Број 7 Јун, 2010 Година II 

Топ Зона Електронски часопис за  тинејџере  Број 7 Јун, 2010. Година II    

Спонзор Microsoft® 

 Уредник Милан Габарић 

 Редакција Петар Марковић Милија Јовичић Марија Јанковић Катарина Милановић Владимир Пауновић Милијада Живић‐Илић  Графичка обрада Петар Марковић  Лектура и коректура Владимир Пауновић  Контакт адреса redakcija@live.com http://top‐zona.spaces.live.com  

 

 

 

 

 

 

 

                 

Топ Зона тражи младе  

  

Ако сте тинејџер (13‐19 година), интересује вас да се упознате са једним од ова три занимања и усавршите своје вештине у тим областима, пријавите се 

на редакцијску адресу   

 redakcija@live.com 

  

Постаните сарадник већ данас! 

3 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

 уводна  реч   Ко, ако не ми? Када, ако не сада? Где ако не овде?   Пред Вама је 7. број часописа Топ Зона који највећим делом настаје као продукт активизма групе младих. Тема овог броја управо је активизам младих.  Резултати бројних психолошких истраживања говоре да у свакој популацији има максимално 5% проактивних људи. То су људи са унутрашњом иницијативом, који не следе утабане путеве. Људи са визијом. Људи који желе да воде, али не из потребе за моћи већ из осећаја социјалне одговорности. Овај  број проактивних појединаца врло је сличан без обзира на  различитост  култура и друштвеног уређења. Зато су они у сваком друштву драгоцени и ако су препознати и подржани од стране остале већине, служе општем напретку и подизању квалитета живота за све.  Код младих у Србији постоји вера да ће бити боље, односно нада и оптимизам, али је спремност на лични ангажман да би се то остварило много мања. Није лако заступати активизам када сте окружени наученом беспомоћношћу. Није лако када вам кажу да је узалудно и да не вреди, али ће задовољство ипак бити Ваше. Назвати ствари правим именом и радити на њима као што Сесил Шабо у песми Пођи каже: ... изнова крени, изнова почни, упорно, мирно, као што то раде деца на плажи, градећи од шкољки морских и шљунка бродове које прва плима збрише, а деца нову лађу, дворац нови направе опет већ следећег јутра.  Па кренимо, у овом броју Топ Зоне читаћете: о активним омладинцима у Ћуприји, Прибоју, Пожаревцу; како је изгледала Ноћ музеја у Београду и Крагујевцу; како можете провести лето у Београду; интервју сарадница Топ Зоне 

са певачем Оливером Катићем; како су Лознички гимназијалци доживели Италију; зашто треба прочитати (поново) Име руже, чувени роман Умберта Ека; о бестежинском стању и томе како микрогравитација утиче на људско тело.  И још понешто.    Милијада Живић‐Илић    

| Дешавања 

Ноћ у којој музеји добију крила 

Седму  по  реду  културну  манифестацију  "Ноћ  музеја",  која  се  у  48 градова  Србије  одржала 15.  маја,  посетило  је  за 8  сати  око 450.000 људи.  Пројекат  који  афирмише  универзалне  културне  и  уметничке вредности  претворио  је  српске  градове  у  праве  културне  центре пуне занимљивих дешавања. 

У  ери напредне технологије, интернета и других садржаја помоћу којих се могу сазнати информације ‐ посете музејима, галеријама и аутентичним историјским местима нису пуно заступљене. Ипак, култура у Србији живи, што доказује културна манифестација "Ноћ музеја" коју је 15. маја посетило око 450.000 посетилаца у 48 градова Србије. Само у Београду, посетиоци су могли да гледају садржаје 68 музеја, галерија и других културних институција. Улазница која је коштала 300 динара је важила за све културне институције које су програмом биле укључене, а такође се могла користити и у градском превозу.  Ноћ у којој су се окупили историчари уметности, истакнути уметници, као и други људи повезани са културом у Србији, одржала се седми пут, али ове године са већом медијском пажњом.  "Одличан провод у музејима", како гласи слоган, веома је прикладан манифестацији у којој је оживело преко 190 институција у којима су биле изложене фотографије, ликовна дела, оригинални предмети као и приказани филмови, интервјуи, телевизијске емисије...   Специјалну пажњу је привукла изложба "Женска страна" у музеју 25. мај чији је циљ био да посетиоцима приближи и прикаже живот жене у 20. веку. Ова изложба је, уз помоћ различитих експоната, укључујући и женске часописе, "реконструисала различите 

аспекте женског света", како наводи РТС.  Војни музеј на Калемегдану такође није оставио посетиоце равнодушним својом новом поставком, која је посвећена Другом светском рату. Посетиоци су могли да виде оригиналне предмете који су припадали Јосипу Брозу Титу и Драгославу Дражи Михајловићу. Међу предметима се налазе ‐ метална муштикла, наочари, као и пиш‐тољ који је Драгослав Михајловић добио као поклон од Николе Ка‐лабића, као и оружје и униформа која је припадала Јосипу Брозу. Важно је такође поменути, да је Војни музеј ексклузивно за посетиоце "Ноћи музеја" излож‐ио немачку машину за шифро‐вање "Енигма".  Етнографски музеј, који свакако није остао непримећен, представио је изложбу играчака од 19. века до данас, док је у Дворском комплексу на Дедињу  ексклузивно био представљен о‐миљени објекат краљице Марије Карађорђевић по имену “Сла‐мната кућа”. Специјалну пажњу је привукла и изложба у Конаку кне‐за Милоша, посвећена историји и техникама тетовирања.  У музеју ваздухопловства на аеродрому "Никола Тесла", одржана је модна ревија под називом "Јатове униформе кроз време". Такође, велики број посетилаца је био одушевљен и изложбом Олимпијског музеја, који је представио многобројне предмете наших спортиста, међу којима је био и чувени рекет Милоша Црњанског. 

5 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Петар Ђурић

Поред Београда, који је забележио 250.000 посета, манифестација "Ноћ музеја" је једнако била успешна и у другим градовима у Србији : Крагујевцу, Новом Саду, Краљеву, Шапцу, Ужицу... По процени, око 120.000 посетилаца из Новог Сада, махом се одлучивало за Музеј Војводина, као и за Центар Едука који је приказао изложбу "Небо виђено очима Земље".   "Ноћ музеја" је најпосећенија и најмасовнија културна манифестација у Србији. О њеном значају, специјално за РТС су говорили познати социолози, културолози, као и друге познате личности из света културе. Организатори су се ове године фокусирали на квалитет изложби и дешавања, јер су, како наводе, већ постигли масовност. 

Најуспешнија “Ноћ музеја” у Крагујевцу 

Г де можете за једно вече, да први у Србији видите новооткривену слику Миће Поповића или експонат који је представљао нашу земљу на Светској изложби у Паризу 1889. године или рецимо ‐ уникатни накит сачињен од сачуваних делова спаљених хиландарских конака? Или да сазнате нешто ново о европском културном идентитету и коришћењу индустријске баштине за програме младих, као и да уживате у дизајнерским радовима младих европских и локалних уметника и при томе их и поредите? Да гледате Буњуелове филмове у галерији или слушате фламенко у позадини дела шпанских уметника? Одговор је једноставан ‐ само у крагујевачкој “ноћи када музеји не спавају”.  Те суботе, 15. маја, Крагујевац је након неколико, не превише 

успешних покушаја, ипак с пуним правом успео да се упише, добрим примером, на мапу градова укључених у ову велику европску манифестацију културе.  Све је почело у јединственом амбијенту Музеја Стара Ливница, у склопу културно‐историјског комплекса “Кнежев Арсенал”. Ради се о објекту, насталом крајем 19. века, урађеном по свим принципима индустријске архитектуре тог доба у Западној Европи, која је сама по себи историјски споменик и под заштитом је државе, као музеј војне индустрије. Осим предивног амбијента и сталне поставке која прати историју града и државе Србије (прва стручна школа, прво жигосање производа, прво индустријско осветљење, планска насеља, трофејно оружје и цивилни програм – поштанске кочије, звона, 

кућни апарати из 19. века...), у Музеју Стара Ливница су први посетиоци имали прилику да виде и нову мултимедијалну поставку “120 година српске индустрије”, сачињену од постера и видео презентација које приказују историјски развој ове институције, са акцентом на учешћу фабрике (тадашњег Војно‐техничког завода) на Светској изложби у Паризу 1889. године, што је било прво представљање српске привреде на светском тржишту. Војна фабрика из Крагујевца представила је четрдесет и два производа, међу којима је било и пет машина алатљика. Награђена је са пет сребрних и једном  бронзаном медаљом, а посебну атракцију посетилаца је изазвала чувена пушка Маузер‐Миловановић, познатија као ‐ „Кокинка“. На отварању манифестације “Ноћ музеја” у Крагујевцу, одржана је и занимљива 

Овогодишња манифестација “Ноћ музеја” у Крагујевцу, била је најуспешнија до сада, како по посети више хиљада љубитеља уметности, тако и по чињеници што су крагујевачки музејски и галеријски простори са чак тринаест изложбених  локација,  успели  да  се  нађу  на  четвртом месту  на  националном  нивоу,  иза  Београда,  Новог  Сада  и Ниша. 

Од Миће Поповића  до Буњуела 

7 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Владимир Пауновић

дебата на тему “Културно‐индустријско наслеђе као део европског идентитета”, на којој су учествовали Саша Миленић (председник Скупштине града Крагујевца), Др Драшко Ређеп (критичар и есејиста из Новог Сада) и Добрица Веселиновић (представник омладинског програма НВО Грађанске иницијативе из Београда).  Одмах по завршетку овог догађаја, посетиоцу су имали прилику да се прошетају и до галерије Народне библиотеке “Вук Караџић”, где је отворена изложба радова младих европских дизајнера ‐ Студиомолд (Велика Британија) и Флорис Ховерс (Холандија)  на тему одрживог развоја, а отварању је претходио разговор на тему спајања европске и српске културе у коме су учествовали Димитрије Тадић (саветник у Министарству културе републике Србије), Нина Милановић (директорка библиотеке) и Мирко Демић (књижевник из Крагујевца, добитник Андрићеве награде за роман, 2008.).  И следеће премијерне поставке, изазвале су велику пажњу Крагујевчана и њихових гостију у “Ноћи музеја”.  У галерији Конака кнеза Михаила у Народном музеју, нову изложбу под називом “Мироточиво злато Хиландара”, посетиоцима је представио крагујевачки златар и уметник Славољуб Галић – Ђани. Ради се о накиту, чију основу чине остаци спаљених конака са Хиландара, које је уметник прикупио и у споју са племенитим металима претворио у оригиналну комбинацију. Изложбу је отворио аустријски амбасадор Клеменс Која.  

Велико интересовање је изазвала и поставка „Српско сликарство 1900‐1950“ у Спомен музеју „21. октобар“. За гостовање у музеју одабрани су радови на папиру уметника са некадашњих југословенских простора, који су на различите начине животом и радом били везани за Србију, а временски су лоцирани у прву половину 20. века. После отварања изложбе, приказан је и документарни филм “Исповест немачког војника” британског аутора Тонија Вилсона.   На два различита места у граду, отворене су и две по форми сличне, али ауторски врло аутентичне изложбе. И док је у галерији Студентског културног центра у Крагујевцу, изложбу плаката са дизајнерским мотивима под називом “Out of the box” представио крагујевачки Дизајн студио Боx, у Дому Омладине су се оригиналном поставком “Мајске девојчице” са акрилом на платну и дизајнираном одећом представиле младе крагујевачке дизајнерке, Милена Ђурић и Ивана Николић. Препуни Дом Омладине, у коме је поред аутентичног и урбаног поп‐арта ове групе под називом MI Design, публика уживала и у retro‐unplugged звуцима 3D бенда (Драган Урошевић из Освајача, Дарија из Т.Н.Т. и Дарко из Пропаганде 117), најбољи је доказ, колико је млада публика жељна квалитетног културног садржаја у Крагујевцу.  Ипак, по многима, култни догађај “Ноћи музеја” у Крагујевцу, био је у приватној галерији “Рима”, која је направила националну премијеру у оквиру изложбе слика Миодрага Миће Поповића, где су се могла видети дела почев од енформела до сликарства призора. Реч је о слици 

„Велика мртва природа“, уљу на платну, пронађеној пре пет година, за коју се зна да је рађена док је Поповић боравио и радио у Америци и која је пре четири године купљена у Њујорку и враћена у Србију. На слици је колажирано издање листа “New York Times”, као „природан“ доказ где је уметник стварао ово дело. Галерија је иначе, на моменте била претесна за све заинтересоване посетиоце.  Поред ових премијера, велики број посетиоца је могао видети и сталне поставке крагујевачких музеја и галерија, попут међународне изложбе слика и инсталација “Пројекције‐Идентитет” немачке ауторке Hanni Goldhardt у галерији Народног музеја, док су у његовој Модерној галерији представљене графике савременог шпанског уметника Антони Мироа уз које су пројектовани филмови Луиса Буњуела – “Тристана” и “Виридијана”.  У Галерији Куће проте Барјактаровића је била изложба графика Крагујевчанина Горана Димића на тему народних пословица које је прикупио Вук Стефановић Караџић, у Галерији Књажевско‐српског театра – изложба српског позоришног плаката 2010. године, а у Артцаффе галерији “Обломов”, уз звуке фламенка, посетиоци су могли да виде изложбу фотографија “Магија Реуниона” аутора Љубише Бојића.   Организатор манифестације “Ноћ музеја” у Крагујевцу је била NVO MillenniuM из Крагујевца, у партнерству са Домом омладине и уз сарадњу градских музејских и галеријских простора, а уз подршку Града Крагујевца у оквиру Мајских свечаности.  

Активни омладинци у пасивним срединама 

| Тема броја  

Ћуприја  је место без економског и индустријског развитка. Место без позоришта и скоро деценију без биоскопа. Општина без центра за културу, у којој су једине музичке манифестације ‐ прославе матураната на крају школске године. Овакво окружење, није баш најплоднија подлога за узгој будућих занатлија, трговаца, академских грађана. Међутим,  са  оваквим  проблемима  не  сусрећу  се  само  Ћупричани.  Слична  ситуација  је  и  са  већином  других неразвијених општина широм Србије.  

И  док један део младих после школе јури кући на партију ленчарења, неколицина остаје у својим школама и омладинским организацијама. То су млади, активни људи, који улажу своје време и енегрију зарад развоја околине у којој живе. Тако, остаје утисак да су једина нада за боље сутра и једини покретач културних, едукативних и спортских активности у неразвијеним општинама ‐ управо млади.  Последњих година у Србији, младима се све више пружа могућност да својим ангажманом на различитим пољима, мењају климу у својој школи, заједници, али све чешће и у држави. Чини се да фраза „На младима свет остаје“ добија облик „Млади чине свет“, од како је држава учинила велики корак за младе у нашој земљи. Наиме, оснивањем Министарства омладине и спорта (МОС) 2007. године, млади први пут после дужег врмена осећају 

да неко мисли на њих.  Свака општина има различита омладинска удружења, клубове и организације. Тако су настале стотине Канцеларија за младе (КЗМ), места у којима се младима пружају различити видови подршке и помоћи. Било да су им потребне информације, помоћ или логистичка подршка у креирању и спровођењу различитих активности. Канцеларија може да буде и директна спона између младих и представника локалне самоуправе.   Ћупријска КЗМ отворена је крајем августа прошле године и већ је власник признања од стране МОС‐а за најактивнију КЗМ у Србији и то у медецима октобру прошле и априлу 2010. године. То само говори о жељи младих да буду покретачи друштвених активности у својим пасивним срединама. Ова Канцеларија је радила на најразличитијим активностима, као што су обележавање Дана борбе 

против сиде, Дана без дуванског дима, Дана без аутомобила, али се прикључила и обележавању Недеље локално‐европске демократије и Недеље Уједињених нација. Садили су посечено дрвеће у свом граду, аплицирали на различите конкурсе...  Међутим, прича се не завршава овде. О жељи младих да живе у средини погодној за развој здравих личности, али и њиховој спремности да сами узму ствар у своје руке, говори и акција „70 метара проблема“. Ова акција је део пројекта „Решивоје“ у оквиру кампање „Е, могу и ја!“, под покровитељством Европског покрета и Министарства омладине и спорта. У питању је креативно осмишљена активност Ђачког парламента (ЂП) ћупријске Гимназије из 2009. године, у којој је учествовало више десетина младих. Они су на платну дугачком управо седамдесет метара, спрејевима исписивали своје потребе и жеље везане за град, које 

9 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

су биле упућене, пре свега локалној самоуправи. После ове активности, Ђачки парламент Гимназије је отпочео сарадњу са челним људима Општине. Једна од главних порука ове активности била је и „Почнимо Канцеларијом за младе!“, коју су млади Ћупричани добили пет месеци касније. О значају ових акција говоре и награде. Група Процес је 6. априла 2010. уручила парламентарцима ћупријске Гимназије награду за другу најбољу омладинску акцију у 2009. години. За активност од 29. априла ове године, „70 метара проблема“, стигла је награда за најбољу активност у оквиру пројекта „Решивоје!“ у конкуренцији од преко 20 различитих активности. Иначе, Ђачки парламент Гимназије из Ћуприје, годинама уназад чини напоре како би Ћуприја била здравија и изгледала лепше, учествујући у више различитих програма и пројеката како домаћих, тако и иностраних.   Лако можемо да закључимо, да у неразвијеним општинама постоје млади људи који су жељни промене и видљивих резултата на пољу развитка образовања, културе и спорта. Важно је да читава заједница пружи подршку тим младим људима, како би они наставили свој, најчешће волонтерски рад, али и како би њихов ангажман добио на квалитету. Наравно, не могу сви бити активисти, али би њихов број могао да буде далеко већи него што је данас.    Распитајте се мало у свом окружењу. Сигурно постоји неколико омладинских организација и мрежа, а на сајту МОС‐а можете нађи списак Канцелатија за младе у Србији. Добар почетак омладинског активизма можете остварити унутар ђачких парламената – данас веома популарног вида омладинског удруживања. Они су од септембра прошле године, по новом Закону о образовању, обавезни у свим средњим школама. Па, шта чекате?! Имате моћ да мењате свет! Брзо у акцију! 

Немања Милутиновић

Покрени, промени 

У  Прибоју се, почетком априла, догодио веома важан догађај везан за новоосновани Ученички парламент Гимназије Прибој и Волонтерски центар. Њихова прва успешно изведена акција, састојала се у томе што су заједничким снагама, окречили све графите на школи, очистили школско двориште и офарбали ограду. Ову активистичку акцију је спонзорисао Амерички савет за међународно образовање.  Све је било у духу праве “радне акције” – нашле су се четке, фарбе, рукавице, кесе и... били смо спремни за покрет. Све је почело рано, око 8 сати ‐ брзо сликање за успомену, узимање опреме и кратка обука. Домари школа у Прибоју су нам изашли у сусрет и дошли да помогну  надзирући радове. Уз краће паузе и звуке еx‐Yu rocка, брзо смо завршили посао. А школа препорођена, свеже окречена, све чисто, а ограда као да је тек постављена.  

На крају, када анализирамо нашу акцију, схватамо да сврха ње није само рад од јавног интереса, већ и стварање дубљих веза између омладине, стварање нових пријатељстава. На крају крајева, најбитнији је осећај, кад знате да сте урадили нешто корисно и добро.  Овом акцијом, надамо се да смо показали грађанима да морају сами да решавају друштвене проблеме и да преузму иницјативу, јер, тешко ће то неко други урадити уместо њих. “Све се може кад се хоће!” ‐ ова реченица “икс” пута понављана, веома је применљива данас. Зато, променимо предрасуде о друштвено корисном раду, стварајмо неко лепше друштво у коме ћемо ми живети и у коме ће живети наша деца…  Кратко и јасно – покренимо се да би нешто променили. 

Радош Врељаковић

Тамара Николић, активисткиња 

Жеља за променом Тамара Николић је једна сасвим обична седамнаестогодишњакиња из Ћуприје. Ова изузетно интелигентна, млада особа,  председник  је  гимназијског  Ђачког  парламента,  члан  је  „Канцеларије  за младе“  и  локални  је  координатор УНСС‐а  (Унија  средњошколаца  Србије).  Поред  тога,  она  течно  говори  енглески,  а  познаје  и  немачки  језик,  свира хармонику и клавир, пише музику, бави се и писањем. И жели да мења свет набоље...  

ТОП ЗОНА: Шта ти конкретно подразумеваш под омладинским активизмом?   У принципу, то је све оно што млади чине да би побољшали нешто, било да је то њихова средина, квалитет живота или се труде да њихова права буду препозната. Кроз разне акције, све долази до изражаја.   ТОП ЗОНА: Данас се целокупна активност младих своди на школу и Ђачки парламент. Мислиш ли да млади треба да се посвете и ваншколским активностима и какве би ти секције покренула?   Мислим да није баш најтачније да се активност младих своди на школу и Ђачки парламент. Знаш, има заиста много оних који нису заинтересовани ни за једну од те две ствари. Али дефинитивно стојим иза тога, да би млади требали што више да се укључују у рад ученичког парламента, јер на крају крајева, он због њих и постоји. Што се ваншколских активности тиче, избор је прилично широк, почев од спортова, преко свирања инструмената, курсева страних језика..итд. Секције су стварно цоол, јер омогућавају да се неко мало више бави оним што га стварно занима, а да то није уклопљено у школски план и програм градива. Ја, например, обожавам драмску и музичку секцију у својој школи.  ТОП ЗОНА: Да ли мислиш да је данас уопште могуће развити омладински активизам у Србији?   Наравно да јесте, само је за све потребно време. Сматрам да су у 

Србији млади заиста активни, и то доказује, рецимо ‐ Унија средњошколаца Србије, којој и ја припадам, као локални координатор за свој регион. Примећујем да има доста младих, који би волели да се укључе у разне активности, само им недостаје мало подстицаја и правих информација. У Унији управо радимо на томе, једним делом.   ТОП ЗОНА: Као млади активиста, реци нам, шта те је заправо покренуло на све то? Имаш ли неке одређене мотиве?   Рецимо да је пресудну улогу одиграла моја велика жеља за променама. Не волим статичан живот и увек тражим начине да нешто побољшам, а онда сам схватила и да уз праве људе  и добру вољу, могу нешто да учиним и у свом граду. Додатну мотивацију су ми дали сви ти младе људи које сам упознала, када сам почела да се бавим омладинским активизмом.   ТОП ЗОНА: Сматраш ли да Београд има знатно веће могућности за активизам младих људи, од остатка Србије?   Нисам сигурна, што се овог питања тиче. Јесте да је Београд велики град и у као таквом, постоји већа вероватноћа, да се на једном месту нађе група људи са конкретним идејама за промену, али такође сматрам да се то може десити и у мањим градовима. На крају крајева, све зависи само од људи.   ТОП ЗОНА: Постоји ли у Европи или свету, посебан начин развоја ове врсте активизма? Можеш ли 

навести неки пример?  Наравно да постоји, али имамо тога и овде, у Србији. УНСС је прави пример за то, као организација младих која заступа средњошколце на националном, али и европском нивоу и залаже се за развијање ученичких парламената, њихово удруживање и борбу за права средњошколаца, између осталог. Такође, организација „ОБЕССУ“, са седиштем у Бриселу и са којом УНСС има одличну сарадњу, добар је пример како млади људи могу да постигну заиста много, ако то желе.   ТОП ЗОНА: Да ли си можда, некада имала прилике да учествујеш у активностима тинејџера ван наше земље?   Нажалост не, до сада сам само слушала о томе. Али, заиста се надам, да ће ми се ускоро пружити прилика за тако нешто, јер би то било једно дивно искуство, кроз које би пуно научила.   ТОП ЗОНА: Данас, скоро свака политичка странка има и свој подмладак.  Мислиш ли да је паметно, да млади људи сву своју активност усмере у том правцу?   Мислим да млади умеју да процене, чиме могу да се баве, а чиме не. О политичким странкама и њиховим подмладцима не бих да говорим, јер нисам компентентна особа за то, али верујем да особе у њима, стоје иза својих ставова и верују у њих, тако да је то и добро на неки начин.   ТОП ЗОНА: Као члан Ђачког парламента, Канцеларије за младе и након боравка у научно – 

11 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Огњен Радевић

истраживачком центру „Петница“, опиши нам, чиме се ти и твоји сара‐дници конкретно бавите? Шта је заправо Ваш циљ? Слободно можеш да опишеш и најзанимљивије тренутке Вашег рада.   Што се парламената тиче, као и Канцеларије за младе, циљеви су мање‐више исти, подизање свести младих о актуелним проблемима, подстицање за њихово решавање, али и ораганизовање забавних програма, промовисање културе, уметности и спорта...заправо, све оно чиме млади могу да се баве и што их занима. А Петница је нешто сасвим друго. Тај научно – истраживачки центар ми је пружио феноменално искуство. Тако је то када си у сталном контакту са самом науком. Упознала сам неке сјајне људе и радујем се поновном одласку на семинар молекуларне биомедицине. Да, то баш и нема превише везе са омладинским активизмом. Заправо, ово је више вид личног ангажовања. Ако погледамо мало шире, образовање је кључ сваке успешне државе. А Петница даје одговоре на сва могућа питања која вас занимају из одређене области, тако да на најинтересантнији начин образује омладину која је загрејана за науку и самостални рад. Најбољи моменат за мене је био када сам, након одбране свог семинарског рада, схватила колико сам добила самопоузадања и истренирала своје вештине презентовања и комуникације, а онда све то применила када сам постала део УНСС‐а. Из сваке ситуације треба извлачити оно најбоље, јер се никада не зна где се то касније мозе применити.   ТОП ЗОНА: Имаш ли савет за младе људе који жуде за активизмом. Са чим би требало да почну?   Мислим да је парламент најбољи почетак, као и у укључење у активности локалне Канцеларије за младе. УНСС је такође одличан избор. Једино што не би смело да се догоди, јесте да чекамо, да неко, нешто предузме уместо нас. То се неће десити, јер ако желимо промене, морамо да узмемо ствар у своје руке и да мењамо.  

О младина  Југословенске асоцијације за борбу против сиде, скраћено – омладина ЈАЗАС‐а је невладина, непрофитна, хуманитарна организација основана 1994 године са циљем да се  бави превенцијом  ХИВА/АИДС‐а и пружања психосоцијалне помоћи људима који живе са овом болешћу.  Њихов главни задатак је превенција у форми информисања и едукација људи о СИДИ, као и разни облици промоције здравих стилова живљења и адекватне заштите.  Зашто то раде?  Зато што желе здраву и снажну младу генарацију у нашој  земљи! Зато што млади људи треба да знају како да заштите себе и друге! Зато што особе које живе са ХИВ/АИДС‐ом имају иста права као и сви други људи! Зато што заједно можемо!   Вредности ЈАЗАС‐а су: Отвореност, добровољност, могућност, одговорност, марљивост, хуманост, толеранција, јединство, традиција, равноправност.  

Центри омладине ЈАЗАС‐а се налазе у следећим градовима у Србији:  Београд (office@jazas.rs)   Нови Сад (novi.sad@jazas.rs) Суботица и Врање (у фази обнављања) Панчево (pancevo@jazas.rs) Ваљево (valjevo@jazas.rs) Пожаревац (pozarevac@jazas.rs) Крагујевац (kragujevac@jazas.rs) Ужице (uzice@jazas.rs) Зајечар (zajecar@jazas.rs) Ниш (nis@jazas.rs)  Косовска Митровица (www.jazas‐kosovo.com).  Да бисте постали члан Омладине ЈАЗАС‐а  можете отићи до најближе канцеларије и тамо поразговарати са тамошњим волонтерима, а за вршњачког едукатора морате завршити обуку, на којој поред теоретског знања добијате и вештине које један предавач мора да поседује. Поред тога, можете посећивати и разне семинаре и тренинге који допуњују ваше знање и вештине. 

Јелена Лекић

Весна Атанасовски

Волонтеризмом за здрав живот „Информисаност младих људи  о  полно  преносивим  инфекцијама  је  најефикаснија  превенција  да  не  дође  до њих. Волонтирам сваког дана да бих ширио стечено знање и тако спасао велики број младих живота”. ‐ каже за „Топ Зону“ Петар Пауновић, млади активиста и волонтер Омладине ЈАЗАС‐а Пожаревац. Разговарали смо с Петром о његовим досадашњим искуствима и о темама које се тичу младих. 

ТОП ЗОНА: Како си постао волонтер омладине ЈАЗАС‐а?  Волонтерке из Омладине ЈАЗАС‐а Пожаревац су ме обавестиле да почиње школа за обуку вршњачких едукатора. Отишао сам да се пријавим и ето, већ сам две године волонтер.  ТОП ЗОНА: Шта те је подстакло да се придружиш једној омладинској организацији?  Пројекат „Здраво, за здравље младих“ у оквиру којег је одржана школа за вршњачке едукаторе, омогућио ми је да младима пренесем стечено знање и тако спасавам животе људи, што ми је циљ.  ТОП ЗОНА: С обзиром на то да си и сам средњошколац, како твоји вршњаци реагују на иницијативе које покрећете?  Интерактивна вршњачка едукација, добро чувана традиција Омладине ЈАЗАС‐а Пожаревац, врло је атрактивна и примамљива и то заправо приморава младе, да јако важне информације запамте. Опуштена атмосфера и парола: „Не постоје глупа питања“, омогућава младима да буду слободни да питају о контрацепцији, ХИВ‐у, сексу...  ТОП ЗОНА: Који су највећи проблеми са којима се суочавате?  Године су највећа препрека. Пошто смо, само неколико година старији (некада и млађи) од њих, помисле да смо неозбиљни. Ту заблуду им срушимо после пет минута, јер тада схвате да је тема о којој причамо врло озбиљна и да ми о њој доста знамо. Проблем могу да изазову и професори или надлежни органи школе, мада ми се то није често догађало, када инсистирају да присуствују предавању, које није планирано за њих. 

 

ТОП ЗОНА: Каква су твоја искуства са особама које су ХИВ позитивне?  За само једну особу, са којом се дружим, знам да је ХИВ позитивна и она ми је причала о својим проблемима, али сам живот особе која живи са ХИВ/сидом „упознао“ читајући њихове исповести и верујте ми, то није ни мало пријатно искуство.  ТОП ЗОНА: Често се могу чути коментари да су млади пасивни, незаинтересовани и апатични. Какво је твоје мишљење о томе?  Статистички подаци су поражавајући. Млади су игралишта заменили играоницама, одласке у природу с пријатељима ‐ опијањем по клубовима, а идеале ‐ фирмираном гардеробом. У анкетама криве власт за своју пасивност, али ја знам да све то може да се промени и зато се сваког дана трудим и ако успем бар једну особу да активирам, ја сам веома срећан.  ТОП ЗОНА: На који начин школа треба да подстиче и мотивише младе да се више ангажују?  Мислим да ту школа не може много да помогне, сви знамо да на ваннаставним активностима виђамо једне те исте људе. Моја формула јесту активни вршњаци који имају 

највећу моћ да покрену своје друштво. Например, другарици је увек лакше да те убеди да прочиташ неку књигу, него професору или родитељима.  ТОП ЗОНА: Који су ти планови за будуће активности?  Тренутно се не расплињавам много, јер се ближи крај школске године и имам пуно обавеза: да уређујем емисију „Реформа у твојој глави“, држим предавања, учествујем у припреми Фестивала младих... Када попуним своју рубрику у школском дневнику лепим оценама, сигурно ћу се више ангажовати и у ваннаставним активностима.  ТОП ЗОНА: Да ли знаш за још неке организације које окупљају младе средњошколског узраста?  Наравно да знам, неке су и партнери Омладине ЈАЗАС‐а Пожаревац. То су: Канцеларија за младе, Црвени крст, Санса, Добри људи, Искра... Већина организација је отворена за младе волонтере, а ви сами изаберите у коју ћете отићи, али будите опрезни.  ТОП ЗОНА: Шта би поручио младим ентузијастима који желе да се активирају?  То је питање које ја увек постављам својим гостима у емисији и веома је тешко одговорити. Првенствено да дођу у Омладину ЈАЗАС‐а, јер су овој организацији веома потребни, али и зато што им она отвара многа врата и омогућава интезивну надоградњу знања и вештина, као и да се пријављују на све могуће семинаре и тренинге, зато што знање из школе није довољно. Поведите друштво обавезно, али понављам, будите опрезни.  

13 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Милош Ковачевић

Вући бунде по центру или одржати  капиталистички дух? 

У  годинама када откривамо ко смо, тешко је формирати мишљење, не подложно лакој и радикалној промени. Некада осећамо да поседујемо две суштински различите личности унутар свог тела. Добар Ја и лош Ја. Интровертан Ја и екстровертан Ја. Исус 21. века и отупљени капиталиста... Управо због те подвојености и самим тим непристрасности (или боље речено, пристрасности ка обе стране) тинејџери су можда најзахвалнији за пискарање о моралним дилемама, а поготово о дилемама својих вршњака.   Када капиталиста говори...  „Да ли си видео позив на окупљање у центру против убијања животиња ради крзна?“ ‐ питао ме је узбуђено брат. Било ми је познато о чему се ради. Добио сам обавештење на “фејсу” да једна организација за заштиту животиња пише петицију против узгајања животиња ради крзна у Србији. Планирали су вући крваве бунде центром са гас маскама на лицу, како би скренули пажњу јавности на тај проблем. „Да“ ‐ одговорио сам мрзовољно „Да ли ћемо ићи?“ Тада сам био у нехуманом расположењу. Лош Милош је почео говорити:       „Да, можемо ићи показати им средњи прст.“ „ Молим, шта?“ „ Није ме брига за те животиње. Шта мислиш какви ће људи тамо протестовати?“ Застао сам и сам себи одговорио на питање које сам, уосталом, себи и поставио: „Људи који немају праве проблеме. Утописти. То су исти људи који траже права за хомосексуалце и штите планету од погубног утицаја дезодо‐

ранса у спреју, само зато што је то забавно.“ Добар Милош се почео тихо бунити. Та, ја нисам хомофоб и разарач сопствене планете. Међутим, лош Милош је био гласнији... „У тој организацији нећеш наћи ниједног ратног ветерана, него гомилу финих домаћица које су се досетиле да би било лепо да буду мало добре.“  Ух, сад сам женомрзац. Но, лош Милош није престајао... „Зашто не брину о деци која гладују? Радницима и пензионерима, којима се месецима не исплаћују доприноси? То су људи и мора се знати ко има приоритет. Дете или лисица?”  Овај свет просто тако функционише. То је тај систем који доноси бржи напредак. Чиниш све што ће ти донети већи профит, макар то подразумевало и убијање животиња. То је капиталистички дух.“ Као финални производ лошег дела моје личности остао је бездушни капиталиста. С обзиром да сам отерао брата који је схватио да нема смисла расправљати са мном, остао сам сам са својим капиталистичко – потрошачким мислима и нечим новим – немирном савешћу.  У каквом свету желимо да живимо?  Истина је да данас није битно, баш као што је ретко кад било, да ли је неки новац натопљен крвљу. Чак ни људском, док се одговорност према животињама готово ни не разматра озбиљно. Истина је да живимо у свету где се племенитост сматра глупошћу, а саосећање неспретношћу. Савремени човек је егоиста, потрошач или отупљени глупак. Углавном колективан тип (куд све овце, туда ћу и ја). Но, да ли је егоизам савременог човека потребан? Није ли доста људи 

умирало за нацију, веру или љубав? Зар може бити толико погрешно што људи данас, коначно, мисле и на себе? Са друге стране, колико далеко то треба да иде? Што се овог света тиче, могло би ићи у бескрај. Међутим, није ли овај свет „помало“ апсурдан? Ово углавном није свет који нам у потпуности одговара. Но, многи људи воле да говоре да немамо други. Напротив, увек га имамо. Он је у нашим главама, без обзира да ли желимо да мењамо свет по угледу на њега или он остаје тамо где је и настао. Требало би покушати при одабиру правог избора руко‐водити се сопственим унутра‐шњим светом.  Ослушнуо сам свој и схватио да мој свет не би прихватио тортуру животиња зарад нечијег луксуза. Наравно да то није највећи проблем на свету и да мене више жуљају други, битнији проблеми. Но, одлу‐чио сам, да ако се неко већ бави тим проблемом, нема разлога да не по‐држим акцију и овај свет учиним мало мање суровим за животиње. Потписао сам петицију и чак сам купио беџ који се противи ношењу крзна. Можда сам испао наиван, што верујем да ће „велики“ људи учинити нешто хумано. Можда сам смешан са својим беџом госпођама у раскошним лешевима. Несхватљив прагматичним и практичним људима, послушницима стварног света који покушавају да приграбе што више искључиво за себе. Кога је брига! Послушао сам свој унутрашњи свет. Захваљујући ситним корацима које чиним он ће једног дана постати стваран. 

| Велики одмор  

Лето у Београду 

Из  мање  или  више  битних,  тужних  или  срећних  околности,  принуђени  сте  да  лето  проведете  код  куће.  Ни  не помишљајте да очајавате,  јер вас, уз добру вољу и добро друштво, добра забава никако не може заобићи! У овом чланку представићемо нека од интересантних места,  која ређе посећујете или мање примећујете у Београду,  а сигурни смо да правилно инспирисани и довољно мотивисани, можете лако пронаћи начин да се добро забавите у околини било које представљене летње локације. 

Београдска тврђава  

З а почетак, сви се ми чешће или ређе шетамо Калемегданом. Изнад ушћа Саве у Дунав, са тврђаве, из дела око Победника, нарочито се пружа одличан поглед, како на само Ушће, тако и увече, на предивне заласке сунца. Првобитно планирана локација Победника иначе и није била та на Калемегдану, већ на Теразијама, али се тада, почетком 20. века, доста људи противило томе да у центру града стоји нага статуа. Није згорег, да идући пут док се шетате огромним парком, обратите пажњу на неке детаље као што су Сахат кула и капија (бела кула са сатом) или Зиндан капија на којој се некада налазио покретни мост. Чувени Римски бунар код Краљ капије (који су заправо изградили Аустријанци у 18. веку) и Деспотова кула и капија су такође добро очуване атракције. Уколико вас занимају археолошка налазишта, 

суботом и недељом се, са почетком у 18 часова, организују бесплатне археолошке туре по Калемегдану, а место окупљања је испред Стамбол капије на Горњем граду.  У Деспотовој кули, данас се налази Народна опсерваторија. Преко дана, са опсерваторије можете дурбинима посматрати панораму града, а ноћу се отвара и телескоп, те је ту најчешће и неко од љубазних астронома да вам помогне и покаже интересантна небеска тела, као што су Месец и планете. Радно време опсерваторије је од 09 до 16 часова уторком, средом и четвртком и од 14 до 22 часа петком и суботом, док је ноћна улазница свега 30 динара. Уколико се спустите до Доњег града, односно доњег дела Калемегдана, поред цркви Свете Ружице и Свете Петке, налетећете и на Планетаријум, у коме се сваке суботе са почетком у 19 часова одржавају интересантне пројекције (цена 

улазнице је 150 динара). Наравно, на Калемегдану не смемо заборавити ни на луна‐парк, па ни на зоо‐врт. Радно време београдског Зоолошког врта у летњем периоду је од 08 до 20 часова, док су цене улазница 250 динара за млађе од 15 година и 350 динара за одрасле. Када већ спомињемо Зоолошки врт, не можемо заборавити ни оазу у самом центру града – Ботаничку башту, која ће својом богатом збирком и уређењем сигурно одушевити сваког љубитеља природе.  

Расхлађивање  Мада проблем мутне воде и даље није у потпуности решен, велика улагања допринела су томе да Ада Циганлија постаје све популарнија из године у годину. „Београдско море“, очишћено је у великој мери и загађеност воде сведена је на минимум (у јутарњим часовима, пре гужве, вода је чак веома бистра), а 

15 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Марија Јанковић

шљунковите плаже се чисте и редовно одржавају. Када у јуну температура воде достигне 22 степена, отвара се званична сезона купања и пре тога купање није препоручљиво. Током сезоне, на купаче мотре спасиоци, а ради и неколико лекарских служби, док је коришћење тушева и јавних тоалета бесплатно.  Огроман парк који стоји уз плажу испресецан је бициклистичким и стазама за шетање или вожњу ролера, које, као и бицикле, можете изнајмити на самој Ади (ролери – 200 динара по сату, бицикл – 100 динара по сату). Ту у хладу, наћи ћете и велик број клупа, па и дечијих паркића за играње и терен за све популарнији пеинт‐бол.  

Идеални излети  Ма колико вам можда делује смешно идеја о излету или пикнику, будите уверени да то може бити изузетан дан за памћење, уколико га лепо организујете, наравно уз ентузијастично и опуштено друштво. Осим простирки и старих ћебади за седење, хране и пића, још интересантније може постати уколико се одлучите за прављење роштиља у природи (уколико сте довољно стари и умешни за то). Наравно, при оваквим дружењима, 

никада није на одмет да неко ко уме да свира, понесе гитару. И још једно наравно – немојте остављати смеће за собом, чувајте природу и водом угасите ужарени пепео или ватру коју сте евентуелно ложили.  Што се тиче одговарајућих места за излете, у Београду и околини их има сасвим довољно. Мало више себи препуштени делови природе су свакако Авала и Кошутњак. До Кошутњака иду аутобуси ГСП‐а 23 (Карабурма ‐ Видиковац) и 53 (Зелени Венац ‐ Видиковац), а Авала је мало даље од града и до њеног подножја се стиже аутобусима 401, 402, 403, 404, 405, 407, који крећу са Бањице, односно из центра Белог потока (само 402). Од подножја до врха малене планине, на сваких пола сата саобраћа један аутобус. Уколико бисте ишли колима, довољно је да од Славије кренете Булеваром ослобођења, да бисте само наставили право дуж Булевара ЈНА, те Авалског пута, док не стигнете до огромног путоказа који вам показује скретање лево ка Авали. Једносмерним вијугавим путићем стижете до врха, где се можете паркирати на паркингу испред хотела или на погодним местима поред пута, након што прођете паркинг. На Кошутњаку можете обићи извор Хајдучка чесма, као и спортски центар са многобројним 

игралиштима за разне спортове, уз пет отворених базена. На Авали можете посетити и чувени Споменик Незнаном јунаку, дело Ивана Мештровића, који је творац и Победника на Калемегдану. Препоручујемо и посету новоизграђеном Авалском торњу, висине 200 метара, највишој грађевини на Балкану, са лифтом који подиже заинтересоване до 120 метра висине, на којој се налази видиковац. Радно време торња је од 10 до 17 часова сваког дана, цена улазница за ђаке је 50 динара, а за одрасле 100 динара. Још једна практична информација када је реч о боравку на Авали – одмах поред хотела налази се и јавни тоалет са симболичном ценом коришћења. Наведене атракције на Авали су иначе све близу једна другој и до сваке се може лако стићи пешачким стазама уз праћење путоказа.  Надамо се, пре свега, да ће вам овај чланак користити тек као мотивација да увидите многобројне начине за убијање времена у својој околини, као и да увидите туристички потенцијал сопственог места. Такође, никада не потцењујте могућност финог провода у природи. 

Осмех + гитара + савршен глас + харизма  = Оливер Катић 

На сцену ступа младић са осмехом и гитаром и нико не слути енергију коју носи његов глас. Али, након извођења песме  “Мy wаy”  публика  и  жири  одушевљено  устају  да  подрже  српског  Френк  Синатру  својим  аплаузом.  Талас задивљености  се  шири  Србијом,  која  Оливера  Катића  верно  прати  до  финала  такмичења  „Ја  имам  таленат“. Међутим, његова главна заокупљеност остају клупске свирке, на којима својом енергијом „грли“ публику и дели са њом  своју  љубав  према  музици.  На  једном  од  таквих  наступа,  очаране  звуком  његове  гитаре,  гласом  и спонтаношћу, пожелеле смо да завиримо у његов свет и представимо га читаоцима Топ Зоне. 

Топ Зона: Када си први пут видео себе у музичком свету?  Одувек сам себе видео у музици, од малих ногу кревет ми је био бина, а огледало камера. Стално сам вежбао, певао, свирао… Такође, томе је допринео и  став мојих, баке и деке, целе породице, сви су веровали да ћу ја постати познати музичар.  Топ Зона: Зашто баш гитара?  Није само гитара, ту су и клавир, усна хармоника, бас‐гитара... Волим да свирам разне инструменте, али гитара је најефектнија, најупотребљивија. Поред тога што је солистички инструмент, она је хармонски и ритмички инструмент, тако да је у њој све што ми је потребно да бих комуницирао са публиком и пружио људима утисак целог бенда.  

Топ Зона: Шта за тебе представља музика?  Музика је језик, универзалан језик, разумљив било где на планети. Мени конкретно представља везу са људима. Бавим се њом само да бих се грлио са свим људима који то желе.  Топ Зона: Једном приликом си изјавио да себе сматраш уличним свирачем. Зашто?  У време Старе Грчке људи су се изражавали на улици и то се одржало и данас свуда на планети. У Њујорку, Паризу, Лос Анђелесу, Бриселу, Холандији, наилазио сам на изванредне уличне музичаре, које су људи врло пажљиво слушали, а неки су чак пропуштали и метро да би чули извођење до краја, као што смо то моја екипа и ја урадили у пар наврата. Чињеница је да се на улици 

чује увек добра музика и виде људи који уживају у томе и управо од њих треба учити љубав према музици.  Ипак, код нас је то мало другачије, улица као стејџ је потцењена. Ја морам да признам да никад нисам имао ту храброст да станем на такву сцену, али сам решио да свака моја свирка буде налик уличном свирању. Клубове сматрам једнако важним местима, која су такође понуђена свим пролазницима, а они могу да одаберу свирку за себе.  Топ Зона: Како си одлучио да се пријавиш на такмичење „Ја имам таленат“?  Пре годину и по дана сам пожелео да обавим један експеримент, да се представим малом броју људи и видим како ће им се то допасти. Пошто је публика то лепо прихватила, из малог простора у Казанџијском 

17 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Марија Станојевић

сокачету прешао сам у већи “Jazz around”, а онда у „Sunset”, где сам и сада. Видевши рекламу за „Ја имам таленат“ одазвао сам се новом изазову и уз помоћ публике дошао до другог места. Затим је Бреговић чуо како ја то радим и позвао ме у „Три па један за Осло“.  Топ Зона: Да ли ти пријају коментари упућени на твој изглед и шарм или би више волео да те посматрају само као музичара?  Волео бих да ме комплетно сагледавају. Неким људима је важна појава да би их нешто заинтригирало. Моја пријатељица Невена Крагић, први члан мог тима, радила је фотографије којима смо рекламирали моје свирке. Дакле, људе сам желео да привучем и занимљивом фотографијом, а знао сам да ћу их задржати певањем.   Топ Зона: Ко ти пружа највећу подршку?  Наводим публику, иако наравно, стоји да је прва и основна подршка у породици и пријатељима. Главну подршку добијам од људи који ме не познају, од оних који ме најобјективније посматрају, нису везани за мене неким животним искуством, већ само тренутком док сам на сцени. Њихово “хвала” након наступа ми много значи.  Топ Зона: Ко те од музичара инспирише?  Углавном музичари средњег века, ренесансе, барока, који су и открили музичке форме, које се користе данас. Њихова једноставност ми је занимљива: тужан си или срећан, смејеш се или плачеш. 

Топ Зона: Шта мислиш о домаћој музичкој сцени? Колико људи могу да препознају квалитет музике коју свираш у земљи, где се чини да је музичка сцена претрпана неукусом?  Не бих ја ово време назвао добом неукуса, већ добом пасивних поп‐рок музичара. Не желим да звучим критички, само мислим да морамо бити отворенији док радимо оно што волимо, да све то поделимо са другима и дамо пуно себе, уколико желимо да делујемо на музичке токове. Знам доста фантастичних, генијалних музичара, који никако да се понуде јавности. Желим да видим људе који се боре, који излазе на улицу и свирају, који имају више храбрости од мене. На публици је да одабере своју музику, а на нама да јој понудимо оно што најбоље знамо и волимо.  Топ Зона: Публику називаш другарима…?  То ми је остало од Бранка Коцкице! Они јесу другари. То је оно што осећам, кад сам на бини, другарство. Више волим да кажем другари него пријатељи, зато што је то мање обавезујуће и за мене и  за људе којима се обраћам.   Топ Зона: Шта те још занима поред музике?  Сада не стижем да посветим пажњу додатним активностима, углавном сам у музици, у клупским свиркама. Иначе, волим фотографију, стреличарство... Пре пар година, када сам био у Бриселу, на студијама, купио сам лук и стреле јер ми је то жеља из детињства (тренирао сам 

стреличарство). Затим, обожавам картинг, у Бриселу су ме тренирали европски шампиони, тако да сам тамо проживео доста занимљивих ствари.  У наредним месецима ћу се више окренути себи, да би уметност коју треба да стварам, имала што искренију ноту и била што комплетнија.  Топ Зона: Да ли ти недостаје слободно време?  Бављење музиком је такво, да уопште немам осећај да је то време заузето. Све време сам у комуникацији са људима, дружењу, певању, што ме и одмара у исто време.  Топ Зона: Шта би издвојио са својих путовања?  Тек пре пар година сам дошао у ситуацију, да могу да отпутујем негде и онда сам одједном обишао много тога. Још увек не могу да средим утиске, али где год сам био, осећао сам се као код куће и то ме је обрадовало. Људи су свуда жељни сличних ствари. Често слушам друге како говоре: „Био сам у Паризу, али ми је фалило да дођем кући“. Иако и мени често недостаје Ниш, свуда се осећам као код куће. Осећам да сам грађанин света!  Топ Зона: Да ли припремаш CD?  Имам пуно песама и Мармар пише текстове, а кад ће бити CD не знам. Вероватно ће изаћи до краја године јер има притисака са свих страна. 

Катарина Костадинов

“Мирис” утицаја на  „Име руже” 

Читали сте „Име руже“? Сећате се отрованог монаха и фратра Вилијама Баскервилског? Ово је текст о утицајима који стоје из романа. „ Име руже“ је роман Умберта 

Ека, штампан 1980. године. У њему се преплићу тровања монаха, мистерије, инквизиција, научни метод и још много других мотива. Радња се дешава 1327. године у једној опатији на северу Италије. Фрањевачки фратар Вилијам Баскервилски и његов ученик Адсо су на пропутовању и свратили су у манастир у коме се дешава необично убиство. Даље вам нећемо препричавати ‐ књигу у шаке овог лета и уживајте.  Како странице одмичу, видимо да је Вилијам Баскервилски, чије је име изведено из имена Вилијама Окамског и романа Артура Конана Дојла „Баскервилски пас“, поборник дедуктивног метода закључивања и да је као инквизитор, многе ослобађао оптужби да се баве вештичарењем.  Ова књига је одлична и због саме употребе научног метода у решавању проблема. Лик Вилијама Баскервилског представља комбинацију личности Роџера Бејкона, Вилијама Окамског и Шерлока Холмса. У овом тексту занимаће нас прве две особе.  Роџер Бејкон, познатији као „Doctor Mirabilis“, био је енглески филозоф и фрањевачки фратар. За њега се може рећи да је један од зачетника научног метода у Европи. Инспирисан је радовима Платона и Аристотела и раних исламских научника Авицене (Ибн Сина), Алхацена и Ибн‐Рушда. Завршио је студије на Оксфорду, а затим је и једно време био наставник на Универзитету у Паризу. Место предавача напушта након што улази у фрањевачки ред. Био је један од најобразованијих људи свог времена, знао је више језика, чак и арапски, што му је донело невоље, па и затвор у коме је провео неко 

време. Предвидео је открића микроскопа, наочара, летећих машина, парних бродова... Бејкон је стално истицао циклични круг посматрања, хипотеза и експеримената и наравно нужност независне верификације. Сматрао је да је експеримент на врху метода, јер сви закључци се доказују директним експериментом, као и да експеримент открива истине које не знамо, да експеримент истражује тајне природе и отвара нам знања прошлости. Проучавао је науку и списа арапских научника, а исте је превео на латински. Бејкон је преминуо 1294. године.  Вилијам Окамски је био енглески филозоф и фрањевачки фратар. Допринео је развићу логике и теологије. Познат је по „Окамовој оштрици“. Студирао је на Оксфорду, али није завршио студије. Након писања својих дела, папа га је оптужио за јерес. Успева да побегне из Авињона у Минхен, где и умире 1347. године. Најпознатији траг у науци му је мета‐теоретски принцип „Окамове оштрице (бритве)“ која на латинском гласи: „Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem” (“Ентитети се не смеју умножавати више него што је неопходно”). Другим речима ‐ уколико имамо два могућа објашњења, бираћемо простије. Узећемо један пример, да разјаснимо овај принцип. Замислимо да улазимо у собу и притискамо прекидач за светло. Сијалица не ради и можемо да констатујемо следеће:  1) Сијалица је прегорела или се прекидач покварио.  2) Зграду у којој живимо, опседају ванземаљци у жељи за отмицама, које се увек дешавају у мраку.   

19 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Милија Јовичић

Можда је пример исувише баналан, али током средњег века су многи недужни одлазили на ломачу под сумњом да изазивају несреће, које су се могле једноставније објаснити.  Сада ћемо се вратити много година пре Бејкона и Окама. Након распада Римског царства, неке од делова полако заузимају Арапи. И док је за Европу Средњи век ‐ «мрачно доба», за исламску културу исти представља “златно доба”. Захваљујући достигнућима исламске културе, десиће се период ренесансе и хуманизма. Многи текстови, нестали у Европи у пламену многих библиотека, сачувани су на Блиском Истоку, где су са грчког преведени на арапски. Арапско царство доживљава експанзију и током 8. века наше ере се простире на три континента. Територија данашње Шпаније је била под влашћу Арапа. Долази до контакта између цивилизација.  Нека од највећих имена арапске науке (а која се спомињу и у роману „Име руже“) су: Ибн ал‐Хајтам (Алхацен), Ибн Сина (Авицена), Мухамед ал‐Хорезми (реч алгоритам заправо потиче од његовог имена у форми латинског језика), Омар Хајам...  Ибн ал‐Хајтам (Алхацен) рођен је 965. године и један је од зачетника научног метода, експерименталне физике. Занимљиво је да у «златно доба» исламске културе, можемо наћи много креативних људи који допринос дају на свим пољима људске делатности, универзалних генија. Један од њих, Алхацен, бавио се физиком, анатомијом, астроно‐мијом, математиком, медицином, инжењерством, филозофијом и психологијим, визуелном перцепцијом. Његова књига о оптици је једна од најпознатијих и најутицајнијих књига у историји науке. Утицала је на Бејкона, Вилијама Окамског, Њутна, Декарта... Извео је бројне експерименте и дошао до закључка да се светлост креће праволинијски (што ће касније постати познато као “Фермаов принцип”). Дао је први објашњење “camera obscura” (који је касније тако вешто користио Вермер током сликања, али о томе надамо се неки други пут). 

Оставио је и траг на пољу експерименталне психологије, тачније, бавио се визуелном перцепцијом и оптичким варкама. Тврдио је да се слике јављају у мозгу, пре него у очима. Био је одличан експериментатор и развио је научни метод који се састојао од следећих процедура:  1. Посматрање 2. Поставка проблема 3. Формулација хипотеза 4. Тестрирање хипотезе експериме‐нтом  5. Анализа експерименталних резул‐тата 6. Интерпретација резултата и закљу‐чци 7. Публиказија проналаска  Преминуо је 1039. године у Каиру. За разлику од Аристотела (чија дела је читао), Ал‐Хајтам је сваку своју тврдњу поткрепљивао експериментима.  Ибн Сина или Авицена, рођен је 980. године. Током живота бавио се медицином, физиком, филозофијом, логиком, теологијом, поезијом. Написао је књигу за око 450 болести, од којих је, како је тврдио ‐ 240 преболео. Испитивао је и описао халуцинације, инсомнију, ноћне море, меланхолију, деменцију, епилепсију... и то га сврстава у зачетника неуропсихијатрије. Развио је теорију кретања, која је преживела у измењеном облику као Први Њутнов закон кретања. Тврдио је да се светлост креће коначном брзином, дао је објашњење дуге (нажалост погрешно). Забележио је транзит Венере и доказао је да је Венера ближа Земљи него Сунцу. Утицао је на многе европске научнике и филозофе, који су живели много касније.  Овде ћемо се зауставити и нажалост изоставити нека имена, да бисмо се посветили још једној теми, утицајима. У тексту смо се позабавили утицајима Бејкона и Вилијама Окамског на лик Вилијама Баскервилског, а затим и утицајима арапских научника на Бејкона и Вилијама Окамског. Видели смо међусобне утицаје у науци, али како то иде у књижевности? У једном есеју посвећеном књижевним утицајима, у књизи „О књижевности“ (постоји превод на 

српски у издању „Народне књиге“), Еко прича о преплитањима и утицајима између књижевника. Како Еко каже, на њега је доста током писања, утицао Борхес. Та веза је попут троугла, где су у два темена Еко и Борхес а једно теме представља посредника. Некада је та повезаност директна, а некада посредна. Занимљива је и библиотека манастира из романа, која садржи доста ретких књига, које управо представљају кључну реч овог текста. Помало подсећа и на чувену „Вавилонску библиотеку“ из истоимене приповетке Хорхе Луиса Борхеса, у којој се налазе све књиге које су написане и које ће бити написане. Иначе, ова приповетка је део основе теореме, познате као „Теорема о бесконачним мајмунима“, која каже да насумично куцајући по машини, мајмун током бесконачног времена, може да откуца „Име руже“ и не само њу, већ и све могуће књиге. Наравно, то не треба да остави места разочарању, већ полету, за почетак уживајте у лету и Еку, и насмејте се, без страха да ће вас неко отровати због тога (ко прочита књигу знаће).  Препорука за даље читање:  Умберто Еко: „Име руже“ Умберто Еко: „О књижевности“ Хорхе Луис Борхес: „Маштарије“ Александар Богојевић: „Топологија креативности“  Наставиће се... (можда) 

Вања Павловић

Лознички гимназијалци у Италији 

Још  једна  размена  ученика  средње  школе,  између  градова  побратима  ‐ Лознице  у  Србији  и  Казалмађореа  (Casalmaggiore)  у  Италији,  успешно  је реализована. Ова сарадња је започета пре више од пет година и до сада су готово све ученичке размене успешно реализоване.  

Ученици гимназије „Вук Караџић“ из Лознице, допутовали су у Казалмађоре првог маја и сместили се код својих домаћина, у италија‐нске породице, да би седам дана водили потпуно другачији живот него што је овде, у Србији.  Сутрадан су ученици са својим домаћинима обишли Пизу у Пјацу дел Мираколи (у буквалном преводу – „пијаца чуда“), где су посетили монумент Пизе – криви торањ, као и крстионицу и катедралу Дуомо. Потом су обишли Казалмађоре, који се може похвалити богатом истори‐јом. О томе сведоче Музеј де Бижу, односоно „Музеј накита“, где су познати уметници израђивали прелепе комаде. Оно што је сачувано кроз векове, данас се чува у том музеју. Посетили су и музеј Дјоти, који је некада служио као атеље где је стварао познати уметник по коме музеј и носи име – Ђузепе Ђоти. Овај сликар  је рођен 1779. у Казалма‐ђореу, да би се потом школовао у Парми, а затим и у Риму. Радио је фреске, као и слике са уљем на пла‐тну, а омиљена му је била истори‐јска тематика. Његов чувени ауто‐портерт се од 1821. налази у галерији Уфици, у Фиренци. Музеј Дјоти поседује неке његове ране радове, а поред тога поседује и дела модерне уметности, познатих сликара двадесетог века. Наши ученици су посетили и тетар Казалмађореа, који је прлично стар и на „даскама које живот значе“ су играла нека позната глумачка имена Италије.  Следећег дана, време их није послужило у Мантови, па су поприлично покисли обилазећи овај прелепи град. Обишли су Катедралу Мантове као и Војводину палату (Palazzo Ducale), а заинтересовани су обишли и ротонду Сан Лоренца, као и сат који се уздиже над њом. Након Мантове, сутрадан, обишли су Верону – инспрацију великог драмског писца, Вилијема Шекспира. Посетили су Јулијину кућу, а потом су 

отишли до Пјаце Дел’Ербе. На тој пијаци се некад продавало поврће, па је с тога названа Пијаца траве, а негде се преводи и као Зелена пијаца. Ту се налази и Дуждева палата из ренесансног периода. Након што су Млеци запосели Верону, изградили су ову палату на којој се може видети „венецијански лав“, што је био симбол њихове моћи. Обишли су и Берлински стуб, који је био мучилиште за лопове, који би, уколико би били ухваћени у крађи, били везивани за њега и гађани поврћем. Нико заправо не зна, зашто се тај стуб назива „берлинским“, али име му је остало и тако се и дан данас представља туристима. Од знаменитости су обишли још и Дантеов трг, а заинтересовани су успели да виде и базилку Сан Анастазиа као и базилику Сан Томазо. Истог дана су посетили и зидине Сермионеа, где су посматрали запењено језеро како бесни, док су јели најбољи сладолед (gelato) на свету. На крају, обишли су Сабионету и кућу Гонзаге (Kaza Gonzaga), која је одушевила средњошколце својом импозантношћу. Гонзага је био изузетно поносан на своје римско порекло, па је себи изградио читав град – Сабионету. Град је изграђен у облику звезде, а њим као монументи доминирају управо Гонзагина кућа (у којој се налази сала за забаву која је дуга стотину метара и осликана фрескама целом својом дужином).  Нажалост, због времена је отказан Дан креативности, тако да су ученици имали слободно поподне са својим пријатељима Италијанима, док су увече, шестог маја, имали опроштајну вечеру, коју су провели уз гитару и песму. Време је пролетело брзо и ускоро су се поздравили са својим другарима и породицама и потом кренули назад за Србију, носећи у себи једно невероватно искуство  

21 Топ Зона   http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

Бестежинско стање 

Бестежинско стање у летелицама на орбити око Земље, знано и као микрогравитација, утиче на људско тело много озбиљније него што се то обично мисли. Ма колико забавно изгледало лебдети у унутрашњости свемирског брода, много је труда уложено у то да се у таквим условима очува здравље астронаута. 

Прва значајна промена, коју астронаути осете приликом привидног ослобађања Земљиног гравитационог поља, односи се на поремећен осећај за равнотежу, услед изостанка гравитације која регулише стање и положај течности у унутрашњем уху, која притиском на чулне ћелије у нормалним условима шаље мозгу сигнале за осећаје смерова горе и доле. Ово изазива повраћање и мањак апетита, али само тело, поготово уз помоћ одређених лекова, превазилази овај проблем након неколико дана. Други слични проблеми, односе се на сливање крви ка глави, те утицај на бубреге и ниво течности у телу. Спорији процеси, који се одвијају негативно по тело астронаута су смањивање мишићне масе и слабљење мишића, услед изостанка потребе за пружањем потпоре телу, као и трошење костију из истих разлога. Наиме, у костима нашег тела се непрестано производе и троше 

минералне наслаге, док се у условима микрогравитације смањује производња ових минерала и кости губе на својој маси. Уколико се овај процес не би контролисао, јасно је да би астронаути трпели болне последице. Разложени минерали таложе се у бубрезима, па би астронаути паралелно са образложеним проблемима добијали и песак у бубрезима.   Током својих мисија на орбити око Земље, астронаути се подвргавају свакодневним физичким вежбама, одређеним препаратима и третманима који регулишу рад крвотока, односно одржавају скелет и мускулатуру. Јасно је да ови многобројни утицаји микрограви‐тације морају бити детаљније испитани, пре него што се крене у планирање дуготрајнијих боравака човека у свемиру, на пожељним мисијама као што су повратак човека на Месец и путовање до Марса. 

НАСА‐ини стручњаци процењују да се густина минерала, у костима астронаута у свемиру, смањује за један посто на месец дана. Узевши у обзир, да би шатлу са људском посадом било потребно нешто више од шест месеци само да стигне до Марса, очигледно је да проблеми који нас спречавају у даљем освајању свемирског комшилука нису само техничке и економске, већ и биолошке природе. Можемо да претпоставимо да је идући корак, вршење разних  експеримената на орбити око Земље и у симулираним условима на Земљи. С обзиром на тренутне промене у усмеравању буџета НАСА‐е, вероватно је реално надати се, да ће до тренутка када пут до Марса буде технички изводљив, бити откривено и како да се астронаути са Марса врате живи и здрави. 

Марија Јанковић

Образовање |  

Информативни веб  сервис за средњошколце 

www.mingl.org