A^ata Kristi VECITA Web view Agata Kristi VE£†ITA NO£â€  NARODNA KNJIGA 2006 Naslov originala Agatha Christie

  • View
    1

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of A^ata Kristi VECITA Web view Agata Kristi VE£†ITA NO£â€  NARODNA...

A^ata Kristi VECITA NOCUreuju Radivoje Miki Vaa Pavkovi
Dizajn korica Natalija Petrovi
Tehniki urednik Jasmina ivkovi
Preveo Milan Seujski
Copyrighl © 1967 by Agatha Christie Limited Copyright renewed 1995 by Agatha Christie Limited
All rights reserved.
Za izdavaa Miliko Mijovi
Sva prava zadrana
Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnoavati, pretampavati ili
prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavaa,
niti moe biti na bilo koji drugi nain ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili
umnoavana bez odobrenja izdavaa. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadravaju
autor i izdava po odredbama Zakona o autorskim pravima.
Nori Priard, od koje sam prvi put ula legendu o Ciganskom imanju
Svake noi i svakoga dana Neki se rode za ivot pun rana. Svakoga dana i svake noi Neki e putem sree poi. Neki e putem sree poi, Neki u susret Veitoj noi.
Vilijam Blejk Znamenja nevinosti
KNJIGA PRVA
PRVA GLAVA
U mom kraju je moj poetak... Taj sam citat esto imao prilike da ujem. Dobro zvui - ali ta zapravo znai?
Moe li ovek ikad da upre prstom i kae: „Sve je poelo tog i tog dana. na tom i tom mestu, tim i tim dogaajem"?
Je li moja pria, moda, poela kada sam primetio plakat na zidu „Svetog ora i adaje", plakat kojim se oglaavala aukcijska prodaja tog vrednog imanja pod nazivom „Tornjevi", sa svim podacima ukljuujui i povrinu u jutrima, kao i prilino idealizovan prikaz „Tornjeva", onakvih kakvi su moda bili u svoje zlatno doba, pre nekih osamdeset, pa moda i sto godina?
Nisam nita posebno radio, etao sam se glavnom ulicom Kingston Biopa, jednog sasvim beznaajnog seoceta, i ubijao vreme. I tako sam primetio oglas o prodaji. Zato? Je li to sudbina resila da se tako grubo poigra mnome? Ili da mi se velikoduno osmehne? Moe se na to gledati i ovako i onako.
*1, moda, moe rei da je sve poelo kada sam upoznao San-toniksa, kroz razgovore koje sam vodio sa njim - i sad ga vidim kad sklopim oi: njegove rumene obraze, oi sa i suvie sjaja u njima, i pokrete snane a ipak krhke ake koja je skicirala i izraivala planove kua. Naroito jedne kue, prelepe kue, kue koju bi bilo divno posedovati!
*1-
Agata Kristi
Moja enja za kuom, pristojnom i lepom kuom, kuom kakvoj se nikada nisam mogao nadati, tada se rasplamsala u meni. Bila je to jedna srena matarija, samo naa, o kui koju e mi Santoniks sagraditi - ako bude poiveo dovoljno dugo...
O kui u kojoj bih, u svojim snovima, iveo sa devojkom koju volim, o kui u kojoj bismo, kao u nekoj naivnoj deijoj bajci zajedno „iveli sreno doveka". Sve je to bila ista fantazija, obina glupost, ali je probudila tu enju u meni. enju za neim to verovat-no nikada neu imati.
Ili, ako je ovo ljubavna pria - a jeste ljubavna pria, kunem se - zato onda ne poeti onim danom kada sam prvi put ugledao Eli kako stoji meu tamnim jelama na Ciganskom imanju?
Cigansko imame. Da, moda je najbolje da ponem od tog trenutka, kada sam sSenuo pogled sa oglasa o prodaji jedva primetno uzdrhtavi, poto je jedan crni oblak upravo bio zaklonio sunce, i onako usput upitao jednog od metana, koji je nedaleko odatle potkresi-vao ivicu naizgled bez nekog posebnog plana:
„Kakva je to kua, Tornjevi"?"
Jo se seam njegovog neobinog izraza lica kada me je onako iskosa pogledao i rekao:
„Mi je ovde ne nazivamo tako. Kakvo je to ime?" Frknuo je u znak neslaganja. „Silne su ve godine prole otkako su tu iveli ljudi koji su je nazivali Tornjevi"." Onda je frknuo jo jednom.
Na to sam ga upitao kako je on naziva, i opet su te oi na njegovom naboranom licu skrenule nekud u stranu, kako to ve seljaci ponekad imaju obiaj da vas ne gledaju pravo u oi, ve gledaju nekud preko vaeg ramena ili iza ugla, kao da vide neto to vi ne vidite.
„Ovde je nazivaju "Cigansko imanje"", rekao je.
„A zato je tako nazivaju?", upitao sam.
Veita no
13
„Neka pria. Ne znam tano. Neko kae ovo, neko kae ono." A onda je dodao: „U svakom sluaju, tamo se dogaaju nesree."
„Saobraajne nesree?"
„Svakojake nesree. U dananje vreme uglavnom saobraajne. Ima tamo jedna gadna krivina, znate."
„Pa dobro", rekao sam, „ako postoji nezgodna krivina, nije ni udo da se dogaaju nesree."
„Optinska uprava je dala da se postavi znak za opasnost, ali nita im to ne vredi. Nesrea ima i dalje."
„A zbog ega je "cigansko"?"
I opet mu je pogled nekud odlutao, a odgovorio mi je neodreeno:
„Valjda po prii. To je nekad, kau, bila ciganska zemlja, i kad su ih isterivali odatle, oni su bacili kletvu na nju."
Nasmejao sam se.
„Da, da", rekao je, „moete vi da se smejete, ali ima mesta koja su zaista pod kletvom. Vi, pametnjakovii iz grada, ne znate za njih. Ali ima ukletih mesta, i ovo mesto je ukleto. Ljudi ginu u kamenolomu kad krenu da vade kamen za gradnju. Stari Dordi je tako jedne noi pao preko ivice i slomio vrat."
„Pijan?", pretpostavio sam.
„Moe biti. Voleo je on da popije. Ali mnogi pijanci padnu - i to gadno - pa im na kraju nita ne bude. Ali Dordi, on je slomio vrat. Tamo", rekao je, pokazujui na breg obrastao borovima, „na "Ci-ganskonj4lianju"."4
Da, valjda je tako poelo. Nije da sam u to vreme obratio posebnu panju na taj razgovor. Samo sam ga se, eto, setio. Nita vie. ini mi se - to jest, kad se malo bolje prisetim - da sam mu poneto i dodao. Ne znam da li sam pre ili posle toga upitao svog sagovorni-ka da li u okolini jo ima Cigana. Rekao mi je da ih u dananje vre-
J

14
15
me nigde nema mnogo. Policija ih stalno proteraje s jednog mesta na drugo, rekao je. Onda sam ga upitao:
„Zato niko ne voli Cigane?"
„Veliki su to lopovi", rekao je na to, mrtei se s neodobravanjem. A onda se paljivije zagledao u mene. „Da nemate moda i vi ciganske krvi?", upitao me je, ne skidajui pogled s mene.
Rekao sam mu da nemam, koliko mi je poznato. Istina je, pomalo podseam na Ciganina. Moda me je zato i privukao taj naziv, "Cigansko imanje". Dok sam tako stajao i zabavljao se razgovarajui sa njim, uinilo mi se da moda i imam poneku kap ciganske krvi.
Cigansko imanje. Krenuo sam vijugavim putem iz sela i zaputio se medu tamno drvee. Naposletku sam izbio navrh brega, odakle se pogled pruao sve do mora i brodova. Bio je to velianstven pogled i pomislio sam, onako kako ljudi ponekad svata pomisle: „Pitam se kako bi bilo da je "Cigansko imanje" moje imanje..." Tek tako... Bila je to puka matarija. Ada sam, u povratku, proao pored svog pot-kresivaa ivice, rekao mi je:
„Ako su vam potrebni Cigani, tu je, naravno, stara gospoa Li. Major joj daje da ivi u toj kolibi."
„Kakav major?", upitao sam.
Na to mi je, sav sablanjen, odgovorio: „Major Filpot, naravno." Uinilo mi se da ga je prilino pogodilo to to uopte pitam! Zakljuio sam da je major Filpot lokalni Bog. Gospoa Li je navodno bila jedna od onih o kojima se starao. Filpotovi su, ispostavilo se, oduvek iveli tu i manje-vie su upravljali selom.
Poto sam poeleo starom prijatan dan i okrenuo se da poem, dobacio je za mnom:
„Njena je ona poslednja koliba na kraju ulice. Moda ete je zatei napolju. Ne voli da sedi u kui. Ko god ima ciganske krvi to ne voli."
I tako sam produio niz put, zvidei i razmiljajui o "Ciganskom imanju". Ve sam gotovo i zaboravio ta mi je ispriao, kad sam ugledao stariju enu crne kose kako zuri u mene preko ograde svoje bate. Odmah mi je bilo jasno da to mora biti gospoa Li. Zastao sam i obratio joj se:
„ujem da vi moete neto da mi kaete o "Ciganskom imanju"", rekao sam.
Zagledala se u mene kroz pramenove crne kose koja joj je neuredno padala preko lica i rekla:
„Nemojte se u to petljati, mladiu. Sluajte me. Manite se toga. Vi ste simpatian momak. "Cigansko imanje" nikad nije donelo nikom nita dobro, i nikad i nee."
„Vidim da se prodaje", rekao sam.
„Jeste, i teko onom ko ga bude kupio."
„A ko treba da ga kupi?"
,Jedan preduzima je zainteresovan. I ne samo jedan. Jeftino e se prodati. Videete."
„Zato bi se jeftino prodalo?", upitao sam, zainteresovan. „To je lepo imanje."
Na to nije htela da odgovori.
„Recimo da ga neki preduzima kupi, ta e uraditi s njim?"
Na to se zakikotala. Bio je to neprijatan, zlurad smeh.
„Sruie staru oronulu kuu i sagraditi nove, naravno. Dvade-set-trideset kua, moda - a sve e one biti uklete."
Poslednji deo reenice sam ignorisao. Zatim sam, i ne razmiljajui, rekao: *>
„To bi bra teta. Velika teta."
„Nita se vi ne brinite. Nee se usreiti ni taj to ga kupi, ni taj to bude redao cigle i malter. Nekom e noga da sklizne sa merdevi-na, neki natovareni kamion e da se slupa, neki crep e da padne s
l
16
17
krova gde ne treba. A i drvee. Moe da popada kad se iznenada spusti oluja. Ah, videete vi ve! Nee "Cigansko imanje" nikome done-ti nita dobro. Najpametnije bi im bilo da ga zaobiu. Videete. Videete." Silovito je klimnula glavom, a onda ponovila, vie za sebe: ,flema sree za onog ko se bude petljao sa "Ciganskim imanjem". Nikad nije ni bilo."
Nasmejao sam se. Ona je na to otro odvratila:
„Ne smejte se, mladiu. Moda vam ovih dana presedne taj smeh. Nikad tu sree nije bilo, ni u kui, a ni na imanju."
„ta se to desilo u kui?", upitao sam. „Zato je tako dugo prazna? Zato su dozvolili da tako propadne?"
„Poslednji koji su u njoj iveli su umrli, svi do jednog."
„Kako su umrli?", upitao sam, iz iste radoznalosti.
„Bolje d^se vie ne pria o tome. Ali posle vie niko nije hteo da doe da tu ivi. Ostavili su je da istrune i propadne. Sad se to ve zaboravilo, i tako je i najbolje."
„Ali, vi biste mogli to da mi ispriate", krenuo sam slatkoreivo. „Vi znate sve o tome."
„Neu ja da irim kojekakve prie o "Ciganskom imanju"." Nastavila je, glasom koji je podseao na ono izvetaeno prosjake jadi-kovanje. „Sad u da vam proreknem sudbinu, lepi moj deae, ako elite. Pospite mi dlan srebrom i proreci" u vam sudbinu. Vi ste jedan od onih to e daleko dogurati ovih dana."
„Ne verujem u te gluposti o proricanju sudbine", rekao sam, „a nemam ni srebra. To jest, nemam ga na bacanje."
Na to mi je prila blie i nastavila da me ubeuje: „est penija. Za est penija. Uradiu vam to za est penija. ta je to? Ba nita. Uradiu vam to za est penija jer ste vi jedan zgodan momak bez dlake na jeziku, i zato to imate to neto u sebi. Moda zaista dogurate daleko."
Ieprkao sam jedan novi iz depa, ne zato to sam poverovao u njene sujeverne kojetarije, ve zato to mi se iz nekog razloga dopala ta stara varalica iako sam je prozreo. Zgrabila mi je novi iz ruke i rekla:
„Sad mi dajte da vam vidim dlanove. Obe ruke."
Uzela je moje ake u svoje uvele kande i zagledala se u otvorene dlanove. Neko vreme nije govorila nita, samo je zurila. Onda ih je naglo ispustila, gotovo kao da ih odguruje od sebe. Ustuknula je jedan korak, pa graknula:
„Ako znate ta je dobro za vas, smesta ete otii odavde, zaboraviti na "Cigansko imanje" i neete se vie vraati! To je najbolji sa-vet koji mogu da vam dam. Ne vraajte se."
„A zato? Zato da se ne vratim?"
„Jer ako se vratite, ekaju vas emer i jad, a moda i opasnost. Nevolja je tu, crna e vas nevolja snai. Zaboravite da ste ikada vi-deli ovo mesto. Upozoravam vas!"
„E, pa, da mi je neko..."
Ali, ve se bila okrenula i uputila ka kolibi. Ula je i zalupila vrata za sobom. Nisam praznoveran. U sreu verujem, naravno, ko ne veruje? Ali ne i u gomilu gluposti o oronulim kuama nad kojima visi prokletstvo. Pa ipak, nisam mogao da se otmem neprijatnom utisku da je ta mrana starica videla neto u mojim dlanovima. Ispruio sam dlanove i zagledao se u njih. ta uopte moe da se vidi u neijim dlanovima? Gledanje u dlan je ordinarna glupost - obian trik da bi vamj|vukli novac - ako ste dovoljno naivni i lakoverni. Pogledao sam u nebo. Sunce se zavuklo za oblak, i dan je odmah delovao nekako drukije. Nekakva senka, gotovo pretea. Kao da se sprema oluja, pomislio sam. Vetar je krenuo da duva, i lie na drveu je ve poelo da pokazuje poleinu. Krenuo sam da zvidim, ne bih li se ko-liko-toliko oraspoloio, i uputio se drumom kroz selo.
18
Agata Kristi
Jo jednom sam pogledao oglas o aukcijskoj prodaji „Tornjeva". ak sam pribeleio i datum. U ivotu nisam prisustvovao nijednoj javnoj prodaji imanja, ali sam pomislio da bih mogao da doem i prisustvujem ovoj. Bilo bi zanimljivo videti ko je kupio „Tornjeve". Drugim recima, bilo bi zanimljivo videti ko je postao vlasnik „Ciganskog imanja". Da, mislim da je tu sve poelo... A onda me je mata povela korak dalje. Mogao bih da doem i zamiljam da sam ja taj koji e se nadmetati za „Cigansko imanje"! I ja bih se nadmetao sa lokalnim preduzimaima! Oni bi odustali, shvativi da su se uzalud nadali da e ga jeftino kupiti. Ja bih ga kupio, a onda bih otiao kod Ru-dolfa Santoniksa i rekao mu: „Sagradi mi kuu. Naao sam ti mesto." I naao bih devojku, jednu divnu devojku, i zauvek bismo iveli sre-ni u toj kui.
esto sam sanjao o takvim stvarima. Naravno, od tih snova nikad nije bilo nita, ali je barem bilo zabavno. Tako sam tada gledao na to. Zabavni Boe moj, zabavno? Da sam samo znao!
DRUGA GLAVA
Puki sluaj me je tog dana doveo u blizinu „Ciganskog imanja". Dovezao sam iznajmljenim kolima neke ljude iz Londona da prisustvuju jednoj licitaciji - nije se prodavala kua, ve njen sadraj. Kua je bila velika, na samom ulazu u grad, i prilino runa. Bio je to jedan stariji par, i koliko sam uspeo da uhvatim iz njihovog razgovora, bili su zainteresovani za kolekciju papirmaea, ta god to bilo. Pre toga sam samo jednom uo tu re - pomenula ju je moja majka u vezi sa sudoperima. Rekla je da sudoper od plastike nije ni prineti sudoperu od papirmaea! Uinilo mi se udnim to dvoje bogataa dolazi ovamo da bi kupilo kolekciju tako neega.
U svakom sluaju, upamtio sam tu injenicu i resio da prvom prilikom potraim u reniku ili negde drugde ta je zapravo papirmae. Neto zbog ega su ljudi smatrali da se isplati iznajmiti kola i odvesti se na seosku licitaciju. Voleo sam sve da znam. Tada su mi bile dvadeset i dve godine i ve sam bio nauio dosta toga sa raznih strana. Razumeo sam se u automobile, bio prilino dobar mehaniar i paljiv voza. Neko vreme sam radio s konjima u Irskoj. Malo je nedostajala^ se upetljam sa jednom bandom krijumara droge, ali sam se opametio i izvukao na vreme. Posao ofera u firmi koja se bavi iznajmljivanjem luksuznih automobila uopte nije lo. Od napojnica se dosta moe zaraditi. I obino nije naroito naporno. Ali je sam posao bio dosadan.
M
20
21
Jedno leto sam proveo berai voe. Nije se naroito isplatilo, ali sam uivao u tome. Isprobao sam razne poslove. Radio sam kao konobar u hotelu nie kategorije, kao spasilac na plai preko leta, prodavao sam enciklopedije, usisivae i tota jo. Neko vreme sam se bavio i hortikulturom - radio sam u botanikoj bati i nauio poneto o cveu.
Nikad se nisam dugo zadravao na jednom poslu. A i zato bih? Skoro sve to sam radio bilo mi je zanimljivo. Neki poslovi bili su naporniji od drugih, ali mi to nije naroito smetalo. Nisam ja lenj. Samo nisam u stanju da se skrasim. Hou da odem svuda, da vidim sve, da uradim sve. I da naem neto. Da, to je to. Hou da naem neto.
Jo otkako sam napustio kolu, eleo sam da naem neto, ali jo uvek nisam znao ta bi to neto trebalo da bude. Bilo je to, naprosto, neto za im sam onako usput, u tom svom nezadovoljstvu tragao. Bilo je negde. l|e ili kasnije bi mi postalo jasno. Moda se radilo o de-vojci... Volim devojke, ali mi nijedna koju sam dosad upoznao nije mnogo znaila... U poetku ti se dopadnu, a onda jedva doeka da pree na drugu. Bile su kao poslovi kojima sam se bavio. Neko vreme sve bude u redu, a onda poeli da pree na sledeu. Prelazio sam tako s jedne stvari na drugu jo otkako sam digao ruke od kole.
Mnogi se nisu saglaavali s mojim nainom ivota, Pretpostavljam da su mi eleli dobro. To je zbog toga to me uopte nisu poznavali. Hteli su da se smirim s nekom finom devojkom, da utedim neto novca, da se oenim i skrasim uz neki lep stalan posao. I tako dan za danom, godinu za godinom, ivot bez kraja, amen. Hvala im lepo! Mora da postoji neto bolje od toga. Neto vie od puke sigurnosti, onoga to stari dobri sistem socijalne zatite na svoj trapav nain pokuava da ponudi. Pa valjda u svetu u kom ovek alje satelite na nebo i na sav glas pria o putovanju ka zvezdama mora da postoji neto od ega vam krv bre potee a srce bre zakuca, i radi ega vre-di pretraiti itav svet! Jednog dana, seam se, etao sam se Ulicom
Bond. Bilo je to dok sam radio kao konobar, a trebalo je ve da budem na poslu. I tako sam prolazio ulicom i razgledao neke cipele u izlogu. Delovale su prilino kicoki. Kao to kau u novinskim reklamama: „Ono to elegantni mukarci danas nose", a uz to obino ide i slika dotinog elegantnog mukarca. I verujte, obino je u pitanju neki mokljan! Oduvek su me zasmejavale takve reklame.
Ostavio sam cipele i preao na sledei izlog. Bila je to prodavni-ca slika. Samo tri slike u pretenciozno araniranom izlogu, u kome je somotska draperija neke neutralne boje bila prebaena preko postolja obojenog u zlatno. Pederski, ako shvatate ta hou da kaem. Ne razu-mem se mnogo u umetnost. Jednom sam, iz radoznalosti, svratio u Nacionalnu galeriju. Nisam se ba naroito proveo. Ogromne slike bitaka u stenovitim dolinama ili izmuenih svetaca izbodenih strelama -sve u jarkim bojama. Portreti velikih dama koje se glupavo smeka-ju, uivajui u svoj toj svili, somotu i ipki. Odmah mi je bilo jasno da umetnost nije za mene. Ali slika koju sam sada gledao bila je nekako drukija. U izlogu su se nalazile tri slike. Jedna je predstavljala pejza, obian ali prijatan za oko. Draga je predstavljala enu tako udno nacrtanu, tako neobinih proporcija, da se jedva moglo videti da je uopte re o eni. Valjda je to ono to nazivaju art nouveau. Nisam je ba razumeo. Trea slika je bila moja slika. Nije bila bogzna ta, ako me razumete. Bila je nekako jednostavna. Bilo je tu mnogo prostora i nekoliko velikih krugova koji se ire, jedan u drugom, ako mogu tako da kaem. Svi u razliitim bojama, i to nekim udnim bojpll koje ne biste oekivali. I tu i tamo bilo je nekih neobinih poteza bojom koji kao da nisu znaili nita. Samo su, nekako, ipak neto znailil Nisam naroito dobar u opisivanju. Sve to mogu da kaem je da je bilo prilino teko odvojiti pogled od nje.
l tako sam stajao tu, i udno se oseao - kao da…