Izveštaj o tehničkim zahtevima u pogledu tehnologije 3D dizajna, modelovanja i štampanja

Pregled

Projekat br: 2016-1-TR01-KA202-034204, IO1Nastavni plan i program za 3D modelovanje i praktičnu primenu 3D

štampača i skenera u školama za SOO

Partnerske organizacijeP1: Turska, Tuzla Mesleki ve Teknik Anadolu LisesiP2: Turska, Univerzitet MarmaraP3: Turska, Timarge Mekatronik San. ve Tic. Ltd. Sti.P4: Bugarska, InterprojectsP5: Ujedinjeno Kraljevstvo, Nottingham Trent UniversityP6: Portugal, Prosena SA / EPSEP7: Srbija, Beogradska otvorena škola

Ovaj projekat (2016-1-TR01-KA202-034204) finansiran je uz podršku Evropske komisije (program Erazmus+). Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvo korišćenje informacija koje ova publikacija sadrži.

Pregled

Izveštaj o tehničkim zahtevima u pogledu tehnologije 3D dizajna, modelovanja i štampanja

Sadržaj

Apstrakt

3

1. Uvod

3

2. Sistemi SOO u partnerskim zemljama: karakteristike, izazovi i prioriteti politike

6

3. Najnovija dostignuća u korišćenju tehnologije 3D dizajna, modelovanja i štampanja i korisnost u obrazovanju u partnerskim zemljama

9

3.1. Metodologija 9

3.2. Rezultati i diskusija 10

3.2.1. Profil ispitanika

2/17

3.2.2. Nedostaci obuke i obrazloženje potrebe za nastavnim planom i programom i obukom za 3D štampače

3.2.3. Uslovi obuke i organizacija obuke

3.3. Zaključci i preporuke 13

3/17

ApstraktOvaj izveštaj o tehničkim zahtevima je prvi rezultat projekta pod nazivom

„Nastavni plan i program1 za 3D modelovanje i praktičnu primenu 3D štampača i skenera u školama za SOOˮ (2016-1-TR01-KA202-034204). Svrha ovog izveštaja je da obezbedi dokumentaciju za sprovođenje i primenu nastavnog plana i programa za 3D modelovanje i praktičnu primenu 3D štampača i skenera u školama za SOO (stručno obrazovanje i obuku).

Izveštaj počinje uvodom u tehnologije 3D štampe i njihov uticaj na društvo. Izveštaj zatim preispituje tekuće sisteme SOO u zemljama učesnicima projekta i mogućnost uključivanja nastavnog plana i programa obuke u nacionalne kataloge kvalifikacije, njegove funkcionalne zahteve i očekivani uticaj. Izveštaj zatim predstavlja najnovija dostignuća u korišćenju tehnologije 3D dizajna, modelovanja i štampanja i korisnost u obrazovanju širom Evrope, pre svega u partnerskim zemljama u projektu – Bugarskoj, Portugalu, Srbiji, Turskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. U izveštaju se takođe razmatraju oprema i softverske specifikacije proistekle iz tehnologije koja je već u upotrebi i koja je trenutno dostupna u partnerskim zemljama. Zatim, u izveštaju je izdvojeno 26 primera najbolje prakse iz partnerskih zemalja. Konačno, u završetku izveštaja se nalaze zaključci i preporuke u pogledu implementacije narednih proizvoda intelektualnog rada projekta.

1. UvodTehnologija 3D štampanja pojavila se osamdesetih godina 20. veka, ali je

tek nedavno počela naročito da dobija na važnosti. Poslednjih nekoliko godina povećale su se investicije u ovaj sektor, što implicira da raste popularnost 3D štampanja.

1 U originalnom naslovu projekta na engleskom jeziku upotrebljava se termin “curriculum”, ali je u skladu da komentarima savetodavnog tela projekta, on izmenjen na srpskom jeziku i preveden kao „nastavni plan i program“.

4/17

Ali šta zapravo tehnologija 3D štampanja podrazumeva? Šira javnost redovno sluša o toj tehnologiji i zna da ona postoji, ali generalno ne zna tačno šta ona jeste i kako funkcioniše. Tehnologija štampanja je uslovljena prethodnim 3D modelovanjem, a poseduje fazu pripreme, štampe i finalne obrade.

U fazi pripreme modela, koja prethodi štampi, mašina koristi virtuelne nacrte (3D CAD modele) predmeta i prerađuje ih u niz tankih preseka koji se mogu štampati uzastopno. Virtuelni model je identičan kao fizički predmet, do nivoa preciznosti koji odredi modelar ili koji data tehnologija štampe poseduje.

U fazi štampanja, 3D štampač čita dizajn (koji se sastoji od poprečnih preseka) i deponuje slojeve materijala kako bi izradio proizvod. Na osnovu virtuelnih poprečnih preseka sukcesivno se štampaju pojedinačni slojevi i dobija se željeni predmet. Postojeći 3D štampači koriste širok spektar tehnologija i materijala kako bi štampali predmete raznih oblika, a to mogu biti: termoplastika, metal, prah, keramika, papir, fotopolimer, tečnost.

Poslednja faza podrazumeva završnu obradu proizvoda, odnosno sve što sledi nakon štampanja, a čime se poboljšava kvalitet površine 3D ištampanih delova ili predmeta.

Kako bi se razumeo uticaj tehnologije 3D štampanja na društvo i privredu, važno je prepoznati njene glavne prednosti i ograničenja. Najznačajnije prednosti koje nudi 3D štampanje (ili aditivna proizvodnja) jesu:

Brzina – mogućnost brze izrade kompleksnih 3D predmeta, sa preciznim i prilagođenim detaljima od velikog broja materijala;

Zaštita životne sredine – izrada predmeta korišćenjem tehnologije 3D štampanja umesto tradicionalnim metodama izrade dovodi do smanjenja količine otpada; budući da se materijal za izradu dodaje sloj po sloj, otpada gotovo da i nema, a tokom proizvodnje koristi se samo materijal potreban za dobijanje finalnog predmeta; dakle, ova tehnologija može

5/17

pomoći u rešavanju ozbiljnih globalnih problema kao što su velika potrošnja resursa građevinskih materijala i velika potrošnja energije;

Integrisani pokretni delovi – mali pokretni delovi se lako mogu ištampati u okviru finalnog predmeta;

Smanjeni troškovi – manji troškovi proizvodnje jednog dela ili prototipa; Veća čvrstoća i preciznost – neki materijali koji se koriste u 3D štampanju

imaju bolje karakteristike u pogledu čvrstoće i obezbeđuju široke mogućnosti u pogledu izvanrednih završnih detalja u poređenju sa materijalima koji se koriste u izradi predmeta pomoću tradicionalnih tehnologija; zapravo, tehnologije 3D štampe mogu omogućiti veću tačnost i preciznost u dizajnu i proizvodnji;

Smanjena potreba za stručnjacima za upravljanje mašinama – budući da je aditivna proizvodnja računarski kontrolisana tehnika, ona smanjuje neophodnu količinu ljudske interakcije i podrazumeva niži nivo stručnosti onih koji upravljaju mašinama; pored toga, ovim procesom se obezbeđuje da finalni proizvod predstavlja savršenu 3D verziju digitalnog dizajna, bez grešaka koje bi se mogle pojaviti pri upotrebi drugih postojećih tehnologija, kao i bez ljudskih grešaka tokom procesa proizvodnje.

Kao i svaka tehnologija, 3D štampanje ima niz nedostataka i ograničenja koja mogu ograničiti njenu ekspanziju u velikim razmerama. Glavni nedostaci i ograničenja 3D štampanja su:

nedostatak zakona i drugih propisa koji se odnose na 3D štampanje, čime se omogućava proizvodnja svih vrsta predmeta, uključujući one štetne ili nelegalne;

opasnost da deca mogu ištampati opasne predmete; prema trenutnim cenama uređaja i materijala, 3D štampanje je najbolje

rešenje ako treba da se ištampa manji broj kompleksnih predmeta, ali je skupo štampati veliki broj jednostavnih predmeta u poređenju sa tradicionalnim tehnikama izrade.

6/17

Međutim, zakonodavci, softverska ograničenja, roditeljska kontrola i uobičajena tržišna pravila mogu rešiti i već rešavaju ili smanjuju sve ove probleme.

Prednosti 3D štampanja nadmašuju ograničenja, pa će verovatno, kao što je to prethodnih decenija bio slučaj sa računarima i internetom, i uticaj 3D štampanja postepeno rasti u budućnosti, što će dovesti do značajnih transformacija i redefinisanja naše svakodnevice, privrede i društva. Najuticajnije tehnologije su obično one koje su dovoljno jeftine da ih može usvojiti i koristiti veliki broj ljudi. Tehnologija 3D štampanja spada u ovu grupu. Troškovi njene upotrebe će se postepeno smanjivati, čime će ova tehnologija podržati ekonomične i brze procese izrade prototipa koji omogućavaju pojedincima da brzo svoje ideje pretvore u fizičke alate i proizvode.

Zapravo, uvođenje kućnih 3D štampača implicira da 3D tehnologije rapidno postaju deo naše svakodnevice, kao i da postaju sve prisutnije u komercijalnoj upotrebi. Ovaj fenomen zasigurno označava početak nove ere stvaranja omogućujući svakom korisniku iz šire javnosti da stvara i eksperimentiše, i da deli svoje ideje na vebu. Jeftina 3D štampa takođe može doprineti većoj predispoziciji potrošača da popravljaju proizvode, uređaje i aparate. Čini se da je ovo početak nove industrijske revolucije, koju predvode mala preduzeća i samostalni inovatori kojima 3D štampanje daje novu moć. Istovremeno, 3D štampanje postaje značajno u mnogim granama industrije, kao što su moda, dizajn svetiljki, automobilska i vazduhoplovna industrija i izrada muzičkih instrumenata po porudžbini. U sektoru zdravstva, tehnologije 3D štampanja nalaze svoje mesto u praktičnoj primeni i istraživanju, za šta su primer štampanje protetičkih udova i istraživanje u pravcu 3D štampanja tkiva organa.

Pored toga, razvoj i širenje tehnologije 3D štampanja dovešće do stvaranja novih mogućnosti i novih zanimanja, poslova i industrija koji se odnose na ovaj sektor. To će stvoriti potrebe za novim obukama i obrazovanjem u različitim oblastima primene 3D štampe. Što se tiče škola, one su još uvek u ranoj fazi usvajanja tehnologije 3D štampanja. 3D štampanje ima

7/17

nekoliko karakteristika koje mogu transformisati obrazovanje: ono pruža nastavnicima trodimenzionalna vizuelna pomagala koja se mogu koristiti u učionici, naročito pri ilustrovanju koncepata koje je teško pojmiti; 3D štampači olakšavaju nastavnicima da zainteresuju učenike, u poređenju sa pukim prikazivanjem slikovnih prikaza predmeta u 2D formatu; ono poboljšava empirijsko učenje i učenje kroz praksu; omogućava interaktivnije nastavne aktivnosti. Imajući u vidu sve ove prednosti, čini se da 3D štampanje uvodi obećavajuće i revolucionarne inovacije koje će pomoći ostvarivanju produktivnog obrazovnog iskustva, što i jeste namena ovog projekta.

2. Sistemi SOO u partnerskim zemljama: karakteristike, izazovi i prioriteti politike

U poslednje dve decenije, izazovi ekonomskih i društvenih prilika, a naročito stanje na tržištu rada, usmerili su pažnju na stručno obrazovanje i obuku. Internacionalizacija privrede i sve veća konkurencija na tržištima, naročito na tržištu rada, stalno donose nove izazove sa kojima se mora suočiti.

Evropske zemlje su konkurentne u pogledu kvaliteta stručnog obrazovanja i obuke, kao i u pronalaženju najboljih načina da se prevaziđu gotovo istovetni društveni, ekonomski i tehnološki izazovi. Međutim, nacionalni sistemi postaju sve sličniji, a reforme u svim zemljama idu u istom pravcu. Veća važnost pridaje se stručnom obrazovanju i obuci.

Razumevanje nacionalnih sistema SOO, njihovih karakteristika, trendova i prioriteta ključno je za saradnju u okviru Evropske unije. U tom kontekstu, uzima se u obzir izuzetna raznolikost nacionalnih sistema i zainteresovanih strana u državama članicama EU i zemljama kandidatima. To znači da je i dalje teško međusobno uporediti sisteme država članica EU, a još teže uporediti njihove sisteme sa sistemima u državama nečlanicama, kao što su Srbija i Turska. Najbolje što se može učiniti jeste da se uporede konkretni aspekti ili određene oblasti. U kontekstu ovog izveštaja, cilj je prepoznati zajedničke karakteristike sistema SOO u partnerskim zemljama u projektu, ali i razmotriti glavne izazove i aktuelne prioritete politike. Treba uvek imati u vidu da, već

8/17

više od deset godina, modernizovanje SOO da bi se obezbedilo da njegovi rezultati osnažuju učenike da pronađu i zadrže posao, kao i da napreduju u obrazovnim karijerama, čini srž Evropske saradnje.

U EU, SOO obično počinje na nivou sekundarnog obrazovanja (na uzrastu od 15 do 19 godina) i obuhvata oko 50% mladih, dok kontinuirano stručno obrazovanje i obuka (KSOO) pre predstavlja obuku usmerenu na tržište rada za starije. Upravljačke strukture uključuju socijalne partnere (poslodavce, sindikate) u različitim telima, kao što su odbori i saveti, a postoje i sistemi učenja u školi i sistemi učenja kroz rad u zavisnosti od strukture privrede. Postoje dobro razvijene mreže organizatora SOO, a ciljevi su da se ispune dualni modeli koji odgovaraju na potrebe privrede, s jedne, i potrebe pojedinaca, s druge strane. Nacionalni okvir kvalifikacija (NOK) obuhvata osam nivoa, sa deskriptorima nivoa definisanim u pogledu ishoda učenja (znanje, veštine i kompetencije) i uključuje sve tipove i nivoe kvalifikacija i sertifikacija. Kao pomoć u pristupu ovim izvorima, takođe postoje katalozi nacionalnih kvalifikacija.

U Evropskoj uniji i dalje postoje određeni izazovi u oblasti sistema SOO. Među zemljama postoje izrazite razlike u sistemima SOO, što takođe može uticati na smanjenu međunarodnu mobilnost u poređenju sa mobilnošću u okviru visokog obrazovanja. Mladi često gledaju SOO kao drugi izbor, budući da ima slabu privlačnost, a učenici su skloni da ranije odustanu od SOO. Učenje kroz rad se slabo primenjuje, a nedostaje i angažman preduzeća u pružanju obuka, što može uzrokovati poteškoće u dostizanju kvaliteta i relevantnosti u pogledu potreba tržišta rada, što dalje dovodi do nedostatka potrebnih veština.

Postoje određeni ključni prioriteti politike kojima se može povećati atraktivnost SOO. Treba podsticati dualne sisteme u vezi sa učenjem kroz rad. Obezbeđivanjem kvaliteta nastavnika i predavača, mora se poboljšati kvalitet. Relevantnost na tržištu rada mora uskladiti kratkoročne potrebe privrede sa dugoročnom prilagodljivošću pojedinaca. Sistemu SOO potrebno je delotvorno upravljanje, uključujući angažovanje socijalnih partnera i partnersku saradnju

9/17

organizatora SOO i preduzeća. Konačno, treba obratiti pažnju na aktuelne trendove, razmatranjem njihove povezanosti sa ekonomskim razvojem i strategijama inovacije, nove vidove partnerstava, više SOO, inovativnu upotrebu IKT i nove modele finansiranja; što sve može pomoći u poboljšanju kvaliteta SOO.

U ovom kontekstu, profesionalni razvoj nastavnika i predavača u SOO je jedan od prioriteta politike za period do 2020. godine. Države članice EU moraju učestvovati u zalaganjima da se izgradi kvalitet SOO i da se ono učini primamljivijim. Jedan od načina da se ovaj kvalitet izgradi je inovativna upotreba tehnologije u SOO. Ideja je da nastavnici i predavači postanu celoživotni učenici i korisnici novih tehnologija i novih pedagoških metoda. Tako je projekat 3D4VET usklađen sa inovacionim politikama za SOO, i dovodi tehnologiju 3D štampanja u škole za stručno obrazovanje i obuku, a naročito do nastavnika i predavača, čime se SOO modernizuje u partnerskim zemljama.

3. Najnovija dostignuća u korišćenju tehnologije 3D dizajna, modelovanja i štampanja i korisnost u obrazovanju u partnerskim zemljama

U ovom odeljku izveštaja predstavljeni su metodologija i rezultati empirijskog istraživanja o korišćenju tehnologije 3D dizajna, modelovanja i štampanja i korisnosti u obrazovanju u partnerskim zemljama, tj. u Bugarskoj, Portugalu, Srbiji, Turskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Zapravo, cilj ove studije bio je da dâ širu sliku, odnosno da utvrdi koja su najnovija dostignuća u korišćenju tehnologije 3D štampanja.

3.1. Metodologija

Smatralo se da je najprikladnije koristiti deskriptivni vid istraživanja kako bi se utvrdilo koja su najnovija dostignuća u korišćenju tehnologije 3D štampanja. Izrađen je upitnik sa strukturiranim, polustrukturiranim i otvorenim pitanjima, uz doprinos svih partnera.

10/17

Svrha ovog upitnika bila je da se sazna kakva je opšta situacija kod organizatora SOO u pogledu 3D tehnologije. Njihovo mišljenje bilo je važno za potrebe projekta kako bi se saznalo da li organizatori SOO već koriste tehnologiju 3D štampanja i da li su njihove organizacije spremne da pomognu predavačima/nastavnicima da nauče kako da je koriste u aktivnostima u okviru SOO.

Upitnik se sastojao od pitanja koja su se odnosila na: konkretne oblasti stručnosti ispitanika, njihovo korišćenje 3D tehnologije, njihova opažanja u vezi sa postojećim obukama za predavače/nastavnike koje se odnose na 3D štampanje, zainteresovanost ispitanika za korišćenje 3D tehnologije, oblasti koje se mogu unaprediti korišćenjem 3D tehnologije i spremnost organizatora SOO da pomognu nastavnicima da nauče kako da koriste tehnologiju 3D štampanja u aktivnostima u okviru SOO, uključujući i najkorišćenije metode i vremenski okvir za sprovođenje programa SOO za predavače/nastavnike. Ciljna grupa za prikupljanje podataka bili su stručnjaci u oblasti SOO, pre svega direktori škola, predavači i nastavnici. Upitnik se popunjavao onlajn ili uživo, a učestvovalo je najmanje 10 organizatora SOO iz svake partnerske zemlje u projektu. Postojanje polustrukturiranih i otvorenih pitanja i, kada je to bilo moguće, popunjavanje upitnika uživo, olakšalo je dobijanje dodatnih informacija od ispitanika.

Kako bi se upotpunile informacije dobijene iz upitnika koji su popunjavali organizatori SOO, svaka partnerska zemlja sprovela je istraživanje o najboljim nacionalnim praksama u pogledu tehnologije 3D štampanja. Kako bi se organizovale date informacije, pripremljen je obrazac uz doprinos svih partnera. Obrazac sadrži pregled najboljih praksi, kontakte organizacija, dokumentaciju i preporučene stavke.

Konačno, svi partneri učestvovali su u izradi komparativne tabele aktuelnih tehnologija 3D štampanja, u kojoj su prikazane prednosti i nedostaci raznih softverskih i hardverskih rešenja.

11/17

3.2. Rezultati i diskusija

Podaci koji slede zasnovani su na nacionalnim izveštajima o rezultatima istraživanja koje su pripremile sve partnerske zemlje.

3.2.1. Profil ispitanika

U anketi je učestvovalo 184 stručnjaka u bolasti SOO, uz sledeću podelu po zemljama: 120 ispitanika iz Turske, 20 iz Bugarske, 14 iz Ujedinjenog Kraljevstva, 10 iz Portugala i 20 iz Srbije. Podela ispitanika po vrsti organizacije u kojoj rade bila je sledeća: 113 ispitanika iz srednjih stručnih škola (61%), 33 iz srednjih škola opšteg smera (18%), 9 iz škola za obrazovanje odraslih (5%), 10 iz visokoškolskih ustanova (5%), 15 iz drugih vrsta organizacija, tj. iz preduzeća i omladinskih organizacija.

Među ispitanicima, njih 90% radi u javnim telima ili su predstavnici javnih tela. U Srbiji, na primer, svi ispitanici su predstavnici javnih tela.

Najzastupljenija oblast stručnosti ispitanika vezana je za kompjuterske tehnologije (37%), zatim slede elektrotehnika/elektronika (16%) i oblast dizajna (12%). Svi ispitanici izabrali su više od jedne opcije.

3.2.2. Nedostaci obuke i obrazloženje potrebe za nastavnim planom i programom i obukom za 3D štampače

Glavni rezultat istraživanja je činjenica da 85% ispitanika ne koristi tehnologije 3D štampanja u svojim aktivnostima. U stvari, u Turskoj, Bugarskoj, Portugalu i Srbiji više od 95% ispitanika izjavilo je da njihova organizacija još uvek ne koristi tehnologije 3D štampanja, dok je u Ujedinjenom Kraljevstvu gotovo 79% ispitanika prethodno koristilo ove tehnologije u svojim organizacijama. Ovaj podatak može ukazati na to da je upotreba 3D tehnologija rasprostranjena u institucijama za obuku u UK. Ostali partneri mogu izvući pouku iz tog iskustva.

Većina ispitanika koji već koriste tehnologiju 3D štampanja u aktivnostima u okviru SOO u Bugarskoj i Turskoj rekla je da postoje znatni

12/17

nedostaci u pogledu dostupnosti materijala za obuku u oblasti primene rešenja 3D štampanja. Ovo opravdava potrebu za projektom 3D4VET i potvrđuje njegov inovativni karakter. To je očigledno u Bugarskoj, na primer, gde je samo dvoje ispitanika koristilo rešenja koja nude dobavljači iz kompanija Sony, Craftunique i Craftbot Plus. Ostali ispitanici su tražili moguća rešenja, ali nisu našli nijednog dostupnog dobavljača u Bugarskoj. Ovo ih može navesti da izaberu rešenje koje nudi materijal na bugarskom jeziku, što može olakšati obuku stručnjaka u ovoj oblasti.

U ovom kontekstu, važno je konstatovati da nijedan ispitanik iz Portugala i Srbije nije naveo da koristi tehnologiju 3D štampanja. Stoga se može zaključiti da postoji nedostatak materijala za učenje, a naročito materijala dostupnog na nacionalnim jezicima, što zapravo opravdava postojanje projekta 3D4VET.

U Ujedinjenom Kraljevstvu gde 79% ispitanika već koristi tehnologiju 3D štampanja, svi ispitanici su naveli tehnologije koje su koristili, kao i materijale, softvere koje su primenili i kategoriju upotrebe ovih tehnologija. Zabeležen je širok dijapazon tehnologija koje su korišćene. Među ispitanicima iz UK, 82% nije imalo nikakvu obuku za upotrebu tehnologije 3D štampanja. Od onih koji jesu, jedan je sam naučio, a drugi je koristio sajt lynda.com "Learning 3D Printing”. Njih 63% ne smatra da su postojeće obuke za tehnologiju 3D štampanja dovoljne da osposobe nastavnike da koriste ovu tehnologiju, što implicira da je u okviru projekta 3D4VET potrebno izraditi materijale za obuku.

Među ispitanicima koji prethodno nisu koristili 3D tehnologije, njih 78% bilo je zainteresovano da to učine u budućnosti. To je ključni rezultat projekta – više od 2/3 ispitanika želi da uvede 3D štampače u svoje svakodnevne aktivnosti.

Ispitanici koji su zainteresovani za upotrebu 3D tehnologije smatraju da glavni aspekti koji bi se mogli poboljšati uvođenjem 3D štampača podrazumevaju tehnološke aspekte (56%), motivacioni uticaj (39%), i

13/17

pedagoški uticaj (36%). Ovi zaključci su u skladu sa planiranim planom i programom za 3D štampanje koji će biti izrađen tokom ovog projekta.

Među ispitanicima, njih 78% očekuje da će njihova organizacija biti zainteresovana da pomogne nastavnicima da nauče da koriste tehnologiju 3D štampanja u aktivnostima u okviru SOO. Zapravo, ovaj rezultat je gotovo 100% u Bugarskoj, Portugalu, Srbiji i Ujedinjenom Kraljevstvu, a samo 68% u Turskoj.

3.2.3. Uslovi obuke i organizacija obuke

Anketa pokazuje da ispitanici smatraju da je najpogodnije vreme za organizovanje časova obuke tokom radnog vremena, a ne vikendom. Međutim, ovo nije najpogodnija opcija za ispitanike u Bugarskoj i Srbiji, oni preferiraju obuku posle radnog vremena.

U pogledu najprikladnijih metoda za sprovođenje obuka za 3D tehnologiju u okviru SOO, većina ispitanika preferira praktičnu obuku (62%). Njih 25% preferira metode usredsređene na tehnologiju i IKT (simulacije, učenje na daljinu, video konferencije), dok 13% smatra da najbolja metoda podrazumeva kombinaciju predavanja i interaktivnog pristupa. Možemo izdvojiti i neke pojedinosti prema državama: u Ujedinjenom Kraljevstvu i Portugalu niko od ispitanika ne smatra da je učenje na daljinu prikladno; u Portugalu, 100% ispitanika smatra da je praktična obuka najprikladnija metoda; rezultati iz Srbije, Turske i UK pokazuju da je metoda obuke koju preferira većina ispitanika takođe praktična obuka; rezultati iz Bugarske pokazuju gotovo podjednaku opredeljenost za sve tri opcije.

Mišljenje ispitanika u pogledu trajanja obuke se razlikuje, ali može se zaključiti da je prosečno trajanje do 20 sati obuke. Po državama to izgleda ovako: u Bugarskoj – od 15 do 20 sati; u Portugalu – jednaki rezultati za trajanje do 14 sati i do 25 sati; u Srbiji – od 16 sati do 32 sata; u Turskoj – manje od 10 sati; u Ujedinjenom Kraljevstvu – od 4 do 8 sati. Ove nacionalne razlike u pogledu željenog trajanja obuke biće razmotrene kasnije tokom projekta, nakon utvrđivanja sadržaja obuke.

14/17

Napokon, važno je spomenuti da 77% ispitanika želi da učestvuje u budućem pilot-kursu u okviru projekta 3D4VET. Njihovi kontakti su prikupljeni i ovi stručnjaci u oblasti SOO će biti pozvani kada se bude približio početak pilot-faze. Rezultati su jedino odstupili u Portugalu, gde je 90% ispitanika izjavilo da nisu zainteresovani da učestvuju u pilot-fazi. Zapravo, ovaj konkretni rezultat mora se tumačiti zajedno sa dodatnim komentarima ispitanika. U Portugalu, obuka predavača i nastavnika mora biti uključena u godišnji plan aktivnosti škola, te iz tog razloga ispitanici nisu želeli da se obavežu unapred. Da su im ponuđeni tačni datumi, verujemo da bi rezultati bili drugačiji, budući da smo videli da je 90% ispitanika iz Portugala zainteresovano za upotrebu tehnologije 3D štampanja.

3.3. Zaključci i preporukeSvrha terenskog istraživanja bila je da se u pogledu tehnologije 3D

dizajna, modelovanja i štampanja prepoznaju upotreba, tehnički zahtevi, nedostaci, potrebe i korisnost u obrazovanju u partnerskim zemljama, tj. u Bugarskoj, Portugalu, Srbiji, Turskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Rezultati istraživanja pokazuju da u većini partnerskih zemalja postoji očigledan nedostatak postojećih i odgovarajućih obuka/materijala za obuku u oblasti upotrebe i uvođenja 3D štampača u sisteme SOO. Na osnovu rezultata istraživanja, može se zaključiti da postoji veliko interesovanje među ispitanim stručnjacima u oblasti SOO za korišćenje 3D tehnologije i njihova velika želja da prođu obuku u ovoj oblasti. Zapravo, spremnost i volja stručnjaka u oblasti SOO da se obuče kroz novi plan i program 3D4VET su očigledne, što će zauzvrat omogućiti upotrebu tehnologija 3D štampanja u njihovim svakodnevnim aktivnostima.

Iako ispitanici imaju različita radna iskustva i rade u različitim sektorima, čak i na različitim nivoima i vrstama obrazovanja i obuke, svi imaju potrebu za praktičnom obukom za 3D štampаnje. Teme obuka treba da obuhvate tehnološke aspekte, aspekte implementacije i kreativnih rešenja u pogledu upotrebe 3D štampača u aktivnostima u okviru SOO. Obuku treba planirati uz

15/17

uzimanje u obzir nacionalnih karakteristika obuka za nastavnike. To znači da konkretnu organizaciju sadržaja i rasporeda obuka treba prepustiti svakom pojedinačnom partneru, jer oni najbolje poznaju svoje ciljne grupe. Ova opcija bi podrazumevala različite vremenske okvire i/ili dužine obuka, iako ukupni rezultati pokazuju da bi u proseku obuka trebalo da traje najduže 20 sati i da bude sprovedena tokom radnog vremena.

Proces anketiranja je takođe bio koristan kao prvi korak u potencijalnom odabiru polaznika za pilot-fazu projekta. Zapravo, 184 stručnjaka u oblasti SOO učestvovalo je u anketi, a 2/3 onih koji nisu prethodno koristili 3D tehnologije bili su voljni da uvedu 3D štampače u svoje svakodnevne aktivnosti. Mnogi od njih će, nadamo se, učestvovati u pilot-obuci.

U pogledu tehničkih uslova za implementaciju sledećih intelektualnih proizvoda, zahtevi za 3D dizajn i štampanje mogu se svesti na hardver, softver i potrošni materijal za štampanje. U našoj proceni svih ovih faktora uzeli smo u obzir ograničenja ovog programa, odnosno činjenicu da je on prvenstveno namenjen nastavnicima i predavačima koji rade sa polaznicima školskog uzrasta (od 12 do 18 godina), kao i to da škole možda imaju veoma ograničene budžete za kapitalne izdatke i potrošne materijale.

Naše istraživanje dobrih praksi u partnerskim zemljama pokazalo je da se koristi širok spektar softvera i štampača, počev od uređaja i softvera koji koštaju više hiljada evra, do upotrebe besplatnih softvera i uređaja iz hobija. Izuzetnost i inovacija pokazane kroz ove projekte nisu zavisile od troškova. Samo se u slučajevima uređaja koji se koriste u medicinske svrhe pojavila potreba za skupim hardverom za štampu koji može da obradi specifične materijale.

Od softvera je neophodno imati softver za 3D modelovanje, softver za konverziju koji precizni 3D model konvertuje u „slojeveˮ koje štampač izrađuje, i sam kontrolni softver koji obično ide uz štampač. Iako ovaj poslednji

16/17

potencijalno treba ažurirati povremeno (obično besplatnim preuzimanjem sa interneta), on ne mora da se kupuje odvojeno, pa ga dalje ne treba razmatrati.

Zato što je 3D dizajn sveprisutan, odnosno koristi se u igrama, arhitekturi, dizajnu proizvoda itd., softver može biti veoma skup i izuzetno kompleksan. Oba ova aspekta su pažljivo razmotrena kada se predlagao softver za upotrebu u okviru projekta 3D4VET. Pored toga, iako mnogi profesionalni softverski paketi imaju licence za obrazovanje, oni nisu dostupni pojedinačnim korisnicima, što ograničava upotrebu materijala za projekat 3D4VET, koji bi trebalo da podstaknu i učenje pojedinaca. Stoga predlažemo da se izabere softver nekog od velikih dobavljača koji uključuje i besplatnu opciju za hobiste i učenike, kao što je Fusion 360 Design.

Softver koji „seče” podatke u slojeve je karakterističan za 3D štampanje, on obrađuje fajlove 3D dizajna i konvertuje ih u slojeve za štampanje, na osnovu zahtevane rezolucije i mogućnosti 3D štampača. Ponavljamo, srećom, dostupni su besplatni i odlični programi kao što je Cura.

Postoji veliki broj 3D štampača u ponudi, različitih veličina, uz veliki izbor materijala koje koriste, i različitih po jednostavnosti upotrebe. Oprema je mnogo jeftinija, ali neki izrazito skupi štampači mogu imati dosta ograničenja, iako deluju izuzetno. Da bi se smanjio rizik od neuspeha, projekat 3D4VET zahteva upotrebu standardizovanog modela koji se otpakuje i pokreće uz minimalno sklapanje. Zbog doslednosti i specifičnosti izrađenog materijala za obuku, 3D4VET preporučuje da štampač bude zasnovan na dizajnu „Prusaˮ koji prave mnogi proizvođači, a konkretna preporuka je štampač Anycubic Prusa I3.

Konačno, različiti potrošni materijali se mogu koristiti za 3D štampanje. U oblasti izrade prototipova, najčešće se koriste PLA i ABS. Budući da je generalno bezbedan i ne prouzrokuje dim, 3D4VET preporučuje upotrebu PLA.

17/17