9 b IGRE materijal.pdf

TA Centar – Asocijacija transakcionih analitičara Srbije

Dr Zoran Milivojević, TSTA

IGRE KONCEPT U

TRANSAKCIONOJ ANALIZI

Materijali za edukaciju u transakcionoj analizi

TA Centar, Novi Sad, 2005 Copyright by Zoran Milivojević © 2005 www.milivojevic.com [email protected]

http://www.milivojevic.com/

mailto:[email protected]

Zoran Milivojević IGRE – KONCEPT U TRANSAKCIONOJ ANALIZI 2

SADRŽAJ:

I. Šta su to igre u transakcionoj analizi, 3

II. Svesne igre (igre prevare ili manipulacije), 7

III. Nesvesne igre, 16

IV. Dramski trougao: Progonilac, Žrtva i Spasilac, 24

V. Ulaženje u igru, 33

VI. Relevantnost koncepta igre u radu s ljudima, 36

VII. Literatura, 40

Napomena:

Ovo web izdanje materijala za edukaciju u oblasti transakcione analize je interni

materijal namenjen polaznicima kurseva koje vode zvanični edukatori TA udruženja u

Srbiji i u Sloveniji.

Materijal je u nezavršenom obliku tako da se autor izvinjava zbog slovnih i

gramatičkih grešaka. Ukoliko navodite nešto iz materijala u stručnoj literaturi molim

vas da citirate izvor: Milivojević, Zoran (2005) Igre – koncept u transakcionoj

analizi. Novi Sad, TA Centar . Delovi teorije u ovom materijalu su uzeti iz još

neobjavljene knjige Milivojević, Zoran (2005) Igre koje igraju narkomani.

Transakciona analiza problematičnog uzimanja droga. Novi Sad (u štampi).

Autor, Novi Sad, maj 2005


I. Šta su to igre u transakcionoj analizi

Pojam igra u transakcionoj analizi

Igra je pojam koji se u transakcionoj analizi koristi u jednom posebnom značenju

te reči. U svakodnevnom govoru imenica „igra” i glagol „igranje” imaju različita

značenja kao što su: spontanost; uzbuđenje i zabava; pretvaranje; neozbiljnost;

impliciraju postojanje određenih pravila po kojima se igra; i slično. Ova značenja

nalazimo u izrazima kao što su: „dete se igra”; „igranje društvenih igara”; „igranje na

sreću”; „igranje uloge” (gluma); „igranje (sportske) utakmice”; itd. Međutim, za

razliku od uobičajenog govora, u transakcionoj analizi pojam „igra” ima uglavnom

negativno značenje i odnosi se na nešto što uopšte nije zabavno, već može biti veoma

ozbiljno, destruktivno ili samodestruktivno, pa čak i smrtonosno. Da bi se naglasilo

ovo posebno koriščenje pojma „igra” u transakcionoj analizi, trebalo bi da se ova reč

stavlja pod navodnike („igra”) ili da se započinje velikim početnim slovom (Igra).

Uprkos tome, mi smo se odlučili da u ovoj knjizi koristimo ovu reč bez navodnika

polazeći od pretpostavke da je čitalac shvatio navedenu razliku.

Tradicionalna definicija igara

O igri govorimo onda kada primećujemo da se neko sistematično ponaša prema

drugim ljudima prema obrascu koji sadrži neočekivani obrt. U pitanju je dvofazni

obrazac prema kojem nakon prve faze sledi nagli obrt i druga faza komunikacije.

Dakle, kada posmatramo igračevo ponašanje iz perspektive posmatrača ili osobe koja

se uključila u igru, uviđamo da svaka igra počinje tako što komunikacija neko vreme

teče na jedan način, da bi, u određenom trenutku došlo do iznenadnog obrta i potpune

promene načina komuniciranja. Prema tome, ako gledamo ponašanje igrača, dolazimo

do zaključka da je struktura igre sledeća:

Ponašanje A → Obrt → Ponašanje B


Promena u ponašanju nužno dovodi i do promene u načinu komuniciranja dve

osobe, tako da je, transakciono gledano, spoljašnja struktura igre sledeća:

Serija transakcija A → Obrt → Serija transakcija B

Veoma zanimljivo pitanje je da li se u samom početku komunikacije može naslutiti

da će doći do obrta i pojave ponašanja B. Na primer, Erik Bern je smatrao da je

ponašanje B uvek prisutno od samog početka igre, kao skrivena transakcija na

psihološkom nivou komunikacije. U tom slučaju obrt bi bio prelazak skrivene

transakcije na eksplicitni, socijalni nivo komunikacije. Na taj način je objašnjavao

kako se na „udicu” (skrivenu transakciju) igrača inicijatora upravo „upeca” osoba koja

je igrač komplementarne igre. Bern je smatrao da se dve osobe upravo u prva tri

minuta komunikacije na nesvesnom nivou „dogovore” o zajedničkoj igri ili o sudbini

njihovog budućeg odnosa. Tako će, na primer, igrača igre „Doš’o si mi na zicer

đubre” privući igrač komplementarne igre „Šutni me” i obratno.

Iz tih razloga prve definicije igara insistiraju na predvidljivosti završetka

komunikacije, kao i na tome da u završnici igrači izvlače različite psihološke dobiti:

(Igra je) „serija komplementarnih transakcija koje se približavaju vrlo

određenom, predvidljivom ishodu”

(Berne, 1964, Koju igru igraš?, str. 40);

(Igru čine) „nizovi skrivenih transakcija, po prirodi repetitivnih, sa jasno

definisanom psihološkom dobiti”

(Berne, 1972, Šta kažeš posle zdravo?, str. 23).

Dok se u prvim definicijama obrt nekako podrazumeva, tek u kasnijim radovima

Bern eksplicitno ističe važnost postojanja obrta i postavlja formulu igre.

„Prema tome, formula svih transakcionih igara mogla bi da bude:

Udica + Slabost = Reagovanje → Obrt → Dobit”

(Berne, 1970, Seks u ljubavi, str. 137).

Problemi definisanja

Bernove definicije igara ostaju na nivou toka opservabilnih transakcija, dakle na

nivou ponašanja. Ovakav pristup je doneo izvesni stepen objektivnosti, ali je


istovremeno sprečio dalje razlikovanje različitih kategorija igara. Na primer, Bern je

sasvim jasno ukazao da postoje svesne i nesvesne igre.1 Razlikovanje da li neko

svesno planira i igra neku igru ili je nesvesan da je započeo neku igru, podrazumeva

da se u definisanje igara pored spoljašnjih, opservabilnih i „objektivnih” fenomena,

uključe i unutrašnji, nevidljivi, hipotetični fenomeni. Kao što ćemo kasnije pokazati,

glavno razlikovanje upravo jeste između svesnih igara i nesvesnih igara. Ovo

razlikovanje postaje moguće tek kada se u definicije igre uključe i unutrašnji

fenomeni (svesnost, motiv, konflikt, iskorišćenost).

Danas, četrdeset godina nakon pojavljivanja Bernove knjige Koju igru igraš?

1964., sasvim je jasno da su svesne i nesvesne igre po prirodi svojih unutrašnjih

mehanizama veoma različite, tako da ih je teško obuhvatiti zajedničkom definicijom.

Iz današnje perspektive je jasno da je nedovoljno razlikovanje svesnih i nesvesnih

igara unutar transakcione analize u velikoj meri usporilo dalji razvoj teorije igara.

Svesne i nesvesne igre

Svesne igre su u stvari svesne i namerne prevare koje igrač izvodi kako bi

ostvario neki svoj skriveni cilj.

Za razliku od svesne igre, nesvesna igra ima sasvim drukčiju dinamiku zato što je

rezultat postojanja nekog unutrašnjeg konflikta u igraču.2 Nesvesni igrač zastupa dva

stava u odnosu na neko pitanje, a koja su međusobno nespojiva ili protivrečna. Tako,

na primer, osoba istovremeno veruje da može biti voljena jer zaslužuje ljubav i da ne

može biti voljena jer ne zaslužuje ljubav. Ovi stavovi su u stvari manifestacija

osobinog unutrašnjeg konflikta po pitanju da li je dovoljno dobra da zasluži ljubav.

1 Bern jasno navodi da postoje igre koje su „svesno planirane” i razlikuje ih od nesvesnih igara (Berne, 1964, str. 40– 41). Čak navodi da igra podrazumeva foliranje i da uvek neko ućari, što je odlika samo svesnih igara. To posebno naglašavamo zbog toga što je uobičajeno da se transakciona analiza fokusira na nesvesne igre, tako da mnogi studenti transakcione analize imaju pogrešnu predstavu da svaka igra mora biti nesvesna.

2 Nedovoljno razlikovanje svesnih i nesvesnih igara je dovelo do toga da kod Berna i kasnijih autora imamo tendenciju da se one karakteristike koje su specifične za svesne igre, netačno pripisuju nesvesnim igrama. Tako se može pročitati da se u svakoj igri, pa i u nesvesnoj, igrač pretvara; da u nesvesnoj igri postoji skriveni motiv; da je motiv za igranje igre ostvarenje psihološkog cilja i slično. Ovakvo shvatanje je dovelo do teleološkog objašnjenja nesvesne igre: ljudi igraju igre da bi potvrdili svoja skriptna uverenja. Kao što će čitalac kasnije videti naše viđenje je različito: motiv za igranje nesvesne igre je nada da će skriptno uverenje biti prevaziđeno, ali na kraju igre ovo uverenje ipak biva potvrđeno. Kod ljudi koji i dalje nedovoljno razlikuju svesne od nesvesnih igara postoji i takav stav da oni na neki način optužuju nesvesne igrače zbog toga što su odigrali neku igru, gledajući na igrično ponašanje kao na bezobrazluk a ne kao na simptom.


Tokom nesvesne igre suprotni stavovi mogu biti izraženi istovremeno ili

naizmenično. Kada osoba istovremeno izražava dva suprotna stava (simultana

inkongruentnost) tada u komunikaciji dolazi do komunikacijskog paradoksa. Rezultat

paradoksa je zbunjenost druge strane koja ne zna koja poruka je prava. Za nesvesne

igre je tipično da igrač svoje stavove zastupa naizmenično: prvo zastupa jedan stav, da

bi u nekom trenutku napravio obrt i zastupao drugi, suprotni stav. Tako, na primer, u

igri ŠUTNI ME osoba prvo pronalazi ljubavnog partnera kojeg ceni, da bi ga kasnije,

svojim postupcima oterala i time sebi dokazala da ne zaslužuje toliko dobrog ili

kvalitetnog partnera.3 U igri DOŠ'O SI MI NA ZICER ĐUBRE, igrač istovremeno

veruje i ne veruje ljudima, tako da prvo zastupa stav poverenja, da bi nakon neke

situacije, napravio obrt i s mržnjom ili prezirom odbacio osobu u koju je do tada imao

poverenje. Dakle, u ovim igrama nesvesni igač je takođe žrtva svojih nesvesnih

konflikata i igričnih mehanizama, dok je kod svesnih igara uloga Žrtve namenjena

drugim učesnicima u igri a ne samom igraču.

Nesvesna igra je uvek rezultat unutrašnjeg konflikta u igraču koji započinje

igru u nadi da će razrešiti konflikt i potvrditi pozitivan stav, ali uvek „ispadne”

da dokaže valjanost suprotnog stava.

Pored toga što je glavna razlika između svesnih i nesvesnih igara u tome da li je

igrač svestan svog motiva za igranje igre, postoje i druge razlike, tako da obe vrste

igara zaslužju još dublju analizu i mi ćemo ih obraditi posebno. Takođe je moguće da

jedna osoba istovremeno igra i svesnu i nesvesnu igru, a što ćemo obraditi u poglavlju

o paralelnim igrama.

3 Mi smo uglavnom zadržali žargonske prevode naziva igara koje je uradio psiholog Ljuba Stojić prevodilac Bernove knjige Koju igru igraš?, jer su se oni od prve pojave ovog prevoda pre dvadeset i pet godina, u velikoj meri odomaćili u našoj sredini.


II. Svesne igre (igre prevare ili manipulacije)

Svesne igre su one u kojima osoba koja započinje igru (igrač) jeste svesna svog

skrivenog cilja. Igrač se pred drugima namerno pretvara ili glumi upravo kako bi što

bolje sakrio svoj pravi cilj, ostvario dobit i time iskoristio drugu osobu. Prema tome

definicija svesne igre mora obuhvatiti sledeće pojmove: „svesnost”, „pretvaranje”,

„skriveni cilj” , „dobit” i „iskorišćavanje drugoga”.

Ostvarenje skrivenog cilja u svesnim igrama je u stvari ostvarenje neke dobiti.

Priroda dobiti zbog koje se igra svesna igra je takva da dobit može biti praktična ili

simbolična. Pod praktičnim dobitima podrazumevamo ostvarenje takvih ciljeva od

kojih igrač ima neku konkretnu dobit ili korist. U ove dobiti spadaju novac,

materijalna vrednost (kapital), seks, status, uticaj na važne odluke, droga i slično.

Simbolične dobiti su one „dobiti” od kojih igrač nema nikakvu praktičnu korist. Na

primer, igrač može drugoga „zeznuti” samo zbog toga da bi drugi ispao glup. U tom

slučaju igračeva dobit je to što je sebi (i drugima koji su uključeni) potvrdio da je

pametan odnosno da je pametniji od drugoga. Logika simboličnih dobiti je: „ako ja

učinim da je drugi inferioran, onda sam ja superioran”.4 Naravno, postoje i takve igre

u kojima igrač želi istovremeno da ostvari i praktičnu i simboličnu dobit.

Kako je igračev cilj da ostvari dobit, on igra igru da bi pobedio. Prema logici

svesnih igara igračeva pobeda je istovremeno poraz druge osobe, jer je igračev

dobitak istovremeno gubitak za drugoga. Zbog toga što je gubitak drugoga

istovremeno igračev dobitak, svesne igre su tipične „jedan dobija, drugi gubi”

situacije.

Neki igrači, posebno oni čiji je skriveni cilj ostvarenje praktične dobiti,

prvenstveno su usmereni na to da ostvare dobit za sebe. U tom slučaju primaran je

njihov dobitak, a tuđi gubitak je samo sporedna posledica koja sledi iz logike da je

4 Jasno je da je ova logika potpuno pogrešna.


igračev dobitak istovremeno gubitak za drugu osobu. Na primer, ako je igra oko

novca druge osobe, igračev motiv je da dobije izvesnu sumu novca, a posledica toga

je da je druga osoba izgubila tu sumu novca. S druge strane, postoje igrači, posebno

oni čiji je skriveni cilj ostvarenje simbolične dobiti kojima je glavni cilj da drugi

izgubi, iz čega oni posledično izvlače simboličnu dobit za sebe. Na primer, ako je

igrač motivisan osećanjem zavisti, onda je cilj igre da drugi pretrpi štetu, što igraču

kroz osećanje zadovoljstva donosi simboličnu dobit. Takav igrač, na primer, motiviše

drugoga da uloži novac u neki poduhvat za koji je siguran da će propasti. Kada se to

desi igrač ne dobija novac, već „zadovoljenje”.

Zbog svega toga možemo reći da su svesne igre u stvari jedan oblik prevare,

obmane, iskorišćavanja ili manipulacije.

Svesne igre i manipulacija

Pitanje koje ljudi često postavljaju je: „Zašto ljudi igraju svesne igre?”, a odgovor

je veoma jednostavan: zato što prevaru vide kao jedini ili kao najsigurniji način da

ostvare svoj cilj. Igrač u svesnoj igri polazi od pretpostavke da kada bi od druge osobe

otvoreno i direktno tražio da mu pomogne u ostvarenju njegovog cilja (dobiti) da bi

onda to druga osoba odbila. Čak i kada igrač veruje da bi direktna komunikacija

mogla rezultirati ostvarenjem njegovog cilja, on polazi od toga da je to rizično i da je

za njega manji rizik ako se posluži prevarom odnosno manipulacijom.

Doslovni prevod latinske reči manipulacija bi bio rukovanje (lat. manus, šaka,

ruka) u smislu upravljanja rukom ili rukovanja. Danas je uobičajeno da se pod

pojmom „manipulacija” označava svaka komunikacija u kojoj postoji skriveni motiv

osobe koja manipuliše. Pa ipak, kako ćemo videti, svesna igra se ne može potpuno

izjednačiti sa svim vrstama manipulacije .

Iako mnogi smatraju da je svaka manipulacija sama po sebi nešto negativno,

pažljivija analiza onih situacija u kojima neko manipuliše dovodi do zaključka da

manipulacija ipak može biti negativna i pozitivna. Dok je negativna manipulacija

usmerena na to da manipulator ostvari dobit, a izmanipulisani pretrpi štetu, pozitivna

manipulacija ima drukčije ciljeve. U pozitivnoj manipulaciji cilj manipulatora je

smanjenje štete: ili da manipulator zaštiti sebe i spreči svoj gubitak ili da tako utiče na

drugoga kako bi sprečio gubitak ili štetu za drugoga. Tako, na primer, kada su u

pitanju laži kao tipične manipulacije, pored laganja koje je svakako negativno,


možemo zamisliti neke, istina veoma retke kontekste u kojima je laganje ne samo

pozitivno, već jedino dobro rešenje.

Kada je reč o komunikaciji dve odrasle i razumne osobe pitanje pozitivne

manipulacije je veoma problematično jer se jedna strana (manipulator) postavlja u

superiornu ulogu onoga ko bez znanja drugoga odlučuje o tome šta je dobro za

drugoga. Međutim, ako je manipulisana strana dete ili odrasli koji je mentalno

nekompetentan (pa prema tome na izvesan način neodgovoran) poput osobe u akutnoj

psihozi, dementne starije osobe, teškog srčanog bolesnika za kojeg bi uzbuđivanje

moglo biti smrtonosno ili umirućeg bolesnika, tada sigurno postoje neke situacije u

kojima je pozitivna manipulacija veoma dobar izbor u komunikaciji.

Prema tome, ako se pravi ova razlika između pozitivne i negativne manipulacije,

onda se svesna igra može izjednačiti samo s negativnom manipulacijom.

Svesna igra i transakcije: skrivajuća transakcija

Glavna karakteristika komunikacije igrača svesne igre je prikrivanje stvarnog cilja

komunikacije od druge osobe. Ovo prikrivanje je glavno igračevo sredstvo koje treba

da posluži igraču da ostvari svoj cilj. Prikrivanje ima dva nivoa: ono što je prikriveno

i ono sa čim se prikriva. Drugim rečima osoba može da sakrije svoje motive ako se

predstavlja na neki drukčiji način koji je sračunat na obmanjivanje drugih ljudi.

U ovakvoj transakciji razlikujemo dva nivoa: nivo skrivajuće transakcije koja se

pokazuje drugome i koja bi trebalo da zamaskira nivo skrivenog motiva i, s druge

strane nivo skrivene transakcije koja bi trebalo da bude dobro skrivena da je drugi ne

bi prepoznao. Dakle, ovakva komunikacija ima nivo glumljenog odnosa (skrivajuća

transakcija) i stvarnog odnosa (skrivena transakcija). Ukoliko je skrivajuća transakcija

uverljiva ona je i uspešna jer tada druga strana ništa ne posumnja. To je kao sa

glumom: dobra gluma je onda kada se ne vidi da glumac glumi. Međutim, ako

skrivajuća transakcija nije uverljiva, tada ona nije uspešna u prikrivanju skrivenog

motiva. Tada skrivajuća transakcija postaje prozirna, providna ili transparentna.

Drugi učesnik u komunikaciji tada ima signal da postoji još jedan nivo u komunikaciji

koji je skriven, može posumnjati da nešto nije u redu, izgubiti poverenje i početi da se

štiti ili se potpuno povući iz komunikacije.

Ako je igrač veoma vešt u skrivanju svoje prave namere, tada on drugoj osobi ne

daje nikakav signal koji bi joj poslužio kao okidač za osećanje sumnje. To znači da u


komunikaciji igrač emituje samo one poruke koje su u skladu s njegovom maskom i

lažnom ulogom. U njegovom verbalnom i neverbalnom izražavanju jednostavno ne

postoje suptilni signali koje bi drugi mogao da primeti, i na osnovu kojih bi mogao da

posumnja da postoje nekakve skrivene namere igrača.

Međutim, ako igrač nije vešt u svojoj glumi, tada skrivajuća transakcija nije

dovoljno uspešna već je providna ili prozirna. To znači da u igračevoj komunikaciji

postoje suptilni signali koji ga odaju, a koje bi druga osoba mogla primetiti i na

osnovu toga pretpostaviti postojaje neke skrivene namere ili bar zaključiti da u

komunikaciji nešto nije u redu. U ovom slučaju igrač tokom komunikacije ne emituje

samo poruke koje su u skladu s utiskom koji želi da kreira kod drugog, već i one

poruke koje ga odaju. Tada u transakcionoj analizi govorimo o postojanju duple

transakcije, odnosno o manifestovanju dva nivoa komunikacije: o socijalnom i

psihološkom nivou. Socijalni nivo nosi onu poruku za koju bi igrač želeo da druga

osoba u nju poveruje, dakle skrivajuću poruku. Psihološki nivo je skriveni nivo

komunikacije koji odaje igračevu nameru i na ovom nivou se može uočiti skrivena

poruka.

Dakle, nevešti prevarant (svesni igrač) na socijalnom nivou emituje poruku u koju

bi želeo da drugoga uveri, a na psihološkom nivou emituje poruku koju bi hteo da

sakrije od drugoga. Kako između ove dve poruke postoji nesklad, igrač je

inkongruentan u komunikaciji.5 Samo onda kada igrač upućuje duple poruke druga

osoba može, ako je dovoljno senzibilna, registrovati postojanje nesklada između

socijalne i psihološke poruke i može posumnjati u postojanje skrivenog motiva.6 Tek

5 Inkongruentnost nije obavezno povezana s igrama i manipulacijama. Inkongruentnost je znak postojanja unutrašnjeg konflikta između dva dela ličnosti, a što se spolja, u komunikaciji može manifestovati kao postojanje međusobno konfliktnih poruka.

6 Veoma je važno razlikovanje između neprozirnih skrivajućih transakcija (gde ni veoma iskusan psiholog nije u stanju da otkrije postojanje bilo kakve skrivene poruke) i providnih skrivajućih transakcija (u kojima je moguće pored skrivajuće otkriti i skrivenu poruku). Ovo je posebno važno onda kada se prevara već desila i kada žrtva koja je već pretrpela štetu, sebe optužuje da je bila glupa i naivna. Ako je prevarant bio vešt i ako su transakcije bile neprozirne, jednostavno i nije postojao bilo koji suptilni upozoravajući signal! Veoma vešt prevarant može obmanuti bilo koju osobu, bez obzira na njeno poznavanje psihologije i sposobnost „čitanja” ljudi i ljudskog ponašanja.

Možemo pretpostaviti da one osobe koje nikome ne veruju, koje su preterano sumnjičave ili paranoidne neće ulaziti u ovakve igre. Međutim cena koju plaćaju za ovakvu „dobit” ili „sigurnost” je izuzetno visoka. Živeći u stalnom strahu da će ih neko prevariti ove osobe gube kvalitet života ostajući bez svih onih odnosa koji su zasnovani na poverenju, dakle večito usamljene.


kada registruje poruke na psihološkom nivou, osoba se može zaštiti tako što će odbiti

da uđe u igru, tako što će tokom igre zaštititi svoj interes ili će iz nje na vreme izaći.

Obrt u svesnim igrama

U igrama je čest obrt, a pod ovim pojmom podrazumevamo situaciju u kojoj igrač

jednog trenutka naglo menja svoje ponašanje što često dovodi do toga da druga osoba

počinje da shvata o čemu je (bilo) reč. Sve dok nije ostvario svoj cilj igrač je

motivisan da se ponaša na onaj lažni način koji bi trebalo da ga dovede do ostvarenja

tog cilja. Na primer, muškarac čiji je stvarni cilj seks s određenom ženom, shvata da

ta žena nije zainteresovana samo za seks već da nju zanima celokupan odnos ljubavi.

Zbog toga joj se on ne udvara, već je zavodi pretvarajući se da je voli, da s njom želi

odnos ljubavi ili čak brak, samo da bi je odveo u krevet.7 Kada je napokon uspešno

ostvario svoj cilj, on gubi seksualno interesovanje, a samim tim i interesovanje za datu

žensku osobu. To je trenutak u kome nastupa obrt u njegovom ponašanju, odnosno u

komunikaciji. Istovremeno je to signal drugoj osobi da stvari nisu onakve kakvim ih

je ona doživela, što kod nje izaziva iznenađenje, zbunjenost i razmišljanje u pravcu

zaključka da je u stvari izmanipulisana.

Do obrta može doći i ranije, kada, iz nekog razloga, drugi otkrije da postoji igračev

skriveni motiv tako da prekida igru i izlazi iz igre (prekida komunikaciju s igračem).

U osnovi obrt nije obavezni deo svesnih igara jer upravo vešti igrači nastavljaju da

igraju svoju ulogu i nakon što su ostvarili svoju skrivenu nameru. Ono što ih tada

odaje je u stvari gubitak interesovanja za drugoga, ali i taj gubitak interesovanja oni

Ispravni stav je da ljudima treba pristupati s poverenjem i distancom. Ukoliko primetimo neki nesklad u njihovim porukama ili u kontekstu komunikacije, tada treba regovati sumnjom koja je samozaštitno i odbrambeno osećanje. Čini nam se da je takav stav poverenja prema ljudima iz relaistične JA SAM O.K., TI SI O.K. pozicije ono što na duži rok donosi najbolje rezultate.

O pravnoj naivnosti govorimo onda kada osoba ne prepoznaje providne skrivajuće transakcije, koja nikada ne sumnja i kojoj se, zbog toga, situacije iskorišćenosti često ponavljaju.

7 Ovde neki igrači prave razlike moralne prirode za koje smatraju da su veoma bitne. Jedan od ovakvih zavodnika nam je objašnjavao da on u takvim situacijama nikada ženi ne kaže da je voli, a kamoli da joj nudi brak. Umesto verbalnih signala on upućuje neverbalne signale koji je navode na zaključak da on želi ozbiljan odnos ljubavi. Iako je svestan da manipuliše, on za sebe nalazi moralno opravdanje koje ga kasnije oslobađa osećanja krivice: „Šta hoće, nikada joj nisam rekao da je volim.” Ta ista osoba je s prezirom govorila o svojim kolegama koji u sličnim situacijama (verbalno) lažu da vole. Kako je laž verbalna kategorija, ispada da neverbalna laž nije moguća. Međutim, i laž i prećutkivanje i lažni neverbalni signali spadaju u onu širu kategoriju koju zovemo obmanjivanje. Ukoliko se zanemari da je reč o obmanjivanju, onda može izgledati da je neverbalna obmana „moralnija” od verbalne obmane (laži) jer igrač svaljuje odgovornost za čitanje neverbalnih poruka na drugu osobu.


mogu drugome predstaviti na neki način koji je za njega prihvatljiv, a koji je

konzistentan s igračevom ulogom.8

Pobeda u svesnim igrama

Ko će u nekoj igri biti pobednik, a ko gubitnik zavisi od stvarnog raspleta događaja

u igri. Ako je igrač uspeo da ostvari svoj cilj, tada je on pobednik, a druga strana

gubitnik. Međutim, ako je drugi uspeo da „pročita” igrača i da se zaštiti ili da prekine

igru, tada je on u stvari uspeo da ne bude gubitnik. U tom slučaju je on u stvari

pobednik, a inicijator igre je gubitnik u svojoj neuspešnoj igri.

Za svesne igre je tipično da izmanipulisani, kada shvati da je bio žrtva prevare ima

motiv da se osveti ili da kazni igrača. Iz tog razloga on može konfrontirati igrača,

tužiti ga drugima, javno ga raskrinkati ili, kada je to opravdano, obratiti se policiji ili

sudu. Međutim, nekada se motiv za osvetom prevarene osobe izražava kroz igranje

igara osvete, kada žrtva prethodne igre započinje novu igru u kojoj su uloge

zamenjene tako što je ona Progonilac, a „pobednik” u prethodnoj igri treba da bude

Žrtva (lovac postaje lovina). Takođe, u životu postoje i veoma kompleksne situacije

kada igrač veruje da je on manipulator a drugi manipulisani, dok istovremeno drugi

igra neku svoju igru u kojoj su uloge zamenjene.

U svakom slučaju igranje svesnih igara s ljudima je dugoročno gledano gubitnička

strategija jer i pored malih pobeda u bitkama i trenutnih dobiti, ovi igrači, na kraju

gube u svom ratu protiv ljudi.

Laž u igrama prevare

Veliki deo međuljudske komunikacije je zasnovan na međusobnom poverenju, na

pretpostavci da drugi govore istinu, da im se može verovati. Kada jedna osoba drugoj

ne govori istinu, tada može biti reč ili o svesnoj ili o nesvesnoj obmani.9

8 Tako, na primer, u opisanoj igri sa skrivenim seksualnim ciljem, igrač može, kada je ostvario dobit, da svoje povlačenje iz komunikacije objasni rečima poput: „Toliko te volim da se plašim se da ću nestati stapajući se sa tobom. Moram se povući da ne bi izgubio razum. Izvini što nisam dovoljno jak da bi bio dostojan tvoje ljubavi ...bla, bla.”

9 Nije isto lagati i ne govoriti istinu. Nesvesna obmana je razultat takve komunikacije u kojoj je osoba koja govori neistinu u zabludi, što znači da veruje da govori istinu.


Pod svesnom obmanom podrazumevamo svesno i namerno iskrivljenje stvarnosti

čiji je cilj da se druga osoba navede na pogrešno zaključivanje o stvarnosti. Postoje

dva glavna načina na koje ljudi svesno obmanjuju druge: prećutkivanje i laganje.

Kada neko prećutkuje on u komunikaciji s drugim namerno izostavlja neki bitan

podatak o stvarnosti zbog čega drugog dovodi u zabludu. Osoba koja prećutkuje u

stvari i ne spominje događaj koji želi da prećuti. Upravo je poenta prećutkivanja u

tome da se izbegne komunikacija o određenom pitanju. Kao što i sama reč kaže

prećutkivanje je sve dok se ćuti. Iako prećutkivanje jeste način obmanjivanja ono ipak

nije laganje.

Laganje je kada osoba svesno i namerno konstruiše nekakvu sliku stvarnosti koja

ne odgovara istini. Kada osoba laže ona namerno izmišlja i gradi neku priču koju

drugome predstavlja kao tačnu sliku stvarnosti. Dok kod prećutkivanja nema nikakve

priče već samo ćutanje, kod laganja se izgovara izmišljena priča.

Ako osoba koja laže želi da bude uverljiva drugim ljudima ona mora da uspešno

reši tri problema:

– da izmišljena priča bude dovoljno obuhvatna i pokrije one aspekte stvarnosti

koji su drugima već poznati;

– da priča ne bude kontradiktorna, odnosno da ne sadrži unutrašnje

protivrečnosti;

– da svoju izmišljenu priču predstavi drugima na uverljiv način.

Postoji razlika u odnosu na to kako društvo tretira laž i prećutikivanje. Dok je laž

veoma jasno društveno prepoznata pojava, s prećutkivanjem nije takav slučaj. Zbog

toga se prećutkivanje smatra daleko manjim grehom od laži.10

Poznavanje ove razlike između prećutkivanja i laganja, kao različitih psiholoških

mehanizama može nam pomoći u stvarnom životu. Kada sumnjamo da neko nešto

10 Božja zapoved je „Ne laži!”, a ništa nije rečeno o prećutkivanju. Tokom vaspitanja mnoga deca od svojih roditelja dobijaju veoma jasnu zabranu da lažu i bivaju kažnjena kada su uhvaćena u laži, dok se prećutkivanje daleko slabije zabranjuje i kažnjava. Kada dete usvoji ovakav roditeljski stav, i ono samo počne da pravi razliku između ove dve strategije obmanjivanja. Glavna razlika je u tome što se mnogi ljudi koji kada nešto prećute ne osećaju krivim, dok se ti isti ljudi u situaciji u kojoj lažu osećaju krivim. Posledica je da se mnogi ljudi koji ne vole da lažu, a kada se nađu u situaciji u kojoj procenjuju da bi iskrenost izazvala neke štetne posledice, odlučuju da prećute istinu. Zbog toga je prećutkivanje daleko češći način obmanjivanja od laganja.


prećutkuje treba da ga upitamo da li je to tako. Ovo pitanje sprečava osobu da ostane

u kontekstu „prećutkivanje” koji je njoj možda moralno ispravan, i prisiljava je ili da

pređe u kontekst „laganje” koji je njoj možda moralno neprihvatljiv, ili da kaže istinu

unutar konteksta „iskrenost”. Na primer, prodavac kola je odlučio da kupcu prećuti

važan nedostatak tog auta, a to je opravdao time što automobil prodaje po nešto

manjoj ceni. Međutim, kada ga kupac upita: „Da li postoje još neki nedostaci ovog

auta za koje mi niste rekli?”, prodavac mora ili da laže ili da kaže istinu. Iznenađujuće

je da veliki broj ljudi u ovakvim situacijama izabere da kaže istinu.

Laž treba razlikovati od raznolikih nesvesnih psiholoških mehanizama (takozvanih

„mehanizama odbrane” u psihoanalizi) kojima se osoba samoobmanjuje tako što sama

sebi iskrivljuje realnost. Ljudi nekada odbijaju da prihvate realnost jer im je ona iz

nekog razloga neprihvatljiva. Zbog toga nesvesno iskrivljuju sliku stvarnosti kako bi

je uklopili u svoje postojeće stavove o sebi, drugima ili svetu.

Kada neko veruje u neistinu i to prenosi drugima, tada ta osoba ne laže već

nesvesno obmanjuje druge. Za razliku od toga laže se samo onda kada osoba zna šta

je istina, ali se svesno i namerno odlučuje da drugima predstavi iskrivljenu stvarnost.

Osoba koja je čvrsto uverena u neistinu je poseban problem za druge jer kod nje ne

postoji psihološki nivo komunikacije, tako da je veoma kongruentna u komunikaciji,

što drugi doživljavaju kao uverljivost i lako joj poveruju.

Skriveni motiv kod laganja

Svesne igre (manipulacije) karakteriše obmanjivanje kojim se prikriva postojanje

skrivenog motiva. Kako je pored glume i laganje skoro obavezni deo igara prevare,

dobro je poznavati najčešće motive zbog kojih ljudi lažu.

1. Strah od kazne je jedan od glavnih motiva za laganje. Kada neko laže iz ovog

motiva tada smatra da će u slučaju da drugi sazna istinu uslediti neka negativna

posledica po osobu. Na primer, adolescent koga majka pita: „Da li si neki put probao

drogu?”, laže da nikada nije jer se plaši da će, ako kaže istinu da povremeno puši

marihuanu, ostati bez džeparca i da će mu roditelji zabraniti izlaske.

2. Sažaljenje je motiv koji se posebno pojavljuje kod osoba koje su emocionalo

povezane i bliske. Sažaljenje je oblik saosećanja i tipično je za prijateljske odnose.

Osoba koja laže veruje da bi istinita izjava kod drugog izazvala patnju, pa se odlučuje


da slaže kako drugi ne bi patio. U sličnoj situaciji drugi adolescent se odlučuje da

slaže da nikada nije probao drogu jer bi majku „strefio šlog” kada bi saznala istinu.

Pored toga sažaljenje je motiv i u lažima koje se pojavljuju u komunikaciji između

nepoznatih osoba jer se osoba odlučuje da slaže kako drugome ne bi, u skladu s

bontonom, nepotrebno „povredila osećanja”. Laži iz saosećanja se često ubrajaju u

„bele” ili bezazlene laži. Na primer, jedna drugarica komentariše nove cipele druge

izuzetno pohvalno iako zapravo misli da su cipele ružne.

3. Superiornost je motiv koji se pojavljuje u naizgled besmislenim lažima. Osoba

jednostavno uživa u tome što je drugoga prevarila. Razlog je u tome što ona iz

uspešne laži izvlači zaključak da je ona pametna i bolja (superiorna), a da je drugi

glup, naivan i nedovoljno vredan (inferioran).

4. Status je motiv onih ljudi koji se u odnosu na druge osećaju nedovoljno

vrednima. Zbog toga ovi ljudi lažu na takav način da sebe predstavljaju na način za

koji veruju da će fascinirati druge i da će drugi, kada im poveruju, početi da ih

poštuju, da ih vole i da će ih prihvatiti. Za statusne laži je tipično da osoba koja laže

sebe predstavlja u pozitivnom svetlu iako od toga nema nikakvu praktičnu dobit.

5. Praktična dobit je motiv koji je sam po sebi jasan. Instrumentalna laž je način

dolaženja do konkretne dobiti koja uvek može biti izražena u novcu.

6. Solidarnost kao motiv je karakteristična za pripadnike određene grupe. Osoba

koja iz ovog razloga laže u stvari ne želi da postane izdajica, odnosno da drugim

članovima grupe ne izazove neprijatnosti.

Nekada ljudi lažu ne zbog jednog, već zbog istovremenog postojanja više motiva.

Poznavanje pojedinačnih skrivenih motiva može pomoći da se bolje razume pozadina

nečijeg laganja.


III. Nesvesne igre

Za razliku od svesnih igara u kojima je igrač svestan svoje skrivene namere i koji

namerno igra igru, u nesvesnim igrama igrač nije svestan da aktivno igra igru, već ima

utisak da je ono ponašanje koje zovemo igra izvan njega: da mu se igra događa, kao i

da su za to događanje prvenstveno odgovorni drugi ljudi.

Nesvesna igra je obrazac

Osnovna karakteristika nesvesne igre je ponavljanje. Nesvesna igra je repetitivni

oblik komunikacije koji igrač ponavlja ili s različitim ljudima ili s nekom određenom

osobom. Zbog toga ne možemo samo na osnovu jedne izolovane situacije zaključiti da

li je reč samo o pojedinačnom incidentu ili o obrascu nesvesne igre. Potrebno je da

postoji nekoliko situacija u kojima se osoba slično ponašala, pa da na osnovu sličnosti

između tih situacija zaključimo da imaju zajednički obrazac i da je reč o igranju igre.

Obrt u nesvesnoj igri

Ako se traži nešto što je specifično u načinu ponašanja nesvesnog igrača, onda je to

obrt. To znači da nesvesni igrač započinje komunikaciju koja teče na jedan način da

bi, jednog trenutka, napravio obrt tako da nakon toga komunikacija teče na sasvim

suprotan način. Tipično je da su način komunikacije do obrta i način komunikacije

nakon obrta u velikoj suprotnosti. Takođe možemo reći da postoji konflikt između

poruka koje igrač šalje u prvom delu komunikacije i poruka koje šalje drugome u

drugom delu komunikacije. U dva različita dela igre nesvesni igrač zastupa dva

suprotna i nespojiva uverenja.

Unutrašnji konflikt u nesvesnoj igri

Ako igre posmatramo u kontekstu strukture ličnosti, tada dolazimo do unutrašnjeg

konflikta između dva dela igračeve ličnosti. Ponašanje u prvom delu igre (do obrta) je

manifestacija jednog dela ličnosti, dok je ponašanje u drugom delu igre (nakon obrta)

manifestacija drugog dela ličnosti. Kako između ovih ponašanja postoji konflikt,

zaključujemo da i između ovih delova igračeve ličnosti postoji konflikt. Unutrašnji


konflikt je obavezni strukturalni preduslov za pojavu nesvesne igre. Nesvesna igra je

samo jedan oblik spoljašnje manifestacije unutrašnjeg konflikta, tako da nisu svi ljudi

koji su u unutrašnjem konfliktu igrači nesvesnih igara.

Tako, na primer, igrač igre FEMKANJE11 (čiji je najintenzivniji stepen igra

SILOVANJE, SILOVANJE) je osoba koja istovremeno misli da je novootkriveni

erotski partner sasvim u redu osoba, ali i sumnja da je u stvari pokvarenjak. Na

primer, devojka može misliti da su generalno gledano muškarci svinje koji samo hoće

seks, ali da ipak mora postojati muškarac koji je u redu i s kojim je moguće ostvariti

dostojanstvenu vezu.12 Na rođendanskoj zabavi kod prijateljice ova devojka je

upoznala mladića za kojeg je poverovala da bi mogao biti sasvim odgovarajući

partner. Kako je on bio slobodan i zainteresovan da se bolje upoznaju, izašli su

nekoliko puta. Međutim, kada je, nakon što su izašli nekoliko puta, ovaj mladić

pokušao da je na rastanku poljubi, ova devojka je „progledala” i shvatila da je i on isti

kao ostali, da je zainteresovan samo za seks i da mu se ne može verovati. Zbog toga je

istog trenutka napravila scenu, besno mu rekla svašta i raskinula. Na ovom primeru

vidimo kako nesvesni igrači u sebi nose mehanizam koji na kraju spoljašnju socijalnu

stvarnost „uklapa” u životna uverenja date osobe (životni scenario).

Jedan od primera je igra koju smo nazvali NISAM ZAVISAN. Osoba jednostavno

pokušava da pomiri svoj unutašnji konflikt spajajući nespojivo: da istovremeno što

češće uzima droge i da ne bude zavisna od njih. U prvoj fazi igre NISAM ZAVISAN

osoba jedno vreme zaista kontrolisano uzima heroin, da bi jednog trenutka, kada je

pomislila da ona zaista kontroliše svoje uzimanje droge, počela da ga uzima sve češće

i sve više dok ne izgubi kontrolu nad uzimanjem i zaista postane zavisna. Ukoliko se

igrač igre NISAM ZAVISAN odluči na lečenje, onog trenutka kada uspostavi koliko

toliko stabilnu apstinenciju, ponovo će započeti ovu igru (u varijanti NISAM VIŠE

ZAVISAN). Kako igrač veruje da se oslobodio zavisnosti od droge, on će verovati da

je uspeo da povrati kontrolu nad drogiranjem, tako da će opet započeti igru i nakon

kratkog perioda kontrolisanog uzimanja ponovo završiti u zavisnosti i nekontroli.

11 To je jedna od igara koje je opisao Erik Bern (Berne, 1964). 12 Zaključak da su muškarci svinje je skriptni zaključak ili skriptna odluka na kojoj je zasnovan

životni scenario (skript) date devojke. Već kao devojčica ova devojka je donela takav zaključak nakon što je posmatrala brak svojih roditelja i nakon što je nju i mamu ostavio njen tata zbog svoje sekretarice. To je takođe bilo potkrepljeno povremenim maminim „pedagoškim” izjavama da se čuva muškaraca kako ne bi u životu prošla kao ona (skriptna zabrana da se veruje partneru).


Interesantno je da nesvesnim igračima iskustvo ne pomaže puno da nešto nauče i

promene ponašanje: u stanju su da mnogo puta načine isti đir, svaki put verujući da će

„ovaj put” biti drukčije. Izlaz iz igre je uvid da takvom igraču preostaju samo dva

izbora: ili da nikada više ne uzima drogu ili da nastavi da je uzima i bude zavisan od

droge. Izbor srednjeg rešenja, koji bi zadovoljio obe tendencije – kontrolisano

drogiranje ili nezavisno drogiranje – ovakvoj osobi jednostavno nije moguć.

Motiv za igranje nesvesne igre

Ključno pitanje je šta ljude pokreće na ono ponašanje koje nazivamo nesvesna

igra? Nesvesni motiv možemo shvatiti samo ako smo shvatili unutrašnju dinamiku

koja je zasnovana na postojećem unutrašnjem konfliktu. Smatramo da je nesvesna

igra uvek neuspešni pokušaj da se prevaziđe unutrašnji konflikt. U opisanoj igri

FEMKANJE devojka upravo pokušava da pronađe partnera koji bi dokazao da nisu

svi muškarci pokvareni, ali, na njenu žalost i na njenu sreću, „ispadne” da je izabrani

partner takav da to nikako ne može da dokaže. Dakle, pokretač igre je osećanje nade

da će se pronaći takav partner koji će zadovoljiti oba suprotstavljena stava o

muškarcima. Sve dok se devojka nada da ipak postoji pravi muškarac za nju ona će

biti nesvesni igrač igre FEMKANJE. Zbog toga možemo reći da je početni motiv za

nesvesne igre upravo pokušaj razrešenja unutrašnjeg konflikta.

Iako je početni motiv za igranje igre usmeren ka prevazilaženju unutrašnje

podeljenosti, igra nažalost nikada ne ostvari taj cilj. Nasuprot tome, upravo ono

uverenje koje je suprotno od početnog biva ponovo potvrđeno tokom i nakon obrta,

čime se unutar ličnosti samo produbljuje konflikt ova dva uverenja.

U tom smislu nesvesna igra je odnos između delova ličnosti koji zastupaju

suprotna uverenja, a koji se naizmenično aktiviraju. Mogli bismo da kažemo da je igra

u stvari uvek igra sa samim sobom, odnosno igra delova ličnosti, a da su spoljašnji

ljudi samo osobe na koje se ovi delovi projektuju.13

13 To postaje kristalno jasno kada su u pitanju igre oko droge u kojima drugi i ne postoji. Primer je opisana igra NISAM ZAVISAN.


Čega igrači nesvesne igre nisu svesni?

Za razliku od svesnih igara u kojima igrač tačno zna zašto radi to što radi, u

nesvesnim igrama igrač ne samo da nije svestan zašto nešto radi već nije svestan ni da

je on taj koji nešto radi.14

„Zašto se meni uvek događa da naletim na takve ljude?” je tipično pitanje koje sebi

i drugima postavlja igrač nesvesne igre. Često ovi ljudi jesu svesni činjenice da se u

nekim aspektima njihovih života ponavlja nekakav obrazac. Ako to shvataju, u svom

daljem razmišljanju o toj pojavi oni mogu doći do nekoliko različitih nivoa svesnosti.

Potpuna nesvesnost. Tipično je da igrač nesvesne igre otpisuje svoju odgovornost

i svoju ulogu u igranju igre. U tom slučaju ova osoba odgovornost projektuje na

druge. Prema tome, igrač smatra da je problem u drugima, u tome što su drugi ovakvi

ili onakvi pa su, prema tome, drugi i krivi za rezultat one komunikacije koju zovemo

igra. Njemu je neobjašnjivo zašto je on (ili ona) magnet upravo za takve ljude.

Osvešćivanje izbora. Početni nivo svesnosti je kada igrač počne da shvata da je i

on na neki način odgovoran za igru. Početak ove svesnosti je kada igrač uviđa da je u

stvari on taj koji bira takve ljude s kojima će ponoviti obrazac. Reč je o minimalnoj ili

početnoj svesnosti jer je odgovornost i dalje na drugima: igrač ih samo izabere, a onda

oni, zbog toga što imaju određeni karakter, učine da se stari odvijaju određenim

tokom.

Osvešćivanje odgovornosti. Viši nivo svesnosti je kada igrač prihvati odgovornost

za svoje ponašanje i shvati da je on taj koji ne samo da bira druge, već s njima aktivno

igra neku ulogu. Na taj način on prihvata odgovornost za svoje ponašanje do obrta i

nakon njega. Iako neki ljudi sami dođu do ovog uvida, ipak je za većinu on nedostižan

ukoliko nisu prethodno čuli za koncept igre. Teorijsko poznavanje i razumevanje

14 Ovo je veoma važna razlika između svesnih i nesvesnih igara. Dok igrača svesne igre možemo konfrontirati da nam je jasno zašto nešto radi, igrač nesvesne igre nas neće ni razumeti. Koncepti svesnih i nesvesnih igara se toliko razlikuju da se pojmovi kao „nepošteno” ili „nemoralno” mogu primeniti samo na svesne igre. Nesvesne igre nisu znak bezobrazluka, već simptom unutrašnjeg konflikta. Zbog toga je pogrešno ljutiti se na osobe koje igraju nesvesne igre. Na ovo je posebno upozoravao moj učitelj dr Karlo Mojzo (Carlo Moiso).


koncepta igra u velikoj meri može pomoći se koncept primeni na neku konkretnu

životnu situaciju i da se svoje ili tuđe ponašanje shvati kao igra.15

Kada osoba osvesti tipične poteze u nekoj svojoj nesvesnoj igri ona sama sebi

postaje mnogo jasnija. Tako na primer, osoba u određenom kontekstu može tačno da

oseti da ima impuls za određenu igru, da unapred zna šta će se najverovatnije desiti i

da zbog toga, uz samokontrolu, odustane od igre. Upravo zbog toga što osoba koja je

osvestila svoje nesvesne poteze u igri jeste u stanju da kontroliše igru, u počecima

transakcione analize se puno insistiralo na socijalnoj kontroli igre kao na terapijskom

cilju. Nedostatak terapijskog pristupa koji ima ovakav cilj je u tome što je usmeren na

igru kao na spoljašnje ponašanje, a ne na same unutrašnje razloge za igranje igre

(unutrašnji konflikt).

Osvešćivanje unutrašnjeg konflikta koji generiše igru. Čak i onda kada neko

tačno zna da u komunikaciji s drugim ljudima ponavlja određeni obrazac koji sadrži

obrt, on nema potpunu svesnost o svojoj igri. Razlog je u tome što igrač nije svestan

svog unutrašnjeg konflikta koji je motivator za ponavljanje ovog obrasca ponašanja.

Sve dok je konflikt kao motivacija za igru nesvestan, bez obzira koliko je igrač

svestan i odgovoran u vezi svog ponašanja, igra nije potpuno osvešćena. Iz toga sledi

da se igra potpuno osvešćuje tek onda kada igrač osvesti svoj unutrašnji konflikt kao

motivaciju za ponavljanje igričnog ponašanja.

Razrešenje unutrašnjeg konflikta. To što je neko potpuno osvestio svoju igru i

svoj unutrašnji konflikt koji generiše igru još ne znači i da će prestati da je igra. Tek

razrešenje unutrašnjeg konflikta „gasi” motivaciju za nesvesno igrično ponašanje.

Dok se u svojim počecima transakciona analiza uglavnom fokusirala na spoljašnje

aspekte igara, dakle na samo ponašanje i transakcije, savremena transakciona analiza

spoljašnje ponašanje koristi samo kao put kojim dolazi do unutrašnjih zapleta i

njihovih logika, koje zatim koriguje.

Kontekst igre i repertoar igara

Nesvesne igre se ne igraju sa svim ljudima, već samo sa nekim. Često nije toliko

važna sama osoba s kojom će igrač nesvesne igre započeti igru, već je važna situacija

15 Upravo u tom pravcu polažemo naše nade o ciljevima ove knjige u oblasti primarne prevencije uzimanja droga i drugih neprihvatljivih ponašanja.


ili tačnije rečeno kontekst koji igrač s njom povezuje. Kontekst igre je onaj tip

situacije u kojoj igrač počinje da igra igru. To je u stvari ona tema s kojom je povezan

unutrašnji konflikt u igraču. Na primer, ako je koflikt u vezi seksualnosti, onda će

igrač igrati svoju igru isključivo s onim osobama koje doživljava kao potencijalne

seksualne objekte. Kako ovi konteksti mogu biti veoma različiti, tako i igre mogu biti

zaigrane i odigrane u različitim oblastima života. Na osnovu toga razlikujemo, na

primer, seksualne igre, bračne igre, porodične igre, poslovne igre, igre u javnosti, igre

moći, igre osvete, igre zavisti, kriminalne igre, alkoholičarske igre, narkomanske igre

i slično.

Pod repertoarom igara podrazumevamo sve one igre koje jedna određena osoba

igra u različitim kontekstima. U tom smislu pojedinci se razlikuju u odnosu na obim

svog repertoara igara: dok neki ljudi igraju puno igara u različitim kontekstima, neki

drugi igraju par igara, jednu ili ni jednu.

Igre i skript

U svojoj knjizi „Koju igru igraš?” Erik Bern je pisao o „životnim igrama”.

Međutim, ta knjiga je izašla 1964. godine kada Bern još uvek nije do kraja razradio

svoju teoriju životnog scenarija ili životnog skripta.16 Kasnije su teoretičari

transakcione analize zauzeli stav da ove „životne igre” u stvari nisu igre, već daleko

kompleksniji sklop koji se proteže na ceo život i koji se zove životni skript (scenario).

Danas se smatra da su igre jedna vrsta obrazaca iz kojih je sastavljen životni skript.

Dok je skipt opšti obrazac koji se primenjuje na životne izbore i životni tok pojedinca,

igre su načini na koje osoba neka svoja skriptna uverenja izražava u komunikaciji s

drugim ljudima. Kroz igre osoba konstruiše socijalnu stvarnost kako bi je uklopila u

svoj skriptni referentni okvir, tako što „uklapa” druge ljude u svoja skriptna uverenja.

To znači da će neko ko iz svog detinjstva vuče sa sobom zaključak (ranu odluku) da

su ljudi zli, upravo kroz igre „potvrđivati” ovu svoju definiciju drugih: iako se osoba

nadala da je pronašla dobrog čoveka, kroz obrt će se „ispostaviti” da je taj u stvari loš

ili zao.

16 Bernova teorija životnog skripta je objavljena u knjizi: „Šta kažeš posle zdravo?” koja je prvi put izdana 1972., dakle dve godine nakon Bernove smrti.


„Dobre” igre i „pobednički” skript U transakcionoj analizi postoje dva gledanja na igre i na skript. Prvi način

razumevanja igara i skripta polazi od toga da i igre i skript mogu biti konstruktivni,

kada se govori o „dobrim” igrama i „pobedničkom” skriptu, ili mogu biti destruktivni

ili samodestruktivni, tako da je reč o „lošim” igrama i o banalnom ili destruktivnom

skriptu. Drugi način, koji i mi zastupamo, polazi od toga da postoje ljudi koji jesu

„životni pobednici” u smislu da vode takav život da su uspešni i zadovoljni, ali da to

nije posledica nekakvog „pobedničkog skripta”, već je upravo posledica toga što su to

ljudi koji nemaju skript i koji su postigli autonomiju. Takvi ljudi i ne igraju nesvesne

igre. U takvom okviru skript i igre su nešto što uvek ima značenje negativnog,

nezdravog, opasnog ili (samo)destruktivnog. Iz takve postavke sledi da ne mogu

postojati nekakve „dobre” igre niti „dobar” skript.

Intenzitet igre ili stepen igre

U transakcionoj analizi je uobičajeno da se destruktivni fenomeni, u koje spadaju i

igre, dele prema svom intenzitetu na tri stepena. Najblaži intenzitet je prvi stepen, a

najteži je treći stepen.

Igre na prvi stepen uglavnom ostaju između uključenih osoba i ne postaju javne

čak i onda kada su „odigrane” u javnosti. Tako na primer kada je na prvi stepen

Bernova igra FEMKANJE nosi naziv ŠTA VAM PADA NA PAMET?

Igre na drugi stepen privlače socijalnu pažnju i na neki način postaju skandal.

Drugi stepen igre FEMKANJE se naziva SJAŠI VOLINO ili INDIGNACIJA.

Igre na treći stepen uključuju povređivanje tkiva i mogu završiti u bolnici,

mrtvačnici, zatvoru ili ludnici. Treći stepen igre FEMKANJE je SILOVANJE,

SILOVANJE.

Paralelne igre Pod pojmom paralelne igre podrazumevamo istovremeno ili paralelno igranje

svesne i nesvesne igre. Drugim rečima dok igrač na svesnom planu igra jednu igru, on

je potpuno nesvestan toga da istovremeno, na drugom planu, igra neku drugu igru.

Često je svesna igra kratkoročna, dok je nesvesna igra dugoročna. Može postojati

veoma velika razlika između logike svesne igre i logike paralelne nesvesne igre. Tako

na primer, igrač u svesnoj igri može imati ulogu Progonioca, dok je u paralelnoj


nesvesnoj igri istovremeno u ulozi Žrtve. Često je da tokom svesne igre igrač, zbog

nekog svog nesvesnog motiva, sabotira samog sebe. Nekada ovakve situacije privuku

pažnju medija: objavljeno je u novinama da je jedan pljačkaš bio veoma brzo uhvaćen

zbog toga što je na mestu zločina izgubio novčanik u kojem je bila njegova lična

karta. Naravno da na osnovu pojedinačnog nesvesnog postupka ne možemo reći da je

u pitanju igra, ali zatvori su puni „povratnika”: ljudi koji čine kriminalna dela na takav

način da ih je lako uhvatiti.17

Paralelne igre su posebno karakteristične za narkomane. Narkoman koji na

svesnom nivou pozajmljuje novac od svojih prijatelja uz obećanje da će ga sigurno

uskoro vratiti iako zna da to nikada neće učiniti, na nesvesnom nivou igra Bernovu

igru ŠUTINI ME. Rezultat će biti da će posle šest meseci ili godinu dana kada

narkoman bude „provaljen” kao takav, on biti odbačen jer će svi ovi ljudi prekinuti

odnose s njim smatrajući da ih je iskoristio i da je postao nemoralan ili pokvaren.

17 Tu spadaju i kriminalci iz osećanja krivice, čiji je nesvesni motiv da upravo budu uhvaćeni i osuđeni. Razlog je u tome što oni osećaju hronično osećanje krivice, a kada su kažnjeni za konkretno delo, tada osećaju olakšanje.


IV. Dramski trougao: Progonilac, Žrtva i Spasilac

Postoji više načina za bolje razumevanje i za analizu igara, a odličan način je

Karpmanov dramski trougao (Karpman, 1968). Dr Stiven Karpman, inače eminentni

transakcioni analitičar, pošao je od ideje da je za razumevanje skripta i igre izuzetno

važna analiza uloga. U traženju arhetipske matrice igre Karpman je pošao od analize

dečjih bajki koje inače imaju veoma jednostavnu strukturu zapleta, i na osnovu toga je

definisao model u kojem se nalaze tri osnovne ili arhetipske uloge koje su nužne da bi

došlo do dramskog zapleta. Te tri uloge su Progonilac (P), Žrtva (Ž) i Spasilac (S).

Sve ove tri uloge se smatraju patološkim i zbog toga se, da bi se razlikovale od

zdravih uloga, pišu velikim početnim slovom (Žrtva) ili pod znakom navoda („žrtva”).

Odnos između ovih uloga prikazujemo trouglom koji se naziva Karpmanov dramski

trougao (slika):

Progonilac (P) Spasilac (S)

Žrtva (Ž)

Karpmanov dramski trougao

Uloga Progonioca

Ulogu Progonioca (Dželata, Krvnika, Mučitelja, Zlikovca, Agresora, Siledžije,

Nasilnika, Grabljivca, Predatora, itd.) treba razlikovati od uloge koju imaju stvarni

kritičari, tužioci, kontrolori i drugih sličnih uloga u kojima neko ima racionalne


razloge da bude agresivan prema nekome. Drugim rečima, potrebno je razlikovati

igrično Proganjanje ili „proganjanje” od neigričnog proganjanja.

Osoba ulazi u ulogu Progonioca onda kada stupa u akciju na osnovu pretpostavke

da neka druga osoba nije u redu kao čovek, da je nemoralna ili amoralna. Pozicija

Progonioca prema osobi koja je objekt proganjanja je: „Ja sam u redu, ti nisi u redu!”

Zbog toga su osnovna osećanja Progonioca prezir (drugi je loš, bezvredan) i mržnja

(drugi je zao). Proganjanje je uvek povezano s nekim stepenom dehumanizovane

predstave o osobi koja je objekt proganjanja.

Postoji velika razlika između toga kako drugi igrači i publika gledaju i vide osobu

u ulozi Progonioca, a kako ona vidi i definiše samu sebe. Dok je gledano sa strane,

očima posmatrača ili publike, protagonista u ulozi Progonioca, protagonista samog

sebe vidi u ulozi Spasioca. Slična razlika u percepciji između protagoniste i publike

postoji i u percepciji osobe koja je objekt protagonistovog proganjanja. Dok tu osobu

publika definiše kao Žrtvu, protagonista je definiše kao stvarnog Progonioca. Ovo

suprotno definisanje realnosti i odnosa je tipično za ulogu Progonioca. Ono što je

spolja gledano odnos Progonioca prema Žrtvi, Progonilac subjektivno doživljava kao

odnos sebe Spasioca prema stvarnom Progoniocu. Zbog toga možemo reći da je svako

Proganjanje u subjektivnom smislu Proganjanje Progonioca.

U radu s ljudima ne treba zaboraviti da svaki Progonilac sebe vidi kao Spasioca.

Takođe, Progonilac nikada ne vidi osobu koju Proganja kao Žrtvu (ili žrtvu), već on u

stvari nju vidi kao zloćudnog Progonioca, a sebe kao Pravedinka (Spasioca). Zbog

toga je svako Proganjanje po svojoj unutrašnjoj logici Proganjanje Progonioca. Za

ilustraciju može poslužiti notorni primer iz istorije XX veka. Hitler koji je proganjao

Jevreje uništivši na milione ljudi samo zbog njihovog etničkog porekla, u njima nije

gledao dobre ljude koji pate zbog njegovih postupaka, već je u njima gledao

„eksploatatore nemačkog naroda”, aktere „međunarodne cionističke zavere” i samim

tim veliku opasnost po nemački narod. Zbog toga je on sebe, bez sumnje, doživljavao

kao Spasioca nemačkog naroda. Tako vidimo da je čak i Hitler koji je objektivno

gledano jedan od najvećih Progonilaca dvadesetog veka, sam sebe, subjektivno,

doživljavao kao Spasioca.

Deca koja su bila žrtva nekog nasila ili na neke druge načine traumatizovana često

donose odluku da neće biti nemoćna Žrtva, već moćni Progonilac. Kao da dete bira u


stilu: „Ili sam Žrtva ili sam Progonilac.”. Kako dete neće da pati u ulozi Žrtve, bira

ulogu Progonioca. Ovo je slično identifikaciji s agresorom (identifikacija s

Progoniocem).

Uloga Žrtve

Igričnu Žrtvu ili „žrtvu” treba razlikovati od stvarne žrtve. Dok je žrtva neka osoba

koja se bez svoje odgovornosti našla u nekom nepovoljnom položaju, o ulozi Žrtve

govorimo onda kada sasvim jasno postoji odgovornost osobe za održavanje svoje

nesrećne situacije. Osoba u ulozi Žrtve ili otpisuje svoju realnu odgovornost za

ostajanje u toj ulozi ili otpisuje svoje realne sposobnosti za izlaženje iz te uloge. Iako

osobe u ulozi Žrtve često pogrešno veruju da su prvenstveno žrtve drugih ljudi ili

okolnosti, u stvarnosti su one te koje sebe dovode ili stavljaju u ulogu Žrtve. Naravno,

ovde nije reč o svesnom izboru ili nekakvom mazohizmu, već o nesvesnim

psihološkim mehanizmima koji osobu vode u ulogu Žrtve.

Uloga Žrtve može biti samo jedna od uloga u koju osoba ulazi u nekom trenutku

igranja nesvesne igre, ali može biti i omiljena uloga u nečijem Životnom scenariju.

Takođe je često da neko ko je jednom u detinjstvu ili mladosti bio u ulozi Žrtve

odlučio da više nikada neće biti u toj ulozi. Tipična dilema koju deca doživljavaju je u

okvirima pogrešno postavljenog izbora: „Ili sam nemoćan, pa sam Žrtva ili sam

moćan, pa sam ili Progonilac ili Spasilac”.

Tipično je da se nekome ponavlja da ulazi u ulogu Žrtve. Na primer, svakoj ženi se

nekada u životu može dogoditi da bude žrtva silovanja, ali ako se nekoj ženi to često

događa, onda je verovatno da ona nije samo stvarna žrtva, već i igrična Žrtva (na

primer, uloga Žrtve u igri SILOVANJE, SILOVANJE!).18 To znači da osoba koja je u

ulozi Žrtve na neki način aktivno doprinosi tome da bude u toj ulozi. Ljudi najčešće

ulaze u ulogu Žrtve bilo tako što čine nešto što ne bi trebalo da učine, ili tako što ne

čine nešto što bi trebalo da učine.19 Kao što smo rekli, veliki broj ljudi bira ulogu

18 Time što je neko igrična Žrtva to ne znači da istovremeno nije i stvarna žrtva. Ako je tokom igričnog ponašanja neko uboden nožem u stomak i krvari, to ne znači da mu ne treba hitna pomoč. Ubod nožem je uvek neprihvatljivo ponašanje, a ranu uvek treba zbrinuti. Isto tako, silovanje, bez obzira što je do njega došlo u okvirima igre, ostaje silovanje. Nečije koketiranje nije nikakvo opravdanje za siledžiju i ne skida odgovornost za počinjeno silovanje. Stav: „Dobila je šta je tražila” je čista predrasuda osobe koja tom izjavom ulazi u igru i u ulogu Progonioca.

19 Postoji jedna interdisciplinarna nauka koja se zove „žrtvologija” ili viktimologija (od lat. uictima, eng. victim, žrtva) čiji je predmet upravo to kako ljudi doprinose tome da postanu žrtve.


Žrtve tako što odbija da prihvati svoju odgovornost za svoj život ili tako što otpisuje

neke svoje sposobnosti.

Žrtva vidi sebe kao Žrtvu Progonioca ili Više sile u odnosu na koju je nemoćna.

Zbog toga Žrtvu odlikuje ili pasivnost ili nesvrsishodna aktivnost, dok čeka da se

pojavi neki Spasilac i oslobodi je iz „kandži” Progonioca. U tom smislu pasivnost

koja je karakteristična za ulogu Žrtve podseća na nemoćno dete koje se našlo u nevolji

i koje čeka nekog odraslog da mu pomogne. Zbog toga je uloga Žrtve uglavnom

povezana s ego stanjem Deteta, za razliku od Progonioca i Spasioca koji su više

povezani s Roditeljem.

Uloga Spasioca

Osobu u ulozi Spasioca treba razlikovati od osobe koja zaista pruža adekvatnu

pomoć. Dok je pravi spasilac na plaži obučen da spasava davljenike, slučajni

prolaznik koji postaje igrični Spasilac je onaj ko skače u vodu da pomogne

davljeniku, da bi se, na kraju, utopio zajedno s davljenikom (obrt iz uloge Spasioca u

ulogu Žrtve). Glavna osobina Spasioca je njegova nekompetentnost; preterano

samopouzdanje; i pogrešna slika o situaciji u koju se upleo. Takođe, Spasilac je osoba

koja pruža pomoć koju niko nije tražio; koja drugome rešava problem kojeg drugi ni

ne vidi; koja pruža pomoć na neadekvatan način; koja ne vodi računa o sebi jer joj je

interes drugih važniji; i slično.

U razvoju dramskog zapleta koji je karakterističan za igre u kojima učestvuje troje

ljudi, Spasilac je uloga koja se pojavljuje naknadno, nakon što su Progonilac i Žrtva

uspostvaili svoj odnos. Spasiočeva definicija odnosa koji zatiče je sledeća: osoba u

ulozi Žrtve je dobra, a osoba u ulozi Progonioca je zla. Zbog toga Spasilac, imajući

sebe za dobroga, staje na stranu Žrtve, a protiv Progonioca. On usmerava svoje

ponašanje bilo ka zaštiti Žrtve, bilo ka proganjanju Progonioca.

Kada se Spasilac određuje i u odnosu na Žrtvu i u odnosu na Progonioca i kada

prihvata Žrtvinu definiciju stvarnosti (prema kojoj ona jeste Žrtva, a drugi jeste

Progonilac), on sa Žrtvom pravi jedan psihološki ugovor o Spasavanju.

U odnosu Spasilac-Žrtva se pojavljuje psihološki mehanizam identifikacije

(identifikacija sa Žrtvom). Kada Spasilac pristajne na Žrtvinu definiciju same sebe, on

pristaje na pretpostavku da Žrtva nije odgovorna za datu situaciju ili da nije sposobna

da sama sebi pomogne, odnosno da je nemoćna u odnosu na nepravdu koja joj se čini.


Kroz identifikaciju sa Žrtvom Spasilac u njoj i njenoj situaciji vidi ili samog sebe ili

nekog ko mu je veoma drag. Zbog toga Spasilac saoseća sa Žrtvom, osećajući

solidarnost, odgovornost, dužnost i, čak, krivicu zbog njenog stanja.

Dok Spasilac prema Žrtvi pokazuje simpatije, on istovremeno prema Progoniocu

pokazuje antipatije. Spasiočeva pozicija prema Progoniocu je: „Ja sam OK, ti nisi

OK!”. Spasilac doživljava Progonioca kao osobu koja je nepravedna ili pokvarena, a

sebe doživljava kao pravednog i dobrog. Kada se Spasilac oseća dovoljno moćnim da

se suprotstavi Progoniocu on tada počinje da spašava tako što proganja progonioca, a

kada ocenjuje da nije dovoljno moćan, on se tada usmerava da tajno pomogne Žrtvi

izbegavajući direktan konflikt s Progoniocem.20

Nekada osoba ulazi u ulogu Spasioca samo zbog toga što ima negativan odnos

prema osobi koja je u ulozi Progonioca, u skladu s devizom: „Neprijatelji mojih

neprijatelja su moji prijatelji.”

Takođe je zanimljiv stav osobe u ulozi Progonioca prema osobi u ulozi Spasioca.

Između njih postoji temeljni nesporazum o osobi koja je u ulozi Žrtve. Dok je za

Progonioca ona zla (stvarni Progonilac), za Spasioca je ona dobra (Žrtva). Rezultat je

da Progonilac doživljava Spasioca kao Žrtvinog pomoćnika (pomoćnog Progonioca),

a Spasilac doživljava Progonioca kao Progonioca. Drugim rečima, oni jedan drugoga

doživljavaju kao Progonioca što je osnova za konflikt i onu dinamiku igre koja iz

njega sledi.

Razlika između uloge i osobe

Sve tri navedene uloge mogu biti nečije „omiljene” uloge u kojima provodi veći

deo svog životnog veka i tada su pogodne za analizu životnog skripta. Upravo zbog

toga je veoma važno shvatiti da je reč o ulogama koje neka osoba prihvata i igra, a ne

o nečijoj ljudskoj prirodi ili „urođenom karakteru”. To znači da osoba može napustiti

svoju životnu ulogu ili ulogu u igri bez straha da će ostati bez svog identiteta ili svoje

prave prirode. Svako može napustiti igranje neke destruktivne uloge i odlučiti se za

20 Sve tri uloge opisujemo iz didaktičkih razloga na pojednostavljen način. Pretpostavka je da je sled događaja sledeći: Žrtva je provocirala Progonioca, Progonilac je napao Žrtvu, pojavio se Spasilac koji je ili oterao Progonioca ili pomogao Žrtvi da pobegne. U životu su mogući raznorazni zapleti jer ljudi mogu ulaziti u ove uloge reaktivno ili proaktivno. Tako, na primer, proaktivni Spasilac može započeti dramatizaciju tako što uverava nekoga da je nečija Žrtva.


neke druge konstruktivne društvene ili psihološke uloge. Kada ljudi pogrešno

poveruju da oni jesu njihova uloga, tada je promena nemoguća sve dok se osoba ne

deidentifikuje od svoje uloge.21

U najdubljem psihološkom smislu dinamika dramskog trougla je zasnovana na

jednoj temeljnoj implicitnoj pretpostavci o ljudskoj prirodi. Reč je o uverenju prema

kojem postoje „dobri” i „zli” ljudi. Ova crno-bela predstava o tome da su neki ljudi

jednostavno „zli” (Progonioci), a drugi „dobri” (Žrtve i Spasioci) je primitivna i

infantilna predstava koju nalazimo kod dece i onih odraslih koji nedovoljno razumeju

ljudsku psihologiju.

Svaki put kada pomislimo da je neko zao, mi smo preuzeli logiku dramskog

trougla i našli se u nekoj od njegovih uloga: ili saosećamo sa Žrtvom u čijoj sudbini

vidimo sebe ili nama drage osobe ili smatramo da smo mi sami Žrtva te zle osobe

(ulazimo u ulogu Žrtve); možemo poželeti da pomognemo Žrtvi (ulazimo u ulogu

Spasioca) ili da proganjamo zlu osobu (ulazimo u ulogu Progonioca). Time dolazimo

do paradoksa: verovanje u zlo održava zlo. Sam koncept zla dovodi to toga da se čini

zlo u ime dobra. Gotovo niko ne smatra za sebe da je zao. „Pakao, to su drugi!”.22

Izlazak iz dramskog trougla i ne ulaženje u igre je moguć samo onim ljudima koji

su prevazišli primitivnu podelu na „dobre” i „zle”. Koncept zla je povezan s

nastankom i postojanjem osećanja mržnje i destruktivnog ponašanja. Uvek mrzimo

one koji su zli. Zbog toga je mržnja paradigmatična progonilačka emocija

(Milivojević, 1993, 1999). Pored mržnje na individualnom nivou („On je zao!”),

postoji mržnja na kolektivnom nivou („Oni su zli!”). Kolektivna mržnja postaje

opravdanje za ratove i slične konflikte, a svedoci smo da u savremenom svetu bujaju

različite ideologije mržnje

Odraslo posmatranje isključuje uloge dramskog trougla i podrazumeva ostajanje

izvan igre. Za to je potrebno jasno razlikovanje ponašanja od osobe. Jedno je zli

21 Upotreba jezika u transakcionoj analizi podstiče mentalnu predstavu o izjednačavanju uloge i osobe kod onih koji nisu dovoljno informisani. Umesto da se govori o ulozi progonioca, govori se o Progoniocu i slično. Ego stanje Deteta ovo razume kao da je opisana osoba Progonilac, dakle zla ili loša osoba.

22 Jedini izuzetak su oni ljudi koji za sebe kažu da su zli i koji su ponosni na to. Tu mislimo na različite vrste satanista. U osnovi je reč o uplašenoj deci koji se identifikuju s onim čega se najviše plaše (identifikacija s agresorom ili identifikacija s Progoniocem). Detetova pretpostavka je: „Kada agresor vidi koliko ja volim njega, onda će i on zavoleti mene i prema meni će biti dobar.”


postupak (zločin), a sasvim je drogu osoba koja ga je počinila.23 Jedno je osoba kao

takva, a drugo je uloga koju je trenutno zauzela. Takođe je važna sposobnost

razumevanja drugih ljudi („empatija”) i njihove logike koja dovodi do „zlih”

postupaka. Neutralizacija „zla” će pre nastati promenom ove logike, nego

uništavanjem ljudi koji je zastupaju.

Pa ipak, mnogi zadržavaju dečje gledanje na svet i druge ljude i kao odrasli

nastavljaju da svet posmatraju u crno-belim predstavama o zlim i dobrim ljudima.

Kako publici treba ona dramatizacija u kojoj ona može da prepozna svoje predstave,

savremeni mediji u velikoj meri potkrepljuju ovakve slike međuljudskih odnosa.

Potpuno iste zaplete između „dobrih” i „zlih” koji postoje u bajkama, nalazimo u

filmovima, televizijskim serijama, stripovima i laganoj literaturi.

Obrt u dramskom trouglu

Još jedan dokaz da su u pitanju uloge (a na karakterne osobine) je to što je moguće

preći iz jedne od ovih uloga u neku drugu, ili, čak, promeniti sve tri uloge u kratkom

vremenskom periodu. Upravo ona komunikacijska situacija ili trenutak kada osoba

prelazi iz jedne uloge u drugu jeste obrt (peripetija) koji je toliko karakterističan za

nesvesne igre. Na primer, neko je startovao kao Žrtva, da bi, u pogodnom trenutku

prešao u ulogu Progonioca. Osoba koja je zavisna od opijata moli drugoga da mu

pozajmi novac kako bi izbegao apstinencijalnu krizu (Žrtva poziva Spasioca), da bi na

kraju ta ista osoba počela da preti i postala nasilna kako bi iznudila novac (Žrtva je

prešla u Progonioca). Ili, osoba je startovala u ulozi Spasioca, da bi se „dogodilo” da

postane Žrtva: majka (Spasilac) je sinu davala novac za drogu kako on ne bi postao

kriminalac, a kada više nije bila u finansijskoj mogućnosti da to čini, sin je počeo da

je fizički maltretira (majka je prešla u Žrtvu). Upravo zbog ovih obrta, dramski

trougao je izuzetno dobar model za razumevanje i analizu igara.

23 Još u Bibliji je naglašeno: „Mrzim greh, a ne grešnika!”


Slika – Promena uloga (obrti) u dramskom trouglu.

Ostale uloge

Pored ove tri glavne arhetipske uloge, postoje još neke druge uloge koje kao

sporedne mogu učestvovati u igri.

Uloga Provokatora je uloga prikriveniog Progonioca koji izaziva drugoga da uđe u

ulogu Progonioca. Iz uloge Provokatora osoba, u zavisnosti od daljeg razvoja igre,

prelazi ili u ulogu Žrtve ili u ulogu Progonioca (Proganjanje Progonioca). U prvom

slučaju ona može igrati igru ŠUTNI ME, PA DA SVI VIDE KAKAV SI, a u drugom

ŠUTNI ME, PA DA TI SLOMIM KIČMU.

Posmatrač (ili Englez) je osoba kojoj je sve jasno šta se događa, ali koja ne želi da

se meša. Naivčina (ili Ovca) je osoba kojoj ništa nije jasno i koja je predisponirana za

ulogu Žrtve. Tu je i pomoćna uloga Saučesnika ili Pomagača, koji može delovati kao

pomoćni Spasilac, Žrtva ili Progonilac u zavisnosti kojoj osnovnoj ulozi se pridružuje.

Ako su u pitanju savezi između više osoba onda je moguće razlikovati uloge

Podstrekača i Izvršioca. Iako Hitler nije lično ubio ni jednog Jevrejina, on je

najodgovorniji za holokaust. To naglašavamo zbog toga što je u smislu razumevanja i

odgovornosti često važnija uloga podstrekača od uloge izvršioca. Inicijator je onaj

koji započinje dinamiku unutar dramskog trougla, bilo da je u jednoj od tri osnovne

uloge bilo da je to uloga nekoga sa strane.

Osoba A Osoba B

Obrt Ž→P Obrt S→Ž

PROGONILAC (P) SPASILAC

ŽRTVA (Ž)


Psihološke i društvene uloge

Osnovne dramske uloge (Progonilac, Žrtva i Spasilac) su prvenstveno psihološke

uloge i treba razlikovati od društvenih uloga. To što je neko nečija mama (društvena

uloga) ništa ne govori o psihološkoj ulozi te osobe jer ona može biti u bilo kojoj od tri

dramske uloge. Iako neke društvene uloge, kao što je to slučaj s ulogama pružanja

pomoći (na primer uloga socijalnog radnika) jesu često u korelaciji sa psihološkom

ulogom Spasioca, ova psihološka uloga ne proističe direktno iz društvene uloge, jer u

konkretnoj situaciji socijalni radnik može zauzeti bilo koju od tri dramske uloge.24

24 Ova korelacija između društvene uloge pružanja pomoći i psihološke uloge Spasioca je nastala kroz skriptni izbor zanimanja. Pretpostavljamo da su oni ljudi koji su kao deca fantazirali o dokazivanju svoje vrednosti i korisnosti kroz pomaganje nesrećnim ljudima, kao odrasli upravo izabrali takve profesije.


V. ULAŽENJE U IGRU

„Uskakanje” u igru

Pored toga što se može desiti da nas neka osoba koja je u jednoj od dramskih uloga

„uvlači” ili „peca” da i mi uđemo u tu istu ili komplementarnu ulogu, moguće je i da

sami „uskačemo” u igru koja je u toku ili da zbog nedovoljno informacija mi budemo

ti koji u stvari započinje igru. Na primer, kada se neko nađe u takvoj situaciji da u

javnosti prisustvuje nasilju jedne osobe prema drugoj, kao kada mu na plaži dečja

vriska i urlikanje usmeri pažnju na majku koja svog petogodišnjeg sina udara šibom

po debelom mesu, u njegovoj glavi se može ocrtati jasan dramski odnos: majka kao

zla maćeha (Progonilac), a dete kao nemoćna i nevina Žrtva. Ukoliko se to desi, osoba

o kojoj govorimo je verovatno tog trenutka intimno ušla u ulogu Spasioca. To još ne

znači da će osoba svoju ulogu i javno pokazati rečima kakve su: „Pa pobogu ženo, zar

to mora tako?!”

Pretpostavimo da naš Spasilac nema jedan veoma važan podatak, a to je da je par

minuta pre toga isto to dete koje inače na zna da pliva, bez dozvole roditelja ušlo u

duboku vodu i verovatno bi se udavilo da nisu reagovali drugi kupači. Ovakav

podatak bi svakako bio presudan da naš Spasilac ne uđe u svoju ulogu, i da fizičko

kažnjavanje ne doživi kao sadističko iživljavanje, već kao nešto što jeste ružno i

neprijatno, ali što se čini za dobrobit deteta.

Svojom izjavom u kojoj dete jasno definiše kao Žrtvu, a majku kao Progonioca,

Spasilac je postavio dramski trougao i povukao prvi potez u igri. Takva njegova

„zaštita” deteta može biti doživljena kao iritacija, i može dovesti čak do igre na treći

stepen, odnosno do fizičkog obračuna s detetovim tatom, koji je do tada prepuštao

ženi da vaspitava dete, ali se uključio da Spasava ženu od Progonioca (Spasioca).

Veoma često ljudi započinju igru ili ulaze u već postojeću tako što prebrzo, bez

dovoljno informacija donose zaključke o tome šta je dobro, a šta je loše, ko je dobar, a

ko nije. Svaki put u njihovoj svesti su, kao u navedenom primeru s plaže, definisane

dve tačke dramskog trougla, dok oni sami čine treću tačku čime zatvaraju trougao.


Ovo „uskakanje” u igru, odnosno u neku od uloga je tipično za profesije pružanja

pomoći. Postoji tendencija da se klijent doživi kao Žrtva nekog Progonioca. Nekada je

reč o tendenciji koja postoji u ličnosti samog profesionalca, ali veoma često i sami

klijenti na taj način predstavljaju sebe kako bi dobili pomoć. Bez obzira, svaki put

kada krene da razmišlja na opisani način, profesionalac je ušao ili „uskočio” u ulogu

Spasioca. Verovatno je da će on dalje manje ili više suptilno da spašava Žrtvu,

odnosno da proganja Progonioca. Takođe je veoma verovatno da na kraju neće biti

nikakvog pozitivnog ishoda, već da će stvari zakomplikovati, a sam profesionalac naći

u ulozi Žrtve.

Kao što u pozorišnim predstavama publika nikada nije objektivna, tako to nije ni u

životu. Događanje na sceni pokreće predstave u glavama publike. Iako članovi

publike misle da su neutralni, oni su čak glavni deo predstave. Iako je publika

uglavnom pasivna, ona je, ako je predstava dobra, na unutrašnjem, psihološkom nivou

u nekoj od opisanih dramskih uloga. Publika se uvek identifikuje s „dobrim ljudima”,

odnosno s ulogama Žrtve i Spasioca. Takođe, publika je uvek protiv „zlih ljudi”, koje

pronalazi u ulozi Progonioca.

Ključ za razumevanje uključivanja u dramski trougao je psihološki mehanizam

identifikacije. Po pravilu ljudi se identifikuju sa Žrtvom, s kojom saosećaju, koju

simpatišu, čija sudbina ih gane, i za čiju sudbinu strahuju. Zbog toga ljudi koji sede u

pozorišnoj publici žele i navijaju da se pojavi Spasilac, koji će Žrtvu osloboditi

nesreće. I Žrtva i Spasilac su pozitivni likovi, oličenje dobrote, dakle onih vrednosti

koje zajedno s njima deli i publika. Za razliku od njih publika se ne identifikuje s

Progoniocem jer je on, za njih, oličenje zla, dakle negativni lik koji svesno i namerno

ugrožava one vrednosti koje su njima svete.25 Dok u pozorištu publika samo

proživljava obrte u dramskom trouglu, u stvarnim životnim situacijama veoma je

tanka granica između toga da li je neko u publici ili je protagonista. U pozorištu je

krajnje neuobičajeno da neko ustane iz publike i da se, zanesen predstavom, umeša

među glumce želeći da zaštiti dobro. Međutim, u stvarnom životu, kao što to pokazuje

25 Identifikacija s agresorom je poseban mehanizam opisan u psihoanalizi a koji pomaže osobi ili detetu da smanji strah od agresora (Progonioca). U principu, ljudi veruju za sebe da su dobri i zbog toga se identifikuju samo s onim likovima koji su dobri kao i oni, odnosno koji dele iste vrednosti. Zbog toga je normalno da se ljudi identifikuju sa Žrtvama i sa Spasiocima, dok u identifikaciji s Progoniocem postoji dobit smanjenja sopstvenog straha, odnosno pretvaranje moćnijeg neprijatelja u prijatelja.


naš primer s plaže, ni malo nije neuobičajeno da se neki član publike umeša u radnju

koja je u toku.

„Pecanje”

Drugi veoma čest način je kada nas neko poziva ili nagovara („peca” nas) da

zauzmemo neko mesto u dramskom trouglu.26 Ljudi to čine svesno i nesvesno,

direkno i indirekno. Nesvesno pecanje je tipično za nesvesne igrače, dok je svesno

osobina manipulatora.

Drugo nas može direktno nagovarati da zajedno s njima ili sami uđemo u neku

dramsku ulogu. Za indirektne manevre je karakteristično da osoba sebe ili nekog

drugog definiše u nekoj od uloga (Žrtva ili Spasilac), a od nas očekuje da budemo

njeni Pomagači ili da zauzmemo komplementarnu ulogu. Biti Pomagač može značiti

da je neko postao član alijanse (savez, grupa čiji je cilj ostvarenje nečeg pozitivnog,

zajedničko spasavanje) ili član koalicije (grupa čiji je cilj borba protiv nečeg

negativnog, zajedničko proganjanje).

Tipično je da se ljudi koji traže pomoć predstavljaju kao Žrtve i da implicitno

pozivaju osobu od koje traže pomoć u ulogu Spasioca. Zadatak terapeuta je da ne

ulazi u igru, a to znači ne samo da ne ulazi u ulogu Spasioca, već i da osobi pomogne

da izađe iz uloge Žrtve.

Uz sve to valja imati na umu da je jedno od osnovnih pravila u transakcionoj

analizi (ali i u drugim oblicima pružanja pomoći) je da profesionalac ne ulazi u igru iz

bilo koje uloge. Pored saznanja o igrama i nihovoj dinamici to može podrazumevati i

rad na sebi kako bi profesionalac izašao na kraj sa svojim osećanjima koja se

pojavljuju u ovakvim situacijama (dužnost, odgovornost, krivica, saosećanje, ljutnja,

prezir, mržnja, itd.). Pored rada na sebi veoma su važne i redovne supervizije.

26 Iako nas drugi „pecaju” uvek smo mi ti koji su se „upecali”. To je važno zbog toga što mnogi koriste koncept igre da bi izbegli odgovornost i za svoje postupke optužili druge. O tome je reč kada neko kaže da su ga drugi „uvukli”, „povukli u” ili „navukli na” igru. Bez obzira na to što nas drugi pozivaju na igru, uvek smo mi ti koji smo u nju „uskočili”. Prihvatanje odgovornosti za svoje postupke je prvi korak ka odustajanju od igričnog ponašanja. Interesantno je da je u srpskom jeziku to standardizovano kroz glagol „ubediti”. Prvobitno značenje ovog glagola je „uvaliti u bedu”, kao kod glagola „nabediti” („staviti bedu na osobu lažnom optužbom”). Zbog toga bi glagol „ubediti” trebalo zameniti glagolom „uveriti”.


VI. RELEVANTNOST KONCEPTA IGRE U RADU S LJUDIMA

Koncept igre je veoma važan za razumevanje ljudske komunikacije. Nesvesne igre

su važne za rauzumevanje svih onih repetitivnih ponašanja koje u sebi sadrže obrt. To

se odnosi kako na pojedinca i njegovu istoriju relacije s ljudima, tako i na parove ili

porodice u kojima članovi zajednički generišu takve obrasce. S druge strane, svesne

igre su veoma važan koncept za razumevanje svih onih komunikacija u kojima jedna

strana može da ima ili ima neki skriveni cilj. Poznavanje svesnih igara je posebno

važno za rad s nekim dijagnostičkim kategorijama: uzimaoci droga, psihoaktivnih

lekova, alkoholičari, osobe koje puno lažu, prevaranti, delikventi, antisocijalne

ličnosti i slično.

Kada je u pitanju profesionalni rad s ljudima (savetovanje i psihoterapija)

razlikujemo dve glavne vrste igara: klijentove igre i profesionalčeve (terapeutove)

igre. Klijentove igre možemo podeliti na one o kojima on govori i na one koje igra u

profesionalnoj situaciji.

Igre o kojima klijent govori. Ovo nisu igre koje klijent igra u terapijskoj situaciji,

već igre u kojima klijent učestvuje izvan profesionalne situacije. Drugim rečima,

klijent govori o događajima iz njegovog aktiuelnog ili prošlog života, a koji su u stvari

deo neke igre.

Klijent može govoriti i o svojim i o tuđim igrama u zavisnosti od toga da li je igrač

ili učesnik. U prvom slučaju reč je o nesvesnom obrascu koji igrač ponavlja s drugim

ljudima. U drugom slučaju reč je o tome da je osoba zbunjena time što učestvuje u

nečijoj tuđoj igri. Tada joj razumevanje tuđe igre pomaže da se orijentiše i bolje snađe

u igričnoj interpersonalnoj situaciji.

Takođe je važno da li su igre o kojima klijent govori deo onog problema zbog

kojeg je klijent zatražio profesionalnu pomoć u smislu savetovanja ili terapije. Ako su


povezane one postaju predmetom profesionalne intervencije (osvešćivanje,

konfrontiranje i slično). Međutim, ako igra nije u vezi sa problemom zbog kojeg je

osoba potražila pomoć, ona nije obuhvaćena ugovorom o promeni između klijenta i

profesionalca, a koji je osnova terapije ili savetovanja. U tom slučaju profesionalac

daje samo informaciju o svojim opservacijama i o mogućnosti promene, bez

insistiranja da se taj obrazac treba promeniti. Ukoliko je klijent zainteresovan da tu

nešto menja, pravi se novi ugovor o promeni koji obuhvata i dato igrično ponašanje.

Igre koje klijent igra u profesionalnoj situaciji. Za razliku od onih igara o

kojima klijent izveštava, ovde je reč o onim igrama u kojima klijent igra ili učestvuje

pred profesionalcem kao svedokom. I ovde razlikujemo dve vrste igara: one igre koje

klijent igra ili pokušava da igra s profesionalcem (savetnikom ili terapeutom), i one

igre koje klijent igra s nekim drugim klijentom pred profesionalcem.

U prvu grupu igara spadaju različite igre koje se u osnovi svode na to da klijent iz

uloge Žrtve, poziva ili „peca” profesionalca da uđe u ulogu Spasioca. To su različite

igre nemoći, divljenja, naklonosti, zavođenja ili koketiranja i slično. Pristajanje na

ovakve igre pasivizira klijenta u ulozi Žrtve. Pored toga moguće su raznorazne igre

moći, simetrije i slično. Veoma je važno shvatiti da sve ove igre, čak i onda kada su u

pitanju svesne igre, jesu simptom poremećaja koji treba tretirati, a ne znak nekog

bezobrazluka koji treba kazniti. Profesionalac koji tvrdi da ga je klijent „uvukao” u

igru u stvari otpisuje sopstvenu odgovornost za „uskakanje” u igru, i takmiči se s

klijentom za ulogu Žrtve. Inače igrični manevri od strane klijenta prema ili „protiv”

profesionalca su najbolje opisane igre. Na primer, prva igra koja je definisana kao igra

je igra „Da, ali...”.

U drugu grupu spadaju igre koje se igraju s drugim članom grupe (ako je u pitanju

grupna terapija), porodice ili para (ako je u pitanju porodična terapija, terapija para ili

braka). Ako je grupa dovoljno velika, klijenti izaberu odgovarajuću osobu i pozivaju

je u neku njihovu tipičnu igru. Međutim, u porodicama ili parovima koje su na terapiji

često su vide one igre koje i inače, izvan terapijske situacije teku u datim socijalnim

sistemima.

Igre koje igraju profesionalci. U ove igre spadaju one koje profesionalci

(savetnici i psihoterapeuti) igraju s klijentima i one igre koje igraju između sebe. Bilo

kakve igre s klijentima su u stvari znak neprofesionalnosti i nedostataka ličnosti


samog profesionalca. Zbog toga je ovim igrama posvećeno posebno mesto tokom

treninga, tokom lične analize koja je deo treninga i tokom supervizija rada s

klijentima. U većini slučajeva ovde je reč o igrama spašavanja, dakle o igrama u koje

profesionalac ulazi iz uloge Spasioca, da bi nakon obrta ušao u ulogu Žrtve ili

Progonioca. Mnogi ljudi biraju profesije pružanja pomoći zbog Detetove fantazije o

heroju, o nekome ko žrtvujući sebe smanjuje patnju i donosi ljudima korist. Na ovaj

načni Dete pokazuje drugima da vredi i „zaslužuje” poštovanje, ljubav ili čak slavu.

Zbog toga su ove igre deo kontratransfera (terapeutove projekcije na klijenta).

Profesionalac u ulozi Spasioca nema integritet i autonomiju, ne podstiče poziciju Ja

sam OK, ti si OK, pa i ne može pomoći klijentu na pravi način. Za ovakve

profesionalce je tipičan sindrom pregorevanja (eng., burn out) koji se pojavljuje kao

skriptni ishod.

Pored igara s klijentima, veoma su važne i igre koje profesionalci igraju između

sebe. Ove igre se uglavnom ne odvijaju pred klijentima, već iza scene. Izuzetak su

igre koje se dešavaju između koterapeuta, terapijskog para koji radi s nekom grupom,

porodicom ili parom.

Mnogi ljudi očekuju da profesionalci koji pomažu drugima i koji podstiču „ljudski

rast i razvoj” i sami budu lično i duhovno razvijeni i da poziciju Ja sam OK, ti si OK

zastupaju u svakoj životnoj situaciji. Na žalost realnost često nije takva. I u teoriji i u

praksi je izuzetna pažnja posvećena odnosu profesionalca i klijenta, posebno

profesionalca prema klijentu: sam odnos se smatra veoma važnim sredstvom

promene, obraća se pažnja na sve ono što bi moglo da naškodi klijentu ili da bude

protiv njegovih interesa, analiziraju se terapeutove nesvesne rekacije na klijenta,

odnos se supervizira, i slično. Zbog toga mnogi profesionalci ovom odnosu pristupaju

iz ego stanja Odrasli. Za razliku od toga, odnosu profesionalca prema drugim

profesionalcima nije posvećena dovoljna pažnja ni u teoriji ni u praksi. Zbog toga se

upravo u toj oblasti pojavljuje ego stanje Deteta profesionalca sa svojim raznoraznim

igrama i svojim scenarijem. Tu spadaju različite igre motivisane rivalstvom, zavišću,

ljubomorom i slično, kao i različite igre moći kroz pravljenje imena i karijere u

profesionalnim udruženjima i slično. Ova razlika u ponašanju prema klijentima i

prema kolegama ukazuje na to da određena znanja i veštine ostaju deo terapijske ili

profesionalne persone, ali ne nužno i drugih, intimnijih delova ličnosti profesionalca.


Upravo zbog toga što je ovo problem koji se pojavljuje i u TA udruženjima, napredni

TA trening podrazumeva proradu i ovih „kolegijalnih” tema i igara.


Literatura

Berne, Eric (1964). Games people play. New York: Random house Inc. (Bern, Erik: Koju

igru igraš?, Prevod Ljuba Stojić. Beograd: Nolit, 1980).

Berne, Eric (1970). Sex in human loving. New York: Simon and Schuster (Bern, Erik: Seks

u ljubavi. Prevod Ljuba Stojić. Beograd: Nolit, 1989)

Berne, Eric (1972). What do you say after you say hallo? Psychology of human destiny.

New York: Simon and Schuster (Bern, Erik: Šta kažeš nakon zdravo? Psihologija

ljudske sudbine. Prevod Ivan Roksandić. Beograd: Nolit, 1989).

Ernst, Ken (1972). Games students play (and what to do about them). Berkeley, CA:

Celestial arts.

Fogle, dr Bruce (1987). Games pets play. How not to be manipulated by your pet. New

York: Viking Penguin.

Karpman, Steven B. (1968). Fairy tales and script drama analysis. Transactional Analysis

Bullitin, Vol. 7, No. 26, str. 39–43.

Milivojević, Zoran (1993) Psihoterapija i razumevanje emocija. Novi Sad, Prometej.

Milivojević, Zoran (1999) Emocije. Novi Sad, Prometej.

Milivojević, Zoran (2005) Igre koje igraju narkomani. Novi Sad (u štampi).

Steiner, Claude (1971). Games alcoholic play. New York: Grove press (Ballantine Books,

1981).

Documents

9 b IGRE materijal.pdf