ПРОТЕКЦИОНИЗАМ

Зачеци протекционистичке концепције спољнотрговинске политике налазе се још у крилу меркантилизма. Меркантилистичка концепција протекционизма заснована на уверењу да се једна земља може економски брже развијати на штету друге, у практичној примени одликовала се бројним инструментима спољнотрговинске политике који су били битно различити од данашњих протекционистичких мера. Протекционистичка политика се испољавала у спречавању приступа страним производима на домаће тржиште подизањем царинских баријера, али је полазила од концепције аутархичног привредног развоја као фактора од битног ако не и пресудног интереса у стратегији привредног развоја земље.За разлику од меркантилиста, који су се залагали и за политику забране извоза производа нижег степена обраде, протекционисти се не залажу за спречавање извоза сировина и полупроизвода, већ за ефикасну заштиту домаће производње од иностране конкуренције. То је једна од битних разлика меркантилизма и протекционизма. Меркантилисти су пажњу усмерили углавном ка позитивном трговинском билансу земље и изједначавали богатство земље са поседовањем племенитих метала (период меркантилизма се поклапа са златним стандардом у коме је средство плаћања био ковани златни или сребрни новац). Његову основу је чинила јака држава и екстензивно регулисање свих економских активности. И са растућим значајем протекционизма остало је присутно схватање да је позитиван трговински биланс знак просперитета и здраве економске ситуације у земљи а дефицит у трговинском билансу земље узиман је као показатељ назадовања и нестабилних економских прилика у земљи. (страна 9, Ацин Ђурица)Деветнаести век је био век либерализма. Енглеска је била земља са најразвијенијом индустријом и залагала се за слободну спољну трговину. Крајем 70-тих година осамнаестог века, северо-америчке државе су прогласиле своју независност од Енглеске. Појавом независних држава Америке мењају се дотадашња равнотежа и односи снага у свету. Енглеска је тиме изгубила део својих колонија, и то је морало имати утицаја на даље вођење производне политике земље која се до тад сировинама снабдевала увозом из колонија. Пошто је Енглеска већ имала развијену текстилну индустрију и металургију и није имала конкурента, она је желела да такву позицију и задржи. Плашећи се јачања и развоја других земаља, Енглеска је забранила извоз свих оруђа која би могла служити производњи и унапређењу производње оних производа који би могли конкурисати енглеским производима.У Европи је такође био започео процес распадања феудализма и формирање модерне државе. Тај процес је водио развоју и јачању доктрине економског национализма.Са стицањем независности 1776. године, САД нису могле одмах да се ослободе економске зависности од бивше метрополе (Енглеске), али су се појавила схватања о потреби оснивања домаће индустрије – која би била основна покретачка снага даљег развоја земље и основа за ослобођење од економске зависности. Цели XIX век, тј. од стицања независности, САД нису имале модел либерализма већ је то период умереног протекционизма који се јавља у САД.Целокупан развој општих економских и политичких прилика у Европи и САД допринео је да се приближно у исто време појаве и у САД и у Европи теоријске концепције које су оправдавале протекционизам као метод у политици развоја домаће привреде (индустрије), насупрот класичној теорији слободне трговине.

Још у XVIII веку основе америчке концепције протекционизма назначене су у Извештају о мануфактури у којем је Александер Хамилтон (Alexander Hamilton)

америчком Конгресу указао да је од далекосежног значаја да се Америка окрене развоју домаће индустрије, као предуслову за остваривање економске независности од иностранства (у првом реду од Велике Британије). „У циљу повећавања националног богатства, Хамилтон је заступао тезу о потреби да се подстичу специјализација и подела рада у оквиру и између америчких држава, и развоју нове привредне делатности, односно стварају предуслови за повећање тражње пољопривредних производа и за експанзију међурегионалне трговине.Ове циљеве је било могуће постићи, како је то Хамилтон видео, увођењем следећих инструмената у економској и спољнотрговинској политици земље:

Увођењем заштитних увозних царина на све производе који конкуришу домаћим производима;

Селективна забрана увоза производа; Забрана извоза сировина које су неопходне за развој домаће привреде

(индустрије); Субвенционирање домаће производње; Потпомагање извоза домаћих производа; Индиректне мере за повећање тражње на домаћем тржишту и повећање

домаће производње (премије, повраћај царина); Стимулисање нових проналазака и патената у земљи, ради повећања

ефикасности у домаћој производњи.“ (стр. 10, 11)

КЛАСИЧНЕ ТЕОРИЈЕ ПРОТЕКЦИОНИЗМА

Прве теоријске концепције о протекционизму налазимо у радовима Хенри Керија (Henry Carry) и Фридриха Листа (Friedrick List).Керија су на економска истраживања непосредно подстакле економске кризе које су погодиле Америку у првој половини XIX века као и појава маказа цена, тј. ниских цена пољопривредних производа и релативно високих цена индустријских производа у међународној трговини – и то како у време кризе тако и у време просперитета. Кери је сматрао да су ови диспаритети последица слободне трговине између земаља различитог нивоа привредне развијености. (стр. 11/12.)

Истражујући друштвени и економски развој појединих земаља и заштитне системе који су примењивани у тим земљама, Кери је дошао до закључка да само заштитним мерама може земља брже да се развија и да поред пољопривреде омогући развој индустрије и терцијалних делатности. Он је сматрао да заштитни систем треба да обухвати заштиту свих грана производње. Са тог становишта Кери је сматрао оправданим увођење царина не само кад се ради о увозу индустријских производа већ и пољопривредних производа. Његова предвиђања да ће развојем унутрашње трговине и елиминисањем иностране конкуренције доћи до елиминисања диспаритета пољопривредних и индустријских производа нису се остварила.

Почетком XIX века и у Европи, посебно у Немачкој све више је истицана потреба формулисања теоријских концепата ради вођења практичне спољнотрговинске политике која би одговарала новоформираним државама (младим државама у њиховим економским односима са развијеним земљама). Теоријске основе за заштитну политику „младих“ држава формулисао је Ф. Лист у „Систему политичке економије“.

„Лист је сматрао да земље које су се касније формирале као државе и касније кренуле ка економском осамостаљењу, не могу прихватити начело слободне трговине у

међународним економским односима. Принцип слободне трговине може се, према Листу, примењивати само у односима између земаља на приближно истом нивоу привредне развијености. Примењивање овог принципа у трговини између земаља са осетним разликама у степену привредне развијености само би учврстило у светској привреди и трговини доминацију развијених над мање развијеним земљама. Због тога је оправдано да неразвијене земље примењују заштитни систем као једно привремено средство – све дотле док се њихова привреда (индустрија) не подигне на такав ниво да може издржати конкуренцију индустрија из развијених земаља. Тек тада треба заштитни систем укинути. Лист није био противник система слободне трговине. Он је сматрао да неразвијена земља може прихватити систем слободне трговине тек од момента кад развије своје производне снаге до тога степена да може издржати конкуренцију развијених земаља на домаћем тржишту“. (Ђурица, стр. 12, 13)

За разлику од Керија, Лист је сматрао да не треба заштитити пољопривреду него да то треба учинити са индустријом. Дакле, залагао се за такав заштитни систем којим је требало обезбедити да немачка индустрија у свом развоју достигне енглеску индустрију – која је у то време била најразвијенија и коме су тежиле мање развијене земље. Лист је сматрао да је напредна само она земља која је у могућности да у међународној размени што више индустријских производа размењује за пољопривредне, односно да има развијенију индустрију од пољопривреде и да у међународној размени учествује с индустријским производима.

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА АРГУМЕНТЕ ПРОТЕКЦИОНИЗМА

Протекционистичких аргумената који се употребљавају за оправдање увођења спољнотрговинских рестрикција има знатан број. У литератури се наводи и преко двадесет аргумената којима се оправдава оштрији или слабији вид протекционистичке политике. Овде ће бити говора само о важнијим аргументима који се иначе и најчешће користе у правдању заштитне политике. То су пре свега аргументи заштите младе индустрије, аргументи побољшања односа размене (Terms of trade), аргументи заштите животног стандарда и друге, уз задржавање на посебним разлозима за оправданост протекционистичке политике у земљама у развоју. (стр.24)

АРГУМЕНТИ ЗАШТИТЕ МЛАДЕ ИНДУСТРИЈЕЈедан од најстаријих и најчешће коришћених аргумената којим се оправдава увођење протекционистичких мера је аргумент заштите младе, недовољно развијене индустрије. Овај аргумент у основи полази од неопходности заштите индустрије земаља закаснелих у привредном развоју. Индустрије ових земаља су инфериорне у односу на индустрије земаља одмаклих у привредном развоју и због тога их у почетној фази њихова развоја треба штитити од иностране конкуренције. (стр.25 Ђурица)„Он полази од ситуације у којој земља може имати потенцијалне компаративне предности у производњи одређеног производа, али због иницијално високих трошкова производње и ниског нивоу оутпута индустрија не може да се развије, или уколико је је већ почела са производњом, не може успешно да конкурише знатно раније формираним иностраним фирмама. У том случају је оправдана привремена заштита младе индустрије док се не оспособи да конкурише иностраним произвођачима и на тај начин реализује дугорочне компаративне предности земље, након чега је потребно уклонити протекционистичке мере и изложити домаћу индустрију иностраној конкуренцији. Међутим, да би овај аргумент био валидан неопходно је да приходи индустрије која се

развија буду довољно високи како би надокнадили вишу цену коју су домаћи потрошачи морали да плаћају за тај производ у периоду када је био заштићен.“Прва значајнија примена овог аргумента везује се за Америку. Александар Хамилтон је у свом „Извештају о мануфактури“ објављеном 1791. године управо овим аргументом правдао вођење протекционистичке спољнотрговинске политике у САД коју је карактерисало подизање високих царинских зидова како би се подстакла домаћа производња текстила, црних метала и осталих производа који су се борили са много конкурентнијим производима пре свега из Енглеске. Исти аргумент је користио и Фридрих Лист залажући се почетком XIX века за заштиту младе, неразвијене немачке индустрије од конкуренције из Енглеске.Влада Јапана је такође користила исти, посебно 50-их и 60-их година када је штитила своју индустрију челика, аутомобила, бродоградњу и електронску индустрију све док нису постали конкуренти након чега су уклоњене увозне баријере. Аргумент је у суштини коректан, али захтева одређена појашњења која донекле умањују његову валидност.Тешко је утврдити у којим индустријама земља има компаративне предности а искуство показује да се једном уведена заштита веома тешко уклања. Царинска заштита носи са собом социјалне трошкове с обзиром да потрошачи морају да плаћају вишу цену за заштићен производ у поређењу са ценом која би се формирала у условима слободне трговине. Уколико заштићена индустрија развије своје компаративне предности, трошкови заштите током периода развоја ће бити враћени у фази зрелости. Ако је направљена грешка приликом избора индустрије која ће се штитити, трошкови ће се само повећавати. Власници и радници у заштићеним индустријама ће се борити против укидања протекционистичких мера које им омогућавају релативно лагодан опстанак тако да је грешку која се једном направи веома тешко исправити.Ефекти који се остварују трговинским баријерама могу се постићи и субвенционирањем недовољно развијене младе индустрије. Дисторзију на домаћем тржишту треба отклонити коришћењем мера домаће политике радије него мерама трговинске политике. Производне субвенције представљају много директнији облик помоћи и лакше их је уклонити него увозне царине. Осим тога, оне су део буџетских расхода државе и много су чешћи предмет преиспитивања тако да се могу лакше укинути него царине уколико се покаже да је пружање помоћи одређеној индустрији била грешка. Међутим, ту се јавља конкретан проблем који се огледа у томе да субвенције представљају државне расходе, за разлику од царина које доносе фискалне приходе, и то је свакако значајан проблем са становишта земаља у развоју.

СТРАТЕГИЈСКА ТРГОВИНСКА ПОЛИТИКАОвај аргумент се може посматрати као проширење тезе Вернонове теорије животног циклуса производа као и ставова о заштити младе, недовољно развијене индустрије.Протекционизам се оправдава за нове или индустрије у настајању у периоду када су у току скупа истраживања и све док се не достигне економија обима која снижава просечне трошкове производње. Према овом аргументу, земља може да створи компаративне предности (привременим коришћењем протекционистичких мера) у индустријама као што су производња полупроводника, компјутера, телекомуникације и остале високо технолошке индустрије које се сматрају круцијалним за будући развој земље.Овај аргумент је сличан аргументу о заштити младе индустрије али се односи на развијене земље које могу да стекну компаративне предности у кључним високо технолошким индустријама.

Примере за вођење наведене политике можемо наћи у индустрији челика 50-тих, полупроводника 70-тих и 80-тих у Јапану, као и развоју Concorda 70-тих и Airbusa 70-тих и 80-тих у Европи. Иако стратегијска трговинска политика теоријски може да доведе до побољшања ситуације на тржишту одабраног производа и допринесе повећању националног благостања, уочавају се озбиљне тешкоће у његовој реализацији. Као прво, веома је тешко одабрати индустрије које ће у будућности моћи да освоје велико инострано тржиште, као и одговарајуће мере које ће им у томе помоћи. Друго, имајући у виду да већина водећих земаља примењује стратегијску трговинску политику у исто време, њихови напори се у значајној мери неутрализују тако да потенцијалне користи за сваку од земаља могу бити мале. Треће, када земља постигне одређени успех применом стратегијске трговинске политике, то се остварује на рачун других земаља (то је политика осиромашавања суседа) тако да се може очекивати да оне уведу заштитне мере.

АРГУМЕНТИ ЗАШТИТЕ НАДНИЦА И ЖИВОТНОГ СТАНДАРДА (јефтина радна снага)Аргументи заштите (виших) надница и животног стандарда оправдавају царинску заштиту ради одбране од увоза производа из земаља са нижим надницама. Ово резоновање полази од тога да земље са нижим надницама остварују по тој основи и ниже трошкове производње те тако стичу повољну конкурентску позицију на светском тржишту односно у међународној трговини. Због тога је потребно штитити домаћу производњу од утицаја нижих цена из иностранства, јер се веровало да су ниже иностране цене последица јефтиног рада који кроз нижу своју цену – обезвређење – угрожава реалне наднице, а тиме и животни стандард у земљама са релативно високим надницама.„Често се истиче да, на пример, закон о минималним надницама који је на снази у САД онемогућава домаће фирме да својим радницима исплаћују ниске наднице као што је то случај у земљама из којих се производи увозе на америчко тржиште. Ако се, на пример, у америчкој текстилној индустрији радницима плаћа најамнина од 8$ по сату, док су у Индији наднице 5$ по сату, лако је разумети због чега америчке фирме сматрају да су оне на губитку и да захтевају увођење царина како би надокнадиле разлике у трошковима производње и на тај начин биле у могућности да конкуришу производима из увоза“. (стр.155, Прекајац)Овај аргумент има своје недостатке и није валидан из разлога што се претпоставља да је најамнина једини трошак производње. Занемарује се да капитал, сировине и читав низ других инпута могу бити јефтинији у тој земљи чиме се у великој мери надокнађују разлике у висини најамнина. Имплицитно се полази од претпоставке да не постоји разлика у продуктивности рада између земаља што чини још један недостатак овог аргумента. Треба навести да су наднице у САД кроз историју биле више од надница у другим земљама због тога што је продуктивност рада радника у Америци била већа. Разлика у висини надница још увек одражава разлику у продуктивности рада, тако да се јединични трошкови разликују мање него најамнине.

АРГУМЕНТИ ОЧУВАЊА ИНДУСТРИЈЕ КОЈА ОДУМИРЕ