ALEKSANDAR PUKIN

IZABRANA POEZIJA

ELEGIJA

Veselje bujno razvejanih leta

Sad ko pijanstva emer dui smeta;

A tuga prolih dana, slino vinu,

Sve jaa je to dublje dani plinu.

I nose puno umora i ali

Budunosti uznemireni vali.

Al nije smrt to to mi srce moli,

Ve ivot, radi misli, radi boli.

Ja znam da opet bie naslaenja

Da harmonija moj e sadrug biti,

Da u nad bajkom snova suze liti,

I moda e na smiraj dana tajni

Da polje ljubav osmeh oprotajni.

VOLEO SAM VAS

Voleo sam vas; moja ljubav stara

Jo uvek, moda, spi u srcu mome.

Al zato ona nemir da vam stvara?

Ja nisam rad alostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadeno,

Pun strepnje i pun ljubomorne boli,

Voleo sam vas iskreno i neno;

- Nek bog da tako drugi da vas voli.

TA IME MOJE

ZA TE ZNAI

ta ime moje za te znai?

Umree ono ko um vala

to tuno mije tua ala,

Ko agor umski kad se smrai.

Na listu tvoga spomenara

Ostae poput traga sivog,

Ko grobni natpis, udna ara

Neitljiva za ikog ivog.

ta znai ono? Ve odavno

Val novih nemira ga brie

I seanje ivotodavno

Ne budi u tvom duhu vie.

No reci ga u vreme ame,

Kai u asovima sivim:

Postoji uspomena na me,

Postoji srce gde ja ivim...

POD SINJIM NEBOM JE...

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom

Venula setna, zamiljena...

Na kraju uvela i moda, nada mnom

Lebdela ve je senka njena.

No neprestupna crta stoji izme nas:

Zalud sam staru ljubav zvao

S ravnodunih sam usta uo smrti glas,

Ravnoduno ga sasluao.

I eto koga ljubih duom svojom svom

S toliko tekih udnji, nada,

S toliko bolnog tugovanja za njom,

S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u dui toj

Za senku koju smrt mi uze,

Za seanje na ivot nepovratni moj,

Ne nalazim ni bol ni suze.

POSVEENO...

Ja pamtim divno magnovenje,

Kad sretoh tebe na svom putu,

Ko svetlih snova ostvarenje,

Ko neba dah u zemnom putu.

Kroz burni ivot hitrobeni,

Kroz strasti, iskuenja mnoga

Ja dugo sluah glas tvoj neni

O sanjah crte lica tvoga.

Al korak leta neizbeni

Pogasio je mate tajne,

Zagluio je glas tvoj neni

I otro lika crte sjajne.

Teko je ivot, pun eznua,

Pun mraka, zla i ropskih uza,

Bez rajskog sna,bez nadahnua,

I bez boanstva i bez suza.

Al opet nasta otkovenje,

I sad si opet na mom putu

Ko svetlih snova ostvarenja,

Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnua:

Ti vraa sve to vreme uze,

I rajske sne i nadahnua,

PESNIKU

Za ljubav sveta - ljudi, Pesnie ti ne mari!

Velike hvale huka - to je trenutan um.

Hladan je smeh gomile; glupakov sud pokvari

Smisao. Al' ti budi - vrst i sam ko tvoj um.

Ti - car si. I sam ivi. Kree te volja tvoja,

Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.

Usavravaj samo duhovna blaga svoja,

Ne trai da svet puni - mirnog ti posla kut.

Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;

O delu umetnikom umetnik stroe sudi...

A pusti i glupaku, pusti gomili toj

Neka te brani, ili ta hoe neka zbori

Nek' pljuje onaj oltar gde tvoja svetlost gori

Nestaluk dece neka koleba presto tvoj.

N O

Sav enja, milota, moj glas im si preda mnom,

Remeti utanje u nonom asu tamnom.

Kraj moje postelje, pri neveseloj svei,

Promiu stihovi sliveni, uborei -

Bujice ljubavi to, pune tebe, huje.

Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,

Za mene sija on. I ujem sad, u tmini:

- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.

1823.

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak

Kad san utia due ive,

I s neba padne sjajni zrak

Na neme grobne ploe sive,

O, ako zbilja u taj as

Opusti redom grob za grobom,

Ja ekam tad na susret s tobom,

Ja ekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, doi mi, kroz no, kroz san,

Onakva kao zadnjeg asa;

Ko led i sva ko zimski dan;

Od bola bleda i bez glasa . . .

O, doi mi to pre, to pre

Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.

Ko strana sen, ko zvezda sjajna,

Svejedno je: to pre, to pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog

Da korim ljude ija zloba

Uini kraj ivota tvog,

Ni da proitam tajne groba,

I ne zbog tog to sumnji roj

U dui nosim: da prebolim,

Ne mogu ja; i sad te volim,

I jo sam ja ko nekad tvoj.

1830

* * *

Oprosti snove ljubomorne moje:

Ljubavi strasne nemir slepi, udni,

Verna si mi, al zato rei tvoje

Vole da plae moj um veno budni?

Sred poklonika to za tobom lete

to eli ti da draga bude svima?

I prazne nade to daruje njima

Tvoj pogled, as nean, as pun sete?

Zaslepivi mi um i misli moje,

U ljubav bolnu moju uverena,

Ne vidi ti kad u toj patnji strasnoj

Tu razgovoru, u veeri kasnoj,

Usamljen amim izvan kruga njena.

Ni pogleda, ni rei nema tvoje:

Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,

Ne slede nikad tvoje oi za mnom:

Lepotica kad koja sa mnom staje

I dvosmislen povede govor svoj,

Mirna si ti, i aljiv prekor tvoj

Ubija me, jer ljubav ne odaje.

Kai mi jo: suparnik veni moj,

Zatekavi me s tobom usamljena,

Zbog ega tebe pozdravlja lukavo?

Ko ti je on i kakvo ima pravo

Da tuguje i bdi pun ljubomore?

Bez matere i poluodevena,

Nasamo izme veeri i zore,

to njega ti u ase prima kasne?

No voljen sam i, kad si sa mnom sama,

Poljupci su ti tako puni plama,

I nena si, a rei tvoje strasne

Tad iskreno su pune due tvoje:

Tebi su, znam ja, smene muke moje.

Al' voljen sam i mogu da te shvatim;

No ne mui me, mila, ja te molim,

O, ne zna ti koliko silno volim,

I ne zna kako ja duboko patim.

1824

* * *

Zbog obala svoga zaviaja

Napustila si tui dom.

Gorko sam plakao do kraja

Pred tobom u trenutku tom.

Moje su hladne htele ruke

Da odlazak zadre tvoj,

Da rastanka ne krati muke

Preklinjao je uzdah moj.

Al ti si usne iupala

Iz poljupca dubokog tog,

U drugi kraj si mene zvala

Iz predela progonstva mog.

Govorila si: "Dan postoji,

I sastanka e naeg as

U senci maslina da spoji

Poljupcem novim opet nas."

Al tamo, pod visokim svodom

to sja u plavom blesku svom,

Gde raste maslina nad vodom,

Usnula ti si venim snom.

Tvoj setni bol i ar lepote,

Sve uze urna venog sna,

Sastanka poljubac nam ote,

Al jo ga uvek ekam ja.

1830

* * *

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom

Venula setna, zamiljena . . .

Na kraju uvela, i moda, nada mnom

Lebdela ve je senka njena.

No neprestupna crta stoji izme nas:

Zalud sam staru ljubav zvao,

S ravnodunih sam usta uo smrti glas,

Ravnoduno ga sasluao.

I eto koga ljubih duom svojom svom

S toliko tekih udnji, nada,

S toliko bolnoga tugovanja za njom

S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u dui toj

Za senku koju smrt mi uze,

Za seanje na ivot nepovratni moj,

Ne nalazim ni bol ni suze.

1826.

BONAPARTA I CRNOGORCI

Bonaparta pitao je:

"Crnogorci - ta je to?

Zar se zbilja sile moje

Ne boji to pleme zlo?

Kajae se - objavite

Nek` vojvode puka tog

pitolje i sablje vite

kraj koljena bace mog".

I na nas on, evo, krete

Sto topova uz njin huk,

Oklopnika krnih ete

I memluka svojih puk.

Do predaje nama nije,

Crnogorska to je ud;

Od konjice, peadije,

Kr nas brani odasvud.

Zasesmo u stenje nae

Da vratimo gostu dug;

U planinu gost nam jae

Pustoei sve u krug.

Pored stenja vojska ide,

Namah zbrka! prte stroj!

Francuzi nad sobom vide:

Crveni se kapa roj!

"Stoj i pali! Nek` ukloni

Crnogorca svaki svog

Ne mole za milost oni

ne tedite nijednog!"

Grunule su puke - spale

Kape s grana dignutih,

I u grmlje na nas pale

Pritajene ispod njih

Plotunom smo uzvratili

Francuzima. "to je to?" -

Oni su se zaudili:

"Nije l` eho?" - "Ne, ve zlo!"

Pukovnik je njihov pao

S njim sto ljudi i njin steg,

Puk se smeo sav i dao

Kako ko zna u lud beg.

Stog Francuzi mrze tajno

Na slobodni, krni kra,

I crvene kad sluajno

Crven kalpak vide na.

VOLEO SAM VAS

Voleo sam vas; moja ljubav stara

jo uvek, moda, spi u srcu mome,

al' zato ona nemir da vam stvara

ja nisam rad alostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadeno,

pun strepnje i pun ljubomorne boli,

voleo sam vas iskreno i neno,

nek Bog da tako drugi da vas voli.

PROROK

Pun duhovne ja lutah zei

Pustinjom to mrana je bila

I serafim se sa est krila

Ukaza meni na razmei.

On prstom lakim kao san

Zenica mojih kosnu dan,

Vidovitost mu prenu zene

K'o u orlie preplaene.

Moga se uha kosnu on

I ispuni ga um i zvon;

Treptanje uh iz neba sile,

I aneoskih krila let,

Nemani morskih skriven svet

I klijanje pod zemljom ile.

On promie kroz moje usne,

I jezika moga grehe gnusne,

Svu brbljivost i podlost smrvi.

I tada alac mudre zmije

U obamrla usta mi je

Rinuo rukom punom krvi.

I zario u grudi ma

I ustreptalo srce trgo,

I inu plamenu uz pla

U otvorene grudi vrgo,

Kao mrtav u pustinji sam pao

I Boga glas je mene zvao:

''Proroe ustaj, gledaj, sluaj,

Ispunjen mojom voljom budi,

I hodei po moru i zemlji,

Reima ei srca ljudi.''

*** Ja pamtim divno magnovenje,

Kad sretoh tebe na svom putu,

Ko svetlih snova ostvarenje,

Ko neba dah u zemnom putu.

Kroz burni ivot hitrobeni,

Kroz strasti, iskuenja mnoga

Ja dugo sluah glas tvoj neni

O sanjah crte lica tvoga.

Al korak leta neizbeni

Pogasio je mate tajne,

Zagluio je glas tvoj neni

I otro lika crte sjajne.

Tekao je ivot, pun eznua,

Pun mraka, zla i ropskih uza,

Bez rajskog sna, bez nadahnua,

I bez boanstva i bez suza.

Al opet nasta otkrovenje,

I sad si opet na mom putu

Ko svetlih snova ostvarenja,

Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnua:

Ti vraa sve to vreme uze,

I rajske sne i nadahnua,

Boanstva ar i arke suze.

ZIMSKO VEE

Bura maglom nebo krije,

Vihorova mrsi vlas,

as ko ljuta zver zavije,

Zaplae ko dete as.

Sad na tronom krovu sveli

Uzvijori slame klas,

Sad ko putnik zakasneli

Doziva na prozor nas.

Tune je i mrano tako

U ubogoj izbi toj,

A to si se moja bako,

Snudila uz prozor svoj?

Jel te umor obhrvao

Sluajui bure huk,

Il' je san na tebe pao

Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo

Mladovanju bednom mom,

Kamo asa? pijmo, tugo,

Lake srcu bie s njom.

Pesmicu mi poj o ptici

to za morem gnezdo svi,

Pesmicu o nesvestici

to na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,

Vihorova mrsi vlas,

as ko ljuta zver zavije,

Zaplae ko dete as.

Pijmo, dobra, verna drugo,

Mladovanju bednom mom,

Kamo asa? pijmo, tugo,

Lake srcu bie s njom.

ARION

U amcu mi smo mnogi bili;

natezali su jedni jedro,

a drugi upirali vedro

u vodu vesla. U tiini

na krmi na kormilar umni

u utnji vodi tromi un;

ja - bezbrian i vere pun,

ja pevah im... Al vala grud

najednom zgnjei vihor umni...

Kormilar s pomorcima strada!

Tek ja, tajanstven peva, sada

na kopno baen nevremenom,

ja himne iste pevam dalje

i svoje namoene halje

na suncu suim tu pod stenom.

CVETAK

Uveli cvetak bezmirisni

puten u knjizi gledam ja.

I gle, ve mnotvom udnih misli

dua se moja puni sva.

Kog prolea je cvao cvatom

i ijom rukom skren bi?

Da l' poznatom il nepoznatom?

Zato ga'ovde ostavi?

Moda za spomen na poznanstvo

il na rastanak moda dug?

Na kakvu etnju kroz prostranstvo,

kroz tiho polje, tamni lug?

ivi li on il ona ivi,

gde li je njihov kutak sad?

A moda su i uvenuli

ko ovaj ovde cveti mlad?

NE PEVAJ DRAGA

Ne pevaj, draga, kad si samnom

gruzinske pesme pune tuge;

u seanju mi bude tamnom

daleki al i dane druge.

Kad razliju se u tiinu

te pesme lude, zanesene,

ja vidim stepu, meseinu

i lik daleke jedne ene.

Otkad ugledah te, draga,

njen lik u mome srcu gasne,

al nova oivi ga snaga,

kad zaujem te pesme strasne.

Ne pevaj, draga, kad si samnom,

gruzinske pesme pune tuge;

u seanju mi bude tamnom

daleki al i dane druge.

BAJKA O RIBARU I RIBICI

U dalekoj

zemlji nekoj,

iza brda, iza gora,

na obali sinjeg mora

koliba je bila jedna

vrlo stara, trona, bedna.

U njoj ivi deda stari

krpi mreu i ribari,

a baba mu ruak kuva

i kolibu ona uva.

Naokolo nigde sveta,

niko tuda da proeta.

Trideset i vie leta

ive oni tako sami,

deda peca, baba ami.

Jedno jutro (bee tmurno)

deda mreu uze urno.

Babi ree: -Ruak kuvaj,

kuu uvaj,

a ja odoh po svoj amac.

Poneo sam dobar mamac,

pa se nadam, neu kriti,

da e danas ribe biti.

Naveze se on na more

u osvitak bele zore.

Mreu baca, pa se sladi

ruke trlja, bradu gladi,

ali mreu-praznu vadi,

ne zna vie ta da radi.

Sunce zae, ve se smrai

i nebo se naoblai,

ali ribe nigde nema

i deda se kui sprema.

Tad jo jednom mreu spusti,

sa ela mu oblak gusti

rasturi se i nestade.

U mreu mu riba pade.

Neobina riba neka,

gleda u nju s udom deka.

Velika je pola hvata,

a sjaji se kao od zlata.

Da bi udo bilo vee,

riba ljudskim glasom ree:

- ta god trai, ja u dati,

samo me u more vrati.

Ispuniu elju tvoju

- bilo koju...

...Sad se deda smilostivi,

pusti ribu neka ivi,

ali elju on ne ree.

Spustilo se ve i vee

kad se kui vrati deda,

a baba ga mrko gleda,

pa e rei:

- Sedi ovde pokraj pei.

Doneo si praznu torbu,

jee sada samo orbu.

Deda sede

i, dok toplu orbu jede,

poe da joj, tako s reda,

udan sluaj pripoveda.

Kad je baba ula ovo,

odra mu strano slovo:

- Od muke u sad pui.

tebe, deda, treba tui.

to si tako luckast bio,

pa si ribu ispustio?

Natrag hitaj, uri, juri.

Korito mi staro curi:

neka riba, kako znade,

odmah meni novo dade.

I u tmini crnoj, gustoj,

na obali morskoj pustoj,

u puine beskraj gleda

i poziva ribu deda.

- Oj, ribice, gde si da si,

doi sada, mene spasi.

Uzburka se sinje more

i ispliva riba gore.

Morske vale repom see,

ljudskim glasom ona ree:

- Kai, deda, svoju elju,

pa se vrati u postelju.

I deda joj onda ree

kakva elja babu pee.

- Idi kui, deda, samo,

korito e biti tamo.

Obeanje riba dade

i u trenu ve nestade.

im se deda kui vrati,

do korita odmah svrati,

a korito lepo, novo.

No, baba mu ree ovo:

- Imam sada elju vruu,

hou sutra novu kuu.

Ne bude li kua nova,

ovde vie nema krova,

ve odavde ti se seli,

uje ta ti baba veli...

...I ujutru deda poe,

na obalu morsku doe

pa povika ribu glasno

i ree joj sasvim jasno

tu babinu elju novu.

- Ispuniu elju ovu -

riba ree

i - utee.

Kada kui doe deda,

on u udu samo gleda:

od kolibe sve od prua

stvorila se nova kua.

Kraj prozora baba sedi

i strogo mu sad besedi:

- Neu vie kuu ovu,

imam opet elju novu.

Hou sada kuu drugu!

Hou u njoj bezbroj slugu.

Ode deda, ribu zove

da joj elje kae noove.

Uzburka se sinje more

i ispliva riba gore.

ula riba ta ga mori,

pa ovako njemu zbori:

- Idi odmah babi kai,

ispuniu to to trai.

Sazidau kuu drugu,

bie u njoj bezbroj slugu.

Riba ree

i - utee.

Vesela je baba bila,

elja joj se ispunila.

Dobila je kuu drugu,

a slue je bezbroj slugu.

Ali deda ba zlo proe.

im on natrag kui doe,

zlobna baba viknu samo:

- Sluge moje, hajte amo!

odvedite ovog starca

sad u talu kod magarca.

ivi deda i u tali,

na sudbu se on ne ali.

To je bilo u nedelju

kad ispuni babi elju,

ali, eto, ve u sredu

sluge opet zovu dedu:

- Hajde, deda, baba zove,

ima, kae, elje nove.

Mal od uda nije pao

kad je babu sasluao:

- Smesta idi, ribu trai

i elju joj moju kai.

Sad carica ja u biti,

to mi mora ispuniti...

...Ode deda, ribu zove

i govori rei ove:

- Aoj, ribo, muke velje,

baba ima nove elje.

Postala je sasvim luda,

trai opet svaka uda.

A ja, eto, nemam kuda,

moram da te zovem, molim,

da joj udi udovoljim.

ula riba ta on eli,

pa ovako njemu veli:

- I to e se ostvariti,

carica e baba biti.

Tako ree

i utee.

Carica je baba bila,

na njoj samo ista svila.

I biseri oko vrata

i prstenje sve od zlata.

Blaga silnog ona ima,

zapoveda sada svima.

Kad u petak pade vee,

tad slugama baba ree:

- Dovedite onog starca,

u tali je kod magarca.

A kad deda pred nju klee,

strogo ona njemu ree:

- Idi sada ribu trai,

pa joj carsku elju kai.

Dosadno mi carstvo ovo,

hou opet carstvo novo.

Na dnu mora hou sada

da mi bude nova vlada.

Zlatna riba, a ne druga,

da mi lino bude sluga.

Hajde, stare, ne prkosi,

carsku elju ribi nosi...

...Kada ribu dozva deda,

on ponizno u nju gleda,

pa joj veli:

- Mene, ribo, ne veseli

to sad opet tebi hodim,

moram babi da ugodim.

Snala su me grdna uda.

Jeste moja baba luda,

ali ne smem da se gloim,

moram s njome da se sloim.

eljama joj nikad kraja.

Dva dana joj carstvo traja,

a ve nee carstvo ovo,

trai, veli, carstvo novo.

Na dnu mora hoe sada

bezumnica da zavlada.

Ovo carstvo da joj prui

i ti lino da je slui.

Kada ovo kaza deda,

riba njega samo gleda.

uti riba, re ne ree,

pracaknu se i utee.

eka deda, eka tamo

sve dok nije danak svano,

ali ribe nema vie,

dedu nade napustie.

On umoran poe kui

kraj obale posrui.

Kad se blizu kue nae,

ne mogade da se snae.

Dvora sjajnog vie nema,

pred kolibom baba drema.

Gleda deda udo ovo

- ni korito nije novo.

Neskromne su elje bile,

pa se nisu ispunile.

ANCAR

U pustinji, sred peska vrela,

Jedini u svoj vaseljeni

Ko strani straar Ancar na steni

Stoji od sunca to je svela.

Rodi ga stepa u edne dane,

u ljutome ga gnevu goji,

Pa zelene i mrtve grane

I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno tee,

U podne topi se od ara,

A kad prohladno padne vee

U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,

Tigar ne otri uza nj ralje,

Tek vihor to se pustom vije

Dirne ga krilom pa be' dalje.

A kad oblak dadom mije

Njegov umali, tuni list,

Otrovana se kia slije

I truje pesak nevin, ist.

Al' gle, oveku ovek ree,

Drveta toga da se lati,

I ovek poe kad padne vee

A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,

S umalim lisjem kobnu granu

I znoj mu bledo elo rosi,

Kad zadihan u ator banu.

Kad gospodaru svome dade

Granu sa jedom ovim kobnim,

Ko maem poseen on pade

I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti

I ljuta smola u njih ue,

I srt on s njinog vrha pusti

Na susede i zemlje tue.

SUANJ

Za gvozdenom reetkom tamnujem sad,

Ja - nekad slobodan orao mlad.

Kraj prozora slee moj sreniji drug,

On razdire plen svoj i leti u krug.

On kljuje i baca i gleda u mrak,

I krikom i pogledom daje mi znak.

Ja tano razumem to hteo bi re;

On poziva mene: ''Hajd' vreme je ve!

Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti

Na mesto gde oblak nad urvinom spi,

Gde plavetno more na obzorju sja,

Gde lutamo jedino vetar, i ja!''

POSLANICA U SIBIR

U rudnicima, u Sibiru

Strpljenje vae nek' ne klone,

Jer vaa dela ne umiru,

Ni uzviene tenje one.

Nada, ta verna sestra zala

U podzemlje e mrano sii

Da bi vam bodrost odrala

I eljeno e vreme stii.

Drugarstvo, ljubav e vam doi

Kroz brave to nad vama stoje

K'o to do vas kroz memlu noi

Slobodne rei stiu moje.

I pae teke negve vae,

Sloboda e vas doekati,

Sve tamnice e da se sprae

I ma e vama braa dati.

PTIICA

U tuini sveto gledam

obiaj drevnih stolea.

Slobodi hitam da joj predam

pticu na praznik prolea.

I utehe me prsti miu

zato da s Bogom vodim rat

Kad makar jednom malom biu

slobodu mogu darovati.

EXEGI MONUMENTUM

Podigoh spomenik to nije rukom tvoren,

Nee mu prilaze zaboraviti puk.

elom se ponosnim uzneo nepokoren

Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom

Van sudbe sveg to mre, nadivee mi prah.

Slavan u ostati dok traje sa planetom

Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom iv glas pronee ljudi,

Pomenue me svud naroda njenih krug -

Slovena gordi sin, i Tunguz divlje udi,

Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo u biti drag i mio svome rodu:

Lirom sam bodrio svih dobrih tenji glas,

U veku okrutnom opevao slobodu,

Za sunje uvek zvao spas.

Najviu zapovest o, muzo, verno sledi -

Hvala i kletva spokojno sluaj zbor,

Ne trai lovore, pred uvredom ne bledi,

I sa glupakom mani spor.

TRENUTKA JA SE SEAM SJAJNA

Trenutka ja se seam sjajna,

kada preda mnom se ti pojavi

ko privienje, kao tajna,

i ko lepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,

a kinjile me strepnje tate,

tvoj neni glas mi pevat stade

i lik tvoj sanjah na dnu mate.

No, doba minu. Vihor neni

rasprio mi sne i stravu.

I predadoh ja glas tvoj neni

i lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani

u zabiti, u zatoenju,

bez zanosa, bez suza ranih,

bez nadahnua, nalik mrenju.

Al stie dui probuenje.

I opet mi se ti pojavi

ko nenadano privienje

i ko lepote genij pravi.

I kucat stade srce vrue,

nov ivot u njem maha uze.

I opet plamti nadahnue,

i ljubav sja, i teku suze.

TI I VI

Isprazno Vi srdanim Ti

Ona zabunom zameni

I odmah u mojoj mati

Uzrhta dua u meni.

Pred njom snovi mi se snili

Ne mogu da joj odolim.

Kaem: "Kako ste mili"

A mislim: "Kako te volim!

BESI

Kolutaju maglutine,

Mesec gubi svoju mo,

Sneg se vitla sa visine, -

Mutno nebo, mutna no.

Saonice stepom klize,

Zvonce zvoni cin - cilin,

Na tom putu moro bi se

Uasnuti svaki din.

''Teraj mome!'' - ''Zalud muke;

Konj zaspao, kajas krut;

Mrzne mi se ve i ruka,

A ne vidim nigde put.

Propaemo, - zlo je, zlo je,

Kucnuo na je zadnji as.

Pred nama se hale roje,

Besi skau oko nas.''

''Eno jedan zube kezi;

Drugi me je pljuno, - hu!

To su besi, to su besi,

Raduju se naem zlu.

Sad je jedan tro levo,

Konje guro u prolom,

A drugi je okom sevo

Nakom vatrom paklenom.''

Kolutaju maglutine,

Mesec gubi svoju mo,

Sneg se vitla sa visine, -

Mutno nebo, mutna no,

Sad ni maci, - - jao, jao!

Opet zasta zvona zvuk.

''ta je ono?'' - ''Bog bi znao, -

Neka klada, - il je vuk.''

Sicu, pite none strave,

U grud'ma ti hrabrost mre;

Konji ru die glave, -

Kakva j' ono avet, gle!

Lete konji ko pomamni,

Ko da j' orkan odstrag;

Iza onih jela tamni'

Cereka se neki vrag.

Iz daljine neto kulja,

Ne znam je li dim il' sen;

A urlie neka rulja

Vrtei se u vreten,

udna huka, udna buka,

Ne znam uzrok, ne znam smer, -

Sahranjuju l' kakvog smuka,

Il' udaje daba ker!

Kolutaju maglutine,

Mesec gubi svoju mo,

Sneg vitla sa visine, -

Mutno nebo, mutna no.

Razuzdani besi lete,

Raduju se naem zlu,

Krici njine pesme klete

Kroz srce mi prodiru.

VREME JE, DRUE MOJ

Vreme je, drue moj, spokojstva srce prosi,

Za danom leti dan i svaki asak nosi

ivota deli svoj, ivota deli krt;

Tek sprema se da ivi, a gle, najednom, smrt!

Ne svetu mesto sree sloboda, mir postoje,

Ve davno ue nov privlai srce moje,

Ve davno sanjam beg, rob klonuo i hud,

Daleku obitelj i nasladu uz trud.

POSETIO SAM OPET

...Posetio sam opet

Taj kutak zemlje gde sam proveo,

Ko izgnanik, dve kratke godine.

Ve deset leta proe od tog doba

I mnogo se promenilo u mome

ivotu: optem zakonu pokoran,

I sam sam se izmenio. Al ovde

Obuzimaju seanja me ivo;

I ini mi se: jo sam sino luto

Kroz te umarke.

Gle, doma progonstva

Gde iveo sam s jednom dadom mojom.

Starice vie nema, iza zida

Ne ujem vie korake joj teke,

Kad nadgleda ujutru kuu. Evo

umovitog huma gde sam esto

Sedeo nepokretan, gledajui

Na jezero i seao se s tugom

Obala dugih, drugih talasa

Kroz njive zlatne i zelena polja

Ono se, plavo, pruilo iroko,

A po njegovim tajanstvenim vodama

Vozi se ribar, vukui za sobom

Ubogu mreu. Na obali strmoj

Seoca ratrkana; tamo dalje

Vetrenjaa naherena, na vetru,

Okree jedva krila -

A na mei

Imanja dedova, na onom mestu

U goru put gde stoje - dva zajedno - trei

Podalje malo. Kad sam jaho tuda

Po meseini, umom poznatom

Zdravili su me njini vrtovi.

Tim putem sad sam proao i opet

Video sam ih. Tu su s umom starim.

Al oko postarelog korenja,

Gde nekad sve je bilo pusto, golo,

Sada je nikla mlada umica,

Zelena porodica; kao eljad

Pod njenu senku bunje tiska se.

A njihov drugar tuni stoji sam,

Ko stari momak, oko njega sve je

Ko i pre pusto.

Zdravo, narataju

Mladi i nepoznati! Neu ja

Tvoj moni, pozni uzrast videti,

Kad moje poznanike prestigne

I zakloni im staru, sedu glavu

Od oka prolaznika. Al, unuk moj,

Nek uje on um vaih pozdrava,

Kad s drugarske se vraa sedeljke,

Pun misli veselih i prijatnih,

Kada po pomrini proe pored vas

I pomisli na mene.