499_Resavanje Sporova Koji Proisticu Iz Stranih Ulaganja

5/17/2018 499_Resavanje Sporova Koji Proisticu Iz Stranih Ulaganja - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/499resavanje-sporova-koji-proisticu-iz-stranih-ulaganja 1/17

MAJA STANIVUKOVI Ć

REŠAVANJE SPOROVA KOJI PROISTIČU IZ

STRANIH ULAGANJA

U V O D

Proces ulaganja stranog kapitala podrazumeva da se između ugo-

vornih strana stvaraju dugoročni pravni odnosi koji nose u sebi veći rizik

da će doći do spora, nego što je to slučaj u običnim ugovorimameđunarodnog privatnog i trgovačkog prava. Zbog dužeg trajanja, uugovorima o stranim ulaganjima mogu lako nastupiti promenjene okol-nosti, ili viša sila, što može ozbiljno poremetiti ravnotežu između ugo-

vornih strana ili potpuno osujetiti izvršenje ugovora.Druga specifičnost ovih pravnih odnosa i sporova koji iz njih pro-

ističu je posebna uloga i značaj države u koju se kapital ulaže (država prijema, država domaćin). Ugovori o ulaganjima mogu biti sklopljeni

isključivo između privatnih lica ili između državnog organizma, s jednestrane, i privatnog lica (stranog ulagača), s druge strane. U oba slučaja

ugovor o ulaganju izložen je snažnom uticaju države prijema. Ona prekosvojih nadležnih organa po pravilu odreduje uslove pod kojima ulaganje udomaću privredu može da se izvrši. Jedan od mogućih uslova je i pribavljanje odobrenja za strano ulaganje koje izdaje nadležni državni

organ. Pored toga, u toku trajanja ugovora o ulaganju, država može

Dr Maja Stanivuković, docent Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

229



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

230

različitim zakonodavnim i upravnim aktima da utiče na prava i obavezeugovornih strana, a posebno stranog ulagača. Ona može preduzeti merenacionalizacije ili eksproprijacije i druge mere koje su po svom dejstvu

ekvivalentne eksproprijaciji u odnosu na preduzeće sa stranim ulogom (npr.diskriminatorno oporezivanje). Zatim, država može izmeniti uslove transfera

dobiti na koju strani ulagač ima pravo po osnovu svoga uloga i uslove

repatrijacije kapitala u slučaju da dođe do likvidacije preduzeća sa stranimulogom. U slučaju kada je neposredni saugovarač stranog investitora država, ili

njen organ, uticaj države je, naravno, još jači i neposredniji. Strani ulagač,možemo reći, ponekad ima položaj slabije ugovorne strane, jer druga ugovorna

strana (država), koristeći svoj suvereni položaj, može svojim jednostranimradnjama promeniti, ili čak ukinuti međusobna prava i obaveze iz ugovora oulaganju. To je naročito slučaj ako je kao merodavno određeno pravo države

domaćina.

PODELA SPOROVA KOJI PROISTIČU IZ STRANIHULAGANJA PREMA SUBJEKTIMA

Sporovi koji proističu iz stranih ulaganja (investicioni sporovi), mogu se pojaviti između različitih subjekata, odnosno na tri različita nivoa. U prvu

kategoriju spadali bi sporovi iz ugovora o stranom ulaganju koji se vodeizmeđu privatnih strana ugovornica. Takav bi npr. bio spor povodomtumačenja ugovora o osnivanju jugoslovenskog preduzeća koji je skopljenizmeđu strane firme i domaćeg preduzeća. Domaći saugovarač je u tom slučaju

jugoslovensko preduzeće u privatnoj, društvenoj, ili čak državnoj, svojini.Investicioni sporovi u kojima su obe stranke lica privatnopravnog karaktera,

rešavaju se na isti način kao i ostali sporovi međunarodne trgovine, dakle preddržavnim sudom, na osnovu zakonske ili ugovorene nadležnosti suda, ili pred

međunarodnom trgovačkom arbitražom (ad hoc ili institucionalnom) naosnovu arbitražnog sporazuma. U našem pravu, međutim, predviđeno je

ograničenje autonomije volje u pogledu sklapanja prorogacionih sporazuma ukorist stranog suda u ovoj vrsti sporova (vidi clan 30. Zakona o stranimulaganjima). Ostale opcije, kao što su koncilijacija i drugi alternativni načini

rešavanja sporova (ADR), koji postaju sve aktuelniji u svetu, mogu da se primene, ali se u praksi naših preduzeća to retko ugovara.



M. Stanivukovi ć : Rešavanje sporova koji proisti č u iz stranih ulaganja

231

U drugu kategoriju spadaju sporovi koji proističu iz investicija,odnosno nalaze se u vezi sa njima, a vode se između privatne stranke,s jedne, i suverene države, s druge strane. Preciznije govoreći, to su

sporovi između stranog ulagača i države prijema. Ovi sporovi moguda se pojave u formi ugovornog spora (kada je država jedna od

ugovornih strana u ugovoru o stranom ulaganju), ili u formivanugovomog spora (bilo da strano ulaganje nije izvedeno u

ugoyornoj formi - npr. ulaganje u sopstveno preduzeće stranog lica - bilo da je izvedeno u formi ugovora, ali država nije ugovorna strana u

ugovora o stranom ulaganju; u oba slučaja, tužilac - strani ulagač -tvrdi da je država svojom intervencijom narušila njegova prava naosnovu zakona odnosno ugovora sa doraaćim ulagačem).

Zbog specijalnog karaktera ovih sporova, u kojima jedna od

stranaka raspolaže, a druga ne raspolaže suverenitetom, nameđunarodnom nivou je uspostavljena posebna institucionalnaarbitraža, Centar za rešavanje međunarodnih investicionih sporova

izmedu država i državljana drugih država u okviru Svetske Banke uVašingtonu (ICSID). Nadležnost Centra ko ji je uspostavljen

Vašingtonškom konvencijom od 1965. godine,1 ograničava se nakategoriju sporova o kojoj trenutno govorimo. Postojanje Centra i

Konvencije ne znači da je isključena mogućnost rešavanja ovihsporova i na drugi način, tj. sudskim putem ili putem neke druge

institucionalne ili ad hoc arbitraže.

Medutim, kada je u pitanju nadležnost suda neke druge države,osim države prijema, može se pojaviti niz prigovora, kao što su prigovor imuniteta i isključive nadležnosti države prijema. Ipak, u

međunarodnoj praksi je bilo primera da su državni sudovi prihvatalinadležnost za investicione sporove proistekle iz ulaganja sopstvenih ili

tuđih državljana u stranim državama, posebno u slučajevimaeksproprijacije i nacionalizacije. Mada se odluke sudova u ovakvim

slučajevima ne mogu priznati i izvršiti u državi prijema, postojimogućnost da budu prinudno izvršene u samoj državi donošenja

odluke ili u nekoj trećoj državi na imovini države кo ја nije zaštićena

imunitetom. Naime, u savremenom zakonodavstvu i sudskoj praksi velikog

broja država, ne priznaje se izvršni imunitet za imovinu države koja se

koristi u trgovačke svrhe. Po našem zakonu, zabranjeno je ugovaranjenadležnosti stranog suda u investicionim sporovima (vidi član 30. Za-

1 »Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori« br. 7/67.



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

232

kona o stranim ulaganjima). Iz toga sledi da je nadležnost našeg suda za potrebe ispitivanja uslova priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka u

investicionim sporovima isključiva, dok isto ne važi kada je u pitanju priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka.

Treća kategorija obuhvata sporove izmedu suverenih država koji

proističu iz investicija. Do ovakvih sporova dolazi kada jedna od država preduzme diplomatsku zaštitu prava svoga državljanina koji je izvršio

ulaganje u drugoj državi. Diplomatska zaštita može se pružiti na raznenačine, npr. pokretanjem spora pred Međunarodnim sudom pravde, ako

su se za to stekli uslovi, pokretanjem arbitraže na osnovu dvostranekonvencije o zaštiti i unapređenju investicija, ukoliko takva konvencijavaži izmedu datih država, primenom mera represalija i retorzije, ili dru-

gim načinima rešavanja sporova koji državi stoje na raspolaganju uMeđunarodnom javnom pravu. U ovom radu koncentrisaćemo se na

drugu grupu sporova koja se može smatrati tipičnom za oblast stranih

ulaganja u modernoj praksi.

Osvrnimo se ukratko na pravni pojam stranih ulaganja2 koji ne-

posredno odreduje koji će se sporovi smatrati sporovima iz stranih ula-ganja. Vašingtonska konvencija ne određuje značenje ovog pojma, mada

ga uzima kao jednu od odrednica nadležnosti arbitraže Centra (vidi član25).

Konvencija o osnivanju Multilateralne agencije za garantovanje

investicija (MIGA) sadrži neke smernice za određ

ivanje pojma podobneinvesticije u članu 12. i dalje ih razraduje u tački 19. tumačenja koje jesastavni deo ove Konvencije.3 Možemo reći da opšti i obavezujući

pojam stranih investicija na međunarodnom planu ne postoji. Za pojamstranih ulaganja u domaćem pravu treba konsultovati odredbe Zakona ostranim ulaganjima i dvostranih konvencija o zaštiti investicija koje je

Jugoslavia ratifikovala.

Većina ovih akata ne sadrži definiciju stranog ulaganja u pravom

smislu, već se uglavnom ograničavaju na nabrajanje pojedinih ekonom-skih ili pravnih oblika i kategorija u kojima se strana ulaganja realizuju.

2 Kao i u drugim oblastima Medunarodnog privatnog prava i ovaj pojam može se

izraziti i u svom drugom obliku, tj. možemo govoriti o medunarodnim ulaganjima, ako stvari

posmatramo na globalnom nivou, a ne iz perspektive države u koju se ulaganje vrši.

3 Konvencija o osnivanju Multilaterlane Agencije za garantovanje investicija itumačenje konvencije, sa prilozima, »Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori« br. 4/91.



M. Stanivuković: Rešavanje sporova koji proistič u iz stranih ulaganja

233

Ostavlja se, dakle, sudiji (arbitru) da u graničnim slučajevima odredi,da li konkretni spor proističe iz stranog ulaganja ili ne.

PRAVNI IZVORI KOJIMA SE U NAŠEM PRAVU NEPOSREDNO REGULIŠE PITANJE REŠAVANJA

SPOROVA KOJI PROISTIČU IZ STRANIH ULAGANJA .

Pravne norme o rešavanju ove vrste sporova nalaze se u Zakonu ostranim ulaganjima, Zakonu o parničnom postupku, dvostranimmedunarodnim konvencijama o zaštiti i unapređenju investicija ivišestranim međunarodnim konvencijama koje se odnose na međuna-

rodnu trgovinsku arbitražu, a koje je naša zemlja ratifikovala (od po-sebnog značaja su Vašingtonska4 i Njujorška konvencija.5 Ovde ćemo seosvrnuti samo na one od navedenih izvora koji su posebno usmereni narešavanje investicionih sporova.

U Zakonu o stranim ulaganjima6 određeno je da »sporove kojinastanu po osnovu ulaganja stranih lica rešava nadležni sud uJugoslaviji, ako ugovorom o ulaganju, odnosno osnivanju nije predviđeno da takve sporove rešava arbitraža pri Privrednoj komoriJugoslavije ili neka druga domaća ili strana arbitraža« (član 30).

Ovom odredbom potvr đena je sloboda stranaka da ugovore arbi-

tražu kao način rešavanja svojih sporova koji proističu iz ulaganja. Toinače sledi i iz Zakona o prničnom postupku (član 469). Sloboda pro-rogacije nadležnosti inostranog suda je isključena, tako da se uspostavljaisključiva nadležnost domaćeg suda za sporove povodom ulaganja stra-nih lica, ukoliko nije posebno ugovorena arbitražna klauzula u ugovoruo ulaganju, odnosno ugovoru o osnivanju. Navedena odredba ima iz-vesne manjakavosti. U njoj se pominje samo ugovor o ulaganju i ugovor o osnivanju kao akti koji mogu da sadrže arbitražni sporazum, odnosnoarbitražnu klauzulu, mada se u Zakonu pominju i drugi pojavni obliciugovora o stranom ulaganju (npr. ugovor o koncesiji, ugovor o kupovini

akcija, itd.).7

Pored toga, prema ZPP-u i važećim međunarodnim kon-

4 Vidi fusnotu broj 1.

5 Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka od 10.VI 1958. godine, »Službeni list SFRJ, Medunarodni ugovori« br. 11/81.

6 »Službeni list SRJ« br. 79/94 i 29/96.

7 Dr Miroslav Paunović, Pravo stranih ulaganja u Jugoslaviji, Beograd 1995. str.

137.



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

234

vencijama, punovažno je i ugovaranje arbitraže u posebnom arbitražnomsporazumu koji ne bi bio sastavni deo ugovora o ulaganju, odnosno

ugovora o osnivanju, a iz ove odredbe bi proisticalo suprotno. Da negovorimo o tome da Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komoriJugoslavije u Beogradu koju zakonodavac posebno pominje, nije nave-dena svojim pravim i punim imenom.

Izostavljanje ugovora o koncesijama iz zakonske formulacije uovom kontekstu može imati posebnu težinu. Može se postaviti pitanje da

li su u našem pravu ugovori o koncesijama podobni za rešavanje putemarbitraže, ili, stručnim rečnikom rečeno, da li su ti sporovi arbitrabilni?

Prethodni Zakon o stranim ulaganjima (donet krajem 1988. godine)8 kojim su prvi put posle Drugog svetskog rata u jugoslovenski pravnisistem uvedene koncesije, imao je posebnu odredbu posvećenu rešavanju

sporova koji nastanu u izvršavanju ili tumačenju ugovora o koncesiji(član 27). Prema toj odredbi, sporove bi rešavao nadležni jugoslovenskisud, ako ugovorom o koncesiji ne bi bilo predviđeno da takve sporove

rešava arbitraža osnovana po Vašingtonskoj konvenciji o rešavanjuinvesticionih sporova izmedu država i državljana drugih država, odnosnoneka druga arbitraža.

S obzirom da sadašnji zakon ne sadrži decidiranu odredbu, postojirizik da će se država, u slučaju spora koji proističe iz ugovora o

koncesiji, pozvati na nepodobnost takvog spora za rešavanje putemarbitraže. Postoje dva moguća osnova za osporavanje arbitrabilnosti.

Jedan je postojanje isključive nadležnosti jugoslovenskog suda, a drugi,da je koncesija javnopravni odnos u kojem je isključena stranačka

autonomija volje. Isključiva nadležnost jugoslovenskog suda postoji zasporove povodom stvarnih prava na nekretninama i zakupa nekretninakoje se nalaze na domaćoj teritoriji, na osnovu člana 56. Zakona orešavanju sukoba zakona.9 S obzirom da su koncesije ugovori koji se

često, ako ne po pravilu tiču nekretnina, moguće je da se država oduprezahtevu za arbitražu ili za priznavanje arbitražne odluke, s pozivom na

ovaj prigovor. Drugi argument mogao bi biti da koncesija, kao javnopravni odnos, ne sadrži prava i obaveze kojima stranke mogu

slobodno raspolagati, u smislu člana 469. ZPP koji odreduje podobnostspora za rešavanje putem arbitraže.10

8»Službeni list SFRJ« br. 77/88.

9 »Službeni list SFRJ« br. 43/82, 72/82 i »Službeni list SRJ« br. 46/96.

10 Vidi npr. član 20e Zakona o stranim ulaganjima koji kaže da se koncesija može u

celini ili delimično preneti na drugo strano lice, samo uz saglasnost davaoca koncesije.




235

Ovakvim argumentima države strani investitor bi se mogao su-

protstaviti s pozivom na tekst Vašingtonske konvencije i važećeg Zakonao stranim ulaganjima. Zakonom su koncesija i ugovor o koncesiji

određeni kao jedan od dozvoljenih oblika stranih ulaganja u Jugoslaviju.Samim tim, pravni sporovi koji proističu iz pravnog odnosa koncesije

odnosno iz ugovora o koncesiji, kao sporovi koji neposredno proističu izinvesticija, mogu se rešavati putem arbitraže na osnovu pomenute

Konvencije, ukoliko su se stranke u sporu pismeno saglasile 0 tome (vidičlan 25. stav 1). Takode ukazujemo na clan 20b Zakona o stanimulaganjima u kojem se govori o sadržini ugovora o koncesiji. Jedna ododredaba koju takav ugovor, po mišljenju zakonodavca, treba da sadrži je

i odredba o načinu rešavanja sporova. Proističe da je to pitanje pod-vrgnuto stranačkoj autonomiji volje.

Ukoliko bi se država odlučila na osporavanje arbitrabilnosti spora uvezi sa koncesijom, odstupila bi od prakse većine zemalja u svetu koje

priznaju mogućnost da se ova vrsta sporova rešava putem arbitraže.11 Nataj način bi se strani investitori zainteresovani za koncesije u Jugoslaviji

veoma obeshrabrili. Smatramo da realno postoji spremnost jugoslovenskedržave da prihvati nadležnost arbitraže u eventualnim sporovima izkoncesija i šteta je što to nije nedvosmisleno iskazano i u zakonskomtekstu. Prilikom izrade nacrta nekog budućeg Zakona o stranim

ulaganjima, trebalo bi posvetiti mnogo više pažnje redakciji teksta normeo rešavanju investicionih sporova. To je jedna od ključnih odredaba koja

može opredeliti stranog investitora prilikom procene mogućih rizikaulaganja.

Dvostrane medunarodne konvencije o zaštiti i unapređenju inve-sticija sadrže značajne odredbe o rešavanju investicionih sporova.12 Po-

slednjih godina bitno je porastao broj dvostranih ugovora ove vrste usvetu. U jednoj studiji se navodi da se od 1980. do 1992. godine broj ovihugovora popeo sa jedne na četiri stotine.13 Podaci o postojećim i novim

ugovorima mogu se naći u publikacijama Međunarodnog centra zarešavanje investicionih sporova u Vašingtonu (Investment Treaties,

11 Prica, Radoje, »Ugovor o koncesiji« Novi ugovori od znač aja za privredni razvoj Jugoslavije, Zbornik radova sa Savetovanja održanog 16. i 17. Ill 1995. godine u Beogradu,

Beograd, 1995. godine, str. 183.

12 Besarović, Vesna, »Međunarodni bilateralni sporazumi o investicijama«, Pravni

život br. 3-4Д990, str. 563-580.

13 Schaufelberger, Peter, La protection juridique des investissements intemationaux

dans les pays en d ćveloppement, Lausanne, 1993.



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

list koji izlazi od 1984. godine) i Međunarodne trgovinske komore uParizu (Bilateral Treaties for International Investment, izdaje se od 1977.

godine). U okviru Azijsko-afričkog pravno-konsultativnog komiteta14

izradena su tri modela konvencije o zaštiti i unapređenju investicija, a pojedine zemlje izvoznice kapitala su sačinile sopstvene modele.

Jugoslavija je zaključila petnaest sporazuma o zaštiti i unapređenjuinvesticija.15 Svi oni sadrže odredbe o rešavanju eventualnih sporova i to posebno sporova između strana ugovornica, a posebno sporova između jedne strane ugovornice i privatnog ulagača iz druge strane ugo-vornice.16 Prvi sporovi tiču se tumačenja i primene dvostranog ugovora, adrugi nastaju povodom konkretnog ulaganja. Za nas su interesantneodredbe ovih sporazuma o drugom tipu sporova. Među njima postoji

značajna podudarnost. Gotovo sve odredbe pominju Centar za rešavanjeinvesticionih sporova u Vašingtonu (izuzev odredbe sadržane u bilate-ralnoj konvenciji sa Rusijom), ali se razlikuju u nekim detaljima i mo-

14 Objavljeno u International Legal Materials, vol. 23 od 1984. godine, str. 237.15 Konvencija između Vlade SFRJ i Vlade Republike Francuske o zaštiti investicija,

»Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori«, br. 4/75, Sporazum o zaštiti investicija između VladeSFRJ i Vlade Kraljevine Holandije, »Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori«, br. 49/76, Spo-razum između Vlade SFRJ i Vlade Arapske Republike Egipta o zaštiti investicija, »Službeni list

SFRJ, Međunarodni ugovori« br. 3/78, Konvencija između Vlade SFRJ i Vlade Švedske o uzajamnoj zaštiti investicija, »Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori«, br.12/79, Sporazum izmeđuSIV SFRJ i Vlade Kanade o zaštiti investicija, »Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori« br.5/80, Sporazum između SFRJ i Savezne Republike Nemačke o uzajamnoj zaštiti i poticanju ula-ganja sa protokolom, »Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori«, br. 7/90, Sporazum izmeđuSFRJ i Republike Austrije o poticanju i zaštiti stranih ulaganja, »Službeni list SFRJ, Međunarodniugovori«, br. 12/90, Sporazum između savezne Vlade SRJ i Vlade Ruske Federacije o stimulisanjui uzajamnoj zaštiti ulaganja, »Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori«, br. 3/95, Sporazum izmeđusavezne Vlade SRJ i Vlade Narodne Republike Kine o uzajamnom podsticaju i zaštiti ulaganja,Sporazum između savezne Vlade SRJ i Vlade Rumunije o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja,Sporazum između Vlade SRJ i Vlade Republike Bugarske o uzajamnom podsticanju i zaštitiulaganja, Sporazum između savezne Vlade SRJ i Vlade Republike Belorusije o uzajamnom pod-sticanju i zaštiti ulaganja, sporazum između savezne Vlade SRJ i Vlade Slovačke Republike o

unapredenju i uzajamnoj zaštiti ulaganja, svih pet sporazuma je objavljeno u jednom broju »Službe-ni list SRJ, Međunarodni ugovori«, br. 4/96, Sporazum između savezne Vlade SRJ i RepublikeMakedonije o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, »Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori«

br. 5/96, Sporazum između savezne Vlade SRJ i Vlade Poljske Republike o uzajamnom podsticanjui zaštiti ulaganja, »Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori« br. 6/96.

16 Konvencija sa Francuskom, članovi 2. i 8, Sporazum sa Holandijom, članovi VI i XI,Sporazum sa Egiptom, članovi 9. i 10, Konvencija sa Švedskom, članovi 6. i 7, Sporazum sa

Nemačkom, članovi 8 i 9, Sporazum sa Austrijom, članovi 7. i 8, Sporazum sa Rusijom, članovi8. i 10; Sporazum sa Kinom, članovi 8. i 9, Sporazum sa Rumunijom, članovi 8. i 9; Sporazumsa Bugarskom, članovi 8. i 9; Sporazum sa Belorusijom, članovi 7. i 8, Sporazum sa Slovačkom,članovi 8. i 9, Sporazum sa Makedonijom, članovi 8. i 9, Sporazum sa Poljskom, članovi 8. i 9.Jedino Sporazum sa Kanadom ne sadrži odredbu o rešavanju druge vrste sporova.

236




237

gućnostima izbora koje stoje na raspolaganju stranama u sporu, odnosno privatnom ulagaču i državi prijema.

Preovlađuje sledeće rešenje: strani ulagač i država prijema dužni suda po izbijanju spora pristupe pregovorima radi njegovog mirnog

rešavanja.17 Tek po isteku roka od šest meseci od datuma izbijanja spora,koji se računa od datuma podnošenja zahteva za rešavanje putem

pregovora drugoj strani,18 ili od datuma prijema takvog zahteva,19 ili oddana započinjanja pregovora,20 jedna i druga strana u sporu,21 ili samoulagač,22 imaju pravo da podnesu spor na rešavanje sudu ili arbitraži.

Sporazumi sa Rumunijom, Bugarskom, Belorusijom, Slovačkom, Ma-kedonijom i Poljskom daju ulagaču pravo izbora između tri mogućnosti: daspor pokrene pred: a) nadležnim sudom one strane ugovornice na čijoj je

teritoriji ulaganje realizovano, ili b) pred Međunarodnim centrom zarešavanje investicionih sporova u Vašingtonu, ili c) pred ad hoc arbitražomkoja će biti formirana u skladu sa arbitražnim pravilima UNCITRAL-a.

Sporazumi sa Nemačkom i Austrijom predvidaju samo jednu mo-gućnost: da se spor podvrgne arbitraži na osnovu Vašingtonske kon-vencije. Sporazum sa Bugarskom ograničava pravo obraćanja arbitraži na

sporove u vezi sa primenom članova 5. i 6. koji se odnose na ek-sproprijaciju, odnosno na transfer plaćanja koja se odnose na ulaganja.

Sporazum sa Rumunijom predviđa primenu pravila UNCITRAL-a na ad hoc arbitražu, samo ako stranke nisu ugovorile drugačije rešenje.Konvencija sa Slovačkom, osim mogućnosti obraćanja ad hoc arbi-

tražnom tribunalu uz primenu UNCITRAL-ovih arbitražnih pravila, predviđa i alternativu da se stranke obrate »nekom međunarodnom

arbitru«.

Sporazumi sa Bugarskom, Belorusijom, Slovačkom, Makedonijom i

Poljskom, uslovljavaju pravo obraćanja Centru za rešavanje investi-

17 Po sporazumima sa Nemačkom, Austrijom, Rusijom, Kinom, Rumunijom,

Bugarskom, Belorusijom, Slovačkom i Makedonijom.

18 Po sporazumima sa Nemačkom (od dana najavljivanja spora od jedne strane usporu), Rumunijom, Bugarskom, Belorusijom i Slovačkom. Sporazum sa Austrijom ne

odreduje dan od koga se ima računati rok.

19 Po Sporazumu sa Makedonijom.20 Po Sporazumu sa Kinom.21 Po Sporazumu sa Kinom, Makedonijom i Poljskom. Sporazumi sa Austrijom i

Rusijom ne navode izričito subjekte koji imaju pravo na pokretanje spora.22 Po sporazumima sa Nemačkom, Rumunijom, Bugarskom, Belorusijom, Slovačkom.



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

238

cionih sporova u Vašingtonu (ICSID) činjenicom da su obe stranke

potpisnice Vašingtonske konvencije.23 U Sporazumu sa Rumunijom ugo-

vorena je klauzula da se država ugovornica, koja je stranka u sporu sastranim ulagačem, neće u svojoj odbrani koristiti prigovorom imuniteta,niti činjenicom da je ulagač primio obeštećenje na osnovu ugovora o

osiguranju za celokupnu štetu ili pretrpljeni gubitak, odnosno za odredenideo takve štete ili gubitka.

Ova klauzula se često nalazi u novijim ugovorima o investicijama(sadrže je u sličnom obliku i Sporazumi sa Nemačkom i Austrijom). Onatreba da obezbedi da ne dođe do oglašavanja arbitraže nenadležnom, ili do

odbijanja zahteva, usled toga što je investitor na osnovu investicionegarancije, odnosno osiguranja od nekomercijalnih rizika, unapred primio

određeni iznos na ime obeštećenja. Inače, postojala bi mogućnost da sedržava pozove na odsustvo pravnog interesa tužioca da vodi spor zbogtoga što je već primio odštetu.

U ostalim dvostranim konvencijama sadržana su nešto drugačijarešenja. Sporazum sa Kinom je najbliži gore navedenom modelu. On u

slučaju neuspelih pregovora, predvida pravo jedne i druge strane u sporuda podnese zahtev nadležnom sudu države prijema. Za jednu užukategoriju sporova predviđeno je i pravo obraćanja arbitraži. To su

sporovi povodom naknade za eksproprijaciju. Oni mogu biti podneti narešavanje Centru za rešavanje investicionih sporova (ICSID) ili ad hoc

arbitraži pod uslovom da stranka nije koristila svoje pravo da pokrenespor pred sudovima države prijema. U samoj odredbi preciziraju seodređena pravila za formiranje ad hoc arbitraže koja donekle odstupaju od

UNCITRAL-ove (npr. duži rokovi imenovanja, odredivanje da za predsednika arbitražnog veća mora biti imenovan državljanin treće države

koja ima diplomatske odnose sa obe države ugovornice, itd. (vidi, clan 9.Sporazuma).

U Sporazumu sa Rusijom (clan 8), rešavanje sporova između jednestrane ugovornice i ulagača druge strane ugovornice regulisano je na

sledeći način: u slučaju da se pregovori, koji su obavezni pre pokretanja

spora, pokažu neuspešnim, razmatranje spora može se preneti na-

23 Prema podacima sadržanim u ITA (Institute of Transnational Arbitration)

Scoreboard od januara 1996. godine, Bugarska i Makedonija za sada nisu potpisnice

Vašingtonske konvencije, a Belorusija i Slovačka jesu. Status Jugoslavije je pomalo

nedefinisan. Mada u rubrici stoji da je Jugoslavija ratifikovala ovu Konvenciju, u fusnoti je

navedeno da novoj Jugoslaviji još nije priznat status sukcesora bivše Jugoslavije, na osnovu

njenog zahteva kod OUN.




239

dležnom sudu ili arbitraži strane ugovornice na čijoj teritoriji su izvršenaulaganja, ili arbitražnom sudu ad hoc, u skladu sa arbitražnim pravilima

UNCITRAL-a.U odredbama konvencija o zaštiti investicija, koje je vlada SFRJ uranijem periodu zaključila sa vladama Francuske, Holandije, Egipta iŠvedske, pominje se takođe Centar za rešavanje investicionih sporova uVašingtonu. Konvencija sa Švedskom predviđa da će se spor podnetiovom Centru uz saglasnost obe stranke u sporu. Dakle, investitor ne možeda pokrene spor pred Centrom sa pozivom na ovu odredbu, nego, da biimao to pravo, mora uvrstiti arbitražnu klauzulu kojom se ugovaranadležnost Centra u sam ugovor o stranom ulaganju. Sličnu odredbusadrži i član VI Sporazuma sa Holandijom, koji predviđa obavezu države

prijema da blagonaklono razmotri molbu državljanina druge strane ugo-vornice da se svaki spor koji bi mogao proisteći u vezi sa investicijom, podvrgne nadležnosti Centra, i da o svojoj odluci pismeno obavesti pod-nosioca takve molbe.

Sporazum sa Egiptom, međutim, sadrži odredbu (član 8) kojom se predviđa da strane ugovornice podnose na rešavanje Međunarodnomcentru za rešavanje investicionih sporova svaki spor koji nastane u vezi sazaštitiom investicija od nekomercijalnih rizika, ukoliko to zatražidržavljanin, odnosno privredna organizacija koja pripada državi ugo-vornici. Tumačenje ove odredbe može biti sporno. Da li to znači da ulagač

može da pokrene spor pred Centrom direktno na osnovu ove odredbe, ili je neophodno da postoji arbitražna klauzula u samom ugovoru oulaganju? Ovde se govori o obavezi strana ugovornica da podnesu spor narešavanje Centru, pri čemu se, očigledno, misli na države ugovornice uovom sporazumu, a ne na ugovorne stranke u ugovoru o ulaganju.

Tu je, dakle, reč o njihovoj obavezi da se svaka pojedinačno pod-vrgnu arbitraži koju protiv njih eventualno pokrene državljanin ili prav-no lice druge države, a ne o obavezi da se njih dve upuste u spor predCentrom, po tom pitanju. Ovo drugo bi bilo nemoguće, zbog toga što je naosnovu same Vašingtonske konvencije, nadležnost Centra ograničena narešavanje sporova između država i državljana drugih država, dok jeisključeno vođenje i rešavanje sporova između dve suverene države predovim tribunalom. S obzirom da odredba člana 8. Sporazuma sa Egiptom,ne traži prethodnu saglasnost ugovornih strana (države i investitora)da se spor podvrgne nadležnosti Centra, smatramo da treba tumačitiovu odredbu tako da ona daje neposredno pravo investitoru



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997

.

240

na podnošenje tužbe pred Centrom, kao što to predviđaju i odredbe

novijih dvostranih ugovora o zaštiti investicija npr. sa Nemačkom, Au-strijom, Rumunijom, Bugarskom, Belorusijom, Poljskom, itd.

Zanimljiva je i odredba sadržana u Konvenciji sa Francuskom(član 2). Prema ovoj odredbi, odobrene investicije »će biti predmet

posebne obaveze (organa savezne vlade) koja naročito uključujeobraćanje Međunarodnom centru za rešavanje sporova koji se odnose nainvesticije, ako u slučaju spora u roku od tri meseca nije moglo biti

postinriuto sporazumno rešenje«. Po našem mišljenju, i ovde se radi oneposredno ugovorenoj nadležnosti Centra za sporove koji proisteknu izinvesticija francuskih državljana. Ipak, s obzirom da se radi o dosta

nejasno formulisanoj odredbi, moguća su i drugačija tumačenja. Trebaimati u vidu i to da u vreme kada je ova dvostrana Konvencijazaključivana u međunarodnoj praksi još uvek nije bilo uobičajeno

neposredno ugovaranje obavezne nadležnosti arbitražnog Centra uVašingtonu, kao što je to danas.

SFRJ je potpisala i ratifikovala Vašingtonsku konvenciju od 18.

marta 1965. godine o rešavanju investicionih sporova između država igrađana drugih država.24 Trenutni status konvencije u odnosu na SRJ nije

definisan i zavisi od razrešenja pravnog pitanja sukcesije sadašnje SRJ(Srbije i Crne Gore) u odnosu na međunarodne ugovore bivše SFRJ (ista

neizvesnost vlada i u odnosu na važenje drugih gore navedenihdvostranih i višestranih ugovora koji su sklopljeni pre aprila 1992.godine). Nadležnost institucionalne arbitraže, Centra za rešavanje me-

đunarodnih investicionih sporova, koji je osnovan ovom Konvencijom(ICSID), do sada je samo jednom izričito ugovorena u praksi stranihulaganja u Jugoslaviju, u ugovoru o koncesiji sklopljenom između Vlade

Republike Srbije i stranog investitora.25 Ne treba, međutim, zaboraviti da

je nadležnost Centra neposredno ugovorena i odredbama dvostranihugovora o zaštiti investicija. Realno je očekivati da će se ubuduće na-

dležnost ove arbitraže mnogo više ugovarati, zbog toga što se država,kroz favorizovanje koncesija, BOT aranžmana i jakih državnih predu-

24 Konvencija je stupila na snagu 20. aprila 1967. godine. Jugoslavija je potpisala Konvenciju 21. Ill

1967. godine, a ratifikovala je Uredbom SLV od 23. XII 1966. godine (»Službeni list SFRJ, Međunarodni

ugovori« br. 7/67). Prilikom potpisivanja, Jugoslavija je odmah deponovala i ratifikacioni instrument. Shodno

tome, Konvencija je za Jugoslaviju stupila na snagu 20. IV 1967. godine. Vidi Dika, Mihailo, »Konvencija o

priznanju i izvršenju inozemnih arbitražnih odluka (New York, 1958) i Konvencija o rješavanju investicijskih

sporova izmedu država i državljana drugih država (Washington, 1965), Privreda i pravo br. 3-4/1983, str. 47.

2 5Vidi, Prica, Radoje, »Ugovor o koncesiji«, op. cit. 11, str. 184.




241

zeća, nametnula kao glavni potencijalni ugovorni partner stranih ulagača uJugoslaviju.

Uslovi za nadležnost ICSID arbitraže u Vašingtonu su a) saglasnost

stranaka, b) status stranaka i c) priroda spora. Saglasnost stranaka mora biti izražena u pismenoj formi. Jednom data saglasnost ne može se jednostrano povući (član 25. stav 1. Konvencije). Sama ratifikacijaVašingtonske konvencije, ne tumači se kao blanko saglasnost države zasve buduće slučajeve. Medutim, saglasnost države da bude tužena pred

ovim Centrom može biti izražena ne samo u posebnom arbitražnomsporazumu, ili kao arbitražna klauzula u ugovoru o ulaganju, nego i

odredbom sadržanom u dvostranoj konvenciji o zaštiti i unapređenjuinvesticija, ili u zakonu o stranim ulaganjima, odnosno nekom drugom

zakonu. U potonjem slučaju, nadležnost će postojati, samo ako je sa-

glasnost države da bude tužena pred ovim Centrom, data nedvosmisleno i bezuslovno. Za uspostavljanje nadležnosti Centra neposredno na osnovuodredaba konvencije ili zakona nije dovoljno reći da će Centar bitinadležan za rešavanje investicionog spora ako se sa tim saglase obe straneu sporu.

Da bi Centar (ICSID) bio nadležan, potrebno je da jedna stranka bude država potpisnica Konvencije, a druga privatno lice koje je

državljanin druge države potpisnice (član 25. stav 1. i 2). Ovaj uslovuveden je da bi se osiguralo automatsko izvršenje arbitražnih odluka

Centra na osnovu odredaba same Konvencije (članovi 53-55).26 Isklju-

čena je nadležnost za sve sporove u kojima su obe stranke suverenedržave. To važi i u slučaju subrogacije države u pravni zahtev svoga

državljanina koji je investirao u drugoj državi. Isključena je i nadležnostCentra za sporove između države i njenih sopstvenih državljana. Kada su

u pitanju pravna lica, njihova pripadnost ceni se prema mestu osnivanja ilisedištu u trenutku kada su stranke dale svoj pristanak da se podvrgnuarbitraži Centra; izuzetak od ovog pravila postoji u korist pravnih licaosnovanih u državi prijema za koje su se stranke ugovorile da će se

smatrati državljanima druge države zbog toga što kontrolu nad

26 Postoji mogućnost ugovaranja nadležnosti Centra i za one investicione sporove koji

ne ispunjavaju ovaj usiov, i to na osnovu Dodatnog mehanizma za rešavanje investicionih

sporova, koji je, uz donošenje posebnog arbitražnog pravilnika uveden 1978. godine. Za

izvršenje arbitražne odluke donete na osnovu Dodatnog mehanizma, međutim, ne važe pravila

Vašingtonske konvencije o izvršenju. Da bi se obezbedila efikasnost tako donetih arbitražnih

odluka, sam pravilnik o arbitraži Dodatnog mehanizma predviđa da mesto arbitraže mora da

bude u nekoj od država potpisnica Njujorške konvencije.



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

242

tim pravnim lice vrše strani interesi. Shodno tome, arbitražni postupak pred Centrom mogu pokrenuti protiv države ugovornice i pravna lica

koja su osnovana i imaju sedište u toj državi, ako se nalaze pod stranomkontrolom i ako su se stranke saglasile da to lice zbog toga smatraju

državljaninom druge države ugovornice. (član 25. stav 2. pod b) Vašing-tonske konvencije).

Često se na strani države, kao ugovorna stranka u ugovoru o ula-ganju pojavljuje neki centralni ili lokalni organ vlasti, javna ustanova ili

državno preduzeće.

U tom slučaju, potrebna saglasnost za podvrgavanje budućih spo-

rova arbitraži Centra može se dati samo uz odobrenje države. Medutim,država ugovornica može obavestiti Centar da takvo njeno odobrenje nije

neophodno (član 26. stav 3. Konvencije).27

Da bi se spor mogao podvrgnuti arbitraži potrebno je da bude pravne prirode, odnosno da se tiče tumačenja i primene zakona i pravnih propisa. Takode, mora se raditi o sporu koji je u direktnoj vezi sa ula-ganjem, odnosno koji je nastao neposredno iz ulaganja. Npr. ne mogu se

razmatrati sporovi o tome da li je oportuno revidirati uslove ugovora uslučaju da dode do značajne promene konjukture. S druge strane, moguće

je razmatrati one sporove koji se odnose na stabilizacione klauzule i»hardship«. Tipični pravni sporovi tiču se npr. povrede ugovora,

zakonitosti ekproprijacije, odredivanja visine naknade, itd.28 1

26. Država potpisnica konvencije čiji je državljanin ugovorio na-

dležnost Centra za rešavanje sporova sa državom prijema, odriče se prava na diplomatsku zaštitu prava tog državljanina. Medutim, u slučaju

da se druga država potpisnica ne povinuje arbitražnoj odluci Centradonetoj u tom sporu, pravo na diplomatsku zaštitu se ponovo uspostavlja

(član 27. Vašingtonske konvencije).

Prema podacima kojim raspolažemo, do 1992. godine u okviruCentra za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu doneto je ukup-

27 Francuski tekst konvencije govori o: »collectiviti publique ou tel organisme

dipendant de l'Etat«, a engleski tekst o »constituent subdivision or agency of State«. Naši

prevodioci su u zvaničnom prevodu na srpski objavljenom u Službenom Iistu preveli na

sledeći način »sastavne oblasti ili organa države potpisnice«. Aleksandar Goldštajn i Siniša

Triva, Međunarodna trgovačka arbitraža, Zagreb, 1987, str. 376, predlažu kao bolji sledeći

prevod: »javna ustanova ili organizacija države ugovornice«.

28 Vidi, Delaume, Georges R., »ICSID Arbitration: Practical Considerations«, 1

Journal of International Arbitration (1984), str. 117.




243

no osam arbitražnih odluka,29 od kojih su tri poništene, a u četrnaest slučajevadošlo je do poravnanja.30

MERODAVNO PRAVO ZA SPOROVE KOJI PROISTIČU IZ

STRANIH ULAGANJA

Pitanje određivanja merodavnog prava za sporove koji proističu iz stranih

ulaganja je kompleksno i ovde ćemo se samo ukratko osvrnuti na osnovna rešenja.Ako je reč o ugovornom sporu, osnovna dilema je, da li se priznaje autonomija

volje ugovornih strana i da li je ona neograničena? U našem pravu (član 19.

Zakona o rešavanju sukoba zakona), za ugovor je merodavno pravo koje suizabrale ugovorne strane, ako tim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije predviđeno nešto drugo. Izuzetak su ugovori koji se odnose na nepokretnosti, gde je kao isključivo merodavno odredeno pravo države na čijoj se teritorij i nalazinekretnina.31

Određeno ograničenje autonomije volje na ovom planu predstavlja postojanje Zakona o stranim ulaganjima, koji kao javnopravni propis

u značajnoj meri određuje uslove ulaganja. Stranke ne mogu izboromstranog prava isključiti primenu imperativnih odredaba ovog zakona, a

isto se odnosi i na imperativne odredbe drugih javnopravnih propisa

(npr. Zakona o preduzećima, kada je u pitanju osnivanje preduzeća sastranim ulogom sa sedištem u Jugoslaviji). Pravo izbora merodavnog

prava u ugovorima o ulaganju priznaje se u Vašingtonskoj konvenciji

29 AGIP Company v. Popular Republic of the Congo (30. novembra 1979, godine) 21 1LM 1982,

str. 726; Benvenuti et Bonfant v. People's Republic of the Congo (8. avgusta 1980. godine), 21 ILM 1982.

godine, str. 740; Amco Asia Corporation et al v Indonesia (21. novembra 1984. godine), 23 ILM 1984, str.

351; Amco Asia Corporation et al. v Indonesia (odluka o poništaju), 25 ILM 1986, str. 1439; Amco Asia

Corp., Pan American Development Limitedand P. T. Amco Indonesia v. The Republic of Indonesia (31.

maj 1990. godine), 5 International Arbitration Report (1990) str. 3; Liberia Eastern Timber Corporation(LETCO) v The Government of the Republic of Liberia (31. mart 1986. godine), 26 ILM 1987, str. 647;

Klockner v. United Republic ot. Cameroon, 11 YbCA 1986, str. 162 i Asian Agricultural Products Ltd

(AAPL) v. Republic of Sri Lanka (27. jun 1990. godine) 30 ILM 1991, str. 577.

30 Vidi, Schaufelberger, Peter, La protection juridique des investissements internationaux

dans les pays en developement, op. cit. 13, str. 604.

31 Izraz »ugovori koji se odnose na nepokretnosti« je široko postavljen i mogao bi poslužiti

kao osnov za pogrešno tumačenje, da se jedan broj ugovora o stranom ulaganju (posebno ugovori

o koncesijama, ali i drugi ugovori u kojima se podrazumeva ulaganje kapitala u nepokretnu imo-

vinu) ne mogu podvr ći stranom pravu.



P R A V N I Ž I V O T br. 12/1997.

244

(vidi član 42. stav 1) i u praksi međunarodnih trgovačkih arbitraža. Ono podrazumeva da se može izabrati kao merodavno, ne samo pravo države

domaćina ili neke treće države, nego i nacionalno pravo stranog ulagača(mada se ovo u praksi retko dešava), ili lex mercatoria, opšti principi

međunarodnog prava i slično.U odsustvu izbora stranaka, naše pravo ne predviđa posebno

rešenje za ugovore o stranim ulaganjima, osim za ugovore o prenosutehnologije.32 Prema tome, primenjuje se opšte rešenje koje važi za sve

nepomenute ugovore, a to je pravo prebivališta, odnosno sedišta po-nudioca, ako posebne okolnosti slučaja ne upućuju na neko drugo me-rodavno pravo.

U Vašingtonskoj konvenciji (član 42. stav 1) stoji, da će u

odsustvu saglasnosti stranaka o merodavnom pravu, arbitražni sud primeniti pravo države potpisnice koja je stranka u sporu (uključujući injene propise o sukobu zakona) i odgovarajuće propise međunarodnog

prava. Ukoliko odlučuje neka druga institucionalna ili ad hoc arbitražanačin utvr đivanja merodavnog prava može biti propisan pravilnikom

institucionalne arbitraže ili arbitražnim pravilima koja su strankeusvojile.

Prema Arbitražnim pravilima UNCITRAL-a koja su najčešeće u primeni, arbitri će, ukoliko stranke to nisu same učinile, odrediti me-

rodavno pravo za ugovor prema kolizionim pravilima koja smatraju me-

rodavnim (clan 33). Navedimo još, da je u dvostranoj konvenciji ozaštiti i unapredenju investicija izmedu Jugoslavije i Kine, predviđeno,

da će u slučaju spora sud presuđivati u skladu sa zakonima one straneugovornice koja je stranka u sporu i u koju je ulaganje izvršeno,uključujući i njena pravila o sukobu zakona, odredbe dvostranogsporazuma i opšte priznate principe međunarodnog prava koje

prihvataju obe strane ugovornice (član 9. stav 7).

U praksi se najčešće kao merodavno pravo određuje pravo države

u koju je izvršeno ulaganje. U vanugovornom sporu koji se bazira nazahtevu za naknadu štete usled eksproprijacije i drugih akata države

kojima se narušavaju prava stranog ulagača treba primeniti kolizionenorme koje se odnose na vanugovornu odgovornost za štetu. I one ćeobično dovesti do primene nacionalnog prava države prijema.

Bilo da je primena nacionalnog prava države prijema ugovorena,ili da se do primene tog prava došlo na osnovu neke kolizione norme,

32 Ovi potonji mogu po svojoj prirodi predstavljati ugovore o stranom ulaganju,odnosno biti njihov sastavni deo.




treba očekivati da će u slučaju značajnog odstupanja tog prava od opštihnačela i standarda medunarodnog prava (npr. potpuni izostanak nak-nade za ekproprisanu imovinu) biti primenjena ta načela i standardi. Nataj način se u međunarodnoj arbitražnoj praksi rešava problem koji

proističe iz protivrečnog položaja države kao ugovornog partnera, s jedne, i zakonodavca, s druge strane. Kombinovana primena prava

države domaćina i opštih principa međunarodnog prava kao korektiva,sve više se prihvata i u međunarodnim sporazumima, kao što smo videli

na primeru Vašingtonske konvencije.

ZAKLJUČAK

Nakon što smo dali kratak pregled osnovnih problema i pitanja

koja se javljaju u vezi sa rešavanjem sporova iz stranih ulaganja i naj-važnijih pravnih izvora koji neposredno regulišu ovu materiju, namećese zaključak da norme o rešavanju investicionih sporova u našem pravu

nisu u potpunosti prilagođene savremenim uslovima i potrebama pri-vlačenja stranog kapitala. Mada je Jugoslavia potpisnica relevantnih

međunarodnih konvencija u ovoj oblasti, neadekvatna zakonska regu-lativa ometa dobru sliku koju bi stranom investitoru ovaj podatak mogao

poslati. Posao zakonodavca treba da se svede na to da jasnije

proklamuje slobodu ugovornih stana da same utvrde način rešavanjasporova koji proističu iz ulaganja, uz odredivanje eventualnih granica te

slobode (npr. isključenje prorogacije nadležnosti stranog suda). Takode,zakonodavac bi mogao da utvrdi pretpostavku da se primenjuje pravodržave u koju se kapital ulaže u odsustvu izričitog izbora ugovornih

strana.

245

Documents

499_Resavanje Sporova Koji Proisticu Iz Stranih Ulaganja