The Westerne treasure, Eastern Spicerie,Europe, Afrique, and the unknown rest.Don Don

Neprekidan tok boine muzike u disko i rok aranmanima, mirisne svee, pliani medvedii, svetlucavi ukrasi za jelke, osmesi koji vrebaju sa arenih omota biografija Dika ejnija i Karle Bruni; jedna kraj druge, na istoj polici, knjige nekongruentnih parova kaoEdvard Saidi njegov omiljeni orijentalista,Bernard Luis; deca cie na odeljku za decu, dizajniranom u stilu biblioteke mekdonaldsovog zabavita; neto dalje, kraj odeljka za asopise, sredovena ena srkue dekaf-okoino udubljena u novi broj mesenikaReptili, u celosti posveen reptilima. Uobiajeni prizori, zabeleeni tokom pretpraznine posete tipinoj korporacijskoj knjiari.

Korporacijska knjiara je pripojena lokalnom ogranku korporacijskog kafea i nalazi se preko puta korporacijskog lanca bioskopaImperija", koji u deset sala prikazuje filmove holivudskih korporacija za zabavu i prodaje korporacijske kokice po ceni od sedam dolara. Sve to nalazi se u provincijskom gradiu, unutar standardnog trnog centra kojim krstare potroai i njihovi infanti; neki od potonjih guraju minijaturna kolica sa zastavicama na kojima pie oper na obuci. Naslova koje sam traio nema, ali dokono razgledanje inventara ega nema, ega ima i kako je prezentirano otkriva obrasce vredne panje.

U poslednjih nekoliko godina primetan je rast zanimanja za pisce ije je poreklo u korelaciji sa zonama dejstava Buove" spoljne politike.

U poslednjih nekoliko godina primetan je rast zanimanja za pisce ije je poreklo u korelaciji sa zonama dejstava Buove" spoljne politike. Knjiare u trnim centrima i holovima aerodroma obavezno su snabdevene primercima bestselera Haleda Hoseinija (rodom iz Avganistana); memoarom Azar Nafisi,itanje Lolite u Teheranu; odnedavno i romanomKolebljivi fundamentalistaMosina Hamida, pisca pakistanskog porekla. Neophodno je dodati da se ne radi o prevodima: autori piu na engleskom i ive u Engleskoj ili Sjedinjenim Dravama, ali se na neki nain, ne samo tematikom knjiga, potencira njihovo poreklo.

ema nacionalnih knjievnosti je neupotrebljiva u ovom sluaju, pa se tehnike i pojmovni aparat postkolonijalne teorije nameu kao odgovarajui okvir za raspravu. Ova teorija, odnosno skup teorija, uvodi i razmatra problematiku dijasporike i hibridne literature, ali ima odreenih tekoa. U praksi, naime, postoji velika razlika u recepciji, distribuciji i marketingu njihovih knjiga u Severnoj Americi izmeu (recimo)Dubravke Ugrei, koja je emigrirala kao formiran pisac i nastavila da pie na hrvatskom, iampe Lahiri, dobitnice Pulicerove nagrade, koja uprkos naglaenom etnicitetu i odgovarajuoj knjievnoj tematici (englesko poreklo, roena u Londonu) pie na engleskom i predstavlja proizvod elitnog Barnard koleda i bostonske kole pisanja, dakle: proizvod metropole.

Lahiri navodim kao ekstreman primer. Meurim, neki aspekti njene biografije nisu izuzetak. Naprotiv, Hoseini je diplomirao medicinu u Americi (medicina je na ovom kontinentu elitni fakultet); Hamid, iji je roman nominovan za nagradu Men Buker, pohaao je Harvard i Prinston; Nafisi je studirala u Oksfordu, a kao svoj intelektualni dom" navodi kolu za meunarodne studije elitnog univerziteta Dons Hopkins; dobitnik PEN/Fokner nagrade, pisac kineskog porekla Ha in, doktorirao je anglistiku na Brandajsu (takoe elitni univerzitet) i zavrio ve pomenutu bostonsku kolu pisanja. Kanadski pisac kenijsko-indijskog porekla, M. D. Vasandi, dobitnik nagrade Komonvelta i dvostruki dobitnik Gilera, pohaao je MIT i doktorirao nuklearnu fiziku. Svi oni piu na engleskom i tematski se vezuju za zemlju porekla ili iskustvo emigracije.

Potrebe italake publike da se upozna sa drugim kulturama" oito nisu dovoljno velike da ekonomski podre slinu ekspanziju prevodne knjievnosti, pa je u isto vreme primetan deficit prevoda. Tako se stie utisak da je kategorija etno-lita odmenila ili potisnula prevodnu knjievnost.

ini se da otkrivamo neku zakonitost koju tek treba formulisati i objasniti. Za potrebe ovog teksta, zgodno je uvesti novu knjievno-kritiku kategoriju unutar anglofonih knjievnosti: etno literatura, etno-lit. Pojava ove kategorije predstavlja odraz izvesnih promena u socijalnoj strukturi razliitih dijaspora. Ona svedoi o razumljivoj i legitimnoj potrebi elitno obrazovanih pripadnika emigrantskih zajednica iz prve generacije ", kao Hamid, ili druge generacije", kao Lahiri da reflektuju svoja iskustva, na engleskom jeziku, koji autori poznaju od najranijeg uzrasta ili su njime ovladali u prestinim kolama. To je oigledno i ne zahteva podrobnije objanjenje.

Pitanje recepcije je mnogo sloenije. Fenomen etno-lita je povezan sa naizgled paradoksalnim procesom uvoza u anglofonu knjievnost iz anglofonog obrazovnog sistema (esto sa nekog prestinog univerziteta). Potrebe italake publike da se upozna sa drugim kulturama" oito nisu dovoljno velike da ekonomski podre slinu ekspanziju prevodne knjievnosti, pa je u isto vreme primetan deficit prevoda. Tako se stie utisak da je kategorija etno-lita odmenila ili potisnula prevodnu knjievnost, i da se na tritu kulture konstruiu i aktivno promoviu naroite vrste drugosti, dobro prilagoene horizontu oekivanja angloamerike publike, izdavaa i kritike. Pitanje je kako i zato funkcionie ovaj proces konstrukcije.

Knjige pisaca iz neke napaene zemlje o kojoj redovno izvetavaju korporacije za informisanje mogu se konzumirati u bezbednosti imperijalne metropole kao oblik bunta protiv zvanine politike.

U sluaju autora ije se poreklo geografski vezuje za vrue" politike teme Avganistan, Irak, Iran, Pakistan moe se pretpostaviti da ameriki itaoci, kritiari i urednici u ekspanziji etno-lita nalaze i stvaraju ugodnu sliku sopstvene otvorenosti prema drugim kulturama, naroito prema onima koje mo identifikuje sa odmetnikim dravama" i tretira ih na manje ili vie brutalan nain. Knjige pisaca iz neke napaene zemlje o kojoj redovno izvetavaju korporacije za informisanje mogu se konzumirati u bezbednosti imperijalne metropole kao oblik bunta protiv zvanine politike, odnosno kao potvrda da SAD ne vode imperijalne ili krstake ratove, hantingtonovske ratove civilizacija, ve su, naprotiv, otvoreno drutvo koje vrlo rado prihvata predstavnike drugih kultura.

Konzervativci to (zlu)rado nazivaju liberalnom krivicom; po njima, naravno, Amerika nema nikakvih razloga za griu savesti. (Stilska figura personfikacije drave i nacije postala je opte mesto u javnom govoru, to je tema za cebe.)

Iako se esto rugaju liberalnoj krivici", tiraniji politike korektnosti" i drugim izumima navodnih liberalnih mekuaca, konzervativci mogu i sami da nau neku vrstu zadovoljstva u etno-litu. Ismevanje knjievnog ukusa politikih protivnika je jedna forma uitka, ali nije jedina. Nasuprot onima koji svoje neslaganje sa amerikom politikom iskazuju buntovnim itanjem, oni koji tu politiku podravaju mogu da itaju knjige istih autora kako bi u njima potraili osude drugih sistema ili bar neku njihovu prljavu tajnu.

ak i ako autor/narator ima izazovno ambivalentan odnos prema imperijalnoj metropoli i zemlji porekla (kao uKolebljivom fundamentalisti), tvrdi stavovi konzervativaca prema islamskom svetu" i treem svetu" mogu se nakratko odloiti da bi bili podrani vrhovni principi: trite je slobodno i izvor slobode, ono je iznad svake ideologije.

ak i ako autor/narator ima izazovno ambivalentan odnos prema imperijalnoj metropoli i zemlji porekla (kao uKolebljivom fundamentalisti), tvrdi stavovi konzervativaca prema islamskom svetu" i ,,treem svetu" mogu se nakratko odloiti da bi bili podrani vrhovni principi: trite je slobodno i izvor slobode, ono je iznad svake ideologije. Bajka o neogranienoj otvorenosti amerikog trita ne sme biti dovedena u pitanje, jer ima ulogu paradigme. O ovome je do skoranje finansijske krize postojao apsolutan konsenzus, pa u tom pogledu u periodu uspona etno-lita nije bilo nikakve razlike izmeu liberalne i konzervativne struje dominantne ideoloke matrice.

Navedeni tipovi paraknjievnog uitka pokrivaju najvei deo vrlo suenog politikog spektra miljenja severnoamerikog mejnstrima. Time je zadovoljen jedan od uslova prihvatljivosti, a cena kombinacije propagande i samoobmane je relativno niska u odnosu na korist: treba objaviti izvestan broj autora poreklom iz problematinih" drava i obezbediti im vidno mesto u korporacijskim medijima. Ponekad iz toga nenadano proizilaze i konkretniji politiko-propagandni poeni. Ovde se, meutim, ne zanimaju primeri svesnog ili nesvesnog kooptiranja pisaca, ve optiji problem: neki propagandni principi (filtriranje, selekcija, promovisanje) prelivaju se na maglovitiji i difuzniji nain u polje knjievnosti. Do toga, ini se, dolazi jer su neki oblici propagande trinim mehanizmima ugraeni u samu strukturu knjievnog sistema.

Ni jugoslovenski ratovi devedesetih nisu imali veeg efekta na zanimanje mejnstrim kulture za eksju knjievnosti.Prozni pisci iz nekadanje SFRJ koji su najvie prevoeni na engleski David Albahari, Dubravka Ugrei i Zoran ivkovi imaju odlinu kritiku recepciju, no ona je ipak ograniena na domen visoke kulture.

U izvesnoj meri, to je neizbeno. Polje literature nije izolovano; njegova autonomija je ograniena ekonomskim faktorom, koji je u Severnoj Americi teko razluiti od politikog. Deo polja koji pretenduje na medijski uspeh, odnosno na status u prostoru reklamokratski regulisane javnosti, izloen je snanijem dejstvu politikih i poslovnik interesa, i stoga stvara pozicije koje odgovaraju potrebama ireg sistema propagande.

Da li je to zadovoljavajue objanjenje? Mislim da nije potpuno pogreno, ukoliko ga ne tumaimo kao nekakvu teoriju zavere. Jednostavno, politiki i propagandni interesi imaju odreenu ulogu u konstrukciji kulturnog mejnstrima. Ali to nije sve. Na primer, bombardovanje SRJ nije imalo uporediv efekat na zanimanje za srpsku knjievnost, a legendarna medijska kampanja Dejmija eja i Alistera Kembela (koji je, uzgred reeno, nedavno objavio svoj prvi roman) nije uspela da privue panju severnoamerikog trita kulture ni za knjievnost kosovskih Albanaca: na marginalnom dobitku bio je samo Ismail Kadare, albanski pisac, ali ne sa Kosova. Ni jugoslovenski ratovi devedesetih nisu imali veeg efekta na zanimanje mejnstrim kulture za eksju knjievnosti.

Prozni pisci iz nekadanje SFRJ koji su najvie prevoeni na engleski David Albahari, Dubravka Ugrei i Zoran ivkovi imaju odlinu kritiku recepciju, no ona je ipak ograniena na domen visoke kulture (i znatno je bolja u Evropi, gde su sve troje dobitnici knjievnih nagrada). U ivkovievom sluaju, specifinom i zbog toga to autor ne ivi u inostranstvu, recepcija je vezana i za problematiku anra. Veza je dvojaka: percepcija pripadnosti anru moe da omogui pristup odgovarajuoj trinoj nii, ali knjigu ili autora istovremeno ograniava na tu niu. ivkovievi angloameriki izdavaci, osim Dalki Arkajv Presa (koji je objavio i po jedan roman Svetislava Basare, Dubravke Ugrei i Vedrane Rudan), orijentisani su na fantastiku ili SF, i ne pripadaju glavnim tokovima sistema objavljivanja i distribucije. (Moda je to autorov izbor; ne znam.)

Tako neto nije polo za rukom nijednom savremenom piscu iz bive SFRJ. ak niAleksandar Hemon, koji ivi u Sjedinjenim Dravama i postigao je veliki uspeh kod ozbiljne kritike i pie na engleskom, to nije bez znaaja za ovu raspravu ne moe se pohvaliti takvim prodorom u mejnstrim.

Poreenja radi,HamidovKolebljivi fundamentalista(izdanje Random Hausa, pod imprintom Enkor) moe se nai u svakoj knjiari, a izvodi iz hvalospeva u dnevnim novinama i asopisima Njujork rivju, Njujorker, London rivju, Vaington post, Gloub end mejl, Vilid vojs, i tako dalje, sve do manje uglednih glasila iz Dalasa i San Dijega ispunjavaju etiri prve stranice knjige i deo korica. A to je samo izdavaev izbor iz neverovatne koliine slinih tekstova. Tako neto nije polo za rukom nijednom savremenom piscu iz bive SFRJ. ak niAleksandar Hemon, koji ivi u Sjedinjenim Dravama i postigao je veliki uspeh kod ozbiljne kritike i pie na engleskom, to nije bez znaaja za ovu raspravu ne moe se pohvaliti takvim prodorom u mejnstrim.

U nezavidnoj situaciji nalaze se gotovo sve knjievnosti nekadanje druge Evrope". Rusija se najbolje dri: PeljevinovOmon Rai SorokinovLedvideo sam u lokalnom ogranku tipine korpoknjiare. Sudei po ostatku inventara naglaavam da se radi o realnoj a ne virtuelnoj knjiari savremena slovaka knjievnost naprosto ne postoji. Bugarska, rumunska: isto. Od poljskih autora dostupan je Riard Kapuinski, ali ne u svojstvu pesnika: re je o novinarsko-putopisnom tivu koje je pohvalio sam Rudi, to nije za potcenjivanje u marketinkom smislu. Knjige Petera Esterhazija i Bohumila Hrabala video sam na odeljku za rasprodaju; sledea stanica kao u Hrabalovom romanu reciklaa i transmogrifikacija u manje uzviene forme papirnih proizvoda.

Imre Kertes je objavljen kod velikog njujorkog izdavaa (Knopf) tek dve godine nakon to je dobio Nobelovu nagradu. Ameriki ogranak knjiare Amazon navodi rang od oko 44000 za ovo izdanjeBesudbinstva; prema nekim tumaenjima Amazonovog sistema rangiranja, to znai da se u poslednjih pet godina u proseku prodavalo maksimalno 730 primeraka godinje, od 2004. godine do danas. Procena nije pouzdana, a postoje naravno i mnoge druge knjiare; no izgleda da je prodaja ipak bila daleko ispod oekivane, jer je Kertesov komercijalni podbaaj postao deo strunog folklora. Na konferenciji amerikog udruenja knjievnih prevodilaca, 2007. godine, uo sam da je prethodni izdava ovog Nobelovca usled slabe prodaje bio prinuen da korenito redukuje ediciju za Istonu i Centralnu Evropu.

Deregulisano trite se u praksi ponaa suprotno od neoliberalne i neokonzervativne dokse, i konvergira ka monopolu: mali broj velikih kompanija suvereno dominira.

U stvari, nisu samo nai blii i dalji susedi u nemilosti severnoamerikog trita knjige, ve prevodna literatura uopte. U lanku iz 2003. godine, Don O'Brajen, (tadanji) urednik pomenute izdavake kue Dalki Arkajv Pres, pie da knjige iz nekih 200 zemalja koje postoje van amerikih granica ine infinitezimalno mali procenat objavljenih naslova, i dodaje: U katalozima Knopfa, Nortona, Vajkinga, Harkorta, Farar-Stros-irua, za otprilike dve poslednje sezone, nalazi se svega trideset jedan naslov savremene strane poezije i proze. Trideset jedan! I to kod njujorkih kua koje su veito slavljene kao nastavljai plemenite tradicije ozbiljnog literarnog izdavatva".

KORICEKOLEBLJIVOG FUNDAMENTALISTE

Stanje se u meuvremenu nije popravilo. Razlozi su delom ekonomske prirode. Deregulisano trite se u praksi ponaa suprotno od neoliberalne i neokonzervativne dokse, i konvergira ka monopolu: mali broj velikih kompanija suvereno dominira. Svako je primoran na rast, a rast zahteva komercijalni uspeh. Proces konsolidacije izdavakih korporacija sa gigantskim medijskim koncernima podredio je mnoge izdavake kue monim ekonomskim interesima. Teko je opstati u konkurenciji sa izdavaem iza koga stoji Viakom ili Kanvest ili neki slian entitet u ijem se vlasnitvu nalazi veliki bpoj dnevnih listova, nedeljnika, magazina, lokalnih i globalnih televizijskih kanala, i itava mrea radio stanica. Takav entitet moe za svoje klijente da izdejstvuje povoljnije ugovore sa korporacijskim knjiarama, koje su na svoj nain doprinele nevoljama nezavisnih knjiara i izdavaa, ali u isto vreme zahteva ekonomsko opravdanje investicije. (Kanvest zahteva jo neke sitnice, u vezi sa politikim stavovima vlasnika.)

Random Haus je u ovom procesu asimilirao pojedine literarne izdavae na engleskom govornom podruju, to je verovazno imalo nekog uticaja na njihovu ureivaku politiku. Oni koji nisu naprosto otkupljeni, primorani su da se takmie sa dinovima u sistemu koji favorizuje veliinu. Ako se neka manja kua uprkos svemu pokae dovoljno uspenom, ili bar dovoljno prestinom da se moe otkupiti i potom prodavati kao nezavisan brend (pod svojim imenom, ali u vlasnitvu nekog konglomerata), dobie ponudu koju ne moe da odbije. tavie, velike kompanije nekada i same osnivaju male i elitne" izdavake kue, iz strogo marketinkih razloga, kao to Honda i Tojota prodaju luksuzniju verziju svojih proizvoda pod zasebnim markama akura" i leksus".

Autentinost postaje ideal i paranoina opsesija knjievne industrije upravo zato to industrijskim proizvodima nedostaje autentinost. To je jedan od razloga za popularnost memoarskog i ispovednog tiva: ono je po definiciji autentino".

U tako organizovanom sistemu znaajnu ulogu dobijaju institucije i tehnike uvezene iz sveta reklame: agenti, agencije za publicitet, fokusne grupe, testiranje trita. Ako ista kompanija prodaje dvadesetak vrlo slinih vrsta leka za glavobolju pod razliitim nazivima ili uz minorne varijacije (nona tableta, dnevna tableta, tableta za decu, dupla doza, itd), trite postaje zasieno proizvodima koji se gube u masi navodnih novotarija i poinju da lie jedni na druge. Stoga je neophodno uloiti propagandni napor (i sredstva) kako bi se potroai uverili da su sve to novi i jedinstveni proizvodi, autentino razliiti od svih drugih. Na tritu knjige deluje isti princip. Autentinost postaje ideal i paranoina opsesija knjievne industrije upravo zato to industrijskim proizvodima nedostaje autentinost. To je jedan od razloga za popularnost memoarskog i ispovednog tiva: ono je po definiciji autentino".

U prikazu autobiografske knjige Dejvida Bekama, Teri Iglton pie: Mnogi ljudi e itati ovu knjigu kao to bi itali neto to je navrljao jazavac: bitan je autor a ne sadraj". Bekam je, naravno, mogao da objavi i zbirku pesama na sanskritu; bila bi tampana iz istih razloga. ak i kada autobiografski momenat nije formalno bitan za tekst npr. za erotski roman (u geja-podanru) Skutera Libija, nekadanjeg visokog inovnika Buove administracije medijski status autora garantuje autentinost", to jest omoguava tritu knjige da preuzme ve postojeu medijsku auru. Situacija je razliita za autore iji status tek treba izgraditi. Od njih se, osim kada piu u jasno definisanom anru, najee oekuje da tekst bude usaglaen sa biografskim elementom.

Skandali oko naslova koje promovie Opra Vinfri vezani su upravo za ovaj aspekt trita knjige. AutorMilion komadia, knjige koja je reklamirana kao memoari i ispovest, imao je Oprinu podrku (to znai: veliki tira i publicitet) sve dok se nije pokazalo da je tota izmislio. Opra je bila uvreena i zahtevala je satisfaksciju; izdava nije zatitio pisca (njih ima k'o odera), a autor je naposletku primoran da grupi od sedamsto ogorenih Oprinih sledbenika lino vrati novac koji su potroili na knjigu.

Neto slino se nedavno ponovilo sa knjigomAneo kraj ograde: pria je autobiografska i u velikoj meri istinita, ali e morati da bude objavljena kao roman jer nije zadovoljila Oprin kategoriki imperativ autentinosti. U ovom primeru pomalja se veoma vaan vrednosni sud: knjiga emoratida bude objavljena kao roman. Izdava (ili autor)prinuenje da knjigu objavi kao roman. Roman, fikcija uopte, literatura u svakom znaenju te rei, to je neka rezervna varijanta, nia kategorija teksta, unapred obeleena nedostatkom koji se mora na neki nacin nadoknaditi da bi dobila pristup mejnstrimu. O poeziji je smeno govoriti.

Opra, naravno, nije nikakvo merilo knjievnog, niti bilo kog drugog kvaliteta, ali mora se priznati da ima istanan oseaj za kriterijume trita. Uostalom, ona je sama po sebi sila na tritu masovne kulture, a urednici u izdavakim korporacijama ne mogu tek tako da se podsmevaju njenoj moi da im donese enorman profit samim inom izbora nekog naslova za Oprin italaki klub". U stvari, oni joj se aktivno udvaraju, koristei zanimljive paratekstualne signale. Pred sobom imam Random Hausova izdanjaKolebljivog fundamentalisteiitanja Lolite u Teheranu. Na poslednjim stranicama obe knjige nalaze se spiskovi od po deset ili petnaest dubokoumnih pitanja za diskusiju". To jasno pokazuje oekivanje i nameru izdavaa da knjigu plasira malograanskim kruocima i lukrativnim italakim klubovima po mogustvu Oprinom.

Knjiga koju izdava eli da lansira u mejnstrim ne moe biti samo knjievnost, ona mora biti informacija, zanimljivost,conversation piece, prozor u autentino-predstavljenu drugost. Figura autora iz slinih razloga dobija znaajnu ulogu, i ponekad se konstruie po modelu oigledno uvezenom iz sveta modnih magazina.

Prisustvo ugraenog domaeg zadatka otkriva jo jednu dimenziju knjievnog sistema: knjiga koju izdava eli da lansira u mejnstrim ne moe biti samo knjievnost, ona mora biti informacija, zanimljivost,conversation piece, prozor u autentino-predstavljenu drugost. Figura autora iz slinih razloga dobija znaajnu ulogu, i ponekad se konstruie po modelu oigledno uvezenom iz sveta modnih magazina. Ako guglujete" ampu Lahiri, meu najvie rangiranim linkovima pojavie se hrpa profesionalno uraenih snimaka vrlo fotogenine autorke; zbirka je najverovatnije delo neke agencije za publicitet i neodoljivo podsea na portfolio manekenke u usponu. To apriorno ne govori nita loe ( ni dobro ) o kvalitetu njene proze, ali ukazuje na zainteresovanost knjievnog sistema za odreenu vrstu egzotine aure.

Biografski element je naroito vaan za etniki obeleene" pisce, ali ne samo za njih. U oba pomenuta skandala sa Oprom, autentinost teksta neposredno je vezana za biografiju autora, to je razumljivo u sluaju autobiografskog tiva. Meutim, isti zahtev masovnog trita prenosi se tek treba da vidimo kako na romane pisane u iroko shvaenom realistikom kljuu (to jest, ne prenosi se na fantastiku, SF, horor, itd). Pisanje iz iskustva", ili zasnovano na linom i kolektivnom iskustvu, na posebnoj je ceni. Ako piete o samoubistvu, poeljno je da na rezimeu imate dva ili tri pokuaja.

Reklama se u sutini svodi na komian silogizam. Pisac ika pie o nekoj kulturi; ika je predstavnik odgovarajue kulture (pogledajte ikinu biografiju); dakle, tekst je nuno autentian jer ika po definiciji predstavlja kolektivno iskustvo te kulture.

Kada se autentina realistinost teksta na ovaj nain vee za biografiju, trina vrednost knjige vezane za neku prepoznatljivu subkulturu rok, etnika grupa automatski raste jer je vrlo lako reklamirati autentinost teksta/autora. Etno-lit, dakle, predstavlja jedan od idealnih objekata marketinga. Reklama se u sutini svodi na komian silogizam. Pisac ika pie o nekoj kulturi; ika je predstavnik odgovarajue kulture (pogledajte ikinu biografiju); dakle, tekst je nuno autentian jer ika po definiciji predstavlja kolektivno iskustvo te kulture.

Knjievno predstavljanje, to jest pisanje, postaje sekundarno, mada, kao to emo videti, i ono mora zadovoljiti odreene zahteve. Zasad moemo rei da pisac ika prvenstveno predstavlja kao osoba, kao ika-primerak i ika-demografski-uzorak, a tek potom kao pisac, odnosno neko ko stvara predstave. ak se i u svakodnevnom jeziku pojavio odgovarajui termin:Represent! Predstavljaj! Budi predstavnik svoje kulture! (Svog grada, svoje ulice, svoje mesne zajednice.) Ovaj imperativ moe se tumaiti kao logika posledica mitologije slobodnog trita. Argument je izloen u knjigama i tekstovimaSlavoja ieka, pa u ga ovde samo skicirati.

Definicija demokratskog drutva zasniva se na proklamaciji jednakosti svih pojedinacabez obzira narasu, pol, religiju, drutveni status, itd. Spisak nuno iscrpljuje sve mogue atribute, jer pretenduje na univerzalnost, te ovako konstituisan subjekat demokratije ispranjen od svih realnih svojstava i postaje apstrakcija. Takav subjekat je nezamisliv kao realna pojava, pa sledi da proces apstrakcije ostaje nedovren, nepotpun. Uvek ostajeneto; ostatak se manfestuje kao etniki element, kao nacionalna Stvar, jer je demkratsko drutvo u praksi vezano za nacionalnu dravu. Nacionalna Stvar postaje sistem organizacije uitka i izvor paranoinih fantazija o drugima koji kradu na" uitak.

U iekovoj knjiziGledano iskosagovori se, izmeu ostalog, o demokratskoj apstrakciji" i nacionalnoj Stvari" kao nesvodivom ostatku te apstrakcije. Definicija demokratskog drutva zasniva se na proklamaciji jednakosti svih pojedinacabez obzira narasu, pol, religiju, drutveni status, itd. Spisak nuno iscrpljuje sve mogue atribute, jer pretenduje na univerzalnost, te ovako konstituisan subjekat demokratije ispranjen od svih realnih svojstava i postaje apstrakcija. Takav subjekat je nezamisliv kao realna pojava, pa sledi da proces apstrakcije ostaje nedovren, nepotpun. Uvek ostajeneto; ostatak se manfestuje kao etniki element, kao nacionalna Stvar, jer je demkratsko drutvo u praksi vezano za nacionalnu dravu. Nacionalna Stvar postaje sistem organizacije uitka i izvor paranoinih fantazija o drugima koji kradu na" uitak (nau hranu, nae ene, nae poslove, a prete i da nam oduzmu samu Stvar, to iek poredi sa kastracionim strahom).

Analogan argument moe se primeniti na severnoameriko trite kulture, odnosno berzu kultura. Poto je slobodno, otvoreno, i aksiomatski izjednaeno sa demokratijom, trite demokratski proklamuje jednakost svih kulturabez obzira nasvako zamislivo svojstvo ma koje pojedinane kulture. Kao u prethodnom pasusu, proces apstrahovanja je u stvarnosti nepotpun. U domenu kulturne industrije, upravo zbog njene proklamovane multikulturalnosti, ostatak apstrakcije fetiizira se kao etnika Stvar oko koje se organizuje koletivni uitak, ali ona sada vie nije direktno vezana za nacionalnu dravu ili jezik sve se deava na engleskom, u imperijalnoj metropoli ve za kulturu porekla.

Poto je nemogue dati pozitivan dokaz multikulturalnosti bez naglaavanja kulture porekla, etnika Stvar postaje sredite organizacije kolektivnog uitka.

Stanje u svetu vizuelnih umetnosti pokazuje da ovo nije samo prazna teorija. Jedno poglavlje knjigeInkorporirana umetnostDulijana Stalabrasaposveeno je bijenalima koji funkcioniu kao meunarodni festivali ljubavi i u ime raznolikosti homogenizuju umetnost pod zastavom moi i bogatstva. Poto je nemogue dati pozitivan dokaz multikulturalnosti bez naglaavanja kulture porekla, etnika Stvar postaje sredite organizacije kolektivnog uitka. Globtroterska elita umetnika, teoretiara kulture, kuratora, galerista, menadera, korporacijskih sponzora, dravnih birokrata i turista, u ovim manifestacijama multkulturalne prirode kapitala vidi duboko politiki i spiritualan dogaaj". Optimistini Artur Danto u tome nalazi odsjaj jedne transnacionalne utopije", to je udno jer su utopije generalno prokazane kao naopake ideje koje nuno vode u nasilje. Postoji, ipak,jednadobra transnacionalna utopija: utopija slobodnog trita. Ona je multikulturalna tano u onom smislu u kojem su to i bogatiji klubovi engleske Premijer lige. Sve to, naravno, nije apsolutno loe. Ekstravagantan festival umetnosti, ili dobar fudbalski tim, sigurno je lepi prizor od vojne parade etniki uniformnih androida. No ako je umetnost otvorena, globalna i multikulturalna, zato nema vie prevoda na engleski? Donald Sasun u jednomtekstu (objavljenom uZlatnoj gredi) koristi ovo merilo kako bi definisao kulturalnu hegemoniju; rezultati njegovog istraivanja nisu posebno iznenaujui. Ili, da se vratim na pitanje na koje pokuavam da odgovorim: Zato je etno-lit potisnuo prevodnu knjievnost na dirljivo multikulturalnom tritu Severne Amerike?

No ako je umetnost otvorena, globalna i multikulturalna, zato nema vie prevoda na engleski?

Teko je govoriti o globalnoj" knjievnosti. Ideja svetske knjievnosti nije nova i vrsto je vezana za svest o postojanju razliitih jezika. Stoga je transnacionalnu utopiju neto tee simulirati na engleskom. Etnika Stvar tako dobija jo vei znaaj. Budui da je tekst kao objekat apstraktniji od instalacije i performansa, panja se usmerava ka materijalnom ostatku literature: autoru. Autor ima ime, telo, istoriju, poreklo: ima etniku Stvar koju trite moe da razlikuje od drugih etnikih stvari i da reklamira autentinost biranih predstavnika svake od njih.

Kao u sluaju nacionalne Stvari, javlja se tabu prisvajanja tue etnike Stvari i neka vreta kastracionog straha. Na primer, kanadski pisac Dru Hejden Tejlor u samom naslovu serijalaAvanture plavookog Odibve(jedan tom je objavljen kaoudno, ti ba ne izglega kao Indijanac) odreuje i bezecuje specifinu etniku Stvar. Samo u vanrednim situacijama, kulturalno neoznaenim" piscima, odnosno piscima iz povlaene anglofone kulture koji raspolau velikim simbolikim kapitalom, kao Apdajk i DeLilo, doputeno je da izvre aproprijaciju tue etnike Stvari. Oba autora u novijim romanima knjievno zaviruju u glave etniki profilisanih terorista. Meutim, Apdajkovog junaka, dihadistu iz Nju Dersija, ak su i benevolentniji kritiari ocenili kao promaaj: tip je roen u Americi, a engleski govori kao karikatura iz etno-repertoara Pitera Selersa. Aproprijacija etnike Stvari je retka privilegija, pa se neuspeh teko prata.

Obratno, autor koji poseduje velik simboliki kapital moe da odbaci etiketu koju mejnstrim refleksno namee; na primer, Kazuo Iiguro je uspeo da izbegne status predstavnika etnike Stvari ali je morao da se potrudi, kako u prozi Ostaci danaje vrlo engleski" roman tako i u intervjuima. No to su izuzetni sluajevi. Knjiga kulturalno oznaenog autora u principu nije samo knjiga, ak i kad je roman; literarni uitak se strukturira u odnosu na etniku Stvar koju autor predstavlja.

U pretpostkolonijalnom obliku, egzotizam je sistematsko predstavljanje i objektiviranje drugog sa povlaene pozicije. (...) No kako trite jo uvek zahteva egzotizam, knjievni sistem je apsorbovao kritiku i proizveo novu vrstu egzotizma: od egzotinog drugog sada se trai da sam sebe predstavlja.

Dakle, trite iz strukturnih razloga proizvodi neku vrstu egzotizma. Ovu pojavu je bolje nazvati neoegzotizmom, jer se u vanim detaljima razlikuje od uobiajenih formi. U pretpostkolonijalnom obliku, egzotizam je sistematsko predstavljanje i objektiviranje drugog sa povlaene pozicije (npr. naune ili knjievno-antropoloke). Nakon uspona postkolonijalne teorije, naroito nakon Saidove kritike orijentalizma, knjievni sistem se pod pritiskom teorije zvanino odrekao kolonijalnog stava. No kako trite jo uvek zahteva egzotizam, knjievni sistem je apsorbovao kritiku i proizveo novu vrstu egzotizma: od egzotinog drugog sada se trai da sam sebe predstavlja.

Time je neugodan problem nadreene pozicije prividno reen. Kaem: prividno, jer se od drugog zahteva da sebe predstavi na prihvatljiv nain, pri emu, naravno, dominantna kultura odreuje merila prihvatljivosti. Neoegzotino ne sme da bude previe egzotino, ali mora biti dovoljno egzotino da moe da se reklamira kao takvo. Neoegzotino mora da se uklopi u sistem oekivanja i simbolike razmene, mora biti na neki nain prepoznatljivo. Ono mora biti pripitomljeno, ali ne kao ranije, uz pomo teorijskog potinjavanja ili kolonijalnog nasilja: ono mora samo od sebe da se pripitomi i mora pokazati da to eli. Subjekat ovog sistema mora da odrava iluziju slobodnog izbora, ak i kada je svestan da ne bira slobodno, ve se samo slae, ulae se, kako bi mogao da postoji u neprikosnovenom sistemu. To je jedan od osnovnih principa neoegzotizma.

Neoegzotino ne sme da bude previe egzotino, ali mora biti dovoljno egzotino da moe da se reklamira kao takvo.

Zanimljiv primer autorske i pripovedake svesti o fenomenu neoegzotizma naao sam u romanuBubavabaRavija Haa, kanadskog pisca libanskog porekla (koji je studirao u Njujorku i Montrealu). Haov roman-prvenac bio je bestseler i dobio je IMPAK Dablin nagradu za najbolju knjigu objavljenu na engleskom jeziku (u itavom svetu).

RomanBubavababio je u najuem izboru za tri najprestinije knjievne nagrade u Kanadi. Dok se sprema za urku i razmilja ta da obue, dramatizovani naratorBubavabe, simpatini prevarant i sitni lopov koji je emigrirao iz Libana i ivotari u Montrealu, donosi znaajnu odluku u kojoj se uje autorski glas:

Odluio sam da ne preterujem. Egzotino ovde mora biti modifikovano ne previe autentino, ne previe zainjeno, ne previe aromatino, taman toliko da podseti na fantzije o drugim mestima.

Neophodno je ponoviti da takva simulacija multikulturalnosti nije apsolutno negativna pojava. Ona rezultira uvoenjem u knjievno polje mnogih autora koji moda ne bi dobili priliku. U teoriji, to bi trebalo da prokri put drugim piscima. U praksi, meutim, postoje mnoga ogranienja. Naprosto, neoegzotizam nije isto to i otvorenost; ba kao to multikulturalni karakter kapitala nije garant pravedne raspodele kapitala unutar multikulturalnih Sjedinjenih Drava, niti pak izmeu SAD i Ekvadora.

Problem je prisustvo prevodioca kao posrednika u predstavljanju druge kulture; ono naruava iluziju autetninosti koja se nalazi u korenu neoegzotizma.

Neoegzotini anr ima svoja pravila. Da bismo ih sagledali, vratiu se na pitanje odnosa prema prevodnoj literaturi. Neoegzotistiki zahtev da egzotino samo cebe predstavlja, da samo od sebe predstavlja sebe morao bi da bude udovoljen poveanjem broja prevedenih naslova. Videli smo da se to ne deava; naprotiv. Razlozi ne mogu biti samo ekonomski, budui da trokovi prevoda nisu ba tako veliki. Problem je prisustvo prevodioca kao posrednika u predstavljanju druge kulture; ono naruava iluziju autetninosti koja se nalazi u korenu neoegzotizma. Kako onda predstaviti drugu kulturu? Etniki oznaen autor koji pie na engleskom bio bi zgodno reenje. No tada se postavlja pitanje da li takav autor moe biti autentian predstavnik etnike Stvari.

Emigrantski pisac koji ivi u metropoli i pie na engleskom, po mogustvu obrazovan na elitnom univerzitetu, zapravo je bolji predstavnik svoje etnike Stvari, tj. kulture porekla, nego autori koji pripadaju istoj etnikoj Stvari ali ive u nekoj zabiti ili piu, pomalo neuviavno, na maternjem jeziku.

Oekivalo bi se da je odgovor na to pitanje veoma komplikovan. Ispostavlja se da nije. Teorija ga je reila kao od ale, na veliku radost korporacijski regulisanog trita knjige. Re je o jednom od najfascinantnijih argumenata postkolonijalne teorije: emigrantski pisac koji ivi u metropoli i pie na engleskom, po mogustvu obrazovan na elitnom univerzitetu u metropoli, zapravo je bolji predstavnik svoje etnike Stvari, tj. kulture porekla, nego autori koji pripadaju istoj etnikoj Stvari ali ive u nekoj zabiti ili piu, pomalo neuviavno, na maternjem jeziku.

Pored samog sadraja ove tvrdnje, neverovatno je i to to ona proizilazi iz stavova i formulisana je eksplicitno u tekstovima progresivnih postteoretiara reda veliine Edvarda Saida i Frederika Dejmsona. Stoga treba paljivo da razmotrimo zato teorija podrava ovu neobinu i kako je opravdava.

Pre nego to preem na teoriju, moram rei da se ovaj stav u praksi primenjuje univerzalno, tj. ne odnosi se samo na delove sveta koji su kratkorono ili dugorono politiki aktuelni (Kina, Indija, Pakistan, Bliski istok, itd), niti se ograniava na nekadanje kolonije. Princip se primenjuje na itav trei svet", koji je nakon kolapsa drugog sveta" proiren u novu kategoriju, apsurdniju ak i od kategorije treeg sveta", pa se sada na istoj hrpi nalaze Bolivija i Srbija, Indija i Latvija, Rumunija i Nigerija, i manje-vie sve to nije Severna Amerika ili usko definisana Zapadna Evropa. (Rusija je poseban sluaj, zbog prisustva velikih ruskih autora" u zapadnom kanonu. )

Kako, recimo, objasniti razliku u recepciji ileanskih pisacaRoberta BolanjaiArijela Dorfmana? Severnoameriko trite knjige svakako nije prezasieno savremenim autorima iz ilea. U boljim knjiarama ih ima tano dvojica: Bolanjo i Dorsman. Obojica su (bili) emigrantski autori; jedan od njih je mrtav. Bolanjo je iveo u paniji, pisao je na panskom, i tek je posmrtno poeo da privlai panju anglofonih kritiara; njegov romanDivlji detektiviobjavljen je na engleskom 2007. godine, devet godina nakon panskog originala. U meuvremenu, Dorfmanu, koji ivi u SAD i pie na engleskom, mogli ste gledati dokumentarnu emisiju u trajanju od sat vremena Dorfman se igra sa unucima, Dorfman filozofira na obali jezera dok u pozadini zalazi sunce a Polanski je po Dorfmanovoj dramiSmrt i devojkasnimio (dobar) film. Bolanjo je verovatno tei za itanje, lui" je. Bolanjo je, kako bi rekao Haov narator, previe autentian, preterano zainjen i aromatian. Dorfman je prihvatljiviji. Dorfman ima meru". Tanije, nauio je i usvojio pravila sistema predstavljanja u anglofonom svetu: studirao je na Berkliju i predaje (ili je dugo predavao) na elitnom univerzitetu Djuk.

Stoga je za prihvatljivost autora koji potie iz druge kulture vana mogunost identifikacije sa elitnim obrazovnim institucijama.

Tako dolazimo do uloge univerziteta u proizvodnji trino poeljne teorije. Ako iz ovog teksta izdvojite spisak autora za koje sam pomenuo da su dobro prihvaeni u Severnoj Americi, primetiete gotovo savrenu korelaciju sa spiskom prestinih akademskih institucija. Razlozi su delom oigledni: univerzitet je u principu otvoreniji prema razliitim kulturama. Ali treba imati na umu i to da univerziteti, naroito oni elitni, sauestvuju u stvaranju knjievnog sistema. Oni proizvode ne samo autore ve i kritiare, urednike, pa i ljude koji e zauzeti visoke poloaje u korporacijama koje dominiraju tritem knjige.

Stoga je za prihvatljivost autora koji potie iz druge kulture vana mogunost identifikacije sa elitnim obrazovnim institucijama. Ona garantuje da autor nije preterano autentian; taj autor je pripitomljen, odnosno, da upotrebim grublji izraz koji emo uskoro ponovo sresti, nije primitivan. Istovremeno, akademski autoritet utemeljuje i obrazujui urednike, kritiare, menadere, itaoce reprodukuje trino poeljnu iluziju autentiosti: elitno obrazovan emigrantski autor koji pie na engleskom je idealan predstavnik date entike Stvari.

Nema jednostavnog odgovora na pitanje zato teorija reprodukuje ovu ideju. Najbolji odgovor koji sam naao zauzima vie od trista strana gusto sloenog teksta. Re je o knjiziU teorijiAjaza Ahmada, marksisticisog teoretiara iz Indije (i pesnika koji pie na urduu). Nelagodnost i razoaranje koje Ahmad upisuje u tekst ukazuju na oseaj autora da nema izbora, da je teorija prekardaila i pervertirala ono zbog ega je bila poeljna, i da je krajnje vreme knjiga je objavljena ranih devedesetih! da se izloe kritici i teoretiari koje je dotad smatrao najprogresivnijim. Dvostruka pozicija potovanja i razoaranja vodi ga u izuzetno detaljne analize socijalnog porekla teoretiara, prirode knjievnih i akademskih migracija, i itavog biznisa postkolonijalne teorije. Ogled o Saidu ima ckopo osamdeset strana; ogled o Dejmsonu, trideset.

U sprezi sa tritem i politikom propagandom slobodnog trita, teorija je prevodnu literaturu proglasila sekundarnom i proizvela surogat koji sam ovde nazvao etno-lit.

Teko je, i nepravedno, saimati tako sloene argumente. Trebalo bi u stvari prevesti celu knjigu, no ona je objavljena 1992. godine, pa su neka geopolitika razmatranja zastarela. Ipak, mnoge Ahmadove kritike su i dalje aktuelne, i preostaje mi samo da nevoljno posegnem za vrstom glose" kak bih ilustrovao bar neke argumente, koji su me motivisali da napiem ovaj tekst. Gotovo dve decenije od objavljivanja Ahmadove knjige, efekti visoke teorije na praksu knjievnog sistema mogu se jasnije sagledati: u sprezi sa tritem i politikom propagandom slobodnog trita, teorija je prevodnu literaturu proglasila sekundarnom i proizvela surogat koji sam ovde nazvao etno-lit.

Ahmada posebno zanimaju Said i Dejmson, kao teoretiari koji su se u najboljoj nameri zalagali za korenitu reformu kanona i nastavnih programa na amerikim univerzitetima. Nakon poetnog otpora i brojnih polemika o Saidovom konceptu orijentalizma, primedbe su vremenom bar delimino prihvaene, a Said i Dejmson su stekli status najuglednijih teoretiara. To se naroito odnosi na Saida: on se paljivo ogradio od marksizma kao francuski poststrukturalisti koje je obilato citirao u kljunoj knjiziOrijentalizam i stoga je relativno lako prihvaen na liberalnom krilu amerikog mejnstrima. Dejmsonove varijacije na temu marksizma daju prilino udne rezultate, to emo uskoro i videti, ali on insistira da je marksista i njegov status je shodno tome ogranien na avangardnije oblasti univerziteta. U svakom sluaju, kritika zapadnog kanona je apsorbovana u univerzitetske programe pod nazivom postkolonijalnih studija.

Ovaj akademski prevrat proizveo je, meutim, ne samo svojevrstan kontrakanon, nego i nove uslove prihvatanja treesvetskih" autora u anglofonom knjievnom sistemu. Evo ta Ahmad kae u kritici Dejmsonovog ogleda Knjievnost treeg sveta u eri multinacionalnog kapitala":

Dejmsonov poziv na reformu nastavnih planova, ak i vanredno eruditsko itanje Lu Sjina i Usmana pada u senku ambicioznijeg programa koji proima itav tekst iako je eksplicitno iskazan tek u poslednjoj reenici poslednje fusnote: radi se o konstrukciji teorije kognitivne estetike knjievnosti treeg sveta". Ta kognitivna estetika" oslanja se na potiskivanje mnotva znaajnih razlika, kako meu razvijenim kapitalistikim zemljama tako i meu imperijalizovanim formacijama i unutar njih. Umesto toga dobijamo binarnu suprotnost izmeu onog to Dejmson naziva prvim" i treim" svetom. Najvei deo nevolja sa njegovim tekstom nalazi se u ovom prelazu sa zahteva za reformu nastavnih planova na formulisanje kognitivne estetike". A nevolje su, dodao bih, vrlo brojne.

Ahmad zatim demontira pojam tree svetske literature i pokazuje da tako neto ne moe biti koherentan objekat bilo kakvog teorijskog znanja. U kontekstu teme kojom se ovde bavim, zanimljivije su njegove primedbe na konkretno knjievno-teorijsko znanje koje proizvode univerziteti anglofone metropole:

injenica da jezici zemalja metropole nisu prihvaeni od velike veine proizvoaa knjievnosti u Aziji i Africi ima za posledicu to da velika veina knjievnih tekstova sa ovih kontinenata nije dostupna u metropoli. Stoga e teoretiar koji pokuava da formulie kognitivnu estetiku knjievnosti treeg sveta" stvarati samo idealne tipove, u veberovskom maniru, i na taj nain e ponoviti sve osnovne procedure koje su orijentalistiki strunjaci koristili da svoja itanja izvesne tradicije visoke" tekstualnosti predstave kao [pravo i jedino] znanje o navodno jedinstvenom objektu koji se zove islamska civilizacija". Dodao bih i to da su knjievni odnosi zemalja metropole sa imperijalizovanim formacijama ureeni razliito od onih meu samim zemljama metropole. Retko se nailazi na knjievnog teoretiara iz Evrope ili Amerike koji ne poznaje par evropskih jezika osim maternjeg; uestalost prevoda meu [ne ba svim] evropskim jezicima stvara visokoprotone kanale kojima cirkuliu tekstovi, pa tako ak i ameriki istraiva koji ne razume mnogo osim engleskog moe da bude prilino dobro upuen u razliite tradicije metropole.

U jezikim i knjievnim vezama metropole sa zemljama Azije i Afrike mogu se uoiti tri otre suprotnosti u odnosu na sistem tekstualne razmene unutar same metropole. Retko se sree moderan intelektualac u Aziji ili Africi koji ne poznaje bar jedan evropski jezik; podjednako retko se moe sresti knjievni teoretiar iz Evrope ili Amerike koji se potrudio da naui neki azijski ili afriki jezik; a enormna industrija prevoda koja distribuira tekstove u razvijenim kapitalistikim zemljama funkcionie nasumice i sporo kada su u pitanju prevodi sa azijskih i afrikih jezika. Shodno tome, znaajne knjievne tradicije bengalska, hindu, tamilska, teleguska i pola tuceta drugih samo unutar Indije ostaju, uz nekoliko izuzetaka tu i tamo, gotovo nepoznate amerikim knjievnim teoretiarima.

Podseam da je Ahmadova knjiga pisana pre skoro dvadeset godina. Kao to smo videli, enormna industrija prevoda" je u recesiji, a knjievni sistem poklanja mnogo veu panju etniki oznaenim autorima koji piu na engleskom. U narednom pasusu se nasluuje jedan od uzroka ovog fenomena:

Jedna od posledica ove situacije je da retki [sad ne tako retki] autori koji piu na engleskom bivaju valorizovani preko svake mere. Na primer, u prikazuDece noiSalmana Rudija,Njujork tajmsveli da je kontinent naao svoj glas" kao da onaj ko ne govori engleski ne moe da ima glas. U slinom maniru, pohvala na koricama jedne knjige Edvarda Saida kae: Saidovo veliko dostignue je to to, zahvaljujui njegovoj knjizi, istorija nikada nee zaboraviti Palestince". Ovo je svet okrenut naglavake: nije Saidovo iskustvo uokvireno palestinskim, nego Palestina ne bi imala mesto u istoriji bez Saidove knjige! Afriki, azijski i arapski intelektualci koji imaju nekog znaaja i piu na engleskom, plaaju svoj status time to su odmah uzdignuti na usamljeni tronpredstavnika rase, kontinenta, civilizacije, ili ak Treeg sveta". U ovom kontekstu, kognitivna teorija tree svetske literature" postaje, bar za mene, alarmantan projekat.

Projekat postaje jo alarmantniji kada se u Dejmsonovom tekstu naie na ovu zauujue optu tvrdnju:

Svi treesvetski tekstovi su nuno alegorijski, i to na vrlo specifican nain: oni se moraju itati kao nacionalne alegorije, ak i kada su, ili bi moda trebalo da kaem: posebno kada su, po formi razvijeni iz predominantno zapadne mainerije predstavljanja, kao to je roman.

Knjievni tekstovi uvek sadre element sociolekta i implicitno predstavljaju ire kolektivno iskustvo.

Knjievni tekstovi uvek sadre element sociolekta i implicitno predstavljaju ire kolektivno iskustvo. Stoga nije jasno kako Dejmson pravi razliku izmeu treesvetskih alegorija i, na primer, romana i drame kanonizovanog afroamerikog autora Riarda Rajta,Roeni sin: biografija mladog Amerikanca, koji u samom podnaslovu najavljuje neto nalik nacionalnoj alegoriji. DojsovUliks, DeLilovoPodzemlje, i bar poslednja tri Pinonova romana, takoe se mogu itati kao nacionalne metafore, moda i kao alegorije (pogledajte imena raznih Pinonovih junaka). Ali to nije obavezno. Meutim, iz nekog razloga,svitreesvetski knjievni tekstovi sununoalegorijski, imorajuse itati kao (nacionalne) alegorije, odnosno kao najprimitivniji oblik knjievnog predstavljanja, ak i kada autor pokuava, ili naroito kada pokuava, da tekst uini formalno modernijim. To je zato to se treesvetski tekstovi nalaze u stadijumu kulturne evolucije koji je na Zapadu prevazien:

Nita se ne moe dobiti preutkivanjem radikalne razlike nekanonskih tekstova. Treesvetski roman nee nam pruiti zadovoljstva Prusta i Dojsa; tetnija od toga, moda, jeste sklonost [tog, takvog] romana da nas podseti na demodirane stadijume naeg prvosvetskog kulturnog razvitka...

Vidimo kako hegemonija izvozi bizarnu teoriju otpora istoj hegemoniji, u formi nacionalizma lienog svake zamislive emancipatorske funkcije: ostanite primitivni da biste nas zabavljali.

Treesvetski roman je u evolucionom smislu infantilan i mora doveka da se valja u sopstvenoj infantilnosti, a progresivna teorija e ce postarati da ga upravo zbog toga klasinim gestom egzotizma uzdigne do statusa plemenitog divljaka, predstavnika radikalne razlike i simbola nacionalnog otpora globalnom amerikom postmodernizmu. Zvui poznato? Ako na trenutak zanemarimo povlaenu poziciju sa koje stiu ovakve tvrdnje, Dejmsonov stav je teko razlikovati od senzibilitetaNove srpske politike misliiradikalno razliitog" autora monografijeJedna banana za Kofija Anana. Ako ne zanemarimo Dejmsonov poloaj, vidimo kako hegemonija izvozi bizarnu teoriju otpora istoj hegemoniji, u formi nacionalizma lienog svake zamislive emancipatorske funkcije: ostanite primitivni da biste nas zabavljali. To se naravno odnosi samo na knjievno-teorijska pitanja kognitivne estetike". Kada se divljaci u realnosti pokau neplemenitim, teoretiari kolektivno uzviknu Iju!" i iz protesta skoknu na bijenale; na scenu zatim stupaju militantniji dobroinitelji.

Said predlae drugo reenje. Ono je suptilnije i vodi rauna o emancipaciji. Naalost, u Saidovoj viziji nije re o neposrednoj dobrobiti treesvetskih kultura, ve o emancipaciji njihove emigrantske elite, a u svrhu knjievne subverzije kolonijalnih poriva metropole. Trojanski virus emigracije trebalo bi da dovede do kolapsa dela operativnog sistema metropole i da na taj nain obezbedi, ako ve ne ekonomsku i politiku, onda bar intelektualnu i knjievnu dekolonizaciju. Polazna taka je meutim ista kao Dejmsonova. Treesvetski tekst ne treba da imitira prvosvetske modele, jer je takav pokuaj unapred osuen na propast:

Mislim da je pogreno pokuati dokazati. da se druge" literature Afrike i Azije [...] mogu respektabilno prouavati kao da su zaista tako visoke, autonomne, tako estetski nezavisne i zadovoljavajue kao francuska, nemaka ili engleska knjievnost. Ideja crne koe pod belom maskom nije upotrebljivija i asnija u knjievnosti nego u politici. Emulacija i mimikrija nikada ne stiu daleko.

Za razliku od Dejmsona, koji se oslanja na klasian egzotizam, Said pozivajui se na Fanona! uvodi element neoegzotizma. Jedini pravi otpor hegemoniji metropole Said vidi u samoj metropoli, meu elitno obrazovanim emigrantima (koji pomalo lie na Saida):

Ove figure obraaju se metropoli koristei tehnike, diskurse, upravo ona oruja nauke i kritike koja su nekad bila rezervisana iskljuivo za Evropljane, ali su sada prilagoena pobuni ili reviziji u samom srcu zapadnog centra.

A poto se borba vie ne odvija na margini nego u samom srcu zapadnog centra", nuno jebitiu metropoli.

Pobuna zavisi od tri kljuna momenta. Prvi je jezik kojim se pobunjenik obraa metropoli: jezikom metropole i sistemom predstava koji taj jezik u sebi nosi. Said ak uz odobravnje citira Nieovo neprijatno poreenje jezika sa pokretnom armijom metafora, a borbena gotovost je svesno naglaena orujem iz prethodnog pasusa. Nie je naravno preuzet od francuskih poststrukturalista na koje se Said oslanja, s tim to je za Saida jezik metropole engleski. Da se ovlada jezikom i armijom anglofonih metafora, neophodno je elitno obrazovanje u metropoli. A poto se borba vie ne odvija na margini nego u samom srcu zapadnog centra", nuno jebitiu metropoli.

Iz Saidovih premisa i prethodnih citata jednostavno sledi da je prevodna knjievnost inferiorna u odnosu na etno-lit. U tome ima podrku samog Rudija (koji je uvek imao Saidovu podrku). Na primer, u intervjuu koji je podgorikimVijestimanedavno dala amerika spisateljica indijskog porekla Indu Sundaresan, navodi se Rudijeva tvrdnja da je najbolja knjievnost na svetu indijska knjievnost pisana na engleskom jeziku". Autorka je mnogo opreznija, jer ne poseduje dovoljno velik simboliki kapital; no svejedno, zanimljivo je videti dokle odjekuje Rudijev sud. Podrka takvim vrednosnim sudovima je ono to me ovde najvie zanima. Kao to vidimo, ona delom stie od akademskog autoriteta, a delom od uticajnih pripadnika anglofonog kulturnog mejnstrima. Uputno je razmotriti jo neke detalje da bismo videli kako diskurs postkolonijalizma proizvodi objekat svog istraivanja.

Zasad znamo da Said preporuuje elitno obrazovanje u metropoli i selidbu u sredite zbivanja. Engleski je, Said pie, u pravom smislusvetskijezik. To je materijalna injenica i toj tvrdnji se ne moe prigovoriti. Meutim, Said ima jednu primedbu. Prevlast engleskog kao jezika globalne birokratije i tehnokratije potiskuje njegova civilizatorska i prosvetiteljska svojstva. Utreesvetetskim" zemljama, gde engleski ue siromani radnici da bi, recimo, dobili posao u indijskoj telefonskoj centrali neke amerike banke ili kanadske kablovske televizije, jezik Miltona i ekspira se srozava na nivo instrumenta.

No ak i na takvim mestima postoje mali literarni kruoci koji verovatno pripadaju srednjoj ili vioj klasi, ili akademskom svetu, jer u englegkom ne vide puki instrument preivljavanja, ni simbol hegemonije, ve jezik knjievnosti i knjievne teorije.Tajengleski oplemenjuje i, na aroban i simpatino paradoksalan nain,dekolonizujepostkolonijalnog intelektualca srednje ili vie klase, koji ima odreene akademske ambicije i sanjari o slinim, ali evoluciono naprednijim i materijalno bolje stojeim, kruocima u metropoli.

Intelektualac tako dolazi na ideju da je najbolje da se preseli u metropolu, da diplomira na Harvardu, na primer kod Homija Babe, i da se baci na podrivanje kolonijalnog sistema iznutra, u samom srcu zapadnog centra". Said ne pominje pitanja klase i elite nezgodna pitanja dostupnosti elitnog obrazovanja sluajno odabranom emigrantu koji, izgleda, uvek dobija finansijku pomo institucije, neke dareljive fondacije, ili pak na drugi nain dolazi do tridesetak ili vie hiljada dolara neophodnih za godinu kolovanja na Harvardu. Umesto ovih nepristojnih detalja, Said iznosi optu tvrdnju da prilikom migracije sa margine u centar nastaju subverzivni tekstovi:

Putovanje-u [the voyage in] predstavlja posebno zanimljivu vrstu hibridnog kulturalnog rada. Samo njegovo postojanje znak je prkosne internacionalizacije u doba kontinuiranih imperijalnih struktura.

U teoriji, dakle, imamo borbu, armiju, oruje, prkos. Pogledajmo sada knjigu Azar Nafisi,itanje Lolite u Teheranu. Nafisi je doktorirala anglistiku u Americi, dodue na zonskom-liga univerzitetu u Oklahomi, ali je pre toga studirala na Oksfordu. U knjizi se radi o autentino-autobiografskim iskustvima autorke, koja je u fundamentalizovanom Teheranu tajno rukovodila malim literarnim kruokom posveenih italaca anglofone knjievnosti. Iz takvih kruoka, po Saidu, u metropolu stiu diskurzivni diverzanti. Nafisi se zaista preselila u Njujork to je razumljivo i napisala pomenutu knjigu, na engleskom, oznaavajui je u samom naslovu naslovom romana neto poznatijeg emigrantskog autora. Oigledno, knjiga se dobro uklapa u deo Saidove teorije.

Ne uklapa se, meutim, u deo teorije koji u svemu tome vidi borbenu subverziju metropole. Po priznanju autorke, vrata anglofonog sistema joj je otvorio Bernard Luis: njen rad nije ni na koji nain ugrozio Saidovog arhisuparnika sa Prinstona, to jest predstavnika kolonijalnog orijentalizma. Naprotiv, tip joj je pomogao da se situira. Takoe, knjiga Azar Nafisi se odlino uklopila u zahteve knjievnog trita. Ve smo videli da je ispovest na ceni, da etnika Stvar igra vanu ulogu u marketingu, a knjiga o malom i odvanom literarnom kruoku u Teheranu obeava dobru prodaju u malim i velikim literarnim kruocima u Americi i stoga se tampa sa unapred pripremljenim pitanjima za produhovljene razgovore. Naposletku, i politiki mejnstrim je rado prihvatio autorku, koja se sada nalazi u odboru nevladine" organizacije Fridom Haus, a o njenim vezama sa drugom udnovatom organizacijom za promovisanje slobodarskih ideala pisao je londonskiGardijan. Ukratko,itanje Lolite u Teheranuje savren kontraprimer za pobunjenike pretenzije postkolonijalne teorije.

Optije gledano, teorija proizvodi objekat koji potpuno odgovara izdavakim korporacijama, propagandnim i politikim interesima kolonijalne metropole, pa ak i konzervativnijim teoretiarima protiv kojih se bori. Ali to nije vano. Teorija i dalje tandrlja svoje, tupi o straobalnoj subverzivnosti, ne obazirui se na realnost. Ako zamislimo pokretnu traku sa koje prestini univerziteti decenijama izbacuju budue autore etno-lita, nove i jo radikalnije teoretiare, kritiare, urednike i menadersku elitu knjievnog sistema, i ako tome dodamo ono to je ve reeno o strukturnim zahtevima samog trita knjige, postaje jasnije zato je prevodna literatura, u recepciji anglofone metropole, inferiorna u odnosu na knjievnu kategoriju koju sam ovde razmatrao.

Erika je, kao to ime sugerie, alegorijska Amerika, ili fantazija o amerikom kultu lepote i uspeha, materijalizovana u obliku plavokose lepotice zelenih oiju i naratorove koleginice sa Prinstona, sa kojom jednog leta putuje (naravno) na Santorini, gde se ona suna u toples varijanti, a on se (naravno) zaljubljuje.

Sprega obrazovnog sistema, kritike, medija, agenata, trita, politike udesna maina u kojoj se (nesvesno?) udruuju kvazi marksista Dejmson i antimarksista Said, maskulturna Opra i visokokulturni Rudi proizvodi i promovie knjievnost koju dobro ilustruje romanKolebljivi fundamentalista. Knjiga na brojne naine odraava pravila neoegzotinog anra postkolonijalne metropole. Autor je poreklom iz politiki aktuelnog Pakistana, studirao je na Harvardu i Prinstonu, ivi u Londonu i pie na engleskom. U samom tekstu, po Dejmsonovoj formuli treesvetskog romana, imamo nekoliko primitivnih alegorijskih momenata. Za poetak navodim onaj najoigledniji: dramatizivani pripoveda se zoveChangez, pa je odmah jasno da emo biti svedoci njegove promene. Ali to ipak nije primitivan treesvetski roman, ve hibridan kulturni rad koji vodi rauna o zahtevima trita metropole: pria je predstavljena kao ispovest i ima odreenih korelacija sa biografijom autora.

Narator, Pakistanac koji je studirao i iveo u Americi ali se vratio u Pakistan nakon 11. septembra 2001, ispoveda se Amerikancu koji je imao peh da se nae u nekom restoranu u Lahoru, gde ga narator iz ista mira zaskae, poinje svoju priu i, uprkos doista iritantnoj servilnosti tona, na itavih sto osamdeset strana teksta ne doputa sagovorniku da doe do rei. Pri tome se narator obraa svom amerikom sagovorniku u drugom licu upravni govor, bez navodnika te je jasno da imamo posla sa jednom od Saidovih figura elitno obrazovanih emigranata koji se direktno i bez pardona obraaju angloamerikom itaocu: obraaju se metropoli koristei tehnike, diskurse, upravo ona oruja nauke i kritike koja su nekad bila rezervisana iskljuivo za Evropljane".

Ispovest ima i romantian aspekt. Velika naratorova ljubav zove se Erika. Erika je, kao to ime sugerie, alegorijska Amerika, ili fantazija o amerikom kultu lepote i uspeha, materijalizovana u obliku plavokose lepotice zelenih oiju i naratorove koleginice sa Prinstona, sa kojom jednog leta putuje (naravno) na Santorini, gde se ona suna u toples varijanti, a on se (naravno) zaljubljuje. Da je u pitanju tragina ljubav, optereena nerazumevanjem meu kulturama, slutimo po pomalo nezgrapnom nainu na koji se narator predstavlja svom sagovorniku: Ne brinite gospodine, ja sam jedan volitelj Amerike". Re volitelj" moe se takoe tumaiti i kao ljubavnik", ime je najavljena alegorijska ekvivalencija Amerike i neke konkretne osobe, to jest Erike.

Erika je super i seksi i strano je bogata i pametna, ali (kao Amerika posle 11. septembra 2001), poseduje i kvalitet ranjene golubice: traumatizovana je zbog smrti prethodnog momka. Zato je sklona depresiji i ivi sa roditeljima u ultraelitnom delu Menhetna (penthaus, Aper Ist Sajd). Erika je, naravno, sportski tip, gaji ameriku sklonost ka borilakim vetinama i sportskom multikulturalizmu: veba te-kvon-do, i u njenoj sobi vidimo vreu za boks. No ona je uz to umetnika dua i budua spisateljica. O njenom knjievnom radu, naalost, ne doznajemo nita osim kljunog podatka da je ve s prvim dovrenim rukopisom pronala agenta iz ega logino sledi da je strava pisac.

Stari ileanski urednik je neto drugo. On moda ne odgovara predstavama knjievnog ivota izBolanjovihromana, ali zato se savreno uklapa u malograansku fantaziju uzvienog uvara knjievnih vrednosti.

Paralelno sa sloenim procesom multikulturnog udvaranja, narator se zapoljava u (naravno) elitnoj konsultantskoj firmi, gde tokom obuke (naravno) briljira. Firma ga alje na Filipine, gde obavlja neke poslove za muziku industriju (momenat kula), zatim ga alje na jo neka mesta, sve dok ne doe kobni 11. septembar 2001, koji ga zatie na poslovnom putu, u ileu. Njegov zadatak u ileu je da posavetuje (to jest uniti) staru i renomiranu izdavaku kuu koja ne ostvaruje dovoljno velik profit.

Zato ba izdavaka kua, stara i renomirana? Zato to mi, itaoci, oito volimo dobre knjige, kao i sam narator, iji je deda bio pesnik, pa moemo da se poistovetimo sa moralnom dilemom u kojoj se naao, mada nas, kao ni njega, nije mnogo brinula sudbina radnika iz Manile i Nju Dersija, gde je na junak obavljao sline poslove. Stari ileanski urednik je neto drugo. On moda ne odgovara predstavama knjievnog ivota izBolanjovihromana, ali zato se savreno uklapa u malograansku fantaziju uzvienog uvara knjievnih vrednosti. Zato ba ile? Zato to u ileu 11. septembar (1973) ima posebne konotacije kojih je autor oigledno svestan, mada narator o njima ne govori.

Gledajui u ileu na televiziji avione koji unitavaju zgrade Svetskog trgovinskog centra, na godinjicu atentata na Salvadora Aljendea, narator poinje da osea okantno zadovoljstvo koje sebi ne ume da objasni. Autor se ovde hrve sa svojim naratorom, poto ovaj drugi nije u mogunosti da pomene Aljendea i teror koji su u ileu zaveli ameriki tienici i ikaki deaci. To bi, naime, zvualo kao da je pripoveda, boe-sauvaj, nekakav leviar, to je daleko van horizonta oekivanja, a ionako znamo da mora da se pretvori u fundamentalistu. Ipak, pada mu na pamet radikalna ideja da je Amerika imperija, i da on u toj imperiji ima ulogu janjiara (pojam je paljivo objanjen anglofonom itaocu). Tim uvidom poinje transformacija pripovedaa u osobu iz naslova romana.

Preobraaj se nastavlja kada se narator razoara u dotad voljenu Ameriku, jer ga Amerika gleda s podozrenjem. Stvari se komplikuju i sa Erikom, poto je ona u stvari Amerika. To se fiziki manifestuje u problematinom seksualnom susretu: Erikamerika ima problema sa vaginalnom lubrikacijom i ne moe da ga prihvati". Autor na ovom mestu insistira da jo malo razradi fascinantno vulgarnu (i seksistiku) metaforu. Umesto da skokne po lubrikant, narator dentlmenski predlae da Erika tokom predigre i samog snoaja zamilja mrtvog dragog. Apsurdno, Erika prihvata romantini predlog i momentalno vlai pri pomisli na biveg tipa koji je umro od raka; narator koristi priliku i prodire u prieljkivanu ameriku pudendu sa entuzijazmom i nadom emigranta koji je diplomirao na Prinstonu.

Nakon bizarnog susreta Erosa i Tanatosa, dama se vrlo korektno zahvaljuje na pruenom joj zadovoljstvu, kao u montipajtonovskoj sceni seksualnog obrazovanja, samo bez ikakvog humora: ona je iskreno zahvalna i tvrdi da joj batotrebalo. Ali na dubljem nivou oboje znaju datonijeto.Da li je ona eksploatisala njega? Ili je on eksploatisao nju? Teret alegorijskih pitanja je nepodnoljiv i veza uskoro propada. Erika se zatvara prvo u sebe, zatim u sanatorijum to je jedina normalna reakcija na itavu priu a narator puta bradu, dobija otkaz, i vraa se u Pakistan.

Svesno ili nesvesno, autor se u stvari obraa metropoli jezikom koji ona najbolje razume: jezikom reklame.

Ove intimne detalje, podsetimo se, na fundamentalista poverava potpunom strancu kojem se na skoro dvesta stranica obraa sa gospodine". Zanimljivo je i to to narator na nekoliko mesta objanjava svoj odnos prema enskom telu i vidljivosti delova enskog dela. Njegov stav nije specifino talibanski ali jeste u skladu sa stavovima konzervativnih duebrinika irom univerzuma: bolje je, sine, da se ne vidi previe, itd. Ta tradicionalistika crta ne smeta mu, ipak, da turisti iznese problematiku lubrikacije. To valjda treba da bude oznaka kolebanja.

Ali protivrenost se lako razreava izvan teksta, jer je slino kolebanje uobiajeno na severnoamerikoj televiziji. Filmovi se rutinski cenzuriu, prikazivanje seksualnosti je kontrolisano sa uistinu puritanskim arom, no uprkos tome moete svake veeri videti reklamu za intimno ulje". Trite je ve konstruisalo ovu problematiku, stvorilo je sliku, uinilo je prisutnom i prihvatljivom. Svesno ili nesvesno, autor se u stvari obraa metropoli jezikom koji ona najbolje razume: jezikom reklame.

Kao knjievni establiment koji stvara i podrava etno-lit, autor pod maskom subverzije ispunjava zahtev korporacijske kulture.

Uopte, tekst se otvoreno obraa odreenoj kategoriji potroaa. U tom smislu se mogu tumaiti i diskursi o hrani (razgovor se vodi u restoranu) koji neodoljivo podseaju savete o lokalnim specijalitetima izFodorovog vodiaza Lahor. Ili, uzmimo jednu od fizikih karakteristika naratora: on je visok. Time je naruena stereotipina predstava. Meutim, zna se da je za uspeh u svetu amerikih korporacija neophodan kvalitet visine. Kao knjievni establiment koji stvara i podrava etno-lit, autor pod maskom subverzije ispunjava zahtev korporacijske kulture. Tome treba dodati naratorovo insistiranje na sopstvenom navodno britanskom izgovoru, za koji, da ne bude zabune, kae da predstavlja obeleje klase; kao i podatke o nekadanjem bogatstvu i statusu njegove porodice, za koju navodi da je nekada imala ba dobru poslugu, ali sada, eto, vidite, ostade im samo vila sa velikim imanjem (na egzotinoj lokaciji). Kuda ide ovaj svet.

Apsolutno je jasno da ovakva tvorevina implicira amerikog itaoca koji deli iste fantazije o bogatstvu, statusu, obrazovanju na prestinom koledu, putovanjima na egzotine lokacije, i koji e moi da plae nad tragedijom sveta u kojem prvoklasni ljudi (poput nas) ne mogu zajedno da sednu u neki od prinstonskih klubova (zatvorenog tipa) i poale se jedni drugima da zaista nije lako nai dobrog batlera. Ali, avaj, Erikamerika nije mogla da prihvati" ak ni njega, naratora i prva-liga frajera; odbacila ga je, i on je stoga na putu da postane fundamentalista.

Gle, uzvikuje oduevljeni italac, pa to je tako jednostavno! Svi ti problematini i egzotini drugi u stvari ele isto to i mi. Potrebna je samo ljubav ili tuba lubrikanta.

Fundamentalizam, dakle, nema nikakve veze sa amerikom podrkom talibanima, Pahlaviju, i korisnim saudijskim diktatorima iz vehabijske tradicije islama; nema nikakve veze sa visokom teorijom koja tvrdi da su itavi kontinenti infantilni; nema veze sa globalnom elitom koja siromanima nudi samo slobodu da robuju i da iz daleka uivaju u uspehu svojih predstavnika u putujuem cirkusu etnikih Stvari; nema nikakve veze sa religijom, politikom, ekonomskim interesima, ratovima, tajnim zatvorima, muenjima i slinim sitnicama. Fundamentalizam je u biti oblik neuzvraene ljubavi prema alegorijskoj Americi.

Gle, uzvikuje oduevljeni italac, pa to je tako jednostavno! Svi ti problematini i egzotini drugi u stvari ele isto to i mi. Potrebna je samo ljubav ili tuba lubrikanta. Avaj, kasno je za to. Ili nije? O sagovorniku znamo da je kratko podian i da ima mobilni telefon koji radi u Pakistanu. To je sumnjivo lokalcima, a sumnjivo je bogme i itaocima koji imaju iskustva sa severnoamerikim tritem mobilne telefonije. Ostaje otvoreno pitanje da li je naposletku Arapin" ubio Amerikanca ili je Amerikanac ubio Arapina", ili su se samo potabali.

Mislim da je to vano jer i mi, sa take gledita metropole, spadamo u trei svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz pesme Dona Dona. Mi:srbo-kr-kr, bonja-cr-cr i ostali jugoslovaci, daleki roaci iz balkancke provincije, Evropljani na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz vladanja.

O tome moete diskutovati u malom knjievnom kruoku. Nemojte zaboraviti na mogunost da je knjigu napisala Erikamerika, jer je svom knjievnom agentu poslala neki rukopis. Ako vam ponestane tema, na poslednjim stranicama su odtampana pitanja. Ako se rasprava vodi na univerzitetu, obavezno pomenite Kamija i subverziju njegovog kanonskog teksta.

Hteo sam da ukaem na sloenost problema sa kojim se suoava svaki pokuaj prodora na anglofono trite kulture; da ilustrujemknjievnucenu prihvatanja u tom sistemu. Mislim da je to vano jer i mi, sa take gledita metropole, spadamo u trei svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz pesme Dona Dona. Mi:srbo-kr-kr, bonja-cr-cr i ostali jugoslovaci, daleki roaci iz balkancke provincije, Evropljani na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz vladanja. Nae komine drave, hteo sam da kaem, mogu do mile volje da subvencioniu prevode na engleski: anglofoni sistem trai i dobija ispovedno tivo Vesne Goldsvorti. To je svakako bolje odKolebljivog fundamentaliste, ali je deo iste strogo badarene maine.

Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaino pisanje na (recimo) srpskom jeziku iz nacionalistikih pobuda: znamo da je sve to ve upisano u sistem. Otpor je otpor tritu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono to teorijski ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu: emancipovano pisanje, ambiciozno i odvano pisanje, itanje i kritikovanje, uenje od najboljih i stvaranje hibridne" knjievnosti u najboljem smislu rei, ali koja je realizovana u svom jeziku, ivi u tom jeziku, i ne baca zavidne poglede na medijski uspeh u metropoli.

Otpor toj maini nije mogu ukoliko sanjamo o uspehu; maina definie uspeh. Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaino pisanje na (recimo) srpskom jeziku iz nacionalistikih pobuda: znamo da je sve to ve upisano u sistem. Otpor je otpor tritu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono to teorijski ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu: emancipovano pisanje, ambiciozno i odvano pisanje, itanje i kritikovanje, uenje od najboljih i stvaranje hibridne" knjievnosti u najboljem smislu rei, ali koja je realizovana u svom jeziku, ivi u tom jeziku, i ne baca zavidne poglede na medijski uspeh u metropoli.

Tome bih dodao jo bezobrazniji zahtev da nae knjievnosti (ba me briga kako se zovu) budu citirane kao ravnopravne, po merilima koja vae za prvosvetske" tekstove. No metropoli se ne mogu upuivati zahtevi sa margine. Na nama je, hou da kaem, da piemo kao da smo ravnopravni, kao da nas neko, negde, nekad, ita po merilima za odrasle. Pa ako se tada ispostavi da piemo loije knjige odKolebljivog fundamentaliste, onda gubimo pravo albe. Do tog tunog dana, otpor je mogu.