрао је да је безбедан у сенци надвојводе Лудвига, који је био најбезначајнији од све браће Франца I. Кућа Хабзбурга је имала само два способна члана: надвојводу Карла, великог организатора војске, и надвојводу Јохана, убеђеног либерала. Обојица су се залагали за реформе тако што су критиковали Метерниха, па су због тога били искључени из владајућих кругова.

Наименовање Лудвига је било потез дипломате, а не потез државника. Да је Метерних заиста намеравао да реформише Монархију, била би му потребна подршка јаког, одлучног човека, а не тако ништавног. Метерних није схватао стварну политичку ситуацију: он је искрено мислио да је једини проблем личност самог цара и није се обазирао ни на оптерећеност администрацијом нити на љубомору рођених Аустријанаца према мудрим идејама једног „странца“. У ствари, Метернихов успех у политичким играма довео је Коловрата на место лидера патриотског отпора Аустријанаца у дворским круговима. Коловрат се у почетку није освртао на начин на који је занемарен. До сукоба је дошло 1836. Метерних је већ предосећао каква опасност прети положају аустријског дела Немачке у Царинском савезу који је основан 1834. под пруским руководством. Намеравао је да промени аустријске царине да би тако омогућио укључење Аустрије у Царински савез. За почетак је 1836. предложио смањење царине на шећер, што је представљало удар за велике поседе који су већ открили колико се исплати гајити шећерну репу. Коловрат се побунио, отишао на своје имање у Чешкој и запретио оставком. То је била шанса за Метерниха. Предложио је Лудвигу оснивање Рајхсрата, односно назовипарламента, и Министарске конференције, односно назовикабинета. Председник оба та тела био би Метерних. То би била уставотворна тела нерепрезентативног карактера, што је сан сваког конзервативца. Лудвиг, коме је једино било важно да се ослободи сваке одговорности, то је оберучке прихватио.

То су ипак били само планови на папиру, без чврсте подршке иједне класе или политичке партије, планови сковани дворском интригом, који се другом интригом могу поништити. Метернихов пораз је покренуо, не без заслужене симболике, надвојвода Јохан, либерални Хабзбург. Током ратова против Наполеона он је желео Аустрију да стави на чело немачког националног отпора, а подржавао је и устанак у Тиролу против баварске власти коју је наметнуо Наполеон. Такве активности су угрозиле Метернихову тактику одлагања и изазвале противљење Франца I. Јохан, који је свој либерализам довео до крајњих граница оженивши се ћерком обичног поштара, био је прогнан са двора. Прогонство је трајало читаву једну генерацију. Он је Метерниха знао једино као реакционара и пријатеља опскурне Цркве, па је претпостављао да ова Метернихова превара представља победу његове реакционарне политике. Појавио се на двору после двадесет пет година и указао Лудвигу на катастрофалне последице до којих би довело прихватање Метернихових планова. По наговору велепоседника, који су били забринути за своје приходе од шећерне репе, он је хвалио Коловрата као успешног финансијера и човека либералног духа. Метерних није имао никога ко би га подржао, његово једино оружје су били аргументи. Међутим, ни три и по сата аргументоване расправе није пољуљало Јоханов отпор. Лудвиг је, збуњен и уморан од тога, повукао своје одобрење, поцепао планове о Рајхсрату и одлучио да сам председава Министарском конференцијом, која је иначе поново постала пука формалност, као што је и била у време Франца I. Коловрат се тријумфално вратио за свој бирократски радни сто.

Метернихова дипломатија, успешна у негирању, није била конструктивна. Ништа се није променило, тачније, променило се, али нагоре. Царска власт је пренета на намеснике: „претконференција“ са Лудвигом, Метернихом и Коловратом је одлучивала о пословима који

26

ће бити даље прослеђени министрима. Та иста „претконференција“ је после поново обављала посао министара, исто као што се радило у време Франца I, само много спорије. Коловрат и Метерних су се мрзели, а Лудвиг је мрзео било какав посао. Према томе, увек је већина била против било какве акције, па је дошло до потпуног застоја. Не само да је администрација преузела послове владе него ни сама администрација није радила.

Метерних није успео са реформом централне владе. Његови напори да оживи покрајинску свест имали су више успеха у „предмартовском“ периоду, мада нису донели оне резултате којима се он надао. Чудно је да су се Метерних и Коловрат отимали о наклоност покрајина, нарочито око Чешке. Коловрат, мада „јозефински“ централиста, није волео Немце и истицао је свој чешки патриотизам, а с друге стране је Метерних, мада Немац, био противник централизма. Оживљене су традиционалне покрајинске церемоније. Фердинанд је крунисан за краља Угарске 1830, још за очевог живота. Затим је 1836. крунисан за краља Чешке и 1838. овенчан гвозденом круном Ломбардије, петпарачком маскарадом такозване аустријске Италије. Метерних је измислио нову псеудоисторијску којештарију: да се Фердинанд крунише за цара Аустрије пред делегатима покрајинских дијета. То је већ било такво измишљање традиције да је било претерано и за укус „предмартовске“ Аустрије.

Ипак је покрајински дух оживео, чак и у немачким покрајинама. Дијете су биле једина места на којима се могло изразити опште незадовољство распадом и летаргијом централне владе, па су постале органи либерализма – баш као што су у Француској парламенти, скупштине привилегованих класа, стекле лажни либерални изглед пре велике Револуције. Андријан, члан Тиролске дијете, објавио је 1840. књигу Аустрија и њена будућност, у којој је изразио и подстакао ставове образоване бирократије: заступао је мишљење да је Царевина ништа, а да су покрајине све. Чак је и Доњоаустријска дијета, која се састајала у Бечу и била састављена углавном од бирократа из централне владе, истакла права покрајина у знак противљења мртвој руци „претконферерције“. То је било апсурдно. Права покрајина су могла на први поглед да се допадну велепоседницима који су се надали да би уз њих могли да управљају својим поседима без уплитања Беча. За немачку администрацију залагање за права покрајина било је самоубилачки чин, јер је то у ствари био напад на организацију која подржава немачку културу, а самим тим и радна места немачких службеника, и то до крајњих граница Царевине. Било је могуће говорити о правима покрајина у Прагу, у Љубљани или чак у Инсбруку, али говорити о њима у Бечу било је потпуно контрадикторно. Немачкој администрацији је свакако била потребна шира подршка, а њу је могла да очекује од немачке средње грађанске класе, а не од незадовољног покрајинског племства. Тако су двадесет година касније покрајински ентузијасти из Доњоаустријске дијете постали вође либералног централизма.

Буђење дијета је било значајније тамо где се могло удружити са националним духом. Чешка дијета, састављена искључиво од најкрупнијих велепоседника, играла је на карту чешког патриотизма. Године 1840. је захтевала право да одбије или „преиспита“ предлоге који јој се шаљу, 1846. је захтевала да јој се врате права која је имала пре битке на Белој гори и увођења ревидиране Уредбе из 1627. Дошло је до тога да су наследници странаца које је хабзбуршки апсолутизам довео својевремено у Чешку тражили да се њима врате права оних Чеха чија су места њихови преци заузели. Тако су исто Енглези, власници ирских поседа у 18. веку, постали заговорници независности Ирске. Ти чешки племићи уопште нису схватали чешки национализам. Љубоморни на привилегије својих угарских рођака, они су мислили да би и они могли неким историјским триком такође да се нађу ван домашаја царског службеника и царског порезника. Национална интелигенција се такође повела за угарским примером. Пошто нису имали других савезника, удружили су се са високим племством дијете. Палацки, најутицајнији међу заговорницима чешког препорода, одрастао је у Угарској и замишљао да би чешко племство, као и угарско, могло да поприми национални карактер. Поред тога, Палацки је у Угарској научио да се диви титулама и да никоме не верује, што су

27

особине стране Чесима. Царска влада је, такође, мада је одбила „уставне“ захтеве дијете, била спремна да игра на чешку карту против Угарске: Чешку је искористила да помоћу ње исмеје Угарску. Нешто озбиљније је влада већ размишљала о Словенима као о могућним савезницима, и то пре против Угарске него против Немаца. Та нит се провлачила кроз хабзбуршку политику још од времена Леополда II, који је искористио опасност од српске побуне за остварење нагодбе с Угарском. Он је, пошто је саслушао предавање Добровског, пионира чешког национализма, о слози Словена, основао 1791. катедру за чешки језик на Прашком универзитету. Сада је, четрдесетих година 19. века, чешко племство, са својим немачким именима и космополитским васпитањем, било подстицано да пише памфлете у корист чешке културе и чак да се залаже за испуњење захтева Словака у Угарској.

Најважнији догађај предмартовског доба била је победа бескомпромисног мађарског национализма у Угарској или, ако говоримо о најистакнутијим личностима, победа Кошута над Сечењијем. Сечењи је пропагирао национални дух да би убедио племство да се одрекне изузећа од пореских обавеза. Симбол његове политике је био мост преко Дунава у Будимпешти, изграђен новцем од пореза на племићке поседе. Сечењи је свакако желео да Угарска постане модерна национална држава„али он је желео да она постане таква природним путем, без сукоба са царском владом. Њему се није свиђало простије ситно племство, упарложено у својим жупанијама. Његов идеал је био виговски, савез високог племства и грађанске средње класе против глупавих торијевских сеоских племића. Сечењи је инспирисао Метернихов мађарски програм у предмартовском периоду, односно програм административне и привредне реформе у корист градова. Требало је да председници жупанијских скупштина постану владини функционери, а да у дијети градови буду заступљени исто као и жупаније. Требало је, такође, да се сруши царински зид према Угарској и да се Угарска укључи у систем аустријских железница. Те реформе би уништиле ситније племство, а да би биле остварене, била је потребна јака и одлучна средња класа која ће то извести. Против тога су биле чињенице. У то време је било укупно 600.000 племића са њиховим породицама, а становништво градова (које су умногоме чинили и досељени сељаци) износило је 575.000 људи укупно. Сечењијев и Метернихов програм је био добар, али нереалан.

Ипак, могао је постепено да се остварује да се није појавио Кошут, спасилац ситног племства. Лајош Кошут је активно учествовао у политичком животу само десет година, али је у Средњој Европи оставио јачи печат него ико. Мада ситан племић по рођењу, он није имао земљу. Био је новинар који није имао шта да изгуби, па је слободно заступао екстремистичке ставове. Он је био „конвертовани“ Мађар словачког порекла. Мајка му је била Словакиња која никада није научила мађарски. Словенско порекло му је дало самосвест која није својствена мађарском менталитету опрезности и смисла за реално. Словен без земље, он је желео да буде прихваћен као угарски господин, а његова главна теза је била да је линија раздора у земљи мађарски национализам, а не поседовање земље. Он се, такође, бавио проучавањем политике западноевропских земаља, па је увезао и термин „ситно племство“ (gentry) који се односио и на њега. На извору на коме је Сечењи прихватио виговство, Кошут је прихватио национализам, а ситно племство је освојио тврдњом да је оно, а не градско становништво, срж мађарске нације. Заостали сеоски племић, који мрзи све што личи на туђински начин живота, који живи сањајући средњовековни поредак, с одушевљењем је одједном схватио да је баш он, захваљујући својим најдубљим предрасудама, сачувао Угарску. Сада је сеоско племство могло, уместо да се као раније бори против високог племства, да натера ту високу властелу да је следи. Кошутов изванредан литерарни и говорнички дар био је усмерен ка једном циљу – разгоревању националних страсти. Уверен у своје способности, он није признавао ни снагу историјске традиције ни просте материјалне чињенице. На свако попуштање других гледао је као на знак слабости и побеђивао је супарнике постављајући пред њих све радикалније захтеве. Његов новинарски рад је

28

доминирао Угарском четрдесетих година 19. века, па је 1847, мада као племић без земље није испуњавао неопходан услов за то, био изабран за члана дијете. То у правом смислу речи симболизује развој Мађара из класе у нацију. Кошут је постао популаран херој Угарске и, у то време, јунак радикализма у целој Европи, иако није имао ничег заједничког с озбиљним, свесним радикализмом својих савременика. Пре би се могло рећи да је он био први диктатор који је освојио власт проституишући идеализам за рачун национализма.

Угарска је, наводно, била мађарска национална држава. Та једноставна догма је донела Кошуту успех. Кошут је своје оружје користио чак и у области привреде, па је надјачао Метернихову критику угарске царинске баријере залажући се за „националне привреде“. Доктрину коју је Лист понудио немачкој средњој класи Кошут је употребио да придобије Немце из Угарске да окрену леђа царској влади и приступе њему. Међутим, Немци су Мађарима били најмањи проблем. То је углавном било градско становништво које, сем Саса из Трансилваније, није имало корена на селу. Али, велики делови Угарске били су без мађарског становништва, ако не рачунамо ионако одсутно племство, тако да су Мађари у ствари били мањина у земљи коју су сматрали својом. То је био кључ мађарске политике у наредних стотину година: Мађари су водили псеудолибералну политику коју су могли да спроводе једино нелибералним методама. Могли су да одрже положај своје нације једино увођењем вештачког монопола на сав јавни живот и спречавањем буђења култура других народа у Угарској. Та политика у почетку није била смишљена са свесним циљем, настала је спонтано после напуштања латинштине. Кошут ју је претворио у оружје националне превласти. Мађарски је 1840. проглашен јединим званичним језиком у земљи. Дијета 1844. је означила потпуну победу Кошута: сасвим је укинут латински и уведен мађарски као једини језик законодавства, владиних послова и, изнад свега, школства. Закон о језику из 1844. је ситном племству донео двоструку добробит: заштитио га је од царских чиновника који су говорили немачки и представљао препреку интелектуалцима пониклим из народа који су чинили сеоско становништво. Угарска није заувек могла да остане изолована од света, а чим би та изолација попустила, мали поседи би пропали. Кошут је ситном племству дао ново средство за опстанак – монопол на државну службу.

Кошутова доктрина се није ограничила на „ужу“ Угарску, националну државу која се сматрала наслеђем светог Стефана (као што су се француски револуционари сматрали наследницима светог Луја) и полагала право на „земље под круном светог Стефана“. Тај захтев је представљао претњу самосталности Трансилваније и Хрватске. Трансилванија је лакше постала жртва. У Трансилванијској дијети, која је била феудална творевина сложенија него што је уобичајено, били су подједнако представљени Мађари, Сикули и саски Немци, али зато Румуни, који су чинили већинско становништво, нису имали право гласа. Једино су Саси настојали да остану независни, али су и они били заведени Кошутовом демагогијом: класни понос их је спречавао да се придруже обесправљеној румунској већини. До 1848. мађарско лудило је потпуно захватило Трансилванију.

Хрватска је била много тежи случај. Хрватска дијета је била стара колико и Угарска, имала је свој феудални закон и небулозну причу о традицији хрватске круне. Чак је Законом о језику из 1844. Хрватској било дозвољено изузеће, тако да је хрватским посланицима у Угарској дијети била дозвољена употреба латинског језика још током наредних шест година, па је тек после тог прелазног периода и за њу био обавезан мађарски. Хрватско племство се увек солидарисало с угарским а против хабзбуршких намера, па га је зато нова угарска политика запањила. Оно је од Мађара бранило не свој него латински језик. Оно није имало појма о „илирском“ препороду и није схватало националне идеје, мада би оне за Хрвате биле једини сигуран пут. Хрватски племићи који су се опирали Мађарима упознали су Гаја, пионира „илиризма“, тек 1833. у Братислави, на заседању Угарске дијете. Ни он ни они нису знали једни за друге у Загребу. Ипак се хрватски чуо у Хрватској дијети пре краја тридесетих година, а 1847. је Хрватска дијета, у својој последњој резолуцији на латинском, прогласила за

29

национални језик „хрватско-славонски“. Тако је дошло до сукоба између Кошутове Угарске и националне Хрватске.

Царска влада је била немоћна пред Кошутовим успесима. Метерних, са својим уобичајеним оштрим запажањем, већ на почетку је увидео опасност која прети од Кошутових активности и покушао да примени сва противсредства позната политичару рационалисти током 18. века: аргументацију, хапшење и мито. Сва су била слабашна и, као и све остало у Царевини, без ефекта. Царска влада је објавила да ће одлучно штитити културе народа у Угарској али се, суочивши се с узаврелом Дијетом 1844, уплашила и пристала на Закон о језику, уз једва дат уступак по коме ће се немачки признати као језик кореспонденције са царским властима. То је био једини уступак Царевини која је постојала три стотине година и која је Угарску ослободила од Турака. Метерних је ипак знао да је племићки либерализам чак и у Угарској био покрет земљопоседника, а хабзбуршки политичари нису заборавили на оружје које је користио Јозеф II – позив сељаштву. И сами земљопоседници и конзервативци оклевали су да употребе то оружје. Ипак су морали – због догађаја у Галицији. Године 1846. су пољски родољуби – земљопоседници и интелектуалци – дигли национални устанак, преурањени пропламсај каснијих револуција из 1848. Аустријске власти, успаничене због појаве револуције коју су већ дуже време предосећали, а без потребне снаге којом би јој се супротставиле, позвале су сељаштво да се бори против господе. Резултат је била појава жакерије. Пољаци, постиђени разоткривањем ускогруде класне природе свог национализма, касније су тврдили да су ти сељаци били „Рутени“, Малоруси. Али, истина је да је и национални и сељачки устанак букнуо у чисто пољским областима, а да су устаници били национално неосвешћени пољски сељаци. Устанак у Галицији угушен је куком и мотиком, што је потресло аграрну структуру Аустријске монархије. Током устанка царске власти су морале да обећају укидање работа, радне обавезе феудалног сељаштва, а после устанка се нису усудиле да их поново уведу. Сељачке масе су се тако полако будиле испод племићких фронди у дијетама и око Кошутовог националистичког фанатизма. Свако ко би успео да им се представи као ослободилац од њихове радне обавезе могао је да их придобије за себе. Сцена за догађаје 1848. била је спремна.

На међународном плану се такође уобличавао оквир будућих збивања. Руска подршка је била једина сигурност у коју је Метерних могао да се поузда. Као и у случају многих пре и после њега, његове сумње су нестајале на граници са Русијом. Аустријско-руски споразум из 1833. без проблема је преживео источну кризу у периоду од 1839. до 1841. Та криза је веома одговарала Метерниху, јер је узнемирујући елеменат била Француска, а не Русија, а у центру непогоде је била Рајна у истој мери колико и Левант. То је само потврдило његову теорију по којој ће криза на Истоку отворити врата револуцији у Европи. Заиста, да није било директне претње од избијања револуције у Француској, цар Николај не би водио тако стриктно конзервативну политику, лојално сарађујући с Аустријом и Енглеском у настојању да одржи јединство Турске империје. Ипак, Николају није промакло да је Турска очигледно ослабила, док му је успомена на слабост Русије 1829. брзо нестала из сећања. Током четрдесетих Русија је отворено скретала са политике status quo-а на Истоку и поново се усмерила на планове о раскиду који су 1829. године скоро изазвали раскид савезништва Русије и Аустрије. Метерних је морао да потражи нове савезнике. Није могао да рачуна на подршку Пруске, која је била равнодушна у погледу проблема на Истоку, а Енглеска се држала резервисано, нешто због свог либералног сентиментализма а нешто због сумње у снагу Аустрије. Остала је једино Француска, и Метерних је, под старе дане, почео да се нада савезништву са конзервативцима у Француској да би тако одржао status quo, прво у Италији, а касније и на Блиском истоку. Погрешна француско-аустријска сарадња, која се показала као катастрофална у Кримском рату, била је, пореклом, управо плод Метернихове комбинаторике. Али, савез није био делотворан без стабилне конзервативне владе у Француској, какву је касније основао Наполеон III. Гизо за то није био способан 1847.

30

Тако су сумње у стабилност Француске приморале Метерниха да се поново окрене Русији, ма колико му то било непријатно. Тада је већ тридесет година Русија обећавала помоћ против „револуције“. Опасност од револуције је 1847. била толико јасна да Метерних више није морао да је преувеличава. Устанак у Галицији био је само прва грмљавина пред олују у Пољској. Ломбардија се већ отворено побунила и већ су аустријски војници морали да остају затворени у касарнама да би избегли увреде на улицама. Угарска се, под Кошутовим вођством, отргла контроли Беча, а чак су се и у Бечу састанци либералних клубова одржавали под полицијском присмотром. Опасност од револуције била је општа и управо је зато Русија одлучила да не реагује на њу. Два цара, Александар и Николај, прихватила су доктрину по којој је Аустрија потребна Европи, али су тиме мислили да је потребна као савезник а не као обавеза. Ако би Русија реаговала против револуције, навукла би на себе гнев сва четири „водећа“ народа, Пољака, Мађара, Немаца и Италијана, иза којих се назирала сенка новог Наполеона. За Русију је спасити Метерниха значило призвати поново 1812. Уместо тога, Русија је одустала од савезништва са силом која је била за status quo и, као и 1939, повукла се из европске политике, купујући време жртвовањем принципа. То је Русији донело корист, а Метерниху пропаст. Он, који никада није деловао сам, нашао се сам против револуције, без страних савезника и без домаће подршке. Његови противници на Двору, па чак и чланови царске породице, сматрали су да је он крив за све и ширили су уверење да ће све бити у реду ако он падне. Уместо тога, Метерних је за собом у понор повукао и стару Аустрију. Појавило се аустријско питање , а стабилност која је уништена 13. марта 1848. неће у Средњој Европи бити поново успостављена ни после стотину година европских ратова.

5. ПРОДОР РАДИКАЛИЗМА: РЕВОЛУЦИЈЕ 1848.

Године 1848. доктрина о правима човека стигла је и у Хабзбуршку монархију. Представљала је изазов династичкој идеји, а чим је једном угрожена, та идеја више није могла да се врати у сферу несвесне сигурности какву је уживала у прошлости. Аустријска идеја је постала идеја као и све друге и био јој је потребан интелектуални ослонац, док је династија опстајала, не захваљујући својој снази него маневришући снагама међусобно супротстављених народа и класа. Година 1848. означава прелазак са подсвесног начина живота на свесну потрагу за другим начином живота. Упркос победи хабзбуршке војске, интелект је и даље био одлучујући чинилац аустријске политике.

Револуција је захватила Царевину која је претежно била рурална, а једина права снага револуције била је решеност .' сељака да се ослободе работа и других феудалних обавеза. Та елементарна побуна није имала много везе са радикалним програмима градске интелигенције, мада није била ни далеко од њих. Сељаци су људи, мада се у многим мађарским пословицама тврди да нису, и они су свесни националних разлика које их деле од њихових господара, нарочито ако је реч о верским разликама. Према томе, у првим данима револуције они су прихватили вођство радикала. То је порекло наоко сазрелих националних програма који антиципирају политичке захтеве 20. века. Чудно је то што је устанак сељака против работа претворио њихове господаре у револуционаре, или је у најмању руку поколебао њихову оданост цару. Угарско ситно племство, чији је опстанак био у опасности, претворило се у праву револуционарну класу. То је дало мађарској револуцији, а самим тим и мађарској историји, изузетан карактер. Чак је и оданост највећих земљопоседника царској власти била уздрмана када је прекршен прећутни споразум између њих и Хабзбурга: цар није држао сељаке у покорности и магнати су морали да потраже нове савезнике. Њихова фронда је постала, ако не опаснија, у сваком случају истрајнија: у почетку искључиво реакционарна, касније је експериментисала са национализмом.

Незадовољство сељака, мада опште, било је несвесно: биле су потребне варнице из градова да би експлодирало. У сваком граду са више од 100.000 становника 1848. избила је

31

револуција. Тако су избиле озбиљне револуције у аустријској Италији – у Милану и Венецији, а у Аустрији северно од Алпа – у Бечу, Будимпешти и Прагу. Од њих је једино Беч, са преко 400.000 становника, био град модерног типа и модерног карактера. Од 1815. је скоро удвостручио број становника, углавном досељавањем људи из села. Та сирова и сиромашна маса налазила је неодговарајућа запослења у индустрији. Супротно увреженом мишљењу, револуције из 1848. није изазвала индустријска револуција, него управо њено одсуство. Градови су расли брже него што се развијала индустрија која је обезбеђивала потребна радна места и робу. Последица тога био је пад животног стандарда у градовима. Индустријски развој, као што показује каснија историја 19. века, лек је против социјалног незадовољства, а не његов узрок. Беч је био најреволуционарнији у време када је био најмање индустријализован. У Бечу је већ постојао „пролетаријат“, који су чинили радници беземљаши, али још није било капиталиста који би те људе запослили, и то је био модел из 1848. Из редова пролетаријата настала је револуционарна војска, јединственија него укупно сељаштво, али су јој недостајале вође. Нашла их је – што је сигуран знак економске и политичке заосталости – међу студентима. И у овом погледу је Беч био изузетак: у Аустријској царевини је једино у Бечу постојао прави Универзитет. Студенти су били официри револуције, они нису били довољно зрели да би били одговорни лидери, а ту зрелост нису имали ни њихови професори. Поред тога, сем студената медицине, сви су били бирократе у настајању, па их је пре или касније од револуције одвратио и на другу страну повукао стварни живот.

Ни Праг ни Будимпешта нису били револуционарни у мери у којој је то био Беч. Оба ова града су била мала у поређењу са њим: Праг је имао нешто више, а Будимпешта нешто мање од 100.000 становника. Ниједан није растао ритмом модерног града – оба су 1815. имала по 60.000 становника. Још увек су у њима преовлађивали староседеоци, а то су били Немци – две трећине у Будимпешти и скоро исто толико у Прагу. С друге стране, студенти су у Будимпешти већином били Мађари, а Чеси су међу њима били мањина која се бори за своје место. Мађарску револуцију је присвојило мађарско ситно племство, а студенти су у њој имали подређену улогу. У Прагу је револуција остала у рукама студената па је, због недовољно снаге, доживела први пораз већ револуционарне 1848. Праг је, у ствари, упркос својој величини, био у суштини на истом нивоу као мали градови од по неколико хиљада становника по којима су добили име програми из 1848. У тим градовима би неки просвећени учитељ Чех, или православни свештеник Србин, или лутерански пастор Словак, окупљали нације око себе. Тако се појавила 10. маја 1848. у Липтовском Микулашу словачка нација несигурне зрелости, српска нација се огласила у Сремским Карловцима 13. маја, а румунска 15. маја у Блажу.

Аустријске револуције, као и немачке, потпалила је револуција у Паризу која је избила 24. фебруара и која је интелигенцији била пример за углед. У Будимпешти је крајем фебруара група радикалних студената, коју није ометала дијета која се и дал»е састајала у Братислави, загосподарила улицама, узвикујући свој револуционарни програм. Студенти су захтевали демократски устав с општим правом гласа, укидање работа и једнака права за све народе. Тај програм је погађао династију, мада само узгред, али је директно погађао пре свега ситно племство – економски, захтевом за укидање работа, а политички, захтевом за измену изборног цензуса. То је била она врста програма која је у другим земљама превела либерале који су имали поседе на страну „поретка“. Кошут је, једини у Европи, наговорио своје следбенике да. победе радикале уместо да траже од њих да их заштите од династије. Он је ућуткао демократско гунђање против ситног племства дижући узбуну против Хабзбурга и против осталих народа. Ако ситно племство не преузме водећу улогу, радикални интелектуалци ће обрлатити сељаке. Тим аргументом се Кошут изборио да Дијета у Братислави одобри „Мартовске законе“.

„Мартовски закони“, којима је основана модерна Угарска, имали су три аспекта:

32

уставни, либерални и национални. Њихов најосновнији циљ је било очување ситног племства, а тај скривени циљ је био најуспешније и остварен. Персонална унија је заменила Прагматичку санкцију, Угарска канцеларија у Бечу је укинута, угарски министар је требало да буде придодат Царском двору као нека врста високог комесара, предвиђено је постојање посебне угарске војске, буџета и спољне политике. Укратко, Угарска је добила статус доминиона. Уместо феудалне дијете у Братислави, биће парламент у Будимпешти, који ће бити биран једнаким, али ограниченим правом гласа, с уставном владом која ће бити одговорна парламенту. Племство је изгубило право да не плаћа порез, а градови су добили представнике у парламенту. Према овим законима, мађарски језик је био основна квалификација за излазак на изборе, а у ту мађарску државу спадале су све „земље под круном светог Стефана“. Трансилванија и Хрватска су биле припојене унитарној угарској држави, а њихове дијете и намесници укинути. Две дијете је требало да буду сазване последњи пут да потврде своје распуштање, пошто су ствари кренуле потпуно другачији током. Тим остварењима националног ослобођења засењена су два битна скретања у односу на радикалне предлоге: мада је работа укинута, надокнаду је имала да плати држава, а уз рестриктивну квалификацију за изборно право на основу имовине ситно племство је задржало у својим рукама жупанијску администрацију и управу. Племство које је било потпуно без земље могло је да задржи своја права само за време свог живота, што је победу ситног племства, „језгра“ историјске Угарске, учинило још већом.

Као и обично, догађаји у Угарској покренули су сличан развој догађања у Чешкој. Радикални интелектуалци Прага су 11. марта саставили свој програм. Чешка дијета, пошто није имала ни Кошута ни ситно племство, остала је по страни и није ни имала намеру да се упусти у надметање. Састанку одржаном 11. марта у концертној сали једне кафане (Вацлав-Бања) присуствовали су Чеси и Немци, сви без искуства у политици. Њихов првобитни захтев је био да се уведу уобичајене „слободе“ – слобода говора, укидање цензуре и слично. У последњем моменту један чешки интелектуалац, Браунер, са своје болесничке постеље додао је нове захтеве, много битније за тадашње чешке прилике: укидање работа, изједначавање чешког и немачког језика у школама и у администрацији, да Шлезија, Моравска и Чешка – „земље под круном светог Вацлава“ – имају заједничку централну канцеларију и парламент који би се бавио општим питањима и који би се састајао наизменично у Прагу и Брну. Тако је случајно један болестан човек импулсивно покренуо национално питање у Чешкој и изједначио га са њеним историјским правима. И управо ће те две теме доминирати судбином Чешке, а тиме и судбином Средње Европе, од те вечери 11. марта 1848. све до свог коначног решења 1945. када су Немци протерани с историјске земље светог Вацлава.

Последња је, и најозбиљнија, била револуција у Бечу. Ту је опстала власт династије, а револуција је била борба за власт, а не слом. Политички кругови у Бечу, у већој мери космополитски и у већој мери искусни у пословима владе, били су превише зрели да би се повели за сировим радикалним програмом. Револуција у зрелим нацијама, као и устави Друге и Треће Републике у Француској, настојали су да избегну револуционарна решења, а Беч је био на пола пута до зрелости. Царска влада је настојала да маневрише и да се нагоди са револуцијом, као што је чинила са толиким другим својим непријатељима. Метерних је 12. марта, својим последњим државничким актом, предложио сазив делегата из покрајинских дијета на Скупштину сталежа. То је био покушај да се племство удружи ради одбране својих и царских привилегија. Тај програм је био застарео: племство није имало снаге да се одупре револуцији а, сем тога, за рушење система работа окривило је царску власт. Уместо да предводи племство, Метерних је одбачен као вишак управо да би се тиме добила подршка племства, а уз њену и подршка обогаћене грађанске класе. Вођа те „царске и краљевске“ револуције је била надвојвоткиња Софија, супруга царевог брата Франца Карла и мајка Франца Јозефа. Уз њу су били сви који нису трпели Метерниха, а. нарочито малобројна

33

ултрамонтанска група за чији укус је Метерних био превише просвећен и рефоматорски настројен. Доњоаустријска дијета, на коју је Метерних рачунао, требало је да послужи као средство притиска на њега.

Бечка револуција од 13. марта почела је као дворска завера. Ускоро се показало да је глупо позивати масе да учествују у дворским играријама. Бечка јавност је већ била узнемирена због радикалних мађарских захтева у Братислави, удаљеној само шездесетак километара одатле. Кошут је 3. марта и лично дошао у Беч да покрене масе. Доњоаустријска дијета се састала 13. марта и затражила, као што је планирано, Метернихову оставку. Тај захтев се ненамерно пренео на улице и започела је права револуција. Уличне борбе су избегнуте само захваљујући томе што се влада уплашила. Да је пружила отпор, централно ткиво Хабзбуршке монархије било би уништено. Метерних је дао оставку и стара Аустрија је пала заједно са њим. У Бечу је власт прешла са постојећих власти у руке студентског комитета, који је био једина заштита од „ексцеса“ пролетаријата. А затим је Метерниховом свету задат последњи ударац. Ломбардија је 18. марта, уверена на основу вести о паду Метерниха да револуција доноси успех, устала и затражила помоћ краља Сардиније. То је, за узврат, довело до устанка у Венецији и проглашавања Венецијанске републике. Аустријска мисија у Италији је завршена, а аустријска војска је нападнута чак у свом касарнском кругу.

Метерниховим падом остварен је целокупан програм „царске“ револуције. Смишљена је функција одговорног премијера, мада није прецизирано коме је он одговоран. Први премијер је био Коловрат који је најзад, бар на неколико дана, заузео Метернихово место. На место новог министра спољних послова постављен је Фикелмон, кога је сам Метерних одавно био одредио за свог наследника. Генерална скупштина сталежа, „уз повећано представничко тело средње класе“, била је 15. марта заказана за неко неодређено будуће време, а „Централни одбор сталежа'' заседао је у Бечу од 10. до 17. априла. Таквим изврдавањима се није могао смирити узаврели Беч у коме су свакодневно избијали нови немири и формулисани нови захтеви, праћени жртвовањем нових личности и пристајањем на нове уступке. Коловрат је ишчезао са сцене већ после неколико дана, а Фикелмон је опстао до 5. маја, када су га студенти демонстранти отерали са функције. Током маја је, затим, одговорност прешла на Пилерсдорфа, остарелог бирократу који је, потпуно незаслужено, у предмартовском периоду добио репутацију либерала. Без политичког става, царска породица је покушавала да се одржи, као што је чинила за време ратова са Наполеоном и као што ће чинити касније током последње кризе, 1918. Признала би било кога и било шта, само да и она буде за узврат призната. Нови устанак је 25. априла донео објављивање парламентарног устава за целу Царевину. Тај документ је на брзину састављен по угледу на белгијски. То није задовољило бечке радикале који су желели да напишу свој устав. После нових демонстрација, 15. маја је укинут устав од 25. априла и обећано да ће бити расписани нови избори за уставотворну скупштину, и то уз опште право гласа..Два дана касније, 17. маја, Двор је пребегао из Беча у Инсбрук. Тај раскол са револуцијом учинио је да се умерени либерали приклоне радикалима, и 26. маја револуција у Бечу достигла је свој врхунац: основан је Комитет јавне безбедности чији је задатак био делимично да управља револуцијом, а више да контролише рад преосталих министара.

Суд је Немцима, као и осталим владајућим народима, у свему попуштао. У Италији је Радецки, врховни заповедник, добио упутства да се не супротставља устанцима или сардинијском надирању које је било на помолу. У Ломбардију је упућен један министар са задатком да тамо организује локалну самоуправу, а када му то није успело, аустријска влада је средином маја предложила да се Ломбардија припоји Сардинији, а да се Венецији да аутономија. И та понуда је одбијена: Италија је тражила од Аустрије да преда све италијанске територије које је држала под својом влашћу. Енглеска је одбила да посредује, иако јој се Аустрија обратила за помоћ, ако и Венеција, или бар њен део, не буде укључена у понуду о независности. Хабзбуршка Италија се није могла спасти преговорима. Радецки се,

34

игноришући наређења из Беча, спремао да је врати силом, а царска влада му је, игноришући његову непослушност, послала појачање, и ништа више у вези са тим није предузела. Одобравање Радецком није се зауставило у кругу владе. Италијани су тражили Трст и део Тирола, што је ражестило аустријске патриоте, па чак и оне међу екстремним радикалима, а студенти револуционари су оставили барикаде које су подигли против царске власти и пријавили се да служе царској војсци у Италији.

Таквог сукоба није било између бечких радикала и Угарске. Угарски палатин, надвојвода Штефан, предао се револуционарима не чекајући на царско-краљевско одобрење да то учини и пренео своју власт на одговорну владу на чијем челу је био магнат, радикал Батањи. Кошут је постао министар финансија и креатор политике. Двор је гунђао негодујући, али је пристао, и најзад је Фердинанд 11. априла уставно потврдио Мартовске законе. Тако је револуција у Угарској легализована. Царевина Хабзбурга је подељена на два дела, па је самим тим Угарска, дотад привилегована хабзбуршка покрајина, постала посебна држава. Двор је свакако сматрао да ће касније успети да те своје уступке поништи, а многи политичари, па чак и мађарски, сматрали су да се са том победом претерало. Деак, који је припадао либералном ситном племству, објаснио је своју подршку Кошутовом програму речима: „Са пијаним човеком се не може разумно разговарати, а Дијета је сада пијана.“ Лета 1848. Деак се повукао из политичког живота, убеђен да Кушутов екстремизам води Угарску у пропаст и да је потребно постићи компромис са Хабзбурзима. Али, када је дошло време за такав компромис, испоставило се да се он мора постићи на бази Мартовских закона, а не на основу Прагматичке санкције. Испало је да је Угарска та која чини уступке, а не династија. Могле су се неке одредбе мењати, али после 1848. постојање Угарске није могло да дође у питање.

Ти су се уступци, ма колико били некритични, уклапали у следећи модел: сем трагова немачког покрајинског патриотизма везаног за Тирол, Двор и бечки револуционари су прихватили преуређење Хабзбуршке монархије у складу са жељама „владајућих народа“. Бечки либерали су пошли од убеђења да је Царевина немачка држава у којој ће либерална Немачка имати главну улогу, па су одлучно тражили изборе за немачку националну скупштину у Франкфурту, као и за аустријску скупштину. Неуспели устав од 25. априла, у коме се покрајине помињу само као локалне испоставе које служе за преношење жалби локалног становништава до централне владе, био је груби израз поменутог немачког става. Такав став је још јасније дошао до изражаја у предлозима „Централног одбора сталежа“ који се на свом заседању, одржаном од 10. до 17. априла, припремао за сазивање Скупштине сталежа – која никада није одржана. Чланови тог одбора били су искључиво представници немачких покрајина – бечки високи функционери и просвећено немачко племство које је агитовало против Метерниха; укратко, најумеренији и политички најискуснији аустријски Немци свог времена. Ти Немци су признавали захтеве осталих, такозваних историјских народа: предлагали су да Угарска буде повезана са Царевином само персоналном унијом, да се Ломбардија-Венеција преда италијанској националној држави, а да се Галицији да аутономија у очекивању рестаурације Пољске. Остали део Царевине је требало да остане унитарна држава, чланица Немачке конфедерације обједињене немачком културом. Тим програмом је прејудициран сумрак династије. Када се касније династија опоравила, високи функционери су се тог програма одрекли. Ипак, овим је откривен модел заједнички за све Немце у Монархији: ако династија падне, они ће се окренути немачком национализму, а не савезу с осталим „неисторијским“ народима. Једина разлика међу разним немачким групацијама била је у избору погодног тренутка за акцију: радикали су се окренули против династије 1848, док је већина Немаца и даље веровала да у њој још има живота.

Немачки и мађарски радикализам су се одлично поклапали. Кошут је преценио снагу Мађара. Ипак, и он је схватао да Мађари могу да опстану једино у савезу са немачким национализмом, па је Немцима понудио покровитељство и савезништво. У немачку

35

националну скупштину у Франкфурту упућена су два угарска емисара: они су затражили од Немаца да не одобре стварање словенских земаља унутар Аустријске царевине и гарантовали Немачкој савез са Немачком конфедерацијом против чешког или словенског сепаратизма. Сујетни и самоуверени, Кошутови и угарски радикали су веровали да се великонемачки национализам може усмерити против династије и словенских народа, као и да се може обуздати и зауставити на угарској граници. Кошут је био, такође, спреман да подржи и захтеве Италијана и Пољака. Међутим, околности су захтевале дипломатску опрезност. Чак је и Кошут осетио да не треба намерно изазивати Русију да интервенише и зато је, у почетку, ћутао о Галицији. Сем тога, национална Угарска је срљала у рат са Хрватском и надала се да ће окренути царску владу против ње. Нерадо је подржала рат у Италији „под условом да аустријска влада сарађује на покоравању Хрватске и да, на крају рата, удовољи свим националним захтевима Италије“. Све у свему, испада да ће царској влади бити дозвољено да опстане једино ако постане инструмент у рукама владајућих народа.

А то није било у програму династије. Првих недеља колапса, док је попуштала у свему што су тражили Немци и Мађари, том моделу је супротставила уступке Чесима и Хрватима. У почетку у томе није било никаквог система јер су уступци били резултат слабости, а онда је, почетком маја, Двор схватио да је случајно нашао добро дипломатско оруђе, и то у време када му је бекство у Инсбрук дало слободне руке. Инсбрук је био центар покрајинског, али не и националног' духа, тако да је био неутрално подручје са кога је Двор могао да маневрише између владајућих и покорених народа. Још у марту је Двор Хрватској дао положај супротан духу Мартовских закона. Угарска је објавила аболицију Хрватске, а Хрватска дијета је раскинула везу с Угарском. Оба чина су добила царско-краљевско одобрење. Сем тога, пре него што је Хрватска препуштена Будимпешти, царском одлуком је за бана Хрватске постављен хрватски патриота Јелачић. После три месеца ургенција угарске владе Јелачић је смењен 10. јуна, али је и после тога имао тајну сагласност цара. Његов повратак на функцију, 4. јуна, није био неочекиван, и значио је отворену објаву рата Угарској. Јелачић је био земљопоседник и царски официр који се међу ситним племством истицао једино способношћу и снагом карактера. Био је наклоњен конзервативном програму оданости династији и такозваним „историјским“ хрватским правима, али је у бурној 1848. одбијао све савезнике и заложио се за национални програм оснивања јединствене јужнословенске државе у оквиру Хабзбуршке монархије. Гај, заговорник „илиризма“, и Јелачић, хабзбуршки генерал, склопили су чудно савезништво. Ситно племство у Хрватској дијети је објавило: „Ми и Срби смо један народ!“ Јелачић је говорио да су Срби „наша браћа по племену и крви“ и поздравио српски национални устанак којим је 13. маја у Сремским Карловцима проглашена самостална Српска Војводина. Јелачић није, међутим, чинио ништа друго него оно што и немачка виша средња класа: кад остане без царске наклоности, постаје јужнословенски националиста, кад поново задобије царску милост, одриче се националних принципа и враћа се „историјским“ правима.

У Трансилванији је требало да се Двор помири са победом Мађара, мада нерадо. Румунски национални састанак у Блажу је 15. маја захтевао да се питање уније с Угарском не разматра док Румуни не буду имали своје представнике у дијети. Тај захтев није испуњен и дијета је, саставши се по старом изборном закону у Клужу, 30. маја изгласала сопствено укидање. Румунска делегација у Двору у Инсбруку суочила се са тим, и речено јој је да мора да преговара с угарском владом.

Противречности царске политике достигле су врхунац у Чешкој. Слом власти у Бечу учинио је да прва чешка петиција од 11. марта буде недопустиво умерена. Прашки интелектуалци више нису били задовољни самосталном чешком административном управом и личним ,.слободама“. И они су хтели своје Мартовске законе. Други састанак у Прагу, одржан 29. марта, био је чисто чешки: поведени за угарским примером, Чеси су тражили уједињење и независност „земаља светог Вацлава“ – Чешке, Моравске и Шлезије – са једним

36

парламентом и владом која је њему одговорна. Аналогија с Угарском је била, формално гледано, потпуна, али у стварности су чиниоци били веома различити: Мађари су револуционирали историјски поредак, а шачица Чеха се позивала на традицију која је окончана још 1620. Угарска није никада изгубила контролу над својим локалном управом захваљујући жупанијама, а Чешком су управљали царски намесници још од времена Марије Терезије. Она је била део унитарне државе коју су основали Марија Терезија и Јозеф II. Чак су и Чеси признавали ту чињеницу јер, док је Угарска признавала само персоналну унију, они су били спремни да прихвате Скупштину сталежа Аустријске царевине ради вођења заједничких послова ако при томе добију сопствено независно министарство.

Још једна битна разлика постојала је између тадашње Угарске и Чешке. Мађари, мада мањинско становништво Угарске, чинили су богатије и образовано становништво, сем немачке буржоазије која је такође брзо „помађарена“. Мађарска национална држава је обухватила „земље светог Стефана“ на рачун Хрвата, Словака, Срба и Румуна, од којих су Хрвати насељавали удаљене пределе уз границу, а остали били политички обесправљени. За разлику од тога, Чеси су, мада већинско становништво Чешке, тек будили успавану свест о сопственој култури и тиме се суочили са Немцима који су били потпуно освешћена историјска нација. Незадовољни том борбом култура у Чешкој, прашки Чеси су затражили припајање и Моравске и Шлезије. Шлезија је била углавном немачка и, мада су Чеси били у већини у Моравској, они тамо нису имали препознатљив центар културе и зато су остали под немачким политичким вођством. Шлезија и Моравска су могле потпасти под прашку власт само силом, а Чеси за то уопште нису имали снаге. Мађари су добили „границе светог Стефана“ захваљујући својој снази усмереној против царске воље, док су Чеси предлагали да се царска сила употреби да за њих придобије „границе светог Вацлава“. То је било превише за царску владу, чак и у свом најблажем облику. Царски одговор од 8. априла гласио је да се Чесима даје право на равноправну употребу чешког и немачког језика у званичним приликама и да им се обећава оснивање одговорне владе у Прагу, а питање уније Чешке, Шлезије и Моравске остављено је у надлежности евентуалног будућег царског парламента.

Немци у Чешкој били су само мали део чешког проблема. Чеси су живели у сенци немачког национализма и једини су од свих словенских народа били сукобљени само са Немцима. Национална Немачка је, такође, полагала право на историјско наслеђе, наслеђе Светог римског царства, коме је припадала и Чешка. Сви немачки националисти су сматрали да Чешка мора да буде део нове немачке националне државе. Претпарламентарној седници у Франкфурту присуствовала су само два Аустријанца, а одбор педесеторице, који је састављен са задатком да припреми немачку националну скупштину, желео је да повећа број Аустријанаца међу члановима. Међу шест истакнутих Аустријанаца који су били позвани да се придруже одбору био је Палацки. Писмом од 11. априла одбио је да се одазове том позиву. У том писму је први пут поменуто постојање чешке нације. Већи део његовог писма посвећен је историјском надмудривању, које није било ништа смисленије од „историјских“ аргумената Немаца. Његова суштина, међутим, исказана је у реченици: „Ја сам Чех словенске расе.“ Према томе, писао је он, не може да учествује у националним пословима Немачке. Ипак, он није захтевао независну чешку националну државу, али се противио и идеји о руској универзалној монархији, о којој су сањали неки мистици – панслависти. Палацки је нашао треће решење, ни руско ни немачко: Аустријску царевину би требало претворити у федерацију народа, у којој би све нације слободно живеле под заштитом хабзбуршке моћи. То је био програм звани „аустрославизам“. Од тренутка када га је Палацки лансирао постао је одлучујуће питање хабзбуршке, па чак и европске судбине. Да учини Средњу Европу ни руском ни немачком била је последња, али најмање оригинална, хабзбуршка „мисија“.

Аустрославизам је био програм пун страха, који је смислио човек свим срцем у служби свог народа, али човек који није веровао у снагу тог народа: од династије је тражено да словенским народима подари слободу јер су они били преслаби да је сами освоје. Палацки је

37

толико пазио да не наљути Немце да је 8. маја одбио место царског министра за образовање „јер би његово именовање могло да буде протумачено као декларација у прилог Словенима“. Међутим, династија би закључила савез са Словенима само ако би Словени имали снагу коју би јој понудили. Цар није био добронамерни професор који би се радо посветио остварењу идеала. Али, кад би Словени имали довољно снаге, они њоме не би подржали династију него би тражили своју слободу. То је била замка аустрославизма: династија би прихватила савез једино у случају да он Словенима више није потребан.

Током целе 1848. династија није озбиљно схватила идеју рада са поданичким народима: она их је радо прихватала као елемент који се може употребити против Мађара и Немаца, не бринувши нимало за њихову судбину. Како се раздор између Двора и Беча повећавао, повећавала се наклоност Двора према Чесима. Лео Тун, намесник Чешке, 29. маја је одговорио на оснивање Комитета јавне безбедности у Бечу тако што је одбио да прима наређења бечке владе и што је у Прагу основао неку врсту привремене владе чешких и немачких умерењака. Бечка влада је осудила тај сепаратизам. Двор у Инсбруку је са добродошлицом примио чешку делегацију и пристао да се Чешка дијета сазове пре отварања Царске уставотворне скупштине. Да је ова дијета сазвана, Чешка би одбила да пошаље своје чланове у бечки парламент са којим би преговарала на равноправној основи, исто као Угарска.

Све чешке наде су пропале, што је чудно, баш због резултата рада који је имао порекло у аустрославизму, односно због Свесловенског конгреса у Прагу. Палацки и његови пријатељи су покушали да направе противтежу Немачкој националној скупштини у Франкфурту, а и иначе су морали да се договоре о практичним мерама потребним за спас Аустријске царевине. Сем Чеха, од свих Словена су једино још Словенци, чији је национални дух тек почео да се буди, били директно угрожени од Немаца. Словенци који су били чланови Корушке дијете и Штајерске дијете су, на пример, 1848, заједно са Немцима, гласали за очување тих двеју покрајина као историјских целина, а против програма националне обнове који би им донео слободу од Немаца и уједињење са Словенцима из Крањске. Конгресу је била потребна шира основа, а поред тога, мада су Чеси настојали да избегну сукоб са Мађарима, они нису могли да заобиђу Словаке, чијих је неколико културних лидера избегло у Праг. Кад су признати Словаци, на реду су били Хрвати. Пољаци из Галиције су такође спадали међу аустријске Словене, мада су себе сматрали водећом нацијом. У ствари, галицијски Пољаци су присуствовали Конгресу првенствено зато да спрече доношење било какве одлуке у корист Малоруса, пољских поданика у источној Галицији. Пољаци које су угњетавали Немци нису били Пољаци из Аустријске царевине него из Познања. Позвати их било би супротно аустро-словенском принципу који је поставио Палацки. На крају је нађен компромис – да се Конгрес ограничи на аустријске Словене, а да остали Словени буду добродошли гости. Од тих гостију најчуднији је био Бакуњин, сам и самозван представник највеће гране словенских народа. Тај компромис су Пољаци ипак изиграли: Конгрес се поделио на националне скупштине, пољско-малоруску, чехословачку и јужнословенску, од којих је свака одлучивала о свом чланству. А онда је пољска група одједном прихватила пруске Пољаке.

Свесловенски конгрес, који се састао 2. јуна, представљао је због тога мешавину аустрославизма и осталих словенских национализама, обједињену нејасном словенском солидарношћу. На Конгресу су направљена два контрадикторна програма: револуционарни манифест упућен народима Европе и конзервативно обраћање хабзбуршком цару. Манифест, чији су аутори углавном били Пољаци, представљао је напад на поделу Пољске и тражио од Немаца, Мађара и Турака да се према својим словенским поданицима боље понашају. Пољаци су и даље били лојални нацијама које су њима владале. У обраћању цару детаљно су набројани захтеви словенских покрајина и народа у Хабзбуршкој монархији и посебно изражен протест против било каквог савеза са Немачком. Национална равноправност под

38

Хабзбурзима би се односила и на угарске Малорусе, што се није свиђало Пољацима. Конгрес је имао намеру да планира даљу сарадњу аустријских Словена. Тај план је пропао са немирима у Прагу до којих је дошло 12. јуна.

Такозваним „Духовским немирима“ означена је преломна тачка револуција из 1848, па самим тим и судбина земаља Средње Европе. Па ипак, ти немири нису имали сврхе, а ни неког нарочитог значаја. Конгрес је можда допринео политичком врењу у Прагу, али прашки радикали, и Чеси и Немци, нису имали храбрости да понове успех револуције у Бечу. Ипак, демонстрације радикала од 12. јуна нису се разликовале од бројних ранијих демонстрација. Разлика је била једино у реакцији Виндишгреца, царског генерала у Прагу, који није искористио прилику да управља мартовским догађајима у Бечу, па је сада прихватио изазов са прашких улица. Уличне борбе у Прагу биле су прва озбиљна битка против револуције. У њима је револуција поражена. Поражени су били радикали, не само Чеси него сви који су мислили да је стари поредак пропао и да се Европа може радикално преобликовати. Победа Виндишгреца је упропастила и програм чешке аутономије – одложени су избори за дијету, а делегација у Инсбруку је по повратку схватила да је путовала узалуд. Ипак су чешки умерењаци, а они су били у већини, поздравили пораз прашких радикала. Они су и даље полагали наде у аустрославизам, поготово сада када је чешки радикализам показао своју слабост. Међутим, сада су морали да се боре за успех свог програма у централном парламенту у Бечу уместо у Прагу. Према томе, чешке вође су настојале да учествују у Уставотворној скупштини коју су раније намеравале да бојкотују. Они су, у страху од Франкфурта и немачког национализма, подржали централизовану аустријску државу која је највећим делом била немачка творевина.

Победу Виндишгреца, коју су Чеси прихватили, Немци су отворено поздравили. Скупштина у Франкфурту је већ била огорчена због одбијања већине чешких изборних јединица да изаберу посланике у Франкфурт, прашки немири су били аларм за опасност од чешког крвопролића, а Скупштина је разматрала могућност да пошаље пруске или саксонске трупе као помоћ у гушењу устанка. Гискра, касније градоначелник Брна и либерални министар у Аустрији, поздравио је Виндишгреца речима: „Као моравски Немац, захтевам да се чешки покрет у потпуности осујети и поништи за сва времена.“ Тако су Немци такође сматрали да династичке снаге обављају свој посао и уз подједнаку добродошлицу поздравили и састанак Уставотворне скупштине. У ствари, Уставотворна скупштина се није допадала једино Виндишгрецу, победнику из Прага, па је зато у парламенту, који се састајао под његовом заштитом, од почетка било извесне дволичности. Радикали су побеђени у Прагу, али династија није била довољно јака да прашку победу понови на другим местима. Толико о јединој либералистичкој епизоди хабзбуршке историје, која је трајала од јула 1848. до марта 1849. године.

6. ЛИБЕРАЛИСТИЧКА ЕПИЗОДА: УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА, ЈУЛ 1848 – МАРТ 1849.

Уставотворна скупштина, која се састала у Бечу јула 1848, била је једини прави Рајхстаг, односно царевински парламент, у историји Аустријског царства. Представљала је двоструки компромис: либерали су прихватили Царевину и династију, а династија је прихватила либерализам. Компромис није настао из убеђења него из слабости и страха. Чеси су се плашили немачког национализма, умерењаци међу Немцима су страховали да ће немачки радикализам или словенска премоћ угрозити Царевину, а либерали грађанске средње класе су страховали од неодређених социјалних тежњи „пролетаријата“. Династији је била потребна подршка против Угарске, а и у рату у Италији.

Састанак Уставотворне скупштине омогућио је династији да премости јаз према Бечу. Надвојвода Јохан је дошао у Беч да отвори заседање ове скупштине. Када је у августу

39

изабран за регента Немачке, цар и царска породица су се вратили у Беч. Наименована је одлучнија, мада ипак либерална влада. Прави председник владе био је Весенберг, министар спољних послова. Мада политичар Метернихове школе – био је Метернихов колега на Бечком конгресу 1814 – био је човек либералних схватања и залагао се за „западну“ оријентацију аустријске спољне политике. Настојао је да се ослони на Енглеску уместо на Русију, тако да је 1834. био отпуштен из дипломатске службе због блиске сарадње с Енглеском поводом белгијског питања. Сада се надао подршци Енглеске у либералном решењу италијанског проблема, захваљујући коме би Хабзбурзи, ослобођени зависности од Русије, могли да воде либералну политику и у Угарској и у Галицији. Један од снажнијих људи у новој влади био је Александар Бах, најспособнији бечки радикал у предмартовском периоду. Бах се приклонио радикалима јер је био нестрпљив због неефикасности у предмартовском периоду. Он је желео јединствено Аустријско царство којим се влада у складу са модерним начелима. Мада Немац и радикал, он је био аустријски родољуб а не немачки националиста. Пошто је веровао у моћ и јединство, могао се упоредити са јакобинским диктаторима који су створили модерну Француску, с том разликом што је овај аустријски јакобинац, у недостатку подршке одлучне буржоазије, морао да се ослони на династију Хабзбурга. Поред тога, хабзбуршка војска није усвојила модел француске армије из ancien regime. Уместо да се расформира, војска Радецког је у Италији победила Италијане у Кустоци 25. јула и почетком августа поново освојила целу Ломбардију. Ипак, аустријска влада је на неки начин била обавезна пред Енглеском и Француском да на међународној конференцији размотри проблем Италије. Докле год је, међутим, било изгледа за самоуправу у Ломбардији – Венецији, и то је био један од елемената либералне епизоде.

Уставотворна скупштина је представљала само мањи део Аустрије. Ломбардија је била под војном управом, Венеција и даље република. Као уступак „сестринској републици“ Француској, Угарска је Мартовским законима добила независност. Као и у осталом делу Европе, увођењем општег права гласа радикали су постали мањина. Беч и немачки градови су поново изабрали радикале. Тај пример су следили једино Пољаци више и средње класе. Руралне немачке области, неповерљиве према градским интелектуалцима, за своје представнике су изабрале сељаке. Међутим, чешки сељаци су имали поверења у своју интелигенцију, а Малоруси у своје унијатске свештенике. Парадоксални резултат тога је да најсељачкије области нису изабрале сељаке за своје посланике. Тако је Горња Аустрија изабрала од 16 посланика 13 сељака, а Чешка и Моравска 16 сељака од укупно 138 посланика. Један од неколико Немаца који су припадали и граду и селу био је Ханс Кудлих, студент радикал, али сељачки син. Он је покренуо питање аграра које је доминирало Уставотворном скупштином све до 7. септембра, када је усвојен Закон о еманципацији сељака.

Тај закон, највеће достигнуће револуција из 1848, заокружио је дело Јозефа П. Њиме су укинута, без надокнаде, наследна права земљопоседника у области законодавства и управе, укинута је работа, делимично на рачун државе, а делимично на рачун уживаоца11

земљишног поседа, и дата сељаку уживаоцу „доминикалне“ земље сигурност уживања. Законом од 7. септембра одређен је карактер Хабзбуршке монархије који се неће мењати докле год она буде постојала. Чим је работа укинута, земљопоседници нису имали рачуна да држе бројну сељачку популацију везану за земљу. Сиромашнији сељаци су продали своје право на земљу богатијим сељацима и преселили се у градове. Радна снага је била на располагању капитализму који се развијао. Истовремено су ти досељеници са села асимилирали староседеоце градова, углавном Немце, и дали градовима свој национални дух 11 Сличним угарским законом, усвојеним у марту, компензацију је морала да плати држава. У Галицији је

намесннк, да би пољски сељаци и даље били лојални и одвојени од својих господара, већ обећао укидање работе – на рачун државе. Када је, касније, Галиција постала независна, пољски велепоседници који су њоме владали успротивили су се плаћању надокнаде себи самима, па је рачун морала да плати Царевина. Према томе, немачки и чешки сељаци су платили еманципацију галицијских сељака.

40

и дух своје сеоске околине. Сем тога, с еманципацијом је престала класна борба између племства и сељаштва, а сељаци су, поставши национално свесни, кренули једни на друге. Сам Кудлих је најбољи пример тог процеса. Кад је његов историјски тренутак прошао, он се претворио у обичног немачког радикала, а када се 1872. вратио из изгнанства у САД, залагао се за национално јединство Немаца у Шлезији ради одбране од чешких претензија. Како је рекао Ајзенман: „ Међунационални сукоби су прерасли у ратове маса уместо да остану дуели између привилегованих личности.“ Чак је и класна борба доприносила распиривању међунационалних сукоба, јер су послодавци у градовима углавном били Немци, а радници Чеси, Словени или пољски имигранти.

Сиромашан сељак је натеран у град – на добробит богатог сељака који је тако купио земљу сиромашног суседа и добио гаранцију сигурног уживања у поседу, чак и на земљопоседниковој земљи. Резултат тога је био да су сељачке партије заузимале све конзервативније ставове. С друге стране, пошто су ти богати сељаци могли да плате школовање своје деце, сељачке партије су постајале у све већој мери националистичке. Високо племство је сматрало да је уништено, осудило је Закон о еманципацији и царску владу која га је донела, називајући их „комунистичким“. Показало се да ствари стоје управо супротно. Велики поседи, ослобођени неефикасне работе, могли су уносније да се искористе. Појава плугова на парни погон у Угарској, преломни чинилац краја 19. века, била је резултат еманципације сељака. Сем тога, помоћу знатне суме добијене на име одштете због укидања робота, магнати су могли да се окрену предузетништву и тако постану капиталисти. Према Денију, чешки магнати су 1880. године поседовали 500 од укупно 800 пивара, 80 од укупно 120 фабрика шећера и 300 од укупно 400 дестилана. Угарски магнати су поседовали и стругаре, фабрике папира, руднике угља, хотеле, бање – све то од новца добијеног укидањем работе. У 20. веку велики поседи преовлађивали су у Хабзбуршкој монархији више него икада. Све је то било резултат еманципације из 1848. Једино су ситни племићи били уништени, јер без работе нису могли да воде своја имања, а одштета коју су добили била је недовољна да би помоћу ње постали капиталисти. Пропаст тог слоја племства, и иначе неважног у другим земљама, у Угарској је имала знатне политичке последице.

И царска влада је имала користи од еманципације сељаштва. Укидањем наследног права у области јурисдикције омогућена је царским функционерима самостална контрола локалне управе, која је тако постала директно зависна од Беча, Пошто су еманципацију спроводили царски људи, сељаци су је доживљавали као царску милост, а не као уставну одлуку. Све до септембра 1848. сељаштво је у целој Царевини било агресивно револуционарно расположено. Када се уверило у истинитост еманципације, изгубило је интересовање за политику и равнодушно гледало на победу апсолутизма. Бах је такав резултат очекивао од почетка. Он је пристао на Кудлихове предлоге, уз примедбу да би цену еманципације требало да поделе држава и закупци. Без обзира на то, царски министри нису могли тако далекосежно да сагледају ствари. Они су живели од данас до сутра. Били су то забринути људи који су покушавали да одрже у погону расклиматану машинерију Царевине усред револуционарних збивања. Њихов најпрактичнији проблем биле су финансије.

Финансије су такође отвориле пут расколу с Угарском и настајању пресудних последица тог процеса. Мартовским законима Кошут је у потпуности остварио свој програм: Угарска је била једино у персоналној унији с остатком Царевине. Уништење јединства Царевине не само да је шокирало обичне Аустријанце, чак и радикале какав је био Бах, него је одједном сав национални дуг пао у део преосталој Аустрији. Умерени Мађари, као што је Деак, који су признавали да је Угарској потребан савез с осталим хабзбуршким земљама, били су спремни да се нагоде о критичном питању финансија, али их је толико поразила Кошутова шовинистичка елоквенција да су се повукли из јавног живота. Због тога се чинило да је Кошут остао сам у сукобу и са либералном аустријском владом џ са либералима у Угарској. Дворски круг окупљен око надвојвоткиње Софије кренуо је против њега и 4. септембра, без

41

знања аустријских министара, поново поставио Јелачића на место хрватског бана. Јелачић је 11. септембра прешао Драву и почео с освајањем Угарске. Против тог савеза династије и Хрвата Кошут је покушао да закључи савез Мађара и Немаца и позвао бечки парламент да посредује између Угарске и династије. Као и сви његови савременици радикали, он није схватао праву природу Аустрије и сматрао је да је Уставотворна скупштина у Бечу немачки националистички парламент.

Од 17. до 19. септембра Скупштина је расправљала о томе да ли да прими угарску делегацију. То је била прва јавна расправа у историји о аустријском питању, у којој су формулисане теме његовог будућег развоја. Радикални Немци, који су желели да наследне земље постану интегрални део националне немачке државе, прихватили су Кошутов програм персоналне уније, а тако су поступили и пољски интелектуалци који су гајили наде о сличној независности Галиције. Умеренији Немци су желели да припадну Немачкој, али и да се сачува јединство Царевине у којој је више значило бити Аустријанац него бити Баварац или Саксонац. Тачније, они су желели да имају у Аустрији све предности које им доноси то што су Немци и да истовремено у Немачкој имају све благодети које им доноси то што су Аустријанци. Прихватили су Бахову тврдњу да су уставне привилегије у Угарској прихватљиве само дотле док је остатак Царевине под апсолутистичком влашћу. Сада Угарска мора да прихвати царевински парламент заједно са свим осталим заједничким институцијама финансија, војске и спољне политике. Чесима се није допадало ово централистичко гледиште. Они су захтевали федерално уређење и надали се да ће у Прагу имати парламент као што је онај у Будимпешти. Ипак нису могли да подрже Кошута, јер би то значило прихватање мађарске националне државе и самим тим окретање леђа осталим Словенима, Србима и Хрватима, а пре свега својој браћи Словацима. Поред тога, мада им се бечка централистичка владавина није допадала, још више су се плашили немачког национализма који долази из Франкфурта. Зато су настојали да одрже снагу Царевине, надајући се да ће на време да окрену њену оштрицу даље од себе. Већину која је била против Угарске попунили су и Словенци, који су такође страховали од немачке доминације, као и Малоруси који су тиме посредно деловали и против пољске превласти у Галицији. Аустрославизам и идеал велике Аустрије су се удружили против захтева владајућих народа.

Хабзбуршка царевина је добила већину у парламенту. Требало је још само да добије рат. Царске трупе су послате у помоћ Јелачићу, а то је изазвало Беч на устанак 6. октобра – најрадикалнију од свих револуција те револуционарне године. Октобарска револуција је имала циљ да уништи Аустријску царевину и да је замени националном државом Немачком и националном државом Угарском. Њен је циљ био, у ствари, да Беч сведе на обичан провинцијски град. Тај циљ није могао да окупи савремене либерале средње класе који су били свесни добробити статуса грађанина царске престонице. Њихова одбојност је појачана због подршке коју су тој идеји пружиле масе, дајући одушка свом социјалном незадовољству. А без помоћи националне Немачке или националне Угарске, за које се борила, бечка револуција није могла да успе. Национална Немачка није имала снаге коју би понудила. Франкфуртски парламент, и сам престрављен од радикализма, већ се сакрио под окриље пруских трупа. Једина подршка коју је имао била је резолуција од 27. октобра којом се одређује да се немачке и ненемачке земље могу ујединити једино персоналном унијом, програмом који је тог истог момента разнет у парампарчад на бечким барикадама. Национална Угарска је узмакла да би основала Комитет јавне безбедности, на чијем је челу био Кошут. Угарска војска је опрезно кренула на Беч и одмах се уплашено повукла.

Двор је, чим је избила револуција, побегао у Оломуц у Моравској. Пратили су га чланови Уставотворне скупштине. У Бечу је остала само неколицина немачких радикала и „Пољака у фраковима“. Двор је имао контакте с обема странама, за случај да радикали победе. Влада је потврдила именовање Мезенхауера за команданта одбране Беча, а у званичном листу „Винер цајтунг“ објављена су заједно оба указа, и о постављању

42

Мезенхауера и о постављању Виндишгреца. Министар финансија Краус је остао у Бечу, као и непотпуни парламент, па је послао двојицу емисара код Кошута по помоћ, и то о државном трошку. Толики опрез није био потребан јер је Беч остао изолован. Кудлих, аутор пројекта о еманципацији сељаштва, покушао је да искористи своју популарност и дигне на устанак сељаке Горње и Доње Аустрије. Није успео. Виндишгрецове и Јелачићеве трупе су савладале Беч и европски радикални програм. Пошто је победа извојевана, прво је поништена франкфуртска резолуција од 27. октобра и Виндишгрец постављен за команданта похода на Угарску. Истовремено је влада одустала од озбиљне намере да придобије енглеску подршку уступцима у Италији и припремала се да тамо поново започне рат. Тако су, пропашћу бечке револуције, уништене све три националне државе – немачка, италијанска и мађарска.

Политика снажне Царевине захтевала је снажне министре и снажног цара. Остарели Весенберг је 21. новембра уступио место Феликсу Шварценбергу, Виндишгрецовом зету и саветнику Радецког. Фердинанд је 2. децембра абдицирао у корист свог братанца Франца Јозефа. Фердинанд је ишчезао с историјске сцене да би се поново појавио само једном, 1866, када је поводом пруске окупације Прага изјавио: „Чак бих и ја могао ово да урадим.“ Шварценберг, нови премијер, био је насилан човек, и у свом личном животу и у политици. Он је веровао, као и многи људи без духа, да је сила све, а да су идеје ништа. Службовао је у Италији са Радецким и, сматрајући тај рат 1848. веома озбиљним, веровао у аустријску војску, што је необично за једног аустријског државника. Он је, у ствари, био једна од првих жртава велике италијанске илузије која је дала фарсичну ноту предаха читавом наредном веку европске политике. Шварценберг, мада припадник једне од најугледнијих аустријских породица, није поштовао традицију, као ни племство, па је одбацио нацрт о наследном Дому лордова примедбом да у Аустрији нема дванаест племића достојних да у њему седе. Мада и сам без идеја, брзо их је купио од других, бар у најгрубљим цртама, и умео да изабере способне сараднике не обазирући се на њихову прошлост. Гроф Штадион, који је постао министар унутрашњих послова, био је племић, лојалан, отворени либерал који је своју либералну политику успешно испробао док је био намесник Галиције. Бах, министар правде, био је адвокат без титуле који је заузео положај на радикалној страни барикада и није га напуштао све до 26. маја. Барон Брук, министар трговине, био је немачки трговац из Рајнске области који је поставио темеље тршћанске величине и залагао се за своју визију Средње Европе као економске уније под аустријско-немачким вођством. Те људе, веома различите по схватањима и пореклу, сјединила је моћ коју су имали. Шварценберг је исту ту ноту дао и спољној политици. Метерних се ослањао на Русију, Весенберг на Енглеску, обојица због својих начела – конзервативац уз Русију, либерал уз Енглеску. Шварценберг је намеравао да пренебрегне те моралне алтернативе сарађујући са Лујем Наполеоном, авантуристом, човеком без принципа, који је у то време управо постао председник Француске Републике. Савез Хабзбурга са Бонапартом га нимало није потресао. Његова влада је била јакобинска, а њен циљ да претвори Франца Јозефа, наследника Хабзбурга, у Наполеона – дете револуције.

Цар коме је била додељена та чудна улога био је осамнаестогодишњи дечак, савестан али без животног искуства. Као и Шварценберг, није имао поверења у идеје – Шварценберг је био превише паметан да би имао принципе, а Франц Јозеф недовољно паметан да би их разумео. Био је толико обузет династичком идејом да за друге није имао слуха. Он је као надвојвода био обичан Франц, а додатно име је подсећало на Јозефа II, „народног цара“. Франц Јозеф није имао ништа од Јозефа II сем имена – по њему, династичка идеја је значила одржавање моћи и ништа друго. Као и Франц I, он је могао да постане педантни бирократа – умео је „да загреје столицу“. Непрестано се чудио што не може да управља својом Царевином једноставно, седећи за радним столом и потписујући документа осам сати на дан. Ипак, он је могао у политици да покаже извесну флексибилност, мада је био крутог духа. Читавим његовим животом доминирала су искуства из 1848, када је изгледало да се Царевина неповратно руши. То сећање је давало његовим потезима брзину и нестрпљење, стране

43

његовој правој природи. Шварценберг се руководио политичком теоријом по којој се влада силом, а не идејама. Франц Јозеф је био скептичан према тој теорији, као и према свакој другој, и са тим скептицизмом је спроводио, или толерисао, промене система које су више пута мењале идеолошку основу његове Царевине. Али, у погледу две ствари никада се није поколебао: сматрао је да мора да одржи снагу своје војске и подигне углед Монархије у иностранству. Дуго и горко искуство га је научило да се ти циљеви могу остварити само уступцима на домаћем плану. Искуство га, међутим, није научило да су ти циљеви погрешни и да се народи морају придобити на страну Царевине, а не натерати да је трпе. Од својих предака, а нарочито од Јозефа II, он је наследио велики капитал добре воље. Тај капитал је потрошио на одржавање династичке моћи и тако оставио за собом Царевину која, гледано по духу њених народа, није имала разлога да постоји. Франц Јозеф је одбацивао идеје, а само династичко право је било идеја, и то застарела. Револуције 1848. су прекинуле природни „несвестан“ ток аустријске историје. Франц Јозеф, „последњи монарх старог поретка“, био је оживљена институција, вештачка као и свака друга. Без вере у своје народе, он се није осећао одговорним према њима, а уступке је чинио из страха, а не зато што је веровао да су неопходни. Резултат тога је била чињеница да је он постао главни узрок слома Царевине Хабзбурга.

Владавина Франца Јозефа је отпочела, што је чудно, тако што је Уставотворна скупштина опстала сасвим случајно. Док се не покори Угарска било је потребно подржавати умерењаке међу Чесима и Немцима, и који нису имали везе са јунским немирима у Прагу или бечком револуцијом. Уставотворна скупштина, која није имала право гласа у влади, пресељена је у Кромјержиж, у Моравску, да тамо настави са својим напорима да донесе нови устав. И Немци и Чеси су поткресали своја радикална крила: Чеси су били Аустрословени, а Немци лојални Аустријанци. На питање да ли Царевина треба да опстане одговорили су наредни догађаји, а Уставотворна скупштина је требало само да нађе начин на који царска власт може да се усклади са личним и националним слободама. Сем тога, династија је после октобарских догађаја учврстила свој статус независног ентитета, тако да нису могли да је својатају ни Немци ни Чеси, па су обе те стране морале да пристану на уступке и споразуме. Ипак, и даље је међу њима било дубоких разлика у схватањима: Немци су желели да одрже централизовану државу коју су основали Марија Терезија и Јозеф II, а Чеси су настојали да поново остваре покрајинска права за Чешку. С друге стране, Немци су били спремни да уведу ограничења централној власти која је сада сасвим очигледно била у рукама династије, док су Чеси били спремни да подрже централну власт која их је штитила од франкфуртске немачке националне државе. Чеси су одустали од својих федералистичких идеја и пристали на унитарну државу, а Немци су пристали на широку аутономију покрајина.

Палацки је, као ретко поштен политичар, желео да оснује нове покрајине према националним границама. То су одбацили остали Чеси који нису хтели да одустану од „историјске“ Чешке, без обзира на њену немачку мањину, док Немци, тражећи своја национална права у Чешкој, нису хтели да предају словенске области у Корушкој и Штајерској. Поред тога, Немци, забринути за судбину централне државе, настојали су да спрече било какво изједначавање покрајина са нацијама. Тако су у Кромјержижу, Чеси за љубав Чешке а Немци за љубав Царевине, били против претварања Аустрије у савез националних заједница. Наставили су да се слажу у том погледу, мада се ни у чему другом нису слагали, све до распада Хабзбуршке монархије.

Уставом из Кромјержижа учињен је уступак националним мањинама у покрајинама: издвојене су подређене „жупаније“ са локалним скупштинама и локалном аутономијом. У Кромјержижу су мислили да ће националне амбиције задовољити школама и локалном управом на језику нације о којој је реч. Нису схватали да свака нација жели да о својој судбини одлучује сама. Као и Немачка уставотворна скупштина у Франкфурту, ни ова није схватала шта је моћ, централни проблем политике – једноставно је претпоставила да ће моћ

44

остати уз династију, као што је и било. Тако устав из Кромјержижа није ни покушао да реши проблем начина на који би разне нације могле да саставе заједничку владу: бринуло се само о томе како разне нације могу мирно да живе под хабзбуршком влашћу. У суштини, тим уставом је признато да Царевина без династије не би ни постојала, па је зато унапред осуђен сваки евентуални каснији план да се Хабзбуршка монархија замени „Подунавском конфедерацијом“. Међусобне сарадње народа, дакле, неће бити, сем по наређењу Хабзбурга.

Ипак, чак и пристанак да живе заједно под Хабзбурзима био је успех који никад касније у историји Хабзбуршке монархије није поновљен. Та чињеница је навела касније истраживаче да прецене значај устава из Кромјержижа. Чеси и Немци су сарађивали у тражењу решења, а успех тог решења је зависио од трајања њихове сарадње. Није изгледало да ће она бити настављена пошто се поново појави искушење „својатања династије“. Мајер, који је направио нацрт устава из Кромјержижа, кроз годину или две је постао Бахов најповерљивији заступник који му је помагао у напору да се Царевини наметне крути апсолутизам заснован на немачкој превласти. Ласер, Мајеров главни поборник у Кромјержижу, радио је заједно са Шмерлингом на одржању такве немачке централизације помоћу танке глазуре некаквог немачког назовипарламента. Он ће касније бити творац система „изборне геометрије“ који ће Немцима обезбеђивати вештачку већину у аустријском парламенту. Чеси су морали дуже да чекају на своју шансу да „присвоје“ династију. Уместо тога, они су се заложили за то да придобију „феудално“ племство Чешке против својих немачких колега из Кромјержижа. Године 1879. ће се Ригер, зет Палацког и главни чешки заступник у Кромјержижу, удружити са царском владом ради свргавања хегемоније немачких либерала. Поред тога, чак је и тај привремени споразум у Кромјержижу био постигнут захваљујући поразу чешких и немачких радикала у сукобу са хабзбуршком војском. Додуше, пре или касније тај радикализам се морао поново појавити. Устав из Кромјержижа, далеко од тога да представља споразум међу аустријским народима, направили су људи удаљени од народа, опрезни образовани људи који су се надали да ће обезбедити себи бирократску или академску каријеру и који су претпостављали да ће такав устав задовољити националне тежње маса.

Али, док је скупштина расправљала у Кромјержижу о уставу, стварна снага национализма је дошла до изражаја у Угарској, где су се Срби, Словаци и Румуни, на једној, и Мађари, на другој страни, међусобно клали у најбешњем међунационалном рату модерног доба. Парламент у Кромјержижу се сложио са тим да је јака Аустријска царевина неопходна, а ње није могло бити без решавања угарског питања – па ипак је Кромјержиж одвраћао поглед од Угарске. Једини је Палацки предложио, мада невољно, поделу Угарске на националне државе. Чесима се није допао тај предлог којим је предвиђена и подела „историјске“ Чешке, а нису подржали ни захтеве Мађара да тиме не би повредили права Словака. Немци нису желели да се замере свом братском владајућем народу тако што би подржали подређене словенске народе, али се нису слагали ни са предлозима који би могли да угрозе велику Аустрију. И Чеси и Немци су се правили да угарски проблем не постоји и припремили династији терен за договор с Угарском мимо њиховог мишљења. Пошто је прећуткивала угарско питање, ова скупштина није била ни од какве користи ни Шварценберговој влади која је очекивала помоћ против Угарске, а не неки пуки либерални устав. Шварценберг и његове колеге су били спремни за акцију против Угарске, а прва демонстрација царске моћи било је распуштање скупштине у Кромјержижу 4. марта 1849, и то пре него што је завршила нацрт устава.

Ипак су Шварценберг, Штадион и Бах желели да покажу да су и сами некаква врста револуционара. Иако је све њих на власт довео Виндишгрец, њима се нису допадала његова схватања, као ни схватања његових пријатеља племића. Ти „староконзервативци“ – Метернихови ученици оснажени угарским магнатима који су прекинули везе са Кошутом – предлагали су једино да се поништи све што је резултат 1848. и да се поново оснује Угарска

45

дијета каква је постојала пре Мартовских закона. То је била политика савеза племства и цара, неделотворна у Метернихово време, а још јаловија после аграрне револуције. Шварценберг и његове колеге нису намеравали да врате стање какво је било пре марта, које им се није свиђало због збрке и неодлучности, као уосталом ни либерализам који је наступио после. До марта 1849. Виндишгрец је остао без политичког утицаја и на његове протесте нико није обраћао пажњу. Штадион је на брзину саставио нацрт устава као противмеру оном из Кромјержижа. Тај устав је представљао претњу целој Царевини, укључујући Угарску и Ломбардију-Венецију, као унитарној централизованој држави. Требало је да постоји јединствен царски парламент изабран директним изборима, с одговорном владом са премијером на челу; Угарска би била подељена на покрајине према нацијама у њој, које би, као и све друге покрајине у Царевини, биле само административне области. Штадионов устав је „решио“ аустријско питање тако што га је укинуо: заузео је став да је ту реч о скупу веома различитих традиција и народа на различитим степенима развоја, па је сматрао да се може претпоставити да то подручје нема јединствену традицију и да је национално нејединствено као што је и Наполеонова Француска. Некадашња намера Јозефа II је поново дошла до изражаја, али овога пута у много неповољнијим околностима. Овога пута је могла да успе само ако би Шварценберг и његови министри отворено иступили као јакобинци.

Штадионов устав је објављен декретом 4. марта 1849. године, у тренутку када је парламент у Кромјержижу распуштен. Ступиће на снагу, речено је, чим престане „привремено уведено ванредно стање“. У међувремену је влада била одговорна само непостојећем парламенту и неискусном младом цару. Владали су диктаторски, поново освојили Угарску и Италију за рачун Хабзбурга, Доносили законе у виду „привремених декрета“ који су имали револуционарне последице. Више се нису претварали да су либерали – почео је апсолутизам нове врсте.

7. НОВИ АПСОЛУТИЗАМ ШВАРЦЕНБЕРГОВ И БАХОВ СИСТЕМ, 1849–1859.

Распуштање скупштине у Кромјержижу означило је почетак напада на владајуће нације. Није више било ни разговора о уступцима у Италији; Сардинија је провоцирана да би поново ступила у рат; Радецки је извојевао одлучујућу победу код Новаре 26. марта, а у јулу је Венецијанска република полако укинута. Танка веза са националном немачком државом је прекинута: 5. априла је аустријским посланицима било наређено да напусте Франкфуртску скупштину. Угарска је, међутим, била чвршћи залогај. Кошут је остварио спектакуларан опоравак после црних дана септембра 1848. Тада је изгледало да је велика Угарска у расулу: на северу је избио народни устанак Словака, у Војводини српски народни устанак, истовремено покрет румунског и немачког отпора у Трансилванији, хрватски напад преко Драве. Кошуту су чак и његове најрадикалније присталице саветовале да попусти, али он је остао непоколебљив. Уместо да настоји да смири народе који су живели у Угарској, он је подстицао мађарске националистичке страсти и скоро да се радовао националним сукобима као прилици да истреби све немађарске народе. Спречавао је да се остваре споразуми које су побуњеним народима нудили остали министри. Сасуо је у лице тим пробуђеним нацијама увреде које пеку и после сто година: Србима је рекао да ће „између нас пресудити сабља“, и смишљао планове како да их „искорени“; за Хрватску је рекао да му „није довољна ни за један ручак“, а Румуне назвао „душом завере против Угарске“.

Подстицање националистичких страсти је имало успеха. Мађарски војници су били убеђени да могу да спасу своју земљу само ако побију све грађане који не говоре њиховим језиком. Јелачић је одбијен, словачка територија и већи део Војводине покорени, а Румуни су безуспешно настојали да добију помоћ руских трупа које су почеле с окупацијом подунавских кнежевина још од почетка револуције. Следили су још већи успеси. У зиму 1848. Виндишгрец је продро у Угарску и окупирао Будимпешту, а онда су пољски генерали

46

који су водили мађарску војску успели да га надмудре и натерају да се почетком априла 1849. повуче. Истог момента кад су Хабзбурзи раскинули са националном Италијом и националном Немачком, национална Угарска је раскинула са Хабзбурзима. Угарски парламент у Дебрецину, умногоме окрњен одласком умерењака, свргнуо је 14. априла Хабзбурге и поставио Кошута за намесника. Тиме је Кошутова доктрина, по којој Угарска може да буде велика држава и без савеза са Хабзбурзима, као и без сарадње са немађарским народима, дошла до свог логичног исходишта. Ипак, Кошутова победа није била последица надмоћне врлине Мађара, нити последица шовинистичке еуфорије коју је он покренуо. Победу је извојевала угарска војска која је била део укупне хабзбуршке моћи.

Хабзбурзи су свакако могли у то време да поразе Кошута својом сопственом војском, уз помоћ мађарских магната и немађарских народа. Остварење тог плана је прекинуто јер је Русија понудила хитну помоћ. Руском цару се није допао успех пољских генерала у мађарској војсци и уплашио се да Угарска не послужи као пример Пољској. Сем тога, он је имао и дубље разлоге за то. Руска политика на Блиском истоку је, после двадесет година мировања, поново прешла у акцију. Окупација подунавских кнежевина, тобож ради заштите од револуције, била је први корак новог надирања ка Цариграду. Цар је настојао да Хабзбуршка монархија не изађе из кризе без дуга захвалности према Русији. С друге стране, није желео да открије праве руске амбиције из страха да би се Аустрија у том случају повукла. Као и толико пута до тада и од тада, Русија се заносила идејом да ће јој велика сила којој је она у невољи помогла касније сама подарити оно што се није усуђивала да помене.12 Цар је, такође, озбиљно схватио начела конзервативизма о којима га је обавестио Метерних и није разумео да она не значе ништа Шварценбергу или да, чак и да значе, не досежу тако далеко да подразумевају Цариград или ушће Дунава у руским рукама.

Линија коју је следио руски цар ишла је наруку Шварценбергу. Он је био спреман да прихвати руску помоћ у Угарској или, касније, у Немачкој, и унапред је одлучио да не призна дуг који није нигде записан. У мају 1849. руска војска је ушла у Угарску, а у августу је угарска војска капитулирала пред царем у Вилагошу. Кошут је избегао у Турску, и следећих четрдесет година чуваће у прогонству безвредну титулу намесника. Сан о великој независној Угарској је срушен. Ипак, и хабзбуршки успех је био варљив као и Кошутов. Постигнут је захваљујући помоћи Русије и зависио од трајања пријатељства са Русијом. Сем тога, реч је била о чисто војничком походу, а не о политичкој победи. Чешки и немачки умерењаци су поздравили пораз чешког и немачког радикализма. У Угарској се нико није радовао Кошутовом поразу. Магнати који су се склонили око Виндишгреца, као и либерали који су се ослањали на Деака, сложили су се са Кошутовим циљем – стварањем великомађарске Угарске. Разликовали су се од њега само по томе што нису веровали да могу тај циљ да остваре – ни племство интригама на Двору, ни Деак легалистичком опозицијом. Погубљење Батањија и тринаест угарских генерала створило је мученике и легенду која се није могла угасити током неколико година апсолутистичке владавине. Поред тога, и магнати су се на време, мада праве патриоте, дистанцирали од Кошута: није било никаквих великих конфискација имовине, а самим тим ни стварања новог царског племства, као што је био случај после освајања Чешке 1620. Ајзенман је рекао: „Ко поистовећује Вилагош са Белом гором, погрешио је за више од две стотине година.“

У сваком случају, са Вилагошем је срушена последња препрека великом експерименту централизованог апсолутизма. Штадион је полудео током лета 1849. Шварценберг је био преокупиран спољном политиком. Бах је, као Штадионов наследник на месту министра унутрашњих послова, практично постао диктатор који је своју моћ искористио у 12 Такву грешку је направио Александар I када је допустио да Наполеон победи Аустрију 1809, а затим када је

помогао да Наполеон буде побеђен 1814. Исто је поступио и Александар II кад је омогућио Бизмарку да победи Аустрију и Француску, а исто је урадио и Стаљин 1939. Чудно је како Русе заварава једино поверење у Немце (Аустријанце). У контактима са западним великим силама они настоје да закључују прецизне споразуме, као што су чинили 1915. и 1944, мада су се и они показали као јалови.

47

револуционарне сврхе. Сви историјски захтеви и повластице су збрисани. Угарска је, говорило се, проћердала свој устав свргнувши Франца Јозефа. Када је Угарска ликвидирана, на њеном месту наравно није могла да опстане ниједна друга држава или покрајина. Чак је и Хрватска, која је била лојална од почетка до краја, изгубила дијету, локалну самоуправу и територијални интегритет. Аустријска царевина је постала, први и последњи пут, сасвим унитарна држава. Уведен је јединствен систем управе који су у живот спроводили немачки службеници по наређењима из Беча, јединствен правни и порески систем. Јуна 1850. је једним „хитним декретом“ једноставно укинута царинска баријера између Угарске и осталог дела Царевине. Од тог момента и трговински систем је био јединствен. „Бахов систем“ је опстао само десет година, до 1859, али његове последице никада нису уклоњене. Пре 1848. је граница између Угарске и осталог дела Царевине делила и две друштвене заједнице. После 1867. раздвајала је и два парламента. Сада ће, све до распада Монархије, угарски грађанин пушити исте цигаре и цигарете, имаће исту полицију и попуњаваће исте формуларе као и било који други грађанин Монархије. Много тога што се и данас сматра типично мађарским у Угарску су донели Бах и његови службеници. Стара Угарска, са својим самосталним жупанијама, није ни имала бирократију, док је после 1867. аутономија значила само то да аустријски бирократски систем одржавају у животу мађарске бирократе. То је било наслеђе „Бахових хусара“.

Бахов систем су у живот спроводили Немци, али не немачки националисти. То је било у складу са духом Шварценбергове спољне политике: механички одјек великонемачког радикализма, али без радикалног или националног одушевљења. Шварценберг је радо прихватио Брукову замисао о „царевини од седамдесет милиона“, савезу свих немачких и аустријских земаља под вођством Хабзбурга. Његова намера је била да натера целу Хабзбуршку царевину да ступи у обновљену Немачку конфедерацију, или чак у Немачки царински савез. То је био програм опасан за Русију и Француску, деструктиван за Пруску и немачке кнежеве, а могао је да се оствари једино помоћу револуционарне демагогије, а никако снагом хабзбуршког оружја. Та Шварценбергова амбиција је открила, у ствари, колико је био просечне памети. Било је лако поразити пруске планове о севернонемачком савезу под пруским вођством. Аустријска војска је већ била победила у Италији и у Угарској, а руски цар је опет подржао ону страну у сукобу коју је погрешно протумачио као конзервативну. Децембра 1850. је споразумом из Оломуца Пруска одустала од својих планова и прихватила оживљавање Немачке конфедерације. То је био последњи Шварценбергов успех. На конференцији у Дрездену почетком 1851. немачки кнежеви су одбили његов покушај да укључи хабзбуршке земље у Немачку конфедерацију и у Царински савез, а руски цар је, коначно схвативши опасност, подржао тај њихов став. Дошло је до потпуног застоја у свему. Шварценберг је, својом политиком силе и надмоћи, увукао Аустрију у борбу за управљање Немачком, а својом унутрашњом политиком је повредио немачка национална осећања.

Поразом Пруске уклоњен је и последњи изговор за очување Штадионовог устава у виду теоријске замисли. Шварценбергова влада, мада револуционарних схватања, није имала никакву револуционарну подршку, па је, чим је опасност из 1848. прошла, Франц Јозеф пао под, њему близак, утицај конзервативних магната и генерала. Они су прижељкивали „историјске“ институције из предмартовског времена. Пошто нису могли поново да добију своје наследне јурисдикције и дијете, настојали су бар да поново оживе „историјска“ царска овлашћења. Министарски деспотизам је њима изгледао револуционарно, па су се залагали за повратак на предмартовски систем у коме су министри били само администратори а цар једина законодавна и координаторска власт. Управо људи који су желели повратак на систем који је 1848. показао колико је труо били су и његови најжешћи критичари. Кибек, предводник те групе на Двору, у својим мемоарима најбоље описује неделотворност предмартовског режима. Кибек је био љубоморан на Баха као што је Метерних био љубоморан на Коловрата. Залагао се за царски апсолутизам иако је знао да Царевином не

48

може да влада један човек, нарочито ако је млад и просечне памети. Зато је прибегао већ познатом предлогу са којим је већ Метерних кружио по Двору Франца I – предлогу о оснивању „замене за парламент“, или Царевинског већа које би било саветодавно тело у служби цара, али које не би крњило његову апсолутну власт. Имао је више среће него Метерних, па је његов нацрт цар прихватио. Франц Јозеф је био одушевљен саветима старијих државника Царевине да Царевином мора да влада он сам, уместо да је препусти Баху, адвокату и револуционару. Инспирисан Луј Наполеоновим coup d'etat од 2. децембра 1851, био је нестрпљив да и сам има свој coup d'etat пре краја те исте године. Тако је Штадионов устав и званично поништен, а на брзину срочен Кибеков план ступио је на снагу уместо њега. Тачније, ступио је на снагу као Патент од 31. децембра 1851, којим је одређено да ће Аустријом владати цар, са наименованим Рајхсратом, односно Царевинским већем – наравно са Кибеком на месту председника – који ће бити саветнички орган у области законодавства.

Кибеков успех није донео никакве практичне промене. Франц Јозеф, до тада теоријски уставни монарх, сада је постао теоријски апсолутиста. У пракси је и даље препуштао послове министрима који су током претходне три године практично владали Аустријом. Шварценберг је подржао Кибеков Патент без проблема јер је био уверен да ће, ма шта у њему писало, он и даље бити на положају премијера. Франц Јозеф је тако мало схватио суштину Патента да је, када је Шварценберг изненада умро априла 1852, предложио Баха за премијера. Кибек и Метерних, који се вратио из изгнанства, убедили су га да премијер и апсолутизам не иду заједно. Тако је остало да је Шварценберг био и остао једини премијер Аустријске царевине у њеној дугој историји, ако се не рачунају ексцесне фигуре из доба револуције. Бах је остао на месту министра унутрашњих послова. Франц Јозеф је постао, и остао до краја живота, премијер Царевине, доносећи политичке одлуке и поступајући по саветима министара чија су се мишљења међусобно веома разликовала. Укидање министарске власти није помогло Царевинском већу. Франц Јозеф је здраворазумски схватио да је свако законодавно тело, чак и кад је састављено од људи које је он именовао, некомпатибилно апсолутизму као што би била и влада, па се са њим никада није консултовао када су била посреди важна питања. Царевинско веће је служило само за то да покаже испразност Метернихових предмартовских идеја, па се Кибек ускоро повукао са своје безначајне функције председника. Тако је неодговорно и раскалашно војно и феудално племство уништило владу која је бар имала јединствену политику и заједничку вољу. На њено место није дошло ништа друго, и тако је оживело највеће зло старог режима – министри се нису усуђивали да предузму ишта без наређења одозго. Кибеков рад из 1851. омогућио је опстанак метода владавине који је овако описао Бизмарк: „Цар Аустрије има много министара, али кад жели да се нешто уради, мора то да уради сам.“

Мада практично безначајан, Кибеков Патент је био симбол рушења сваке наде да ће либерализам стићи одозго. Шмерлинг, који је бранио аустријске интересе у Франкфуртском парламенту а затим наследио Баха на месту министра правде, већ се повукао из владе. За њим је отишао и Брук. Бах се дуго борио против онога што је неизбежно. Настојао је да се уведе привремени апсолутизам да би тако Царевину претворио у јединствену целину без националног или покрајинског сепаратизма. Тек је крајем 1852. дигао руке од наде да ће свој рад крунисати централистичким либералним уставом. Ту коначну одлуку донео је тек после Шварценбергове смрти. Више је ценио ефикасну административну управу него либералне принципе, тако да се претворио у поборника апсолутистичке монархије, јер је веровао да ће тако сачувати „Бахов систем“. Ироничним, али заслуженим, судбинским обртом, пало је у део јакобинском министру Баху да поништи црквене реформе Јозефа II које су преживеле чак и Метернихов конзервативизам и предмартовско доба. Наиме, Конкордатом из 1855. Римокатоличка црква је постала независна од државе, добила је толику слободу рада и управљања школством какву није имала још од најгорих времена противреформације. Као и

49

оживљавање Монархије, оживљавање Цркве је било вештачки, срачунат покушај да се модерни дух победи музејским оружјем из 17. века. Савез Круне, Цркве и војске, некада природан, сада је био производ апстрактне замисли, интелектуална конструкција, уосталом као и либерализам који му се противио.

Нови апсолутизам није имао планове за будућност и то је била његова најгора страна. Пре 1848. људи су били свесни опасности које су им претиле од система, па су ипак веровали у могућност решења проблема које би цар бар прихватио, ако не и покренуо. Сада није долазило у обзир никакво решење. Хабзбурзи су показали да више воле да примене силу него да се помире. Наравно, више није било ни привилегованих нација или језика. Сви су били једнаки, и сви подједнако незадовољни, јер су сви 1848. окусили шта значи у стварности, или бар у изгледу, национална слобода. Чак и Немци, којима је наруку ишао немачки карактер централне административне управе, као и све већи престиж Беча, нису били задовољни. Као најобразованија нација желели су устав, а као најбогатија нација бунили су се против финансијских оптерећења наметнутих због војних потреба. Буџетска неравнотежа је била најслабија тачка новог апсолутизма. Војску задужену за репресију требало је платити, а чак и изузетно ефикасни Бахови службеници нису могли да сакупе довољно да покрију растуће трошкове. Половина 19. века је у целој Европи била време великих инвестиција. У Хабзбуршкој монархији су касарне дизане уместо фабрика и железница, па је Аустрија брзо изгубила економску надмоћ над Пруском. Жртвована су чак и економска достигнућа старог режима. Државне железнице, које је Кибек планирао у предмартовском периоду, прешле су у руке страних капиталиста. Француски капиталисти су преузели железнице у Ломбардији, што није било добро за чувену војну снагу Аустријске царевине. Немачки капиталисти из Беча су изгубили сваку веру у Бахов систем после економске кризе 1857. Та криза је потресла апсолутизам на исти начин као што је криза 1847. уздрмала предмартовски режим. Ипак, Бах и његова админстративна машина су били отпорнији него Метерних и збуњена претконференција. Метернихов систем је пао због унутрашњих слабости и подела, а Бахов систем, беживотан али строг, морао је да се сруши спољном интервенцијом.

Деценијом апсолутистичке владавине доминирала је спољна политика. Апсолутизам је успостављен да би се водила снажна спољна политика, а неуспех спољне политике је донео крај апсолутизму. Метернихов систем се срушио и код куће и у иностранству. Пре 1848. руски цар није предузимао ништа на Блиском истоку само зато да би касније имао част да помогне Аустријској царевини. После 1848. цар је подржао Аустријску царевину, да би то после наплатио на Истоку. Било је тешко избећи сукоб између Русије и Аустрије у сваком систему и сваком политиком после руске окупације подунавских кнежевина. То је постало јасно када је Шварценберг увео нови курс. Шварценберг је свој политички став заснивао на уверењу да је Аустрија јака. Метерних је страховао да би рат у Европи разбио Аустрију у парампарчад, а Шварценберг је тражио прилику за енергичну политику. Метерних је 1813, пошто га је искористио у циљу опстанка Хабзбуршке царевине, окренуо Наполеону леђа за љубав Русије и ствари конзервативизма. Шварценберг је ту историјску одлуку изокренуо наопако сматрајући да је Аустрија довољно снажна да може да се мери са неким новим Наполеоном. Његова спољна политика је, такође, била јакобинског духа: презирао је „систем споразума“ Бечког конгреса и надао се успесима у Немачкој и на Блиском истоку. Напустио је Метернихов конзервативизам (мада се не може рећи да је имао избора), и Аустрији наметнуо нову динамику Француске и Русије, мада су и Николај I и Наполеон III били само бледе сенке Наполеона I и младог Александра I. Дух Бечког конгреса је нестао пре него што су укинути његови споразуми о територијама, и Аустрија се нашла између притисака великих сила и с истока и са запада. Русија је избила на Дунав, а Наполеон III је маштао о новој Краљевини Италији.

Шварценбергов нови политички курс је пропао јер није спроведен новим оруђем. Није требало у политици ризика да рачуна само на војну силу Хабзбурга. Било би боље да је био

50

демагог, да се позвао на немачки национализам. Овај проблем ће тек десет година касније решити Бизмарк који је, употребивши немачки национализам, заштитио Немачку, па и Аустријску монархију, од Русије и Француске, и успут немачки либерализам везао за потребе пруског краља. Шварценберг је био смео и није имао предрасуда – исто као и Бизмарк – али није имао оно чиме је Бизмарк побеђивао: магичну идеју водиљу. Немачки и пољски радикали су планирали рат против Русије 1848, а Шварценберг је у томе деловао као освајач. Политика напредовања на Истоку, уз коју је ишло и окупљање немачких градских заједница под немачким политичким вођством, могла је да се спроведе само уз помоћ немачког национализма, ја то је управо оно због чега се Брук залагао за „царевину од седамдесет милиона“. Шварценберг је настојао да оствари „царевину од седамдесет милиона“ из кабинета, политичким маневрима, и то упркос расположењу Немаца. То му на Дрезденској конференцији 1851. није пошло за руком и тако је његова источна политика унапред пропала. Хабзбуршка монархија је могла да води антируску политику тек после 1867, пошто се претходно нагодила са својим владајућим народима, Пољацима, Мађарима и Немцима. Свако снажење утицаја неког од тих народа на Монархију доносило је и јачање тог политичког курса. Шварценберг, пак, који је важио за човека без принципа, сада је жртвовао све за принцип апсолутистичке владавине, што је била основна противречност његовог система.

Бизмарк је, поред тога, имао још предности: велики утицај на пруског краља и власт која је била практично неограничена. Пруски конзервативци и генерали се нису слагали са Бизмарковом авантуристичком политиком, али су, уплашени за своју судбину и лојални ауторитету краља, ћутали. Шварценберг је, с друге стране, стално био изложен оценама Двора, нарочито после Кибековог успеха 1851. Буол, који га је наследио на месту министра спољних послова после његове смрти априла 1852, никад није имао одлучујућу реч. Високо племство, преживелих схватања у спољној политици као и у унутрашњим пословима, непрекидно се залагало за Метернихову политику конзервативне солидарности. Генерали су били опседнути Италијом, где су доживели свој једини рат, и сматрали су да аустријска војска није дорасла руској. Дакле, опет један својеврстан апсурд: дипломате су заснивале своју политику на снази Аустрије, док су генерали били уверени у њену слабост.

Са Кримским ратом је Хабзбуршка монархија доживела праву кризу одлучивања. Одлуке које је тада донела, а које су биле међусобно противречне, одредиле су њену даљу судбину. Неспособна да се определи за Исток или за Запад, Аустрија је остала задржаног даха, обамрла. У првим фазама Кримског рата Буол је остварио највеће хабзбуршке амбиције: Русија се повукла из подунавских кнежевина, које је затим окупирала Аустрија. Дунав је тако пао под аустријску контролу практично целом својом пловном дужином. Русија је била одсечена од Балкана, а Аустрија је могла да постане једини наследник „болесног човека“. То што је постигнуто могло се учврстити само ако би Аустрија ступила у савез с Енглеском и Француском и пренела Кримски рат у Галицију, где су могли да се постигну највиши војни циљеви. Ти циљеви би можда били, упозоравали су генерали, и на штету Аустрије. Франц Јозеф је, по савету Буола, упутио Русији ултиматум. Када су се генерали томе успротивили, обећао им је да неће поступити по њему. Рат у Галицији који је избегла 1855. Аустрија ће ипак морати да води касније, 1914, али под много тежим околностима. Буол је настојао да спасе свој положај савезом са Пруском, али је то повлачило и повратак на Метернихов конзервативизам или позив на немачки национализам. Буол није могао да уради ни једно ни друго. Тако је Аустрија из Кримског рата изашла без пријатеља. Русија је пораз правдала претњом Аустрије да ће се удружити са савезницима, а савезници су веровали да би Русија устукнула да им се Аустрија одмах на почетку није придружила.

Париски конгрес, којим је окончан рат од 1856, означава преломну тачку и крај система Беча, и то и као места састанка и по свом духу. Аустрија више није била потребна Европи. Енглеска и Француска су савладале Русију на Истоку и без аустријске помоћи. Обе су, свака из својих разлога, с одобравањем гледале на италијански национализам, а Русија и Пруска,

51

опет свака из својих разлога, нису мариле за ствар конзервативизма. Француска и Русија, до тада непријатељи, спремале су се да се удруже против Аустрије, у некој новој верзији Тилзита. Буол се надао да ће добити француске гаранције за аустријске покрајине у Италији, а уместо тога доживео је да Кавур пред Конгресом осуђује аустријску власт. Такође се надао да ће трајно добити подунавске кнежевине, а десило се да су аустријске трупе морале да се повуку из њих. После неколико година, те кнежевине, које су за то охрабриле Француска и Русија, претвориле су се у независну Румунију. Ипак, мада је Париским миром осујећен пројекат аустријског Подунавља, такође је осујећен и пројекат руског Подунавља. Румунија је постала ничија земља, неутрална власница ушћа Дунава, што су и Аустрија и Русија лакше поднеле него да је Дунав пао у руке једној од њих. Током касније насталих источних криза, седамдесетих и осамдесетих година, Русија није угрожавала независност Румуније, па су се кризе могле решавати дипломатским средствима. Пошто је Русија, а онда и Румунија, одустала од начела из 1856, питање опстанка Хабзбуршке монархије је избило у први план. Сигнал да је тако била је посета цара Николаја II краљу Румуније у Констанци, јуна 1914. Франц Јозеф је владао још шездесет година после Кримског рата, али је тих шездесет година прошло у сенци Париског мира.

Неуспех спољне политике из 1856. погоршала је и економска криза до које је дошло 1857. године. Почело се с одступањем од војног апсолутизма. Најзад је укинуто ванредно стање у Ломбардији-Венецији, а надвојвода Максимилијан, царев брат, покушао је да, као намесник, издишућој аустријској владавини удахне какав-такав – либерални дух, па су са конзервативним мађарским магнатима и са великонемачким капиталистима вођени разговори у добродушном тону. Све је то указивало на нервозу, а не на промену система. У сваком случају, аустријски владари су инсистирали, као и Метерних раније, на томе да опасност долази споља. Овога пута су били у праву, само им није било сасвим јасно колико је та опасност велика. Изолација Аустрије навела је Наполеона III да покуша да оствари свој сан о новој бонапартистичкој хегемонији у Италији. Тако се 1858. договорио са Кавуром да истерају Аустрију из северне Италије. Русија, која је једва чекала да види Аустрију понижену и слабу, спремно је обећала Наполеону да ће остати неутрална. Аустријске власти су још увек живеле у уверењу да је Аустрија изузетно снажна, па нису, суочене са растом незадовољства у Ломбардији, умеле другачије да реагују него казненом експедицијом против Сардиније. Буол је у последњем тренутку изгубио самопоуздање и потражио интервенцију великих сила. Нико више није веровао у „аустријску мисију“, па су његови позиви у помоћ остали узалудни. Француска се припремала да нападне Аустрију, Русија је прижељкивала пораз Аустрије, а енглеско јавно мњење је подржавало италијански национализам. Немачка је била једина на коју је Аустрија могла да се ослони. Али, Буол није могао да схвати да је неопходно демагошки се позвати на немачки национализам, док Франц Јозеф није желео да придобије за себе Пруску тако што би признао регента Пруске за врховнрг заповедника Северне Немачке. Логично и неизбежно, Хабзбуршка монархија се ослонила само на своју војску и ништа друго, па је априла 1859. Сардинију увукла у рат, упутивши јој ултиматум којим је од ње тражила да разоружа своју војску.

Аустријска војска није оправдала високо мишљење које је имала сама о себи. Радецки је умро 1857, а његов неспособни наследник Ђулаи ступио је на то место захваљујући дворским интригама. Он се није усуђивао да предузме било какву акцију, па чак ни кад је примио телеграм царског ађутанта у коме је писало: „Ви свакако можете да радите исто тако добро као стари магарац Радецки.“ Французи су имали довољно времена да притекну у помоћ Сардинији, па се прва битка, код Мађенте, водила на аустријској територији. Мада незавршена, она је још више уплашила аустријске заповеднике који су се повукли у систем утврђења „Четвороугао“. У јуну су Аустријанци, покушавајући да понове победу Радецког код Кустоце, наишли на Французе код Солферина. То је био сукоб двеју застарелих ратних машина, зарђалих, таквих да се није знало која је од њих неспособнија, и на крају су

52

Французи, сасвим случајно, победили. Солферино је уздрмао поверење Франца Јозефа у моћ аустријске војске, и он више никад није од ње очекивао ништа сем пораза. Јуна 1859. је поступио тачно у складу са својим типичним начином размишљања: одлучио је да одступи у нади да ће касније поново да освоји своје позиције. Тај први од његових уступака није био искрен него тактички али је, као и многи каснији његови компромиси, прерастао у трајно стање. Више је волео да директно преговара са Наполеоном III него да затражи посредовање неутралних сила, јер би оне могле да постигну договор који би после било тешко поништити. Наполеон III је, са своје стране, имао јак разлог да се нагоди: није могао ни да замисли колико је слеп хабзбуршки конзервативизам и зато је страховао да ће Аустрија позвати у помоћ немачки национализам. Зато је желео да се договори са Францом Јозефом пре него што рат запрети обалама Рајне. И тако је Аустрија, иако поражена, добила доста: изгубила је само Ломбардију и то без свог одбрамбеног „Четвороугла“, а задржала је Венецију и тиме остала важан чинилац у Италији, што ће јој касније донети само невоље.

Велики сукоб у Италији, тако дуго очекиван, завршен је мирно. Ипак, систем војних надмоћи је био дубоко уздрман. Владајуће нације су, без обзира на пораз из 1849, показале своју снагу. Италијанска дипломатија је била успешна тамо где, италијанско оружје није било (чак и 1859, када је изгубљена Ломбардија). Допринос Угарске италијанском успеху био је одлучујући, јер се трупе, које су биле потребне у Ломбардији, нису могле повући из окупиране Угарске. Мађарска војска није била поуздана у борби, па се десило да је Кошутов долазак у Милано, у Наполеонов врховни штаб, ради организовања угарске легије, представљао пресудну претњу која је Франца Јозефа натерала да закључи мир. Сем тога, њему је била потребна помоћ Немачке због рата, Царевини су били неопходни нови кредити, а бечки капиталисти, Немци, тражили су за узврат уставне уступке. Хабзбурзи су се поново нашли пред дилемом из 1848: или ће поделити моћ са владајућим народима, или ће морати да се потруде да придобију подршку подређених народа. Та дилема је била предмет великих расправа које су вођене од 1859. до 1867, иако није било тешко погодити шта ће изабрати династија противреформације и антијакобинизма.

8. СУКОБ ФЕДЕРАЛИЗМА И ЦЕНТРАЛИЗМА: ОКТОБАРСКА ДИПЛОМА И ФЕБРУАРСКИ ПАТЕНТ, 1860–1861.

Самозадовољни апсолутизам Шварценберга и Баха није чинио уступке ни на домаћем ни на иностраном плану: сматрао је непотребнима и унутрашњу подршку и спољне савезнике. Резултат су били незадовољство у земљи и спољна изолација. Спољна изолација је била та која је била пресудна. После мира у Вилафранки 1859, претње Аустрији су долазиле са три стране: Наполеон III би се поново окренуо, пре или касније, италијанском национализму; Пруска је покушавала да придобије подршку либералних националиста у Немачкој, а Русија је намеравала да поништи, на штету Аустрије, резултате Кримског рата. Хабзбуршка монархија је морала да постигне споразум са једним од својих непријатеља. Искрена сарадња са Наполеоном III је била немогућа јер је бонапартистички програм за који се Наполеон борио био усмерен на остварење целог радикалног програма из 1848. То је подразумевало националну државу Италију, националну државу Немачку, националну државу Пољску и националну државу Угарску. То је значило да би Наполеонова заштита Францу Јозефу на крају вредела исто колико и његовом брату Максимилијану. Радикална спољна политика није долазила у обзир. Преостао је само избор: или конзервативизам или либерализам. Конзервативизам је подразумевао повратак на Метернихова начела – Света алијанса споља, а помирење са домаћим племством код куће. То је био курс који је заузет непосредно после рата у Италији, када је Рехберг, Метернихов ученик, наследио Буола на месту министра спољних послова. Рехберг је претпостављао да су Свету алијансу намерно жртвовали Шварценберг и његови арогантни сарадници. У ствари, она се распала још пре

53

Метерниховог пада и више се није могла оживети. Наиме, конзервативна начела свакако не би била довољан аргумент да се Русија помири с одредбама Париског мира, а Пруска, и сама у опасности од јачања немачког духа, није имала храбрости да стане у одбрану беживотне Немачке конфедерације. Преостао је, дакле, либерализам: оживљавање Брукове „царевине од седамдесет милиона“, али овога пута појачане позивом на немачки либерализам, и то и унутар Хабзбуршке монархије и ван ње. То је, такође, подразумевало уступке какве династија иначе никада не би добровољно учинила. То је био разлог осцилација аустријске спољне политике на линији конзервативизам-либерализам и назад, уз понеки поглед ка бонапартистичком радикализму. При свакој тој осцилацији потрес се преносио и на унутрашњу политику, све док није дошло до резултата који није био плод државничке мудрости него резултат пораза у рату 1866. Тако је курс уставних експеримената био одређен спољним чиниоцима. Пошто је Франц Јозеф желео да ојача свој дипломатски и војни положај, то је био једини задатак те политике. Његово лично поимање Царевине било је исказано апсолутизмом из 1851, а Шварценберг и Бах су били једини министри са којима је он могао да се сложи. Бах је био једини одбачени министар кога је Франц Јозеф касније заштитио од потпуне пропасти: кад је, под притиском општег незадовољства, у јулу 1859. смењен са положаја министра унутрашњих послова, Бах је добио удобно место амбасадора у Ватикану. Франц Јозеф је, после тога, своје министре користио, не бринувши за њихову судбину после истека мандата. Ако политика коју одређени Министар креира није имала добре резултате, била би укинута, а министар који је до тада био свемоћан био би отпуштен без иједне речи захвалности или жаљења. У чудном, мрачном свету хабзбуршког Двора са народима Царевине рачунало се само као са сировином. Нових револуција није било. Једино се у Угарској осећао пасивни отпор. Најнапреднији људи појединих народа су своје захтеве формулисали тек 1848: желели су слободу, било да је добију рушењем Царевине било сарадњом са њом. Цар је хтео само да умири подређене народе а да при томе не ослаби своју владарску моћ. Расправљало се о самим темељима Аустријске царевине, чија је судбина нагло скретала час на федералистичку а час на централистичку страну. Расправе су вођене у новонаименованом Рајхсрату или у царевом кабинету, а одлуке које су биле доношене нису зависиле од воље народа него од импулсивне аутократске воље Франца Јозефа. Није ни било покушаја да се народ ишта пита, нити намере да се са њим сарађује: на народ се гледало као на досадну, неразумну децу, а једини је проблем био како их удобровољити да плаћају порез и служе војску у славу династије. Ајзенман је, пишући о Октобарској дипломи, прецизно дефинисао уставне експерименте Франца Јозефа: „Банкротирани апсолутизам ставља лажни уставни нос, да би се од народа измамила која пара.“

За царску наклоност на Двору 1859, као и све време откако је Франц Јозеф ступио на престо, отимале су се две групе – немачка бирократија и феудално племство. Свака је нудила трик за који је тврдила да је успешан, а помоћу кога се постиже боље функционисање државе уз несмањену царску власт. Бирократе, које је устоличио Бах, држале су ствари чврсто у својим рукама и управљале пословима Царевине без обзира на неуспех из 1859. Све њихове вође су имале неку врсту либералне прошлости: Лесер као министар правосуђа, Брук поново на месту министра финансија, Пленер који је после Бруковог самоубиства 1860. заузео његово место, и Шмерлинг – од 1861. државни секретар. Лесер је био истакнути члан парламента у Кромјержижу, а Шмерлинг портпарол либералне групе у Доњоаустријској дијети пре 1848. и шеф аустријске делегације у Франкфурту. Па ипак је тај либерализам надјачала њихова оданост централизованој бирократској држави. Они од њих који су напустили Шварценбергову владу, као Брук и Шмерлинг, нису се са њом слагали само зато што су сматрали да ће држава бити још централизованија и у већој мери бирократизована ако се уведе централни парламент. Тако је мислио и Бах. Оданост Царевини и искуство у управљању њоме били су њихови аргументи у борби за цареву наклоност. Њихова слаба тачка су била либерално-немачка схватања која се цару нису свиђала јер је страховао да би

54

могла довести до „устава“, односно до уплитања народа у његову аутократску владавину.Феудално племство је било поражено 1849, исто као што су били поражени и екстремни

радикали. Бахова бирократија је за избијање револуције оптуживала племство, а нарочито тобожњи либерализам дијета. У програму покрајинских аутономија бирократија је видела пародију радикалног програма националних држава. Нова централизација је одузела племству сву локалну власт, а нови апсолутизам је поништио наследна права исто тако безобзирно као што је згазио и национални суверенитет. За племиће који нису навикли да раде није било места међу високим функционерима. Чак и тадашњи бечки надбискуп и кардинал Раушер није био племићког порекла. Само је Двор био имун на ту врсту нивелације, па је ту историјско племство нашло своје место. Већ 1850. група лојалних угарских магната усудила се да упути цару петицију тражећи обнову свог историјског устава. Самоувереност и политичко искуство угарског племства представљало је његову предност у односу на осталу аристократију, док је „староконзервативце“ на Двору, који су пали под Виндишгрецом, сада предводио Сечен, угарски магнат лојалан цару, а ипак, као и сви други угарски магнати, мађарски патриота.

Староконзервативци су наступали као носиоци заједничке идеје о аристократској традицији, мада је у стварном животу историја довела до поделе међу њима. Када се Сечен позивао на историју и на „историјско-политичке посебности“ покрајина, његова историја је била реална: позивао се на угарску традицију која је била жива и све снажнија све док није насилно сломљена 1849. Када су чешки племићи понављали Сеченове фразе, нису се позивали на историју, него против историје – против унитарне државе Марије Терезије и Јозефа II која је створена и на рачун чешких и немачких покрајина. Сечен и угарски магнати су имали чврсту подршку угарског ситног племства, као и ширу подршку „мађарске нације“. С друге стране, Клам-Мартиниц и чешко племство нису имали ништа заједничко са чешким национализмом, па је њихова политичка фразеологија била само лукави трик за избегавање контроле бирократије која је основана под Баховим системом из редова нижих сталежа. Староконзервативци су у први мах придобили Франца Јозефа за себе уверавајући га да племићке дијете представљају брану против „устава“. Царску милост су изгубили чим је он схватио да би цена тога било уништење унитарне Царевине. Бирократе су поново биле у милости када су убедиле цара да је њихова бирократска вештина толико моћна да може да заштити његову власт и под псеудоуставом, као што су је очувале и у тешким данима 1848.

Десет година Бахове владавине је само проширило проблем Царевине. Мађар Сечен је сада предводио староконзервативно племство. Такав спој је био незамислив пре 1848. Пре 1848, а још више током 1848, Угарска је имала специјалан положај. „Дуализам“ је у ствари постојао још од времена Марије Терезије. Самостална жупанијска управа није никада укидана, сем у време владавине Јозефа II, а традиционални облици угарског устава су, уз повремене поремећаје, поштовани. Мартовске законе из 1848. потврдио је цар Фердинанд, а скупштина у Кромјержижу није ни покушала Угарску да уврсти у свој уставотворни рад. Сада, 1859, Угарском је већ десет година владао Беч, и то на исти начин као што је управљао и осталим деловима Царевине. Франц Јозеф није имао намеру да одустане од Бахових главних достигнућа, тог сјајног напретка у односу на дело ранијих Хабзбурга. Незадовољство је било опасно само када је реч о Угарској. Када је она мирна, цар није морао да брине за своју власт. Да би сачувао оно што је постигао Бах, Франц Јозеф је морао да пориче ове чињенице, тако да су уставне осцилације у периоду 1860–1867. биле у ствари покушаји да се Бахови принципи очувају тако што ће се Угарској одобрити само уступци исти као и другима. Угарска никада није престала да тражи своју уставну дијету. Један од начина да се то тобоже одобри био је да се одобри оснивање дијета свим покрајинама, укључујући и Угарску. Други начин је био да Царевина добије устав са централним парламентом у Бечу. Први начин је био конзервативистички, начин псеудоисторијског племства. Други је био пут либерализма, пут немачке грађанске средње класе, бирократије. Ниједан од тих начина није задовољио Угарску,

55

која је одбила и царски парламент и покрајинске дијете и тражила специјалан положај на који је полагала историјско право.

Рат, који је избио 1859, дискредитовао је Бахову бирократију и спољну политику коју је она заступала. Рехберг, нови министар спољних послова, мучио се да обнови Свету алијансу. На Бахово место је дошао пољски племић Голуховски. У знак новог респекта према покрајинама, његова титула је преименована у „државног секретара“, односно министра држава или покрајина, што је било као када би британским колонијама управљао министар унутрашњих послова па му се, због њиховог негодовања, помирљиво додели титула „секретара за доминионе“. Промена је, дакле, била само у имену. Голуховски је био племић, али и Пољак, и његово наименовање је било први знак да су се Хабзбурзи помирили с овом историјском нацијом, а Пољаци са династијом. Голуховски је свакако тежио аутономији Галиције, наравно под управом пољског племства, али је исто толико желео и одржање унитарне Хабзбуршке царевине ради одбране Галиције од Русије и Пруске, које су Пољску угњетавале. Он, такође, није могао да се залаже ни за обнову Свете алијансе поред тих двеју држава. Франц Јозеф је, у ствари, именујући Голуховског открио како да избегне нежељене алтернативе које су му предлагане. Голуховски је, мада конзервативни племић – био централиста, мада централиста – није био Немац, мада лојалан свом народу – лојалан и династији. Пољско племство је било једина класа у Монархији која је безусловно служила династији, сем у погледу питања аутономије Галиције, коју није било тешко одобрити. Они су до краја остали непоколебљиви и поуздани поборници Хабзбурга. Имали су само једну ману: није их било довољно да би водили и финансирали целу Царевину.

Мада је опстанак Хабзбуршке монархије још једном био угрожен, Франц Јозеф је и даље споро чинио уступке. Предложио је „уступак“ уз помоћ конзервативног племства, али је постављање Голуховског показало да је и то била превара. У мају 1860. је Рајхсрат, празна успомена на Патент из 1851, пробуђен из сна да би саветовао цару да промени систем. Било је потребно појачање у виду представника покрајинских дијета, а пошто њих није било, нових тридесет осам чланова (по два из сваке покрајине) именовао је сам цар. У Рајхсрату су већину имали староконзервативци, али је било и бирократа у довољном броју да би се чуле и распламсале критике. У јулу је Рајхсрат поднео предлог већине о реконструкцији Царевине на принципима аристократског федерализма. То Франц Јозеф није ни узео у обзир. На акцију су га, међутим, ипак натерала спољнополитичка збивања. Желећи да обнови Свету алијансу, цар је требало да се састане са руским царем и пруским краљем у Варшави 21. октобра, па је одлучио да тамо оде наоружан декларацијом о конзервативној унутрашњој политици. Типично за њега, који је целог живота предуга одлагања нагло прекидао журбом, Франц Јозеф, који је дуже од годину дана одлагао доношење одлуке, сада је тражио да му се нацрт устава достави за недељу дана. Општа начела тог акта утврдио је у разговору са Сеченом у возу, за време путовања из Салцбурга у Беч. Плод те акције била је Диплома од 20. октобра 1860, која је требало да буде нови законски темељ Царевине.

Октобарска диплома је била плод победе староконзервативног племства. Намера тог документа је била да се обнови историјски федерализам, који никада није ни постојао. Њоме је предвиђено да се закони доносе „у сарадњи“ покрајинских дијета и Рајхсрата, што је био једини уступак либерализму, али зато није прецизирано да ли ће се у том случају поштовати воља већине. Предвиђено је и да се у историјским покрајинама формирају дијете (састављене по мери велепоседничког племства), које ће имати законодавну власт у скоро свим областима, осим оних у којима ће искључиво одлучивати Рајхсрат. Рајхсрат је требало да се састаје повремено, а да чланство од највише сто људи попуне представници дијета. Дакле, једно превише обично тело да би било законодавни орган велике Царевине. Тако се дошло до ситуације у којој се, усред 19. века, после три стотине година хабзбуршке владавине и седамнаест година после Француске револуције, предлагало да се Хабзбуршка царевина раскомада а да се ти комади препусте на управу високом племству које ће, за узврат, спасти

56

Царевину од либерализма. Диплома, иако је њен аутор био Мађар, није ишла наруку Мађарима, јер се једноставно очекивало да ће Мађари бити задовољни ако имају исти третман као Форарлберг или Буковина. Једино што је било посебно за њих била је одредба по којој ће, за разлику од осталих дијета које ће бити уређене у складу са накнадним прописима, Угарска дијета „наставити рад по свом ранијем уставу“. Али, ни то није значило богзна шта, јер се односило на традиционални устав који је, у очима Мађара, већ био замењен модерним либералним уставом из 1848. У завршној одредби аутори Октобарске дипломе несвесно признају лажност ове псеудоисторијске доктрине која Угарску ставља у исти положај као и све остале покрајине. Према тој одредби питање покрајина „које нису земље под угарском круном“, а које су „годинама заједнички решавале многа питања“, Рајхсрат ће расправљати без чланова из Угарске. Таквом површношћу и усиљеношћу је унитарна држава Марије Терезије и Јозефа II себе осудила на опстанак уз ограничења.

Октобарска диплома је слика површности и кратковидости хабзбуршког племства, које је за Монархију било опасније кад је лојално него кад није. Сечен и његови сарадници, Мађари, правдали су се тиме да је њима стало само до Угарске. Они су схватали да се Мађари неће задовољити пуком обновом својих историјских права, у Дипломи поменутих као „ранији устав“. Уместо тога, надали су се да ће се задовољити бар у тој мери да престану са пасивним отпором и врате се традиционалном“погађању“ са краљем Угарске око Дипломе. За разлику од тога, чешко племство уопште није ни размишљало о питању Царевине. Немајући смисла за политику, ни искуства у власти, оно је само настојало да дигне „баријеру“ против либерализма и ослободи се бирократије. Староконзервативцима је победа донела тренутну пропаст. Аргументи против либерализма имали су смисла у теорији, али чим су и практично исказани у Октобарској дипломи постало је јасно да би таква политика ослабила Царевину, да би изазвала незадовољство немачке средње класе и да неће смирити незадовољну Угарску.

Поред тога, Октобарска диплома је била мртворођенче. Била је сачињена наменски – да се Франц Јозеф појави у Варшави као чврст конзервативац. Састанак у Варшави је био прави промашај. Русију и Пруску није било могуће поново придобити на страну Метерниховог система, обе су имале амбиције на спољном плану и флертовале са либерализмом. Александар II, који је намеравао да укине кметство и размишљао чак о либералној политици у односу према Пољацима, био је спреман да пружи руку Аустрији само у замену за уступке у Румунији и на Црном мору, на шта Аустрија није пристала. Чак и да јесте, Александар II у то време не би могао Аустрији да гарантује безбедност у односу на будуће претње Наполеона III у Италији. Пруска, која се краткотрајно упустила у либерализам „новог доба“, евентуално би подржала Аустрију против Русије или Француске само у замену за уступке у Немачкој, а на то Аустрија такође није хтела да пристане. Метернихов систем је својевремено почивао на општем прихватању модела status quo, што више није прихватала ниједна велика европска сила, па чак ни Аустрија. Пошто више није било могуће да се Света алијанса обнови, Аустрија је нашла излаз у савезу са немачким либерализмом, односно „царством од седамдесет милиона“ које ће обуздати руско присуство на Балкану, односно у позиву немачком национализму да засени Пруску у Немачкој. Франц Јозеф се због свега овога вратио из Варшаве разочаран Дипломом. Желео је да умири домаћу немачку бирократију, али је стање које је затекао у земљи само повећало његову забринутост.

До октобра 1860. Аустрија је практично била централизована апсолутистичка држава. После је требало, на основу Октобарске дипломе, организовати изборна тела ради припреме за предложени избор дијета, значи требало је толерисати расправе о политици. Тако се десило да је Диплома изазвала управо оно што је намеравала да спречи – да царски поданици изражавају своја политичка мишљења. Требало је штампи дати извесне слободе, а та штампа, искључиво немачка или мађарска, залагала се за потпуно одбацивање новоуведеног система. Немци, па и немачко племство, доживљавали су велику и јединствену Царевину као своје

57

историјско власништво, које је сада могло да буде уништено за рачун чешког племства. Далеко од тога да су се радовали покрајинским дијетама; они су више волели дотадашњи апсолутизам. Мађари, ослобођени владавине „Бахових хусара“, уз своје обновљене жупанијске скупштине, избрисали су из сећања протеклих једанаест година. Нису прихватили да жупанијске скупштине одржавају према традиционалним прописима, него су увели прописе из Мартовских закона. У жупанијске скупштине су бирали исте људе које и 1848, сем оних који су служили апсолутизму. Читање њихових имена било би праћено узвицима: „Мртав!“ Али, према прописима из 1848, организација жупанија је подразумевала постојање одговорне владе у Будимпешти, а пошто ње више није било, жупанијске власти нису хтеле да примају ни наређења из Беча. Тако је дошло до легализоване анархије, потпуније од било чега другог под старим уставом. Од првог дана било је сасвим јасно да Мађари неће одустати од Мартовских закона када је реч о жупанијским скупштинама, као ни од њиховог основног начела о персоналној унији, и да неће признати јединство Царевине слањем својих посланика у Рајхсрат.

Сечен и његове мађарске колеге нису признавали пораз својих идеја. Политичка врења која су захватила Угарску нису приписивали тоталном одбијању начела Октобарске дипломе него неповерењу у добре намере царске владе. Сечењи је тврдио да Мађари не верују царевом обећању да ће им „ранији устав“ бити враћен, јер виде да Диплома у осталим деловима Царевине служи мрачним племићким пословима. Није оклевао да изневери Чехе, своје савезнике, само да аустријској власти да што либералнији изглед. Мађарски конзервативци и либерали су се само по политичким уверењима разликовали, а не по нацији и класи којој су припадали. Ситно племство, претежно либерално, стапало се с углавном конзервативним магнатима, међу којима је такође било убеђених либерала. Чешки конзервативци и аустријски либерали разликовали су се, међутим, и класно и национално. Први су били искључиво племићи и ненационалисти, а други искључиво капиталисти и Немци. Зато флертовање са либерализмом није толико шокирало Сечена колико Клам-Мартиница. Сем тога, Сечена и његове пријатеље и није било претерано брига какав је режим ван Угарске, у Аустрији, докле год је Угарска поново имала свој традиционални устав. Сечен је узео на зуб Голуховског као оличење реакционарног духа Дипломе. Голуховског су истовремено чешки племићи нападали што не примењује Диплому јер је, као централиста, покушавао разним триковима око избора да дијете попуни бирократама централне власти и да тако дијете лиши власти која им је теоријски била обећана. Поред тога, немачке бирократе су Голуховског, не заборављајући да је он заузео Бахово место, оптуживале да је племић конзервативац. Пошто су га мрзели Немци, Мађари и Чеси, Голуховски је лако изабран за жртву, па је смењен са положаја децембра 1860, на Сечењијеву иницијативу.

Нови Сеченов државни министар био је Антон фон Шмерлинг, задужен да неугарским земљама улије „јачу дозу“ либерализма да би придобио поверење либералне Угарске. Шмерлингова слава да је либерал заснивала се на томе што је 1851 изашао из Шварценбергове владе (мада је то био само лични сукоб две снажне личности). Шмерлингов највећи успех је сламање покушаја радикала, у Франкфурту 1848, да растуре хабзбуршку државу. Шмерлинг је у суштини био слуга унитарне државе, био је судија или, како се то у Аустрији говорило, „судски функционер“, који није правио неку велику разлику између јавних и војних службеника Монархије. Његов либерализам се односио на став да ће Монархија ојачати ако призна немачку средњу класу за млађег партнера. Тиме би се сва кривица приписала немачким либералима, а ловорике би покупила Царевина. Није му се допадао ни традиционализам староконзервативаца, а ни њихов став по коме је угарски устав неотуђиво право мађарског „народа“. Он је, такође, сматрао да је угарски устав изигран побуном из 1849, а да је Бахов систем једини основ за уступке које би цар евентуално учинио. Његов циљ је била „царевина од седамдесет милиона“ а не мир у Угарској. Није имао намеру да примени Октобарску диплому него само да је другачије тумачи и да тако обнови унитарну

58

државу по угледу на ону коју је створио Бах. Аргумент против староконзервативаца је сада било то што је Баховом систему било потребно десет година да пропадне, а њихов је пропао за само два месеца. Франц Јозеф је имао слуха само за тренутни успех и тако је, према тренутном стању ствари, сматрао да су староконзервативци изгубили. Сечен и његови следбеници су били принуђени да пристану на Патент од 26. фебруара 1861, тобоже као на тумачење Октобарске дипломе, а у ствари на обнову централизоване државе.

Фебруарски патент је документ у коме су задржани само термини из Октобарске дипломе. Рајхсрат, у Дипломи назван помпезно „Крунски савет“, прерастао је у Фебруарском патенту у „Царевински парламент“. Дијете, у Дипломи назване покрајинским парламентима, у Патенту су сведене на изборне комисије за Царевинско веће, с извесним правима у локалној управи. Рајхсрату је дата законодавна власт у свим питањима која нису изричито у надлежности дијета, а њих је било мало. Дат му је и прави облик парламента, са номиналним Горњим домом и Доњим домом од три стотине четрдесет три члана. Угарска дијета је изгубила сав свој значај, као и остале дијете. Обични уступак је био тај да је могла, ако хоће, да остварује своја преостала права у складу са законима из 1848. Ипак, што је чудно, у том тренутку победе централизма, Патент је представљао још један корак ка дуализму. У Дипломи се неодређено помиње потреба неких неугарских земаља да обављају неке своје послове заједнички. У Патенту су наведени практични прописи који се тичу тога и установљено, уз Рајхсрат, једно „уже“ веће у коме посланици из Угарске не учествују. Та трапава форма представљала је имплицитно признање да су неугарске земље јединствене, међусобно ближе и стварније него што је теоријски јединствена велика Царевина. У њој је било садржано, такође, и признање да су угарске земље на сличан начин посебна јединица Царевине и да је Будимпешта пре у рангу са Бечом него са Прагом или Инсбруком.

Шмерлинг и његове колеге су били, сем тога, како практични администратори тако и догматични централисти који су знали да се многи послови, који нису строго ствар Царевине, за неугарске земље обављају у Бечу. Пројекат „ужег“ већа је представљао признање те чињенице. Они су се ипак надали да ће противречности између Угарске и осталог дела Царевине умањити враћајући покрајинама нека овлашћења која је раније у њихово име имао Беч. Сем тога, дијете је, када су већ оживљене, требало и запослити. Патент их је од локалних законодавних власти претворио у инструменте администрације. Дијете су престале да личе на државне легислатуре у САД, и почеле да личе на моделе енглеских грофовских већа. То је све било у складу са савременим либералним духом у Француској и Немачкој који је, наследивши строги централизам Француске револуције, настојао да га умери преко независних локалних влада. Сем тога, савремене дијете су сада имале административне задатке, било је потребно да стално постоје, а Патентом је предвиђен и „одбор дијете“ који би представљао дијету у време када она не заседа. Бирократе из 1861. свакако нису имале намеру да на дијете пренесу нека важнија задужења, али се ипак поље њиховог рада полако ширило, тако да је после 1867. дошло до једне чудне противречности. Наиме, у Угарској, традиционалној постојбини локалне самоуправе, централна власт ]е Јачала на рачун жупанијских скупштина, па их је, апелујући на њихова национална осећања, покорила и ставила под своје. Међутим, у Аустрији, моделу унитарне државе, покрајинска администрација је потиснула представнике централне власти и, придобивши националну подршку, држала Беч у мат-позицији. Када је 1918. Хабзбуршка монархија пропала, Угарска је постала централизована држава, а Аустрија је по свом административном уређењу била федерација.

Године 1861. дијете су биле важне само као тела која бирају представнике за Рајхсрат. Избори за дијете су сами по себи били веома сложени. Чланове дијета су бирале четири групе бирача – велики земљопоседници, трговинске коморе у градовима, градови и сеоске општине. Свака та такозвана „курија“ бирала је самостално своје представнике у Рајхсрату. Тако је, на пример, од 54 представника из Чешке, 15 бирала велепоседничка курија, четири

59

курија трговачких комора, једног представници Прага, 15 представници градова подељени на 11 географских група и 19 представници села такође подељени на једанаест географских група. Састав дијета се усмеравао, „паковао“, на два начина: ради саме дијете у корист богатих, а ради „царевине од седамдесет милиона“ у корист Немаца. У свим уставним земљама избори су још увек били тако смишљени да фаворизују богаташе и градове. Тек ће касније конзервативац Бизмарк дати опште изборно право и предност сеоским заједницама. То је било и време „екстравагантних изборних цензуса“ чак и у Енглеској, где су универзитетска изборна тела преживела неуспели покушај „паковања“ у корист интелектуалаца. Ипак, у Енглеској су злоупотребе имале историјско порекло, док су Фебруарским патентом биле вештачки омогућене.

Јединствена особина ове „изборне геометрије“ било је њено „паковање“ у корист Немаца. Исти резултати били би постигнути и без тога, преко принципа имовинске квалификације и преваге градова, јер су Немци били претежно богато градско становништво, али фаворизовани и у градским и у сеоским изборним телима. У курији велепоседника „паковање“ није било потребно: то је била династичка класа, спремна да се покори царевом избору – осим у Чешкој – чак и ако би то довело до фаворизовања Немаца. Тако је у Крањској, покрајини скоро потпуно словенској, курија велепоседника, односно четвртина дијете, била искључиво састављена од Немаца. Трговинске коморе су по дефиницији биле немачке организације. „Изборна геометрија“ је преовлађивала пре свега у већим изборним телима. Градови су фаворизовани на рачун села, а немачка села на рачун ненемачких градова и села, нарочито на рачун чешких. Тако је немачки градски представник заступао 10.000 становника, а чешки градски представник 12.000 становника; немачки сеоски представник заступао је 40.000, а чешки 53.000 становника. Сем тога, градска изборна тела су била прекрајана тако што у њих нису спадала чешка приградска насеља која су припајана околним селима. Тако Праг, који је био скоро потпуно чешки, није имао више представника него немачки Либерец. У Моравској су градови са преко 430.000 становника имали 13 представника, док су села, са укупно 1.600.000 становника, имала 11. Најневероватнија подвала с „изборном геометријом“изведена је у Далмацији, где је 400.000 Јужних Словена имало 20 представника, а 15.000 Италијана 23 представника. Италијани су били најсубверзивнији народ, Јужни Словени најлојалнији, али је и од те чињенице била јача међусобна повезаност такозваних историјских народа. Без обзира на све то, фаворизовање Италијана у Далмацији и Пољака у Галицији било је пуки рафинман, играрија, док је суштински циљ „изборне геометрије“ било стварање немачке већине у Рајхсрату. У замену за ту вештачку надмоћ, Немци су били дужни да Шмерлингу помогну да од Мађара одбрани јединство Царевине и да оствари већи утицај Хабзбурга у Немачкој.

Али, чак ни привилеговани Немци нису добили прави устав. Фебруарски патент није имао ниједну одредбу битну за уставно уређење. Фраза о „сарадњи“ дијета и Рајхсрата на законодавним пословима преузета је из Октобарске дипломе. Није било ни речи о слободи штампе, имунитету представника, независном судству или одговорности министара. Предвиђено је да за одлуке о регрутацији и повећању пореза (мада не и о расписивању нових пореза) није потребно одобрење Рајхсрата. Цар је именовао председнике и потпредседнике оба дома, а у случају потребе, министарство је могло да изда нове прописе не чекајући на следећи састанак Рајхсрата. Два дана пошто је објављен Патент, Франц Јозеф је од својих министара затражио „свечано обећање да ће бранити престо од даљих захтева за уступке које би упутили дијете, Рајхсрат или који би потекли од масовних револуционарних покрета“. Томе је додао и ово: „Нарочито се не сме дозволити да се Рајхсрат меша у спољне послове, у организацију војске или у послове високе команде.“ Та реченица илуструје политички став од кога Франц Јозеф никада није одустао.

Шмерлингов циљ је био да придобије Немце за великонемачку спољну политику, за „царевину од седамдесет милиона“. На смиривање Мађара, што му је било прва дужност,

60

скоро да није ни помислио. Ипак је било очигледно да Мађари неће да пошаљу своје представнике у Рајхсрат у коме ће њихових осамдесет пет представника стално бити у мањини. Фебруарским патентом је такво одбијање било предвиђено, и за тај случај, у клаузули 7, одређено да ће бити обављени директни избори у датом изборном телу ако одговарајућа дијета не пошаље своје представнике. То је била претња Мађарима да би се у случају њиховог одбијања, могло догодити да се апелује на подређене народе у Угарској и тиме поткопа јединство угарских земаља. Тиме је нестала свака нада Мађара да би на основу Фебруарског патента могли да се „цењкају“. Ипак, истог тренутка када је Патентом одбачена Сеченова политика и уништен његов утицај у Угарској, Франц Јозеф га је утешио обећавши да клаузулу 7 неће никада да примени. После пропасти Баховог система Франц Јозеф се, наиме, није више везивао ни за једну политичку опцију. Одлучио је да никада више не падне под утицај неког моћног министра, мада је и иначе био неповерљив у политици. Суочен са проблемима које није разумевао, био је спреман да неком одлучном министру дозволи да покуша да нађе лек за одређени проблем, али би истовремено увек припремио себи одступницу за случај да тај лек не делује. Феудални федерализам је пропао. Сада је Шмерлинг имао шансу да експериментише тобожњом уставотворношћу. То није значило да је Франц Јозеф прихватио било прави било тобожњи конституционализам, па чак ни идеју о прихватању Немаца као „млађих партнера“.

9. УСТАВНИ АПСОЛУТИЗАМ: ШМЕРЛИНГОВ СИСТЕМ, 1861–1865.

Бахов систем се држао одређеног модела. Шмерлингов систем је почивао на противречностима. Фебруарски патент је порекао садржај Октобарске дипломе, иако је формално био акт којим се Диплома детаљније тумачи. Мада му је дух био централистички, учинио је да покрајинске дијете буду битна изборна тела и тако им дао већи значај него икада. Ни Диплома ни Патент нису признали угарске законе из 1848, али је ипак, преко прописа о дијети, Мађарима пружена прилика да изразе своје захтеве и организују опозицију бечкој влади. Угарска је била још незадовољнија него пре, а Сечен и Шмерлинг су постигли да то мађарско незадовољство постане врло ефикасно. Правни положај Угарске је било немогуће дефинисати. Шмерлинг и његови следбеници су сматрали да се ништа није променило осим што је и Угарској, као и другим покрајинама, омогућено да има своју дијету. Староконзервативци су сматрали да је традиционални устав, који је Кошут разорио, поново оживљен, али су ипак признали да би правне и социјалне промене до којих је дошло у Бахово време требало да остану на снази док дијета не одлучи другачије. Огромна већина Мађара је сматрала незаконитим све што се дешавало после избијања грађанског рата 1848. Мађари су сунђером обрисали све трагове Баховог рада, а мала је утеха била то што је исти сунђер избрисао и Кошутово свргавање династије Хабзбурга, као и крњи парламент у Дебрецину.

За разлику од Франца Јозефа, Мађари су из догађаја 1849. извукли поуку. Кошут је покушао да оствари велику Угарску подстичући мађарску националистичку еуфорију, а уместо тога је повео Угарску у пропаст, па чак и из изгнанства нудио као једини излаз пропаст Хабзбурга у неком новом рату против Наполеона III. Та политика савезништва са италијанским националистима и духом Француске револуције више није била делотворна, јер су оба та елемента у међувремену изгубила сву своју снагу. Нови курс у Угарској је било помирење са националним мањинама, уз истовремено одржање Угарске као, у принципу, једнонационалне државе. Десет година хабзбуршког апсолутизма је учинило такву политику могућом. Немачка градска средња класа је сада од мађарског ситног племства очекивала либерални систем који би задовољио и њене политичке амбиције, па су чак и српски и словачки интелектуалци сада са више наде гледали ка Будимпешти него ка Бечу. Уместо Кошута, лидер Мађара је постао Деак. Ференц Деак, налик на многе вође енглеске револуције у 17. веку, обједињавао је у себи два извора из којих је његова класа црпла снагу:

61

био је истовремено и земљопоседник и правник. Био је сувише везан за земљу да би живео у машти као магнати из бечких дворских кругова, а истовремено у довољној мери светски човек да би избегао негативизам необразоване сеоске властеле. Био је мајстор правних смицалица, а истовремено, што је било веома чудно, без личних амбиција. Његов циљ је било проналажење сигурног места за историјску Угарску у савременом свету. Здрав разум му је говорио да Мађари не могу да остваре сан о великој Мађарској поред подређених народа и Хабзбурга. Образлажући своје политичке ставове, рекао је: „Морамо признати да сами по себи нисмо велика држава.“ За разлику од Кошута, он је знао да је Угарска постала велика само захваљујући томе што је део Хабзбуршке царевине. Он је, такође, за разлику од староконзервативаца, знао да је Угарска остала велика само захваљујући непоколебљивом отпору хабзбуршкој превласти. Његова опрезност и способност тактичара налагали су му да би требало да придобије и остале народе у Угарској, да би унапред спречио понављање 1848. Међутим, њихови захтеви су му били страни, као и Кошуту, а није имао ни јасну визију могуће сарадње међу различитим народима. Његови уступци су били тактички. И он је настојао да „мађаризује“ све становнике Угарске, али на много подмуклији начин. То зло је било у корену његове политике и на крају затровало све велико што је постигао. Деакова умереност је била срачуната, а умерењаштво његових следбеника још срачунатије – то је било умерењаштво проистекло из искуства са „Баховим хусарима“ које је чилело истом брзином као и сећање на то време.

Дијета је, када се састала априла 1861, одбила да се понаша као традиционална дијета из снова староконзервативаца. Изабрана по репрезентативном изборном моделу из 1848, тврдила је за себе да је парламент а не дијета и истицала свој парламентарни континуитет од 1848, мада је за поткрепљење те тврдње много тога недостајало. Наиме, није било одговорне владе и нису биле заступљене Хрватска и Трансилванија. Староконзервативци нису имали ниједног представника ни у једном дому тог парламента. Већина магната и мањина ситног племства из Доњег дома приклонила се Деаку, док је већина ситног племства, на чијем је челу био Калман Тиса, била и даље „кошутовска“ – с отпором као јединим елементом политичког програма. Није се ни постављало питање слања представника у бечки Рајхсрат, како је налагао Фебруарски патент. Постављало се само питање начина протестовања против незаконитости Дипломе и Патента. Тиса и његови следбеници су тврдили да би се требало, пошто је дијета нелегално тело и Франц Јозеф нелегални владар, ограничити на резолуције. Деак се успротивио тврдећи да би требало, пошто Франц Јозеф обавља функцију актуелног владара Угарске, наставити са традиционалним методом обраћања Круни – адресом. Пошто је један број присталица резолуције био уздржан, Деаков предлог је добио већину. Касније су ипак сви ти „резолуционаши“ прихватили Деаков став. Екстремисти се тиме нису претворили у умерењаке него су само хтели да искористе Деакове способности и углед за своје циљеве.

Деакова адреса Круни је по форми била смерна, али по садржају бескомпромисна: изјаснио се за легалитет закона из 1848. и одбио да преговара са краљем док се то не призна. То је уништило наде староконзервативаца да ће поново доћи време традиционалног „цењкања“ између краља и дијете. Није имало смисла ни наговарати Франца Јозефа да помирљиво прихвати идеју о нагодби, јер је оваква нагодба била немогућа. Оба мађарска министра, Сечен и Вај, смењена су, а на њихова места постављена су друга два Мађара који су веома дуго живели ван Угарске и постали, како се мислило, лојални Аустријанци. То су били Форгач, намесник Чешке, и Мориц Естерхази, дипломата који је заборавио мађарски а немачки није научио, па је говорио француски. На Шмерлингов предлог на угарску адресу одговорено је ултиматумом у коме се тражило да Угарска дијета хитно одреди своје представнике за Рајхсрат. Пошто је то одбијено, Дијета је распуштена, али је пре тога једногласно донела одлуку да ће први задатак слободног угарског парламента бити да удовољи свим захтевима осталих народа у Угарској, сем оних који повређују политички и

62

територијални интегритет земље, да успостави политичку и грађанску једнакост свих вероисповести, укључујући и Јевреје, и да укине све остатке феудализма. Деак је, уверен да су царски министри добри политичари, тиме хтео да предухитри Хабзбурге у обраћању немађарским народима или нижим сталежима у Угарској. До таквог обраћања, међутим, никада није ни дошло.

Шмерлинг није био противник дорастао Деаку. Његов једини помак у односу на Баха је био када се уверљивије обратио Немцима у Царевини, а то га је окренуло још више против осталих нација. Дошао је тренутак за његов coup de theatre: 23. августа је у Рајхсрату прочитао политичку декларацију у којој су сви акти владе били описани као царски акти и резолуције. Када је прочитао реченицу: „Угарска уставност је не само прекршена револуционарним насиљем, него правно изиграна и фактички укинута“, прекинула га је провала аплауза немачке левице и центра. Десет дана раније Рајхсрат је усвојио резолуцију којом подржава Шмерлингову политику према Угарској. Тај чин је био симболичан: Немци су одустали од својих претходних либералних принципа и ступили у савез са династијом. Тај савез никада неће бити сасвим раскинут. Угасио се дух октобарске револуције из 1848, који ће вештачки поново бити враћен у живот тек током црних дана 1918. године.

Пропаст немачког либерализма ће пресудно утицати на даљу судбину целе Европе. Пре 1848. либерали свих земаља били су уверени у коначну победу својих идеја, али се догодило да револуција 1848. није успела и да су омражене династије из ње изашле као победници. И у Француској је револуција 1848. пропала, тај неуспех је био само епизода у сто година револуција, а успеси Наполеона III нису спречили појаву Гамбете или Клеменсоа. У Немачкој је револуција 1848. била усамљени догађај, а немачки либерали су прихватили свој неуспех. Неки, они најтврдокорнији, напустили су Немачку и отишли у Америку, неки су прешли у социјалисте, а неки остали либерали без наде да ће своје идеале остварити. Већини је било најважније да остваре какав-такав успех, па су били спремни да признају династичку власт само ако би и династије пристале на остварење неких њихових циљева. Тако се десило да су аустријски либерали пришли Хабзбурзима 1861, а немачки либерали у Пруској се покорили Хоенцолернима 1866. године. Капитулација није била својевољна – либерали су једноставно сами себе убедили да је династија прешла у либерале. Бахов систем је зависио од немачких бирократа из редова средње класе, уз јакобинство којим је одбацио класне привилегије и локална права на управу. Он је Аустријску царевину претворио у велико спољнотрговинско подручје, прекомерно истичући важност Беча као економског и финансијског центра. Шмерлинг је уклонио све преостале скрупуле које су оптерећивале Немце, дао им је парламент и понудио спољну политику типа „царевина од седамдесет милиона“. Изгледало је да су Хабзбурзи постали носиоци великонемачке идеје. Тиме су придобили аустријске Немце, али не само њих него и многе Немце ван Аустрије. Између 1861. и 1866. умерени либерали из Немачке су повремено скретали поглед ка Пруској, јер им је изгледало да тамо могу да постигну за себе неке практичне резултате, док су се бивши радикали из 1848. окренули Аустрији. Илустрација тога је један чудан догађај. Октобра 1848. је лево крило Франкфуртског парламента послало два делегата да подрже бечку револуцију. Обојица су допала шака Виндишгрецу. Један од њих, Роберт Блум, погубљен је, а други, Фребел, који је такође био осуђен на смрт, успео је да побегне у Америку. Тај исти Фребел се вратио у Беч као памфлетиста у Шмерлинговој служби. Баш он је иницирао састанак немачких владара у Франкфурту 1863 – последњи покушај Хабзбурга да стану на чело Немачке.

Аустријски Немци су били преокупирани немачким питањем и нису имали ни времена ни разумевања за проблем Аустријске царевине. И сами без историјске подлоге, прогласили су сваку традицију за обавезно конзервативну па су, супротстављајући се Угарској, веровали да подржавају исту идеологију револуције какву и француски радикали који су се супротстављали Вандејцима. Историјским сплетом околности, Немци су уживали „националну слободу“ (што значи да су могли да говоре и пишу својим језиком) чак и у

63

време када је династија била најреакционарнија. Зато нису могли да разумеју захтеве осталих нација за слободу, нарочито ако су ти захтеви били у већој мери усмерени директно против њиховог монопола на културу него против династије. Били су спремни да одустану од свог покрајинског патриотизма у Тиролу или у Штајерској за рачун велике Аустрије – па зашто и остали не би исто поступили? Поред тога, национални покрети су били реакционарно и конзервативно обојени. „Неисторијске“ нације нису имале грађанску средњу класу и свуда су прихватале савез са локалним племством. Чак је и мађарски покрет говорио језиком историје и права који је био стран савременом либерализму, па је изгледало да жели само очување мађарских повластица за мађарско племство. Током шездесетих година 19. века није било препоручљиво бити либерал. Сједињене Америчке Државе су биле захваћене грађанским ратом, Немачка конфедерација није била ништа друго него баријера пред либералним идејама, а у Аустрији је Октобарска диплома, практични израз федерализма, била бестидно оруђе оживљавања политичког феудализма. Немачки либерали, без илузија о сопственој снази, тражили су савезнике. Морали су да бирају, или су мислили да морају, само између династије, која је – уз све своје претходне грешке – управо одобрила устав и која ће сигурно чувати Аустрију као велику немачку државу, и политике која би разорила Царевину ради конзервативног племства.

Либерали су били свесни уставних мана Фебруарског патента и намеравали су да га поправе. Само, немајући смисла за историју као ни за остваривање права везано за спори развој законодавства, никад нису схватили највећи дефект Патента: он је био акт царског апсолутизма, милостиво дарован као привремено оруђе које се може у сваком тренутку укинути. Рајхсрат није свој положај стекао борбом и зато је био без икакве практичне моћи, иако је по духу био парламентарно тело. Немци су мислили да влада од њих зависи зато што су имали већину у Рајхсрату. У ствари, пошто је њихова већина била вештачка и почивала на „изборној геометрији“, они су зависили од владе. Немци еу добили вештачку већину у назовипарламенту, а за узврат су одустали од својих либералних уверења, срушили мостове за сарадњу са другим народима Царевине и обавезали се да ће подржати династичку политику, ма каква она била. Једном речју, они су уништили сваку могућност развоја било које концепције која би Царевину одвајала од династичке воље и моћи. Немци су били политички зрелији него остали народи Монархије, па су зато њихова одлука и одговорност биле веће и погубније. Та одлука из 1861. ће бити кобна по стабилност и мир у Средњој Европи. Шмерлинг је веровао да је постигао много учврстивши савез између Немаца и династије. У ствари, он је само вратио, уз помпезније фразе, Бахов систем. У Угарској је систем жупанијске аутономије опет укинут, а Бахови чиновници су се, уз заштиту окупационе војске, вратили на посао. Шмерлинг је намеравао да опамети Угарску, па да јој после врати ограничену дијету из 1861. Крајњи резиме његовог програма за Угарску могао би да гласи: „Ми можемо да чекамо!“ Али, Царевина то није могла: једини разлог за уставни експеримент из 1861. била је потреба за брзо постизање резултата. Бахов систем би сигурно уништио сепаратизам и донео уједињену Царевину, само да је могао несметано да делује две или три генерације. Уместо тога, био је уништен за десет година у рату са спољним непријатељем, а проблеми на спољном плану су и даље били озбиљни, још озбиљнији него 1859. Свима је било јасно да Шмерлингов апсолутизам у Угарској не може још дуго да опстане. И сам Шмерлинг и његове колеге су га називали привременим, а Мађари су постали још самоуверенији после онога што се догодило у дијети. Да ли је било могуће да се покоре Шмерлингу ако су већ победили Баха? Чак је и у самом Шмерлинговом систему постојала равнотежа између династије и Мађара: нису могли да униште једно друго, а нису могли ни да буду велики једно без другог. Равнотежа се могла пореметити само позивом, како су они говорили, „неисторијским“, словенским народима. Националистичка ароганција то није дозвољавала Мађарима, а савез са Немцима то није дозвољавао династији. Осим тога, другог начина да Шмерлинг успе није било.

64

Било је очигледно од почетка да у Шмерлинговом систему нема места за Чехе који су одбацивањем Октобарске дипломе највише изгубили. У то време су чешки лидери, који су били истовремено амбициозни и неискусни, исто као и Немци донели неке одлуке које су биле веома погрешне и кобне. Чешки национализам је могао од почетка да буде програм борбе за демократска права. Чеси нису били оптерећени високим племством, као што су то били Мађари, нити су били, као Немци, везани за прошлост Царевине. Палацки је у Кромјержижу, додуше мало колебљиво, предложио чисто национални програм, залажући се за поновну поделу Аустрије на нове националне целине. То је значило тражити превише од осталих чешких вођа. Што је њихов положај био слабији, то га је требало више подржавати причама о историји, па су се и неки сељачки синови представљали као претенденти на наследство умрлог чешког краљевства. Национални програм би значио губитак Шлезије, која је у то време већ била већином немачка и пољска, био би опасан за Моравску где је чешка већина и даље била учмала, а повлачио би чак и поделу саме Чешке. Сем тога, националне границе, као и природне, бране се само кад то доноси ширење територије. Нова, шира, чешка национална територија била би већа од историјске Чешке само ако би обухватила и угарске Словаке. Та идеја се чула од неких екстремиста на Свесловенском конгресу 1848. Догађаји из 1848. нису променили угарску границу. За Угарску је то био економски губитак, али политички и културно огроман добитак, јер после 1848. никада више није било онако слободног кретања словенских интелектуалаца преко угарске границе као у Метернихово време, када је то било сасвим нормално. Поред тога, притисак мађарског национализма је направио раздор између малобројне словачке интелигенције и Чеха. Први познати облици словачке литературе били су намерно засновани на сељачким наречјима западне Словачке који су били сличнији чешком. То је било туђе већини словачких сељака, а да би их спасли од мађаризације, словачки интелектуалци су шездесетих година уместо тих наречја прихватили дијалекте централне Словачке. То је значило да су Словаци због опасности од Мађара морали да се изразе као посебна нација – што је чвршћа била угарска граница, то је посебност Словака била одређеније истакнута. Било је могуће замислити промену угарских граница још и 1848, али после Кошута је изгледало да су те границе вечне, па су то прихватили и династија и Чеси.

Пошто се Угарска није могла цепати, и други су кренули њеним примером, па су чешки интелектуалци подражавали мађарско позивање на традиционална права, иако нису имала на шта да се позивају. Угарски пример је навео чешке интелектуалце да се, такође, удруже са феудалним племством које се, такође, мада из сасвим других разлога, залагало за независну Чешку. Тај савез је утврђен у смутном периоду после објављивања Октобарске дипломе: племство је уздизало чешку културу, а интелектуалци су истицали права на чешку круну. То је била лоша погодба, као и она коју су Немци склопили са династијом. Племство, које је било далеко од чешког народа, није марило за ослобођење Чешке које је могло да значи једино ослобођење њихових сопствених сељака. Клам-Мартиниц и његове присталице су једноставно желели једну вештачку феудалну државу којом би могли да управљају без уплитања бирократије, либерализма или модерне индустријализације. Чешке вође су морале да говоре језиком феудалног конзервативизма и да одустану од материјалних брига својих сељака, ако су желеле да створе један заједнички фронт не само са чешким великашима него и с антилибералистичким племством из немачких земаља. Без обзира на све приче о правима на наслеђе круне светог Вацлава, чешко племство није могло да замисли други концепт који би му одговарао сем оног чији је центар Двор у Бечу. На подстицај Беча, чешки лидери су, иако нерадо, ипак ушли у Рајхсрат. Тиме нису добили ништа друго сем што су постали предмет немачких увреда. Када су се, пак, из Рајхсрата повукли јуна 1863, нису показали ништа друго сем колико су слабији од Мађара. Бојкотом су Мађари успели да сведу Рајхсрат на оно „уже“ веће из Фебруарског патента, јер без Угарске, велика Царевина није могла да опстане. Када су се Чеси повукли, једина последица је било олакшање административног

65

посла. Тиме чак није ни угрожен даљи рад Чешке дијете, већ је само ојачана позиција њених немачких чланова који су били против чешке аутономије. Тако су Чеси изгубили у оба правца: племићки програм „историјско-политичких посебности“ није имао реалне основе и није се могао наметнути Царевини, а с друге стране, савез интелектуалаца и племства онемогућио је даљу сарадњу са немачким либералима или с осталим словенским народима.

Шмерлингу је, такође, савез са Немцима пресекао пут ка подређеним народима у Угарској. Те обесправљене народе – чије је постојање прво негирао Кошут, а касније Бахов централизам – могао је придобити свако ко би им понудио бар неки ниво националног опстанка. Под заштитом окупационе војске и Срби и Словаци обновили су, мада у много скромнијем облику, захтеве из 1848. Али, Бахов систем је уништио њихово поверење у Беч и они су се обратили, мада са мало успеха, дијети у Будимпешти. Њихова сумњичавост је имала доброг основа. Хабзбурзи, најконзервативнија династија 19. века, сматрала је да не може да се удружи са сељачким нацијама против мађарских великаша који су, ма колико били одметници, имали сличну традицију и историју. Немачки либерали, и сами у сукобу са Чесима, нису могли да подржавају захтеве заосталијих народа који нису уважавали потребе велике Царевине. Српске и словачке делегације у Будимпешти биле су доказ Деакове препредености и Шмерлингове политичке нестручности.

Хрватском и Трансилванијом, анектираним деловима Угарске, владано је такође нестручно. Хрватска је била кључна тачка опоравка Хабзбурга 1848, а као награду је добила укидање свог историјског положаја и суровост Бахових хусара. Староконзервативци који су срушили Бахов систем нису ни обраћали пажњу на Хрватску јер су, као мађарске патриоте, подржавали само она историјска права која су ишла наруку Угарској. Октобарска диплома је у Хрватској била примењена тек овлаш. Хрватско ситно племство се угледало на мађарско ситно племство. И оно је одбило идеју да је Октобарска диплома поклон, па је затражило сва права своје дијете из 1848. и одбило да пошаље своје представнике у Беч и Будимпешту. Деак је и ту показао колико је мудар: објавио је да не инсистира на законитости. инкорпорације Хрватске у Угарску 1848. и понудио Хрватима „лист папира“ да напишу своје услове за ново партнерство. Шмерлинг се разбеснео због позивања на историјска права и наредио Хрватској дијети да пошаље представнике у Рајхсрат. Када су они одбили, одмах им је распустио Дијету. Шмерлинг је тим исходом био презадовољан јер, без обзира на своје изјаве у Рајхсрату, није волео да види Хрвате у Бечу, јер би могли да утичу на јачање чешке опозиције против верних и лојалних Немаца.

Највећа збрка владала је око Трансилваније. Дијета Трансилваније је 1848. изгласала сопствено укидање и припајање Трансилваније Угарској. Истовремено су Румуни, до тада без права гласа и практично правно непостојећи, добили ограничено изборно право. Ако историјска доктрина ишта значи, онда је Октобарска диплома, својим водећим начелом о повратку на 1847, значила поновно оживљавање Трансилванијеке дијете. С друге стране, ако ће се Трансилванија сматрати делом Угарске, онда би и Румуни требало да добију право гласа које је било део њихове интеграције 1848. Староконзервативци су покушали то да оспоре. Као мађарске патриоте, они нису хтели да се одрекну онога што је Угарска постигла, а као реакционарни велепоседници успротивили су се давању изборног права румунским сељацима. Због тих отпора Трансилванијска дијета је сазвана тек у новембру 1861..То је Шмерлингу пружило сигурну основу за спровођење његове доктрине о јединственој Царевини. Румуни, заостали и беспомоћни, били су спремни да се покоре централној влади, искористе бирачко право и својим гласовима надјачају Мађаре и Сикуле за рачун лојалних Саксонаца. Чак и да неколико Румуна буде изабрано, они немају словенске крви која би их удружила са чешком конзервативном опозицијом. У Рајхсрату су се 1863. појавили саксонски делегати из Трансилваније, и Шмерлинг је могао да Објави да заседа пуни Рајхсрат јединствене Царевине. У ствари, ту јединствену Царевину подржавали су једино Немци, а сви остали народи у њој су или ћутали или били против ње.

66

Шмерлинг је представљао Аустријску царевину као немачку државу. Логична последица је било настојање Немаца да остваре надмоћ у Аустрији. Такав начин размишљања је недостајао хабзбуршком Двору. Док је Шмерлинг евоцирао немачка национална осећања, Рехберг, Метернихов ученик, и даље је као министар спољних послова настојао да оживи конзервативни савез са Пруском. Шмерлингове претње су помогле Бизмарку да освоји власт у Пруској. Бизмарк је био спреман на конфронтацију, док је Рехберг Шмерлингу одузимао оруђе националне еуфорије без кога и није могло да дође до конфронтације. Шмерлинг је 1863. придобио Франца Јозефа за идеју реформе Немачке конфедерације под вођством Аустрије. Резултат те политике је био састанак немачких кнежева у Франкфурту, августа 1863. То је, иначе, био последњи састанак Немаца под председништвом Хабзбурга. Шмерлингов успех је био узалудан; Франца Јозефа је у Франкфурту пратио Рехберг, који је разговоре водио са сигурне конструктивне позиције, а не Шмерлинг. Шмерлинг свакако није ни могао да постигне нешто више. Као слуга династије, мислио је само о сарадњи с осталим немачким династијама, а само тиме није могао да задовољи укорењени немачки национализам. Сем тога, највећи од немачких владара – пруски краљ – није хтео да дође у Франкфурт, па због тога ни остали нису хтели ништа да предузму. У јесен 1863. Пруска је одбила предлог Аустрије да уђе у Царински савез, што је Рехберг предложио ради солидарности конзервативаца, а Шмерлинг ради „царевине од седамдесет милиона“. Тај моменат је био преломан за немачку, а самим тим и за аустријску политику. Од тог момента ће и конзервативна и либерална политика подједнако водити у рат.

За рат Аустрија није имала савезнике. Франц Јозеф нипошто не би предао остатак своје преостале италијанске земље, мада је то у свим временима била цена Наполеонове подршке. Односи са Русијом су потпуно захладнели због устанка у Пољској у пролеће 1863. Док је Бизмарк Русији пружао ефикасну подршку, Аустрија је неспретно покушавала да помогне Пољској, углавном да би придобила пољско племство из Галиције, Шмерлингове једине савезнике (сем Немаца). Поред тога, Хабзбурзи су увек желели нове круне, па је Франц Јозеф и у том моменту замишљао некакву хабзбуршку краљевину Пољску. С друге стране, није био спреман за сарадњу са западним земљама, Француском и Енглеском, и тако је пропустио последњу могућност да избегне изолацију Аустрије. Слична забуна је владала и око питања Шлезвиг-Холштајна, које је постављено 1864. Шмерлинг је, удовољавајући Немцима, инсистирао на томе да Аустија помогне тим војводствима да се ослободе, а Рехберг је постигао да Аустрија наступи заједно са Пруском на том терену, увредивши тиме либерале на које је рачунао Шмерлинг. У августу 1864. Рехберг је доживео тријумф, мада закратко. Бизмарк, суочен са компликацијама око Шлезвиг-Холштајна, последњи пут, вероватно неискрено, покушао је да оживи Метернихово конзервативно савезништво. Споразум у Шенбруну, који су формулисали Рехберг и Бизмарк, значио је савез против „револуције“, против немачког либерализма, Италије и Наполеона III. То савезништво је Аустрији пружало могућност да обнови своју хегемонију у Италији која је била централна тачка Метерниховог система, али је подразумевало признање Пруске као равноправне снаге у Немачкој што, по мишљењу Франца Јозефа, није долазило у обзир. Сем тога, савез против револуције није обухватао и Угарску, а Бизмарк је као битан услов тражио да Аустрија „премести свој центар гравитирања у Будимпешту“, не узимајући у обзир чињеницу да то значи и занемаривање интереса Немаца у југоисточној Европи. Или је то тражио баш због тога. Најважније је то што споразум Рехберга и Бизмарка није штитио Аустрију од руског продора на Блиски исток, мада је баш мирољубива политика Русије на Балкану била главни основ Метерниховог система. Истини за вољу, није било никакве могућности за обнову Свете алијансе после Уговора у Оломуцу и Кримског рата, па су и Франц Јозеф и Вилхелм I Пруски одбили да потпишу нацрт документа који су њихови саветници саставили. Вилхелм није хтео да постане аустријски сателит, а Франц Јозеф се надао да ће постићи све што нуде Шмерлинг и Рехберг, али без везивања за њих. Он је мислио да мудрост политичара лежи у одлагању

67

одлуке, а у ствари је био непаметан, тврдоглав и амбициозан и стално ишао за пленом који му је увек измицао.

После августа 1864. Рехбергова политика је пропала као што се десило и са Шмерлинговом после августа 1863. Једино питање је било ко ће се први срушити. Шмерлинг је имао задовољство да гледа пад свог супарника у октобру 1864. Аустријска спољна политика се одрекла сваке друге принципијелне линије и окренула се династичкој себичности. Нови министар спољних послова Менсдорф је био припадник високог племства али се, пошто је био војник, залагао за централну власт. Он је прихватио наименовање само као војник који слуша царску наредбу али се, без вере у сопствену моћ добре процене и у своје способности, ослањао на савете Естерхазија, министра без портфеља. Естерхази је био најгори могући саветодавац – злослутни конзервативац, скучених визија и увек уверен у пораз, могао је у свему да види опасност а спас нигде. Није се слагао са Шмерлинговим позивањем на немачки либерализам и није полагао наде у Рехбергов конзервативизам. Веровао је једино у то да династија мора да брани своју величину и да би требало часно да пропадне. Зато је одбијао да окаља ту част покушавајући да поткупи било ког непријатеља Хабзбуршке монархије. Укратко, он је представљао мешавину Метерниховог уверења да је Аустрија слаба и Шварценбергове политике изолације која је почивала на уверењу да је Аустрија јака.

Естерхази је био прави човек за Франца Јозефа. Обојица су желела да сачувају сјај и моћ Царевине и обојица су била уверена да је то немогуће. Обојица су била уверена у непобедивост аустријских непријатеља и обојица су одбијала да окаљају своју савест упуштајући се у преговоре са њима. Успон Естерхазија је представљао претњу Шмерлингу, јер је Естерхази, мада није живео у отаџбини, био Мађар. Захваљујући његовом утицају, староконзервативци су почели поново да задобијају своје изгубљене позиције на Двору. Сем тога, до краја 1864. Шмерлинг је почео да губи чак и подршку Немаца. У првом моменту су Немци поздравили долазак Шмерлинга као „оца устава“ и надали се да ће он да исправи недостатке Фебруарског патента. Убрзо су увидели да Шмерлинг није одан либералним начелима и да на расправе у Рајхсрату гледа само као на нешто што досађује и омета бирократију да ради без застоја. Свој положај је, сем тога, дуговао томе што је цара уверавао да Патент нема одлике правог устава. Вера либерала у Шмерлинга је оживела после састанка у Франкфурту и аустријских мера у вези с питањем Шлезвиг-Холштајна. Та вера се убрзо угасила када је Аустрија прихватила политички курс који није био у складу са немачким национализмом. Немци су у Рајхсрату најзад схватили да династија није постала либерална, како су слепо веровали 1861. Сада су гледали около тражећи савезнике, у нади да ће наметнути либерализам династији. Такав савезник је могла да буде само Угарска, пошто нису хтели да се одрекну вештачке већине у Рајхсрату коју су стекли „изборном геометријом“. Тако су се Немци поново окренули идеји немачких радикала из 1848, по којој би мађарска превласт у Угарској требало да буде цена немачке превласти у осталом делу Аустрије. Немци више нису подржавали Шмерлингове напоре да сломи отпор Мађара. Они су чак на зимској седници 1864–1865. запретили да ће гласати против издвајања новца за војне потребе. Франц Јозеф је, међутим, и пристао на Фебруарски патент управо под условом да се Рајхсрат не меша у војне послове, а тај услов је сада прекршен. Шмерлингов пад је био неизбежан.

Развој догађаја у Угарској био је последња кап за Шмерлинга. У пролеће 1865, са приближавањем рата, чак ни Шмерлинг није више имао стрпљења да чека, па је предложио да се још једном сазову дијете Угарске и Хрватске. Предлог је био узалудан. Није било изгледа да Мађари, који су одбили царске захтеве 1861, сада попусте пред владом којој је још непосредније претио рат. Једини резултат састанка дијета било би јачање угарског отпора и дискредитовање Царевине у очима Европе. То је била прилика за Деака. И он је од 1861. до 1865. могао да чека, али је то било оправдано, и живео је повучено на свом имању, не дајући никакве изјаве ни о чему. Сада је из контаката са староконзервативцима са Двора сазнао да је

68

Шмерлинг пао и да је дошло време да се Францу Јозефу понуди споразум. За те четири године ћутања Деаков утицај у Угарској је бивао све већи и достигао је врхунац у исто време када је Кошут из емиграције објавио промену свог политичког курса. Пошто је изгубио наду у нови револуционарни рат у савезу с Италијом и Наполеоном III, Кошут је, у својој мржњи према Хабзбурзима, најзад схватио која би то политичка линија могла да обезбеди стабилност Средње Европе без Хабзбурга. Прекасно се сетио да се заложи за стварање независне подунавске конфедерације Угарске, Србије, Румуније и Хрватске, чак и по цену да њен главни град буде Београд. То је значило тражити од Мађара да словенске сељаке сматрају себи равнима. Кошутове присталице су одмах одговориле: „Боље Беч него Београд!“ Тако је, на ироничан начин, једини мудри предлог који је Кошут икада смислио у тренутку уништио сав његов утицај у Угарској.

Тако се терен пред Деаком рашчистио, и он је у серији новинских чланака током априла и маја 1865. објавио свој програм споразума: чим јој буде враћен законити устав, Угарска ће признати и захтеве Царевине и испуниће их на бази равноправности с аустријским земљама. То је био програм о коме је Фракц Јозеф могао да преговара. Он није имао „систем“ за своју Царевину, хтео је само да сачува величину и оружану силу династије и било му је свеједно на којој ће доктрини та моћ да почива. Деакови чланци су допринели томе да Франц Јозеф одмах дође у Будимпешту. Први пут се понашао као прави краљ Угарске, избегавао свако помињање Царевине и објавио своју намеру да испуни легитимне захтеве народа Угарске. Окончан је покушај да се сломи отпор Мађара, а 30. јула 1865. Шмерлинг и министри који су били уз њега су смењени.

10. КРАЈ СТАРЕ АУСТРИЈЕ, 1865–1866.

Шмерлинг није успео да сломи отпор Мађара и изгубио је контролу над Немцима. Франц Јозеф, иако је кренуо потпуно другачијим правцем, и даље је био далеко од идеје да учини уступке било Мађарима било Немцима. Најновија Деакова саопштења су, како је изгледало, пружала неку наду да се може доћи до споразума који не би угрозио величину Царевине. Што се тиче псеудоуставности, у царевим очима њена алтернатива није била права уставност него само непостојање уставности. Ни Мађари ни Немци више нису били подобни за функције: са Мађарима је тек требало да се преговара, а Немци су се окаљали либералистичком „нелојалношћу“. Једини избор је било конзервативно племство, људи Октобарске дипломе, па је нова влада била „влада грофова“. Није била просто реч о враћању на ситуацију из 1860, када су угарски магнати били најмоћнији, а државном министру Голуховском федерализам није скоро ништа значио. Сада су угарски староконзервативци нестали, а федерализам се морао спроводити у живот много озбиљније, и то као противтежа захтевима немачких либерала. Нови државни министар Белкреди је био моравски племић, а не Пољак, и он није признавао псеудоисторизам планова које су износили конзервативци него их је сматрао реалним. Белкреди је био храбар човек који је имао дуго искуство у администрацији. Као и сви најбољи аустријски племићи, он је дубоко био одан величини Царевине, али је искрено веровао да се тој величини може најбоље служити ако се племству врати положај који оно, у ствари, никада није ни имало. Франц Јозеф је претпостављао, мислећи само на Угарску, да ће наименовање Белкредија учинити да се до споразума с Угарском лакше дође. Белкреди је, пак, веровао да је наименован зато да би обавио федералистичку трансформацију Царевине и тако уступак Угарској учинио безопасним. Тај неспоразум је донео крајње разочарање обојици и цару и његовом министру.

Белкредију је било лако да наопако окрене Шмерлингову политику. Шмерлингов највећи преступ у очима Мађара је био што је примио Саксонце из Трансилваније у дијету. То је сада поништено. Трансилванијска дијета, која је била склона Бечу, распуштена је, и изабрана је нова која је била склона Мађарима и чији је задатак био да изгласа припајање

69

Трансилваније Угарској. Чешки бојкот Рајхсрата је оправдан, и Франц Јозеф је објавио своју намеру да се крунише за краља Чешке и за краља Угарске. Рајхсрат је затворен. Сем тога, „суспендован“ је комплетан Фебруарски патент под изговором да не може да важи ни у једном делу Царевине док цар са другим делом Царевине преговара о амандманима. Конзервативно племство је поздравило укидање Фебруарског патента и пораз немачких бирократа као последицу тога, а Франц Јозеф је био одушевљен нестанком „уставне“ опасности. Ипак је прави добитник била Угарска. Јавно мњење аустријских земаља је изгубило значај и није више могло да се употреби против Угарске: уместо да преговара „с Аустријом“, Угарска је преговарала директно са царем. Хабзбурзи и Мађари су постали једнаки, а то је Угарској унапред гарантовало победу.

Чим је уништен Шмерлингов систем, Белкредијеви политички ресурси су пресахли. Није имао да понуди ништа боље од Шмерлингове политике чекања. Шмерлинг је чекао да Мађари прихвате Фебруарски патент, а Белкреди је чекао да прихвате Октобарску диплому. Мађари нису хтели да прихвате ниједан од та два документа. Захтевали су потпуно враћање на снагу устава из 1848, уз само оне измене које они сами добровољно предложе. Тај захтев је обновљен када се Угарска дијета састала почетком 1866. Белкредијева влада је понудила Угарској само обнову жупанијске аутономије и дијету са неким овлашћењима у области администрације, док је Деак тражио одговорну владу у складу са законима из 1848. године. Да би цар то прихватио, Деак је објаснио какве би договоре с осталим делом Царевине влада могла да оствари у парламенту Угарске. Један одбор Дијете је, по Деаковим упутствима, дефинисао заједничке послове Монархије у којима би учествовала и Угарска и предложио да их обављају парламентарне делегације Угарске и Аустрије. Те делегације су представљале знатан напредак у односу на изасланства која је Деак раније предлагао. Овога пута су то била самостална тела, која нису била обавезана унапред датим инструкцијама и која нису била одговорна парламентима који су их именовали. У случају несагласности, заседале би као јединствено тело и доносиле одлуке већином гласова.

Такав споразум, камен-темељац дуализма створеног 1867, изгледао је као да се њиме одустаје од угарске независности на којој је Деак увек инсистирао: јер ће спољна политика, и војне потребе које уз њу иду, бити наметнуте угарском парламенту већином у делегацијама, а неће бити ни министара спољних послова или рата који би били одговорни угарском парламенту. То је био одлучујући раскид са Кошутовом Угарском из 1848. и одлучан уступак захтеву Царевине за очување њене величине. Ипак, оно што је оправдало тај чин није био уступак него пре пораст угарске моћи. Угарска делегација, коју је обједињавала мађарска солидарност, гласаће увек једногласно, а аустријска ће увек бити подељена на Немце и Словене, па ће тако Угарска увек наметнути своју политику осталом делу Царевине. То Деак није схватио, јер је његово поимање ствари било ограничено на унутрашње послове Угарске и на успостављање законите власти. То што је Деак прихватио овај аргумент и представио га као свој био је први знак утицаја Ђуле Андрашија, који ће од тада бити пресудна личност у процесу стварања дуализма. Андраши је, као млад и полетан магнат, био близак Кошутов сарадник 1848, због чега су га џелати Франца Јозефа симболично обесили, а он са Кошутом отишао у емиграцију. Касније се вратио и помирио са династијом јер је схватио неизводивост Кошутове замисли да туђом револуцијом збаци Хабзбурге. Сада је постао Деаков главни саветник, а Деак је већ био одлучио да Андраши буде први премијер слободне Угарске. Њих двојица су били добри партнери. Даек се разумео у угарске законе и у вештину парламентарне тактике, а Андраши је био светски човек и познавао дипломатске вештине. У сваком од њих, на свој начин, нашла се мађарска моћ прилагођавања савременом свету, која је Угарску очувала све до 20. века. Деак је био идеалан представник ситног племства, који се из своје жупаније уздигао до државничког положаја и који је своју оданост традиционалним институцијама Угарске претворио у мађарски национализам. Андраши је био идеалан пример магната који је оставио царски Двор зарад угарског парламента и који је такође постао, на

70

свој начин, мађарски националиста. Али, у Андрашијевом национализму је било доста претварања: магнати су још увек мислили да имају велику улогу у Европи, а Андраши је маштао о томе да постане министар спољних послова моћне Аустријске царевине, а не премијер Угарске. Обојица су били умерени, Деак захваљујући мудрости при Процени ствари, а Андраши захваљујући својим горким искуствима. Обојица су желела да се споразумеју са царем и умире народности – у сваком случају бар толико колико се може а да се не претворе у савезнике Беча. Андраши је, међутим, журио: желео је пред Европом да покаже своје дипломатско умеће и цинично настојао да прикаже Деакову наклоност ка тактичком маневрисању. Андраши је био савршен посредник између Деака и цара. Франц Јозеф није волео исправност и правничку педантерију Деака, али му се допадало Андрашијево нестрпљење да што пре среди унутрашње проблеме и његова жеља да Царевина у новом облику опет буде велика у Европи. И Деак и Андраши би се згрозили над насиљем које ће касније изнедрити мађарски национализам – обојица су своју политику умерености заснивали на тактици. Тиме су само припремали терен за њен пораз. Јер, још се није родио Мађар који ће Словене и Румуне прихватити као себи равне.

У пролеће 1866. Белкредијева влада је била далеко од тога да прихвати Деакове планове, чак ни са мамцем што га је Андраши био додао. Као и Шмерлинг, они су сматрали да је Угарска дијета рушилачки елемент. Као што се често дешава у пословима сваке врсте, људи који су постављени на неку функцију да би спровели одређену политику нађу се врло брзо у ситуацији да спроводе сасвим супротну. Белкредијева влада је именована са задатком да ојача Царевину за рат са Пруском остваривши споразум с Угарском. Како се рат са Пруском приближавао, влада је одустајала од споразума, надајући се да ће победа у рату учинити да уступци буду непотребни. Менсдорф и Естерхази нису ни водили неку значајну спољну политику, сем одбране свих аустријских захтева и одбијања да се макар и најмањим( уступком стекне бар неки савезник. Нису хтели да се позивају на немачки национализам против Пруске, а нису хтели ни да обнове конзервативни савез са њом тако што би је признали за равноправног партнера. Нису били расположени ни за уступке Наполеону III, „револуционару“, нити да придобију руског цара помоћу уступака на Истоку. Када је реч о Италији, нису хтели да је учине неутралном тако што би јој препустили Венецију, него су још маштали о томе да је врате у положај од пре 1859. Стара Аустрија је глупо извршила самоубиство, а Бизмарк је кренуо у рат да би Аустрију натерао да донесе одлуку пошто то њени владари нису успели да учине. Аустријски министри су се плашили победе као и пораза, јер би победа натерала Аустрију да постане водећа сила у Немачкој и тиме помрачила сјај космополитског аустријског племства. Естерхази, који је допринео избијању рата више него ико, овако је описао њихова схватања: „Мрзим овај рат јер, било да победимо или да изгубимо, ово више неће бити стара Аустрија.“ Као и 1859, и касније 1914, Франц Јозеф и његови саветници су били спремни и на рат и на пораз истовремено.

У последњем моменту, пошто је Италија остварила војну алијансу са Пруском, аустријска влада је одлучила да преда Венецију упркос својим ранијим принципијелним противљењима томе. Ту понуду је Италија одбила. Сада су аустријски министри били упорни да учине уступак, као што су раније били упорни у одбијању да га учине. Ако Италија неће Венецију, нека онда Венеција припадне Наполеону III. Купили су од Наполеона III неутралност (од које он није ни хтео ни могао да одустане) 12. јуна 1866, обећањем да ће добити Венецију без обзира на исход рата, и пристајањем на француски протекторат над Рајнском облашћу. Тако се, и пре пораза у рату, највећа сила у Немачкој и Италији одрекла обе. Сигуран пораз су донеле нестручност племства и гордост династије. Надвојвода Албрехт, најбољи генерал Монархије, није могао, као члан царске куће, да буде изложен ризику пораза. Зато је уклоњен из Чешке, одлучујућег бојног поља рата, и пребачен у Венецију која је брањена само ради права да касније буде уступљена. У Чешку је послат Бенедек, другоразредни војсковођа. Албрехт је извојевао непотребну победу код Кустоце, а

71

Бенедек се мувао по Чешкој док га Пруси нису напали код Садове са две стране и разбили му војску 3. јула 1866. Аустрија је ипак имала још много снаге за отпор. Надвојвода Албрехт је повучен из Италије. Организовао је нову одбрамбену линију на Дунаву и запретио Пруској дуготрајним ратом. Такав рат није био потребан. Бизмарков циљ је било очување Аустрије а не њено уништење, па је уложио додатне напоре у преговоре, да би избегао посредовање Наполеона III или руске захтеве за надокнаду на Блиском истоку. Миром у Прагу (23. августа 1866) Аустрија је изгубила и Венецију и свој утицај у Немачкој, али је ипак и даље остала велика сила.

Аустрија каква је изашла из рата 1866. била је Бизмаркова творевина, као што је Аустрија која је изашла из рата са Наполеоном била Метернихова творевина. Творевина, што значи не по својој унутрашњој равнотежи него по томе колико је значила као велика сила. Метернихова Аустрија је била неопходна Европи, а Бизмаркова Аустрија је била неопходна Немачкој, или тачније Пруској. Она је била кључна баријера против велике Немачке, против паннемачког програма који би прогутао пруске јункере. А пошто су и многи други били против велике Немачке, таква Аустрија је била добродошла. Боље она него већа Немачка за Чехе, Пољаке и Словене. На међународном плану такође: боље она него већа Немачка за Француску. Сем тога, алтернатива већој Немачкој, да је Аустријска царевина пропала, или можда њена последица, био би панславизам и раст руске моћи. Према томе, Аустријску царевину је добродошлицом дочекала и Енглеска, па чак и конзервативни Руси којима се панславизам није допадао. Доминирајући у Немачкој и Италији, Аустрија је представљала превелики изазов националистичким догмама свог времена. Искључена из Немачке и Италије, Аустрија је служила да се одложи постављање великих питања Средње и Источне Европе, од којих су велике силе још увек страховале. Италији се није допадало постојање Аустрије, али она сама није имала моћи него само здружена с осталим незадовољнима. Кроз неколико година је Аустрија, уз Бизмаркову помоћ, већ надгледала италијанску политику скоро исто онако детаљно као у Метернихово време. Постојање Аустрије је сметало и руским експанзионистима који су били склони Цариграду. Али, они су били у мањини и руске одлуке ће бити супротне од онога што они желе све до пропасти Бизмаркове Европе 1914. године – увек сем током неколико недеља 1878. године. Свима осталима је одговарало да Аустрија траје. После рата 1866. Хабзбуршка монархија била је без сумње „само један болесник“ и тиме је придобила Европу да је и даље трпи, па чак и да јој помаже.

Метерних је схватио какву опасност представља то што је Аустрија постала само потреба Европе, па је покушао, мада с мало успеха, да нађе неку „мисију“ коју би народи Царевине прихватили, и која би смањила њену зависност од туђе наклоности. Потрага за таквом мисијом је поново постала актуелна 1866, али ни овог пута није била успешнија него у Метернихово доба. Маћари су, додуше, нашли Аустрији одговарајући задатак који се састојао у јачању мађарске хегемоније у Угарској, и то је задовољило Бизмаркове потребе. Бизмарк је обновио немачки савез са Мађарима, који је био део франкфуртског програма из 1848, а сада га је само унапредио: Франкфурт је тражио помоћ Мађара у оснивању велике Немачке, а Бизмарк је искористио Угарску као савезника против ње. Таква политика је више одговарала и Мађарима. Ипак, није могло остати на томе да једини задатак Аустрије буде да служи амбицијама Мађара који су чинили само петину њеног становништва. Немци су се још увек надали да ће Хабзбуршка царевина даље да шири немачку културу и економску превласт у југоисточној Европи, или бар унутар Царевине. То није могло лако да се уклопи у Бизмарков систем. Бизмарк није могао да дозволи да поново ојачају аустријски Немци и да се поново појави опасност од „царевине од седамдесет милиона“. С друге стране, није могао ни да дозволи да Аустријска царевина изгуби свој немачки карактер и постане погодна за савезника Француске или чак Русије. У ствари, Бизмарк је желео да сачува Аустрију из 1866, поражену, али и даље немачку. Зато је беживотност аустријске политике у доба дуализма била углавном последица немачких потреба. Наравно да би се Немачка одупрла сваком стварном

72

покушају Аустрије да се определи за једину мисију која би заиста оправдавала њено постојање: да открије модел сарадње између људи различитих националности, који не би био заснован на хегемонији једне привилеговане нације или класе. Бизмарк, а поготово други немачки државници, није разумео природу аустријског проблема. Пољаци су били једина словенска мањина са којом су Пруси имали искуства, а и према њима су показивали само силу, не покушавајући да их придобију за себе. Огољена сила не би могла да успе у Аустрији. То је била одлучујућа лекција коју су научили из искуства Баха и Шмерлинга. Франц Јозеф је оклевао да прихвати помоћ Мађара, а није желео ни да падне шака Немцима, посебно зато што би они силу применили само ради остварења пројекта о великој Немачкој, што се Францу Јозефу није допадало, а ни Бизмарку. Ипак, без слободне сарадње народа настанак велике Немачке би био неизбежан. Једино решење је била руска хегемонија у Средњој и Источној Европи. Хабзбуршки поданици су, на крају, окусили и једно и друго – и платили цену хабзбуршких промашаја.

11. НАСТАНАК ДУАЛИЗМА, 1866–1867.

У августу 1866, непосредно после пораза, Мађари су понудили партнерство. Деак је изјавио да Мађари не траже после пораза ништа више од онога што су имали пре пораза. Тиме је мислио да је сада било могуће остварење њихових највећих амбиција. Андраши је, долазећи у Беч на састанак са царем, већ наступао као царски државник. Његови погледи на Аустрију су се веома разликовали од схватања староконзервативаца, који су до тада били веза између цара и Угарске. Андраши је желео да Аустрија буде централизована, либерална и немачка, баш као што би и Угарска била централизована, либерална и мађарска. То је представљало оживљавање идеје из 1848, само што је сада било говора о партнерству Беча и Будимпеште, а не Беча и Франкфурта. Дакле, ту би и даље било места за династију. Немци и Мађари би били два „државна народа“, а о осталима је Андраши рекао: „Словени нису подобни да владају, њима се мора владати.“ Дуализам, као партнерство Мађара и Немаца, током наредних година, био је омиљена идеја или, боље речено, омиљени неспоразум. Далеко од тога да је био намера Франца Јозефа. Он је пристао на уступке Мађарима да би избегао уступке другима, а свакако да није намеравао да поклекне пред немачким либералима. Андрашијево вешто убеђивање у корист аустријских Немаца увредило је Франца Јозефа и рехабилитовало Белкредија, чији је положај био пољуљан пошто је изгубио рат, јер је Белкреди подржавао дуализам доста мрзовољно, а истовремено се опирао либерализму. Јула 1866. је изгледало да је Франц Јозеф, коме је и даље била потребна помоћ Пруске, био спреман да прихвати све захтеве Угарске. У августу је, међутим, потписивањем Прашког мира окончао кризу, и Андраши се у Будимпешту вратио празних руку.

Мађарски захтеви су били јасни. Белкреди је сада планирао да остале покрајине Царевине наведе да и оне упуте сличне захтеве, чиме би Угарска изгубила своју позицију изузетка. Према томе, требало је сазвати покрајинске дијете и навести их да траже привилегије које нису вековима примењиване или нису ни постојале. Међутим, дијете које би биле изабране по постојећим изборним правилима никад не би тражиле те привилегије, јер је „изборна геометрија“ увек обезбеђивала немачку већину која је увек била само за јак централни парламент. Била је потребна промена изборног закона и замена неодговарајућих, односно централистички опредељених функционера, племићима федералистима. Белкреди, који је водио конзервативну политику потпуније него икада, најболније је осетио њене противречности. Он је хтео да раскине окове унитарне државе која је постојала преко стотину година и тако заузда и бирократију и немачку средњу класу Царевине. С друге стране, његов конзервативизам га је спречавао да потражи друге савезнике сем високог племства. Намеравао је да направи словенску већину у дијетама, али није желео да та већина представља народне покрете. Противио се немачкој већини као Шмерлингов либерал, а не

73

као Немац, а Словенима се окренуо као конзервативац, клерикалан и одан племству. Словени су били конзервативни клерикалци због политичке незрелости, а како су стицали политичку свест и они су постајали либерали и залагали се за људска права. Према томе, једини Белкредијеви политички савезници нису били нека озбиљна сила – а да су то били, не би били погодни за савезнике. Белкреди је једино могао да се нада да ће феудално племство преко ноћи да научи вештину владања и да ће немачка бирократија лојално да помогне при разарању унитарне државе коју је иначе и створила.

Белкреди је имао само неколико месеци да докаже да је староконзервативизам последњи пут промашио. Немачким либералима изгледало је да је он једини избор. Франц Јозеф је у октобру 1866. открио Немца, донекле либерала, који није припадао немачким либералима Царевине. Био је то Бојст, који је сада постао министар спољних послова и који је годинама био премијер Саксоније и највећи противник Бизмарка у Немачкој конфедерацији. Његово наименовање је најавило политику освете Пруској: није било другог разлога за политички опстанак Бојста сем његовог непријатељства према Бизмарку. И само његово ступање на функцију била је провокативна поновна афирмација веза Аустрије и Немачке. Бојст није био као Метерних опседнут, или оптерећен, неком политичком идејом: његов лични капитал је била, као и код свих државника нереалних малих немачких земаља, мудрост – вешт говор и брзо постизање резултата без много размишљања о последицама. Бојст није имао своје „гледиште“ о Аустријској царевини. Наравно, он је на њу гледао као на немачку државу пошто ју је знао као такву годинама, а није био емотивно везан за неку другу политику. Према традицији унитарне Царевине која је доминирала бирократијом, псеудоисторијским амбицијама племства, династичкој „мисији“ заштите покорених народа, Бојст је био равнодушан. Његова једина брига је било сређивање унутрашњих ствари у Аустрији, да би се тиме стекло поверење у иностранству и да би он могао да настави да изграђује антипруску коалицију. Зато се усредсредио на најбитнију чињеницу коју су и бирократе и племићи, и Шмерлинг и Белкреди, подједнако заобилазили: једино је било важно средити односе с Угарском, а то се могло постићи само ако се Мађарима да све што траже. То што је погледао у очи тој истини донело му је успех тамо где су сви његови претходници били неуспешни и учинило га креатором дуализма са царске стране. Тај успех на домаћем плану обележио је и његову спољну политику. Дао је Мађарима, а донекле и Немцима, право гласа у пословима Царевине. Управо та два народа нису била, међутим, за реваншистички обрачун с Пруском. Мађарима је било јасно да свој успех дугују поразу Аустрије 1866, а Немци не би, без обзира на свој сукоб са Пруском, кренули против једне немачке земље. Тако је, невероватно парадоксално, управо политички систем развијен на бази рата против Пруске омогућио трајност Бизмарковог дела.

Белкредију никада није пало на памет да ће један „странац“ њему иза леђа решити питање Аустрије. Полако је напредовао ка свом циљу, изазивајући покрајинске амбиције неугарских земаља. Чак је и Белкреди, који је био против централног Рајхсрата, схватао да покрајинске дијете нису довољно снажне да би уплашиле Угарску. С друге стране, он није желео да оживи Фебруарски патент који је „суспендован“ септембра 1865. Према томе, ухватио се клаузуле Октобарске дипломе којом су предвиђени повремени састанци неугарских земаља у „ванредном Рајхсрату“. Тиме је избегао и изборне одредбе Фебруарског патента. Дијетама ће бити дата инструкција да своје делегате бирају обичном већином, уместо да свака курија бира своје посебно. Тако ће се у дијетама добити словенска конзервативна већина уместо немачке либералне већине која се добијала по рецепту „изборне геометрије“. На тај начин су се могли бесконачно одугловачити преговори с Угарском. У међувремену би наговорили Хрватску да тражи своја права на рачун Угарске, чиме би Угарска била ослабљена изнутра.

Док је Белкреди методично припремао своју верзију „изборне геометрије“, Бојст је радио. Посетио је Будимпешту и тамо постигао споразум с Андрашијем: обојица су

74

размишљала пре свега о спољној политици и нестрпљиво гледала на Белкредијев догматизам, на оклевања Франца Јозефа и чак на Деакову исправност. Бојст је, задовољан због могућности да се постигне споразум, убедио Франца Јозефа да одустане од традиционалног метода „погађања“ између краља и дијете: угарски лидери су сада сматрани одговорном владом у складу са законима из 1848. и дошли су у Беч на директне преговоре. То је био одлучујући корак, јер је Франц Јозеф прихватањем одговорне владе признао мађарски програм, па је сад он био тај који прихвата уступке мађарских министара, уместо они његове. Ти преговори у Бечу имали су чудан, незаконит карактер: Андраши и његове колеге су већ говорили у име Угарске, а аустријски министри, мада формално и даље царски министри, само у име неугарских земаља, односно уже Аустрије каква је настала у време дуализма. Франц Јозеф је журио да заврши преговоре чим се уверио да прихватањем угарских захтева његово руковођење војском и спољном политиком неће бити угрожени. Као и увек, после дуготрајног одлагања, постао је нестрпљив и одбацио је дотадашње обавезе и саветодавце. Хрватска делегација је дошла у Беч у децембру 1866. и понудила своју сарадњу са Царевином на равној нози с Угарском. Грубо јој је одговорено да се Јелачићеве услуге не цене онолико колико су вределе 1848. и да се Хрвати сами договоре с Угарском како умеју. Белкреди је 2. јануара 1867. успео да објави Патент о сазиву „ванредног Рајхсрата“, али то је већ био узалудан потез. Он и остали аустријски министри су могли једино да слушају угарске предлоге и да их аминују, знајући да је цар већ донео одлуку. Белкреди и „грофови“ су 7. фебруара 1867. смењени, а Бојст је остао сам, са неколико функционера, да ликвидира „стару“ Аустрију. На тај особен начин је дуализам брзо осмишљен, а устав нове Аустроугарске су саставили саксонски политичар и мађарски племић.

Намера свих аустријских министара, и Шмерлинга и Белкредија, као и почетна намера Деака, било је постизање споразума између двеју половина Царевине. Угарска се питала о томе и дуализам је ступио на снагу тек када га је угарски парламент признао у марту 1867. Друга, безимена „половина“ се није ни чула: Франц Јозеф се договорио у њено име. Изгледало је потпуно непотребно чекати на одобрење још неког непостојећег Рајхсрата, а сем тога Рајхсрат би могао да расправља о тачкама које је Угарска већ прихватила. Мађари су, међутим, инсистирали на томе да и неугарске земље морају да одобре договор, иако нису имале права ни да га мењају ни да га одбију. Бојст је зато поново оснажио Фебруарски патент, који је био закон целе Царевине, и једноставно га применио само на њену преосталу „половину“. Тако је ужи Рајхсрат из Патента постао нормални Рајхсрат уставне Аустрије. То оруђе се директно сударало с остацима Белкредијевог дела. Дијете изабране под његовом управом у новембру и децембру 1866. биле су федералистичке, односно конзервативне. Пет најважнијих13 је одбило да призна Фебруарски патент или да пошаље представнике у Рајхсрат. Те непослушне дијете су одмах распуштене, а Шмерлингова „изборна геометрија“ оживљена таквом снагом да је немачка већина постигнута чак и у Чешкој. Чеси и Словенци су узалудно наставили да бојкотују Рајхсрат. Рајхсрат је сада ,прихватајући децембра 1867. споразум као „уставни закон“, изгледао као прави парламент који је окончао формалности за оснивање дуализма.

Дуализам је био искључиво „нагодба“ између цара и Мађара. Мађари су пристали на јединствену велику државу само у пословима војске и спољне политике, а Франц Јозеф је предао унутрашње послове Угарске „мађарској нацији“. Мађари су такође пристали на царинску унију с остатком Монархије, с тим да она буде обнављана сваких десет година. Тако су створене три посебне организације: перманентна „заједничка Монархија“ која је и даље представљала велику моћ Хабзбурга у односу на спољни свет, привремена економска 13 Чешка и Моравска са чешко-конзервативном већиком, Крањска са словеначком већином, Галиција са

пољском већином, Тирол са већином немачких конзервативаца. Чак ни „изборна геометрија“ није могла да уништи Словеначку већину у Крањској, где су Словенци чинили 98 одсто становништва, па је дијета поново распуштена. „Изборна геометрија“ такође није успела ни у Галицији, али су Пољаци придобијени тако што им је обећан посебан статус.

75

Аустро-Угарска унија, и две посебне државе – Аустрија14 и Угарска. „Заједничка Монархија“ је била ограничена на цара и Двор, министра спољних послова и министра рата15. Није било заједничког министарског већа, ни премијера. Бојст, који је добио титулу царског канцелара због својих заслуга у разбијању Царевине, намеравао је да буде већа власт него две државне владе, а то је после поновио и нови министар спољних послова, Калноки. Тим покушајима су се Мађари успешно одупрли. Незванично и без уставних овлашћења, царски Крунски савет је радио као заједнички кабинет: био је састављен од два премијера, заједничких министара, неколико надвојвода и шефа генералштаба. Њихова функција је била само да буду саветодавно тело у служби цара, а одлуке о „високој политици“ су и даље биле у његовим рукама. То је био мотив због кога је Франц Јозеф пристао на нагодбу: да и даље самостално води спољну политику.

Заједничка Монархија је ипак имала свој уставни израз – у делегацијама. Свака делегација је имала шездесет чланова. У Угарској је Горњи дом (Дом магната) директним гласањем бирао двадесет делегата, од којих једног Хрвата. Доњи дом је директним гласањем бирао четрдесет, од којих су четворицу бирали хрватски чланови Дома. У Аустрији је двадесет директно бирао Горњи дом, а четрдесет Доњи дом – преко изборних колегијума чланова из разних покрајина. Број делегата из сваке покрајине био је пропорционалан величини покрајине – од десет из Чешке до по једног из Тирола и Ворарлберга. Тако је угарска делегација представљала унитарну државу Угарску, уз неважан гест признања према Хрватској, док је аустријска делегација била последња верзија Скупштине сталежа о којој су сањали конзервативци. Угарска, која је имала две петине становништва Царевине и плаћала трећину укупних пореза Монархији, имала је равноправан статус при доношењу одлука. Делегације су заседале одвојено, а када би коначно пристале на захтеве заједничких министарстава, два државна парламента су морала да прибаве без поговора потребан новац и људство. У случају неслагања, делегације су морале да се састану и гласају без претходне расправе, у тишини. То је био највиши домет заједничке Монархије. У пракси су Мађари избегавали то непоштовање њиховог суверенитета, па тај пропис никада није примењен. То је, такође, одговарало Францу Јозефу јер, пошто су делегације биле испод врховне власти, одлуке су остајале у његовој надлежности. Такође су Мађари, својим одбијањем да сарађују с осталим народима Царевине, доприносили већој власти цара.

Уступање суверенитета није обухватало и економске послове, па се о њима делегације такође нису ништа питале. Ти послови су обављани директним договорима два парламента. Многим заједничким установама, као што су пошта и монетарни систем, насталим у Бахово време, било је дозвољено да опстану, па је, после много заврзлама, 1878. основана јединствена Народна банка. Две главне теме расправа биле су: „квота“, односно удео у заједничким трошковима, и царинска политика. Око њих је сваких десет година избијала криза. Угарска је у почетку сносила само одсто тих дажбина и, мада је на крају њен удео повећан на 34,4 одсто, то је плаћено царинском политиком која је била веома повољна за Угарску. Аустрији, која се развијала у индустријализовану земљу, била је потребна јефтина храна. Угарска је инсистирала на високим царинама на жито, у интересу великих поседа и, пошто аустријска индустрија није хтела да ризикује да изгуби угарско тржиште, обично је

14 Технички, „Аустријска царевина“ је и даље означавала целину, а Аустроугарска, да применимо британску аналогију, није била као „Енглеска-Шкотска“, него као „Велика Британија-Шкотска“. „Заједничка Монархија“ је био мађарски начин избегавања речи „Царевина“ или „Рајх“. Неугарске земље су биле безимене; то је била „друга половина Царевине“ или, прецизно, „земље представљене у Рајхсрату“. Оне су овлаш назване „Аустрија“. У даљем тексту ће тај једноставан облик и бити коришћен, мада је озакоњен тек 1915.

15 Трећи заједнички министар, министар финансија, није имао неку озбиљну функцију. Он би само извештавао о расходима заједничке Монархије министре финансија Аустрије и Угарске, а они су расписивали нове порезе. Пошто је био беспослен, постао је „Катица за све“ у Монархији (на пример, био је задужен за управу над Босном и Херцеговином када су 1878. окупиране).

76

следила угарска претња да ће напустити трговинску унију, и Мађари би добили оно што траже. Аустријски парламент би понекад ипак био тврдоглав, па би се до „споразума“ дошло нередовним путем: то је, на пример, био један од узрока велике политичке кризе у Аустрији 1897. У ствари, десетогодишњи економски споразум је изазивао у Аустроугарској исту периодичну експлозију као и у царској Немачкој одобравање војне потрошње на сваких седам година. У обе земље би у том ритму избијале кризе које су, како је изгледало, доводиле у опасност саме темеље државе.

Тако су постале две уставне државе: Аустрија и Угарска. Угарски устав је почивао на „Мартовским законима“, уз само једну измену у области спољних послова: палатин, односно вицекраљ, ишчезао је, а краљ је обављао своје уставне функције непосредно. То је била практична поправка, коју је донела железница скративши пут од Беча до Будимпеште на само четири сата. Та нова Угарска је била унитарна држава, већа него што је стара Угарска икада била: њој је припадала Трансилванија, а такође и Војна крајина – земље на југу Угарске којима је управљала аустријска војска још од њиховог ослобођења од Турака у 18. веку. Тиме у Угарској није повећан број Мађара, јер су тамошњи колонисти, које је прихватила Марија Терезија, били Словаци, Немци, Румуни и Срби. Они су се, а нарочито Срби, храбро борили против Угарске 1848, а сада су, пошто им је цар окренуо леђа, желели мир са Мађарима. Деак се, такође, обавезао на уступке. Тако је 1868. донет Закон о народностима, теоријски изричито против Кошутовог шовинизма. Сврха Закона је била да се мађарска национална држава прилагоди постојању осталих народа у Угарској: њиме су дата права националним мањинама, али није створена мултинационална држава. Мањине су могле да се служе својим језиком у локалној управи, да заузимају положаје у управи у немађарским жупанијама и да се у државним школама свакој народности која је било „у знатном броју“ омогући школовање на њеном језику „до момента кад почиње више образовање“. Диван закон, чија ниједна одредба никада није примењена!

Деакова Угарска такође није намеравала да обнови Кошутову анексију Хрватске. Уместо тога, између две дијете је склопљена „нагодба“. Хрватска, којој је цар окренуо леђа, практично је морала да прихвати све услове које су поставили Андраши и Деак. То што је она за Хрвате била толико неповољна пре је последица политичке заосталости њихових вођа него мађарске безобзирности. Хрватска је сачувала посебност, језик и дијету, плаћала је фиксни проценат заједничких трошкова Краљевине Угарске, а Хрватска дијета је имала четрдесет представника у Угарском парламенту, који су могли да говоре својим језиком, а имали учешћа у процедури само када се расправљало о пословима „шире Угарске“. Само у једном питању ова нагодба није успела: Хрвати су тражили Ријеку, а Мађари инсистирали на томе да то остане слободан град. Пошто Хрвати нису попуштали, Мађари су успели да остваре шта су хтели карташким триком: када су Францу Јозефу подносили Нагодбу да је одобри, Мађари су преко хрватске изјаве да у тој тачки није постигнут споразум налепили хрватски превод своје верзије. У Нагодби се крила и једна још озбиљнија мана. Угарска је 1866. имала модеран устав, а Хрватска само традиционалан устав са свим његовим манама. Сем тога, пошто се Франц Јозеф одрекао уплитања у унутрашње ствари Угарске, Хрватска није могла да се жали Бечу против Будимпеште. Финансијски послови су обављани у Будимпешти, а необавештено хрватско племство није знало да ли су заједнички трошкови које плаћају трошкови „шире Угарске“ или само Угарске, у коју они не спадају. Није било одговорне владе. Хрватског бана, кога је до тада постављао цар, сада је и постављала и смењивала угарска влада, а Хрватска дијета је имала само традиционалну функцију узалудног противљења и приговарања. Било јој је забрањено да контактира са Бечом, а чак је и бан могао да ступи у везу са царем само преко министра за Хрватску у Будимпешти. У ствари, као и остале националности у Угарској, и Хрвати су зависили од воље Мађара.

У Угарској је био могућ повратак на „Мартовске законе“. У Аустрији Фебруарски патент није одговарао чак ни Немцима. Бојст је био спреман да им удовољи. Захваљујући

77

свом дугогодишњем искуству у уставотворним играријама док је био премијер Саксоније, знао је да либерални уступци не укључују преузимање стварне власти све док не предвиђају да извршну власт контролише парламент – а аустријски Немци, , либерали, тражили су само такве уступке. Веровали су да је дужност либерализма да штити поданика од државе и нису могли ни да замисле државу којом би управљао народ, па чак ни они сами. Као и у Немачкој, држава је још увек била нешто велико и далеко – die Obrigkeit – власт. Преузимање одговорности владања државом била је застрашујућа замисао за свакога сем за наследну династију или наследну владарску класу која је васпитана на тој идеји. У Енглеској је прошло скоро три стотине година (отприлике од почетка владавине краљице Елизабете до краја владавине Џорџа III) пре него што су се енглески земљопоседници и трговачки сталеж латили власти. У Француској је буржоазија, после велике Револуције, очајнички покушавала да избегне ту одговорност, па је прибегла свакаквим решењима – царству, обнови монархије, назовимонархији, назовицарству – све док није била приморана да оснује Трећу републику, која је такође пала због недостатка „квалификоване“ владарске класе. У Аустрији, као и у Немачкој, династија није била збачена, а није ни намеравала да се одрекне власти, па су се либерали латили „уставних закона“ као тумачења Фебруарског патента.

Ти уставни закони чак ни сада нису Фебруарски патент претворили у систем одговорне владе. Остао је отворен пут за ревитализацију царског племства у случају хитне потребе. Ипак, њима је створен систем личних слобода много либералнији него у Угарској или у царској Немачкој. Постојала је једнакост пред законом, грађански брак, слобода говора и слобода кретања. Конкордат из 1855. је поништен, обновљена је контрола државе над Католичком црквом и школство је поново ослобођено црквене контроле. Наредних тридесет и више година буџет ће бити уравнотежен, а валута стабилна. Остао је на снази Метернихов полицијски режим (и Француска је под Трећом републиком била „полицијска држава“), али је та полицијска држава била изложена јавној критици и обавезна да се цивилизовано понаша. Аустријски грађанин је после 1867. уживао већу грађанску сигурност него немачки, а био је у рукама поштенијих и способнијих службеника него италијански или француски грађанин. У ствари, имао је обезбеђену добру егзистенцију, ако се не рачуна то што држава није имала слуха за националне тежње, а династија није умела да открије „мисију“ којом би тај недостатак покрила. Немачки либерали су понудили известан либерализам чак и у националним пословима и заложили се за некакву „једнакост језика“ у школству и јавним службама. Уставна одредба је оставила простор да се о нејасноћама касније расправља, јер се у њој помињу и „покрајински језик“ и „језик који се уобичајено користи у покрајини“. Чеси су тврдили да су чешки и немачки два „покрајинска језика“ Чешке и да, према томе, чешки може да се користи у школама и јавним службама у Чешкој, а Немци су на то одговорили да чешки није „језик који се уобичајено користи у покрајини“ у искључиво немачким деловима Чешке. У Чешкој дијети је немачка већина, коју су чинили лидери либерала у Рајхсрату, усвојила декрет којим се забрањује настава на другом већинском језику покрајине. Знали су да ће сви Чеси да уче немачки, али они нису хтели да уче чешки. Без обзира на све то, Аустрија је од самог настанка дуализма имала либералнији режим према националностима него Угарска, па ће тако бити и у будућности.

Највећи недостатак тих уставних послова либерала из 1867. био је неуспех у реформи „изборне геометрије“. Немачки либерали нису ни покушавали да прошире изборно право, чак ни у градовима који би, пошто су били претежно немачки, ионако изабрали немачку већину. Једино су упорни били либерали из Рајхсрата да, како се онда говорило, „седну на место кочијаша државних кочија“, а нису схватали да им није било допуштено ни да придржавају узде. Бојстов највећи подухват је оснивање наводно парламентарне владе у јануару 1868. То није била у правом смислу речи одговорна влада у којој је лидер партије постављен за премијера који онда бира своје сараднике. Министре је бирао Франц Јозеф по савету Бојста, и то као одређене личности а не као припаднике неке партије. Влада није

78

имала неки заједнички програм ни заједничку одговорност, а међу министрима је завладало сплеткарење. Један од н»их је рекао за Хербста, министра правосуђа: „Он све критикује и само му је криво што не може да напада и министра правосуђа.“ После „владе грофова“ ова „буржоаска влада“ је изгледала као тријумф либерала, мада су и Бах и многи његови следбеници такође били скромног порекла. Цар је и даље доносио одлуке заједно са неколицином министара којима је веровао. Остали министри су били, у ствари, само шефови разних одељења управе. Најзад се могло слободно расправљати о политици. Аустријски Немци су се осећали слободно. У суштини, дошло је до повратка на Бахов систем владавине немачких функционера из редова средње класе а са либералном прошлошћу, с том разликом што они сада нису морали да слушају наређења Цркве ни да обавезно иду на мису. Теоријски је Аустроугарска била савез двеју уставних држава, од којих је прва била заснована на немачкој, а друга на мађарској хегемонији. Иза те уставне маске остала је Хабзбуршка монархија, у којој се владар заиста одрекао дела своје власти у унутрашњим пословима, али је и даље био врховни владар, и у којој су му многи нерешени проблеми и даље пружали неограничен простор за маневрисање у циљу очувања те власти.

12. НЕУСПЕХ ЛИБЕРАЛИЗМА: НЕМАЧКА ПРЕВЛАСТ У АУСТРИЈИ, 1867–1879.

Пре дуализма, као и после њега, примењивана су многа политичка оруђа. Франц Јозеф је дуализам прихватио на брзину, као неопходан увод у реваншистички рат против Пруске, али се због тога истог тренутка покајао. Више је био киван на Немце него на Мађаре. Мада је мађарски успех био већи, нису цара на то превише подсећали: Будимпешта је била удаљена четири сата возом, а мађарски министри су, мада либерали, били племићи, личности познате Двору. Рајхсрат, неделотворан какав је већ био, падао је цару у очи сваки пут када би изашао из Хофбурга; а министри либерали су били, са свом својом сервилношћу, педантни грађански адвокати антиклерикалних убеђења. Као резултат тога, владавина немачких либерала је била, мада безопасна и лојална, стално угрожавана и трајала је само десет година. Мађарска превласт је недирнута опстала све док није одвела Царевину у пропаст. То је имало и додатни разлог. Немачка превласт се могла умерити или срушити подстицањем других народа Аустрије, а нарочито Чеха, да се окрену против Немаца. Нагодба с Угарском се могла осујетити само ако се Чеси и Немци помире, јер би сваки прави договор међу народима Аустрије додуше ослабио Угарску, али би такође угрозио и царску власт. У унутрашњим, као и у спољним пословима, мађарска хегемонија је била цена коју је Франц Јозеф био вољан да плати у замену за очување сопствене моћи. С обзиром на то да је управо мађарска превласт разорила Хабзбуршку монархију, испада да је Франц Јозеф био виновник сопствене пропасти.

После оснивања буржујске владе, 1868, непосредна потреба царске политике је била да се Чеси врате у практичну политику, да би послужили као чинилац који ће се супротставити Немцима. Чешки лидери су били очајни због обнављања Шмерлингове изборне геометрије: страховали су од катастрофе ако Аустрија остане немачка сила, а ипак су доживели катастрофу иако је Аустрија била избачена из Немачке. Ригер, најистакнутији међу чешким вођама, бесомучно је покушавао да нађе излаз: залагао се за панславизам у Русији и Москву називао „мајком градова“. Руско царство, међутим, у то време није било ни расположено ни способно да угрози Хабзбуршку монархију. Поред тога, панславизам није био близак чешком племству, јединим Ригеровим савезницима. Чешки интелектуалци и племићи су 1868. поново склопили савез: панславизам је одбачен, а политички захтеви формулисани по Деаковом моделу. Осамдесеторица чешких представника који су бојкотовали Рајхсрат сачинили су декларацију у којој су навели своје захтеве: тражили су за Чехе у Чешкој подједнака национална права, као и реформу изборног система; тражили су, такође, и јединство „земаља светог Вацлава“ и исти степен независности „велике Чешке“ какав је уживала Угарска. Чешке

79

лидере је пример Угарске омађијао. Видели су, сасвим јасно, да су Мађари остварили своју националну слободу позивајући се на своја историјска права, па су претпостављали да је начин да остваре национална права Чеха позивање на историјско наслеђе Чешке. Нису схватали да су историјска права Угарске била стварна, а историјска права Чеха имагинарна и да, позивањем на њих, Чеси неће добити ново оружје него ће себи натоварити нови терет. Декларација их је, ипак, вратила у средиште политичких збивања, мада је цена коју су тражили била превисока.

Декларацију је, делимично, иницирао Тафе, царски министар (Keiserminister), потпредседник владе кога су буржоаски министри морали да подносе, као што је Шмерлинг морао да трпи Рехберга. Тафе је био у правом смислу речи „царев човек“: племић ирског порекла, сматран Немцем зато што су његова имања била у Тиролу. Захваљујући типично ирској спретности, успео је да се прилагоди и немачким либералима и чешким интелектуалцима, и слагао се одлично и са њима и са царем. Био је тактичан, пун разумевања и не без интелектуалних интересовања. Имао је мане своје класе: уздао се у то да ће проблеми пре бити решени временом него трудом, био скептичан према свему, чак и према сопственим способностима. Мада је искрено желео помирење свих народа у Аустрији, није ни тренутка веровао да они могу да учествују у управљању Царевином. Без немачког догматизма у себи, био је спреман да се заложи за систем националне једнакости. С друге стране, пошто није имао имања у Чешкој, био је далеко од јаловог конзервативизма и залагања за чешка „историјска права“, а ни федерализам му се није допадао. Практични циљ за који се залагао био је да Чеси признају јединство Аустрије учествујући у Рајхсрату, а да за узврат уживају пристојан третман у Чешкој. То је било прихватљиво и са гледишта немачких министара који би, после катастрофа преживљених током претходних година, радо платили добру цену за признање јединства Аустрије.

Чешки политичари су одбили ту понуду. Као вође без следбеника, нису се усуђивали да напусте своје аристократске савезнике. За разлику од других народности у Угарској, тражили су више од толеранције. Инсистирали су на томе да су Чеси из Чешке, као што су Мађари из Угарске: а то су и били – и на чешком и на немачком језику. Били су везани за историју коју су сами оживели и захтевали су за себе статус „државног народа“ Чешке, уместо положаја националне мањине у Аустрији. Није то био једноставан сукоб између Чеха и Немаца него сукоб између историјске Краљевине Чешке и исто тако историјског „Светог римског царства немачког народа“ у које је спадала и Чешка. Чеси се више нису задовољавали правима националне мањине у Чешкој коју су сматрали својом државом; као што касније Немци, који су навикли да Чешку сматрају делом Рајха или бар делом немачке Аустрије, неће моћи да се навикну на то да су национална мањина у Чехословачкој. Сем тога, чешки политичари су говорили само у своје име и у име још неколицине истомишљеника, није их пратило мноштво националиста који се грабе за места у бирократији, па их је, према томе, мало занимала подела функционерских места, која је иначе предмет борбе сваког практичног национализма. Заиста, да су и добили своју Краљевину Чешку, у то време не би било довољно оспособљених Чеха да њоме управљају. Као и увек, што мање народне подршке има неки национални покрет, то су његови циљеви екстремнији. Генерацију касније, када је већ постојала национално свесна чешка нација, историјска права Краљевине Чешке ће за њен национални опстанак бити мање важна од освајања места у државној служби. Изнад свега, године 1868. Чеси нису, свесни своје слабости, веровали у добре намере Немаца. Наиме, немачки либерали су деловали помирљиво као царски министри, али као чланови Чешке дијете ти исти Немци су се према Чесима односили са презиром и, понети вештачком већином коју су имали, излазили из сале чим би неки Чех устао да говори. У свом срцу је сваки Немац, од франкфуртских либерала 1848. па до Хитлера, Чешку увек сматрао немачким протекторатом. Да би то избегли, Чеси су могли да затраже заштиту од хабзбуршког цара, и зато нису желели да се удруже са Немцима и цару наметну уставну

80

владу.Преговори из 1868. нису довели ни до каквог резултата. Ригер, поново у недоумици,

узалуд се обратио за помоћ Наполеону III, коме је такође била очајнички потребна помоћ Хабзбуршке монархије. Немачки министри, који су изгледали незаменљиви, предложили су почетком 1870. да се чешки бојкот Рајхсрата сломи расписивањем директних избора за Рајхсрат у изборним телима. То је Тафеа отерало са положаја, пошто му је због тога осујећена свака нада у помирење. У моменту кад су остварили успех, немачке либерале је упропастио слом Бојстове спољне политике. Бојстова идеја је била да оснује европску коалицију против Пруске. Наполеон III и Франц Јозеф су се састали у Салцбургу, Бојст је намеравао да посредује између Италије и Француске око проблема Рима. Ради одржања опште климе у Немачкој, Аустрија се представљала као немачка држава, што је било узалудно. Бојст је тражио подршку Немаца против Пруске, а немачким либералима било је најмилије уједињење немачких земаља, што је управо Пруска остваривала. Немци у Аустрији су већ били спремни да учествују у тој представи, пошто им је она гарантовала привилегован положај у Аустрији. Сем тога, настојали су да поново оживе везе са Немачком, које су раскинуте 1866. Немцима ван Аустрије Бојст није понудио ништа привлачно: предложио им је да се удруже са својим националним непријатељима, практично ради његове личне сујете.

Алијанса Француске и Аустрије се, међутим, сломила на питању Рима. Нови рат са Пруском није одговарао аустријским генералима, осим ако би били сигурни да их неће напасти Италија. Италија није хтела да закључи савез ако се француске трупе не повуку из Рима. Наполеон III, коме је једини преостали домен престижа била заштита папе, није био расположен да се тога одрекне. Бојст, протестант из Саксоније, не би ни трепнуо због папске државе, али је традиционална приврженост куће Хабзбурга католицизму ограничавала Бојста, а традиција противреформације је династији одузела последњу прилику да поново оствари превласт у Немачкој. Разговори су трајали целе 1869. Објављене су бројне декларације о пријатељству и размењене војне мисије у безуспешном покушају да се на Бизмарка остави утисак. Није решено ништа, а кад је у јулу 1870. избио рат између Француске и Пруске, Француска и Аустрија нису биле савезнице. Бојст је знао да никад више неће имати прилику да се освети Бизмарку ако Пруска победи, па је био спреман да прихвати ризик и уђе у рат. Није имао подршку: генерали су страховали од пораза, а Немци су обожавали Бизмарка, иако је он истерао Аустрију из Немачке. Поред тога, и угарски министар Андраши је био против рата који је могао да има два исхода: или да преокрене одлуку из 1866. и тако поништи нагодбу из 1867. која је била последица те одлуке, или да донесе нов пораз Аустрији. Да је Бојст успео да оствари европску коалицију, мишљења Мађара и Немаца би могла да се занемаре, а овако се догодило да он у ствари није извршио задатак ради кога је постављен на функцију. Сем тога, било би превише очекивати да Бизмарку буде равноправан противник један сујетан, површан дипломата, уморан од дуготрајног посла на функцији премијера једне незнатне немачке државице. Аустроугарска је остала неутрална и помирила се са тим да Немачка под Бизмарком буде водећа европска сила. Само се Чешка дијета солидарисала са Француском и упутила протест због анексије Алзаса и Лорене, што је више био изазов Немцима него подршка Француској. То ће Французи изразима солидарности, исто тако безначајним, узвратити Чесима 1938.

Чим се одустало од реваншистичке политике, пажња Франца Јозефа више није била посвећена немачким либералима: могло се чак десити да он оспори нагодбу с Угарском. У јесен 1870. цар се још једном обратио Тафеу. Тафеови напори да помири Чехе и Немце пропали су и код једних и код других: Чеси су веровали да су на домаку потпуне победе, а Немци нису хтели да преговарају са човеком који их је истерао. Франц Јозеф више није желео немачке либерале у својој служби. Имао је две могућности: или да се определи за аустријске централисте догматике под Шмерлинговим вођством, или да се определи за племиће федералисте чији је последњи представник био Белкреди. Мађари су истицали да никада

81

неће прихватити Шмерлинга као премијера Аустрије, а управо то мешање Мађара у аустријске послове учврстило је решеност Франца Јозефа да именује владу која ће признати права Чеха и тиме лишити Угарску њеног изузетног положаја. У фебруару 1871. именована је „надстраначка влада“ која је по свом програму била федералистичка, упркос чињеници да је била, без обзира на протесте немачких либерала, већински састављена од Немаца. Хоенварт, премијер, био је немачки племић који је био уверен да ће федерализам ојачати Царевину. Интелектуални лидер владе је био Шефле, радикал из Бадена, један од ретких Немаца који су били идеалисти 1848. и који су то остали у годинама пада. Иако радикал и протестант, он је постао професор политичке економије на Бечком универзитету, где је предавао економску политику у области социјалне заштите у златно laissez faire доба. Као немачки родољуб, био је посвећен духовној традицији, а не пруској сили. Веровао је да се духовна традиција може обновити у Царевини Хабзбурга, ако се Царевина ослободи националне превласти. Шефле је међу првима схватио актуелну класну поделу међу народима и залагао се за опште изборно право као оружје уперено истовремено против либерализма и против немачке превласти. Са безграничним идеализмом је сматрао да ће Немци једноставно прихватити губитак своје доминантне позиције и да ће опште изборно право сви поздравити с одушевљењем, што би и Аустрији омогућило да обори мађарску хегемонију. Међутим, идеја о општем изборном праву је била превише смела за укус Франца Јозефа, па се све завршило само извесним смањењем изборног цензуса. То је било довољно да Чесима обезбеди већину у Чешкој дијети. Међутим, те Шефлеове идеје Франц Јозеф није заборавио, што ће уродити плодом тек тридесет пет година касније, и то потпуно неочекивано.

Главни циљ Хоенварт-Шефлеове владе је био споразум са Чешком, па су чешки лидери веровали да је дошао тренутак да они понове успех Деака и Андрашија. Били су спремни да пристану на великодушан третман немачке мањине у Чешкој. Пошто нису били оптерећени образованим слојем жељним функција, они би, за разлику од Мађара, и одржали обећање.16

Циљ им је било оживљавање Краљевине Чешке са сопственом владом и истим правима као што их има Угарска. Јединство земаља светог Вацлава било би постигнуто припајањем Моравске и Шлезије, по аналогији с Угарском којој су припале Трансилванија и Хрватска. Међутим, упркос тако лаконски изложеној аналогији, постојала је битна разлика између те две ситуације: и Моравска и Шлезија су биле против таквог предлога, као што су својевремено и Трансилванија и Хрватска покушале да се одупру Мађарима. Мађари су могли да покоре Трансилванију и Хрватску сопственом снагом чим би се оданде повукла царска војска, а Чеси су могли само уз помоћ царске војске да савладају Моравску и Шлезију. Сем тога, једна ствар је за династију било да дигне руке од Румуна или Словака, а сасвим друга да покори Немце који су, мада мањина, владали Моравском, а у Шлезији били у већини. Немачки народ је Царевини давао функционере, капиталисте и интелектуалце, а самим тим и престоницу, па и самог цара у извесном смислу. И поред тога, и сами Чеси су признали у својим „Фундаменталним чланцима“ да Краљевина Чешка нема исту тежину као Краљевина Угарска. Они су, уместо тријализма Чешке, Угарске и „Аустрије“ – смањене и безимене „трећине Царевине“ – предложили федерализацију целе Царевине сем Угарске, с тим да се Рајхсрат претвори у „делегатски конгрес“ покрајинских представника. Дуализам би и даље опстао, с тим што би аустријску делегацију директно бирале покрајинске дијете. Чеси нису могли ни да замисле стварно разбијање унитарне државе коју је створила Марија Терезија, а сем тога били су везани за своје аристократске савезнике у немачким покрајинама. Федерализам не би имао оправдања с националног гледишта ако не би био 16 Требало је да чешки и немачки буду равноправни званични језиџи. „Допунски језик“ био би званичан у

свакој општини где њиме говори бар петина бирача, као и у Прагу. То би било повољно за Немце, који су, пошто су били образованији него Чеси, могли себи на више места да обезбеде петину бирача, с тим што у Прагу нису имали ни ту петину. У дијети би била једна трећина Чеха из уже Чешке, а једна четвртина Немаца, што је била пропорција повољнија за Немце него ако би била прерачуната према њиховом бројном стању у земљи.

82

праћен новим поделама на националној основи – то је још Палацки схватио у Кромјержижу. Конзервативно племство такву идеју није прихватало, а ни Чеси, пошто је она подразумевала уништење „историјске“ Чешке.

Чак и без федерализма и без оживљавања „велике Чешке“, „Фундаментални чланци“ су изазвали немачки отпор. Остарели Пленер, Шмерлингов министар финансија, овако је описао немачки став: „Жеље Чеха у Чешкој су смртна пресуда Немцима. Они желе, а као мањина у Чешкој и морају да желе, да се уједине са Немцима из других покрајина преко централног парламента....можемо да жртвујемо Рутене (Малорусе) и препустимо их Пољацима, Словене и Румуне Мађарима, јер се Рутени и Словаци могу полонизовати и мађаризовати, али се Немци не могу чехизовати.“ Наводна опасност по Немце у Чешкој изазвала је оно што ће касније бити уобичајена особина аустријске политичке стварности – уличне немире у Бечу. А Хоенварт, који се разумео само у дворске и парламентарне интриге, није знао, као ни кабинетски идеалиста Шефле, куда даље.

То је била повољна прилика за Андрашија. Он је одувек знао да би нагодба у Чешкој уништила мађарску превласт у Царевини и угрозила власт Мађара чак и у Угарској. Ако би Чеси добили ранг царског народа, не би више били равнодушни према положају Словена у Угарској, а у нападима на мађарску превласт имали би подршку оних Немаца који су и даље били лојални Царевини. С друге стране, Немци, који нису пристајали на једнакост са Чесима, тражили би уништење Хабзбуршке монархије; неизбежан резултат тога било би потпадање Угарске под велику Немачку, осим ако Русија не би притекла у помоћ својој словенској браћи, што би било још горе. Уверен да ће бити проблема, Андраши се повукао на своје удаљено сеоско имање и чекао да га Франц Јозеф позове у помоћ. Позив је стигао и пошто је Андраши, после тобожњег оклевања, ипак дошао у Беч, игра је већ била добијена. Андраши је коментарисао чешки програм крајње презриво, упоређујући предлог да покрајинске дијете бирају аустријску делегацију са бирањем угарске делегације преко жупанијских скупштина – што је било; крајње дрско потцењивање историјских покрајина. Он је Хоенварту рекао: „Да ли сте спремни да извојујете чешка државна права топовима? Ако нисте, не упуштајте се у такву политику!“ Хоенварт се није усудио да му одговори. Чеси нису ни имали могућност да се „цењкају“ као што се Деак 1865. „цењкао“. Када су одбили прву Хоенвартову понуду која се односила на аутономију уже Чешке, Франц Јозеф је изгубио стрпљење и приклонио се Андрашијевом негативном ставу. Преговори су прекинути, Хоенвартова влада распуштеиа, а Франц Јозеф се у октобру 1871. поново вратио на буржоаску владу немачких либерала као на једино могуће решење.

Хоенвартова политика се могла спроводити једино по цену новог сукоба са двема нацијама чији је отпор слабио Царевину већ двадесет претходних година. Чеси још нису били опасни, јер још увек нису били ни довољно бројни, ни јединствени, ни богати. Грешили су, свакако, у томе што су захтевали јединство свих чешких земаља: њихова грешка је била у томе што нису били довољно јаки да прибегну претњама, једином аргументу који је Франц Јозеф могао да схвати. Ни Немци, међутим, нису дуговали свој повратак на власт сопственој моћи. Њих су Аустрији наметнули Мађари. Они су били победници из 1871, они су омогућили настављање националних сукоба у Аустрији и тако остварили своју превласт баш у оном тренутку када она, због измењених прилика на спољном плану, и није била више толико потребна. Бојст није успео, па је смењен. На његово место министра спољних послова дошао је Андраши, који је тај положај желео још од повратка из изгнанства. Андраши је потпуно скренуо цареву пажњу на спољну политику, тако да више није било ни помена о крунисању у Прагу, нити о ревизији нагодбе из 1867.

Нова буржоаска влада, коју је презриво подносио Франц Јозеф, као и Андраши уосталом, изгубила је либерални полет. Била је задовољна и самим очувањем јединства уставне државе. Шефлеова незнатна реформа изборног права омогућила је да Чеси добију већину у Чешкој дијети, која је одмах одбила да пошаље своје представнике у Рајхсрат.

83

Према томе, влада је 1873. увела непосредне изборе којима ће локалне изборне јединице да бирају представнике за Рајхсрат. Истовремено је влада повећала број представника у Рајхсрату да би он у што већој мери личио на парламент. Тако је чешка тактика бојкота постала бесмислена, а младочеси су већ дизали глас против непопустљивости захтева за остварење државних права. Нову, младу генерацију није носио „историјски“ занос као њихове претходнике, пионире чешког полета: та генерација је већ размишљала практично о стицању положаја у бирократском апарату. Уз помирљив однос, та генерација би се можда могла придобити на страну унитарне државе, али немачки министри су инсистирали и даље на немачком карактеру Чешке и владали њоме строго, као својевремено Бахови хусари Угарском.

Немци су чинили уступке само једном народу. Већ је Бојст обећао Галицији административну аутономију, што је био део његове тактике постизања већине пред поравнање с Угарском, а Пољаци су се већ истакли у изјашњавању против сваке сличне аутономије која би била дата другима, и то нарочито током преговора са Чешком. За то су били награђени 1871. оснивањем Министарства за послове са Галицијом. Од тада су Пољаци сами управљали својом покрајином и имали свог представника у централној влади. Те повластице су умели добро да искористе, тако да су до пропасти Царевине успели да добију већину у Галицији, а то Мађари никада нису постигли у Угарској. Године 1846. је у Галицији било два и по милиона Малоруса17 и мање од два милиона Пољака, а 1910, на последњем попису становништва, биће четири милиона седамсто педесет хиљада Пољака, а само нешто преко три милиона Малоруса. То је био најневероватнији успех једног „историјског народа, чак и у условима Хабзбуршке монархије, с тим што су га Пољаци постигли много умеренијим и часнијим методама него Мађари у Угарској. Малорусима је било дозвољено да имају своје школе и новине, али они нису имали довољно интелектуалаца који би тај народ ослободили утицаја унијатске цркве. Малобројни малоруски интелектуалци нису имали јасну представу о томе коме народу припадају. Неко време су сањали да ће их ослободити „Велика Русија“, а затим да ће остварити независну Украјину, што је била истовремено и антипољска и антируска идеја. Пошто царска влада Русије никако није могла да одлучи да ли да подржава малоруска национална осећања као оружје против Хабзбуршке монархије или да их гуши као опасност по руску царску власт, Малоруси нису имали оно охрабрење с оне стране границе какво су Срби или Румуни добијали из независних краљевина Србије и Румуније.18

Пољаци су били свесни свог повлашћеног положаја у Галицији у упоређењу са суровом германизацијом којој су били подвргнути Пољаци у немачком делу Пољске, као и са тешким бременом царског апсолутизма (још омраженијим зато што је руски) у руском делу Пољске. Једини начин да се заштите и од једног и од другог био је да се сачува Хабзбуршка монархија. У исто време Галицију су сматрали моделом пољске државе у некој незамисливој будућности и желели да сачувају Хабзбуршку монархију у таквом облику да Галиција од ње може да се отцепи у било ком моменту. Голуховски, намесник Галиције и бивши државни

17 Тај народ је себе називао Русинима. Њихово званично име у Галицији и у Угарској гласило је „Рутени“ што је неправилни латински облик имена „Русини“. У намери да се разликују од Руса, касније је измишљена „украјинска националност“; наиме, Украјина је руски израз за границу као што постоји назив за границу између Енглеске и Велса „Wелсх анд Бордер Марцхес“ док је руски назив за људе са границе „Украјинци“. Руси становнике средње Русије називају Велики Руси, а становнике подручја уз границу Мали Руси: сви су они Руси, у сваком случају сродни једни другима као што су Англосаксонци из Енглеске и Англосаксонци из низијске Шкотске међусобно сродни. Малоруси из Галиције су углавном били унијати (амалгам римокатолика и православаца), што их је свакако делило од Великих Руса и православних Малих Руса у Русији, али их је у још већој мери раздвајало од Пољака римокатолика.

18 Било је и других разлога за успех Пољака. Попис становништва су спроводили 1846. царски функционери, углавном Немци, а онај из 1910. Пољаци. Године 1846. су само они који су изјавили да су Пољаци били рачунати као Пољаци, а 1910. су као Пољаци рачунати сви они који нису изјавили да су нешто друго. Већина Јевреја је, такође, 1910. била уписана као да су Пољаци. Није то било непоштење него либерално укључење Јевреја у „државни народ“.

84

министар, рекао је: „Ми смо део Пољске, а стварање федералне организације би било постављање препреке на нашем путу у будућност.“ Тако су Пољаци били најлојалнији Аустријанци и несебични борци за јаку централну управу, ако се она не протеже и на Галицију. За сада су се удружили са либералним Немцима да би савладали словенски бојкот Рајхсрата. Они нису били поуздани савезници: били су лојални цару, а не Немцима, и још мање либерализму, али би радо подржали и сваки други систем владавине за који би се цар залагао, под условом да не представља опасност за специјалан статус Галиције.

Први ударац немачкој превласти, а и самоуверености, представљала је економска криза из 1873, која је уздрмала немачки либерализам у Аустрији и Немачкој исто онако озбиљно као и економска криза 1857. Бахов систем. Немачки либерализам је своју судбину препустио успеху laissez faire -а: самоуверено је веровао да ће то, ако не буде уплитања државе и ако буде мир, бити довољно за настанак доба неограниченог напретка. Слом из 1873. је показао сву погрешност немачких економских и политичких идеја. Великонемачка грађанска средња класа је осетила колико је узалудно трпети понижење пред Мађарима и покорност цару, пошто за то није награђена на економском плану. Немачки политички лидери, капиталисти и њихови партнери, дискредитовани су у финансијским скандалима који, као и увек, прате слом економског оптимизма. Остали народи, нарочито чешки капиталисти у успону, кривили су за то Немце, који су на изглед били на власти. Дух laissez faire-а је нестао, а није било опште спремности да се одговорност пребаци поново на династију која је једина била спремна да је понесе. После 1873. немачка горња средња класа је оставила за собом своја либерална начела и посветила се одбрани капиталистичких интереса. И више од тога, пошто је сада од државе очекивала да штити њене интересе, одбацила је и неповерење у државну власт, које је иначе било најјачи чинилац либерализма.

Немачка хегемонија у Аустрији је окончана, али, исто као што је и почела, због прилика на спољном плану. Андраши је хтео да сачува Аустроугарску из 1867. и европски поредак који је из ње проистицао. Сада, када је Хабзбуршка монархија прекројена, он који се 1848. борио против Русије вратио се Метерниховој политици и обновио конзервативну алијансу са Русијом и Немачком. Та алијанса, први Тројецарски савез, махала је опасношћу од Интернационале исто као што је својевремено Метерних после 1815. махао опасношћу од радикализма. Као и Света алијанса, Тројецарски савез зависио је од негативне политике Русије на Блиском истоку. Када Русија више није могла да остане по страни од горуће ситуације на Балкану 1875, која је била гора од грчког устанка у Метернихово време, источно питање је поново избило у први план и Хабзбуршка монархија је била у опасности скоро колико и Турска. Андрашију је то било јасно. Он је 1876. рекао: „Кад не би било Турске и кад би се сва та (национална) настојања сручила нама на главу....када би се тамо (на Балкану) створила нека нова држава, настрадали бисмо и морали бисмо да прихватимо улогу 'болесника'!“ Покушавао је да постигне да се у Турској уведу неке реформе, да би тако спречио Русију да се умеша. Турску, међутим, нису уплашили знаци европског незадовољства. Турска је била свесна тога да Бизмарк неће да уплиће Немачку у проблеме на Истоку, а да ослабела Француска једино жели да се не умеша у неки рат. Енглески премијер Дизраели се жестоко залагао за Турску, у Аустроугарској су Мађари, уз антисловенску еуфорију, грмели против Русије, а Будимпешта је поклонила сабљу славе турском војсковођи који је 1876. потукао Србију. Турци су, у ствари, рачунали на британску и аустроугарску помоћ у рату против Русије. Такав развој није одговарао Андрашију. Он је страховао од терета који доноси рат, макар и само против Русије, као и од могуће победе која би Хабзбурзима вратила самопоуздање и поништила учинак пораза из 1866.

Пошто је Русија била решена да наметне Турској реформе и пошто је рат самим тим био неизбежан, Андраши је покушао да колико год може смањи руске апетите. То је био предмет споразума из Рајхштата 1876: Русија би се задовољила Бесарабијом и делом територија дуж Дунава које је изгубила 1856, а била је спремна и на поделе великих размера. Ако би освојила

85

Цариград и изашла на обале Црног мора, била би вољна да Аустроугарској препусти хегемонију над Србијом и западним делом Балкана све до Солуна. На то Аустроугарска није могла да пристане, јер би се онда ушће Дунава и излаз из Црног мора, економски најважнији пут за Аустроугарску, нашли у рукама Руса. Русија би се тиме везала и оптеретила Словенима који су, после дугог робовања под Турцима, постали неукротиви. Најбитније је, међутим, било то што би продор аустроугарско-немачког капитала, везан за градњу железнице Београд-Цариград, био везан за целовитост Турске и пропао би ако би се она распарчала. Андраши је све полагао у конзервативизам руског цара, који је био једина брана панславизму, као што је пре њега чинио и Метерних. За разлику од Метерниха, имао је још једно покриће за то: 1876. је Бизмарк упозорио руског цара да Немачка неће дозволити распад Аустроугарске. Чак је и то било сумњиво покриће: Бизмарк није имао примедби на поделу Турске и не би, за разлику од Андрашија, гледао на то исто као и на поделу Аустроугарске.

Резултат је било то што је Аустроугарска као неутрална сила посматрала руско-турски рат из 1877–1878. Та опрезност је увредила Франца Јозефа који је, заједно са генералима, својим најближим саветницима, желео јасну потврду своје царске моћи. Андраши је упорно одржавао постигнуту крхку равнотежу. До кризе је дошло у фебруару 1878, када су Руси, у победничкој опијености, наметнули Турској панславистички мир. Руске мировне услове Андраши није хтео да прихвати, а избегавао је и савез с Енглеском који би га увукао у рат све док Руси нису попустили и пораз постао небитан. Ослабљени овим ратом из 1877, Руси су страховали од избијања европског рата ширих размера. Зато су одустали од својих мировних услова и дозволили да им победа буде поништена на Берлинском конгресу. Берлински споразум је још једној генерацији у Турској, па и у Аустроугарској, дао времена да опстане. Али, тај опстанак није био заснован ни на снази Турске ни на снази Аустроугарске него на руском убеђењу да би Британија, а можда и Немачка, помогле овим ослабелим царевинама. Обе царевине биле су потребне Европи – и осетиле су све непријатности тог положаја.

Остао је још један проблем: Босна и Херцеговина, две покрајине под турском влашћу у којима су устанци почели 1875. и које се више нису могле вратити под турску владавину. Русија је стално покушавала да Аустроугарску намами на њих, да би је тиме натерала да покрене поступак поделе Турске. Баш зато је Андраши одолевао понуди, али није могао ни да допусти да се те покрајине прикључе словенској држави Србији. На Берлинском конгресу је извео праву квадратуру круга: велике силе су наговориле Аустроугарску да те две покрајине преузме под своју одговорност, али тако да оне остану саставни део Отоманског царства. Андраши је стварно веровао да ће се оне после једне генерације вратити реформисаној Турској. Други део територије под Турском, Новопазарски санџак, остао је под турском управом и под аустроугарским гарнизоном, што је био Андрашијев изум којим је требало да се покаже чврста веза између Аустроугарске и Турске.

Босна и Херцеговина, дакле, нису биле анектиране, и зато нису могле да се припоје ни Аустрији ни Угарској. Тиме су постале једино место где се територијално поштовала „заједничка Монархија“, односно последњи окрајак оне велике Хабзбуршке монархије која је некада управљала јединственом Царевином. За Аустроугарску су те покрајине биле „белчев терет“19: остале европске земље су у ту сврху освајале колоније у Африци, а Хабзбуршка монархија је у Босну и Херцеговину слала вишак својих интелектуалаца: бирократе, градитеље путева, археологе, етнографе, па чак и рентијере. Две покрајине су добиле све добробити царске владавине: помпезне јавне зграде, беспрекорне касарне за окупаторску војску, банке, хотеле, кафане, добро снабдевање водом у административним центрима и у летовалиштима где су се чиновници одмарали од тешког рада за Царевину. Али, прави „плодови“ аустроугарске управе нису се видели: када је 1918. она пропала, оставила је за

19 Алузија на Киплингови песму истог наслова о наводној дужности белог човека да води „обојене“ народе (прим. Прев.).

86

собом осамдесет осам одсто неписмених становника Босне и Херцеговине. Страхујући од јужнословенског национализма, хабзбуршка управа је спречавала сваки облик образовања и самоуправе. Апсурдније од свих је поступио Калај, заједнички министар финансија који је управљао Босном и Херцеговином дуже од двадесет година, када је забранио књигу „Историја Србије“ коју је он сам и написао. Један „историјски“ народ је ту ишао наруку другом „историјском“ народу тако су нарочито Мађари у овим покрајинама фаворизовали хегемонију ислама, оног истог ислама који замало да није истребио исти тај мађарски народ три стотине година раније. Велика имања су била у рукама Турака и зато је хабзбуршка управа ту оставила на снази феудални систем закупа земљишта а управо је то био најгори чинилац турске власти. Чак су и јавне зграде грађене у турском стилу, што је указивало на наклоности царске власти. Хришћанска већина у тим покрајинама је доживела само једну промену више није могла да устане против својих господара. То је, све у свему, била „мисија“ Хабзбурга у Босни и Херцеговини.

Окупација Босне и Херцеговине је окончала каријере немачких министара. Били су љути зато штосу искључени из спољне политике, и то тако потпуно као за време Кримског рата, у доба апсолутизма. Свесни своје сумњиве већинске позиције у Царевини, опирали су се додавању икаквих нових Словена Царевини немачки министри су, у ствари, у делегацијама гласали против Андрашијеве политике. То је било кршење прећутног споразума између Немаца и Франца Јозефа: Немци су тражили да учествују у спољним пословима које је цар задржао искључиво за себе, а поред тога, критиковали су једини успех којим је он успео да прекине низ својих неуспеха. Франц Јозеф је одлучио да се беспоговорно обрачуна са њима, а ни Андраши, који им је једном помогао да дођу на функције, није више био расположен да их брани. Ни политичке прилике у Немачкој нису више ишле наруку аустријским Немцима. Бизмарк је, разишавши се са либералима 1878, основао нову коалицију: било је све теже обуздавати све израженију немачку националистичку еуфорију, па се радије определио за оживљавање лојалности Хабзбурзима него за пангерманизам. Тако је Бизмарк, творац уже Немачке, у складу са логиком самих околности, постао покровитељ аустријске владе која ће радити на добробит Чеха.

Најзад, догађаји из 1878. су уништили и Андрашија. Успех који је он постигао обновио је (мада ограничено) углед династије, од чега је Андраши и страховао, па му је Франц Јозеф замерио што се залаже за мађарску хегемонију на рачун царске воље. Апсурдно је било то што је и Мађарима сметало Андрашијево умерењаштво. Андраши је, међутим, изазвао још један судбински преокрет у историји Хабзбурга пре него што је дао оставку. У октобру 1879. је са Бизмарком закључио савез између Немачке и Аустроугарске и тиме дао хабзбуршкој спољној политици стабилан основ какав није имала још од слома Свете алијансе. Аустронемачка алијанса је трајала још четрдесет година и увукла је, пре свог слома, партнере у рат за владавину Европом, без обзира на то што су је и Бизмарк, као и Андраши, закључили са циљем да спречи избијање рата а не да га изазове. Једина конкретна одредба тог споразума обавезивала је Немачку да пружи помоћ Аустроугарској у случају да је Русија директно нападне. То је била најмања цена коју је Бизмарк могао да плати за одвраћање Аустроугарске од идеје да од Енглеске и Француске затражи исту такву помоћ и тиме обнови „Кримску коалицију“. Јер, таква коалиција би Хабзбуршкој монархији вратила „западњачки“ карактер и оживела њене амбиције у односу на Немачку. Бизмаркова Немачка би у том случају остала сама, са Русијом као јединим могућим партнером, што је било жалосно решење. Цена је заиста била ниска, јер после 1878. Русија није више смела ни да помисли на рат, чак ни само против Аустроугарске. Прави значај ове алијансе је био у ономе што је прећутано: Немачка није обећала подршку хабзбуршким амбицијама на Балкану. „Царевина од седамдесет милиона“ је на неки начин створена, мада не онако како су је замишљали творци те идеје. Брук, Шварценберг и Шмерлинг су замишљали велику Немачку која би обухватала Угарску, док су Бизмарк и Андраши очували независност Угарске и подељеност немачких земаља.

87

„Царевина од седамдесет милиона“ би представљала тобожњу немачку хегемонију у југоисточној Европи. За разлику од тога, Аустронемачка алијанса је обезбедила конзервативну политику Аустрије на Балкану и очувала Отоманско царство. Ова алијанса је била израз Бизмарковог става: „Балкан није вредан костију једног померанског гренадира.“ Она је била и Андрашијев последњи tour de force: Угарска је своје савезништво преместила из Беча у Берлин, с аустријских Немаца на Немце Рајха, који су били мање оптерећујући а при томе поузданији партнери. Аустријске Немце су напустиле и Немачка и Угарска, њихова политичка хегемонија је изгубила моћ, а Франц Јозеф је поново могао да стекне ауторитет уздижући се изнад националности. На општим изборима, одржаним јуна 1879, царски утицај је употребљен против Немаца и немачки либерали су изгубили већину. У августу 1879. Тафе је именован за председника владе. То је био крај немачке хегемоније у Аустрији.

13. ОПОРАВАК ХАБЗБУРГА: ТАФЕОВО ДОБА. 1879–1893.

Именовање Тафеа је вратило цару политичку независност. Тафе је свој положај описао речима: „Ја не припадам ниједној странци и нисам страначки министар. Ја сам министар кога је поставила Круна, такорећи царски министар (Keiserminister). За мене ће бити, и мора да буде, пресудна царева воља.“ Тафе је имао намеру да помири народе Царевине: „Ниједан народ неће добити пресудну надмоћ.“ За узврат, народи ће морати да признају недељивост Аустрије и да бирају своје представнике у Рајхсрат. Уместо да служи страначкој већини, Тафе је измислио владин блок, такозвани „гвоздени круг“. Он је просто апеловао на лојалност: добри Аустријанци су подржавали Тафеа, као што се Тафе покорио наредби цара и основао владу. Тај апел је привукао крупне земљопоседнике и Пољаке, оне исте који су раније били уз владајуће Немце, јер им је једино политичко начело било покоравање царској вољи, наравно само док то не угрожава њихове друштвене привилегије. Тафе је на своју страну привукао и немачке католике сељаке којима се није допадао централизам и антиклерикализам немачких либерала. Сем тога, постигао је и нешто више – наговорио је Чехе, а и Словенце који су се повели за њима, да се врате у Рајхсрат и прошире „гвоздени круг“.

Ригер је открио колико је тешко држати народ у бојкоту после неуспеха 1871. Чешка нација се рађала. Поново су Чеси имали своју културу, са писцима и музичарима који су могли да се упореде са великанима из других нација.20 Године 1881. је народним прилозима изграђено чешко Народно позориште и основан посебан чешки Универзитет у Прагу. Новој чешкој средњој грађанској класи нису се допадали Ригер и његово племићко друштво, а нарочито јој се није допадао њихов „историјски“ програм. Чешко племство је тражило самоуправу за Чешку јер је мрзело актуелну бирократску управу: нова генерација Чеха је пре свега желела да замени немачку бирократију чешком и била је спремна да ради тога иде и у Беч. Ригер се 1878. већ повлачио и радио на новим предлозима споразума заједно са Фишхофом (који је у ствари био Јеврејин, а сада један од малобројних Немаца који су још веровали у дух Кромјержижа). Тим „Енерсдорфским програмом“ предложено је доношење закона о народностима, укидање „изборне геометрије“ и учешће Чеха у Рајхсрату ради подршке ревизији дуализма; предложено је да се покрајинама да административна аутономија по моделу галицијске, што су били скромни захтеви у односу на дане када је Чешка тражила једнакост с Угарском.

Тафе је употпунио преобраћање Чеха. Он је учинио да чешки и немачки буду два равноправна језика „спољног пословања“21 у Чешкој. За узврат, Чеси су пристали да уђу у Рајхсрат, и тако се „попели у кочијашево седиште државних кочија“ и помогли да се Немци 20 У кригичком приказу прве верзије ове књиге велики аустријски историчар А. Ф. Прибрам, који је тада као

јеврејска избеглица живео у Енглеској, оштро је осудио тврдњу о поређењу Дворжака и Сметане са Брамсом и Вагнером. Нема изразитијег доказа немачке самоуверености у погледу супериорности њихове културе.

21 Ово се односи на контакте извршних и судских органа са грађанима. „Унутрашње пословање“ у области интерне међусобне кореспонденције службеника и даље је обављано искључиво на немачком језику.

88

из њега избаце. Када је реч 6 историјским правима Чешке, она су остала само празно признање у једној декларацији коју су Чеси изговарали при отварању сваке седнице све док је Монархија трајала, а којом изјављују да не признају надлежност Рајхсрата у пословима Чешке. У ствари, Ригер је прихватио унитарну аустријску државу и сменио немачке либерале са места странке „лојалне уставу“. Чеси су 1882. остварили још један успех: изборни цензус је смањен, тако да је обухватао и „људе од пет форинти“ – клерикално сељаштво, чешке сељаке и ситне трговце. Од тада су Чеси наставили да подржавају Тафеа у нади да ће преко њега успети да уведу чешки језик и у „унутрашње пословање“.

Споразум Тафеа и Ригера је представљао велику победу уставне Аустрије. Сада су народи, уместо да настоје да сруше Аустрију, настојали да њихови сународници заузму места у аустријској бирократији и стекну наклоност централне власти. Тафе се, теоријски, и даље надао да ће постићи коначно помирење сукобљених народа; у пракси, он је настојао да „одржи све народе у уравнотеженом стању умереног незадовољства“. У тој необичној лакрдији уставног система Тафе је показао своју невероватну спретност. Већина у влади се држала заједно захваљујући административним уступцима (тамо градити нову школу, тамо пут), па су политички лидери имали посла цењкајући се са премијером и, важно хитајући ходницима парламента, престали су да инсистирају на било каквој промени постојећег система. Потреба за помирењем није заборављена: у будућности ће национални сукоби бити решени, а јединствена Аустрија ће тражити ревизију нагодбе с Угарском. У међувремену је цар био задовољан, Тафе је био задовољан, и страначке вође су биле задовољне. Сем тога, ако икада буде постигнут споразум међу народима, Рајхсрат ће настојати да оснује парламентарну владу, а то ће значити крај за Тафеа, царског министра. Тафе је стално ослушкивао мишљења чешких и немачких првака да провери да ли су ближе могућем споразуму, али их на то није подстицао. Као и Шмерлинг, Тафе је умео да чека, а на то је имао више права него Шмерлинг. Тафе се, такође, као многи аустријски државници од Метерниха надаље, мало надао коначном успеху јер – било је довољно издржати до краја још једне седнице, а шта ће бити кроз десет година, ко то зна!

Ипак је тај Тафеов систем „од данас до сутра“ омогућио Аустрији стабилност и мир какве није имала од времена Франца I. Читаву деценију није било горчине у јавном животу. Помирили су се племство и бирократија, стари непријатељи. Бирократе су имале још увек пред собом велику државу да њоме управљају, а Тафе је био гаранција да ће они то радити у духу који иде наруку племству. Сама бирократија није више била састављена од бивших немачких либерала из 1848: у њој су сада били амбициозни људи свих националности који су на аустријску државу гледали као на драгоцено поље на коме могу да покажу своје способности. Рођена је нова концепција „Аустрије“ као државе лојалних државних чиновника који законитост преносе чак до далеке Буковине. Чак су, без обзира на Тафеово инсистирање на признању централне власти Рајхсрата, покрајине добијале све шира административна овлашћења – Аустрија је, поред замршеног изборног система, могла да поднесе и замршен систем двојне административне управе. Тако се догодило да је 1914. године Чешка, која и даље није имала самоуправу, имала у Прагу административни апарат ништа мањи од бечког. Тај апарат је био већи од Британске јавне управе која је у Лондону водила послове Уједињеног Краљевства и Британске царевине. Као и „културна аутономија“ Метерниха и следећих диктатора, Тафеова „административна аутономија“ је била замена, нешкодљива како се веровало, за политичку слободу.

У доба Тафеа Аустроугарска је поново оживела свој статус велике, самосталне силе. Калноки, који је постао министар спољних послова 1881. и касније показао да је најуспешнији и најспособнији министар спољних послова Франца Јозефа, сматрао се царским државником а не службеником Мађара, пошто је имао поседе у оба дела Монархије. Он није веровао да Руси имају добре намере према Балкану, а на уму му је стално било стварање нове коалиције против руског експанзионизма, без обзира на то што га је Бизмарк

89

1881. придобио за обнову Тројецарског савеза. Бизмарк је наметнуо и помирење Италије и Аустроугарске, такозвани Тројни савез из 1882: Хабзбуршка монархија је морала да призна италијанску националну државу и за узврат добила гаранције за италијанску неутралност у случају рата са Русијом. Али, Калноки није пристао на захтев Италијана да му они буду партнери на Балкану. Његов политички курс најбоље илуструје тајни уговор са Србијом из 1881, којим је Србија постала хабзбуршки протекторат. Аустроугарска је тај свој став отворено показала када је 1886. Бугарска у рату поразила Србију. Српски краљ, раскалашни Милан Обреновић, био је спреман да прода своју краљевину Хабзбурзима. Калноки је мислио да она није вредна куповине, већ је уживао предности њене зависности, без пратећих националних потреса које би припајање Србије Монархији донело. Тафеов још већи успех је био савез са Румунијом, закључен 1883, алијанса чији је потписник био и Бизмарк, и захваљујући којој је било осигурано начело независног Дунава.

Нови период кризе је започео на Истоку 1885. Калноки је одбио Бизмарков савет да направи поделу са Русијом. Имао је Србију у шакама, а одбијао сличан руски захтев у вези са Бугарском. Пошто није био резервисан као Андраши, окренуо се савезу с Енглеском и практично га постигао другим Средоземним споразумом, децембра 1887. Енглеска је располагала флотом спремном да уплови у Црно море, а Аустроугарска војском спремном да из Галиције нападне Русију, док је трећа савезница, Италија, представљала везу између две партнерске, стварне силе. Ова алијанса је за Бизмарка била мање опасна него што би била оживљена „Кримска коалиција“, па је он, заправо, и помогао да до ње дође. Ипак, он није смео да дозволи да дође до рата са Русијом, па је, почетком 1888, објавио текст аустријско-немачког споразума као упозорење свима, а нарочито на рат спремним Мађарима (са којима се Андраши управо здружио), да Немачка неће подржати Аустроугарску у евентуалном рату на Балкану. Поред тога, Бизмарк није волео превише независне партнере. Калнокију је могло да се догоди да, без обзира на свој успех, искуси доста непријатности да 1890. Бизмарк није пао с власти. Уплашен више него икад од „царевине од седамдесет милиона“, Бизмарк би пре помогао Русији да поделе Хабзбуршку монархију него да помогне Аустроугарској да освоји Балкан. То га је натерало да снажније него икада покаже равнодушност Немачке према судбини Немаца у Аустрији.

Зато су аустријски Немци из Тафеовог доба изашли као губитници, и то и код куће и у иностранству. Они су и даље желели да буду велики народ, и као Немци и као Аустријанци. Сматрали су да имају престиж, као припадници царске Немачке, и над Чесима и над Словенцима који немају велику државу звучног европског имена. Такође, грађанин Беча није желео да буде изједначен са грађанином Минхена, Дрездена или Вајмара, јер је Беч био царска престоница, а ово главни градови државица зависних од Берлина. Поред тога, немачки је већ вековима био у Аустрији језик културе и књижевности, па Немци нису узимали у обзир жеље других народа да имају свој језик и културу. Многи Немци су, у ствари, били „конвертити“ који нису схватали зашто и други то нису. Један од таквих, немачки либерал, иначе Чех по рођењу, рекао је 1885: „Ако се у Чешкој од Чеха направе Немци, то не би, према мом мишљењу, био смртни грех, јер се они уздижу из низине на сунчане висове високоцивилизоване нације. Али, тражити да се Немци у Чешкој претворе у Чехе сасвим је друга ствар, то би била срамота незабележена на страницама светске историје.“

Немачка опозиција у Рајхсрату гласала је преко остарелих либерала који су изгубили углед током јалових година проведених на функцијама, уз понављање празних либералних фраза у које ни они сами нису веровали. То су били људи неуспешни у свему: као револуционари, као министри, па чак неуспешни и у својој специфичној деструктивној парламентарној критици. Уз наивни економски детерминизам, они су изједначавали немачке интересе с интересима више грађанске класе и опирали се сваком проширењу права гласа. Као и у Немачкој, Француској и Енглеској, капиталистичка либерална странка није била перспективна. Зато су аустријски либерали постали странка која се залагала за интересе

90

капиталиста и која је своје незнатно чланство имала у „џепним изборним јединицама“ – трговинским коморама са вештачки постигнутом немачком већином. Они нису имали масовну подршку, чак ни подршку Немаца, па су спали на неколицину аустријских централиста КОЈИ су бранили Царевину за рачун немачког и аустријског капитала.

Млађи немачки лидери нису желели да се одвоје од маса јер су, на крају крајева, то биле немачке масе, као и масе подређених народа. Ти немачки радикали нису доживели неуспехе и разочарања из претходних тридесет година. Нису научили шта је снага династије каква је била после 1848. и нису знали шта значи владати Угарском уз борбу против отпора Мађара, нити су доживели да их Бизмарк избацује из Немачке. Сматрали су да је Немачка ослабила због кукавичлука својих вођа и превртљивости династије која је напустила „државни народ“. Ти млади немачки лидери су понављали слогане радикала из 1848, али без искреног и племенитог заноса који је понекад могао и да оправда радикализам. Они су желели оживљавање немачког монопола који је у Царевини владао наводно две стотине година, мада је истина да су га својевремено током неколико година били остварили Бах и Шмерлинг. Ти млади занесени људи били су спремни и да сруше Царевину у тренуцима очаја, желећи да немачке, у најширем смислу речи, области сачувају од словенског продора. Први став је углавном био својствен бечким Немцима, који нису никада доживели ни чешко ни словенско „продирање“, а други став је био својствен угроженим Немцима с „етничких граница“ где су са буђењем словенских народа они постајали национална мањина. Чак је и на етничким границама политика најчешће нечасне немачке мањине била националистичка: учитељ кога је превазишао Чех са вишим образовањем, скретничар кога је због грешке у послу прекорио Чех, адвокат који је изгубио парницу пред судијом Словенцем – то су били носиоци нације.

Нови немачки радикализам се прво појавио у виду програма чији су нацрт саставила тројица младих људи у Линцу 1882. Сва тројица су касније имала велике, мада веома различите, улоге у историји Аустрије током наредних тридесет година. То су били Георг фон Шенерер, Виктор Адлер и Хајнрих Фридјунг. Сва тројица су припадала такозваној „слободној интелигенцији“ и нису били у вези с отровом крупног капитала који је дискредитовао либерале старије генерације. Адлер и Фридјунг су били Јевреји, мада су обојица себе сматрала немачким националистима. Адлер је био искрени радикал, веран духу 1848, поседовао је национални понос без националне охолости и ускоро одустао од национализма за рачун међународног социјализма. Фридјунг је био генијалан писац, највећи историчар кога је Беч икада дао, чију је ученост кварила само његова прека нарав. Он ће убрзо одустати од немачке националистичке странке због њеног преовлађујућег антисемитизма, али ће до краја живота, тврдоглаво, остати немачки националиста. Шенерер, једини прави Немац од ове тројице, имао је амбицију да постане нови Кошут или Парнел аустријских Немаца, а био је непаметан и сујетан мајстор недобронамерног и деструктивног говора који је уживао у урлању маса. Антисемитизам, његов изум, помогао му је да немачки националистички покрет отме из руку искренијих и племенитијих радикала. Шенереру је антисемитизам био само одскочна даска; намеравао је да мржњу према Јеврејима, као најбеспомоћнијем елементу, касније прошири и на остале народе Царевине, па и на Немце који нису на чистој националистичкој линији.

Циљ програма из Линца је био повратак херојског доба немачке превласти. Као и радикали 1848, и ови радикали нису имали тешкоћа у препознавању захтева „историјских нација“. Галиција је требало да постане посебна државна јединица под пољском влашћу; Далмацију је требало дати њеној малобројној италијанској мањини, а пародијском верзијом октобарске револуције радикали из Линца су били спремни да пристану на персоналну унију с Угарском, или чак да припоје Галицију и Далмацију Угарској у замену за мађарску подршку аустријским Немцима. Поново, као и 1848, аустријски Немци су тражили помоћ Немачке: царска Немачка је требало да интервенише и наведе династију да претвори Аустрију у унитарну немачку државу, а то би била цена опстанка аустријско-немачког савеза. И, на крају,

91

као и 1849. ако не и 1848, радикали из Линца нису били искрени у погледу уступака Угарској: чим би Аустрија постала немачка држава, Немачка и аустријски Немци би присилили династију да поништи нагодбу с Угарском. Тако је овим програмом, испод радикалне реторике, био предложен повратак на политику Шмерлинга, чији би Бизмарк био гарант, а не противник.

Тражећи подршку од Немаца, радикали из Линца су признали да аустријски Немци немају ни довољно снаге ни културног ауторитета да одрже немачки монопол у Аустрији. Они су, такође, претпоставили да сусе сами аустријски Немци одрекли немачке националне државе, да ће њима Немачка одмах прискочити у помоћ и да их треба наградити што нису срушили Хабзбуршку царевину. То. су, свакако, биле погрешне претпоставке. Аустријски Немци се нису одрекли Немачке, њих је намерно избацио из Немачке Бизмарк који није имао намеру да подстиче било какве њихове амбиције, а понајмање у погледу рушења Аустроугарске. Бизмарк се бојао велике Немачке јер њоме пруски јункери не би имали снаге да владају, а бојао се и агресивне немачке хегемоније у Европи која би као реакцију изазвала стварање европске коалиције. Централни курс Бизмаркове политике је било очување независне Аустроугарске, независне наравно у односу на Русију или Француску, али независне такође, или бар на изглед, и од Немачке. Последица тога је било његово настојање да умањи немачки карактер Аустроугарске. У сваком случају, знао је да може увек да обнови немачку превласт у њој ако му то буде потребно. Програм из Линца га је позивао да активира немачку превласт без разлога, и зато му се није допао.

Немачки националисти су осећали да су остали изоловани, али су то приписивали лукавству хабзбуршке династије, а не томе што их њихов идол Бизмарк не жели. Док су и даље захтевали успостављање немачке превласти у Аустрији, њихова дневна политика је прерасла у отпор словенском притиску у њиховим националним подручјима. Ту политику је један њихов вођа овако објаснио: „ У свом делу Чешке нека Чеси раде шта хоће, а у немачкој Чешкој ћемо ми да радимо шта хоћемо.“ То није било у складу са програмом из Линца, то је било негирање унитарне Аустрије за коју су се раније Немци највише залагали. Административна подела Чешке је била у ствари оно за шта се већина умерених чешких лидера залагала после одустајања од захтева за права на државу. Старочеси су, међутим, изгубили контролу над сопственим националним покретом. И Чеси су, наиме, имали своје радикале који нису ништа знали о поразима и разочарањима из претходних тридесет година. Младочеси су видели снагу и свест како нарастају из године у годину и били су уверени да у Чешкој могу да победе. Одбили су поделу Чешке на чешке и немачке области чак и ако би им то донело непосредне користи. Обновљен је програм тражења државних права, али сада не као оруђе племићког конзервативизма него као израз радикалног национализма.

Умерени Чеси и Немци у Рајхсрату били су принуђени да се удруже пред опасношћу од сопствених радикала. Немачки либерали више нису могли да бране унитарну државу коју су одбацили немачки радикали, док је старочесима био потребан практичан успех да би ућуткали критике младочеха. Зато је чешконемачки одбор, чији је председник био Тафе, 1890. најзад донео једино изводљиво решење на које је Тафе тако дуго чекао. Одбор је предложио да се једноставно вишенационалне покрајине поделе према националном саставу, а да се покрајински органи (судови, установе управе и остали) удвоструче. Тако, на пример, од четрдесет једног судије чешког Врховног суда, петнаест не би морало да зна чешки.22

Сукобљене нације би се смириле ако би се створио довољан број бирократских положаја да обе нације буду задовољне. Таква компликована замисао могла би да се оствари само ако би нека народност желела једноставно да је оставе на миру. То би могло да одговара Италијанима у Тиролу: италијанске области су биле разграничене и имале управу на свом

22 У то време је Врховни суд у Лондону имао двадесет једног члана. Ипак, чешки Врховни суд је био само један од покрајинских судских органа. По томе се може измерити величина добитка за који су се народи борили, као и гломазност бирократије која је била потребна да би те институције функционисале.

92

језику, тако да су само номинално биле под покрајинском влашћу у Инсбруку. Али, Италијане није било брига за Тирол, они су хтели да се уједине с италијанском националном државом и прихватили су аутономију као faute de mieux. Сем тога, они су живели у области која је била на периферији и иствремено компактно насељена њима, па нису ни полагали никаква права на Инсбрук, главни град своје покрајине. Па чак и у тим околностима су наишли на јак отпор Немаца када су затражили да на Универзитету у Инсбруку студирају на италијанском,23 мада су Италијани били „историјски“ народ чије културно наслеђе нико није могао да оспорава, па чак ни Немци.

У Чешкој су нагодбу из 1890. одбили и Чеси и Немци. Иако су и сами захтевали издвајање искључиво немачке области, Немци нису хтели да се одрекну Прага и зато су инсистирали на јединству Чешке, мада би логичан исход тога био да они у тој ситуацији постану толерисана мањина. Младочеси су, такође, инсистирали на јединству Чешке, сматрајући то уводом у захтев да цела Чешка буде њихова. Сем тога, и немачки и чешки радикали су ојачали у међусобној борби, па би изгубили подршку маса ако би се поделили. Тафеова политика чекања је успела из сасвим погрешног разлога. Он је мислио да ће доказати политичким лидерима да је радикализам безуман, а они су дочекали да им радикализам угрози сам опстанак. Млако незадовољство је прерасло у огромно незадовољство, тако да су лидери из Рајхсрата покушали да спасу Тафеа од њега самог. Њихово помирење је било знак да национални сукоби јачају, а не да слабе, и управо то помирење им је донело пропаст. На изборима 1891. је Ригер доживео да га називају издајником, а младочеси су победили његове присталице. Немачке либерале је, мада су номинално били опозиција, једва спасла влада. Тафе је схватио да су изборна тела измакла контроли, па је дошао на идеју да грађанске националисте потуче увођењем општег изборног права.

Међу конзервативцима 19. века било је уобичајено схватање да је национализам покрет грађанске средње класе на који су и племство и народне масе имуни. Такође се мислило да би, ако власт не би могла да опстане као племићки монопол, требало позвати у помоћ масе, против национализма и либерализма грађанске средње класе. Обраћање Царевине народним масама није било ништа ново. Тиме је Радецки победио 1848. После тога је Шефле, полусоцијалистички радикал, убедио 1871. Хоенварта, племића, да се против Мађара и Немаца искористе подређени народи. Године 1893. је Штајнбах, такође социјалекономиста, придобио Тафеа за идеју да би требало користити масе против интелигенције свих нација. Франц Јозеф је прихватио најједноставније аргументе. Уплашен растућим социјалдемократским покретом у Аустрији, а не желећи да уздрма крхко ткиво аустријског уставног живота репресивним мерама какве је Бизмарк применио у Немачкој, надао се да ће опште изборно право донекле да задовољи аустријске раднике, или бар да смири њихов револуционарни полет.

Тафе није имао иза себе ниједну парламентарну странку. Имао је само подршку интересних групација, „гвоздени круг“ клерикалаца, земљопоседника и Пољака. Они су га подржавали као царевог министра. Њихова подршка је била сигурна под условом да он не уради ништа што би угрозило њихове привилегије или њихов опстанак. Замена куријалног изборног принципа општим изборним правом, коју је Тафе предложио 1893, није угрожавала само либералну опозицију него и Тафеове следбенике: од „гвозденог круга“ се тражило практично да изврши самоубиство у име лојалности цару, а та лојалност је и иначе била само пука одбрана њихових позиција. Велики земљопоседници су страховали од сељачког парламента, а Хоенварт, који је одавно одустао од Шефлеових идеја, био је против „преношења политичке равнотеже са поседничких на непоседничке класе“. Малоруси би

23 Италијанима у Тиролу је уместо тога било понуђено да студирају на Универзитету у Трсту. Никоме тада није пало на памет, па ни самим Италијанима, да ће једног дана италијански националисти тражити да Италији припадне Трст.

93

тиме Пољацима преотели велики део Галиције, њихове покрајине. Међу клерикалцима већина није веровала да ће Црква, која је преживела многе политичке системе, моћи да преживи опште изборно право. Тафеове најлојалније присталице, старочеси, разбијени су на изборима 1891, а младочеси, који су били зависни од гласања грађанске средње класе, били су спремни да се удруже чак и са немачким либералима пред том претњом свом опстанку.

Коалицију против Тафеа је охрабрио, а можда и организовао, Калноки. Две године после Бизмарковог пада хабзбуршка превласт на Балкану је достигла врхунац. Енглеска и Аустроугарска су биле блиске савезнице у оној мери у којој је Енглеска могла да остане по страни од „четворног савеза“, о коме се шапутало. Немачка је, заузевши „нови курс“ који је био отворено против Русије, безрезервно подржавала Аустроугарску на Балкану. Немачки цар Вилхелм II је 1889. отворено рекао Францу Јозефу: „Истог дана када Аустроугарска објави мобилизацију, без обзира на разлог, и Немачка ће такође објавити мобилизацију.“ Бизмаркова резервисаност је напуштена, што је произвело последицу коју је он предвидео: чим се Немачка обавезала да ће дати подршку на Балкану, одлука о акцији је прешла са Берлина на Беч. Значајан Калнокијев положај је, међутим, пољуљао Гледстон који се на власт вратио у јулу 1892. Либерална влада Енглеске је раскинула Средоземни споразум и гледала са неповерењем на Аустроугарску. Гледстон се никада није одрекао изјаве коју је дао 1880: „Нема ниједне тачке на мапи на коју можете да покажете прстом и кажете да је ту Аустрија учинила нешто добро.“ Да су дозволили Тафеу да у интересу аустријског конзервативизма примени исти трик који је Дизраели применио 1867. против виговаца, енглески либерали би се потпуно уверили у оправданост својих сумњи и односи између двеју земаља би потпуно захладнели. И, што је још битније, после повлачења Енглеске с Истока, Калнокију је Немачка постала неопходна. Неспособан да сам уздрма британски негативизам, он се ослонио На Немачку да она приволи Енглеску да се врати на активнији курс деловања. Да су се сви ти напори изјаловили, Аустроугарској би директна подршка Немачке на Балкану била још потребнија.

Немачка влада је била на чудан начин, и закратко, расположена за демократску политику. Каприви, Бизмарков наследник, затражио је услуге немачких напредњака и социјалиста; чак је и његова подршка Аустроугарској на Балкану показала да се он враћа великонемачком радикализму из 1848. Судбине Беча и Берлина су биле преплетене без обзира на декларације о независности које су долазиле с обе стране. Пад Метерниха 1848. је уздрмао пруску монархију; шездесетих година је Шмерлингов пангерманизам присилио Бизмарка да постане немачки националиста; 1879. је Бизмарков раскид са националним либералима отворио врата Тафеу. Сада, са Капривијем, пријатељство владе у Берлину и демократских странака учинило је немогућим опстанак Тафеа у Бечу. Калноки не би могао да рачуна са немачком подршком да је аустријска влада била отворено конзервативна, клерикална и антинемачка. Поред тога, Каприви је био једини немачки министар после 1848. који је био пријатељски расположен према Пољацима, а то је поново ишло на штету Тафеу. Калнокија није било брига за аустријске Немце, њега је интересовала подршка Немачке. Пошто је Каприви демагошки настојао да добије подршку радикала, Калноки се удварао немачким радикалима. То је, на крају крајева, била игра у којој он није могао ништа да изгуби јер је, као што је и Бизмарк увидео, немачки радикализам, који је изгледао великонемачки, увек ишао наруку пре Бечу него Берлину. Зато је, из спољнополитичких разлога, Калнокију у Аустрији била потребна либерална, на изглед уставна влада, која ће имати подршку Немаца и Пољака. Можда је узгред желео и да сруши Аустријанца премијера и тако покаже да је он, „заједнички министар“, канцеларов наследник, најмоћнији од свих министара.

Последњи ударац Тафеу упутио је Франц Јозеф, јер је царева подршка, а не „гвоздени круг“, била његова главна упоришна тачка. Франц Јозеф је често правио контрадикторне политичке потезе, а најдубља контрадикција у погледу његових мишљења био је његов однос према Немцима. У извесном смислу они су били његови главни противници и он им никада

94

није опростио намеру да такну у његова овлашћења. С друге стране, и сам је био Немац, наследник владарског положаја над Немачком који је већ стотинама година трајао: највећим поносом га је испуњавала успомена на састанак принчева у Франкфурту 1863, а као највећег понижења сећао се пораза из 1866. Поред тога, просечне памети, био је савршен тип немачког Biederkeit, који је Шницлер дефинисао као мешавину глупости и препредености. Ту своју типично немачку особину открио је у неколико неопрезних изјава. Тако је, када су му први пут предложили да се крунише за краља Хрвата да би их придобио за себе, он запрепашћено узвикнуо: „Али ја сам немачки принц!“ Такође ни Чесима није било пријатно да чују, приликом његове посете Прагу, његову мрзовољну изјаву: „Праг изгледа сасвим као немачки град“, мислећи да тиме упућује комплимент Прагу. Франц Јозеф је са задовољством гледао одлазак немачких либерала с власти, или како их Тафе у Рајхсрату надмудрује, али га је забринула оптужба да ће они пропасти због општег изборног права. Сем тога, младочеси су одбацили споразум из 1890, што је изгледало као претња и монарху и Немцима.

У очима Франца Јозефа било је ту нечега још горег. Коалиција немачких либерала, Пољака, младочеха и великопоседника била је јединствена једино кад је била против универзалног изборног права. Ако би опстала ван тога, наметнула би му „парламентарну“ владу. Тафе је био ту само зато да спречи стварање парламентарне владе, а пошто у томе није успео, Франц Јозеф је морао да прибегне другим средствима. Применио је метод који је често и раније примењивао према „историјским“ народима: запретио је да ће сарађивати са масама ако се само дирне у његову власт. Да су парламентарни прваци намеравали да оснују владу, он би подржао Тафеа и на неки начин увео опште изборно право, а ако би пристали да буду министри под условима које он одреди, „изборна геометрија“ би и даље остала на снази. Политичари нису желели моћ него само да сачувају привилегован положај своје нације или своје класе, па су радо прихватили услове које им је цар поставио. Тафе је смењен новембра 1893, а одмах после тога је основана коалициона, псеудопарламентарна влада. Та влада је, исто као и Тафеова, била потпуно зависна од цареве воље. Подређеним народима су поново понуђени извесни изгледи на неку будућу равноправност и, као и увек, та понуда није била ништа друго него тактички потез династије која је само желела да очува сопствену моћ. Тафе је Аустрији омогућио предах од четрнаест година, који није добро искоришћен. Сада се, последњи пут, династији и Рајхсрату пружила нова прилика која ће уставну Аустрију уздрмати до темеља. У року неколико наредних година сви ће жалити за мирним данима „гвозденог круга“ и Тафеовог „петљања“.

14. СМУТНО ДОБА: ОД ТАФЕА ДО БАДЕНИЈА, 1893–1897.

Тафеов пад је донео потпуни застој у политици Аустрије. Његов систем је одлично одговарао околностима које су владале у земљи, а сада одједном нико није знао шта би могло да буде следеће. Парламентарне групе, навикнуте да прете Тафеу пре почетка цењкања са њим, коначно су оствариле своје претње – али, с друге стране, оне у ствари нису желеле да га замене. Цар га је пустио да оде а да му није било јасно због чега, нити је при том имао неки други избор. Нови царски министар је био непотребан, он би само продужио Тафеов систем, али без Тафеових смицалица. Другог система који би цар прихватио није било, јер је опозиција Тафеу била уједињена само у противљењу њему, Због тога је Франц Јозеф, који је лично одлучио о Тафеовом смењивању, пребацио одговорност на Рајхсрат: пошто тај орган није толерисао царску владу, нека оснује псеудопарламентарну и нека покаже да ли уме боље.

Догађаји из периода од 1893. до 1897. су на чудан начин, у виду пародије, поновили збивања из 1848–1849. Тафе је био као Метерних, само безочнији и простији од њега, човек зависан од царске воље, који је царску власт чувао маневришући између народа и класа. Новембра 1893. изгубио је царску подршку, па је било дозвољено да му нашкоди једна

95

политичка интрига – као што је својевремено Двор дозволио „царски преврат“ 13. марта 1848. Са Тафеовим одласком, као и 1848. са Метерниховим, династија је запала у неприлике, па је за све оптужила своје поданике и, на крају, немајући више стрпљења, поново позвала у помоћ човека чврсте руке – раније Шварценберга, а сада Баденија – да исправи грешку и одлучном акцијом заведе ред. И, ту престаје свака аналогија: догађаји 1848. су били реалност, а догађаји од 1893. до 1897. су били комедија, свесно режирана представа коју су играли одабрани глумци који и нису ни знали да не учествују у стварним догађајима. Мада, иза високопарних фраза и сујетних личности ипак се крила реалност: на позоришним даскама Рајхсрата уништавана је уставна Аустрија, а то је одлучило о судбини милиона људи у Средњој Европи, и не само у њој.

Тафеа је наследила влада која је претендовала на то да буде парламентарна, влада састављена од страначких лидера и зато теоријски углавном уставна. У ствари, странке нису прихватале устав и нису могле да дођу до споразума јер нису имале на основу чега. Свака странка је и даље била „интересна група“ која настоји да од актуелног министра извуче што више за себе, а да о општим питањима гласа у складу са већином. Странке нису биле ни заједнички лојалне Царевини, нити су имале иста политичка схватања, нити су биле способне да утврде заједничку опозициону тактику. Пољаци и велепоседници су у парламенту само пазили да њихове повластице не буду поништене, односно да нешто не угрози Галицију и њихове поседе. Немци, иако теоријски либерали, у ствари су само настојали да сачувају свој положај „државног народа“, а младочеси су намеравали да праве што више проблема док не добију јединствену Чешку која ће припадати само њима. Од тако различитих и неодговорних елемената не би могла да нзстане никаква коалиција која би могла да дâ истинску владу. Лидери странака су ступили у „коалициону“ владу и у њој наставили са међусобним сукобима, безбрижно претећи оставкама или прелажењем у опозицију ако се не испуне њихови појединачни захтеви. Није ни било покушаја да се дође до неког заједничког програма или одговорног решења проблема на којима је Тафе пар. Политичке аукције из Тефеовог доба су настављене, само што није било водитеља аукције, а нудитељи су покушавали да заузму његово упражњено место. Није било ни утврђене владине политике, па је поново, као и у предмартовском добу, њен посао преузела администрација. Такву слабост и пометњу може да издржи само држава коју држи челична бирократска конструкција, а Аустрија је својих последњих двадесет година живота преживела само захваљујући свом огромном државном апарату. Тај апарат је постојао и одржавао државу у животу још дуго пошто је сав политички живот у њој одумро. Та противречност је збуњивала посматраче с почетка 20. века, којима је било тешко да поверују да је то огромно дрво, снажно подупрто гвозденим стубовима, мртво само зато што не листа.

Две године псеудоуставне владе биле су пуне противречности, које су биле само средство које је владина коалиција користила за куповину или губљење гласова. Једна од таквих расправа показала се као пресудна: случајно је реч била о гимназији у Цељу, питању које само по себи открива све болести Аустрије и цело клупко националних противречности у њој. Покрајина Штајерска, у којој се налази Цеље, имала је немачку већину, а у свом северном делу била је насељена искључиво Немцима. На југу су трговински центри-градови били немачки, али у словеначком окружењу. Како је све већи број људи са села долазио у градове, ти градови су расли и постајали у све већој мери словеначки. Словенци су почели да траже задовољење својих културних потреба у градовима, а нарочито су настојали на томе да се настава у државним гимназијама одржава и на словеначком, а не само на немачком. Тај захтев је Штајерска дијета, у којој је већина била немачка, упорно одбијала. Словенци су морали свој захтев да упуте Рајхсрату, где су имали подршку Чеха. Тафе је 1888. основао словеначке разреде у школи у Марибору, највећем граду јужне Штајерске. Охрабрени тиме, Словенци су затражили увођење словеначких разреда у гимназији у Цељу, мањем граду који је био ближи словеначком подручју у коме је надмоћ Немаца опадала. Цеље је, за разлику од

96

Марибора, распалило страсти. Марибор је, наиме, још увек био чисто немачки, и то би остао и ако се деца Словенаца школују на свом матерњем језику; али ако би у Цељу Словенци добили средњошколску наставу на словеначком, нико у Цељу више не би користио немачки као језик своје културе, и Цеље би за Немце било изгубљено. Сличне битке су вођене и око многобројних школа у селима и градићима Чешке, и то између чешких и немачких школских савеза, али се десило да је Цеље било место где је сукоб између Словенаца и Немаца у Штајерској био најжучнији, па је Цеље постало симбол сукоба између Словена и Немаца у целој Аустрији.

Тафе је купио словеначке гласове за буџет 1888–1889. обећавши оснивање словеначких разреда у гимназији у Цељу, а онда на лукав начин избегао да испуни то обећање, тако да се настава у Цељу изводила само на немачком још и 1893, када је Тафе пао. Онда је наступила коалициона влада која је, да би на брзину добила већину гласова, обећавала на све стране свашта, па између осталог и оно што је Словенцима још 1888. обећао Тафе. Када је требало да влада испуни дата обећања, проблеми везани за цељску гимназију су већ били превелики. Ако би били одобрени словеначки разреди, Немци би и то не само малобројни представници Штајерске него и цео немачки блок – изашли из владе. Ако не би били дозвољени – Словенци би изашли, а могли би и Чехе да повуку са собом. Питање Цеља је доминирало аустријском политиком целе 1894. године. Немци су одбијали „да напусте пионире немачке културе на југу“, а Словенци су одбијали да се задовоље владином понудом да се отвори друга, искључиво словеначка гимназија у неком другом граду где Немци нису традиционално надмоћнији. Нису могли да се договоре. Јуна 1895. влада је преко Рајхсрата одобрила словеначке разреде у цељској гимназији, Немци су из владе изашли и парламентарна коалиција је била сломљена, Тако је пропао последњи покушај уставне владавине у Аустрији. Убудуће ће Аустријом владати царски намесници, од којих ће неки измолити мрзовољну толеранцију Рајхсрата, а остали се неће на Рајхсрат ни обазирати.

Уставна Аустрија се распадала и ишчезавала због неодговорности њених политичких лидера. Већина тих политичара је сматрала да Царевина мора да буде јака; нико није желео да она нестане, сем немачких екстремиста. Невоља је била у томе што, због недостатка вере у сопствене способности, нису схватали да Царевина зависи од њих. Од претходних генерација наследили су навику да се ослањају на „власт“ и нису схватили да су они, пошто су министри, постали управо та „власт“; сматрали су да постати министар значи освојити јачу позицију у преговорима о сопственим интересима. Поред тога, Аустрија је патила од правне збрке настале због присуства три уставна система – Октобарске дипломе, Фебруарског патента и „уставних закона“ из 1867, чије међусобне противречности нису биле решене. Покрајине су с годинама стицале све ширу самоуправу, коју нису користиле за оно на шта су њихови феудални господари мислили, а то је одржавање националних сукоба унутар националних граница. Напротив, да би националне јединице признале централну власт, било им је допуштено да своје покрајинске сукобе пренесу у Рајхсрат. Као и увек, Хабзбуршка монархија је желела да је признају, па макар је због тога и разбили. Немачка мањина у Цељу је позивала све Немце Штајерске у помоћ, а ови су звали Немце из Чешке, Беча или чак из Буковине. Словеначка већина из Цеља, коју је надјачала немачка већина из Штајерске, позвала је у помоћ Словенце из Крањске, а они су добили подршку Чеха и малоруских представника из закарпатских предела. Упркос свом имену, Рајхсрат није био никакво веће Царевине него скупштина различитих сукобљених националних група; чак су и велепоседници, углавном Аустријанци, сматрали да су Аустрија и велепосед синоними. Неодговорност политичких лидера је охрабрила, па чак можда и навела, цара да задржи праву власт у својим рукама. Ипак, њих је само лична одговорност могла да отрезни. Национални сукоби, који су уништили Аустрију, били су доказ општег уверења да је Аустрија вечна. Цар је из године у годину био све одлучнији да не дели власт са неодговорним политичарима, а политичари који нису добијали део власти постајали су из

97

године у годину све неодговорнији.На сасвим други начин Аустрију је оптерећивала и њена сопствена снага: није имала

прилике да се одмори у неком успешном laissez faire периоду, па је бивало све више разлога за националне сукобе. Није било приватних школа ни болница, ни независних универзитета. Држава је, у свом бесконачном патернализму, морала све да ради сама: од ветеринарске службе до грађевинске инспекције. Наименовање сваког наставника, железничког службеника, лекара у болници или порезника било је повод за међунационални сукоб. Сем тога, капиталистичка привреда је тражила да јој држава помогне дајући јој царинске олакшице и субвенције. То, у свакој земљи, ствара манир „ја теби – ти мени“, а овде је национализам пружио додатне услове за такву климу. Немачка индустрија је затражила државну помоћ да би одржала свој привилеговани положај; чешки индустријалци су тражили да им држава помогне да исправе некадашње неправде. Прва генерација националних супарника била је производ универзитета и борила се за заузимање места на највишем стручном нивоу: посреди је било само неколико стотина места у државној служби. Следећа генерација била је производ основног образовања и надметала се за једно од многих небитних места државних чиновника, каквих је било у сваком селу – зато су и међунационални сукоби на крају века били масовнији.

Школоване људе је чекала државна служба – све сем новинаре и, донекле, адвокате. Управо те две професије су највише зависиле од национализма. Обе су допринеле међунационалним сукобима и обе су од њих и живеле. То су биле искључиво урбане професије, што значи да су у старој Аустрији биле резервисане за Немце, и то у толикој мери да су се њоме у Угарској, где није било довољно образованих Немаца, бавили Јевреји. Национализам се распламсао када су описмењени сељаци почели да читају новине и када су пожелели, пошто су ослобођени, да изучавају права. Пре националног буђења амбициозни Словенац који би пожелео да буде новинар могао је да се запосли само у локалном немачком листу, где је био у неповољном положају у односу на своје колеге, Немце. Када су сељаци и неквалификовани радници описмењени, прихватали су другоразредне словеначке новине, па су чак и неки Немци правили каријеру као словеначки новинари. Тако је један словеначки лидер у Крањској више од једне генерације носио право немачко име, у Трсту је словеначки лидер имао италијанско име, а италијански лидер словенско име; па су и један и други добили више аплауза и били више цењени тако, него да су остали са својим народом. И адвокатима је национализам донео новац, или бар углед. Полуписмени румунски сељак више је волео да се обрати лошем адвокату који говори румунски него одличном адвокату пред којим би морао да муца на немачком. У сваком граду је национални адвокат био централна фигура националног покрета: само је он могао своје сународнике да упућује на прави суд на коме ће изнети своје захтеве.

Сви су, па и у слободним професијама, били вредни и савесни. Национализам је био покриће онима који су имали проблеме – произвођачу чија зарада опада, студенту који није успео да дипломира, хирургу који није добро обавио операцију. Мало је људи било задовољно својим успехом у животу, и зато је многе, пре или касније, привукао национализам. Индустријски радници или радници у пољопривреди, мада не и богати сељаци, били су до краја века још увек „изнад национализма“. Они су још увек прихватали „власт“, мада са сумњом већом него у време Радецког. Аустрија се индустријализовала. У Чешкој се развијала тешка индустрија која је засенила традиционалне занате, а по долинама Крањске и Штајерске градиле су се челичане. Фабрике су смрт за традицију и поштовање традиционалних вредности. Сељак је скидао капу властелину, а на цара гледао као на највећег, удаљеног властелина; упркос Кудлиховом делу из 1848, сељак је био „нечији“. Власник фабрике није никоме скидао капу, док фабрички радник, који је и могао свог газду да поздрави скидањем капе, није био „његов“, па је оснивао синдикате да преко њих контролише газдину моћ. Градови и села нису више били несвесно аустријски. Нису били ни

98

свесно национални, па би можда Аустрија и могла да их придобије за себе да је имала шта да им понуди.

Традиционалне „аустријске“ класе биле су земљишно племство и бирократија: некада непријатељи, сада су се помирили. Обе класе су биле такве да им положај и схватања нису допуштали контакте са народом. Племство је гледало на аустријски народ као на проширење свог кметства, чији је једини задатак да племству обезбеди луксузан живот. Бирократе су народ познавале само као објекте административне процедуре и нису од маса очекивале више аустријског духа него од својих писаћих столова. Поред тога, оба та „аустријска“ сталежа била су одана цару и оба су исцрпла сву своју снагу у борби против „либерализма“ који је царску власт угрожавао. Ни сам Франц Јозеф није избегавао да маневрише између разних националности, па и да их хушка једне на друге ако треба, једино је пазио да се оне не умешају у војне и спољнополитичке послове – два кључна домена сваког стварног либерализма. Најзад, деведесетих година, видело се која је цена очувања либерализма: да би хабзбуршка војска била ван контроле парламента, грађанска средња класа је усмерена ка међунационалним сукобима, а сада су ти сукоби запретили да донесу расцеп у аустријској државној власти, па и у самој хабзбуршкој војсци. Идеал лојалности врховном „господару рата“ одговарао је племству које је било на официрским положајима у војсци, или бирократији која је убирала порезе за војску, па чак и сељацима који су могли да постану војници или нижи официри. Није одговарао буржоаским индустријалцима и интелектуалцима, као ни индустријским радницима, па ни сељацима који су стекли основно образовање.

Франц Јозеф је био цар без идеја: то је била тајна његове снаге која му је омогућила да опстане. Ипак, до краја 19. века су управо идеје градиле државу и чиниле да она напредује. Пошто Хабзбуршка монархија није могла да изведе представу националистичке трансформације, као што је то урадила кућа Хоенцолерна, морала је да пронађе неку „аустријску идеју“. Фраза је било свуда, али никада се са њих није прешло на дела. Династија је имала једну традиционалну идеју, без обзира на то што ју је Франц Јозеф привремено напустио: било је то савезништво са Католичком црквом. Хабзбуршку монархију је у раним данима од пропасти спасла противреформација, тако да је аустријска владарска кућа све до свог краја имала, као и папски систем, универзалистички карактер. Франц Јозеф је на почетку своје владавине искористио апсолутистичку моћ да поништи одлуку Јозефа II и обнови савез са Католичком црквом против либерализма. Тафе је још једном обновио савез после пада антиклерикалне грађанске владе. Тај савез није био баш најбољи. Црквени великодостојници су били „Аустријанци“, а клер немачких области био је спреман да своје сељаке окрене против либералног Беча. С друге стране, Црква није могла да дозволи да се од ње отпаде пробуђени народи, нарочито због очигледне конкуренције Православне и Унијатске цркве које су лако могле да се поистовете са народом. Јер, Католичка црква је постојала пре Хабзбурга и постојаће после њих, па је зато, и поред тога што је фаворизовала династију, мислила и на своју будућност.

Без обзира на све то, „аустријску идеју“ у њеној последњој верзији – идеју која је, сасвим слабашна, ипак надживела династију и Царевину – створила је Римокатоличка црква. Хришћанска социјалистичка странка коју је организовао Лигер била је први прави покушај Цркве да се окрене масама, демократскији – и демагошкији – од њеног пандана у Немачкој, Странке центра. Хришћански социјалисти су се обраћали традиционалном клерикализму сељака и ослободили га зависности од земљопоседника; сем тога, упркос сељаковом отпору према граду, успели су да га удруже са ситним трговцем и занатлијом које је угрожавао развој крупне индустрије. Хришћанска социјалистичка странка је била верзија француске Радикалне странке (па чак и радикализма Лојда Цорџа у Енглеској), али је, за разлику од ње, радила заједно са Црквом, а не против Цркве. Њен циљ је био да „обичног човека“ заштити од компанија и синдиката, банака и трговинских ланаца, од земљопоседника и механизоване

99

пољопривреде. Покушавала је да горуће политичке страсти усмери у безопасном правцу (безопасном по Цркву): била је антилиберална, антисемитска, антимарксистичка и антикапиталистичка. Лидери странке су знали шта раде: подстицали су ниске страсти, нарочито антисемитизам, мислећи да могу увек да их обуздају. „Ја одлучујем ко је Јеврејин“, рекао је Лигер и штитио све Јевреје који се нису упуштали у либерализам и марксизам. А Сајпел, који је касније био лидер странке, рекао је о антисемитизму да је то „за руљу“. Није ни помишљао на то да ће једног дана та руља да убије његовог наследника. Хришћански социјализам је био покушај да се уђе у блато а да се не искаља. Као странка „малог човека“, била је царска „по овлашћењу“, а њени следбеници су добро знали колико вреди заштита надвојводе. Традиционални Аустријанци су у почетку били шокирани демагогијом хришћанских социјалиста. Током деведесетих је Франц Јозеф четири пута одбио да потврди именовање Лигера за градоначелника Беча. А онда је 1897. ипак пристао и династија је потврдила да је нашла новог савезника.

Током деведесетих, док се националистичка олуја захуктавала, учврстио се још један велики универзалистички покрет и донео још неочекиванију подршку универзалистичкој Царевини и династији. Виктор Адлер је 1889. ујединио раштркане марксисте Аустрије у Социјалдемократску партију Аустрије. То је била година када је основана Друга интернационала, а марксизам се већ био удаљио од намера свог оснивача. Марксова политичка стратегија је изникла из пораза 1848. Својим проницљивим духом Маркс је увидео да немачки либерали нису баш одушевљени идејом да преузму на себе одговорност власти. То је приписао њиховом страху да ће да изгубе имања, па је веровао да таквог расположења неће бити у радничкој класи која нема шта да изгуби. Маркс је био, пре свега и искључиво, револуционар. Он није проповедао револуцију да би остварио социјализам – он је постао социјалиста да би извео револуцију. Мада је признавао да социјалистичка странка мора да освоји поверење маса водећи их кроз свакодневну борбу за плате и боље услове рада, његов циљ је био усмерен на моменат када социјалисти буду ступили на власт и окончали постојећи друштвени поредак. Немачка социјалдемократска странка, највећа „марксистичка“ странка тадашњег света, ускоро је план о преузимању власти одгодила за далеку будућност, а аустријски социјалдемократи су следили њихов пример. Као и либерали против којих су били, и они нису хтели на себе да приме одговорност, па су оставили династији терет задатака који су за њих били превише тешки. Као што је Хришћанска социјалистичка странка била демагошка, тако је Социјалдемократска била револуционарна само на речима.

Марксистички социјализам је теоријски био универзалан: залагао се за јединство радничке класе која није имала отаџбину и замишљала социјалистичку Европу без ратова међу државама и без међунационалне мржње. За њу, као и за традиционалне владајуће класе, национализам је искључиво био ствар средње класе; национални сукоби су сматрани оруђем које капиталисти користе против својих супарника у иностранству ради скретања радничке класе са пута борбе против њеног правог непријатеља. У пракси, Маркс је био заточеник револуционарне психологије 1848: признавао је само захтеве „историјских народа, мада у овом случају историјски револуционарних – Немаца, Пољака, Италијана и Мађара.24 Одбацио је словенски национализам, сматрајући га револуционарном преваром. Усвојио је тезу Пољака по којој су Рутене – Малорусе измислили Хабзбурзи као оружје против револуционарних Пољака. Прихватао је Енгелсово мишљење да су чешки и хрватски покрет 1848. били искључиво династички и феудални и да су словенски народи у Аустрији, „којима недостају елементарни чиниоци националног постојања,“ предодређени да буду апсорбовани 24 Чак и ти захтеви, сви сем немачких, били су прихваћени само уз извесне резерве. Италијом ће „увек

доминирати Немачка“. Угарска је подржавана у нади да ће пружити помоћ, коју није пружила у октобру 1849. Рестаурација Пољске је тражена ради изазивања револуционарног рата против Русије, за који је Маркс сматрао да је неопходан за уједињење Немачке. У случају револуције у Русији, Маркс и Енгелс су предлагали да се Пољска подели између Русије и Немачке. Енгелс је 23. маја 1851. написао: „Ако би било могуће покренути Русе, требало би основати савез са њима и натерати Пољаке да одустану.“

100

у револуционарној социјалистичкој Немачкој. Руска интервенција у Угарској 1849, је била потврда његовог убеђења о повезаности Словена и реакције. Шездесетих година је Бакушин, панслависта, коначно срушио Марксов утицај у Првој интернационали, што је још повећало Марксову нетрпељивост према Словенима. Мржња према Словенима одвела је Маркса и Енгелса у чудном правцу. Фанатични антируси, уверили су себе да је Турско царство идеална држава која може да пређе директно у социјализам без икакве капиталистичке транзиције. Они су отписали Гледстоново одушевљење Словенима као енглески капиталистички трик, па су чак славили Дизраелија као борца за слободу и социјализам, а против царизма у Русији. Тако би социјалистичка Европа каквој се Маркс надао била у ствари немачка Европа, у којој би као партнери били толерисани Мађари, Турци, а можда и Пољаци.

То гледиште су имали и немачки либерали, као и, што се тога тиче, Хабзбуршка царевина у свом постојећем стању дуализма: у њој су такође Мађари, Пољаци и босански Турци имали привилегију да буду сматрани „државним народима“. Псшто је индустрија била најразвијенија у немачким земљама, рани социјалдемократски лидери у Аустрији су били Немци који су једва признавали да постоји национални проблем: ако су га и признавали, сматрали су га оруђем које служи да се радници нижег стандарда, Чеси или Словенци, искористе против немачких синдиката. Сем тога, пошто марксизам није имао никакву теорију о међународној трговини, аустријски социјалдемократи су на Хабзбуршку монархију гледали са наивним кобденизмом и славили је као „велико подручје слободне трговине“. Сем тога, један амбициозни синдикални секретар је више волео да своје чланство пребраја у Лавову или Трсту, од Карпата до Алпа, него да се ограничи на Беч и неколико околних градова. Поред тога, Хабзбуршка царевина је обезбедила напредак великом капиталистичком Бечу, а и бечким радницима које су ти капиталисти запошљавали. Тако је Карл Ренер, водећи социјалистички писац о националним темама, осудио оне који се слажу са мађарским захтевима за потпуну независност Угарске, тврдећи да је „угарско тржиште неупоредиво важније за аустријски капитал него што је мароканско за немачки“. Немачки социјалдемократи су бар били против немачких империјалистичких планова у Мароку, док су аустријски социјалдемократи подржавали бечки економски империјализам у Угарској, а поготово на Балкану. У потпуно истом духу су немачки социјалисти подржавали немачки империјализам током Првог рата: „Уништење немачке индустрије би било уништење немачке радничке класе.“ Тако је касније и један британски секретар синдиката, који је после постао министар спољних послова, оправдавао британске империјалистичке поседе у источном Средоземљу и у Персијском заливу аргументом да би британски радници имали мање плате ако би Британија те области изгубила. Ако радник жели да дели богатство свог газде, мора са њим да дели и неуспех.

Ипак, док су социјалдемократски политичари подржавали јединство Хабзбуршке монархије и уз то негирали националне тежње маса, инсистирали су истовремено на својој националној слободи. Маркс је сматрао да лидери радничке класе имају и радничке погледе на свет, а у ствари су политичари социјалисти или синдикални функционери били интелектуалци, припадници грађанске средње класе, учитељи или чиновници. Социјалистички лидери су били образовани људи, интелектуалних способности, далеко од производног рада колико и сам Маркс: нису могли да избегну националне опседнутости своје класе. Пошто су се ненемачки радници организовали, добили су своје представнике, а они су били национално свесни као и њихове колеге интелектуалци. Резултат тога је било то што су аустријски социјалисти поделили синдикате, па чак и своју странку, на националне јединице, јединствене само по имену. Тако су послови у странци и у синдикатима били подељени, и удвостручени, према националној припадности – мада социјалдемократе нису никоме признавале да таква подела постоји. Социјалисти осталих нација су неизбежно примили уз марксизам и његов немачки дух па је, у том смислу, аустријска Социјалдемократска странка проширила „аустријску идеју“. Странка је била најјача у Бечу, па је Беч дао том покрету

101

мислиоце и писце. Они су, у бечком стилу, спајали дрске тезе и помирљиве закључке; револуционарне фразе су користили да на целу Царевину прошире схватања бечких радника који су живели по мери „аустријских“ велепоседника и капиталиста.

Хришћански социјализам, као и социјалдемократија, деведесетих година изгледали су као субверзивни покрети. Ипак, пад коалиционе владе 1895. је натерао Франца Јозефа да одустане од политичког система, било у његовом либералном, било у конзервативном облику који је био актуелан од 1867. Странке не могу да формирају владу, а било је бесмислено погађати се са њима. Изгледало је да је једини излаз постављање снажне личности, спасиоца који би своју власт наметнуо одозго. Тај нови и, како ће се касније видети, последњи спасилац Монархије био је Бадени, намесник Галиције. Бадени је имао, поред типичне пољске прилагодљивости, и све друге квалификације за то. Племић, лојалан и на услузи цару а истовремено либерал, благо антиклерикално обојен и, као и сви Пољаци, централиста. Као намесник је био поуздан и ефикасан, а веровало се да има савремена политичка схватања. Проблем општих изборних права, који нису знали да реше парламентарци, покушао је да реши на инвентиван начин – прихватио га је у принципу, али се побринуо да од тога не буде штете. Тако је 1896. постојећем „систему курија“ додата и пета курија с општим изборним правом, која је дала седамдесет два представника. Племићки лакомислено, Бадени је сматрао да ће се ти новоизабрани представници задовољити тиме да стално буду у мањини.

У сваком случају, то за Баденија није била најважнија тема. Као и многи пре и после њега, био је сигуран да може да реши сукоб између Немаца и Чеха. Најважнији му је био економски споразум с Угарском, који је требало остварити 1897. Надао се да ће то постићи уз помоћ „либералног“ блока Пољака, Немаца и умирених Чеха. Намеравао је, сем тога, да наметне нове услове споразума. Тада је, захваљујући збивањима на спољном плану, добио одрешене руке. Аустроугарска више није била неопходна Европи, са свим користима и штетама које су из тога произлазиле. Калнокијево позивање на осећања немачких либерала 1893. није дало резултат. До 1894. је Каприви постао сумњичав и није хтео да ангажује Немачку против Француске, што је сматрао неопходним да би се Енглеска придобила за акцију на Блиском истоку. Уместо тога, Каприви је, заузевши други курс, удаљио Енглеску од централних сила спором око долине Нила. У јесен 1894. Каприви је напустио функцију, а нови немачки канцелар Хоенлое се вратио Бизмарковој конзервативној политици, покушавајући да обнови пријатељство са Русијом и преставши да фаворизује Пољаке. Тако се десило да су подршку Немачке изгубиле и Калнокијева спољна политика и аустријска коалиција. Калноки је своју поновну шансу видео у повратку Солзберија на функцију у Енглеској 1895. Британска флота се последњи пут припремала да уђе у Мореузе. Та политика више није имала ефекта. Онемогућио ју је француско-руски савез у практичном погледу, а у моралном је била немогућа после покоља Јермена. Крајем 1895. Енглеска је одустала од одбране Турске царевине. Аустроугарска је остала сама и изгубила свог последњег, слабог савезника када је Италија доживела катастрофу у Абисинији. Калноки је, у својој очајничкој изолацији, био приморан да се обрати Ватикану: веровао је да му је то последња нада да успе против француско-руске коалиције. Да би удовољио Ватикану, Калноки је намеравао да се умеша у угарску политику и да тамо обузда антиклерикализам који је био најновије средство мађарског шовинизма. Уместо тога, Калноки је смењен са функције због протеста Мађара. Изолација и растућа претња од катастрофе на Истоку биле су околности са којима се суочио његов наследник Голуховски. Изгледало је да је Русија заокупљена окупацијом Босфора, а ни Енглеска ни Немачка нису биле расположене да помогну Аустроугарској да се томе супротстави. Изненада, крајем 1896, опасност је ишчезла. Француска је ставила вето на руски потез, а Русија се и иначе већ била у већој мери посветила Далеком истоку, где је видела могућности за лакше и много значајније успехе.

Тако је 1897. Голуховски постигао, мада не својом заслугом, споразум са Русијом какав је желео да оствари сваки аустријски државник, од Метерниха надаље. Постигао га је без

102

парадирања конзервативном солидарношћу, што би Метерних сматрао неопходним. Голуховски је, као Пољак, и дал»е био сумњичав и пун непријатељства према Русији, тако да су га само изолација и притисак Немачке натерали да прихвати руску понуду. Маја 1897. Аустроугарска и Русија су формално закључиле споразум о Балкану, Русија да би мирно могла да се ангажује на Далеком истоку, а Аустроугарска као faute de mieux. То је била једина врста споразума коју би Хабзбуршка монархија могла да прихвати, споразум којим се источно питање одлагало што је дуже могуће. Како би се данас рекло, источно питање је „стављено на лед“. Преко свих очекивања, било је присутно још читавих десет година. Аустроугарско-руски споразум је био велико олакшање за Аустроугарску, али је донео још већу опасност. Више није морала да страхује од рата са Русијом и више није морала да тражи савезнике, престала је да угађа Италији и да брине због Немачке. С друге стране, пошто је опасност од Русије отклоњена, изгубила је и последње упориште своје „европске мисије“. Више није било спољне опасности да се њоме смирују унутрашња незадовољства: Немци и Мађари, „државни народи“ који су се највише бојали Руса, могли су сада да крену против Монархије исто онако силно као 1848. Аустроугарско-руским споразумом Монархија је ушла у дуг период, овога пута унутрашњих, криза. Пошто те кризе нису биле решене, Монархија је 1908, у време када су избиле спољне кризе, била веома слаба.

Баденијев велики потез уследио је у време окончања опасности с Истока, а он је одмах показао које су последице аустроугарско-руског споразума. Тај потез је била Одлука од 5. априла 1897, којом су чешки и немачки постали равноправни језици „унутрашње службе“ у целој Чешкој.25 На изглед непристрасна, та одлука је Чесима донела победу у међунационалном сукобу, односно у борби за места у државној бирократији. Сви Чеси су учили немачки као међународни језик, а у немачким школама у Чешкој је одлуком дијете од 1868. била забрањена настава на „другом језику покрајине“, односно на чешком. Захваљујући пропису да се за пријем у државну службу морају знати оба језика, Чеси су у ствари добили монопол на државне положаје у Покрајини. Бадени је своју одлуку објавио на брзину, као што су својевремено поступили и творци Октобарске дипломе, не схватајући појмове масовног отпора или масовне подршке. Аустријско племство, које је искрено било одано Аустрији, налазило се у озбиљном шкрипцу, као и сам цар: Царевина је могла да опстане само уз подршку народа у Аустрији, а народи би увек, чим би се помирили, прво укинули племићке привилегије и царску моћ.

Баденијева одлука је изазвала експлозију немачког огорчења против слабљења њихове надмоћи које је трајало још од 1879, или чак од 1866. године. Немци из Чешке су се обратили својим сународницима широм Аустрије, па и Немачке, и тако је Шенерер дочекао својих пет минута. До тада је Немачка национална странка, коју је он основао 1885, била малобројна и састављена само од бучних насилника. Сада је Шенерер могао да стане на чело немачког покрета за обнову јединствене Царевине као немачке државе. Њему лично то није био циљ: веровао је да ће насиље, које је он подстицао, изазвати пометњу у Царевини и да ће то отворити пут ка остварењу велике Немачке. Немачки националисти, представници „државног народа“, говорили су као да говоре у име неке обесправљене мањине, а примедбе су додавали и немачки умерењаци, па чак и социјалдемократе. Своју тактику су градили по моделу ирске опструкције у Вестминстеру. Ирци су желели само да окончају везе с Енглеском, а у овом случају су Немци желели, бар теоријски, да сачувају јаку Царевину – то би било као када би у британском парламенту представници Енглеске изазвали опструкцију да би демонстрирали против Ираца. Немци из Рајхсрата нису имали чак ни духа ни маште који су красили њихов узор – Ирце – били су насилници, хулигани, прави представници „државног народа“. Сатима су се драли и лупали ногама, ударали рукама по клупама и мастионицама гађали председавајућег, све док ту пародију представничке власти не би умирила полиција.

25 Немачки је и даље био једини званични језик кореспонденције с осталим покрајинама и са централном владом, језик војне управе, поште и телеграфа и финансија.

103

Шенерер и његови пријатељи су се из Рајхсрата обратили улици. У Бечу, Грацу и Салцбургу масе богатих угледних грађана демонстрирале су са свом насилношћу гладних маса из 1848. Широм Немачке одржавани су скупови и сакупљани изрази солидарности. Чувени историчар и уважени либерал Момзен је писао: „Мозак Чеха не разуме резоне, али разуме батине. Ово је борба на живот и смрт.“ У тој кризи је Бадени показао да је далеко од тога да је предодређени спасилац Хабзбуршке монархије. Навикнут на неартикулисана гунђања малоруских сељака, Бадени је био беспомоћан пред гомилама добро одевених, ухрањених немачких бунџија. Против капиталиста Монархије није могао да употреби војску, а није био вољан да се обрати за помоћ ширим масама хришћанских социјалиста или социјалдемократа, које нису биле толико обузете агресивним национализмом. Он је пошао од претпоставке да има посла са неуким сељацима 18. века и није схватао да постоји могућност масовног отпора његовој племићкој вољи. Цела Аустрија је била уздрмана, а новембра 1897. Франц Јозеф је сменио човека који је био позван да спасе Царевину.

Од 1848. се није догодило да масовне демонстрације изазову смену министра. Немачке националисте је успех који су постигли запањио, а масе које су их пратиле биле су у још већој мери престрављене због тога. Јер, да је Шенерер ишао до краја и срушио „власт“, то би донело пропаст пре свега немачкој буржоазији. Шенереров план је био да разбије Хабзбуршку монархију и њене територије припоји Немачкој Хоенцолерна, а то није одговарало већини аустријских Немаца. Бечка светина је хтела да Беч буде престоница великог немачког царства, а не неки обичан провинцијски град. Покрет против Баденија је била тачка у којој су кулминирали преговори са Немцима, који су више него ишта друго допринели уништењу Хабзбуршке монархије. Немци нису били довољно јаки да би могли да сачувају Аустрију као националну државу Немаца, а не би дозволили ни да се она претвори у анационалну државу. Нису могли да освоје династију, а нису се усуђивали ни да је свргну – могли су само да ометају њен рад у сваком покушају да уради нешто конструктивно.

Династија је свакако заслужила пораз. Само је пораз могла и да очекује од покушаја да међунационално помирење донесе пољски племић без икаквог искуства у уставној власти. Франц Јозеф је нашао заклон иза политичке неодговорности народа и њихових вођа, а управо је тврдоглава одбрана династичке моћи спречила народе да стекну политичко искуство. Франц Јозеф је добронамерно желео да очува Царевину, па чак и да штити своје поданике, али није могао да се одрекне ни дела власти коју је наследио. Огромна аустријска конструкција је била подигнута око Куће Хабзбурга, али је могла да опстане само ако више не би била монопол династије. То је објашњење слома Аустроугарске. Баденијева одлука је била само последњи покушај династије да нешто уради на плану међунационалних сукоба у Аустрији. Ипак, и касније је било неких планова за реформе, али Франц Јозеф више није веровао да може да буде боље и само је покушавао да не буде горе него што јесте. Планови и напори ће на почетку 20. века бити искључиво одбрамбени. После Баденија династија ће се задовољити пуким чувањем сопственог мртвачког сандука.

15. УГАРСКА ПОСЛЕ 1867: КАЛМАН ТИСА И МАЂАРСКО СИТНО ПЛЕМСТВО

На почетку 20. века политичке кризе у Аустрији и Угарској су истовремено експлодирале. Обе је изазвао национализам грађанске средње класе: у Аустрији се појавио с индустријализацијом, а у Угарској са пропадањем пољопривреде. Капитулација Франца Јозефа пред Угарском 1867. имала је парадоксалан ефекат: мађарско ситно племство је остварило политички успех баш у време када је економски било уништено. Укидањем работе 1848, што су доследно спровели Бахови хусари, почело је пропадање ситног племства. Тој пропасти су доста допринеле железнице и конкуренција увозног америчког жита. Њихова имања су прешла у руке магната, који су добили надокнаде због укидања работе, па су, опремљени капиталом, могли да одоле налету конкуренције из света. Од 1867.

104

па до краја века преко сто хиљада независних земљопоседника је нестало, а преко трећине Угарске је било у рукама магната. Једну петину Угарске поседовало је три стотине породица.

Нови карактер угарске државе омогућио је опстанак ситног племства, које је било одвојено од земље. До 1848. угарски државни апарат састојао се од угарског канцелара у Бечу и неколицине службеника у будимпештанском Намесништву, који су преписивали одредбе које су добијали из Беча и слали их у шездесет три жупаније – аутономна тела чијим се управљањем бавило, као хобијем, ситно земљопоседничко племство. Држава коју је 1867. уредио Франц Јозеф била је гломазна бирократска организација по аустријском моделу, са државним железницама, државном поштом, државном здравственом службом и државним школством. Та држава, коју су створили Бахови хусари, сада је запослила ситно племство. Мада су жупаније поново добиле своју историјску аутономију, то није много значило: једини посао им је био да разрезују и сакупљају порез на земљиште (који је некада био главни државни приход, а сада је постао, као и у другим земљама, само занимљив остатак прошлости). Типични ситни племић с почетка 19. века био је необразован сељак, који је познавао само традиционалне законе и никада није путовао даље од главног града своје жупаније сем, можда, једном у животу као посланик у дијети у Братислави. Типичан ситни племић с почетка 20. века је био јавни службеник који живи у Будимпешти и поседује бар историјску породичну кућу, али нема земље, сем ако му плата и узгредна зарада не омогућавају да одржава неко мало непрофитабилно имање. Тако се ситно племство, традиционални противник централизоване државе, сада са њом идентификовало. До почетка 20. века бирократски апарат је запослио четврт милиона припадника мађарског ситног племства.

Ситно племство је имало само незнатног искуства са жупанијским управама – њихова стварна квалификација за рад у администрацији је било то што су Мађари. Као и у Аустрији, национално питање је прерасло у борбу за радна места у бирократском апарату, али у Угарској је та борба била унапред добијена. Суочено с опасношћу националне конкуренције, мађарско ситно племство се није усуђивало да спроведе одредбе Закона о народностима из 1868. С друге стране, да би себи олакшало посао, тражило је да сви становници Угарске морају да знају мађарски. Није било државних школа, ни основних ни средњих, за било коју националну мањину. Средње школе које су Словаци себи основали затворене су 1874, а мађарски је постао обавезан у школама 1883. Кулминација такве политике је био Закон о школству, који је Апоњи предложио 1907, по коме су наставници морали да полажу посебну заклетву на оданост и могли да изгубе посао ако њихови ученици не знају мађарски језик. Слично томе, мађарско ситно племство је спречавало свако политичко истицање других народа – истерало би из парламента њихове представнике и осудило њихове организације. На тај начин је мађарско ситно племство добило и задржало монопол на запослења у државној служби, као и на слободне професије. На почетку 20. века 95 одсто државних чиновника и 92 одсто жупанијских, 89 одсто лекара и 90 одсто судија у Угарској били су Мађари. Мађарских новина било је 80 одсто, а остале су биле углавном немачке. Три милиона Румуна имало је 2,5 одсто новина, два милиона Словака 0,64 одсто, а триста хиљада Малоруса 0,06 одсто укупног броја новина. Мађари су државну службу тражили и у Хрватској, где је намесник био Мађар, па је Хрватска дијета била немоћна. Систем железница, којим је управљано из Будимпеште, довео је мађарске службенике у целу Хрватску и допринео да Хрватска буде још беспомоћнија. Наиме, угарска власт је спречила стварање железничке везе између Загреба и Беча, и тако натерала хрватску железницу да јој вештачки центар буде Будимпешта. Чак је и сама Хрватска дијета била 1887. делимично „пакована“ тако што је чиновницима уз привремен боравак у Хрватској давано и право гласа у Хрватској, иако је њихово стално пребивалиште и даље било у Угарској.

Мађарски национализам није био ексклузиван. Победа дуализма већ је показала неупоредиву политичку вештину угарске политичке нације. Типична особина Мађара била је

105

неупоредива вештина у политици. Свесни тога да су Мађари мањина у Угарској, мађарски ситни племићи су настојали да учине остале народе беспомоћнима тако што би за себе придобили неколицину „интелектуалаца“ других народа. Њима је далеко важније било да спрече уздизање словачке или румунске средње грађанске класе него да повећају своју сопствену мађарску „нацију“, и веома мало су бринули о образовању мађарских сељака, јер би нека независна сељачка странка, па макар била и мађарска, представљала опасност за монополски положај ситног племства. Владајућа мађарска класа је врбовала присталице из свих народа, мада углавном Јевреје и Немце. Немци, којима је окренуо леђа не само Беч него и Немачка, остали су доминантни у трговини и индустрији, мада су често и они временом били мађаризовани. Јевреји, који су се појавили из гета као што се ситно племство појавило из жупанија, били су најистакнутији поборници „асимилације и давали, у књижевности и другим уметностима, бриљантне таленте каквих међу ситним племством није било.

Ниједна од нација у самој Угарској није била способна за организован отпор. Румуни у Трансилванији су из Букурешта охрабривани; Срби на југу, мада су добијали мало подстицаја, и даље су били свесни независне Србије. С друге стране, у Румунији је после руско-турског рата 18771878. цела једна генерација живела у страху од Русије, а Србија је од 1881. до 1903. зависила од Беча. Словацима и Малорусима на северу Угарске било је још горе јер иза границе није била њихова матична земља која би их штитила. Од покушаја стварања „чехословачког“ језика се одустало, а међу Словацима су само још малобројни протестанти имали симпатија према Чесима. Словачки лутерани су, у својој мржњи према Мађарима, тражили истомишљенике пре у Немачкој него у Прагу. Малобројни словачки лидери су, иначе, били католички свештеници који су, оснивајући савез с угарском Клерикалном странком, антисемитизам учинили главним обележјем словачког национализма. Тако је испало да су тачне оптужбе мађарских и немачких либерала упућене Словацима – да су реакционари, клерикалци, антисемити и прохабзбуршки оријентисани. Мађари су онемогућили развој словачке грађанске средње класе, и тако направили од њих, у Угарској а и касније када су постали независни, политички најнезрелији и најнеодговорнији од свих народа Средње Европе.

Малоруси из закарпатске Русије били су још мање присутни у политици. Национално су опстали само захваљујући свом унијатском свештенству, али их је та унијатска вероисповест, као и у Галицији, лишила било какве подршке. Удаљила их је од Пољака, а у истој мери и од царске Русије, док су у Угарској Малоруси били превише заостали да би и маштали о некој независној Украјини. Једна замисао била је заједничка и за Словаке и за Малорусе: нашли су нови дом за свој народ, или бар замену за њега, у Америци. Није било разлога да се сељак заустави у најближем граду када се већ одвоји од свог кућног прага – па зашто не би прешао и океан. Тако су крајем 19. века Словаци и Малоруси однели са собом у Америку традиционалну културу коју им није било дозвољено да развијају у Европи. Као и сви емигранти, и они су били више посвећени својој традицији у новој земљи него они који су остали код куће. Они су постали „богати рођаци из Америке“ који су се враћали у своју земљу да би водили борбу за национално ослобођење на амерички начин, или су је помагали из Америке. Сем тога, словенски имигранти у Америци су чак променили политичка схватања у Америци: првобитној идеји о заштити демократије они су додали нови идеал борбе за национално самоодређење, чиме су отворили пут америчкој интервенцији 1917, која је запечатила судбину Хабзбуршке монархије. Са тог гледишта могло би се тврдити да су Мађари и на тај посредан начин као главни актери допринели слому Монархије.

Хрватска је представљала посебан проблем и за Мађаре, а и за саме Хрвате. Током 1848, а и после, Хрвати су се борили за историјска права Хрватске, а не за своје национално ослобођење. Привремено одушевљење Јелачића за „илирску идеју“ било је једна од оних необичних антиципација које су претходиле револуцинарној години. Хрватско ситно племство је почивало на царској заштити и сада, када му је Франц Јозеф окренуо леђа, није

106

могло да смисли нови политички курс. Хрватском дијетом је доминирала Странка права, која је и сама тражила „државна права“ Хрватске и живела у свету снова о средњовековним правима, из кога се Угарска већ била пробудила. Странка права је била клерикална, конзервативна и прохабзбуршка; њен једини националистички елеменат је било непријатељство према Србима који су, после укључивања Војне крајине у Хрватску 186,8, чинили четвртину њеног становништва. Потлаченој нацији или класи најлакше је када се осећа супериорнијом од друге која је у још већој мери потлачена: зато су мађарски господари Хрватске намерно фаворизовали Србе да би изазвали огорчење Хрвата против њих. Пошто 'су неки чланови Странке права оклевали да сукоб са Србима поставе као свој једини политички задатак, већински део Странке одвојио се као Чиста странка права – што је значило очишћена од сваког трага реализма. Као и обично, најфанатичнији заговорници таквог строгог патриотизма били су конвертити: Франк, вођа Чисте странке права, био је Јеврејин који је постао Хрват због свог клерикалног ентузијазма.

Хрватска – вештачки одвојена од Аустрије строгом угарском границом тако да није управљала ни својом једином луком Ријеком – остала је све до 20. века заостала аграрна земља. Ипак, професионалци из редова грађанске средње класе појавили су се и у Загребу – класа модерних схватања и савременог образовања. Универзитет, мада не тако угледан као онај у Прагу, у Загребу је основан 1874. Интелектуалци који су ту ишколовани водили су бар националну политику која је била мање тврдоглава од захтева ситног племства и пензионисаних официра, који су до тада чинили хрватски „народ , за испуњење „историјских права“ Хрватске. На челу тог новог покрета био је Штросмајер, ђаковачки бискуп, сељачки син који се у Цркви, па и на Двору, високо уздигао још пре буђења својих националних осећања. Штросмајер је био прави творац југословенске идеје и, према томе, могао би да буде отац југословенске нације да се она икада родила. Гај, оснивач илирског покрета, истицао је само заједнички језик, а Штросмајер се позивао на заједничку прошлост и предвиђао будућу заједничку културу. Та његова вера била је интелектуални tour de force највишег ранга. Србе, Хрвате и Словенце оштро је делила историја и политичка припадност, а такође и религија и култура. У ствари, тек би етнографи и етнолози могли да објасне њихово заједничко словенство; зато су за неговање осећања југословенства важни археологија и народни музеји. Срби су православни, са великом, мада давном, византијском прошлошћу, а Хрвати и Словенци римокатолици. Хрватска је имала „историјску“ државу, а Словенци су били део унитарне Аустрије и имали представнике у Рајхсрату. Срби су били потлачени и под Турцима и под Мађарима, али су ипак имали малу и независну државу. Срби су се борили и изборили за своју слободу и намеравали и даље да се боре против Турака и Хабзбурга; а Хрвати су се, мада такође борбени, борили на страни Хабзбурга и надали се да ће остварити своја „права“ ако поново падну под хабзбуршку заштиту. Хрвати су презирали Србе и њихов балкански менталитет, а српски интелектуалци су, у ствари, стицали културу директно у Паризу, док су Хрвати добијали изопачене и грубе остатке преко немачких канала.

Ниједна друга два народа није толико раздвајала прошлост. Југословенска идеја је била интелектуална конструкција, а не последица националног развоја. Штросмајер је био човек хабзбуршког света, чак и када се том свету одупирао, па је, разочаран неплодном династичком идејом, нашао другу, креативнију. Његов циљ је био да удружи народе, а не да их подели у националне државе. Веровао је да се то може постићи стварањем њихове заједничке културе. Када су Хрвати под његовим вођством основали академију – то снажно оруђе националне борбе – назвали су је Југославенска академија, а он јој је тестаментом оставио своју јединствену колекцију дела раних италијанских мајстора. То је био савршен израз интелектуалне основе југословенског покрета: Штросмајер је апеловао на класу која је посећивала уметничке галерије и веровао да се она може придобити за југословенску идеју излагањем раних италијанских сликарских дела. Његово уверење се показало основаним. Интелектуалци из редова грађанске средње класе у Загребу пошли су за Штросмајером и

107

Загреб је постао место рођења југословенског покрета. Хрватска није могла да доминира југословенском заједницом, а хрватска „државна права“ не би могла да се сложе са југословенским национализмом, као што су се чешка „државна права“ могла да сложе са чешким национализмом, па су тако загребачки интелектуалци постали чисти Југословени. Срби су, с друге стране, већ имали своју државу и нису били тако осетљиви на слике италијанских мајстора; практични циљ им је био проширење Србије, па су у југословенској идеји видели средство да то остваре. Као представници праве националне државе, они су очекивали да ће некој југословенској заједници дати династију, историју и културу, а ту не би било места за хрватске традиције. Тај очигледни исход је од хрватских патриота направио огорчене непријатеље југословенске идеје, непријатељство несхватљиво за Београд. Тако је Загреб постао истовремено и центар југословенског покрета и центар отпора том покрету.

Сарадња између Срба и Хрвата практично је била веома ограничена. У Србији није било Хрвата, а у Хрватској, је увек тињао сукоб и супарништво између та два народа. Заједно су могли једино у Далмацији која није била „матична“ домовина ни једнима ни другима, а оба народа су могла да уживају у либералним странама аустријског устава. Хрвати у Далмацији сигурно нису желели да буду припојени Хрватској, јер би их то ставило под угарску власт. Срби из Далмације, одсечени од Србије пошто су Босна и Херцеговина биле између, нису се могли надати уједињењу са Србијом. Зато су лако могли да се као „Југословени“ удруже против Италијана. Српскохрватска коалиција, од које је толико страховала последња генерација аустријских државника, у ствари је била плод аустријске политике – никад не би била склопљена да су биле у питању само Србија и Хрватска. Њу су основали људи који су били далеко од традиције антагонизама својих домовина, као што је Чехословачка била творевина Чеха из Моравске, или пак Чеха из Америке. Југословенска идеја је, теоријски, обухватала и Словенце, мада су они, практично, били одвојени од ње строгом угарском границом, па им је Беч био ближи него Београд или Загреб. Савезници Словенаца у борби против Немаца и Италијана били су Чеси, а не Хрвати или Срби, па им је била потребна унитарна аустријска држава да би очували то савезништво. Југословенско питање је, према томе, зависило од међусобних односа Хрвата и Срба, који се никада не би ујединили заслугом племените Штросмајерове инспирације – сем у Далмацији – да није било безумног националистичког насиља Мађара.26

Распламсали национализам мађарског ситног племства није имао за циљ само очување њиховог монопола на државну службу у односу на националне мањине, он је био ново, и одлучујуће, оружје у борби коју је ово племство вечно водило против магната. Магнати, космополите са Двора са великим поседима, залагали су се за споразум са Хабзбурзима још од мира у Сатмару, за разлику од ситног племства које није видело даље од својих жупанија и које је увек било против везивања за династију Хабзбурга. Тај модел је важио још од 1848: ситно племство уз Кошута, а магнати, сем неких изузетака као што је Андраши – против њега. То је био важећи модел уочи дуализма: магнати, заједно с Андрашијем и просвећенијим ситним племством, подржавали су Деака, а с друге стране, већина ситног племства била је за ставове Калмана Тисе. После 1867. ситуација се окренула. Магнати, уместо да и даље покушавају да изнуде да им Двор додели још земље, постали су независни пољопривредни капиталисти великог ранга. Ситно племство је, уместо да чами у жупанијама, ушло у државну службу и постало зависно од ње. Сада је ситном племству заиста било потребно да буде у вези са Хабзбурзима да би очувало Угарску као снажну државу. Истовремено, они су желели да се ослободе хабзбуршког мешања да би могли да искористе ту државу, па су радо плаћали своју слободу поштовањем царске власти у спољним и војним пословима. Симбол тог стања и творац те нове Угарске био је Калман Тиса, који је, подржан и од сопствених и од

26 Југословенска идеја је, по Штросмајеру, обухватала и Бугаре, Превише бисмо се удаљили од теме ове књиге, која је посвећена Хабзбурзима, ако бисмо овде истраживали мотиве због којих у Бугарској ова идеја из области културе никада није прешла у домен политике.

108

Деакових присталица, 1875. постао премијер Угарске. Постао је веран слуга Франца Јозефа – није било већег Мађара дуалисте и покорнијег политичара у спољној политици од Калмана Тисе, бившег највећег противника нагодбе. У ствари, Тиса је у бугарској кризи 1887. одбранио царску спољну политику од Андрашијевих напада.

Тиса и његови следбеници из редова ситног племства не би могли да одрже свој положај само на основу чувања сопствених интереса: утицај Кошута је био предубок, а национална осећања прекаљена у периоду горких искустава између 1849. и 1867. Непрекидни напади на остале народе су Тиси и његовим „мамелуцима“ били потребни као доказ да су, иако лојални Францу Јозефу, и даље добри Мађари. Чак ни то позивање на мађарски шовинизам није било довољно: у централној Угарској су њени становници, Мађари, и даље били у срцу кошутовци. Против њих је Тиса неочекивано применио „изборну геометрију“. Области насељене Мађарима биле су огромне, често са 10.000 гласача, а области насељене националним мањинама биле су мале, са само по 250 гласача, од којих је неколицина знала мађарски, тако да је одлука Сила ствар неколицине службеника. Тако је систем мађарског монопола одржаван помоћу тих „џепних округа“ насељених немађарима.

Тај лукави систем је поразио магнате. Они су сматрали да ће им дуализам омогућити високе положаје, почасти и профите: као и виговци у Енглеској, они су функције у влади сматрали начином за добијање аранжмана погодних за племство. Уместо тога, њихова места су заузели пауперизовани ситни племићи, који су више радили а мање захтевали него они; и магнати су сви искључени из власти. После Андрашијевог одласка са функције 1871, више ниједан магнат није постављен за премијера, а Тиса није инсистирао чак ни да место министра спољних послова добије неки мађарски магнат после Андрашијевог пада 1879, Ствари су се окренуле наопако. Магнати су намеравали да помоћу ситног племства поново придобију царску наклоност, а ситно племство је сарађивало са царем управо да би се наметнуло магнатима. Магнати су изгубили. Они нису могли да примене свој традиционални метод утицаја на Двору. Управо због онога што су они радили, цар се одрекао директне власти у Угарској, па му је, у сваком случају, Тиса сада више одговарао него надмени, неодговорни магнати. Поред тога, економска политика их је довела у ситуацију да буду непријатељи хабзбуршке везе; биле су им потребне високе царине на жито да би заштитили инфлаторно високе приходе са својих огромних поседа, па су морали да расправљају о својој љубомори према Аустрији сваких десет година, када би дошло време да се обнавља Царински споразум. Аграрни протекционизам је претворио мађарске магнате у мађарске националисте, као што је пруске јункере претворио у немачке националисте; а Мађари су, да не помињемо Аустријанце, јели скуп хлеб само ради „националне идеје“.

Према томе, магнати су, као космополите по васпитању, историјски издајници независне Угарске, морали да се такмиче у мађарском национализму са калвинистом и властелином Тисом, много искренијим Мађаром него што су били они. Нису могли да га претекну у шовинизму унутар Угарске, није се могло додати ништа прогону осталих нација који су спроводили Тисини „мамелуци“. Једина Тисина слабост је био позитиван став према Јеврејима, а то је користио гроф Аладар Зичи, лидер клерикалне, антисемитске Народне странке. Али, он није имао успеха јер су јеврејски трговци и банкари који су дошли из Галиције више погађали Словаке и Малорусе него Мађаре, па је Зичијев антисемитизам од њега направио словачког, а не мађарског, првака. Није се могло ништа постићи ни подстицањем међунационалне сарадње која би била у већој мери идеалистичка него Тисина. „Мађарски народ“ су чинили чиновници, сеоска властела и богати сељаци, без талентованих интелектуалаца, тако да је развој мађарске културе био у рукама Јевреја, а они су, као конвертити, били сасвим ускогруди. Деаково умерењаштво је такође било искључиво тактичке природе, чему се већина Мађара ругала. Мађарски национализам је већ имао веома дубоке историјске и друштвене корене да би могла да га предводи грађанска интелигенција, због чега није ни дао неког лидера племените душе, једног Штросмајера или Масарика. Када

109

је, пред пропаст Царевине, Михаљ Карољи, последњи магнат, почео да се залаже за националну равноправност, само су га омрзли као непријатеља велике Угарске.

Магнатима је, дакле, у њиховој борби против Тисе, једини избор био „спољни“ шовинизам. Пошто нису могли да победе у надметању у „мађаризацији“, морали су да покажу свој патриотизам у спољним пословима. Тако је, на пример, Андраши 1887. напао Калнокија зато што, ради одбране Бугарске, не ратује са Русијом, иако ни он сам није заратио са Русијом ради одбране Турске 1878. Кошуту је Русија била тек другоразредни непријатељ, а први му је била династија. Магнати, Кошугови непријатељи из 1848, преузели су његову борбу против династије, једину у којој Калман Тиса није могао да им парира. Тиса и ситно племство су постали браниоци дуализма. Андраши, као син творца дуализма, Апоњи, наследник генерација хабзбуршких дипломата и последњи, Михаљ Карољи, потомак творца мира у Сатмару, постали су поборници „персоналне уније“ који се залажу за посебну угарску војску и, имплицитно, спољну политику. Кошут је у изгнанству дуго одбијао такав програм и залагао се за подунавску конфедерацију без Хабзбурга. То, међутим, није сметало магнатима који су Кошута присвојили кад је умро 1894: тело су му помпезно пренели у Будимпешту, а његовог безначајног сина, који се такође вратио, претворили у лидера Странке независности. Патриотизам магната је подстакнут кризом у аграру која је врхунац достигла крајем века. Суочени са сељачким устанцима и чак са претњом синдиката пољопривредних радника, магнати су своје незадовољство скренули са велепоседника на Хофбург, а као узрок свих невоља открили употребу немачког језика као језика команде у војсци Угарске: Уз то је аустријско-руски споразум уклонио корисни сигурносни вентил који је представљала антируска политика, а чим није било опасности од Русије, магнати су сав свој патриотски гнев усмерили према династији.

Слом уставне владе у Аустрији, уз пад Баденија, ослободио је магнате и последњих трагова оклевања. Није више било опасности да би се унитарна Аустрија окренула против њих. Сем тога, и Рајхсрат се отео контроли па се Није могао ни изгласати нови царински споразум јер је претходни истекао 1897 тако је стари остао да важи све до 1903. То је изазвало нова извињења Угарској и нове усмено дате уступке: Франц Јозеф више није био једна краљевско-царска особа него две особе цар и краљ. Поред метежа у Аустрији изгледало је немогуће да се Франц Јозеф одупре нападу на дуализам, па је покренута кампања против заједничке војске. Тако је, тридесет година после нагодбе, уставна влада у Аустрији сломљена, а дуализам оборен неоспорном већином у Угарском парламенту. Аустријска криза је утрла пут кризи Царевине. Немци, до тада „државни народ“, изазвали су прву кризу, а Маћари, још увек „државни народ“,; изазвали су другу. Те две привилеговане нације нису ни приметиле да сазрева трећа криза међу неколицином хрватских интелектуалаца зато што је Хрватску изневерила династија, а Мађари је потлачили. Кроз десет година ће југословенско питање подједнако засенити и аустријску уставну пометњу и мађарске немире, а кроз двадесет година ће југословенство донети пад и династије Хабзбурга, и немачке доминације, и велике Угарске.

16. ПРИВИД ДЕМОКРАТИЈЕ: МИХОЉСКО ЛЕТО ХАБЗБУРШКЕ МОНАРХИЈЕ, 1897–1908.

Пад Баденија у Аустрији и агитација против заједничке војске у Угарској означили су крај сарадњи династије са немачком грађанском средњом класом и мађарским ситним племством која је започета 1867. Без опасности која би претила из иностранства, „државни народи“ су могли да преузму као пародију програме из 1848. Реакција династије била је спорија него 1849, али ефикаснија: „државним народима“ је династија била потребна да би одржали своју величину, па је била свесна да их може оборити на колена претњом да ће им ускратити подршку. Франц Јозеф је оклевао да запрети јер је увек веровао у моћ своје војске,

110

а сада више ни у њу није веровао. У данима слабоумног цара Фердинанда људи су бројали месеце до дана када ће Франц Јозеф напунити довољно година и спасти Аустрију као млад и енергичан цар. Сада, с остарелим Францом Јозефом, људи су очекивали његову смрт после које ће Аустрију спасти млад и енергичан наследник. Први од тих спасилаца је био Рудолф, једини син Франца Јозефа: он је критички гледао на владарску политику и намеравао да спасе Царевину помоћу ојачаног немачког либерализма. Он би се лепо слагао са Фридрихом III који је нешто слично планирао за Немачку. На своју и туђу срећу, Рудолф је извршио самоубиство. Нови спасилац, чије су се критике чуле већ крајем века, био је Франц Фердинанд, царев братанац. Насилан, реакционаран и аутократа, Франц Фердинанд се, уз све своје безумно инсистирање на династичкој моћи, оженио женом која није била краљевске крви, супротно свим династичким правилима. У његовим политичким плановима преовлађивао је клерикализам. Мада агресиван деспот, он је предлагао да се, заједно са хришћанским социјалистима, ради против немачке средње класе, а да се мађарско ситно племство сломи уз помоћ словачког и румунског сељаштва. Касније се залагао за феудализам: били су посреди само проширење аутономије покрајина, преправљање Октобарске дипломе, а не неки систем који би донео националну слободу. Јер, као и сви његови конзервативни претходници, и Франц Фердинанд је мрзео националне покрете чим би постали демократски; био је непријатељски расположен према средњој класи – Чесима, па чак и Хрватима, а тако и према Немцима. Францу Јозефу се није свиђало његово уплитање и занемаривао је његове планове, а ипак је под сталном критиком попустио и показао отпор, нарочито према мађарским захтевима.

У Угарској је, после Баденија, наступио трогодишњи интерегнум, са необичним мноштвом председника који су разним триковима покушавали да саставе делове онога што је Бадени заувек поломио. Као што би Бадени био задовољан повратком Тафеовог „млаког задовољства“, тако су и министри после Баденија били задовољни повратком на безбрижне дане када су се националне партије бориле око гимназије у Цељу. Министри више нису ни маштали о „решавању“ националних питања: њихова највећа амбиција је била да чланови Рајхсрата престану говорнике да гађају мастионицама. Никакво „решење“ није било могуће: Немци ће организовати немире уколико Баденијева одлука не буде поништена; Чеси ће урадити исто ако буде поништена. Почетком 1898. године аустријска влада је покушала са споразумом: чешки и немачки требало је да буду коришћени равноправно у „унутрашњој служби“ само у областима Чешке са мешовитим становништвом, а знање оба језика би се тражило само од службеника који би радили у тим областима. То је увредило оба народа: Чеси су захтевали јединство „историјске“ Чешке, а Немци су страховали да ће тиме да изгубе мешовите области у корист Чеха. Од споразума се одустало. Чеси су били задовољни докле год је Баденијева одлука била на снази она у пракси није значила ништа, пошто се знање оба језика могло тражити само од новозапослених службеника. Немци су смирени обећањем да ће пре практичне примене ова одлука бити измењена, или чак можда укинута.

Без обзира на горући национализам, велика већина Немаца, припадника средње класе, била је шокирана откривши да се нашла на линији Шенерера, мада Шенерер никада није поновио успех из 1897. Он се, са својим присталицама, окренуо отворено против династије и свега што је с њом у вези: тражио је рушење Царевине и агитовао против католицизма као династичке вере. Отпор Шенереру је навео неке немачке истакнуте умерењаке да на Духове 1899. објаве свој програм: то је била најважнија декларација програма аустријских Немаца настала између Програма из Линца 1882. и Ускршњег програма 1915. У овом програму, супротно Програму из Линца, били су изложени ставови Немаца лојалних царизму, који су желели да очувају и ојачају Царевину. Они су прихватили идеју из Линца да би од Царевине требало одвојити две покрајине у којима нема знатније немачке мањине и да би се зато могле предати другим „историјским“ народима: Галиција и Далмација би имале право на свој језик

111

Галиција пољски, а Далмација италијански27. У осталом делу Аустрије народности би се могле служити својим језиком само у локалним пословима (у пракси је већ одавно и било тако), а немачки би био једини „званични“ језик. То је био прави немачки Biederkeit: Немци су били спремни да удовоље Пољацима и Италијанима тако што би учинили велику неправду Малорусима и Хрватима, а сем тога њихов једини уступак је био што су били спремни да „државни језик“ замене „одговарајућим језиком“. Наравно, било би тешко, после немачког понашања 1897, употребити аргумент да је немачки језик супериорне културе.

Ипак, Духовски програм је изгледао као да су Немци најзад расположени да поново прихвате уставну политику и да пристану на сарадњу у изналажењу „решења“. Да би им се удовољило, у октобру 1899. повучена је Баденијева одлука и немачки је поново био једини језик „унутрашње службе“ (а то је, у пракси, до краја и остао). За Чехе је Одлука, а не стање пре Одлуке, била status quo од чега се може почети са цењкањем – они су хтели да дају уступке, а не да се боре за њих. Тако је сада на њих био ред да прибегну опструкцији, а како – научили су од Немаца: опет се у Рајхсрату лупало по клупама, опет су летеле мастионице, а маса угледних чешких грађана је демонстрирала у Прагу. Повлачење Баденијеве одлуке није значило само крај Баденија него и уставног живота средње грађанске класе у Аустрији. Франц Јозеф је одустао од намере да састави владу која би имала подршку већине у Рајхсрату, одустао је чак и од уставног прописа по коме је потребно да му Рајхсрат одобри распис пореза. Још од када је пао Тафе стални функционери су обављали дужности министара. Франц Јозеф је 1900. престао да поставља парламентарне министре и бирократе поставио за начелнике њихових служби; главни бирократа, који се сада називао премијером, само је терету својих дужности додао још и обавезу да контактира са Рајхсратом.

Нови систем смислио је и усавршио Кербер, стални функционер који је 1900. постао премијер. Керберово оружје је био члан 14. уставних закона из 1867, којим се цар овлашћује да донесе „ванредне мере“ , па је тако све, од буџета па наниже, постало „ванредна мера“. Теоријски, прописе је могла да поништи већина у Рајхсрату, али се Кербер није тога бојао: Рајхсрат није могао да добије већину ни за ову, као ни за било коју другу прилику. У сваком случају, Кербер је поред тога странкама подилазио локалним уступцима – школом, пругом, путем – циничном варијантом политике „ја теби-ти мени“ коју је својевремено Билов спроводио у Немачкој. Рајхсрат није имао значаја, сем као место састанка на коме се могло обавити цењкање између Кербера и страначких вођа, али није утицао на политику нити су се његови чланови могли надати да ће да остваре каријеру у јавној служби. Они су већ достигли плафон када је реч о амбицијама средњоевропских политичара: били су бескрајна, бескорисна опозиција. Кербер је желео да укључи неке политичаре у своју владу, као покриће за њену бирократску огољеност, и позвао је неке немачке лидере да му се придруже. Њихов одговор је показао колико су више волели да буду опозиција и колико су настојали да осујете сваку обнову уставне власти у Аустрији: „Немачке странке би требало да препусте премијеру именовање министра без портфеља који би штитио немачке интересе; али ако би министар био именован, оне то не би сматрале за causa belli.“

Кербер се, као и сви његови претходници још од Баховог времена, искрено надао повратку неких уставних облика власти у будућности. Он је 1902. успео да издејствује одобрење буџета и, најзад, Царински споразум с Угарском, и то тачно по законској процедури. Тај успех није више никада поновио. Политичари нису прихватили одговорност гласања за буџет, нити против њега. Рајхсрат је опет постао „позориште“ као у Шмерлингово доба, а влада је опет била „привремена“ као 1849. За педесет година се ништа није променило, сем што је Хабзбуршка монархија сачувана: у Керберовој Аустрији би се Метерних и политичари из предмартовског доба осећали као код куће. Рајхсрат је изгубио своју политичку тежину и значај а то је, потпуно иронично, донело попуштање националних

27 То су били уступци владајућим народима а не националним правима народа. Пољаци су били незнатно већински у Галицији, а у Далмацији је било само три одсто Италијана.

112

тензија и донело смиривање националних разлика у више покрајина. Од изношења жалби покрајина у Рајхсрату није било никакве користи, па су, према томе, припадници разних нација настојали да се снађу и да живе заједно како најбоље умеју.

Велики успех тих година је споразум у Моравској, који је Моравска дијета прихватила 1905. Њиме је Моравска подељена на две националне области, у којима је језик управе био језик већине28. Велика новост у њему је било индивидуално право гласа, што је значило да Чех увек гласа као Чех, а Немац као Немац, без обзира на то у ком делу земље живи. Две нације нису могле да се боре за контролу дијете, јер је у њој пропорција била утврђена на седамдесет три Чеха и, четрдесет Немаца. Та генијална идеја је окончала националне сукобе у Моравској и истицана је као пример осталом делу Аустрије. Њоме се националност као манифестација воље народа свела на индивидуалну особеност, као што је рецимо светли тен. Тако презривом вредновању националности били су склони нарочито Ренер и остали социјалисти, који су на национализам гледали као на досадно мешање у „царство слободне трговине“ – сем, наравно, кад је била реч о распоређивању на положаје у Социјалдемократској странци. Споразум из Моравске је свакако показао како два народа могу заједно да живе у истој покрајини, али није показао како два народа могу да реше своје сукобљене историјске захтеве. Моравска није била света земља Немаца, па ни Чеха, без обзира на Моравску краљевину која је постојала пре хиљаду година – то је била само административна јединица коју су створили Хабзбурзи. Моравска није била национална постојбина ни Чеха ни Немаца. Чеси су имали Чешку као своју постојбину, а Немци своју безграничну отаџбину: дакле, оба народа су могла да се споразумеју око Моравске. Моравске Чехе је Праг осудио због „напуштања историјске земље светог Вацлава“, а моравски Немци су били оптужени због занемаривања своје историјске мисије. Оба народа су, дакле, здружена заједничким огорчењем због прекора њихових сународника из Чешке, мада би се наљутили да су се ти њихови сународници, Чеси или Немци, одрекли својатања Моравске, или неког њеног дела, као своје домовине.

Два народа могу да живе заједно само ако њихове националне разлике не подстиче и сукоб њихових историја и култура. Тај принцип, који је остварен у Моравској, остварен је исто тако и у далекој Буковини, заборављеној покрајини коју је од остатка Аустрије одсекла Галиција. Буковину ниједна нација није могла да својата као постојбину, нити да истиче њено историјско наслеђе за које би се борила. Румуни и Малоруси су сматрани народима без прошлости, а Немце је, без обзира на трачак немачке мисије, на покорност терала дрскост њихових суседа Пољака у Галицији и Мађара у Угарској. Буковина је прихватила и успешно применила моравски модел индивидуалне националности и утврђене пропорције националности у дијети. Сличан систем је био успешан, мада не и тако званичан, у Тиролу између Италијана и Немаца, мада из сасвим другог разлога: Италијани су хтели само да их оставе на миру док не успеју да се прикључе италијанској националној држави, а Немци су их остављали на миру све док нису дирали у немачко својство Тирола.

Словенци су, укљештени између Италијана и Немаца, сарађивали са Чесима и подражавали их још од Шмерлинговог доба. Тамо су стварне околности биле другачије. Чеси су имали прошлост, мада замагљену, и том историјом су били осуђени на „историјске“ покрајине; Словенци су имали мање прошлости него иједна друга нација у Хабзбуршкој монархији сем Малоруса, па су могли да постављају само минималне националне захтеве. С друге стране, Чеси, без обзира на своју „историјску“ величину, нису имали покрајину која би била чисто чешка; Словенци су „случајно“ у Крањској имали покрајину која је била тако потпуно словеначка као што су Горња и Доња Аустрија биле немачке. Крањска је била замена, у сваком случају, за постојбину Словенаца, у којој су уживали културну слободу и монопол на места у влади. Ншхова култура није била високо развијена, мада не њиховом кривицом. Није било словеначког универзитета све до пада Хабзбуршке монархије, тако да

28 Предвиђене су гаранције мањини и њено право жалбе на одлуку окружног покрајинском суду.

113

њихови захтеви нису ишли даље од средњег образовања. Сем тога, били су задовољни ситним покрајинским наименовањима и нису захтевали да добију места у царској служби, Слобода Крањске је, парадоксално, у ствари отежавала положај словеначке мањине у Штајерској и Корушкој, која је била изложена свесној и упорној германизацији, јер је малобројне словеначке лидере било могуће поткупити положајима у Крањској. У Штајерској, која је била скоро потпуно пољопривредна, та борба је била умеренија, а у Корушкој, која је имала развијену металургију и кроз коју је пролазила пруга ка Трсту, Немци су остварили своју најбескрупулознију националну превласт, јер је тој покрајини било намењено да постане „свенемачки пут“ ка Средоземљу. На тој „расној граници“ Немци су бранили постојеће покрајине користећи аргументе које су против њих користили Чеси у Чешкој; а за то време Словенци су желели, без наде да ће то остварити, промену покрајинских граница по националним линијама – програм који им је ускраћен чак и после пада Хабзбуршке монархије и после два светска рата.

Незадовољство Словенаца у Корушкој и Штајерској није изазвало њихово непријатељство према Аустрији: обратили су се Бечу тражећи заштиту и та заштита, ма како била површна, проузроковала је појаву Немаца „иредентиста“, Шенерерових следбеника, који су у Немачкој тражили спас од царске репресије. Словенци су били приморани да се окрену Хабзбурзима из још једног разлога – имали су за леђима још једног непријатеља, Италијане из приобалних подручја, а сукоби међу њима на том подручју постали су минијатуран модел проблема везаних за свако друго национално питање. Три покрајине – Горица, Истра и слободни град Трст – били су јединствени географски, али не и историјски. Словенци су представљали сељачки темељ, Италијани градски горњи слој, а чак је и већина становништва Трста, мада града италијанског језика, била словенска. Протоком времена и нестанком разлика између историјских и неисторијских народа Трст би, свакако, постао словеначки, као што је Праг постао чешки, а Будимпешта мађарски град. Али, Словенци су се, на несрећу, споро освестили. Италијани, свесни да је њихова већина нестварна и несигурна, употребили су аргументе богатства и надмоћне културе какве су Немци применили у Чешкој: надмоћна култура се и овде огледала у сличном насиљу и нетолерантности. Сем тога, Италијани нису много водили рачуна о националној правди: они су чак полагали право на превласт у српскохрватској Далмацији, мада су тамо чинили само три одсто становништва.

Сукоб између Италијана и Словенаца око Трста представљао је непријатност за политичаре династије. Италијани су сматрани историјским народом: као и у случају осталих таквих народа, династија се противила њиховим националним захтевима, али је говорила истим политичким језиком29 као и они. Ипак, мада је италијанска национална држава закључила мир са Хабзбуршком монархијом преко Тројног савеза, Италијани су и даље били субверзивни, и династија са њима није могла да закључи савез какав је закључила са Пољацима: Трст, мада ни економски ни географски није био део Италије, сматран је, заједно са јужним делом Тирола, за предмет италијанске иреденте. Да би одржала ситуацију подношљивом за Словенце, династија је морала да крене привидно демократским путем: сигурно је само једно – нигде у Царевини један подређени народ није добио такву подршку против владајућег народа. И најзад, династија је намеравала да се из тог незгодног савеза извуче тако што ће да прикључи Трст немачкој сфери, па је зато железница ка Трсту, чија је изградња завршена 1907, ишла преко словеначке територије. У очекивању тог правог, „аустријског“ решења, династија је невољно штитила Словенце, а они су, и иначе немоћни, одржавали свој национални покрет у клерикалним и конзервативним токовима. То је био последњи одсјај савеза између династије и сељака пројектованог још у доба Октобарске дипломе.

Једина покрајина која је изузета из опште климе смиривања међунационалних сукоба

29 Ово је дословно тачно када је реч о Трсту: та лука, која је непромишљено, царском вољом створена, добила је италијански карактер зато што је на почетку 19. века италијански био поморски „државни језик“.

114

била је Галиција. Галиција је и даље била под пољским монополом, без обзира на пробуђени национализам Малоруса. Докле год је Рајхсрат биран по ограниченом изборном праву гласа, глас Малоруса није имао где да се чује. После преласка на опште изборно право 1907, Малоруси су могли своје жалбе да упућују у Беч и да се такмиче у опструкцији са Немцима или Чесима од пре десет година. Ипак, мада су Малоруси тражили поштенији третман у Галицији, они нису желели да униште Хабзбуршку монархију: није им се допадало ни припајање царској Русији, а ни новој националној пољској држави. Велика већина становника Аустрије била је иста таква: нису били одушевљени Хабзбуршком монархијом, али им је она била ближа него оно што би могао да им донесе њен распад. Чеси су страховали од велике Немачке, Словенци су се бојали да би припали Немачкој или Италији, већина Немаца је страховала од владавине Берлина и губитка садашњег положаја царских грађана. Само су Италијани желели да се издвоје из Хабзбуршке царевине, али тако да она ипак опстане као тампон између Немачке и Италије. Сем тога, оживљавање покрајина, које је непрекидно трајало од Октобарске дипломе, донело је жељени ефекат: било је довољно бирократских послова у покрајинама да се задовоље потребе свих националних интелектуалаца, а да царска администрација остане нетакнута.

Истини за вољу, није постигнут споразум о решавању националних разлика у Чешкој. Ипак, Чеси су били далеко од тога да буду потлачена нација: имали су сопствени универзитет и културни живот и велику удео у управљању Чешком. Локалне околности у Чешкој нису биле тешке. Тачније, биле су лаке и решење по моравском моделу тамо би било много лакше извести него у Моравској да сукоб у Чешкој није био другачије природе: посреди је био сукоб око карактера Хабзбуршке монархије, а не борба за боље услове живота. Реч је била о сукобу два народа, оба одлучна у настојању да остваре своје историјске традиције – сукоб између земаља светог Вацлава и Светог римског царства немачког народа. Тај сукоб није могао да се реши мирним путем. Чеси се не би задовољили само признавањем свог језика за званични језик; сем тога, они су то већ имали. Они су тражили, и морали да траже, власништво своје националне постојбине. Да им је то дато, Немци би у Чешкој постали толерисана мањина и изгубили би, на тај начин, положај „државног народа“. Када би се то десило у Чешкој, Немци би пали са трона у Монархији, и Аустрија више не би била немачка земља, И више од тога, збацивање једног „државног народа“ изазвало би и збацивање осталих, дакле нестало би превласти Пол»ака, Мађара, па чак и Италијана – све је то било везано за наставак националног сукоба у Чешкој. На сличан начин, преко победе Чеха у Чешкој, и Словенци и Малоруси, да не помињемо народе у Угарској, могли би да добију слободу у Монархији. Зато су Немци из осталог дела Аустрије, као и Пољаци, подржавали Немце у Чешкој 30, а моравски Чеси и Словенци, мада су били задовољни, подржавали су Чехе. На крају крајева, посреди је било фундаменталније питање него што је питање сређивања локалних прилика: Хабзбуршка монархија је још увек постојала као империјална организација која је морала да се изјашњава о свом карактеру.

Стара Аустрија, Метернихова, почивала је на династији и избегла је да се национално одреди. Таква Аустрија је ишчезла 1866. године. Аустроугарска је била симбол помирења династије са Мађарима и Немцима, двема владајућим „расама“: остварила је слободу да управља спољним пословима дајући Мађарима националну независност и сличну слободу деловања у „аустријским“ пословима вођењем пријатељске политике према Немачкој. Упркос причи о „аустријској мисији“, Хабзбуршка монархија је била организација која се бавила спољном политиком и одржавањем јаке војске: ослањала се на снагу, а не на богатство. Та 30 Омиљено немачко оруђе, први пут примењено почетком 20. века, био је декрет о забрани учења чешког

језика у целој покрајини, који је изгласан у дијетама немачких покрајина. У покрајинама где уопште није било Чеха, као у Салцбургу, забрана је била само увредљива; али је тешко пала Чесима из пограничних делова Доње Аустрије и хиљадама Чеха у Бечу. Иако је цар није одобрио, јер се косила с уставним начелом о националној раноправности, забрана је често примењивана, па су тако Чеси у Бечу, којих је било 130.000, остали чак и без својих приватннх школа.

115

суштинска истина је замагљена током тридесет година мира после Берлинског конгреса. Докле год је Немачка била пацифистичка, контрадикторан положај династије није био важан; чим је Немачка почела да се бави „светском политиком“, народи Хабзбуршке монархије су били увучени у рат за немачку власт над Европом. То је династија могла да спречи само раскидом са владајућим народима. Јасно упозорење у том смислу је била мароканска криза из 1905, први од многих покушаја Немачке да претећи ратом стави Француску и Русију под своју контролу. Година 1905. је била година кризе за Аустроугарску, као и за целу Европу, она је означила последњи покушај династије да поврати своју независност. Да ли је могла Аустроугарска, династичка хабзбуршка држава, да води спољну политику која би била независна од Немачке? То је била стварност која се налазила у основи расправа о „аустријском проблему“. Сви фини планови о федералној Аустрији били су безвредни докле год су се вртели око питања уставне машинерије31. Право питање је било може ли династија да се отргне од својих партнера из 1867. и да наметне федерализам Немцима, или још пре Мађарима.

Велика Угарска је гарантовала Хабзбурзима пријатељство са Немачком, што је Бизмарк од почетка знао, па је омогућавала династији да балансира између народа Аустрије, а да при томе не увреди немачки Рајх. Зато би укидање повлашћеног положаја Угарске могло да буде прихватљиво из сасвим супротних разлога. За то су се залагали чисти „Аустријанци“, лојални царисти који су желели да Царевина измакне контроли владајућих народа. То је, такође, био и програм многих који су желели да целу Хабзбуршку монархију претворе у претежно немачку државу. Сем тога, „царевина од седамдесет милиона“ је била у програму великонемаца још од времена Брука и Шмерлинга; а покоравање Угарске су проповедали и такви насилници међу немачким националистима као што је историчар Фридјунг. Кампању против Угарске су прихватили чак и социјалисти: тиме су могли да се прикажу као борци за права подређених народа а да не одустану од сопственог немачког национализма. Уз то, истичући Угарску, могли су да примењују револуционарне фразе а да не нападају династију, могли су у ствари да ступе и у савез са њом. Карл Ренер, њихов водећи националистички публициста, доказивао је, у сваком случају бар на сопствено задовољство, надмоћ Хабзбуршке монархије над националним државама32 и позвао народе Аустрије у борбу против Угарске. Професор Ситон-Вотсон, добронамерни посматрач, о његовој књизи каже: „Може се описати као социјалистичка верзија познатог Грилпарцеровог питања – Wann steigt der Kaiser zu Pferde? (Када ће се цар попети на коња?)“. Ренеру није ни пало на памет да би први предмет социјалдемократије било скидање цара са коња, нити да цар, који би се попео народу на плећа, ту не би био за народно добро. Ренер се залагао за напад на Угарску једноставно ради јачања Царевине. Ото Бауер је, са много више револуционарне свести, затражио од династије да донесе револуционарни програм: тражио је да се у Угарској заведе ванредно стање ради увођења општег изборног права и организовања синдиката пољопривредних радника. Страх од одговорности, као и немачки Biederkeit, донели су много чудних заокрета везаних за аустријско питање. Од свих је најнеобичнија била представа хабзбуршке војске, војске противреформације и антијакобинизма, која носи заставе демократије и социјализма. Као и либерали претходних генерација, социјалдемократи су се правили да сматрају династију носиоцем уверења за чије остварење нису имали ни храброст ни довољно чврста убеђења.

Франц Јозеф није прихватао револуционарну улогу коју су му великодушно нудили Ренер и Бауер. Он је био једини преживели остатак старе Аустрије и, без обзира на своју огорченост због пораза, знао је да се оно што се десило 1866. не може поправити. Бизмарково умерењаштво, а не хабзбуршка снага, омогућило је Хабзбуршкој монархији опстанак;

31 Они су били и двоструко безвредни када се, као у случају Франца Фердинанда и његовог окружења, предлагала федерација постојећих, вештачких покрајина.

32 Такво ниско мишљење о националним државама није сметало Карлу Ренеру да поздрави немачко национално јединство које је Хитлер остварио 1938.

116

политика мале Немачке је била основ за ограничене националне слободе које су народи у Хабзбуршкој монархији имали. Њихова судбина се решавала у Берлину, а не у Бечу. Чим су немачки владари одустали од отпора великонемачкој идеји, Хабзбуршка монархија више није била ни од какве користи својим народима. Немачка нипошто не би дозволила оживљавање Хабзбуршке монархије као стварно независне светске силе, јер би то значило одрицање од онога што је постигнуто победом код Садове. Сем тога, Хабзбуршка монархија не би ни постојала без немачке подршке, и то нарочито пошто се Енглеска повукла с Истока. То није било тако очигледно у периоду 1898–1907, док је источно питање било „на леду“, па је Хабзбуршка монархија имала извесну слободу деловања. Русија је 1905. поражена на Далеком истоку, па се поново окренула Европи. Тиме је 1905. такође постала и кризна година за Хабзбуршку монархију. Био је то последњи тренутак у коме је могла да покуша да води било какву независну политику.

Франца Јозефа су натерали на акцију догађаји, а не политика: мада је поступио против угарског устава, учинио је то да би очувао дуализам, а не да би га уништио. Франца Јозефа је испровоцирала неодговорна кампања угарских магната против заједничке војске. Угарски парламент је 1903. године одбио да потврди контингент за војску ако за мађарске регруте мађарски не буде „званични језик команде“. Франц Јозеф је одговорио јавним упозорењем (на својеврстан начин објављеним у облику војне наредбе) да устав Угарске зависи од испуњења обавеза из 1867. Био је потребан нов, снажан човек за јачање дуализма у Угарској, а таквог је Франц Јозеф видео у Иштвану, сину Калмана Тисе, који је као и његов отац био уверен да је хабзбуршка династија мађарском ситном племству неопходна да би опстало. Иштван Тиса је поступио веома дрско: неспособан за надметање са патриотским фразирањем магната, одлучио је да их политички уништи обавезујући их одговорностима. Одустао је од система утицаја владе и корупције, који је његовог оца одржао на власти, и борио се за победу 1905. на јединим слободним изборима који су у дуалистичкој Угарској икада одржани. Тиса и његова странка одана дуализму је побеђена, а већина која је била против заједничке војске је опстала. Франц Јозеф је прихватио изазов. Прекинуо је с уставном праксом и за премијера именовао једног генерала, Фехерварија, увредљиво тиме указујући на заједничку војску – са групом бирократа непознатих у јавном животу, који су били око њега. Упозорење није било довољно: парламентарна коалиција је и даље захтевала угарску војску као услов да уђе у владу. Угарски парламент је фебруара 1906. растерала чета војника и устав је суспендован. После четрдесет година уставне владавине, Угарска се вратила на апсолутизам Баха и Шмерлинга.

Овога пута није било ни отпора ни жаљења. Уставна Угарска је била централизована, бирократска држава; а бирократе, макар били и ситно племство, нису желели да ризикују своје положаје и пензије. Жупанијски отпор, некада стуб угарске слободе, више није био снажан: жупаније су покривале само мали део надлежности администрације, а жупанијски функционери су у сваком случају такође били бирократи у пуном смислу те речи, а не племство сигурно на својим поседима. Ти племићи службеници аплаудирали су агитацијама магната докле год су оне биле одјек Кошутових фраза, али нису били спремни на жртве које је Кошут тражио од њихових дедова. Мађарска штампа, мада милитантно патриотска и „либерална“, била је у рукама Немаца и Јевреја који су постали Мађари да би били на страни која побеђује, и који су сада из истог разлога подржавали царске намеснике. Дакле, било је лако суспендовати устав, али није било лако наћи решење. Франц Јозеф се једноставно упустио привремено у диктаторски режим „Бахових хусара“, као што се аустријска влада привремено вратила на Шмерлингов апсолутизам. Било је на реду питање на коме је Шмерлинг пао: да ли ће се династија усудити да ступи у савез са сељачким народима Угарске против њихових господара.

Тај програм је подржавао Франц Фердинанд, са свом традиционалном љубомором Хабзбурга на угарске привилегије. Фехервари је претио да ће то и применити: охрабривао је

117

синдикате и најавио, у октобру 1905, намеру своје владе да уведе опште изборно право. То је био двоструки изазов упућен „мађарској нацији“, изазов њиховим националним и класним привилегијама истовремено. Опште изборно право би показало да су Мађари мањина у односу на друге народе, а сем тога да је племство мањина у односу на мађарске сељаке и раднике у градовима. Претња је била превише смела за једног царског генерала, који је поред тога био и мађарски племић: као и претходне претње за време владавине Франца Јозефа, и ова је била као закочени пиштољ који прети. Сем тога, као што је и сам Јозеф II својевремено схватио, програм савезништва између цара и сељака је била мртва идеја после 14. јула 1789. Програм аграрне реформе и синдиката радника у пољопривреди далеко је превазилазио Фехерварија: градски синдикати нису никога угрожавали докле год су се ограничавали на градове, и заиста су под тим условом толерисани све до Хортија. С друге стране, савез са Словацима и Румунима би био превише за једног мађарског генерала, без обзира на подстицања необавештеног Франца Фердинанда. Једини поштовања достојан потез би био савез са Хрватима, па ће став Хрвата одредити исход кризе, мада свакако не на начин који би њима ишао у прилог.

Да је „хрватски народ“ остао уз пензионисане официре виших чинова, то би били идеални савезници Фехерварија. Такав савез је, међутим, био могућ 1848. и последњи пут 1867. Нови хрватски лидери били су припадници грађанске интелигенције, којима либерална начела нису дозвољавала да наставе Јелачићевим стопама и ступе у савез са династијом, а није их привлачило ни могуће пријатељство са једним царским генералом и мађарским племићем. Ти хрватски либерали су знали своју историју и памтили двоструку издају династије – 1849. и 1867. Поред тога, опште изборно право се ни хрватским националистима из редова средње грађанске класе, као ни онима у Угарској и Аустрији, није допадало. С друге стране, сам њихов либерализам је учинио да буду лака жртва мађарске вештине убеђивања; уосталом, мађарско ситно племство је мит о либералној Угарској пустило да се шири Европом и преварило је, као што ће и убудуће да вара, много искусније парламентарце него што су биле те хрватске новајлије. Вође угарске коалиције су тврдиле да се боре за национално ослобођење од Хабзбурга и обећавале да ће ослобођење Угарске донети слободу и Јужним Словенима. Хрватски либерали су били убеђени да се слобода може остварити сарадњом с Угарском, а не борбом против ње, што је била њихова реакција на јалову оданост Чисте странке права династији. Октобра 1905, у тренутку када је Фехервари најавио политику општег изборног права, Хрватски либерали су се у Ријеци састали са представницима Хрвата из Истре и Далмације. „Ријечком резолуцијом“ се тражило припајање Далмације Хрватској и пристајало се да се пружи помоћ мађарској опозицији у замену за бољи третман Хрвата. Убрзо после тога, представници Срба из Хрватске и Угарске састали су се у Задру и прихватили тај програм, који је тиме постао основ Српско-хрватске коалиције.

„Ријечка резолуција“ није представљала претњу опстанку Хабзбуршке монархије, чак ни у својим најдубљим импликацијама. Њом су се једино тражиле националне слободе какве је већ имала већина народа у Аустрији, па чак и Хрвати у Истри и Далмацији. Једини „државни“ захтев није подразумевао државу Јужних Словена, па чак ни југословенско јединство унутар Царевине; једноставно се тражило да се Хрватска прошири тако што би јој била додељена Далмација. Хрвати су тај захтев упућивали још 1867, а и пре. Хрватски лидери нису ништа знали о Србији и скоро да нису били ни свесни тога да она постоји, а ни српски лидери нису били у много бољем положају. Задарска резолуција садржи магловито југословенско осећање – „Хрвати и Срби су један народ“ – што је било само пристојно одбијање мађарске политике стварања раздора између Хрвата и Срба. Остала интелигенција је и даље остала страначки подељена. И оваква коалиција је била превише за Србе и Хрвате. Национални амалгам је могућ само тамо где код народа не постоји развијена национална свест: тако су магловита „чехословачка“ осећања прашких екстремиста 1848. проистекла

118

управо из националне незрелости Чеха и Словака. Сада су Срби и Хрвати прошли фазу у којој је то било могуће. Србија је била у периоду националног препорода после пада династије Обреновића 1903. Петар Карађорђевић, нови краљ, показао је, коначно, да је национална свест сазрела. У Хрватској је, такође, Штросмајеров југословенски идеализам нестајао пошто су хрватске сељачке масе надјачале загребачку интелигенцију. Доказ за то је била Хрватска сељачка странка коју је основао Стјепан Радић, која је била тако агресивно и искључиво хрватска као и Чиста странка права којој је припадало ситно племство.

Југословенска идеја је имала мало одјека међу јужиословенским народима и служила је чак и њиховим интелектуалцима само за високопарне расправе. С друге стране, изазвала је сасвим несразмерну реакцију Мађара. И једнима и другима је невина фраза из Задра звучала као труба судњег дана. И царски и мађарски државници су изгубили главу, манули се политике уступака и интрига која им је толико добра донела претходних година, а нису могли да смисле ништа сем насиља. Наравно, Српскохрватска коалиција је запечатила помирење Франца Јозефа с угарским магнатима. Угарска опозиција је већ била умирена претњом да ће се масама у Угарској дати право гласа, јер су се магнати плашили сопствених сељака више него појединих нација, а „национална борба“ је и вођена у ствари да би се прикрили много дубљи класни сукоби. Поред тога, магнати су најзад схватили да би их победа њиховог сопственог програма уништила: када би се Угарска „ослободила“ Аустрије, аустријски потрошач би се ослободио угарског жита и могао би да купује јефтинију храну у иностранству.

И Франц Јозеф је, са своје стране, имао разлога да жури. Циљ хабзбуршке спољне политике је био независност од Немачке, а сукоб с Угарском је ради тога требало да оснажи Монархију, као што је и Шмерлинг својевремено намеравао да покори Угарску ради припреме за рат са Пруском. Уместо тога, тај сукоб је Монархију учинио слабијом него икада. Фебруара 1906. је Аустроугарска пала пред ноге Немачкој на Конференцији у Алгесирасу и морала да се расправља с Енглеском и Француском о Мароку; чак је и Италија у то време водила независнију политику. Франц Јозеф је одједном променио правац деловања. Поново је једва чекао да се договори с Угарском као што се десило 1867, и овога пута с антинемачким мотивом: пошто сукоб с Угарском није ојачао Монархију у односу на Немачку, требало је да се то постигне договором с Угарском. Прорачун је био погрешан као и у Бојстово време; угарски магнати су јасно видели да им је потребна немачка подршка ако желе да очувају привилегије и противили су се сваком хабзбуршком озбиљном настојању да воде заиста слободну спољну политику. У ствари, споразум је њима био олакшан и тиме што је Аустроугарска одиграла улогу „сјајног секунданта у двобоју“, како се помпезно изразио Вилхелм II и тиме увредио угарске политичаре.

У априлу 1906. Франц Јозеф и угарски магнати обновили су нагодбу по моделу познатом још од Сатмарског мира. Магнати су одустали од „националне ствари“, а Франц Јозеф од „угарских маса“. Угарска коалиција је одустала од противљења заједничкој војсци и Царинској унији с Аустријом, а Франц Јозеф је одустао од општег изборног права и наименовао уставну владу. Опште изборно право ће и даље бити у владином програму, односно у програму сваке угарске владе све до 1918: објашњења зашто се са тим касни су увек налажена, а корумпирано, ограничено изборно право је практично остало на снази све до пада велике Угарске 1918. И обећања дата српскохрватској коалицији су занемарена на исти начин. Ференц Кошут је 1905. одговорио на понуђену сарадњу са Ријеком: „Чекамо вас са љубављу и надом.“ Ференц Кошут, сада хабзбуршки министар, промовисао је 1907. закон којим је мађарски једини службени језик железнице, чак и у Хрватској. Апоњи, који је тада већ постао „велики старац“ мађарског либерализма, саставио је Закон о школству којим је националностима било забрањено да имају чак и приватне школе. Ти мађарски родољуби су морали, чим ступе на функцију, да настављају с политиком Тисе, и оца и сина: да би маскирали своју покорност Хабзбуршкој царевини, показивали су свој национализам на

119

рачун националних мањина и добијали за узврат подршку ситног племства које се надало новим пословима у државној служби.

Кошутов Закон о железницама, а не Ријечка резолуција, био је потез који је увео српскохрватску коалицију у живот. Спасла је српскохрватске интелектуалце од идеализма и натерала их да размишљају са позиција моћи. Сматрали су себе много далековидијима од хрватског ситног племства које се ослањало на династију, а исп&ли су још веће будале. Потражили су оружје које би могли да употребе, или тачније којим би могли да запрете и династији и Мађарима. То оружје је могао да буде савез са независном Србијом. И тако, 1907. се први пут чула фраза да је „Србија Пијемонт Јужних Словена“. Та кобна фраза је изазвала панику у Бечу: дирнула је у стару рану и подсетила на догађаје из 1859. који су запретили пропашћу старе Аустрије. Све заблуде хабзбуршке политике од 1907. до 1914. касније су биле последица погрешне аналогије између италијанског и југословенског покрета. Италијански национализам је био потпуно непомирљив, па се претпостављало да је такав и југословенски. Чинило се да је сила једини лек против италијанског национализма, па је сада све више подржавана политика силе и против јужнословенских народа. Ипак је велика већина Хрвата, а чак и многи Срби у Монархији, желела опстанак Монархије ако се омогуће подношљиве околности за њихов национални живот. Прави камен спотицања нису били ни некакав југословенски екстремизам нити непомирљиви национализам, него безобзирна „мађаризација“ владајућих мађарских класа, са којима се Франц Јозеф 1906. још једном нагодио. Франц Јозеф је 1905. имао још једну прилику да поништи свој пораз из 1867. и ту прилику је пропустио. Зато је 1906, као и 1867, политика сарадње са подређеним народима била немогућа. То је био последњи путоказ на његовом путу у пропаст.

Угарска криза је имала неочекивани одјек у Аустрији. Династија није могла да се залаже за опште изборно право у једном, а против њега у другом парламенту. Сем тога, у новембру 1905. је чак и руска царска власт, пред револуционарном претњом, пристала на опште изборно право. У Угарској се општем изборном праву супротстављала јединствена „мађарска нација“, док у Аустрији није било јединства ни у Рајхсрату, па чак ни међу странкама, које би опште изборно право уништило. Једино су се организовано томе супротстављали Пољаци, који су тражили, и добили, прекомеран број представника на рачун Малоруса. Директно, опште изборно право је у Аустрији наметнуто царском вољом. Франц Јозеф, чији је мозак радио уз чудне закаснеле реакције, одједном се предомислио захваљујући аргументима које су му на увид ставили још Штајнбах и Тафе 1893. Кад би се једном предомислио, он није трпео одлагања. У Угарској опште изборно право никад није било ништа сем тактичке претње, док је у Аустрији изгледало као начин избегавања националних сукоба међу грађанским политичарима. С друге стране, масе у Аустрији, и радничке и сељачке, већ су имале извесну политичку зрелост. У Угарској би Франц Јозеф био „сељачки цар“, а у Аустрији му је демократија претила једино друштвом Карла Лигера и Виктора Адлера, два угледна стара господина, Аустријанаца и Бечлија као што је и он сам био. Франц Јозеф је више од свега мрзео либерализам. Против либерализма је био ангажовао национализам, а сада је новим потезом потегао демократију и против либерализма и против национализма, и добио више слободе за акцију него што је имао икад после 1867.

У парламенту је 1907. Хришћанска социјалистичка странка била највећа странка, а Социјалдемократска друга по величини – а то је био тријумф идеје царизма. Хришћански социјалисти и социјалдемократе су желели да сачувају Хабзбуршку царевину без обзира на своју демократску фразеологију; мада су се међусобно сукобљавали, игра rouge et noir је ипак играна на царевом столу. Демократски парламент је у ствари обезбедио већину за све мере које влада предложи: буџет је одобраван уставном процедуром, а у деценијском споразуму с Угарском су најзад откривене неке клаузуле које одговарају Аустрији. Бек, премијер који је спровео одлуку о општем изборном праву кроз Рајхсрат, оживео је уставну праксу из заборављене прошлости и, на неколико месеци, укључио парламентарне лидере у своју

120

владу. А онда се, као и обично, у моменту када је успех био очигледан, Франц Јозеф окренуо против свог министра. Тражио је брзе резултате, а резултати нису били сасвим задовољавајући: националне странке су и даље постојале, а национализам се укоренио чак и међу „царским“ хришћанским социјалистима и социјалдемократама. Хришћански социјалисти су, без обзира на свој клерикализам, бранили немачки монополски положај у Бечу; социјалдемократе су се поделиле на националне странке, па су чешки социјалисти радили заједно с осталим чешким групацијама на свим националним питањима. Сматрало се да су радници и сељаци далеко од национализма, мада је тако било само у време опште неписмености. Сада је Аустрија имала опште основно образовање и сваки човек који је умео да чита и пише морао је да одреди и своју националну припадност.

Франц Јозеф је изгубио поверење у Бека и сменио га са положаја у новембру 1908. Међутим, ако бисмо Беков пад објаснили његовим неуспехом у унутрашњој политици, не бисмо били у праву, као што нису били ни истраживачи који су својевремено анализирали само „унутрашње аустријско питање“ и нису увидели да је прави проблем представљала улога коју је Хабзбуршка монархија имала као велика сила. Аустро-руски споразум о Блиском истоку обезбедио је Хабзбуршкој монархији предах у коме је могла да врати своју независност. То време предаха је истекло 1907, а да није добро искоришћено. Аустроугарска би постала независна сила једино под условом да је створен аустријски патриотизам који би покренуо масе. Клерикализам и оданост династији нису били довољни да одрже велику Царевину у 20. веку. Међутим, Франц Јозеф би пре дозволио да његова Царевина ишчезне него да препусти иједан део своје власти народу. Оставка Бека је била знак да се од „револуције одозго“, која никада и није била искрено планирана, отворено одустало. Октобра 1908. Франц Јозеф је занемарио више од шездесет година споразума и уступака и вратио се поново оружаној сили као ослонцу са којим је и почео да влада. Хабзбуршка монархија је опстала још једино у виду аустроугарске војске, и једино питање на које је будућност требало да одговори гласило је да ли та војска може да преживи рат, или још тачније – пораз у рату.

17. РЕШЕЊЕ НАСИЉЕМ, 1908–1914.

Карл Ренер је питао: „Када ће се цар попети на коња?“ У Бечу је завладала општа жудња за акцијом, жудња коју нису могли да задовоље ни сукоби с Угарском о уставним питањима нити опште изборно право у Аустрији и његов слаби утицај у националним странкама. Као старац чија снага опада, Хабзбуршка монархија је покушала да се подмлади доказујући своју мужевност. Акцију су тражили они који су веровали да „аустријска мисија“ доноси културу и висок животни стандард: тражили су је социјалисти у име синдиката, тражили су је немачки националисти који су желели да учврсте немачки карактер Монархије, тражио ју је све нестрпљивије и Франц Фердинанд, тражио је и Конрад фон Хецендорф који је постао начелник генералштаба 1906. и који је сматрао да ће рат излечити слабост Царевине и војске. Унутрашња акција против Угарске, која је толико величана, није донела никакве резултате, па је била неопходна акција на спољном плану. Ако говоримо о личностима, Ерентал је 1906. заменио Голуховског на месту министра спољних послова. Он је био последњи од многих мађионичара који су обећавали да ће Монархију оживети чудотворним дипломатским потезом. Самоуверен и арогантан, дрско кевћући као теријер, презирао је све своје претходнике сем Андрашија и предлагао да за Аустроугарску поново освоји независност какву је уживала у време Берлинског конгреса. У ствари, да су он и Монархија дуже живели, почетак 20. века био би запамћен као Еренталово доба.

Прилике у Европи су, у сваком случају, биле такве да су га терале на акцију. Хабзбуршка монархија је била понижена подређеном улогом коју је имала на Конференцији у Алгесирасу. Голуховски је, свакако, сматрао да ниједна цена није превисока за безбедност Галиције, а сви остали, па чак и Немци из Монархије, резултате његове политике сматрали су

121

увредљивима. Ерентал, који се мало разумео у унутрашњу политику, предлагао је независан политички курс. Он је био амбасадор у Санкт Петерсбургу, и себи је ласкао да може да оживи Тројецарски савез, или чак Свету алијансу, јер је схватио, као и Метерних, да ће Немачка бити сведена на положај млађег партнера ако се Русија и Аустроугарска измире по изворно конзервативном начелу. Био је амбициознији и самоуверенији него Метерних у погледу аустро-руских односа. Метерних је као услов за пријатељство постављао мирнодопску политику Русије на Блиском истоку. Ерентал је прихватао и распад Турске и потребу Русије да води активну политику на Балкану после неуспеха на Далеком истоку; па ипак је, уместо да организује отпор Русији, предложио заједништво са њом. Превазилазећи Метерниха, предложио је оживљавање политике Јозефа II, када је Хабзбуршка монархија такође имала амбиција на Балкану. Метерних и сви његови наследници страховали су да би, ако се Османско царство сломи, крхотине падале њима по глави, а Ерентал је био спреман да Турску гурне у провалију. То је била дрскост једног самртника.

У стварности, он није био толико независан каквим се приказивао. Околности су диктирале чак и форму његовог деловања. Обновљена нагодба с Угарском 1906. отворила је „српско питање“, што је било неизбежно. Донела је унутрашње српско питање, у виду преварене и разочаране српскохрватске коалиције: за све то је требало окривити Србију, као што је Метерних својевремено кривио „револуцију“ за сву неефикасност предмартовског доба. Поред свега тога, донела је и економски сукоб са Србијом. Заштитне царине на српске пољопривредне производе, нарочито на свиње, биле су део цене плаћене угарским магнатима 1906. за њихово прихватање заједничке војске. Србија је одбила да буде аустријски сателит као што је била у време династије Обреновића. Године 1906. бранила је економску независност: пошто је одбила аустријске кредите, Србија их је добила у Паризу и изазовно купила оружје од Француске уместо од „Шкоде“ у Чешкој. Нашла је излаз за извоз свиња – преко Турске у Солун; а Немачка, која није имала одређену политику на Балкану, а успут јој није сметало да наљути Ерентала, дала је Србији тржиште које је више него надокнадило губитак аустроугарског. Ерентал је прекасно покушао да се помири са Србијом нудећи јој 1907. трговински уговор који је био повољнији од оног који је укинут 1906. Тај уговор је, међутим, био превише повољан, па га није одобрио Рајхсрат, а ни угарски парламент, па је Ерентал свој неуспех покушавао да прикрије приписујући га злонамерности и непријатељству Србије.

Тако је велики спољнополитички потез требало да буде потез против Србије; а пораз „југословенске завере“ је од тада био представљен као решење свих проблема Хабзбуршке монархије. Ерентал је маштао о томе да подели Србију са Бугарима – та смешна идеја би заиста донела озбиљан југословенски проблем. Његов практични циљ је била анексија Босне и Херцеговине, две у то време турске покрајине које су биле под хабзбуршком окупацијом још од 1878. Анексија би осујетила наде Србије да ће добити те две покрајине после распада Турског царства. Она би, такође, донела и решење правне заврзламе коју су младотурци изазвали када су у јулу 1908. основали турски парламент. Преко свега тога коначно би се рашчистио пут за остварење „аустријске мисије“, јер су чак и највећи поборници „царевине слободне трговине“ морали да признају да тридесет година аустријске владавине у тим двема покрајинама није донело никакву корист тамошњем народу: није било здравствене службе, ни железнице нормалног колосека, ни државне школе, ни самоуправе – чак ни у селима. За све то је кривица сваљивана на аномалије које је доносила окупација. Да су те покрајине заиста постале део Хабзбуршке царевине, добиле би дијете, школе, синдикате, земљишну реформу, путеве и железнице – и све друго што се подразумевало под „аустријском идејом“ какву је замишљао некакав бечки писац или професор. Сам Ерентал је говорио у прилог „аустријској идеји“ и чак предвиђао изградњу железнице преко турске територије до мора у пролеће 1908. Тај пројекат је био неизводив, а железница никад није изграђена; прича о томе је послужила да се Ерентал представи као човек напредних идеја.

122

Анексија Босне и Херцеговине је захтевала преокрет у аустроугарској политици према Балкану. Андраши је све полагао у очување Османског царства, па се зато залагао за окупацију, а Ерентал је био спреман да дозволи да то царство пропадне и да прихвати ризик погађања са Русијом. Погодба је склопљена у септембру 1908. Извољски, министар спољних послова Русије, такође је желео да постигне брзи успех ради јачања престижа царске Русије. Сложио се да призна анексију двеју покрајина под условом да Ерентал, за узврат, подржи отварање Босфора и Дарданела за руску ратну флоту. Тај споразум, у Бухлау, био је последњи узалудан трзај дипломатске независности двеју умирућих царевина. Ерентал је био уверен да је смирио супарништво са Русијом око Балкана, због чега је Аустроугарска зависила од Немачке, а Извољски је мислио да му је Цариград, о коме су вековима сањали руски цареви, надохват руке. Уверен у сагласност Русије, Ерентал је објавио анексију двеју покрајина 5. октобра 1908, и тако је планула „босанска криза“.

Ствари се нису развијале онако како су Извољски и Ерентал очекивали. Енглеска и Француска се нису сложиле с отварањем Босфора и Дарданела. још озбиљнији проблем је било то што је Столипин, премијер Русије, тврдио да руском јавном мњењу уопште није стало до Босфора, али до балканских народа јесте, и то много. Извољски није о томе ни размишљао, као ни већина Руса, али када је Ерентал почео да понижава Србију, Руси су се сетили своје љубави према Србима – дакле, за руску подршку Србији заслужан је Ерентал. Сем тога, Срби у Србији нису много бринули о Србима у Аустроугарској, нити о Босни и Херцеговини, а Ерентал је Србе научио да буду Југословени. Својим великим потезом Ерентал у ствари није решио југословенско питање него га је, напротив, створио. Срби нису одолели изазову да бране Србе и Хрвате у Босни, посебно пошто их је на то подстакао Извољски који је тиме прикривао своју несмотреност. Босанска криза није понизила Србију, мада је завршена њеним поразом; она је понизила Аустроугарску јер ју је спустила на ниво Србије. Као некадашња борба са Пијемонтом, и ова криза је подигла углед Србије а Аустроугарску навела да срамно приписује све проблеме Хабзбуршке монархије „југословенском Пијемонту“. Босанска криза није Аустроугарску ослободила ни зависности од Немачке. Хабзбуршка дипломатија би се беспомоћно вртела укруг да Немачка није, у марту 1909, натерала Извољског да се одрекне Србије. Аустријски државници су могли да гунђају колико хоће против тог немачког покровитељства: у очима света они су били под немачком заштитом.

Ерентал је још увек могао да зарати са Србијом, без обзира на немачки ултиматум Русији, а уништење Србије је било његов основни циљ. Али, чим је почео ту замисао и да остварује, нашао се пред питањем на које се није могло одговорити – шта би се постигло ратом против Србије, чак и ако се у њему победи? Анексија Србије настанила би Монархију огорченим Јужним Словенима; ако не би била анектирана, Србија би постала центар незадовољства какво јој је хабзбуршка пропаганда већ приписивала. Што би успешнија била Еренталова политика, то би била фаталнија по Монархију; што би потпуније применио своју политику, то би настајало још нерешивих проблема. Тако је, прекасно, Ерентал дошао до истог закључка који је био заједничко и опште место за све хабзбуршке министре спољних послова, од Метерниха до Андрашија и Калнокија: Аустроугарска не може себи да приушти преузимање балканске територије и, према томе, мора да се бори за status quo на Балкану, макар и по цену непријатељства са Русијом. У фебруару 1909, када је аустроугарска војска била већ мобилисана, Ерентал је одлучио да не води рат. Франц Јозеф га је подржао јер је сумњао у снагу своје војске. Чак је и Франц Фердинанд био против рата – мада је желео да понизи Србију, још више је желео да не учини било шта што би се допало Мађарима. Конрад, који је био за рат, одједном је остао сам и морао је да се задовољи тиме што је доказао да је војска, у сваком случају, способна за мобилизацију.

Тако се велика акција завршила само обичном променом правног статуса двеју покрајина. Конзервативни савез са Русијом није обновљен. Уместо тога, интереси Русије на

123

Балкану су оживели и руска политика усмеравала се против Аустроугарске. Срби су остали у уверењу да је аустријски напад само одложен и почели су са правом антиаустријском политиком. С времена на време су српски државници, уплашени својим послом, нудили помирење, али би их Ерентал презриво одбијао. „Аустријска идеја“ се није осетила у двема покрајинама. Није било „економског побољшања“, ни нових школа, само окупацијске војске и повећаног административног апарата. Покрајине су добиле дијету по аустријском моделу. Пошто је покрајинска дијета сада обављала обимне административне задатке, било је битно да се у њој обезбеди велепоседничко представничко тело: зато је, без обзира на увођење општег изборног права за Рајхсрат, за Дијету Босне и Херцеговине и даље важило ограничено изборно право из доба „курија“. Тако су и Босна и Херцеговина посвећене у „куријалне мистерије“, с тим што је свака од три курије (велики поседи, градови и сеоске заједнице) била подељена, у утврђеној пропорцији, на три религије – православну, римокатоличку и муслиманску. На тај заобилазни начин су муслимански земљопоседници имали више него двоструки број представника, а хабзбуршка владавина је одржала друштвену подређеност српскохрватске већине. „Аустријска идеја“ је давала велика обећања покрајинама; као и много пута пре тога, обећања су остала неиспуњена, а после 1909. су теоретичари из Беча одвраћали поглед од сиромашних и неписмених сељака Босне и Херцеговине.

Босанска криза је оставила непријатно наслеђе: током кризе су у Хрватској, као повод за рат, изрицане измишљене оптужбе за велеиздају на рачун вођа српскохрватске коалиције, а сада је те оптужбе требало пред јавношћу доказати. Прво је, пред покорним хрватским судијом, одиграно фарсично суђење због велеиздаје у Загребу. Измишљени докази су дискредитовали само угарске владаоце Хрватске, а оптужене је, који су били осуђени, одмах помиловао Франц Јозеф. Пола века пошто су револуције из 1848. донеле „владавину закона“ у целој Европи сем у Русији и Османској империји, чак је и Хабзбуршка монархија прихватила стандарде Западне Европе. Загребачко суђење је било прво очевидно кршење принципа толерантно цивилизоване царске државе; оно је означило почетак доба нечасних политичких судских процеса који ће за века једне генерације обухватити цео европски континент. „Мађарска нација“ је, поред тога што се хвалила либерализмом, била предводник и у овом тријумфу варварства.

Што је још горе, Ерентал је, у својој дрској глупости, увукао и Монархију у исту срамоту. Он је, такође, подстицао и кампању против српскохрватских лидера и за то ангажовао новинарску вештину Фридјунга, великог историчара и дивљег немачког националисте, који се преобратио у обожаваоца моћи Хабзбурга. Ни Ерентал ни Фридјунг нису проучавали доказни материјал: Фридјунг је требало да оправда рат против Србије својим чланцима33, а чим би рат заиста почео, ти чланци би постали беспредметни. Када је Ерентал одлучио да се не започиње рат, дао је српскохрватским лидерима могућност да туже Фридјунга бечком суду за клевету. Они су лако доказали да су документа, која је обично издавало Министарство спољних послова Аустрије, били обични фалсификати. Сем тога, у „случају Фридјунг“ ангажовао се и чувени чешки професор Масарик, који је на заседању делегација поднео против Ерентала тужбу за фалсификовање. Ерентал се није ни бранио; био је у очима Европе дискредитован као аљкави фалсификатор и никада више није повратио свој стари углед. И заиста, суђење у Загребу и Фридјунгов случај су представљали моралну пропаст Хабзбуршке монархије: уништили су ткање цивилизованог понашања које јој је давало частан изглед и оставили је без икаквог другог основа сем силе.

Што је најапсурдније, Ерентал је могао да се одбрани, али му то понос није дозвољавао. Наиме, Масарик је оптужио амбасаду Аустрије у Београду да је она фалсификовала

33 Одлука да се не уђе у рат донета је уочи појављивања првог чланка у новинама. Његово објављивање је могло да буде спречено, као што се радило са каснијим чланцима. Функционери Министарства спољних послова нису у потпуности схватили запаљивост тих чланака, а сем тога неки од њих су се још увек надали рату. Изнад свега, аустријски систем је био неспособан за брзо реаговање.

124

документа. У ствари, амбасада, унапред уверена у српскохрватску велеиздају, била је лака жртва за паметног фалсификатора, а документа којима је Масарик доказивао њену кривицу такође су била производ истог фалсификатора. То је Министарство спољних послова Аустрије знало: оно је, много стручније од Масарика, упозорило Ерентала на природу оригиналних „Фридјунгових“ докумената. Ерентал је био превише горд да би признао своју немарност. Сем тога, није хтео да призна неспособност Форгача, посланика у Београду, који је својим глупостима и самоувереношћу могао да обезбеди високо место у свакој дипломатској служби. Његово држање је откривало прави дух Хабзбуршке монархије: то није било ни тиранство ни бруталност, само дегенерисаност и агонија. Она би радије толерисала оптужбе за злочине које није могла да изврши, јер за то није ни довољно енергична ни вешта, него да призна своје стварне мане – слабости и заблуде. Ерентал би био најсрећнији да је имао ту способност да измисли Фридјунгова „документа“; тако је и 1914. Берхтолд више волео да у себи види зачетника рата него глупу марионету једног система у распаду.

Босанска криза, са својим неуспешним завршетком и нечасним крајем, исцрпла је последњу снагу Хабзбуршке монархије. Нестало је иницијативе и у унутрашњим и у спољним пословима. Аустријски државници више нису ни очекивали да се нешто деси; њихова једина нада је била да се ништа неће десити, да ће све бити у стању обамрлости које је њима највише одговарало. Ерентал се окренуо мирољубивој политици својих претходника: обновио је подношљиве односе са Русијом и није реаговао на провокације из Србије или Италије. Највише се приближио правој спољној политици када је покушао да успостави добре односе са Француском током мароканске кризе 1911, када је демонстративно одбио Немачкој ону исту подршку какву му је Немачка пружила у време босанске кризе. Тражио је, али узалуд, да се Француска берза отвори за аустријске и угарске кредите. Конзервативно партнерство између Француске и Аустрије је можда било могуће у време Метерниха и Гизоа, али је последњи пут пало на памет Бојсту и Наполеону III између 1867. и 1870. После великог преокрета 1870, ни Француска ни Аустрија нису више биле праве велике силе способне да се ослоне само на себе. Француској је била потребна руска подршка да би остала независна од Немачке; Аустроугарској је била потребна немачка подршка против Русије на Блиском истоку. Прилика која је једном пропуштена у раним данима Бизмарковог доба није се више поновила. Ерентал није имао алтернативу агресивној политици од које је одустао. Конрад, изолован, и даље је као лек проповедао превентивни рат – против Италије, против Србије, у сваком случају против некога. Сви су били против те његове тврдоглавости, па је због ње после око годину дана смењен са функције. Ипак, у једној ствари његово гледиште било је блиско позитивном, и он ће, дугорочно гледано, ипак на крају доћи на своје. Наиме, ратом против Италије чак би и Хабзбуршка монархија осетила укус победе јер је Италија била смешна имитација велике силе, која је остављала утисак једино на професионалне дипломате и туристе књижевнике. И у овом погледу је Бизмаркова сенка пресекла пут: италијанска независност је била део Бизмарковог система и њено уништење би само убрзало немачку превласт над целом Хабзбуршком монархијом.

Ни на домаћем плану није испољавана било каква веза са реалношћу. Рајхсрат се и даље састајао и одбијао да одобри буџет, а онда гледао на другу страну када би буџет био усвајан хитним декретом; држани су говори и усвајане резолуције док је, иза сцене, царска бирократија производила све чудеснију планину од папира. Чешко-немачки односи у Чешкој и даље су били предмет бескрајних преговора: нови планови су предлагани, о њима се расправљало, додавани су им амандмани и најзад су одбијани. Бинерт, бирократски мољац који је наследио Бека на месту премијера 1908, предложио је именовања по једног министра без портфеља – Чеха и Немца – који би штитили чешке и немачке интересе, као што пољски министар без портфеља заступа интересе Галиције; Немци су у томе нањушили признање да Чешка припада Чесима и натерали су га да од те идеје одустане. Штирг, још један бирократа који је постао премијер 1912, имао је даље планове за решење овог питања и објавио 1914. да

125

Чехе и Немце дели само један зид „не дебљи од листа папира“. Није схватио да је тај лист папира непробојан: два народа је све време делила једна литерарна идеја – сукобљена историјска права. Уз снажан пораст изазваног национализма у Немачкој, Немци у Чешкој су постајали све наметљивији, а Чеси су се све више плашили да ће у евентуалном рату између Немаца и Словена морати да буду на немачкој страни. У Рајхсрату су највеће опструкције правили Малоруси, који су били љути због повлашћеног положаја Пољака у Галицији. Њих су из словенске солидарности подржавали Чеси и Словаци.

Немци су, са друге стране, применили исти метод опструкције у Чешкој дијети: чак се и одбор Дијете који контролише покрајинску управу распао, а 1913. је Штирг суспендовао чешки устав. Још једном су се окорели планери надали да ће од царске власти добити некакав позитиван смер, али ништа није предузето, јер је Беч том суспензијом исцрпео сву своју креативност. Рајхсрат се састао последњи пут под владавином Франца Јозефа у марту 1914, а у року од неколико дана су га сломили Малоруси. Када је почео рат, августа 1914, Рајхсрат је такође био суспендован и Аустрија је поново пала под „привремени апсолутизам“ којим је и отпочела владавина Франца Јозефа.

И у Угарској су се чули стари акорди. Угарске магнате није отрезнио пораз из 1906, па су поновили свој напад на заједничку војску. Та политика више није привлачила мађарско ситно племство чији су положаји у администрацији били угрожени током борбе за уставна права. Функционери из редова ситног племства применили су своје вештине на плану насиља и корупције – на општим изборима 1910. уништили су коалицију па је поново успостављена „мамелучка“ већина. Иштван Тиса је, прво иза сцене, а онда као премијер у јуну 1913, превазишао чак и деспотизам свог оца. Прогурао је Закон о регрутацији и радио као прави присталица заједничке Монархије, а за узврат је могао несметано да наставља хајку на народности у Угарској и да онемогућава мађарским масама улазак у политику. Он је једном приликом изјавио: „Наши грађани немађарског језика морају, као прво, да се навикну на чињеницу да припадају заједници националне државе, државе која није скуп различитих племена.“ И даље су предлагани изборни закони и обећавано је ширење изборног права, а онда су се налазили разлози за одлагање. Тако је један нацрт закона, заборављен 1914. када је избио рат, касније послужио као „доказ“ о томе какав би демократски систем имала Угарска „да није рат све покварио“.

У ствари, угарска држава је била под монополом ситног племства, класе која је изгубила своју економску базу и одржавала се на власти само захваљујући подршци Хабзбурга, која је била несигурна и сумњива. Ситном племству је требало више од тога, и то је пронашло у савезу са немачким и јеврејским капиталистима у Угарској. Угарски национализам је подржавао протекционизам још откако је Кошут пронео глас о Листовом учењу о економији, док је Царинска унија с Аустријом била за Кошута пораз, као и заједничка војска. Унију је било лако нападати, па чак и без поновног увођења царинске баријере између Аустрије и Угарске, влада је могла много да учини за развој угарске индустрије. Угарска је представљала пример који су подражавале „земље наследнице“ после распада Монархије; а ако је Аустроугарска и била економски јединствена, то јединство је Угарска поткопала још много пре 1918. Економски национализам је имао две предности: представљао је замену за нападе на заједничку војску и јачао одушевљење „мађаризованих“ Јевреја и Немаца који би се иначе можда приклонили Хабзбурзима. Немачки капиталисти су представљали потенцијалну „пету колону“ у Угарској од Метерниховог времена до Хитлеровог доба, и само су стални економски добици били оно због чега би трпели политичку надмоћ осиромашеног, а за трговину и индустрију неспособног, ситног племства.

Победа Тисе је искључила магнате из политичке власти, а истовремено се стварао слој капиталиста милионера, захваљујући развоју индустрије. Они ће магнатима угрозити и економске привилегије. На Тисин национализам су могли да реагују само обраћањем подређеним народима, а на економски национализам само демократским обраћањем масама.

126

Оба та курса су била превише опасна, па су магнати остајали немоћни или су се и сами претварали у капиталисте. Они су абдицирали као наследна владајућа класа. Један магнат, најхрабрији а можда и најбогатији међу њима, Михаљ Карољи, није се помирио са таквим опортунизмом. Као некадашњи сарадник младог Андрашија, он је сада прихватио програм који је Кошут прекасно предлагао из изгнанства. Почео је да се залаже за политику националне равноправности, за аграрне реформе и за раскид са Немачком као, природну последицу тога, јер демократској Угарској која би била у добрим односима са словенским суседима не би била потребна ни хабзбуршка залеђина ни заштита немачке војске. Али, тај програм је претпостављао велике жртве магната, који нису имали тако висока морална начела као Карољи, и зато је могао да се оствари само после пораза у рату, а тада ће бити већ прекасно.

Мађарски екстремизам је преовладао и у Хрватској. Мађарско ситно племство је све Хрвате сматрало српскохрватским издајницима, јер је настојало да се дочепа њихових службених положаја. Хрватски устав је 1912. суспендован и угарски намесник је постао диктатор заједно са масом својих следбеника Мађара. Ипак је југословенски идеализам опстао међу малобројном грађанском интелигенцијом. Хрватски ситни племићи и официри, чланови Чисте странке права, који су додуше били непријатељски расположени према Угарској, још су фанатичније били антисрпски оријентисани и одани династији. Сем тога, Хрватска сељачка странка, која је стицала масовне следбенике, ишла је истим правцем, додуше уз демократске фразе. Радић, њен лидер, проповедао је „аустријску идеју“; говорио је да је циљ Монархије да не буде „ни немачка, ни мађарска, ни словенска, него хришћанска, европска и демократска“. Југословенска идеја, вештачка и интелектуална, придобила је само образовану средњу грађанску класу која је гледала Штросмајерову колекцију сликарских дела. Масовни национализам, у Хрватској као и свугде, избијао је из земље и мрзео најближе суседе. У Аустрији је опште изборно право донело слабљење националистичког одушевљења, мада га није угасило; у Хрватској би опште изборно право угасило југословенски покрет, мада би уздигло Католичку сељачку странку која подржава Хабзбурге и противи се угарској владавини. У сваком случају, мађарско ситно племство, које је на све начине избегавало увођење општег изборног права у Угарској, није могло да уведе такво изборно право у Хрватској. Тиме је, одустајући од јединог одлучујућег оружја, морало да одржава измишљени мит о опасности од широког југословенског покрета.

До 1914. уставна мисија Хабзбуршке монархије пропала је на свим фронтовима. Па ипак људи нису никада више веровали у будућност Хабзбуршке монархије него током последњих неколико година њеног постојања. Мада се већ назирао rigor mortis, није недостајало предлога о оживљавању умртвљеног тела: појавиле су се књиге које су писали социјалисти и у којима је хваљена „наднационалност“ Царевине; Немци су писали књиге хвалећи Аустроугарску као носиоца немачке културе; Французи су писали књиге хвалећи Аустроугарску као препреку немачкој превласти; књиге су писали официри, католички фратри, енглески либерали, па чак и један Румун. Сви су признавали слабости, оптерећеност бирократијом, међунационалне сукобе, али су сви, без разлике, очекивали „решење“. То решење коме су се сви надали био је федерализам, привлачно име за веома различите концепције. Немачким публицистима је федерализам значио спуштање Угарске на ниво осталих покрајина, чланица немачке Царевине; за Чехе је федерализам означавао Царевину у којој доминирају Словени, а у којој би Немци и Мађари били толерисане националне мањине; по мишљењу академских теоретичара из Беча, федерализам је претпостављао општи пад националних осећања – национализам би се свео на урођену преосетљивост, како је Ренер закључио; странци, Енглези и Французи, сматрали су федерализам за пусту жељу, бег од суочавања са страшном могућношћу рата у Европи који ће сигурно избити као последица пропасти хабзбуршке мисије. То је била суштина снова о федерализму: сви су страховали од сукоба који ће настати распадом хабзбуршке мумије и надали се да ће, уместо тога, сви

127

народи неким чудом да постану одједном тако умерени и просвећени као што су то били Карл Ренер и професор Редлих, као М. Ајзенман и професор Ситон-Вотсон.34 Историја владавине Франца Јозефа је показала да је наћи „решење“ лако, односно да је лако смислити безброј планова по којима би народи Монархије живели у економски добрим условима и подношљивом националном положају. Проблем је био у томе да неко од тих „решења“ буде и прихваћено. А тек после тога се појављивао прави проблем: може ли Хабзбуршка монархија да избегне да постане инструмент немачке доминације у Европи? За тај проблем није било „решења“. Судбина Хабзбуршке монархије је одлучена у рату 1866: своју независност је после тога дуговала Бизмарковој милости и могла је да је изгуби чим Бизмаркови наследници одустану од његове умерене линије. Људи су мислили да се положај Хабзбуршке монархије може побољшати променом њене унутрашње структуре. У стварности би до промене њене унутрашње структуре могло да дође само после промене, или боље рећи после катастрофалне промене, њеног положаја у Европи.

Тако су планови из предратног доба претпостављали немогуће. Да само Монархија није побеђена 1866; да су само Мађари прихватили Словене као себи равне; да су само Немци престали да гледају ка Немачком царству; кад би само народи Царевине опет постали они стари неписмени сељаци и поново били беспоговорно одани династији као у дане противреформације; да само Хабзбурзи могу да подрже синдикате и аграрну реформу – проблем би био решен јер, у ствари, не би ни постојао. Исто тако и ожалошћени могу, окупљени око одра, да кажу: „Кад би само мртвац дисао, био би сасвим добро.“ То шаренило жеља стапало се у јединствен хор: кад би само Франц Јозеф умро и када би га наследио Франц Фердинанд, онда би се разна „решења“ остварила. Они који су полагали наде у Франца Фердинанда веома су мало познавали његов карактер: он је представљао промену, а људи су глупо веровали да је свака промена промена набоље. Франц Фердинанд је био један од најгорих производа куће Хабзбурга: реакционаран, клерикалан, суров и бахат, а често и луд. Није у њему било ни песимизма ни оклевања захваљујући којима је Франц Јозеф био подношљив цар. Једини стални елемент политичких ставова Франца Фердинанда била је мржња према дуализму: без сажаљења према народима које је тлачио мађарски национализам, он је једноставно био династички љубоморан на угарску слободу и желео да их натера на покорност. Исто тако је био непријатељски расположен и према Чесима, па чак и према немачким либералима, мада не и према немачком национализму. Његов идеал је био војни апсолутизам какав је успоставио Шварценберг 1849. То је био и Франц Јозефов идеал док га искуство није научило памети.

Много је страница исписано о конструктивним плановима које је Франц Фердинанд намеравао да оствари пошто ступи на престо. Одбио би да се крунише за краља Угарске док се не поништи нагодба из 1867 – толико је било сигурно, а после тога су његови планови магловити. Подстицао је клерикални национализам Словака, саосећао са Румунима, а пре свега поздрављао династички национализам хрватске Чисте странке права. Такође је био и „федералиста“. То није значило ништа друго сем да је, по његовом мишљењу, потребна обнова хрватске краљевине одвојене од Угарске и директно подређене цару. Није се усудио да предложи чак ни уједињење српских земаља под Угарском и Хрватске, јер би то значило да признаје југословенску идеју. Његова „тријалистичка“ замисао имала је циљ да поремети односе међу југословенским народима, као што је Наполеонова Рајнска конфедерација донела раздор међу Немцима. У ствари, „тријализам“ би донео до тада највеће незадовољство међу Јужним Словенима, усмерио би Мађаре против Монархије, а ипак не би смирио сукоб између Чеха и Немаца у Чешкој. Сем тога, планови Франца Фердинанда нису узимали у обзир сарадњу међу народима, као ни ишта друго сем фраза староконзервативаца о

34 Професор Ситон-Вотсон је посветио свој приказ загребачког и Фридјунговог процеса „државнику који ће имати потребну генијалност и храброст да може да реши југословенско питање“. Тај чудотворац је требало да буде професор Редлих, бечки Јеврејин.

128

„историјскополитичким специфичностима“. Франц Фердинанд је могао да прекине са мађарским ситним племством или са немачком бирократијом, на којима је Царевина почивала, али би се ипак на крају нашао пред питањем које је збуњивало сваког реформатора, од Јозефа II до Баденија – како један Хабзбург може да постане Бонапарта, цар сељака? Сарадници Франца Фердинанда су били професионални војници и псеудофеудални племићи, староконзервативни блок Виндишгреца и Белкредија, а уз њих само неколицина политичара клерикалаца као доказ о политичкој незрелости народа који су, како су сами тврдили, представљали. Октобарска диплома је представљала крајњи домет визије Франца Фердинанда, а она је 1860. већ каснила две стотине година и није, наравно, постала савременија пола века касније.

Полагати наду у било ког Хабзбурга значило је не разумети природу Хабзбуршке монархије. Кошут је све своје грешке искупио када је схватио да је збацивање хабзбуршке династије основни услов обнове Средње Европе. Михаљ Карољи је био једини Мађар који је увидео, и прихватио, последице те идеје. У Аустрији су људи били толико импресионирани царевим присуством да нису могли да замисле Средњу Европу без династије: чак су и најнапреднији социјалисти маштали о демократском социјализму успостављеном на иницијативу династије, а они Немци који су мрзели Хабзбурге желели су само да их замене Хоенцолерни. Једино је усамљени чешки професор Масарик имао поверење у народе и желео да они, преузимањем одговорности на себе, схвате реалност. Масарик се за интелектуални интегритет борио с истим фанатизмом са којим су се остали упуштали у национализам. Чешке фанатике је увредио доказујући да су свети чешки списи из раног средњег века само фалсификати направљени у 19. веку; и најзад је на себе навукао мржњу екстремиста, и Чеха и Немаца, бранећи Јеврејина који је био оптужен за ритуално убиство. Веровао је да се чешка нација може изборити за слободу само на основу истине, нарочито истином да су „државна права“ Чешке вештачка и превазиђена традиција. Он је веровао чак и у то да би Хабзбуршка монархија могла поново да оживи ако би се само ослонила на поштење и вољу народа уместо на интриге и династичке интересе. Док су други, романтични Чеси, водили националистичку агитацију све док им не би било понуђено место у влади, Масарик је чувао своју независност од Хабзбурга надајући се ипак да ће преобразити Хабзбуршку монархију. Масарик је подједнако мрзео и лажни панславизам. Он је схватао природу царске Русије и препознао какав би раскид са западном цивилизацијом донео панславизам. Уместо тога, намеравао је да од Прага направи центар демократске словенске културе, па је то корен његовог пријатељства са српскохрватским лидерима које је од њега направило браниоца правде у Фридјунговом случају.

Масарик и Карољи су постали 1918. наследници Хабзбурга: иако непријатељи династије, ниједан од њих није желео да уништи јединство народа које су Хабзбурзи створили. Обојица су били одани свом народу и сваки од њих је представљао највиши тип свог националног модела, а ипак нису били искључиви националисти и нису размишљали у оквирима своје националне државе. Карољи се надао преображају велике Угарске у федерацију равноправних народа, али под вођством Мађара. Масарик је такође полагао наде у сарадњу међу народима – под вођством Чеха. Обојица су била потпуно независна од Хабзбурга: Карољи на основу своје племићке самоуверености, а Масарик на основу свог снажног интелекта. Масарик је, мада усамљен, био веома везан за чешки народ. Тај народ је до тада већ узнапредовао на културном плану, био неоптерећен племићким политичарима, грађански по духу од врха до дна, народ који је више него иједан у Европи поштовао вођство интелектуалаца. Карољи је великој Угарској нудио једину могућност да опстане, али је цена за то била превелика. „Мађарска нација“ је почетком 20. века и даље знала само за велепоседе магната и бирократски монопол ситног племства. Због тога је Карољи, када је до тога дошло 1918, Угарском владао само шест месеци. Масарик је, уз подршку Чеха, створио мултинационалну државу која је трајала двадесет година и у којој је он, балансирајући над

129

странкама и народима, био један отменији и способнији Франц Јозеф. Ипак је, у годинама пред 1914, Карољи био далековидији него Масарик. Масарик се до последњег часа надао да ће доћи до моралног преокрета којим ће бити сачувана јединствена Хабзбуршка монархија, што је било немогуће очекивати од једног Франца Јозефа, или Конрада, или Ерентала. Карољи је ипак схватио да мора да дође до суштинске промене у спољној политици, а то је било немогуће без рата у Европи.

Фосилно тело Хабзбуршке монархије одржавало се у равнотежи само захваљујући сопственом баласту. Ударац који би срушио ту гигантску конструкцију морао би да дође споља, мада не с онако страховитим ефектом какав се догодио, да она изнутра није била потпуно пропала. Хабзбуршка монархија је могла да преживи унутрашња незадовољства, па чак и страно супарништво, јер су и једно и друго ласкали њеној важности и сматрали је европском неопходношћу. Оно што Хабзбурзи нису могли да преживе било је негирање да су неопходни. На такво негирање је, како се чинило, сила могла да буде једини одговор, а ипак, што се више претило силом, сила је изгледала све бескориснија. Италијански национализам је био Давид који је срушио стару Аустрију. Српски национализам је био Давид који је срушио Аустроугарску. Грешке Метерниха и Буола у Италији сада су поновљене против Срба. Подивљали због опасности по опстанак, хабзбуршки државници су изгубили све своје способности да балансирају и маневришу: Србија им је постала опсесија, као некада Италија, а све што су предузимали само је повећавало њихове проблеме. Босанска криза је створила српску опасност, а кампања против српскохрватских лидера је ставила Србији у руке моћно оружје. Независна Србија, православне вере, која је дуго била под турском окупацијом, није била уопште заинтересована за хабзбуршке земље. Срби су тежили да ослободе своју браћу која су још увек била под Турском и да поврате земљи матици територије које су историјски припадале Србији: то се протезало на Босну и Херцеговину, али не даље. Срби свакако нису имали разлога да воле Хрвате, римокатолике, прохабзбурге и „западњаке“; нису им се нарочито допадали ни Срби из Угарске, превише „западни“ за београдски укус. Великосрпски програм су Срби прихватили само на инсистирање Хабзбурга, а југословенски програм им је био само помоћно оруђе.

Очување Османског царства у Европи било је суштински елеменат хабзбуршке спољне политике, од Метерниха до Ерентала. Аустроугарска је 1912. последњи пут покушала да наметне Балкану мир уз помоћ коалиције великих сила. Тај корак је подржала Русија, уплашена приближавањем балканске лавине, чијем је покретању и сама допринела. То је било последње наступање Метерниховог конзервативног савеза, повампиреног и неефикасног. Балканске државе су знале да Русија против њих неће применити силу и биле су уверене да би Турску победиле и без руске помоћи. Октобра 1912. је Османска царевина у Европи, последњи крхки остатак старог поретка, разбијена у парампарчад, а Хабзбуршка монархија је то беспомоћно посматрала, док се спремала и њена пропаст. Берхтолд, који је после Еренталове смрти постао министар спољних послова Монархије, од слома вековне политике спасао је мали фрагмент – Албанију. Тиме што је ускраћена Србији, Албанија је представљала доказ да је Аустроугарска још увек способна да наметне своју вољу као велика сила. Ипак, било је срамота да једна велика Монархија наводну самосталност албанских хајдучких харамбаша сматра суштински битном за свој опстанак. Па и само стварање Албаније је постигнуто само поновљеним мобилизацијама, скупим демонстрацијама које су губиле на снази сваким својим понављањем. Сем тога, и поред стварања Албаније, Турци су нестали. Национално начело је победило на свим границама Хабзбуршке монархије. Обистинило се пророчанство Генца, Алберта Сорела и Андрашија: сада је Аустроугарска постала европски „болесник“.

Балкански ратови су практично донели крај Хабзбуршке монархије као велесиле. Балкан је био „сфера утицаја“ Аустроугарске; па ипак, у доба кризе њен утицај није значио ништа – чак је и Албанија настала само захваљујући инсистирању Италије на томе. Берхтолд

130

је покушавао да контролише Србију хушкајући Бугарску против ње: и то је било погрешно јер је Бугарска била побеђена за неколико дана. Чак и да је успео, савез са Бугарском је био доказ слабости Хабзбурга: свео је Аустроугарску на ниво обичне балканске државе. Аустроугарска, не само политички него и по наоружању, више није била велесила. Пре педесет година, у време Шварценберга и Радецког, стара Аустрија је имала исти војни буџет као и Француска и Русија35, а 1914. је, иако је једино од Русије и Немачке имала мање становника, трошила на наоружање мање од свих велесила: четвртину руске и немачке потрошње, трећину британске или француске, па чак мање од Италије36. Хабзбуршка „војна Монархија“ је, у ствари, била војно најслабија сила у Европи. Имала је војни карактер и индустријски потенцијал, али не и национално јединство и патриотско опредељење за неки знатнији напор.

Хабзбуршку монархију је у животу одржавала немачка подршка, али су се и у томе криле опасности. Немачка, динамична велесила, није се задовољавала хабзбуршком политиком отпора, посебно у случајевима када би била неуспешна. Немци су имали само неку магловиту представу нове Европе, са Берлином као њеним центром. У тој Европи Беч не би имао неко значајно место. Аустријско-немачки савез је имао циљ да очува стару Европу, а у суштини искључиво савез Немачке са хабзбуршком династијом и „мађарском нацијом“. Чим би Немци одустали од Бизмаркове конзервативне линије, тај савез им више не би одговарао. Балкански ратови, сем тога, иако су били катастрофални за Хабзбуршку монархију, нису морали обавезно да буду катастрофални и за Немачку: они су били тријумф националних држава, па према томе стимулативни за Немачку, најмоћнију националну државу. После балканских ратова Немци су се залагали за помирљиву политику према Србији и Румунији, чак и по цену откидања територија од Угарске. Таква политика, доведена до свог логичног закључка, само би ојачала Немачку: Угарска би била сведена на своју праву величину према националним оквирима, а остатак Хабзбуршке монархије био би припојен немачком Рајху. Немци су ту линију свесно спроводили тек у свом другом по реду настојању да надвладају Европом; пре 1914. су их ипак још увек обуздавале скрупуле према династији, па и остаци Бизмаркове опрезности. У том смислу је Хабзбуршка монархија стварно представљала препреку немачкој превласти – додуше само док је немачку експанзију подржавала мирнодопсккм средствима.

Немачко залагање за уступке Србији могло се ућуткати једино позивањем на немачка антисловенска осећања: у спољној, а пре свега у унутрашњој политици, наводно супарништво између Словена и Тевтонаца коришћено је као хабзбуршко оруђе помоћу кога се династија одржавала на површини. Оно је, такође, коришћено и као мађарско оруђе којим су нагонили Немце да служе њиховим интересима. Балкански ратови су, такође, покренули и питање румунских амбиција према Трансилванији, а у том погледу је било теже парирати настојањима Немачке. Вилхелм II и Франц Фердинанд су, сваки из својих разлога, тражили уступке од Угарске, али је Иштван Тиса тврдоглаво одбијао да на њих пристане. Уплитање Немаца у угарске послове; поново је зближило Угарску и Хабзбурге. Тиса је, као син противника дуализма, постао на тај начин последња снажна личност Хабзбуршке монархије. Као и Андраши у претходној генерацији, Тиса је страховао од последица рата по привилегован положај Угарске. С друге стране, било је потребно показати снагу да би се доказало да су Хабзбурзи још увек живи јер, иако је Хабзбуршка монархија често била опасна за Угарску, њен пад би за Угарску био још опаснији. У прошлости је Угарска унутар Аустроугарске била највећа препрека ратној политици, сада је управо она подстицала 35 Током скоро целог 19. века од свих велесила је Велика Британија највише трошила на наоружање. Британци

су се ослањали на велику морнарицу и професионалну војску, која је била много скупља него што би била регрутована војска наоружана само мускетама.

36 Током тридесет година после Берлинског конгреса, немачка потрошња на наоружање је упетостручена, а британска, руска и француска утростручена. Чак и италијанска је била два и по пута већа. Аустроугарска своје издатке за наоружање за то време није ни удвостручила.

131

Монархију на акцију. Поновљена је ситуација из 1859. Тада је Аустрија угрозила утврђени систем који јој је највише одговарао и од чијег пада једино она није имала никакве користи. Аустроугарска је 1914. била једина велесила која од рата ништа не би имала, а ипак је она једина, од свих велесила, свесно срљала у рат.

Ипак, у целој хабзбуршкој прошлости постојао је јаз између постављеног циља и онога што је постигнуто, а пошто је и иначе у свему била неефикасна, Хабзбуршка монархија би можда могла и да избегава рат све док остале велесиле не забораве на њега. Јер, 1914. центар светских сукоба већ се био пренео са Балкана на Малу Азију. Чудном игром судбине је Франц Фердинанд, после свих својих безуспешних напора, пружио Хабзбуршкој монархији последњу прилику да делује са позиција велесиле. Њега је 28. јуна 1914. у Сарајеву убио атентатор занесен југословенском идејом. Убиство је покренуло династију на акцију: чак је и Франц Јозеф био за рат, мада је страховао од његовог исхода. Иначе, као да му је и лакнуло, јер је смрт Франца Фердинанда скинула љагу са династије коју је на њу бацила Фердинандова женидба. С друге стране, убиство је узбуркало династичка осећања Вилхелма II и тиме ућуткало недоумице немачке политике. Као и 1859, аустријска дипломатија је изазвала рат. Ултиматум Србији је био такав да је избијање рата било неизбежно: саставио га је Форгач, онај исти лажов и криминалац из 1909, чије име тешко да је било икаква гаранција у европским дипломатским круговима. Ипак, није био важан ни садржај ултиматума: њиме је окончана дуготрајна пат позиција, изазвана је криза и тако сигурно, пре или касније, одлучена даља судбина Хабзбурговаца.

Људи који су изазвали рат – Берхтолд, Конрад и остали – нису имали појма о томе шта њиме желе да постигну. Говорило се о разним плановима: казнена експедиција са захтевом за одштету, анексија дела Србије, подела Србије са Бугарском и Румунијом, припајање Србије као зависне краљевине Хабзбуршкој монархији (последњи остатак „тријализма“ Франца Фердинанда). Све те планове одбацио је Тиса, једини одлучан човек који је имао јасан циљ: одан интересима Угарске, пристао је на рат једино под условом да Аустроугарска не добије ниједну српску територију. Велику Угарску је, наиме, могао да сачува само рат који не доноси никакву промену, што је немогуће само по себи, али не толико невероватно као чињеница да је велика Угарска опстала до 20. века. Тисиним условљавањем рат би постао бесмислен чак и да је имао неку сврху. У ствари, сврха је био сам рат. Он је сам себи био циљ. Безбројни проблеми који су се дуго вукли нерешени могли су, захваљујући рату, једноставно да се прецртају. „Привремени апсолутизам“ је постао „апсолутизам на неодређено време“: неће више бити закона о општем праву гласа у Угарској, ни погађања између Чеха и Немаца, нема више гађања мастионицама у Рајхсрату. Тиса и функционери из редова ситног племства, стари цар и Генералштаб пресудили су животима педесет милиона људи. Није било противљења рату; напротив, било је чак и извесног одушевљења. Немци су признали да ће рат обновити њихову избледелу хегемонију у Аустрији, па су, као и Мађари који су одахнули после уклањања Франца Фердинанда, поздравили ангажовање немачке силе у крсташком походу против Словена. Галицијски Пољаци су се обрадовали због рата против Русије, а Хрвати су, лако одбацивши неколицину југословенски оријентисаних интелектуалаца, усрдно дочекали рат са Србијом. Чак су се и Словенци надали да би рат могао да се окрене против Италије. Једино су Чеси били тихи и безвољни. Рат није забринуо професоре „аустријске идеје“: дочекали су га добродошлицом као и анексију Босне и Херцеговине, и сматрали да ће рат, који је донео акцију, донети и реформе. Рат је донео извесну акцију, у оној мери у којој је Хабзбуршка монархија била за њу способна, али није донео промену духа. Рат само убрзава ствари: диктаторску државу чини још диктаторскијом, демократску демократскијом, индустријализовану још више индустријализује и – као у случају Аустроугарске – трулу чини још трулијом. Чернин, један од последњих аустроугарских министара спољних послова, тачно је проценио ствари: „Морали смо да умремо. Могли смо да бирамо начин на који ћемо умрети и изабрали смо најужаснији.“

132

18. НАСИЉЕ СЕ ПЛАЋА: КРАЈ ХАБЗБУРГА, 1914–1918.

Циљ објаве рата Србији био је обнављање статуса Аустроугарске као независне велесиле. Уместо тога, тим чином Аустроугарска је уништила и своју величину и своју независност. Снага Хабзбурга је лежала у еластичности и маневру: суочени с опасношћу, од османских Турака до Наполеона, умели су да се „снађу“. Оно у шта нису смели да се упусте била је борба на живот и смрт без изгледа за споразум на крају, јер у таквој борби увек преживи онај ко је мање префињен. Хабзбурзи су 1859. одлучили да униште италијански национализам, а 1914. су хтели да униште Србију – и једно и друго је било немогуће, чак и да је хабзбуршка војска победила, а поготово у ситуацији када је прибегавање сили 1914, као и 1859, било грешка. Аустроугарска војска је нагрнула у Србију, али су је Срби истерали и ушли у Угарску, јер су Срби, за разлику од Италијана 1859, били права нација са правом борбеном снагом. Највећи део аустријских снага је усмерен против руског напада и доживео пораз. Руси су прегазили већи део Галиције и стигли до Карпата, а ушли би и у Угарску да их није омела немачка победа код Таненберга, на северу. Према аналогији која важи за целу хабзбуршку прошлост, то је био тренутак за закључивање мира: били би учињени неки уступци Русији, можда и Србији, и Хабзбуршка монархија би опстала.

Уместо тога, Аустроугарску је „спасла“ Немачка, а тај „спас“ је означио крај Хабзбурга. Они су понудили подношљиву алтернативу немачкој владавини, али је она збрисана чим су Немци преузели војну и политичку власт у Аустроугарској. На почетку 1915. немачке трупе и немачки генерали истерали су Русе из Галиције; крајем 1915. су немачки генерали руководили нападом који је уништио независну Србију и довели централне силе до капија Солуна. Немачка је била у ситуацији да се бори за своју превласт у Европи, а Хабзбурзи нису били ништа више од немачких помоћних трупа. Само је династички сентиментализам Вилхелма II спречио Немце да уклоне Хабзбурге: у суштини, Франц Јозеф није био ништа независнији него краљеви Саксоније или Баварске. Аустроугарска као да није ни постојала током преговора који су претходили уласку Италије у рат 1915. Немци су хтели да придобију Италију понудивши јој неке аустријске територије, о чему Беч не само да није питан него није био ни обавештен. Понуда није прихваћена: као и 1866, Италија је настојала да оствари национално јединство војним средствима и инсистирала је на томе да уђе у рат за земље које би иначе освојила и без борбе; као и 1866, добила је територије и поред војног пораза. Аустроугарска је имала последњу прилику да врати изгубљени престиж, а није могла да је искористи. Кампања против Италије, коју је грандомански планирао Конрад 1916, није донела никакво решење сем што је доказала да је Монархија на самрти. Велесила, која није могла да победи чак ни Италију, заиста је била на ниским гранама. Опет су Немци, да би учврстили лабави аустроугарски фронт, морали да притекну у помоћ својим снагама и командом.

Под немачком заштитом од Русије, Србије, па чак и од Италије, Аустроугарска је потпуно изгубила слободу маневрисања. Аустријски Немци су заиста постали „државни народ“, а немачки национализам и подршка Аустријској царевини неодвојиви. На Ускрс 1915. све немачке странке, сем Социјалдемократске, објавиле су заједнички манифест који је у ствари био прерађени Програм из Линца. Тај програм је 1882. био само план неколицине фанатика националиста, а сада је прерастао у јединствену жељу аустријских Немаца. Па и сада су аустријски Немци, мада већ у рату с Италијом и далеко од мира са Пољацима, били спремни да признају права „владајућих народа“. Предлагали су да се Галиција препусти Пољској, а Далмација Италији: тиме су, у ствари, предавали пола милиона Јужних Словена Италији, намеравајући да је тиме преваре и одврате од Јужног Тирола и Трста. Ослобођена та два непријатна додатка, Аустрија би била јединствена немачка држава у којој би немачки био једини службени језик. Србија би била под војном и економском управом Монархије, а

133

Југословени би се лако преварили неким обећањем југословенске државне јединице у оквиру Царевине, под условом да се лепо понашају и тиме је заслуже. Многи аустријски Немци су се раније залагали за сарадњу међу народима, али су сада такве идеје ишчезле. Чим су остварили чврсто залеђе Немачке, аустријски Немци су се поново окренули немачком централизму Шмерлинга, па су чак сматрали да је Немачка освојила Србију да би учинила услугу Бечу. Као и са Шмерлингом, њихове нејасне понуде националне аутономије односиле су се само на народе под мађарском влашћу. Овај лукави немачки потез није имао везе са стварношћу: Мађари су били далеко од тога да пристану на комадање земље светог Стефана.

Мађарска политика и изгледи у Првом немачком рату били су највећи tour de force у угарској историји. Сви остали народи Хабзбуршке монархије радили су за le roi de Prusse, а le roi de Prusse је радио за Мађаре. Пошто су једном постали савезници Бизмарка и уже Немачке, Мађари су постали, уз подједнаку одлучност, савезници и велике Немачке и немачке војске. Сматрали су да могу да одрже своју независност иако су је сви остали изгубили. Тиса је постао прави владар Аустроугарске уз подршку Немаца: надмен и независан, био је човек у кога су се могли поуздати да се неће удружити са Словенима. Почетком 1915. Бертхолд је смењен, по Тисином наређењу. Буријан, његов наследник, био је први Мађар после Андрашија на месту министра спољних послова. Он је успоставио приватну телефонску везу са Тисом да би могао да прима наређења од свог стварног господара. Разлика између магловитог положаја династије на заласку и снаге непоколебаних Мађара видела се 1916, када су Немци намеравали да понове са Румунијом исту врсту погађања које није успело годину дана пре тога с Италијом. Али, Румунија је могла да се купи само ако јој се да Трансилванија, интегрални део земаља светог Стефана, па је Тиса зауставио преговоре на самом почетку. Мађари су били главни творци дуализма. Сада, признајући пропаст династије, припремали су се за независну Угарску. Упркос теоријском трајању Царинске уније, угарска влада је контролисала извоз жита и одобравала га је Аустрији, па и Немачкој, само помало и уз политичке уцене. Самоувереност Мађара је била безгранична. Још као мањина у Угарској, они су доминирали Хабзбуршком монархијом; сада, кад их је било десет милиона, тражили су, и осигурали себи, једнакост са Немачком, велесилом „од седамдесет милиона“.

Тако је, најзад, династија пала у руке двеју „владају ћих“ нација – Немаца и Мађара – који су је практично одбацили за рачун велике Немачке и велике Угарске. Ипак је династија и даље живела по старим навикама, а Хабзбурзи су, док се њихова Царевина распадала, пружили своју беживотну руку ка Пољској. Пољски чланови Рајхсрата су подржали рат, док су сви други Словени ћутали, па су неки Пољаци, са ратним авантуристом Пилсудским на челу, основали Пољску легију под хабзбуршком командом. Пилсудски се надао да ће под Хабзбурзима наћи излаз који неће бити ни руски ни немачки, а његов сан о великој Пољској, независној велесили у Источној Европи, био је застарео као и сами Хабзбурзи. Када је руска војска истерана из Пољске, уследили су политички маневри. Немци су предложили да се призна само руска „конгресна“ Пољска, а и она да остане под немачком војном управом до краја рата. Хабзбуршки државници су у томе видели последњу шансу за династичку грандоманију, па су смислили „аустропољско“ решење – „конгресна“ Пољска и Галиција уједињене као трећи партнер у Хабзбуршкој царевини. Томе су се противили Мађари који нису хтели да буду само једно од троје, па макар тај трећи били Пољаци или Јужни Словени, и који су, сем тога, хтели да Галиција остане део унитарне аустријске државе, да би Пољаци тако били противтежа Немцима. И Немачка је одбила тај план јер би уједињена Пољска сигурно тражила од Немачке Познањ и такозвани „коридор“. Аустријско-пољски план је изнесен у манифесту, али није могао да буде остварен због вета Немачке и Мађара. То је било последње повампирење династичких амбиција које су одржавале Хабзбурге пет стотина година и које је Источну Европу још теже морило управо својом загробношћу.

Династија је још увек могла да има извесне привлачности за Пољаке, односно за

134

пољске земљопоседнике. Осталим подређеним народима, који су у међувремену открили право значење „културног национализма“ и праву природу Аустрије као „наднационалне државе“, није могла ништа више да понуди. „Аустријска мисија“ је, како се показало, била у ствари присиљавање Словена да се боре за немачку хегемонију у Европи. До рата се још могло маштати о „федерализму“, о збацивању мађарске доминације и о савезу слободних народа. Сада су те нестварне могућности ишчезле, сем у мозговима неколицине тврдоглавих клерикалаца и непоправљивих теоретичара. Независна Хабзбуршка монархија је престала да постоји. Немачка победа би могла да сачува њен костур, али би стварност подразумевала немачку доминацију у Аустрији и мађарску доминацију у Угарској, што се поклапа са радикалним програмом из 1848. Али, 1848. династија је још увек могла да покрене подређене народе, па чак да пронађе и праве „Аустријанце“, а сада је постала само провидна маска иза које су се криле велика Немачка и велика Угарска. Словени и Румуни, који су дуго били под хабзбуршким покровитељством, постали су, хтели то или не, непријатељи Хабзбуршке царевине.

Рушење Хабзбуршке монархије није било део савезничког програма. Енглеска је бринула само о рату против Немачке, а о Аустроугарској размишљала с истом наклоношћу као у данима када је Кошут био популаран херој: у ствари се претпостављало да би и Хабзбурге и Угарску требало „спасти“ од Немачке. Француска политика је у Аустроугарској видела погодну противтежу за будућу равнотежу у односима са Немачком, или чак могућег савезника у избегавању да испуни обећање дато Русији 1915. да ће добити Цариград и Босфор и Дарданеле. Царска Русија је за време напредовања у Галицији 1914. имала неке магловите идеје о краљевини Чешкој под владом неког великог војводе; сваки разговор о томе је престао када се руска војска повукла. У сваком случају, то није имало неке озбиљније сврхе, сем да ојача положај Русије при њеном залагању за испуњење других захтева. Савезници су свакако били спремни за поновно откидање територија, коме је Хабзбуршка монархија и раније прибегавала, али то није била претња њеном опстанку него, напротив, признање – јер су ампутације за живе а не за мртве. Срби су се надали да ће добити Босну и Херцеговину, а можда и јужни део Угарске; њихове амбиције су престајале код велике Србије. Били су против праве југословенске државе, као и Хабзбурзи. Италија је увучена у рат на страни савезника обећањем да ће добити хабзбуршке територије, и то на основу Лондонског споразума (1915): Јужни Тирол, Трст и северну Далмацију. То је био још један катастрофалан ударац југословенској идеји. Становништво Далмације је већином било српско и хрватско, како је касније рекао италијански државник, гроф Ћано, „само је камење италијанско“. Италијани су тражили целу Далмацију: подела Далмације Лондонским споразумом подразумевала је признање српских, а према томе непризнавање југословенских захтева. Ријека није обухваћена договором. Тиме се подразумевало да ће велика Угарска, која још увек доминира Хрватском, опстати. Сем тога, тражећи Трст, део традиционалног Рајха, и три стотине хиљада Немаца у Јужном Тиролу, Италија је повредила немачка национална осећања. Резултат тога је била њена потреба за Хабзбурзима, или за заменом за њих, као савезницима против Јужних Словена и Немачке. У ствари, каснија савезништва Италије с Угарском и псеудонезависном „Аустријом“ последица су Лондонског споразума. Румунија је, такође, у рат увучена обећањем да ће добити Трансилванију, што би такође за Монархију била ампутација, уместо смртне пресуде. Румунија је, више него иједна друга земља, балансирала између Истока и Запада и, далека од Рајха, није много бринула о немачкој доминацији над Хабзбуршком монархијом. Намеравала је да добије хабзбуршку територију, па да се опет врати на антируску страну – на политику коју је започела малтене у колевци.

Тако су словенски народи остали без савезника исто као што су били и пре почетка рата. Једини савезник им је био сам рат који је исцрпљивао трошну хабзбуршку машину. Југословенска идеја није могла да поднесе притисак реалности. Српскохрватска коалиција се распала – само је неколицина далматинских Словена у изгнанству неговала ту идеју. У миру

135

је политика ствар дискусија и идеологија, а у рату ствар акције. Хрватске масе су „гласале ногама“ марширајући одушевљено против Србије. Радић је 1914. изјавио да су Срби „бескрупулозни непријатељи династије Августа, наше Монархије, а нарочито хрватског начина живота“. То није био случајан испад. Чак је 1917. Корошец, Лидер Клерикалне партије која је представљала већину Словенаца, рекао: „Наш хрватско-словеначки народ је чврсто и потпуно решен да буде посвећен и лојалан до смрти Монархији и владајућој кући Хабзбурга.“ Чак је и касно у јуну 1918. Крањска дијета, скоро искључиво словеначка, осудила „издајничке“ активности Трумбића, главног поборника југословенске идеје у изгнанству. Та изјава је, свакако, била тактичке природе: Хрвати су се нашли између Мађара и Италијана, а Словенци између Немаца и Италијана, и оба народа су се приклањала Хабзбурзима као начину да избегну још горе могућности. Ипак, било је ту још нечега: југословенска идеја, интелектуална и грађанска, била је страна клерикалцима и сељацима. У ствари, Јужни Словени, Хрвати и Словенци, ослањали су се на Хабзбурге још дуго пошто су од њих одустали „државни народи“, Мађари и Немци.

Прави изазов Хабзбурзима је дошао од Чеха, народа који је у мирнодопско време јасно признавао своју потребу за Хабзбуршком монархијом. Да би спасао Чешку, Палацки би измислио Хабзбуршку монархију да је и није било. Да би се сачували, Чеси су подржали Хабзбурге 1848. и закључили мир са Тафеом 1879. Пре избијања рата били су најискренији поборници федерализма; много озбиљније него остали народи они су се надали да ће обновити независну Хабзбуршку монархију као велесилу. Хабзбуршка независност је била изгубљена неповратно, и отада је Масарик, реалиста, који се раније надао да ће да преобрази Хабзбуршку монархију, сада уз исто такву доследност кренуо да је уништи. Од свих словенских народа Чеси су једини имали само једног непријатеља. Пољаке су угрожавали и Немци и царска Русија; Хрвате Мађари, Срби и Италијани; Словенце Италијани и Немци; Малорусе Мађари и Пољаци; Србе Мађари, Хрвати и Бугари и, нешто раније, Турци. Чесима су претили једино Немци37: немачка победа би им донела свако зло, а пораз никакво. За Хабзбурге их није везивао клерикализам, јер су они били католици али посебног, хуситског националног карактера. Кад су Чеси окренули леђа Хабзбуршкој монархији, осудили су је на смрт. Монархија је могла да преживи ампутацију румунских, српских и италијанских територија, али би је независна Чешка убила.

Током прве ратне зиме Масарик је донео историјску одлуку по којој Хабзбуршка монархија престаје да постоји и по којој је рођена Mitteleuropa, „царевина од седамдесет милиона“, али не под вођством Беча. Чешки народ је дошао до истог закључка, мада не тако свесно, па су десетине хиљада чешких војника прелазиле на страну Русије. Међутим, Хабзбуршку монархију није „уништио“ Масарик него Немци и Мађари. Масарик је покушавао да створи њену алтернативу. Он није имао илузија о снази националних држава, мада су његови каснији обожаваоци тврдили да јесте. Немачка би остала велесила упркос поразу, па према томе шест милиона Чеха не би могло да одржи независност без помоћи са стране. Масарик није прихватао панславистичке идеје Крамара, по којима би Чеси требало да се ослоне само на Русију; он је Русију разумео боље од било кога ван ње и знао је да мировни споразум који зависи само од ње увек може да угрози њена дубока равнодушност према европским проблемима. Масарик је, као наследник Метерниха и Хабзбурговаца, морао да докаже да је његова држава неопходна Европи. Као што је Метерних проповедао борбу против „револуције“, тако се Масарик залагао за „демократију“, владавину закона, као и за људска права. То је била идеја са којом је Масарик отишао у Енглеску 1915: надао се да ће за свој програм придобити Енглеску, Француску и, најзад, Америку.

Масариков програм се није могао ограничити на националну аутономију, па чак ни на независност Чеха. Масарик је био реалиста, као и Бизмарк; и он је веровао у то да народи своју судбину кују крвљу и гвожђем. Требало је да створи државу која може да

37 Или су они тако мислили. Године 1919. и поново 1938. открили су да их због Тешина угрожавају и Пољаци.

136

функционише, а не да прави планове на папиру који би се допали бечким професорима. Зато је он увек говорио само о Чешкој, мада је у њој живело три милиона Немаца. Национална подела Чешке је можда била могућа унутар Хабзбуршке монархије, али када је реч о независној држави, и стратегија и економија су налагале чешко јединство. Масарик се надао да ће Немци схватити да је Чешка потребна чак и њима, као што су Чеси признавали да им је потребна Хабзбуршка монархија; његова права илузија нису били Немци него савезници – претпостављао је да ће они остати заједно бар колико и савезници из 1815. У његовом програму је постојала још једна тема. Он је увидео да пад Хабзбурга мора да повуче за собом и пропаст велике Угарске: националне слободе се не могу зауставити на угарској граници. И сам Словак, мада из Моравске, морао је да обезбеди будућност за два милиона Словака који су били још неспособнији за самосталан опстанак него што су то били Чеси. Масарик је оживео радикалну идеју из 1848. и предложио стварање једне јединствене „чехословачке“ државе, и то само снагом воље. Масарик је мало знао о Словацима, а остали су о њима знали још мање. У том смислу је био у предности у односу на савезничке лидере са којима је разговарао, али то није могло само по себи да реши словачки проблем. Неколицина свесних словачких политичара залагала се само за културну аутономију унутар Угарске: живећи у сенци мађарске ароганције, нису могли ни да замисле брисање угарске границе. Поред тога, без индустрије и универзитета нису били ни културно ни економски у складу са Чесима. Желели су немогуће – Хабзбуршку монархију без Немаца и Мађара.

Масарику је требало времена да убеди савезнике у вредности чехословачке демократије. Највише је страховао од споразумног мира који би препустио Средњу Европу контроли Немачке. До краја 1915. изгледало је да је рат чисто војна ствар: битке су се губиле и добијале, важне тачке падале или бивале одбрањене, напади бивали успешни или катастрофално завршавани. Одједном, почетни полет је нестао, догађаји иза фронта су постали значајни: политика је засенила стратегију и доношење одлука је прешло са генерала на народе. У свакој земљи су састављане нове владе или заузимани нови политички правци. Пошто је рат постао превише озбиљан да би био препуштен војницима, свака земља се суочила с истим питањем – да ли вреди наставити рат уз опасност рушења саме структуре друштва? Компромис или „победоносни нокаут“38 – то је била дилема која се крила иза горке зиме 1916–1917, иза јачања моћи Лојда Џорџа, као и пада Бетман-Холвега, иза прве руске револуције и иза побуна у француској војсци; као и иза промена до којих је дошло после смрти Франца Јозефа у новембру 1916. Стари цар је одржавао своју админстративну рутину све до краја. Чак ни када је Штирга, аустријског премијера, убио један социјалиста, пацифиста, то није пореметило његов варљиви мир. Франц Јозеф је само позвао Кербера, који је био премијер пре петнаест година, да заузме радни сто који је упражњен. Али – каменчић је испао и лавина је кренула. Са Францом Јозефом нестао је и последњи део хабзбуршког језгра, одавно мртвог али ипак тврдог, а у центру су остали одјеци, духови и празнина.

Карло, нови цар, био је цар emigres – далеко од реалности – а не владар праве Царевине. Оданост фантазијама, понављање давних политичких идеја, одсуство осећања за реално – све је личило на доба младог претендента, или грофа Де Шанбора. Да би слика била потпуна, краљица Зита, подршка свога мужа, потицала је из бурбонскопармске династије која је била мртва већ педесет година. Карлови саветници су, такође, били бледе слике одавно мртвих и несталих идеала: војници који су покушавали да звуче као Радецки, и то у интервалима између два немачка наређења која би примили; лакомислени племићи, остаци окружења Франца Јозефа, који су још увек маштали о Октобарској дипломи, и то у доба бољшевика и сељачких револуција; Чернин, последњи умирући ехо Метерниха, очајан и неспретан; професори Редлих и Ламаш, који и даље састављају академске планове о помирењу народа и обмањују само себе, јер не могу друге, аустријском „културном мисијом“. Та малобројна

38 Израз Лојда Џорџа.

137

група је представљала све што је остало од династије: духовно у изгнанству, мада су и даље живели у Бечу, они су последњи пут покушали да примене старо хабзбуршко оружје преговора и уступака.

Хабзбуршка монархија се суочила истовремено са поразом у рату и са револуцијом: претило је да се поклопе 1809. и 1848. Цара Карла и Двор око њега нису заносиле немачке победе. Румунија је освојена у зиму 1916, Русија избачена из рата у лето 1917, Италија побеђена код Капорета у јесен, а почетком 1918. Лудендорф је намеравао да победи Француску. Ниједан од тих успеха није донео мир који би Аустроугарску спасао од економске и политичке катастрофе. Карло је намеравао да се извуче из рата преговорима, приближивши се Енглеској и Француској преко свог бурбонско-пармског шурака. Чак је и у таквој ситуацији хабзбуршка дипломатија настављала са својим старачким грандиозним плановима, и даље укључујући и „аустријско-пољски“ план и хегемонију над Србијом у услове за закључивање мировног споразума. Узвратила је Немцима трик којим су понудили аустријску територију Италији тиме што су Алзас и Лорену понудили Француској: понуда је била без основа јер Карло није имао начина да је евентуално и оствари. Лидери Антанте, као и сам Карло, и даље су гајили илузију да Аустроугарска постоји као независна држава, и настављали са преговорима скоро до самог пада Монархије. У стварности је хабзбуршка војска била под немачком командом, а хабзбуршку економију је апсорбовала Mitteleuropa докле год је Немачка побеђивала, Аустроугарска је била уз њу, а када је Немачка побеђена, Антанта је изгубила интересовање за сепаратни мир. Тајни преговори из 1917. нису могли да имају резултата на међународном плану, али су уместо тога уништили Монархију код куће: када их је Клемансо објавио 1918, разбеснели су Немце и Мађаре о чијим је интересима у њима била реч, и тако се сасвим продубио јаз између династије и „државних народа“.

Покушаји унутрашње реконструкције такође су били јалови. Карло није био склон Мађарима, али не онако жестоко као Франц Фердинанд. Покушао је да одложи своје крунисање у Будимпешти да би избегао заклетву на угарски устав и, поготово, на интегритет „земаља светог Стефана“. Тиса је на то запретио да ће обуставити испоруке хране Бечу и Карло је, уплашен, одиграо своју улогу у хиљаду година старој представи – као последњи који је сео на већ непостојећи престо. Карло је, такође, оживео стари план о општем изборном праву у Угарској. Својом упорношћу у том погледу у ствари је истиснуо Тису са положаја. И – ту је био крај његовом успеху. У овој кризи су магнати и ситно племство окончали свој наводни сукоб и обновили јединство, по угледу на осамсто шездесете године, против хабзбуршких покушаја да заузму неки свој независни политички курс. После кратког, безначајног интервала, на Тисино место је дошао Векерле, „мађаризовани“ Немац, некада кандидат магната против Тисе, а сада на власти уз Тисину помоћ. Нацрт уставне реформе је враћен у своју прашњаву фиоку. Несташица хране у Бечу и индустријским областима Аустрије претворила је династију и њене слуге у беспомоћне молиоце за мађарску милостињу. Дуализам се могао пољуљати само у рату, а онда би било прекасно за спас Хабзбуршке монархије.

Карло није ништа постигао ни у самој Аустрији. Направио је неколико помирљивих гестова: амнестија чешких лидера осуђених за велеиздају, обновљен Рајхсрат који се састао 30. маја 1917. Народи су изразили своје жеље последњи пут у оквиру Хабзбуршке монархије. Сви су били свесни приближавања револуције и преформулисали су поново, скоро истом фразеологијом, програм из 1848. Немци су били опредељени за Ускршњи манифест из 1915, били су задовољни већ обављеним припајањем Аустрије великој Немачкој и имали су примедбе само на покушаје повратка независности династије. И Пољаци су се до краја држали захтева за своју слободу уз јарам за друге: тражили су да обнове своју превласт у Галицији коју су донекле изгубили за време рата и окупације, као и да им хабзбуршка војска помогне да од Русије откину парче украјинске територије. Зато су се слагали са жељом Немаца да Аустрија опстане као унитарна држава, наравно без Галиције. Пољацима су за

138

остварење тих амбиција сметали Малоруси који су сада били одлучнији него 1848: тражили су поделу Галиције по националним границама, па чак и апстрактније, стварање неке велике украјинске државе која би била под хабзбуршким суверенитетом.

Као и 1848, алтернативу програму „владајућих народа“ понудили су Чеси, уз извесну подршку Словенаца. Они нису негирали „свету угарску границу“, сем једном у зениту револуционарне године; сада су се на то поново усудили. Чеси су тражили уједињење свих Чеха и Словака „у јединствену и демократску чешку државу“. Јужни Словени – углавном Словенци, уз неколицину Хрвата из Далмације – тражили су „уједињење свих територија Монархије насељених Словенцима, Хрватима и Србима у једну независну јединицу, без стране доминације“, тај захтев је учвршћен позивањем на права „хрватске круне“. Тако би и Чеси и Јужни Словени настојали да раскомадају историјску Угарску и унитарну Аустрију за рачун национализма, истичући са своје стране историјску Чешку и историјску Хрватску. Тај програм је имао смисла 1848, када је династија још увек имала сопствену снагу и могла да користи Чешку и Хрватску против велике Немачке и велике Угарске. Претпоставити да династија може да присили на уступке „владајуће народе“ била је велика заблуда оних који су полагали наде у Франца Фердинанда, а 1917. је то била још тежа заблуда. „Федерална“ реконструкција Хабзбуршке монархије је могла да се оствари само кад би Немци и Мађари добровољно пристали на њу. Михаљ Карољи је проповедао национално помирење шачици својих следбеника у Угарској; међу Немцима нечег сличног није ни било. Свој доминантни положај Немци и Мађари остварили су сопственом снагом – дакле, што је династија била слабија то је више морала да се везује за њих. Од почетка до краја није било друге историјске могућности за Хабзбурге сем партнерства са Мађарима и Немцима, мада је управо то партнерство уништило Хабзбуршку монархију. Јер, моћ двеју „владајућих нација“ је могла да се сруши само поразом у рату; а такав пораз би уништио, сасвим сигурно, и моћ саме династије.

Карло је Чесима и Јужним Словенима могао да понуди само оно што је понудио и Антанти: преговоре без покрића. Предложио је оснивање „владе националности“, са професором Редлихом, мудрим тумачем „аустријског проблема“, на челу; на тај начин би националности признале даљи континуитет династије. Чеси и Јужни Словени су се и даље надали да ће придобити династију за себе. Због тога би је и признали, али нису хтели да признају постојеће угарске границе. Поред тога, нису хтели да ступе у владу само зато да би наставили рат, а Немачка не би толерисала владу основану са циљем да донесе мир. Немачки вето су подржали и Мађари претњом да ће прекинути испоруке хране: та два чиниоца су одлучила. Професор Редлих се вратио својим академским размишљањима о „аустријској мисији“. Карло се определио за Зајдлера, опет једног тупог бирократу, који је около нудио „културне аутономије“ – старо средство Социјалистичке странке којим је спречавала народе да се мешају у послове Царевине. Културна аутономија је у мирнодопско време била привлачна идеја, сада је једина „аутономија“ која је нешто значила било избегавање народа да се боре за немачку хегемонију у Европи.

Карлова настојања да раскине савезништво са Немцима и да Хабзбуршку монархију ослободи хегемоније Немаца и Мађара личили су на последње трзаје умируће династије – онај грч после кога настаје rigor mortis. До лета 1917. престало се са покушајима. Ништа се није променило јер се ништа и није могло променити а да се не сломи празна љуска Монархије, није се могло ништа друго очекивати сем распада. Хазбуршка монархија је последњи пут стала на историјску позорницу у Брест-Литовску, да би преговарала са Русијом у својству немачког сателита. Чернин је водио посебно велику дебату са Троцким о томе да ли се принципи самоопредељења примењују у Аустроугарској. Он није имао више слободе деловања него што су имали бугарски делегати, а мање него турски. Прекидао је преговоре када су Немци прекидали, настављао кад су они настављали, потписао када су и они потписали. Његова једина брига је била како да се дочепа руског жита за изгладнело

139

становништво Беча, па је одушевљено поздравио измишљање фиктивне Републике Украјине са којом је мир могао да се потпише без учешћа бољшевика. Чак је и то Чернину донело нове проблеме, јер је морао, да би се додворио Украјинцима, да пристане да им припадне и област Холма, чији је западни део био пољски. Пољаци, љути због оснивања Републике Украјине на територији за коју су се надали да ће припадати будућој великој Пољској, коначно су раскинули све везе са Хабзбурзима. То је имало катастрофалне последице за аустријску владу, која без пољске подршке више није могла да одржи ни привид контроле над Рајхсратом. Зато је покушавала да поништи Чернинов споразум о Холму – упућене су нове понуде Украјини, нови покушаји да се уступцима задовољи Пољска, и на крају је све прерасло у збрку, са дистанцираним Пољацима и непридобијеним Украјинцима.

Брест-Литовски споразум је донео само краткотрајно побољшање економског хаоса у Средњој Европи. Царски систем се наочиглед рушио. Хиљаде дезертера, сакупљених у бандама „зеленог кадра“, лутале су селима, вредност новца је падала све брже, производња је замрла, није било угља, хране, ни усмерења, ни контроле. Ратни заробљеници су се враћали из Русије и доносили бољшевичке идеје, или бар манир непоштовања „власти“ који је донела руска револуција. На иницијативу Ота Бауера, који се такође вратио из Русије, Социјалдемократска странка је одбацила принцип „културне аутономије“ и почела да се залаже за национално самоопредељење. То је значило да су династију напустиле њене најлојалније присталице. Национално самоопредељење за које се Социјалдемократска странка залагала било је самоопредељење Немаца у Чешкој, што је требало да их ослободи чешке власти. Социјалдемократама је пало на памет да помену самоопредељење других тек у октобру 1918, а и тада су остали фанатично на страни покрајинског „интегритета“ Корушке против националних захтева Словенаца.39

Године 1848. претња од социјалне револуције окупила је поседничке класе око Хабзбурга, а сада је имала управо супротан ефекат. Династички ауторитет је очигледно био неспособан да се одупре олуји, али су нове националне државе биле за то способне. Националне револуције су подржаване као замена за социјалну револуцију, посебно зато што су чак и најекстремнији политички лидери социјалиста били, захваљујући самој чињеници да су то били образовани људи, национално свесни. У јануару 1918. Чеси, чланови Рајхсрата, и три дијете „Бохемије“ заједно захтевали су своју суверену државу „у историјским границама земаља „Бохемије“ и Словачке“. У том историјском моменту није било важно то што „Словачка“ никада није постојала. Тај програм је означио стварни прекид чешких интелектуалаца и капиталиста са династијом. У земљама Антанте претња од колапса у Средњој Европи такође је донела успех „емигрантским“ лидерима: они су убедили савезнике да су они једини „ауторитет“ који их може спасти од бољшевизма. То је први постигао Масарик. Почетком 1917. земље Антанте су укључиле „ослобођење“ Чехословака од „стране власти“ у своје ратне циљеве, мада је до тога дошло сасвим случајно40. Ипак су, и годину дана касније, сматрали да је то спојиво с очувањем Аустроугарске. Одлучујући потез је било оснивање Чехословачке легије у Русији. Како је Легија остала одвојена од бољшевизма, и на крају се и борила против бољшевика, одушевљење савезничких државника, који су коначно открили небољшевичку алтернативу Хабзбурзима, било је неограничено. У лето 1918. Енглеска и Француска су признале Масарика и његово Национално веће као „представнике будуће чехословачке владе“.

Догађаји у Русији су били још једна срећна околност за Масарика. Док је био у посети Чехословачкој легији у Русији, после прве револуције, тамо га је затекла друга и морао је да се врати у Европу преко Владивостока и Америке. Председник САД Вилсон, професор 39 Тако је и 1945. Социјалдемократска странка преузела власт од националсоцијалиста у име „слободне,

недељиве Корушке“.40 Савезници су хтели да наброје „Италијане, Јужне Словене и Румуне“. Италијани су се успротивили у

погледу „Јужних Словена“ и пристали су само на неодређене „Словене“. Французи су онда додали „Чехословаке“ да би програм био што конкретнији.

140

политичких наука, могао је лако да потпадне под утицај професора „аустријске мисије“. Уместо тога, Масарик, већи професор него што су они били, придобио је Вилсона за ствар националног опредељења у складу са својим тумачењем те идеје, којим је историјска Чешка прерасла у националну чехословачку државу. Сем тога, Масарик је у Америци открио словачке и малоруске националне заједнице – досељенике из северне Угарске који су задржали своју националну свест, обогативши се у међувремену у Америци. Слаба тачка Масариковог положаја је било то што Словаци и Малоруси у Угарској нису имали право политичког изјашњавања, па није могао да тражи њихову подршку: с друге стране, то је можда била и његова срећа, јер га они можда не би подржали. Било како било, Малорусе и Словаке у Америци је могао да употреби као замену. Они, који су оставили Угарску и отишли у Нови свет, могли су да је се одрекну за рачун Чехословачке. Као словенска острва у англосаксонском свету, они су имали заједницу ближу Чесима него што су они икада били код куће, нарочито пошто је Масарик могао да понуди њима, успешним америчким грађанима, Чехословачку спасену од бољшевизма. Они су се, наравно, погађали са Масариком: Словаци су се надали, имитирајући своје бивше господаре, да ће играти улогу Угарске у новој дуалистичкој држави, па су тражили равноправност на федералној основи. Малоруси, које нису много интересовали ни Чеси ни Словаци, тражили су аутономију какву је Галиција имала у Аустрији41. Масарик је објаснио, мада можда не најенергичније, да он не може унапред обавезивати будућу чехословачку државу: по њему су ти захтеви били само предлог, а од суштинске је важности било да се организује јединствен чехословачки покрет који би придобио савезнике за себе. Словаци и Малоруси су се касније жалили да су били преварени: мислили су да је он глуп, пошто је филозоф, што је потпуно нелогична претпоставка. Тако се догодило да је Масарик постигао свој циљ: 3. септембра 1918. САД су признале њега и његово Национално веће као de facto владу Чехословачке. Алтернатива Хабзбурзима је, према томе, рођена пре формалног распада Хабзбуршке монархије. Мада Масарик није имао моћ да изазива догађаје, он их је антиципирао и обликовао правац њиховог развоја.

Југословенски покрет није био тако свесно руковођен; у ствари, Масариков углед био је толико велики да је могао да понесе обе словенске идеје, па је у том смислу био и креатор Југославије колико и Чехословачке. Ма како то чудно звучало, Југославија, држава Јужних Словена, дуговала је свој настанак немачком успеху; да су Србија и Италија 1915. победиле, обе би биле против ње. Када је Србију победила Немачка 1916, српска влада је такође отишла у изгнанство. Амбициозне идеје се увек боље прихватају у изгнанству него код куће. Тако се у јулу 1917. Пашић, премијер Србије, састао на Крфу са Трумбићем, југословенским лидером из Далмације, и сложио се с оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића. Италија је пристала на југословенство због пораза у Кобариду, који је био последња победа аустроугарске војске. Нашавши се на ивици провалије, Италија није смела да одбаци ниједно оружје против непријатеља. У априлу 1918. у Риму се састао Конгрес потлачених народа Аустроугарске и Италијани су се представили као водећа земља међу потлаченима; они ће се убрзо показати таквим угњетачима Немаца у Тиролу и Словенаца у Истри, да ће у поређењу са њима Мађари из најгорег периода своје владавине изгледати као чисти либерали. Отада су савезници толерисали, па чак и подстицали, југословенски покрет, мада он званично није био признат.

Чехословачка је већ званично постојала, а Југославија је била следећа на реду. То је запечатило судбину Хабзбурга: није било отвореног пута за преговоре нити ичега више о чему би могло да се преговара. Августа 1918. Немачка је побеђена на западном фронту. У 41 Прикључење малоруских области у северној Угарској је накнадно додато Масариковом програму. Он је

сматрао да ће оне бити придодате Русији после распада Хабзбуршке монархије, па је намеравао да их само држи под заштитом док се Русија не опорави. Та заштита је окончана 1945. Било је такође и стратешких разлога за то: пошто није могао да има сигурну границу са Русијом, коју је сматрао суштински важном, морао је да оствари границу са Румунијом као замену за то.

141

септембру је Бугарска побеђена изашла из рата. Хабзбуршка дипломатија је настојала да закључи мир под било каквим условима, или безусловно: било јој је важно само признање династије. Иницирала је преговоре са Вилсоном и слала понуде Чесима и Јужним Словенима надајући се било каквом одговору, јер би било какав одговор значио признање да династија још постоји. Аустроугарска је 4. октобра прихватила Вилсонових „четрнаест тачака“ и препустила њему да одреди будући облик Монархије. Отада је, како је писао један вашингтонски лист, „Аустрија имала премијера са седиштем у Вашингтону, а његово име је Вудро Вилсон“; јер, можда би Вилсон прихватио наименовање и тако признао династију. Националним лидерима је још једном понуђена „влада народности“; овога пута је то понудио Ламаш, још један професор „аустријске мисије“. Ниједан национални лидер на то није одговорио, јер их више није интересовала никаква хабзбуршка влада. И династија је 16. октобра прихватила федерализам – после седамдесет година одбијања. Аустрија ће бити федерална држава, са националним владама које ће сарађивати са царском владом и самим тим је признати. У складу са тим, тај постхумни програм је имао и клаузулу која га чини безвредним: „реконструкција (у федералну државу) ни на који начин не угрожава интегритет земаља које припадају Светој Круни Угарске“. Чак су и до последњег даха Хабзбурзи удовољавали угарским претњама.

Једини резултат тих узалудних маневара била је смена министара – драгоцени Ламаш и Редлих најзад су дошли на власт. Што је још чудније, Андраши, син оснивача дуализма, постао је министар спољних послова са задатком да поништи дело свог оца. Вилсон је 21. октобра одговорио: признајући чехословачку владу и праведност југословенских захтева, он не може да прихвати „аутономију“ као основу за закључивање мира: „Они, а не ја, ће одлучити која би мера аустроугарске владе задовољила њихове тежње.“ Истог дана је чехословачка влада у Паризу издала своју декларацију о независности. Хабзбуршка династија је учинила последњи напор да спречи уклањање свог леша са међународне позорнице. Андраши је 27. октобра, одговарајући на Вилсонову ноту, прихватио независност нових држава и понудио да преговара са њима – можда ће неко ипак најзад да призна хабзбуршку „власт“, ко и над којом земљом више није било важно. Било је прекасно: Андраши није добио ни одговор на своју поруку.

Уместо тога, национални лидери су довели распад до краја. У Прагу је 28. октобра прокламована Чехословачка република која је преузела сва овлашћења царских власти. Словаци су стигли само до тачке захтева за „аутономијом“ унутар Угарске; оборила их је с ногу вест да Чехословачка већ постоји и они су, скоро без даха, док су још преговарали са Будимпештом, прихватили нову државу 29. октобра. Словенци и Хрвати, који више нису били под заштитом мртве руке Хабзбурга, нашли су се беспомоћни пред претњом Италије и постали Југословени, бирајући од два зла мање; чак је и Хрватска дијета, са својом „чистоправашком“ већином, прихватила савезништво са Србима. Југословенска држава је прокламована у Загребу 29. октобра, а импровизовано Национално веће је преузело дужности владе већ следећег дана. Царске власти су се предале без отпора; изгледа да је национална свест сазрела. Слом династије и владајућих нација одједном је подређене народе испунио самопоуздањем – мада само привремено, оно је било довољно да створе своје националне државе.

Династије се нису одрекли само подређени народи. И владајући народи су, такође, изгубили свако интересовање за њу чим је уништена њихова превласт над „нижим расама . Поред тога, напуштајући династију, владајуће нације су, подражавајући своје бивше поданике, покушавале да се представе као да су и оне потлачени народи који су били принуђени да ратују против своје воље – и да се тако увуку међу савезнике. Италијани су показали на који начин се то може урадити 1915, када су напустили Тројни савез. Требало је као награду да добију Трст и власт над пола милиона Јужних Словена. Пољаци су се још боље снашли; пошто их је било на обе стране у рату, они су се сада претворили у савезнике, а

142

ипак задржали све добробити које је пружала сарадња са Хабзбурзима. Заједнички аустроугарски министар финансија постао је одједном министар финансија Републике Пољске. Галиција је, нешто касније, остала у Пољској и поред тога што је у њој живело три милиона Малоруса – у складу с „аустропољским решењем“. Пољаци су својој превласти додали мало више угледа освојивши, две године касније, још украјинских територија на рачун Русије. Пољаци су, у ствари, добили остатке Брест-Литовска, као и Познањ и „коридор“, који су били плодови немачког пораза.

Мађари су и даље били решени да сачувају велику Угарску. Пошто није било Хабзбурга, или, што је још важније, пошто су основане нове државе, једино решење је био Кошутов пут, револуционарна република из 1848. Мађарска владајућа класа је била спремна на сваку ситуацију: могли су да пруже чак и доказе да су преобраћени. Михаљ Карољи, некада најнепопуларнији човек у Угарској и на путу да то опет буде, на тренутак је постао лидер „мађарске нације“ – нико, уосталом, не би могао да замери његовој прошлости: прави пријатељ Словена и непријатељ Немаца. Цар Карло га је 31. октобра поставио за премијера, саопштивши му то телефоном. Три дана касније он је објавио да је Кошутово дело остварено уз одобрење Хабзбурга – Угарска је била независна држава са сопственом војском, мада је та војска била у расулу. о стало је само да се убеде народи у Угарској да ће то убудуће бити заједничка држава равноправних народа и да се савезници увере у то да су Мађари били угњетавана нација; другим речима, да је Карољи типичан представник „мађарске нације“. На несрећу Средње Европе и Угарске, Карољи није био исто што и Масарик – није повео своје народе за собом.

Аустријски Немци су пошли за примером других. Настојали су да спасу немачке области у Чешкој, да не припадну Чехословачкој. Одбацили су програм социјалиста о самоопредељењу док се односио на престанак њихове превласти над другима – а сада је самоопредељење одједном постало њихов једини спас, па су се и клерикалци, царски генерали и министри и хришћански социјалисти, сви окупили око социјалистичких лидера. Немци у Рајхсрату су се претворили у Немачку националну скупштину и 30. октобра прокламовали државу „Немачку-Аустрију“42 – државу без граница или дефиниције, која би требало да окупи све немачке поданике Хабзбурга. Нефункционална сама по себи, безначајни скуп делова, могла је да опстане једино као део Немачке. Отада је влада „Немачке-Аустрије“ била састављена од социјалиста, представника „угњетених“. Немци-Аустријанци су играли улогу у трансформацији сцене коју је царска Немачка режирала за потребе Антанте: слободна Немачка-Аустрија је свалила одговорност на Хабзбурге, слободна Немачка на Хоенцолерне – две ишчезле династије – у нади да ће бити примљене у заједницу слободних народа. Ни Угарска ни Немачка-Аустрија нису предвиделе да ће савезници, после пораза Немачке, више бринути о обуздавању бољшевизма него о промоцији демократије: да ће прихватити председника Масарика, краља Србије, па чак и краља Румуније (који је поново ушао у рат 9. новембра, два дана пре краја рата) као чуваре поретка, а не као владаре слободних држава, и да неће правити неку јасну разлику између Карољија и Ота Бауера, с једне, као ни између Лењина и Троцког, са друге стране.

До краја октобра сви народи Царевине одрекли су се Хабзбурга и основали своје нове националне државе; остала је само аустроугарска војска која се још увек бранила на италијанској територији. Али, то није била војска Радецког, затуцаних сељака без националних осећања, већ војска која је подлегла националном полету који је код куће однео у неповрат царске институције. Хрватске регименте су се сада заклињале на верност југословенској држави, чешке Чехословачкој републици, ратна морнарица је истакла југословенску заставу и у недоумици тражила југословенску власт да не би морала да се

42 То је било званично име нове државе и једино које тачно представља њен карактер. Антанта је инсистирала на безначајном имену „Аустрија“; надала се да ће спречити аустријске Немце да буду Немци забранивши им да себе тако називају; право „измишљање“ Аустрије које би запањило и Палацког.

143

преда Италијанима, а 1. новембра је Карољи наредио свим угарским трупама да се врате кући. Најзад, 3. новембра, аустроугарска највиша команда је, преговарајући у име Царевине која више није постојала, потписала капитулацију с Италијанима. Пошто је капитулација потписана, али пре него што је ступила на снагу, Италијани су се појавили из позадине енглеских и француских трупа у којој су се крили, и без отпора заробили стотине хиљада ненаоружаних аустроугарских војника. То је била велика „победа“ код Виторија Венета, ретки тријумф италијанског оружја. Највећи део аустроугарске војске се распао у парампарчад, сваки војник је својим путем ишао кући, пробијајући се како најбоље зна кроз тај хаос.

Последњи остаци Хабзбуршке монархије су били цар и Ламашева влада, „постхумни кабинет државе“. Моћна хабзбуршка држава се свела на једну собу у којој су се остарели бирократи и професори суморно згледали – то је било све што је остало од „аустријске идеје“, тако лепе на папиру, а тако катастрофалне у стварном животу. Никаквог више посла нису имали, сем да преговарају о личној безбедности цара; као духови, нестали су са страница историје а да ни тај последњи циљ нису остварили. Цар Карло је остао сам са својим пустим правима, па се 11. новембра, одрекао сваког учешћа у влади Немачке-Аустрије, а 13. новембра у влади Угарске. Није хтео да абдицира. Отишавши прво из Беча, а онда и из Аустрије, однео је у изгнанство последње нити хабзбуршког мртвачког покрова.

ЕПИЛОГ

Народи без династије

Нестанак цара Карла са сцене означио је крај Хабзбуршке монархије, али не и окончање проблема Средње Европе – напротив, учинио их је акутнијима. Монархија није била „решење“; она је почивала на сопственој сумњи у могућност проналажења „решења“ и зато је настојала да сачува, мада без правог убеђења, институције које су изгубиле своју моралну подлогу. Династичка Царевина је држала Средњу Европу као што гипс држи сломљену ногу: мада је потребно да се гипс разбије да би нога могла да се креће, само његово разбијање не гарантује успешно и лако кретање ноге. Хабзбурзи су оставили у наслеђе два своја проблема народима које су штитили, експлоатисали и најзад изгубили: унутрашњи проблем власти и спољни проблем безбедности. Државе су морале да открију моралну основу за поредак у сопственој кући. Још је хитније било проналажење средстава за заштиту од притиска Немачке, која је остала једина велесила на европском континенту. То је био проблем који је уништио Хабзбурге: били су изгубљени када је 1914. Аустроугарска постала немачки протекторат. После двадесет година исти проблем је уништио и оно што је постигнуто 1919.

Миротворци из 1919. испунили су, уз извесне резерве, погодбу склопљену с Италијом и Румунијом, да би те земље увукли у рат. Сем тога, Пољаци су присвојили Галицију, што су одувек и намеравали. Ти наводни акти националног ослобођења били су тако сплетени са историјским и стратешким аргументима да је најзад „ослобођена“ нација представљала више од половине преузетог становништва, а у случају Италије мање од половине.43 У том погледу, без обзира на позивање на „самоопредељење“, ни Пољска ни Румунија нису биле чисто националне државе: Пољаци су чинили мање од две трећине Пољске, а Румуни нешто више од две трећине становништва Румуније. Пољаци и Румуни су били „државни народи“ по 43 У Галицији је било скоро исто толико Малоруса колико и Пољака; Пољаци су полагали право на Галицију

на основу историјског наслеђа и обећавали Малорусима аутономију коју им никада нису дали. Румуни су инсистирали на историјском јединству Трансилваније и томе додали захтеве за угарским територијама које су тражили на националној основи: око трећине становништва које су преузели чинили су Мађари, а петину Немци. Италијани су тражили границу на Алпима, што је био захтев стратешке природе, а територију некадашње Млетачке републике као своје историјско наслеђе; две петине становништва које су преузели чинили су Јужни Словени, а једну петину Немци.

144

угарском моделу. Остали народи, као и у старој Угарској, имали су само мањинска права која, као и у Угарској, нису могли да остварују. Као нови рафинман, мањине су у Пољској и Румунији, мада не и у Италији, биле стављене под заштиту Лиге народа, која није била ништа ефикаснија од заштите Хабзбурга у Угарској.

То су биле ампутације са старог хабзбуршког центра. „Самоопредељење“ је требало потпуно да се спроведе и на свим преосталим хабзбуршким територијама. Бивше „владајуће нације“ су свакако примиле благослов „самоопредељења“, углавном против своје воље. Мађари су најзад остварили своју тежњу да имају националну државу, мада на неочекиван начин: Угарска је остала без подређених народа, а и без знатног броја Мађара. Седам покрајина44 које су наследиле име „Аустрија“ чиниле су једну немачку националну државу која би се, да је заиста било на снази начело „самоопредељења“, припојила Немачкој. Две нове државе, Чехословачка и Југославија, тврдиле су да су засноване на принципу националног уједињења и да су нашле оно уједињавајуће начело које није имала Хабзбуршка монархија. Чеси и Словаци би постали један народ, као што су Пијемонтези и Наполитанци постали Италијани; Срби, Хрвати и Словенци би се сјединили у Југославију као што су се Пруси, Баварци и Саксонци сјединили у Немачку. Скоро да је реч о аналогији, али недовољно блиској да би била тачна.

Италија и Немачка су, што је тачно, ујединиле становништво различитих држава, са различитим културним наслеђем и чак различитих, као у Немачкој, вероисповести. Ипак, обе су вековима припадале истој култури; увек је у свести људи постојала нека „идеална“ Италија или Немачка. Чехословачка и Југославија нису имале такву предисторију. Њих су „измислили“, прву Масарик а другу Штросмајер, у духу изреке Палацког: биле су неопходне и, према томе, морале су да постоје. Бискуп је превидео проблем верских разлика, а професор је занемарио хиљадугодишњу историју. Штросмајер и Масарик су створили нове државе, али не и нове народе. Масарик би можда стопио Чехе и Словаке у једно да је применио метод „крви и гвожђа“ као Кавур и његови наследници на становништво јужне Италије, али се то противило његовим уверењима. Када је реч о Немачкој, ни Бизмарк ни Хитлер не би ујединили немачке државе да су оне тако дуго и жестоко ратовале на супротним странама као што су ратовали Срби и Хрвати. Сем тога, немачке државе су, без обзира на њихова звучна имена, све од реда јучерашње творевине; чак и Пруска има безначајну историју у поређењу са Србијом. Где је била Пруска у време цара Стефана Душана? Сем тога, национализам може да премости јаз између римокатолицизма и протестантизма, али не и много шири јаз између православља и римокатолицизма. Можда се, у сваком случају, дух времена променио, па је доба националних амалгама прошло. Сви су, чак и Словаци, имали школе, сопствену књижевност и интелигенцију која се борила за места у бирократском апарату.

Као резултат тога, Чехословачка и Југославија су, упркос својим националним уверењима, поновиле националне компликације од којих је патила Аустроугарска. Уставна Аустрија је имала осам народа45, Чехословачка седам46, велика Угарска седам47, а Југославија девет48. Чехословачка је постала унитарна држава у којој су Чеси били „државни народ“, као што су Немци били у уставној Аустрији. Југославија је имала период квазифедерализма, а онда је и она постала унитарна држава коју су Срби сматрали својом националном државом, по узору на Мађаре у Угарској. Чеси су имали педесетогодишње искуство у погађању и маневрисању. Уз свакакве трикове они ће својим Немцима нудити програме на папиру, који

44 У републиканској Аустрији је Беч такође имао статус покрајине, а од бивших територија под Угарском основана је нова покрајина Бургенланд (Градишће).

45 Немци, Чеси, Пољаци, Малоруси, Словенци, Срби и Хрвати (стварни амалгам у Далмацији), Италијани и Румуни.

46 Чеси, Словаци, Немци, Мађари, Малоруси, Пољаци, Јевреји.47 Мађари, Немци, Словаци, Румуни, Малоруси, Хрвати, Срби.48 Срби, Хрвати, Словенци, босански муслимани, Мађари, Немци, Албанци, Румуни, Македонци (мада они

званично нису постојали).

145

су се углавном вртели око позиције повлашћене мањине, на шта су Немци пристајали, као што су Чеси некада пристајали на тај положај у старој Аустрији. Али, у души ће Немци увек настојати да припоје Чешку Немачкој, као што се ни Чеси у души не одричу „земаља светог Вацлава“. На велико питање хабзбуршке историје: „шта би било“ да су само Хабзбурзи били далековидији и демократичнији – одговор је морала да дâ влада под Масариком. Чеси и Немци се нису помирили. Уместо тога, најзад је постало јасно да та два народа не могу да живе у истој држави.

Чеси су могли да надиграју Словаке, али не и да их задовоље. Масарик се надао да ће Чеси и Словаци моћи да се здруже као што су могле Енглеска и Шкотска – испоставило се да је у тој подели Словачка узела улогу Ирске. На исти начин, Срби су могли да надвладају Хрвате, али нису могли да их задовоље, а ни да их надмудре, пошто су у политици Срби били неискуснији. Тако су и они имали „ирски проблем“ и нису смислили ништа боље од Балфурових метода. Словаци и Хрвати, два незадовољна народа, маштали су о ускрснућу Франца Фердинанда, желела повратак Хабзбуршке монархије, римокатоличке, наднационалне и наклоњене богатом сељаку. Пошто је та Хабзбуршка монархија заувек нестала у неповрат, та два народа су у стварности ишла наруку великој Немачкој која је наследила Хабзбурге, па су оба активно учествовала у разграђивању поретка из 1919, за рачун Немачке.

Тако се догодило да су чехословачка и југословенска начела, која су настала као израз национализма, прерасла у нове верзије „аустријске идеје“ – оруђа за држање различитих нација заједно. Обе идеје су донекле биле реалне. Земљишна реформа је, после слома великих поседа, „убила“ „аустријску“ класу земљопоседничког племства која је одржала стару Царевину; а аустријски крупни капиталисти, ако нису били уништени, концентрисали су се у Бечу. Индустријализована Чешка се показала као алтернатива: образована класа либералних схватања, спремна да преузме одговорност вођења државе. Та владајућа класа је била иста у целој Европи: уједињена хуманистичком филозофијом, одржавала је „наднационалну“ власт, као што је некада чинило хабзбуршко племство. Паралела је била потпуна када је Масарик поново увео францјозефовску институцију чиновничког владиног кабинета независног од парламента. Југославија није имала образовану средњу грађанску класу, ни богаташе који су могли да је створе; такође и без земљопоседничког племства, имала је владајућу класу састављену од официра, што је превише уска основа за једну државу. Међу хрватском интелигенцијом преостало је нешто „Југословена“. Пошто су самим тим они били против велике Србије били су и противници режима и често заиста прелазили на страну својих старих противника, Хрватских националиста.

Политички проблем сваке средењоевропске земље је потицао од највећег хабзбуршког „остварења“: то је очување сељаштва. Пре 1918. сељаци и племићи, две „аустријске“ класе, биле су контратежа једна другој, а често су представљали и јединствен фронт против урбаних капиталиста и интелектуалаца. После велике земљишне реформе та равнотежа је поремећена. Племство је опстало само у Угарској. Као резултат тога, најреакционарнија држава у Средњој Европи постала је она која је једина, двадесет година касније, очувала уставне форме и чак нешто као владавину закона. „Сељачке демократије“ нису, како се показало, поштовале ни демократију ни законе, јер сељаци, сами по себи, не могу да створе елиту. Сељачке странке су убрзо по корупцији надмашиле свој прототип – Француску радикалну странку; сељачки политичари, који нису имали никакво основно политичко начело, користили су националну мржњу да би заташкали своје незаконите послове. Чехословачка је била поштеђена пуног ефекта „аграризма“ захваљујући чешкој индустрији и Универзитету у Прагу. Све остале земље Средње Европе, сем Угарске, постале су „полицијске државе“. Метерних је одавно предвидео да би то била последица владавине сељака.

Ипак, поредак из 1919. није пропао само због унутрашње корупције и неспособности да се нађе „решење“ нерешивих проблема. Чеси и Немци су се могли у Прагу погађати до у

146

бесконачност, као што су се некада бескрајно погађали у Бечу; и можда би једном сви Словени прихватили српску историју да је краљ Александар успео да подигне онај „кинески зид“ за који се Метерних залагао почетком 19. века, а Мађари после 1867. Чак би и корупција и тиранија сељачких политичара јењавале с индустријализацијом и израстањем богате грађанске класе. „Земље наследнице“ су свакако биле сиромашне, то није било ништа ново, и није настало због пада Хабзбуршке монархије. У ствари, пад Хабзбурга је, мада није сам по себи решио тај проблем, донео прву прилику да он буде решен. Сиромаштво у Средњој Европи било је последица постојања великих поседа који су опстајали под заштитом Хабзбурга, као и концентрације индустрије у рукама Немаца. Оба разлога су могла да нестану после ослобођења од хабзбуршке владавине. Ниво пољопривредне и индустријске производње је порастао у првој деценији после Првог немачког рата у свим земљама наследницама. Те земље су затим опустошене великом економском кризом, која није имала корене у њима него у Сједињеним Америчким Државама, највећој економској целини на свету. У ствари, да су земље наследнице биле дуже времена независне, оспособиле би се за самоодбрану. Овако су зависиле од западноевропских тржишта, а њихово затварање препустило их је на милост и немилост Немачкој.

Попуштање Немачкој је уништило поредак из 1919, као што је упропастило и Хабзбурге. Права „аустријска мисија“ је била очување народа Средње Европе од концепта Mitteleuropa; та мисија је окончана 1914. када су Хабзбурзи постали немачки сателити. Чехословачка и Југославија, две творевине из 1919, нису биле довољно снажне да се успротиве немачкој моћи. Одбрамбена унија Средње Европе је била немогућа из истог разлога који је уништио Хабзбуршку монархију – због сукоба између владајућих и подређених народа. Парадоксално, али Хабзбурзи су остали једини уједињујући принцип чак и после свог пада: Мала антанта Чехословачке, Румуније и Југославије је постојала само ради отпора обнављању владавине Хабзбурга, а никада се није споразумела око много озбиљнијег проблема – пружања отпора Немачкој.

Ипак, обнову Хабзбурга није желео нико, сем Словака и Хрвата. Мађари су били уз Хабзбурге само док им је то пружало прилику за превласт над подређеним народима у Угарској, као и за неоправдано висок међународни положај. После 1919. више су волели предности „краљевства без краља“, у коме је регент био адмирал без морнарице. Мађарска се није помирила са својим положајем. Упорно тражећи корекције граница, Мађари су у ствари желели да обнове „хиљадугодишњу Угарску“ и проповедали о томе пре свега да би одвратили пажњу сељака од великих поседа који су опстали. Пошто сами нису били довољно јаки да сруше поредак из 1919, Мађари су ступили у „ревизионистичку“ алијансу, прво с Италијом, а онда са Немачком, и тиме поновили модел из 1848. Заиста, Мађари су тврдили да они имају највише удела у тријумфу Немачке. Бетлен, њихов највештији политичар, написао је 1939: „Мада је Мађарска била слободна да се определи, одбила је да приђе Малој антанти, учинивши тиме непроцењиву услугу Немачкој и онемогућивши стварање јаког антинемачког блока.“ Ипак, мађарски прорачун није био добар; нису успели да постигну монопол на Хитлера какав су некада имали на Франца Јозефа. Хитлер је искористио могућност коју је Шмерлинг пропустио, па се Мађарима супротставио Румунијом и Словацима. Пал Телеки, последњи представник Тисине школе, признао је пропаст велике Угарске својим самоубиством у априлу 1941.

Немачки „Аустријанци“ су на први поглед изгледали помирљивији. Република која је основана 1918. била је стварно демократска, а вера у демократску сарадњу Беча и Прага је била Масарикова највећа заблуда. Аустријски социјалдемократи нису одустали од свог немачког национализма, па су на немачку републику гледали са претераном надом, а на Чехословачку са претераним неповерењем. Одвојеност од Немачке су увек сматрали за несрећу, а не за нормално стање. Чисти „Аустријанци“ су били отпадак старе Царевине – бирократе, официри, свештеници – а Мађарска је била једини сусед који им се допадао.

147

„Аустрија“, којој су били лојални, била је само историјска успомена, а не држава која има територију, а чак су и успомене на њу већ биле магловите и збркане. Апсурдним неспоразумом, сваки становник тих седам немачких покрајина је, како се претпостављало, требало да има те „аустријске“ карактеристике, које су у ствари биле класне карактеристике државних функционера и земљопоседничког племства. Сваки „Аустријанац“ је требало да буде безбрижан и галантан, да воли музику и носи тиролску народну ношњу. То је имало смисла колико би имало смисла и обући енглеске фабричке раднике у ружичасте ловачке јакнице. Демократска „Аустрија“ није била стварна. Демократе нису били „Аустријанци“, а „Аустријанци“ нису били демократе. Те две врсте су се међусобно бориле и исцрпљивале се у тој борби. У фебруару 1934. клерикални Аустријанци су збацили демократску републику; у јулу 1934, под претњом немачког нациопализма, ставили су се под италијанску заштиту – понижавајућа ситуација за наследнике Метерниха. Међутим, и то се показало бескорисним: није било места за „ревизионистичку“ лигу Италије, Мађарске и Аустрије, која би се одупирала Немачкој. Италија и Мађарска су постале немачки шакали, а „Аустрија“ прва немачка жртва.

Па ипак, за становнике „Аустрије“ Хитлерова окупација Беча у марту 1938. представљаће акт националног ослобођења; она их је ослободила последњих остатака Хабзбурга и ујединила их са њиховом националном државом. Хитлер није био само „највећи поклон Аустрије немачком народу“ – он је био тријумф аустријске политике и освета Аустрије за пораз из 1866. Пруска је постала затвореник Беча, а преостали најбољи елементи пруског друштва побијени су рукама Хитлерових крвника после 20. јула 1944, Све што је знао Хитлер је научио у Аустрији – национализам од Шенерера, антисемитизам и обраћање „малом човеку“ од Лигера. Унео је специфичну бечку демагогију у немачку политику. Рајх који је он створио није био ништа друго него „царевина од седамдесет милиона“ коју је измислио Брук 1850, а Бизмарк одбио 1866. Било би, заиста, неразумно очекивати од „Аустрије“ да буде препрека унутрашњој и спољној политици које су биле потпуно, по пореклу и духу, „аустријске“.49

Тако ни поредак из 1919. није у себи нашао снагу коју ни Хабзбурзи нису имали, па је у истој мери зависио од политике великих сила. Као и Метерних, и Бенеш је, као представник новог поретка, морао да убеђује победнике из 1919. да су „земље наследнице“ неопходне Европи. Монархистичка солидарност је заиста постојала после 1815, а демократска солидарност није преживела 1919. Средњоевропски политичари су мислили да су остварили чудо и измакли немачкој хегемонији а да не постану зависни од Русије. Основа тог чуда био је савез са Француском: изгледало је да је најзад постигнуто оно чему су тежили Метерних и Таљеран 1815, Метерних и Гизо 1846, Бојст и Наполеон III 1867, па чак и Ерентал 1911. То је била највећа заблуда међуратног поретка, која је тај поредак на крају и срушила. Земље наследнице су почивале на снази Француске, а Француска је од њих очекивала снагу коју сама није имала. После 1870. Француска је дуговала свој положај велесиле опстанку Хабзбуршке монархије, чиме је маскирана чињеница да је Немачка била једина велесила на европском континенту. Зато је пад Хабзбурга повукао за собом, и упропастио, и Француску. Француска, некадашња противница Бечког споразума, сада је била последњи остатак Метернихове Европе и није могла да успе у ономе у чему он није успео.

Хитлер је европску политику вратио у воде стварности. Хабзбурзи су намеравали да буду трећи пут између Немачке и Русије: они нису успели, а није било никога другог. Председник Бенеш је једном проповедао схватање да се Чехословачка налази између Истока и Запада, а на крају Другог немачког рата је изјавио да се Чехословачка налази између Немачке и Русије. „Земље наследнице“ више нису балансирале: пред немачком доминацијом

49 Тако су и Србик, Метернихов биограф, и Глајзе-Хорстенау, историчар који се бавио аустроугарским војним поразом, почели као „великоаустријанци“ а завршили као националсоцијалисти. Хитлер им је понудио ону владавину силе коју су узалуд очекивали од Хабзбурга.

148

изабрале су руску заштиту. То су најјасније схватили најближи суседи Немачке, а најмагловитије они којима је немачка сила изгледала далека. Чеси су покушали да помире демократију и савез са Русијом, а у Румунији и Бугарској је такав савез могла да донесе само комунистичка диктатура. Ипак, западне силе, Енглеска и Америка, нису Источној Европи понудиле ништа сем својих протеста: да не помињемо војну помоћ, нису могле да помогну ни толико да се индустријска моћ пресели у Источну Европу, што би једино решило „немачко питање“. Да је англоамеричка политика успела да потисне Русију, резултат не би било национално ослобођење него обнављање немачке хегемоније, прво економске а после и војне. Тачније речено, дошло би до неке врсте националног ослобођења, јер је сама неконтролисана примена националног начела била инструмент немачке хегемоније. Словачка и Хрватска би могле да постану „независне државе“ само у систему који би креирала Немачка.

После Другог немачког рата „Аустрија“ је још једном враћена у живот новим декретом победника. Мада је имала мање заслуге за отпор Хитлеру него чак и Пруска, третирана је као „либерална“ земља, па је Бечка опера опет радила прековремено да би оживела „аустријску културу“. Мађарска је коначно била приморана да изведе земљишну реформу. То је елиминисало високо племство које је у Мађарској одржало известан цивилизацијски елемент, а није створило „демократско сељаштво“, као што га није створило ни у осталим „државама наследницама“ после Првог немачког рата. Функционери, ситни племићи, прилагодили су се сарадњи са комунистима као што су се некада прилагодили сарадњи са Хабзбурзима, и није било изгледа да ће бити поузданији партнери у овом случају него што су били у оном.

Две вишенационалне државе, Чехословачка и Југославија, и даље су трагале за неком идејом. Чеси су смирили, ако не и потпуно решили, проблем Чешке вративши Немце у њихову „матичну домовину“ о којој су тако дуго проповедали. Помирењу са Словацима се нису нимало примакли. Рат их је још више раздвојио. Чеси су преживели жестоку немачку тиранију, док су Словаци били мажени љубимци у Хитлеровој Европи. Зато су само словачки комунисти били задовољни уједињењем са Прагом. У ствари, једино је комунистичка Словачка могла да спасе јединство Чехословачке, по цену уништења чехословачке демократије. Суочени са непожељним алтернативама, Чеси су још једном применили метод одлагања који су научили од Хабзбурга, и надали се да ће индустријализација и широко образовање народа временом створити хуманистичку грађанску класу Словачке која би могла да донесе остварење Масарикове идеје.

У Првом немачком рату су се Чеси и Словаци заједно борили у чехословачкој легији, док су се Срби и Хрвати борили једни против других. Мало Словака се борило у Другом немачком рату, а ниједан на страни Чеха. Срби и Хрвати су се најзад борили заједно у великом партизанском рату који је створио Југославију, као што је француско-немачки рат 1870. створио Немачку. „Федеративна Народна Југославија“ је у праксу претворила оно велико „могло би да буде ако би било“ хабзбуршке историје. Маршал Тито је био последњи Хабзбурговац: владао је над осам различитих народа, понудио им је „културну аутономију“ и обуздао националне антагонизме. Стара Југославија је покушала да буде српска национална држава; у новој Југославији су Срби добили само националну равноправност и осећали су се потлаченима. Више није било ниједног „државног народа“; нови владари су били припадници свих националности који су прихватили комунистичку идеју. Од Хабзбурга се више од сто година очекивало да пођу тим путем: Метерних је био оптужен за комунизам у Галицији 1846, а Бах за нешто „горе од комунизма“ 1850. Ниједан Хабзбург после Јозефа II није прихватио тај ризик; лојалност династији је била превише слаба да би се упуштало у такву врсту сарадње. Са више среће него Хабзбурзи, маршал Тито је нашао „идеју“. Само ће време показати да ли ће социјална револуција и економски напредак изгладити међунационалне сукобе и да ли ће марксизам Средњој Европи пружити смисао за заједништво, у чему контрареволуционарни монархизам није успео.

149

ДОДАТАК

Политички и национални састав Хабзбуршке монархије

1. Територијални састав и промене

Био би потребан опширан есеј да би се објаснио стицај околности пригодних бракова, дипломатске вештине и срећних решења који је ујединио „земље аустријске куће“. Те земље су добиле назив „Аустријска царевина“ 1804. Царевина је изгубила своје територије 1805, и опет 1809. Те територије је вратила и добила нове на Бечком конгресу, а Бечки споразум из 1815. је Хабзбуршкој монархији дао обличје које је важило, уз извесне измене, до самог њеног краја. Краков је анектирала 1846. Ломбардију (сем четири утврђена града који су чинили „четвороугао“) изгубила је 1859, а Венецију и остатак Ломбардије 1866. На Берлинском конгресу 1878. Аустроугарска је добила управу над Босном и Херцеговином (које су теоријски и даље остале део Османског царства), као и војну управу над Новопазарским санџаком. Године 1908. анектирала је Босну и Херцеговину, а од санџака одустала.

Понекад се може чути тврдња да је Аустријска царевина била „природна творевина“, што значи само да је била велика и да је дуго трајала. Многе економске везе су изграђене током векова, али то није значило да су самим тим и „природне“. Географске јединствености није било. Ворарлберг географски припада Швајцарској, Тирол јужној Немачкој; до многих делова Тирола може се стићи само из Немачке. Корушку и већи део Штајерске од Подунавља дели велики планински масив и оне припадају јадранском залеђу, као и Крањска и приобалне покрајине. У ствари, Словенија заиста има географско Јединство, мада није у историји као таква никада постојала. Далмација није имала никакве географске везе с Аустријом, као ни економске, сем што је служила као ривијера царској бирократији. Чешка је од Моравске одвојена планинским ланцем, а њена главна река је Лаба, а не Дунав, док је њен економски излаз Хамбург, а не Трст, што је географска чињеница са непријатним политичким последицама. Галиција је била скоро потпуно одвојена од Аустрије, сем кроз уски коридор код Тешина, а била је чак и од Угарске одвојена Карпатима. Када је реч о Буковини, она је била одсечена од свега – безначајно парче територије за које није било рационалног објашњења.

Угарска је била географски јединствена по томе што се простирала великом равницом око Дунава. У ту јединствену територију није спадала Хрватска која је више природне везе имала са Крањском или Босном. Аустријска царевина је на мапи изгледала као једна упечатљива целина, а у стварности је, као Аустроугарска, у интересу Угарске често спречавала да се то јединство и оствари. Зато није било железничке везе између Моравске и словачких области у северној Угарској, а ни важне железничке везе између Загреба и Беча. Да пређе неких седамдесетак километара између Загреба и везе са линијом Беч-Љубљана требало је најбржем возу скоро три сата, а све теретне пошиљке морале су да иду преко Будимпеште. Није било железничке везе између Далмације и Хрватске, а практично никакве између Далмације и Босне. Далмација је, у ствари, имала боље везе са својим залеђем у римско доба. Све ове мане, и још много тога, отклоњене су после пада Хабзбуршке монархије. У ствари, не само да није била никаква „природна целина“ него је Хабзбуршка монархија била и географска бесмислица, која се може објаснити једино династичком похлепом и случајностима током вишевековне историје.

2. Национални састав

Статистички подаци о националном саставу су обавезно оружје политичке борбе.

150

Године 1919. су ти подаци били одлучујући чинилац при исцртавању нових граница, мада нису прављени за ту сврху нити су јој били примерени. Имали су многе недостатке. Попис становништва из 1846. спровели су царски службеници без осећања националне припадности, мада уз евидентне подсвесне немачке предрасуде: пошто није имао пропагандну сврху, тај попис је обављен по критеријуму „матерњег језика“ и тако даје нешто као поуздану историјску слику народа. Касније пописе су обављали локални чиновници и водили их као политичке окршаје, по критеријуму „језика који је обично у употреби“, а то је тест који је увек неповољан за мањине и који обично иде наруку већинској нацији. На пример, дописник листа The Times из Беча је 1910. уписан као Немац пошто је тим језиком говорио када иде у куповину. На свим „језичким границама“ долазило је до најневероватнијих промена, у зависности од воље локалних чиновника: тако су у једном попису нека цела словачка села нестала, а у другом се опет појавила. Другим речима, подаци о становништву су најмање поуздани када је реч о спорним подручјима, али су и поред тога коришћени 1910. приликом одређивања судбине тих области, као и у многим другим каснијим приликама.

Ипак, сем у Угарској, попис становништва даје прилично непристрасну слику националног састава села, јер бројке представљају националност национално непробуђених сељака. Подаци о националном саставу много мање значе када се односе на градове, јер тамо представљају само доминантну културу. Тако подаци о Прагу и Будимпешти дају нетачну слику о немачкој већини у тим градовима почетком 19. века, а у ствари су већину чинили Чеси, односно Мађари који су се у доба културног препорода вратили свом националном бићу. Трст је најгрубљи пример вештачки створене националне већине, која је пренета и у 20. век: према попису50 из 1910, евидентирана је само трећина Словенаца, мада је више од половине становника било словенског порекла. То становништво би се, свакако, вратило свом националном бићу када дође до пуног буђења словенске културе51. „Вештачки“ национални састав градова је историчарима веома занимљива појава: она не може да буде одлучујући чинилац при исцртавању граница, а свуда у Европи је прихваћено правило да градови у том погледу иду заједно са својом сеоском околином. Трст је једини изузетак од тог правила, по мом мишљењу вапијући пример националне неправде.

Даље, подаци о националном саставу показују само број људи, а не региструју ни њихову националну свест ни економску снагу. Малоруски сељак који никада није чуо за Украјину не може да се сматра једнаким једном пангерманском фанатику. Права национална слика би требало да покаже број основних школа, средњих школа, универзитета, новина и издавачких кућа сваке нације. Требало би направити поделу Царевине према националности велепоседника, послодаваца, трговаца, интелектуалаца – учитеља, адвоката, синдикалних функционера, све до сељака. Било би нарочито занимљиво знати националност бирача у систему ограниченог изборног права, које је у Угарској увек владало, а у Аустрији до 1907.

Груби подаци који су овде наведени служе, према томе, само као илустрација. Становништво Аустроугарске су, у најгрубљим цртама, чинили:

Немци 12 милиона 23 одстоМађари 10 милиона 19 одстоРумуни 3 милиона 6 одстоСловени 23.5 милиона 45 одстоОстали 2.5 милиона 5 одсто

50 Први попис 1910. обавили су локални, италијански службеници; пописали су само 36.000 Словенаца. Царски чиновници су преиспитали попис и открили још 20.000 Словенаца које су пописивачи „превидели“.

51 Један истакнути Италијан је то оспоравао следећим аргументом: „Човек је настао од мајмуна, али тиме није речено да ће се вратити своме роду.“ То је још један чудан пример културне охолости „владајућих“ народа. Наравно да је тачно да словенска култура никада није била толико висока да би дала једног Мусолинија.

151

Да су се Словени и Румуни држали заједно, били би већина. С друге стране, да су Пољаци (пет милиона) пришли Немцима и Мађарима, то би створило већину „владајућим народима“. Отуда велика политичка важност и привилегије које су Пољаци имали. Међутим, збирни подаци за Аустроугарску немају озбиљног политичког значаја. Можда је корисније приказати их по аустријским покрајинама појединачно, као и за Угарску. То ћемо учинити у два следећа одсека.

3. Национални састав аустријских покрајина

Становништво уставне Аустрије 1910:

Немци 9.950 милиона 35 одстоЧеси 6.436 милиона 23 одстоПољаци 4.968 милиона 17 одстоМалоруси 3.519 милиона 12 одстоСловенци 1.253 милиона 4 одстоСрби и Хрвати 0.788 милиона 2.8 одстоИталијани 0.768 милиона 2.75 одстоРумуни 0.275 милиона 0.98 одсто

Ови подаци још више скрећу пажњу на пресудни положај Пољака: Немци су могли да буду већина само уз њихову помоћ.

„Немачко-алпске“ земље су биле почетна тачка династије, све сем Салцбурга који је добијен за време ратова са Наполеоном. Од тих покрајина су искључиво немачке биле: Ворарлберг, Салцбург, Доња Аустрија и Горња Аустрија. Било је нешто Италијана у Ворарлбергу, а Чеси су се досељавали преко границе у Доњу Аустрију. Беч, који припада Доњој Аустрији, имао је, наравно, становнике свих нација, а нарочито чешку националну мањину, која се повећала са два одсто 1850. на пет одсто 1890, односно седам одсто 1900. Тирол је био искључиво немачки северно од Алпа, а идући ка југу половину „Јужног Тирола“ су чинили Италијани, чији се број непрекидно повећавао све до 1914. Да је то потрајало још педесет година, Италијани би на миран начин и без потреса постигли такво претварање Јужног Тирола у италијанско подручје какво касније нису успели да остваре бруталношћу и силом. Штајерска и Корушка су биле немачке, са компактним словеначким мањинама на јужној граници. У обе покрајине је та мањина бројно опадала, и апсолутно и релативно. У Штајерској је 1910. било 29 одсто Словенаца (409.000 Словенаца према 983.000 Немаца), а 1900. их је било 31 одсто. У Корушкој је било 101.000 (29 одсто) Словенаца 1890, 92.000 (25 одсто) 1900, а 82.000 (20 одсто) 1910. Корушка, кроз коју је ишао пут ка Трсту и у којој се развијала металургија, била је поприште снажне германизације и највећа љага у историји уставне Аустрије. Аустријска република је превазишла тај рекорд тврдећи да је свела Словенце на 23.000.

Крањска је увек била и остала већински словеначка. Године 1846. у њој је било 428.000 Словенаца и 38.000 Немаца; 1910. је било 520.000 Словенаца и 28.000 Немаца. Према томе, многи Немци су се „претворили“ у Словенце.

Три „приобалне покрајине“ су биле Горица, Истра и слободни град Трст. У Трсту су Италијани били већина, али су их Словенци у стопу пратили, „конвертујући се“ или се досељавајући из околног подручја. Постојала је, такође, и растућа немачка мањина, која је обично била уз Италијане. Италијана је 1880. било 89.000, у 1910. их је било 119.000. У 1880. је било 26.000 Словенаца, а 1910. их је било 59.000 (пораст са 22 одсто на 29 одсто). Немаца је 1880. било 5.000, а 1910. укупно 12.000. У Горици је словеначка већина надмашивала Италијане: 129.000 Словенаца у 1880, а 154.000 у 1910. Италијана је било 73.000 у 1880, а

152

90.000 у 1910. У Истри је јужнословенска већина углавном била састављена од Хрвата чији се број повећавао имиграцијом из Хрватске: 1880. је било 122.000 Хрвата, а 1910. их је било 168.000; Италијана је 1880. било 114.000, а 147.000 у 1910; док је Словенаца било 43.000 у 1880, а 55.000 у 1910. Ове три покрајине, које су из многих разлога представљале посебну административну јединицу и које су свакако биле и „природно“ јединствене, имале су јасну јужнословенску већину становништва, без обзира на кривотворење података у корист Италијана.

Далмација је одувек била искључиво српскохрватска, не рачунајући танки слој италијанске више класе. Године 1880. било је 440.000 Срба и Хрвата, 1910. године 501.000. Италијана је 1880. било 27.000, а 1910. укупно 16.000. Многи Италијани су у ствари били Срби или Хрвати који су се постепено вратили у свој народ. Срби су насељавали углавном северни део Далмације; међутим, нема потребе да се овде дају посебни подаци о броју Срба и Хрвата, јер је Српско-хрватска коалиција стварно постојала једино у Далмацији – и нигде више.

„Земље чешке круне“ су биле Чешка, Моравска и Шлезија. У Чешкој је било 62 одсто Чеха према 38 одсто Немаца – три и по милиона према два милиона. Моравска је имала 70 одсто Чеха према 30 одсто Немаца – милион и по према шесто хиљада. У Моравској су ове две нације биле помешане, а у Чешкој је већина Немаца живела у периферним деловима – у Судетима, како су касније (нетачно) названи – мада је било немачких џепова на целој чешкој територији и обратно. Однос Немаца и Чеха се незнатно променио током једног века. Овај формални закључак указује на чешки препород: 1815. су Чешка и Моравска по свему изгледале немачки, а 1910. Немци су настојали да извојште положај заштићене мањине. Шлезија је била претежно немачка, са великим бројем пољског становништва у свом источном делу: 281.000 Немаца, 178.000 Пољака, 129.000 Чеха. Број Пољака, који су углавном припадали индустријској радничкој класи, повећавао се много брже него број становника осталих двеју нација, делимично због више стопе природног прираштаја, а углавном захваљујући досељавању из Пруске Шлезије, где су услови за живот били по њих лошији.

Галиција је имала варљиву географску поделу – западни део пољски, источни малоруски. Земљопоседници и функционери су у целој Галицији, међутим, били Пољаци, а економске и политичке предности су донеле Пољацима фиктивну већину. Године 1846. је било непуна два милиона Пољака и два и по милиона Малоруса, а 1910. је било четири милиона седамсто педесет хиљада Пољака и само нешто више од три милиона Малоруса. Пошто је стопа националног прираштаја Малоруса била виша него стопа прираштаја Пољака, то значи да су многи који су пописани као Пољаци били у ствари Малоруси. Сем тога, Пољаци су 1910. већину Јевреја уписали као Пољаке.

Буковина је била најнеодређенија аустријска покрајина, а чак ни географска подела народа није била изричита. Према грубој процени, тамо су живели Малоруси на северу и Румуни на југу, уз то велики број Немаца, нешто Пољака и Мађара. У 1910. години: 305.000 Малоруса, 273.000 Румуна, 168.000 Немаца, 36.000 Пољака и 10.000 Мађара. Број Румуна се повећавао природном стопом прираштаја, а број Малоруса углавном досељавањем из Галиције.

Босна и Херцеговина су биле последњи део „заједничке“ Монархије, али не и њене покрајине. Милион осам стотина хиљада Срба и Хрвата је чинило 96 одсто становништва. Од тога су четвртина по вероисповести били муслимани.

4. Национални састав Угарске

„Земље круне светог Стефана“ су биле Угарска, Хрватска и Трансилванија. Трансилванија је изгубила свој идентитет и била припојена унитарној Угарској први пут

153

1848, а потом опет 1867. Мађари су у тој покрајини свој удео у становништву повећали са 24 одсто године 1846. на 34 одсто 1910. године (368.000 према 918.000), углавном на рачун Немаца чији је број опао са 14 одсто 1846. на 8.8 одсто 1910. године (са 222.000 на 234.000). Румуни су били скоро на истом: 1846. их је било 916.000 (60 одсто), а 1910. укупно 1.5 милиона (55 одсто). Та румунска доминација је била, међутим, прикривена, јер је Трансилаванија припојена Угарској. Угарска није имала покрајине него жупаније, изборне и административне јединице којима су, наравно, управљали Мађари.

Угарску су, не рачунајући Хрватску и Славонију а рачунајући Трансилванију, 1910. чинили:

Мађари 9.944.000 54 одстоРумуни 2.948.000 16 одстоСловаци 1.946.000 10.7 одстоНемци 1.903.000 10.4 одстоМалоруси 464.000 2.5 одстоСрби 462.000 2.5 одстоХрвати 195.000 1.1 одсто

Јевреји (пет одсто) су уписивани као Мађари, а ако се они изузму, Мађари постају мањина чак и у „ужој“ Угарској. Али, изгледа да је њихов број повећан са 46 одсто у 1880. години (и мање од четвртине становништва у 18. веку) на 54 одсто у 1910. Мађари су предњачили у односу на Словаке и Малорусе, а у градовима и у односу на Немце, а са друге стране губили су у односу на Румуне, Србе и немачко сељаштво на западној граници. Попис становништва из 1910. спроведен је после пола века мађаризације, уз примену свих средстава мађарског притиска: зато показује велики раскорак у односу на пописе спроведене у разним државама наследницама после 1919.

Мађарско становништво је насељавало средишњи део Угарске, уз остало становништво груписано по ободима – Словаци на северу, Малоруси на северозападу, Румуни на истоку и Срби на југу. Ово уопштавање је грубо и варљиво јер је, на пример, постојала компактна мађарска целина на самом истоку Трансилваније. Крајњи југ је био неразмрсиво клупко у коме је било скоро исто толико Мађара колико Срба и Немаца. То подручје је некада било посебна Српска Војводина, коју су 1848. Срби поново тражили да им се врати.

Мађари су искључивали из својих статистика Хрватску и Славонију када су желели да покажу да су они већинско становништво Угарске, а укључивали су их кад су хтели да покажу колико је велика Угарска. Од те „велике Угарске“ од двадесет милиона становника Мађари су били мањина – 1910. су чинили 48 одсто. Хрватска је увек била посебна јединица. После 1867. војне границе, којима се управљало директно из Беча после изгона Турака, предате су Угарској. Највећи део је био припојен Хрватској да би се створила Хрватска-Славонија. Тај зачуђујући акт дарежљивости има своје објашњење: Славонија је углавном била насељена Србима, а Мађари су се надали да ће те Србе нахушкати против Хрвата, што су и радили веома успешно. Та српска територија је постала средиште хрватских амбиција и поприште најужаснијих хрватских злочина током Другог светског рата. Године 1910. је имала укупно 1.600.000 Хрвата и 650.000 Срба – заједно 87 одсто становништва. Било је такође и 100.000 Мађара, углавном службеника, чиновника из управе железнице и пословних људи. У Хрватској су, у ствари, само ситнији земљопоседници били Хрвати, а велики поседи су били у рукама Мађара.

Хрвати су захтевали да им се да Далмација као део земаља хрватске круне, па су зато у Хрватској дијети била резервисана места за представнике Далмације. Далмација је, међутим, била део уставне Аустрије и имала представнике у Рајхсрату. Хрвати су, такође, тражили Ријеку, коју су Мађари држали као слободан град. Ријека је прво била чисто хрватска: 1851. је

154

у њој живело 12.000 Хрвата и 651 Италијан. Пошто су Мађари били предалеко од Ријеке да би је сами освојили (мада је тамо 1910. било 6.500 Мађара), они су свесно охрабривали Италијане да се досељавају у Ријеку и тако јој дали италијански карактер. Мађари су у Ријеци имали десет средњих школа и четири основне, а Италијани пет средњих и двадесет једну основну школу, док Хрвати ту уопште нису имали школа. Као резултат тога, 1910. је у Ријеци било 24.000 Италијана, а само 13.000 Хрвата. Италијани су узвратили ту подршку Мађарима тиме што у Лондонском уговору нису тражили Ријеку, али их то није спречило да је незаконито присвоје када су схватили да Угарска не може да је задржи.

Ален Џон Персивал Тејлор или шта чинити са Средњом Европом

Ален Џон Персивал Тејлор (1906–1990) убраја се међу најпознатије и најзначајније савремене британске историчаре. Његова академска каријера била је и дуга и плодна; у своје време он је чак проглашаван за праву медијску звезду. Па ипак, ако данас неком припаднику англосаксонског историографског еснафа поменете његово име, могло би се лако десити да изазовете ону врсту уздржаног, помирљивог осмеха, којим се у породици обично пропраћа помињање имена каквог рођака, и сувише склоног својеглавим испадима.

I

Већ у време студија, на оксфордском Ориел колеџу, овај син добростојећег ланкаширског фабриканта памука и бивши питомац квекерске школе, показивао је изразит таленат за истраживање прошлости, али и необичну склоност да изненађује професоре и колеге неочекиваним поступцима. Изгледало је да му је било подједнако важно да буде једини члан Радничког клуба на свом колеџу и да истовремено постиже најбоље школске резултате. Пошто је окончао студије са највишим оценама и стекао завидно познавање најважнијих европских језика, нашао се у Бечу, на усавршавању код А. Ф. Прибрама. После повратка у Британију и запослења на универзитету у Манчестеру, дошао је у додир са тада најзначајнијим енглеским историчарем, сер Луисом Намијером. После осмогодишњег рада у Манчестеру (1930–1938), Тејлор се коначно враћа у Оксфорд. Студенти га тада већ памте по сјајним предавањима, пуним нових тумачења и неочекиваних обрта, док га колеге познају по студијама којима се представио као добар зналац историје међународних односа у 19. веку [The Italian Problem in European Diplomacy 1847–1849 (1934); Germany's First Bid for Colonies 1884–1885, A Move in Bismarck's European Policy (1938)]. У време Другог светског рата Тејлор наставља да пише. Наслови његових нових књига показују разумљиву обузетост немачким питањем [The Habsburg Monarchy 1815–1918 A History of the Austrian Empire and Austria-Hungary (1941) (прерађено издање ове књиге из 1948. године преведено је у Љубљани 1956. и у Загребу 1990); The Course of German History: A Survey of the Development of Germany since 1815 (1945)].

Тејлор постаје општепозната, јавна личност, током педесетих година, захваљујући редовним телевизијским наступањима, недељом поподне, којима је успео да, са својим лекцијама о историји, уђе у милионе обичних британских домаћинстава. Средовечни Енглези и данас се сећају тог говорљивог господина који је, суочен са хладним оком камере, могао да прича необично дуго и надахнуто, без икаквог предаха или писаног текста. Тејлору су, како изгледа, ови изласци из строгог академског окружења посебно пријали. У листовима Observer, Guardian, New Statesman, Sunday Express он је и пре наступања на телевизији објавио више чланака намењених широј публици. Тако су, до краја педесетих година, и Тејлорова несвакидашња личност и његове књиге стекли све своје битне особине.

Истраживање међународних односа омогућило је Тејлору реалистичко виђење историјских појава. Оцењујући идеале романтичарске генерације из 1848. године, у

155

Хабзбуршкој монархији он кратко каже да је политика однос снага а не однос аргумената. У уводу у своје можда најбоље дело, The Struggle for Mastery in Europe 1848–1918, објављено 1954. године (преведено у Сарајеву 1968), Тејлор тврди да у међународним односима влада суров закон силе и да је, због тога, равнотежа снага између великих држава најсигурнији чувар међународног мира; сходно томе, главна опасност по мир потиче од нарастања моћи појединих великих сила и ремећења те равнотеже. Начело равнотеже снага део је вековног европског политичког искуства; пропаст овог начела обзнанили су универзалистички и моралистички расположени Вилсонови либерали и Лењинови бољшевици у Првом светском рату. Тејлор, ипак, упозорава да би, иако је Европа у 20. веку смењена са положаја „центра света“, равнотежа снага у догледној будућности могла да буде поново успостављена, али овог пута на укупном, светском плану.

Друга важна одлика Тејлорових дела су чести вредносни судови. Он се не зауставља на откривању чињеница и њиховом објашњењу; он о свему има своје, најчешће неуобичајено мишљење. Његови радови писани су сјајним, живим, готово задиханим стилом. Пуни су духовитих опаски, које се памте, смелих уопштавања и продорних закључака. Но, Тејлорове опаске умеју да буду и претеране, уопштавања су понекад пресмела, закључци су повремено пренагљени. У избору између ефекта реченице и тачности исказа, Тејлор ће се, углавном, определити за ефекат. Већ прве странице његових књига, међутим, убеђују читаоца да се срео са снажном ауторском личношћу, и он, привучен мајсторским приповедањем, задивљен сувереним владањем огромном историјском грађом, забављен парадоксима, брзо, па и олако, опрашта писцу повремена претеривања.

Ове особине Алена Тејлора могле су да буду само појачане његовим новинским и телевизијским искуством. Медији траже ефекат, убедљивост и једноставност. Тејлор је умео са лакоћом да одговори на сва три захтева; у полуироничном тону, говорио је чак да је једини циљ историје да забави људе. И заиста, читалац његових стручних радова осећа да Тејлор, обузет потребом да убеди и забави, повремено лавира између историографије и публицистике.

Трећа чињеница, коју је добро знати при бављењу Тејлором и његовим књигама, јесте утисак који су на њега и његову генерацију оставила два светска рата, „немачки ратови“, како их он назива. Видели смо да је о Немачкој и о Хабзбуршком царству писао усред Другог светског рата, ваздушних борби над Британијом и уз тресак немачких бомби. Тој околности, заједно са наведеним одликама његовог историографског метода и стила, могу се приписати опори закључци до којих је Тејлор дошао у књизи The Course of German History, и посебно у The Origins of the Second World War (1961). Тејлор се супротставио за Немце спасоносном тумачењу, према коме су их Хитлер и његови сарадници преварили и злоупотребили. Хитлер је, по Тејлоровом мишљењу, био аутентичан производ немачке историје и прави израз воље немачког народа. Тејлор је у томе ишао тако далеко да је почетке проблема са Немцима налазио у најдубљој прошлости, док је, са појавом Лутера, по његовом мишљењу, њихова историја узела изразито проблематичан ток.

Разумљиво је да су овакве Тејлорове тврдње изазвале бурне реакције, посебно у оквирима историографског цеха. После објављивања књиге The Origins of the Second World War Тејлор је морао да уђе у многе полемике, од којих је најзанимљивија била вођена, током 1961. године, са Хју Тревор Ропером на страницама часописа Encounter. На Тејлорова уопштавања у Борби за превласт у Европи могли су да се пожале и Руси; у нешто касније објављеној English History 1914–1915 (1965) лошије су прошли Американци. Чинило се, ипак, да је овога пута Тејлор претерао са Немцима. Мада се борио са својственом енергијом и духом, ове полемике су ипак, изазвале онај уздржан осмех колега, који смо поменули на почетку овог текста.

Тејлорово тумачење немачке прошлости било је оспорено, али он се, као што знамо, није устезао ни од предвиђања будућности. Тврдио је да ће моћна и уједињена Немачка увек

156

представљати опасност за мир и стабилност Европе и да, стога, она мора да остане подељена, под будним оком англоруских савезника. Један од Тејлорових критички расположених колега, Х. Расел Вилијамс, морао је тада да призна да ће одговор на питање Тејлорове пророчке умешности моћи да нам пружи само Немачка, и то у блиској будућности.

Полемикама из шездесетих година Тејлор је скренуо додатну пажњу јавности. Његова многобројна дела до данас се штампају у обновљеним издањима. Поред наведених, најчешће су објављивани следећи наслови: Europe: Grandeur and Decline (1950), Bismarck: The Man and the Statesman (1955), Essays in English History (1956), The Troublemakers: Dissent over Foreign Policy 1792–1939 (1957), The First World War (1963), The War Lords (1976). Пред крај живота Тејлор је стигао и да своје богато искуство сажме у две књиге: A Personal History (1983) и The Old Man's Diary (1984).

II

Све добре и лоше стране Тејлоровог стила и метода читалац ће уочити у његовој Хабзбуршкој монархији. Ово дело, у поређењу с осталим Тејлоровим радовима, доживело је највише издања, иако се у међувремену појавило више нових књига посвећених историји Хабзбуршке царевине у 19. веку – само на енглеском језику објављене су студије Макартнија, Бриџа, Скеда, Мејсона, Океја, и других писаца.

Данашњи читалац привучен је, најпре, невеликим обимом књиге, што обећава да ће брзо бити упућен у једну крајње сложену причу. И заиста, сажетост исказа донела је и прегледност у излагању. Уз Тејлорову помоћ, читалац се успешно пробија кроз огроман број чињеница, при чему свака важнија личност или догађај добијају пишчеву зналачку, самоуверену оцену или објашњење. Иако се, после два уводна поглавља, писац упушта у хронолошко излагање, књига је, сталним повезивањем прошлости са садашњошћу, задржала проблемски карактер, чиме је читалац спречен да се успава уобичајеним низањем година и догађаја. Коначно, Хабзбуршка монархија је један од најбољих примера Тејлоровог стила, који ће, по свему судећи, остати главни разлог дуговечности његових дела.

Овдашња потреба за књигама каква је Тејлорова Хабзбуршка монархија скоро да не захтева посебна образложења. Наша шира читалачка јавност је тек у новије време, са појавом превода књига Франц Јозеф Жан Пола Бледа (1998) и Fin-de-Siècle у Бечу Карла Шорскеа (1998), почела да стиче прецизније представе о Хабзбуршкој монархији. Слика Аустроугарске у колективним српским представама о прошлости претворена је у мит о вечитом и судбинском непријатељу, мит који је, изгледа, успео да преживи све бурне историјске и идеолошке промене које су нас до данас задесиле. Наше виђење Хабзбуршке монархије може, међутим, битно да се промени, ако оптичке справе за посматрање прошлости подесимо тако да нам, поред историје политичких и војних сукоба, пруже и слику историје културних прожимања. Злочини аустроугарских трупа над српским цивилима 1914–1915. одавно су привукли пажњу историчара. Броделове „позајмице и одбијања“ у којима су, током 18. и 19. века, Срби, на подручју Хабзбуршке монархије, низу својих разноликих идентитета придодали и средњоевропски културни идентитет, још увек чекају истраживаче, способне да се ослоне на темеље које су већ поставили Тихомир Остојић, Јован Скерлић, Мита Костић и други писци.

Тејлорова Хабзбуршка монархија може да послужи и као добродошла помоћ у сусрету наших читалаца с актуелним митом о Средњој Европи, односно Хабзбуршкој монархији, као доносиоцу европске цивилизације на полудивљи Балкан. Одбрана европске углађености пред налетима руског варварства била би још једна важна мисија такве Средње Европе. Овим митом, који нас лепо подсећа на чињеницу да производња псеудоисторијских представа није српска „национална особеност“, у новије време духовито се позабавила и Марија Тодорова.

Средња Европа налази се управо у средишту пажње писца књиге Хабзбуршка

157

монархија. Проблем политичке организације овог нестабилног подручја нашао се на дневном реду дипломатских преговора после разорних удараца којима је Наполеонова Француска, од 1796. до 1809. године, узастопно бацала Хабзбуршку монархију на под европског ринга. Коначни нокаут спречен је само захваљујући чињеници да остале велике силе нису знале чиме би могле да замене власт Хабзбурга над Средњом Европом. Као и Османско царство, Хабзбуршка монархија опстала је захваљујући потребама и интересима европске дипломатије. По речима Фридриха Генца, кога Тејлор назива најспособнијим мислиоцем тога доба, две царевине остале су ослоњене једна на другу као две старе и трошне куће – рушење једне изазвало би тренутну пропаст и друге. Генцово пророчанство обистиниће се од 1912. до 1918. године. У међувремену, револуција из 1848/1849. године обзнанила је два могућа сценарија за решење судбине Средње Европе ако би она остала без Хабзбурговаца. Прво, немачки либерали и радикали затражили су стварање велике Немачке, која би коначно ујединила Немце, укључујући и Аустријанце, а остатак средишњег и источног дела Европе подредила утицају немачке економије и културе. Друга могућност најављена је уласком руских трупа у Мађарску 1849. године, које су мађарске побуњенике вратиле под власт беспомоћног Франца Јозефа. Наредне године, у Оломуцу, Русија је, захваљујући свађи Хоенцолерна и Хабзбурга, већ одлучивала о судбини Средње Европе. За Британију и Француску обе могућности биле су подједнако непожељне. Тиме би европска равнотежа снага била неповратно поремећена. Стога ће западноевропске силе Хабзбуршкој монархији наменити нову „историјску мисију“: спречавање продора велике Немачке и Русије у Средњу Европу. Овај задатак Хабсбуршка монархија испуњавала је све до 1918. године, када су Британија и Француска одлучиле да је препусте судбини. Тејлор нас, међутим, подсећа да су убрзо после одласка Хабзбурга, оба сценарија, редом, остварена: у Средњу Европу прво су, почевши од 1938. године, умарширали Немци, да би их 1945. заменили Руси.

Дипломатска страна историје Хабзбуршке монархије остала је необрађена у издању Тејлорове књиге из 1941. године. Он ју је, на срећу, унео у издање из 1948. године. У предговору књиге Тејлор каже да се, поред спољнополитичких питања, изнова позабавио и проблемом национализма. Пишчево бављење националним покретима народа који су живели у оквирима Хабзбуршке монархије, или су се налазили у њеном домашају, доноси низ занимљивих тумачења. Тејлор успешно повезује различите видове национализма са процесима и раслојавањима у средњоевропском друштву. Разликовање између елитног и масовног национализма такође је дало добар резултат. Приказана је и појава масовних политичких покрета у Хабзбуршкој монархији, који ће имати огроман значај у европским идеолошким кретањима. Тејлор нас подсећа да су Шенерерови националисти, Лигерови хришћански социјалисти и Адлерови социјалдемократи били важни чиниоци у настанку специфичног друштвеног контекста у коме је политички сазрео и један Адолф Хитлер.

Наши читаоци посебно ће се задржати на деловима књиге посвећеним југословенској идеји. Овде су, чини се, до изражаја дошле особености Тејлоровог гледишта, заснованог на сазнањима стеченим бављењем реалним односима снага, радије него испитивањем веће или мање убедљивости политичких идеала. По његовом мишљењу, југословенски национални покрет спада у елитне покрете, покрете интелектуалаца, које треба јасно раздвојити од масовног национализма. Духовита је опаска, подстакнута Штросмајеровом склоношћу према сликарству, да су ти интелектуалци моћ југословенства заснивали на снази естетског доживљаја приликом посете галеријама; они који су остајали далеко од уметничких галерија имали су другачије представе о свом националном идентитету. Тако су хрватске „масе“, одушевљено марширајући 1914. године против Србије, „гласале ногама“. На другој страни, међу српским интелектуалцима, Тејлор добро уочава верност првенствено српској идеји и коришћење југословенства као оруђа у отпору пред притиском Аустроугарске. Утисак је, међутим, да је Тејлор, у вечитој потрази за ефектним и јасним објашњењем, преценио искреност хрватског елитног југословенства, с обзиром на великохрватску, односно

158

прозелитску страну идеја Гаја, Штросмајера и других. Међу српским интелектуалцима се, опет, уз ексклузивно српске идеје, може наћи и искрена вера у могућност стварања новог, југословенског културног квалитета, и то код водећих идеолога какви су били Цвијић или Скерлић. Неопходност пажљивије провере чињеница у истраживачком поступку, која треба да претходи уопштавањима, видљива је и из околности да су се Тејлору, у савлађивању огромног материјала, поткрале и неке материјалне грешке, каква је, рецимо, тврдња да се хрватско-српска коалиција распала на почетку Првог светског рата.

У повезивању југословенске идеје са реалним историјским збивањима Тејор се, међутим, показује веома умешним. Он са правом наглашава значај мађарске неспремности на попуштање, нарочито после 1906. године, за окретање дела хрватске политичке елите од Беча и Пеште ка Београду. Занимљиво је и његово истицање значаја изгнаничких невоља српске војске и владе 1915–1918. за јачање тада магловите југословенске идеје међу српском елитом, иако би се против те Тејлорове тезе могло наћи и поприлично чврстих аргумената. Тумачење спремности хрватских политичара за улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, избором мањег зла у односу на плаћање цене за војни пораз 1918. године, такође заслужује пажњу. Умесним се чине и честа поређења сукоба Двојне монархије са Србијом почетком 20. века и једнако оштрог судара Хабзбурговаца са Пијемонтом у првој половини 19. века. По својој суштини, патерналистички, конзервативни и феудални дух Хабзбуршке монархије није могао да се помири са самосвесним демократизмом и национализмом Италијана и Срба. У ери успостављања националних држава у Европи, по Тејлоровом мишљењу, пропаст древне монархије била је неминовна.

Општи утисак је да Тејлор може врло оштро да уочи слабости југословенске идеје. Његове сумње заснивају се, пре свега, на наглашавању различитог историјског наслеђа Срба и Хрвата и супротности између католицизма и православља, која је, но његовом мишљењу, много дубља од јаза између католицизма и протестантизма. Тејлор, међутим, показује изразито поштовање за Титов концепт југословенства. Према његовом мишљењу, Срби су прву Југославију покушавали да претворе у своју националну државу; а Тито је своју Југославију устројио на праведном принципу националне равноправности и верности новој, комунистичкој идеји. Зато што је Тито коначно пронашао „идеју“ новог устројства овог нестабилног подручја, Тејлор, доследан склоности за парадоксе, тог радничког и комунистичког вођу назива „последњим Хабзбургом“.

Тешко је отети се утиску да иза ове тврдње не стоје чињенице које писац намерно не помиње. Није немогуће да је добро обавештени Тејлор знао да је и Тито 1914. године на српском фронту „гласао ногама“; можда је већ тада знао и да је Тито био и један од најбољих плесача бечког валцера у управљачкој елити европског потконтинента. За разумевање Тејлорове опаске о „последњем Хабзбургу“ далеко је, међутим, важнија спољнополитичка страна Титове необичне историјске појаве.

Интереси Хабзбуршке монархије и Уједињеног Краљевства у 18. и 19. веку толико су често били подударни да су трупе средњоевропске Царевине понекад називане британском копненом војском. Познато је и да је Велика Британија била међу последњим државама које су се 1918. године помириле са нестанком Аустроугарске. И југословенска могућност могла је, међутим, да донесе британској дипломатији одређене предности. Гледано из Лондона, новостворена југословенска држава из 1918, односно 1945. године, требало је да, поред осталог, преузме на себе стратешку улогу Хабзбуршке монархије. После 1918. Југославија је спречавала обнову моћи Немачке и њених савезника у средишњем и југоисточном делу Европе, и била део санитарног кордона окренутог према комунистичкој Русији. После 1948. наглашена је њена противруска намена: она је, уз надзор над поново прегаженим немачким савезницима, играла улогу „тројанског коња“ у победничком совјетском, комунистичком блоку. Тито и његови сарадници били су посебно опасни за Стаљинове интересе, јер су својим примером показивали осталим члановима социјалистичког лагера да могу да буду

159

независни од воље Руса, а да ипак остану правоверни комунисти. У Лондону су ласкали Титовој самосвести, док су га у Москви дочекивали тек као једног од извршилаца воље међународног пролетаријата оличене у Стаљину. Промишљена политика јачања самосталности југословенских комуниста у односу на централу у Москви, коју је тада водила Британија, умногоме је подсећала на политику која је, после 1881. године, према српском краљу Милану и његовим напредњачким и чиновничким кабинетима, с истим циљевима, вођена у Бечу и Берлину.

Титова улога „последњег Хабзбурга“ била је употпуњена и његовим, по Тејлоровом мишљењу, успелим решењем српског проблема. У историјским изворима британског порекла лако се може пратити настанак и успон мита о Србима (и Бугарима) као вечитим, православним и словенским савезницима Русије. И у Тејлоровим књигама неретко се наилази на тврдње о „западњачком“ духу католичких Хрвата, бивших хабзбуршких поданика, и „балканском“ идентитету православних Срба, некадашњих поданика Османлија. Премоћ Хрвата у Југославији учинила би, дакле, ову земљу делотворнијом браном пред руским поплавама, односно омогућила би успешније продужење мисије Хабзбуршке монархије. Чак је и најзначајнији модерни српски англофил, Слободан Јовановић, под крај живота, после искуства са британском подршком Супилу и Трумбићу за време Првог светског рата и одлучујућом подршком Титу и Шубашићу у току Другог светског рата (у то време, што није безначајно, настаје и Тејлорова Хабзбуршка монархија), почео да верује да се британско држање у југословенским пословима може објаснити само чудноватим и дугорочним неповерењем према Србима. Тејлорова књига о Хабзбуршкој монархији може се, дакле, читати и као сведочанство о гледиштима дела британске политичке елите у једном, за нас веома важном историјском добу.

Читаоци ће, сасвим вероватно, охрабрени Тејлоровим смелим скоковима из прошлости у садашњост, на основу његове књиге извести и неке закључке о данашњим политичким околностима. Са темељним европским променама, повлачењем Русије из Средње и Југоисточне Европе, и све уочљивијим присуством нове, уједињене и демократске Немачке на овим подручјима, овог пута праћене поверењем САД, Британије и Француске, Југославија, као баштиник хабзбуршког наслеђа, у које су сасвим сигурно спадале и бескрајне и заморне националистичке свађе, изгубила је смисао постојања. Старо питање организације Југоисточне и Средње Европе, после 1989. године, поново је отворено. До данас су нека решења пронађена, али у овом тренутку нико не зна колико ће да буду трајна. У покушајима немих посматрача, који су већина у сваком друштву, и који најличније осећају последице ових проблема, да, у времену медијских, краткорочних истина, дођу до одговора користећи своју главу, Хабзбуршка монархија Алена Тејлора биће један од важних путоказа.

Милош Ковић

Библиографија

Детаљне библиографије су следеће: Charmatz, Wegweiser durch die Literatur der österreichischen Geschichte (1912); Bibliographie zur Geschichte Österreich-Ungarns in Weltkriege, 1914–1918; Bibliographie zur Geschichte Österreich-Ungarns, 18481–914 (свеске 2/3 и 4 Bibliographische Vierteljahrshefte der Weltkriegsbücherei). У све три има мало књига на словенским језицима.

Историја Аустријске царевине у целини, од њеног настанка 1804. до пада 1918, није обухваћена ниједном посебном књигом. Неопходан увод је: Wickham Steed, The Habsburg Monarchy (1913); обо је књига проницљивог савременог посматрача. Springer, Geschichte Oesterreichs seit dem Wiener Frieden 1809 (свеска I, 1863; свеска II, 1865) још увек је од капиталне вредности када је реч о периоду на који се односи. Даље, хронолошки резиме даје Charmatz, Österreichs innere Geschichte von 1848 bis 1907 (свеска I, 1911; свеска II, 1912). Die

160

Nationalitätenrecht des alten Oesterreichs, у издању K. G. Hugelmann (1934), енциклопедијски је рад с обиљем веома корисних информација. Louis Eisenmann, Le Compromis austro-hongrois de 1867 (1904), мада се бави само ограниченим делом периода, представља дело које изузетном генијалношћу осветљава његову целину. У овом веку није написано веће историографско дело.

Период пре 1848. исцрпно покрива Srbik, Metternich, der Staatsmann und der Mensch (1925); дело није претерано посвећено његовом слављењу, али је оптерећено обимним материјалом. Најбољи кратак приказ Метерниха дао је: C. de Grünwald, Vie de Metternich (1939). Ту је и добра биографија Фридриха фон Генца: Paul R. Sweet, Friedrich von Gentz (1941). Пакосни мемоари Kübecka, Tagebücher (1909) такође су корисни. Богата збирка Метернихових списа углавном се односи на спољну политику; његове погледе на предмартовско доба боље објашњава Hartig, Genesis of the Austrian Revolution (1850).

Heinrich Friedjung, Österreich von 1848 bis I860 (свеска I, 1908; свеска II, 1912) даје најбољи приказ револуција из 1848. и служи као замена за биографију Баха, чије је списе аутор користио; може да се допуни другим делом: Friedjung, Historische Aufsätze (1919). Hans Kudlich, Rückblicke und Erinnerungen, дело „сељачког сина“, иако превише опширно, од непроцењиве је вредности када је реч о сељачком покрету из 1848. и о закону од 7. септембра. Највећи данашњи ауторитет за период 1848–1867. je Redlich, Das österreichische Staats – und Reichsproblem (свеска I, 1920; свеска II, 1926). Ово невероватно дело је резимирано у почетним поглављима из: Redlich, Francis Joseph (1928); ово друго нема веће вредности за период од 1867. до последњих година Монархије, који аутор описује на основу сопствених искустава. Ту је и корисна биографија: Adolf Schwarzenberg, Prince Felix zu Schwarzenberg (1946). Спољна политика тог периода описана је у: A. J. P. Taylor, The Italian Problem in European Diplomacy (1934); H. Friedjung, Der Krimkrieg und die österreichische Politik (1907); C. W. Clark, Francis Joseph und Bismarck (1934) и N. Friedjung, The Struggle for Supremacy in Germany, 1859–1866 (скраћен енглески превод из 1934), мајсторско дело. Другачија, gesamtdeutsch верзија истог периода: Srbik, Deutsche Einheit (четири тома, 1936–1942).

Први период Аустроугарске требало би проучавати само преко биографија, као што су: Wertheimer, Graf Julius Andrássy (1910–1913), исцрпљујуће дуга и нечитљива књига; Beust, Aus drei Vierte-lJahrhunderten (1887); Charmatz, Adolf Fischhof (1910); Ernst von Plener, Erinnerungen (1911–1912); Schäffle, Aus Meinem Leben (1905); Taaffe, Der Politische Nachlass (1922). Прву деценију 20. века је добро описао један Керберов поборник: R. Sieghart, Die letzten Jahrzehnte einer Grossmacht (1931). Списе велике вредности оставио је за собом поборник „аустријске мисије“ економског напретка: Baernreither, Fragments of a Political Diary (1928), дело које се тиче углавном Босне, i Der Verfall des Habsburgerreiches (1938) с епизодом о Баденију.

Дела посвећена међународним односима која се посебно тичу Аустроугарске су: G. H. Rupp, A Wavering Friendship: Russia and Austria 1876–1878 (1941); A. F. Pribram, The Secret Treaties of Austria-Hungary (1920–1921); A. F. Pribram, Austrian Foreign Policy 1908–1918 (1923); Bernadotte Schmitt, The Annexation of Bosnia (1937); E. C. Helmreich, The Diplomacy of the Balkan Wars (1939).

О појединим народима Хабзбуршке монархије има много корисних књига – о Немцима: R. Molisch, Geschichte der deutschnationalen Bewegung in Oesterreich (1926) и Briefe zur Deutschen Politik in Oesterreich (1934); о Угарској: L. Eisenmann, La Hongrie contemporaine, 1867–1918, дело које, без обзира на свој наслов, не залази у време после 1848. Најбоља историја конзервативаца дата је у: G. Szekfü, Der Staat Ungarn (1918); а најбољи приказ супротног гледишта је: J. Diner-Denes, La Hongrie; Oligarchie-Nation-Peuple (1927). R. W. Seton-Watson, Racial Problems in Hungary (1908) је дело великог историјског значаја – прво је раскринкало мит о „либералној“ Угарској.

161

Постоје две опште историје Чеха, које садрже и све што се може рећи о Словацима: R. W. Seton-Watson, A History of the Czechs and Slovaks (1943) покрива највећи део опште историје Хабзбуршке монархије 19. века; S. Harrison Thomson, Czechoslovakia in European History (1944) је у ствари збирка појединачних есеја. Једна књига старијег датума: E: Denis, La Boheme depuis la Montagne Blanche (1903) користан је извор за проучавање чешког књижевног препорода, али што се тиче политичке историје после 1848, то је њена идеализована верзија која превише фаворизује Чехе. Дуготрајни покушаји постизања споразума о Чешкој описани су у првом делу књиге: E. Wiskemann, Czechs and Germans (1938).

О Румунима: R. W. Seton-Watson, A History of the Roumanians (1934). О Јужним Словенима: R. W. Seton-Watson, The Southern Slav Question and the Habsburg Monarchy (1911). H. Wendel, Der Kampf der Sudslawen um Freiheit und Einheit (1925) је у неку руку панегирик. Дубоки сукоб између хабзбуршког начела и српског националног осећања осветљен је у генијалном делу: Rebecca West, Black Lamb and Grey Falcon (1914), које је највеће и најзаслуженије признање икада одато једном народу.

Опште расправе о „аустријском питању“, мада превазиђене, имају историјску вредност. Сирови историјски федерализам заступљен је у делу: Popovici, Die Vereinigten Staaten von Gross-Oesterreich (1906). Отворени социјалдемократски империјализам: Renner, Grundlagen und Entwicklungsziele der Oesterreichisch-ungarischen Monarchie (1906); а донекле ублажена „револуционарна“ верзија је дело: Otto Bauer, Die Nationalitätenfrage und die Sozialdemokratie (1907). Један од неколицине угарских либерала даје дијагнозу болести Монархије у: O. Jászi, The Dissolution of the Habsburg Monarchy (1929) – то би била драгоцена књига да није потпуно нечитљива.

Владавина цара Карла је одлично, мада веома тешким стилом, описана у делу: Glaise-Horstenau, The Collapse of the Austro-Hungarian Monarchy (1931); Масариков рад током Првог немачког рата: R. W. Seton-Watson, Masaryk in England (1943). Ту је и бриљантан кратки приказ: L. B. Namier, „The Downfall of the Habsburg Monarchy“, у IV тому дела History of the Peace Conference of Paris (1921). О међуратним годинама, преко којих сам укратко прешао у Епилогу, разматра се са великим знањем и умећем у делу: Hugh Seton-Watson, Eastern Europe between the Wars 1918–1941 (1945).

Осим ових, послужио сам се и другим књигама, од којих су ми неке биле од користи, а неке нису.

162