3. ОСВАЈАЊЕ МЕКСИКА

3.1. Кортезова младост у Шпанији - долазак у Америку – учешће у освајању Кубе

Фернандо Кортез рођен је око 1485, у Меделину у Естремадури као и већина

конквистадора. Мајка му је била охола жена а отац сурови војник, пешадијски капетан,

учесник италијанских ратова.. Типичан хидалго, сиромашан али поносан. Проводио је

време у лову и читању витешких књига. Са четрнаест година Фернандо послат на против

воље на студије у Саламанку. Тамо води беспризоран живот. Отац га кажњава свирепо

бичевањем, беспризоран живот

У 19. години,. 1504. долази на Хиспаниолу, Веома омиљен у друштву, картарош,

храбар у борби са Индијанцима. Учествује са Диегом Веласкезом као секретар 1511. у

покоравању Кубе. добија велики посед на Куби. Прави уносан посао бавећи се

рударством ратарством. Био је час у милости час у немилости Веласкеза због свог

разузданог понашања - честих љубавних веза. Веласкез је сумњао да Кортес сплеткари

против његове личности. У 26 години Кортез је земљопоседник. Посвећује се плантажи

коју обрађује робовском радном снагом. богато се жени и посвећује земљорадњи. Завео

је једну од четири сестре богатог грађанина Хуареза Каталину. Кортез је оптужен за

завођење и за заверу против Веласкеза. Ухваћен је и затворен, два пута бежи. На крају се

богато жени Каталином.

3.2. Експедиције Фернандеза де Кордове и Грихалве 1517. и 1518. године – прве вести о

Мексику

Стизале су вести о новим богатим земљама на копну. Веласкез је 1517. послао

Франциска Фернандеза де Кордову да испита западно копно и трага за златом. Када се

нашао на отвореном мору захватила га је бура и скренула га са правца. После три недеље

лутања по мору искрцао се на непознату обалу. Били су изненађени када су угледали

60

трагове једне развијене индијанске цивилизације за коју нису знали. Становници су

билил живописно одевени у памучна одела.

Кордова је у ствари стигао на полуострво Јукатан западно од Кубе. Ту је цветала

једна од најсјајнијих цивилизација претколумбовске Америке култура Маја. Они нису

били питоми као Индијанци са острва. Кишом стрела су отерали Кордову и његове људе.

Веома нерадо Кордова се вратио на Кубу носећи са собом неколико златних предмета

ванредне занатске израде.

Следеће године 1. маја 1518. Веласкез је послао други експедицију под

заповедништвом Хуана де Грихалве. Шпанци су пловили уз обалу Јукатана, ушли у

Мексички залив и искрцали се у Чампотон, једном од грдова у коме су Кордовини људи

претрпели тешке губитке. Био је зачуђен када је видео монументалне камене храмове,

велике тргове пуне људи и њиве засејане кукурузом. Кренуо је ка западу у области у које

Кордова није стигао. У крају који је данас мексичка држава Табаско наишао је на

Индијанце спремне да преговарају. Од њих је први пут чуо за земљу звану Мексико,

моћну државу богату златом

Астецима је владао Монтезума ИИ. У његову престоницу Теночтихлан стизале су

редовно вести о кретању белих људи. Астеци су били узрујани. Појава белаца подударала

се са предсказаним повратком бога Квецалкоатла, пернате змије, са белим лицем, брадом

и необичним оружјем. Бела једра шпанских бродова и њихов изглед јачали су то

веровање. Ацтечко пророчанство говорило је да ће се Квецалкоатл вратити у години Це

Ацатл. То је требало да буде 1519. односно следећа година. Бог се враћао са правом на

престо. Требало му је указати најсрдачније гостопримство не би ли одложио свој

повратак и пустио средовечног Монтезуму да заврши своју владавину.

Монтезума је наредио двојици своијих гласника да се врате на обалу. Рекао им је

61

да ступе у додир са странцима и да им дају злата и драгог камења и неких рукотворина

од перја. Цаеви посланици били су импресионирани Шпанцима, посебно њиховим

бродовима који су им се пре чинили као дело богова него људских руку. Шпанци су их

срдачно примили и почастили се обиљем хране коју су им Ацтеци донели. Били су први

Европљани који су пробали чоколаду. Заузврат Индијанци су били први почашћени

вином које пре тога никада нису пробали. Како нису били навикли на алкохол морали су

да преноће на броду. Срдачно су се растали а Шпанци су рекли да ће се вратити.

Посланици су Монтезуми донели поклоне Шпанаца. Једну јефтину огрлицу од

стаклених перли и бродски двопек. Краљ је за двопек рекао да га подсећа на камен.

Ставио је у једну руку камен у другуз двопек и закључио да је двопек тежи. Монтезума је

изјавио да се плаши да проба двопек јер би то било светогрђе пошто је то храна богова.

Свештеницима је наређено да тај комадић двопека закопају изван града. Уз дужне

почасти кекс је прент у Тулу престоницу раније толтечке цивилизације и закопан у храму

бога Квецалкоатла. Монтезуму су бринуле изјаве Шпанаца да ће се вратити.

Пошто је откривену област назвао Новом Кастиљом Грихалва се вратио на Кубу

са узорцима злата. Уместо похвала доживео је грдњу од Веласкеза. Гувернер је био љут

што се Грихалве није држао датих наређења да оснује насеље на обали.

3.3. Организовање експедиције

Вести о богатству новоотркивених земаља дражиле су бројне дангубе и

авантуристе на Куби. Како би за себе присвојио нове територије Веласкез је брже-боље

организовао експедицију. За заповедника је изабрао свога секретара и пашенога

Фернанда Кортеза. Овоме је то добро дошло пошто је управо ставио хипотеку на своје

имање. Кортес је платио већину трошкова за опремање експедиције. Веласкез је био

колебљиве природе. Страховао је да ће га Кортез изневерити и себи присвојити право на

62

новоосвојене земље и злато. Одлучио је да смени Кортеза. На то су га хушкали и његови

рођаци који су желели да добију право руковођења овим походом.

Да би предухитрио Веласкезову наредбу о смењивању Кортез је кришом испловио

из луке Сантијаго. Пловио је следећа два месеца дуж јужне обале острва врбујући људе и

прикупљајући опрему. На Веласкезове позиве да се врати и дође на разговор правио се

невешт. Сакупио је флоту од 11 бродова на којима је било 550 војника 16 коња, 10

пушака и четири мала топа фалконета.. Кортесу су тада биле 34 године. Његови

официри су бирани ратници, који су већ ветерани у освајањима. Огромну славу стећи ће

у походу на Мексику и у походима које ће касније самостално предводити у друге делове

средње и јужне Америке: Педро де Алварадо кршни плавокоси момак; Кристобал де

Олида; Гонзало де Сандовал; Хуан Ескаланте; Диего де Ордаз. Кормилар је био

искусни Аламинос који је водио Колумба на његовом четвртом путовању. Као обичан

војник у походу је учествовао и Бернал Дијаз који ће касније о томе написати књигу.

3.4. Почетак похода – Козумел – Табаско – Доња Марина -Вера Круз

Флота је испловила ка западу 18. фебруара 1519. године и упутила се ка острву

Козумел недалеко од обале Јукатана. Неки његови људи под заповедништвом будућег

великог конвистадора Педра де Алварада су стигли на острво раније и опљачкали

тамошње Индијанце. Кортез их је изгрдио. Урођеницима је прочитао декларацију којом

их је позвао да буду поданици шпанског краља. На Козумелу је уврстио у своју

експедицију човека који ће бити од велике важности у походу на Мексико. То је био

Хијероним де Агилар, католички ђакон који је пре осам година доживео бродолом и

постао роб једног индијанског поглавице. Он је добро научио језик Индијанаца и био је

драгоцен као преводилац.

На даљој пловодби Кортез се заусавио у Табаску, граду у коме је већ боравио

63

Грихалве. Индијанци нису били љубазни као годину дана раније. Њихови суседи су им

замерили што су се показали као кукавице и нису протерали уљезе. Табасканци су извели

војску од 12.000 људи. Шпанци су били далеко малобројнији али су њихова борбеност,

ратна вештина и боље наоружање учинили да добију битку. Индијанце су нарочито

уплашили коњи које су први пут видели. И они као и други становници Америке нису у

почетку схватали да су коњ и јахач два бића па им се чинило да имају посла са

чудовиштима.

Кацики, индијанске поглавице заклели су се на верност шпанском краљу и

прешли на хришћанску веру. Међу бројним драгоценим даровима које су индијанци

уручили Кортесу било је и двадесет девојака. Једна од њих била је и Малинча коју су

Шпанци прозвали доња Марина.1 Она је постала Кортезова љубавница. Родила му је

сина Мартина Кортеза. Била је кћи поглавице и знала је и језик Ацтека и језик Маја тако

да је помагала Кортезу и својим угледом и као тумач. Ускоро је Марина научила и

шпански и потпуно заменила Агилара.

Кортез је продужио пловидбу уз обалу док није стигао до острва Сан Хуан де

Улва. Монтезума га је очекивао и послао му је у сусрет своје изалсанике. Ови су дошли

на брод да би Кортезу указали почасти. У петак 22. априла 1519. Шпанци су се искрцали

на копно. По некој чудној подударности то је било исте године истог месеца и чак истога

дана када је пророчанство предсказало да је Кецалкоатл обећао да ће се вратити.

Монтезумини изасланици уручили су Кортезу раскошне дарове: Један диск у

облику сунца велик као точак на колима са много слика, сав од чистог злата, и други, још

већи, диск од сребра у облику месеца, такође раскошно осликан. Кортес је намеравао,

како је касније писао шпанском краљу, да Монтезуму доведе "било мртва било окованог

1 То је била велика почаст индијанској принцези јер ни сам Кортез није имао титулу “Дон”

64

у ланцима ако се не покори... круни вашег величанства."

Шпанци су се искрцали на једновм веома суморном и нездравом подручју

мексичке обале и назвали га Терра Цалиенте - врела земља. Било је пуно врућих

смрдљивих баруштина и комараца. Многи су се разболелли од тропске грознице а

тридесет Шпанаца је умрло. Ту су Шпанци уз помоћ Тотонака подигли насеље Вилла

Рица де ла Вера Цруз претечу града Вера Круз, данас чувене луке у Мексику. Кортез је

тада наговорио војнике да га изаберу за команданта и врховног судију у новој колонији.

Није више признавао Веласкеза него само краља у Ваљадолиду. Веласкезове присталице

су намеравале да побегну на Кубу. Кортез их је двојицу обесио а а трећи је бичеван и

одсечене су му ноге. Упутио је један брод у Шпанију са писмом новом краљу, Карлу В, у

коме објашњава и правда свој поступак. Послао је владару и благо које је добио од

Монтезуме.

3.5. Спаљивање бродова - марш ка Семпоали -Тласкала - Чолула

Да би показао своју одлучност да заузме Мексико и да би потпуно придобио

колебљиве и малодушне спалио је бродове. Кортезу је на руку ишла ситуација у

Ацтечкој држави. Многи покорени народи били су незадовљни Монтезумином

владавином. Посетила га је прво делегација Тотонака и жалили се на Ацтеке. Кортез је са

војском кренуо ка тотоначкој престоници Семпоали.. Ту је добио 100 носача и

придружило му се 40 угледних тотоначких ратника. Тамо су га саветовали да оде у

Тласкалу. То је била мала државица у планинама чије се становништво најдуже опирало

владавини Ацтека. Теночтихлан је био удаљен од Семпоале 400 км врлетних планинских

путева Средином августа 1519. Шпанци су напустили Семпоалу и после две недеље

напорног пута преко врлети стигли у Тласкалу. Борбени, непокорни горштаци су

непријатељски дочекали и белце. "Убићемо те богове и појести њихово месо". Без

65

икаквих преговора одмах су напали Шпанце. Борба је била тешка. Тласкаланци су били

много опаснији противник од приморских Индијанаца. Јако су вешто руковали копљима

и батинама од опсидијана. За време једног предаха у шпански логор је дошло 50

Тласкаланаца наводно да преговарају. Када су их појединачно испитивали признали су да

су дошли да уходе. Шпанци су им одмах свима одсекли шаке и послали њиховим

главарима. Борбе су се наставиле и Шпанци су победили. Тласкаланци су признали пораз

и постали најоданији шпански савезници у свим тешким тренуцима приликом освајања

Мексика. Позвали су их у град да се одморе и дали им значајне контигенте војника.

У близини Тласкале према Теночтихлану су се налазили огромни вулкански

врхови Попокатапетл, Ихтасихуатл и Оризаба високи око 5400 м. Да би импресионирао

Индијанце један од Кортезових официра, Диего Ордаз је предложио да се попне на

Попокатапетл. Ордаз је у подухват кренуо са 9 шпанаца и неколико индијанских носача.

Вулкан је још увек био активан и чула се страшна грмљавина. Пролазећи подручја,

глатког камења и лаве Шпанци су стигли до висине од 4.800 метара где је почињао снег.

Били су у сандалама и трпели наизменично студен и врелину. Вулкан је бљувао лаву у

ужарени угаљ. Планина је дрхтала од потреса. Шпанци су се од надљудске напоре,

отровани сумпорним парама, попели на врх планине на ивицу гротла. Две године касније

конквистадори ће направити још већи подвиг. Поново ће се попети на Попокатапетл да

би скупили сумпора за прављење барута. Један Шпанац ће се због тога у нарочито

направљеном кавезу спустити у гротло да би накупио сумпора. Подухват пењања на

вулкан биће поновљен тек три века касније 1827. године.

У Тласкали је Кортез добио вести од Монтезуме. Позивао га је да дође у

Теночтихлан преко Чолуле. То је био свети град бога Квецалкоатла у коме је било преко

400 храмова. Међу њима је била и једна пирамида већа од оних у Египту. Тласкаланци су

66

упозорили Кортеза да је Чолула замка. Када је остао при своме дали су му пратњу од 400

ратника.

Намера Ацтека била је да Шпанце увуку у град, сместе их а потом све побију.

Дочек је био лажно срдачан. Становништво је изашло на улице да поздрави дошљаке

правећи се да не види своје заклете непријатеље Тласкаланце. Двадесет хиљада ацтечких

војника је скривено по кућама чекало да нападне Шпанце. Кортез је био искусан војник.

Тласкаланцима је рекао да остану ван града а он своје војнике није сместио одвојено већ

у ограђеном простору око главног храма. Малинча је чула од жена да се спрема завера.

Кортез је први ударио. Позвао је свештенике и великодостојнике Чолуле у двориште

храма. На дати знак Шпанци су их засули ватром из пушака и топова а потом докрајчили

мачевима. У том налету масакрирано је око три хиљаде Инђанаца. У покољу су

учествовали и распомамљени Тласкаланци. Настала је кланица у којој нису били

поштеђени ни жене и деца. Чолула је горела три дана.

3.6. Долазак у Теночтихлан – хапшење Монтезуме

Тако је савладана и Чолула једини град на путу до престонице која је била 100 км

удаљена одатле. Тласкаланци су Кортезу понудили 10.000 ратника али је он узео само

1.000 носача. Пут до Теночтихлана трајао је недељу дана по стрмим планинским стазама.

Дувао је ледени ветар а војска се споро кретала по поледици и снегу.

Када су избили надомак Теночтихлана Шпанци су били пренеражени. Са планине

су угледали долину у којој се налазило око тридесетак градова. Најлепши међу њима,

Тенчотихлан, са својим белим монуметалним каменим грађевинама налазио се на острву

на средини језера Тексоко. Подсећао је на Венецију. Са копном је град био повезан трима

насипима који су водили ка северу истоку и југу. На њима су се налазили путеви који су

водили у средиште града. Насипи су били испресецани каналима преко којих се

67

прелазило покретним мостовима. У граду је било око 60.000 кућа већина их је била на

стубовима и становници су до њих долазили чамцима. Насупрот суровом планинском

пејзажу долина је била сва у раскошном зеленилу, цвећу и усевима. Тако је осам месеци

пошто је испловио са Кубе Кортез 8. новембра 1519. угледао Мексико.

У сусрет шпанској колони изишао је лично Монтезума. Ношен је у златној

носиљци украшеној драгим камењем. Балдахин је био украшен зеленим перјем. Када је

сишао са носиљке дворјани су стављали памучне простирке по којима је газио у својим

позлаћеним сандалама. Његови племићи ишли су босоноги. Монтезума је поздравио

Кортеза као Квецалкоатла, бираним речима пуним дивљења. Шпанци су смештени у

центру града у палати која гледа на главни трг Теночтихлана. У близини се налазио и

храм бога рата страшног Итцилпочлија (Хуитсилпохтли). Ту су Кортезови људи свакога

дана могли да посматрају страшни обред приношења жртава којима је свештеник

обредним каменим ножем вадио срце и показивао га док се још пушило. Леш је бацан са

врха храма. Удови жртве су служили као обредна храна свештеника и племића а труп је

бацан животињама из оближњег зверињака. У близини се налазила једна скела (полица)

за лобање на којој су шпанци пребројали 136.000 лобања.

Кортез је био нестрпљив да покори Мексико Шпанији а истовремено узнемирен

за сопствену судбину и судбину својих људи. Били су лепо дочекани али краљ је био

ћудљив и нису знали докле ће ова љубазност трајати. Поједине индијанске поглавице су

нападале Шпанце. Кортез је одлучио да зароби Монтезуму и стави га под свој надзор и

тако преко њега завлада Мексиком. То је био крајње дрзак и одважан план.

Кортез је са тридесет добро наоружаних поверљивих официра ушао у

Монтезумину палату и затражио од њега да пође са њима. Ацтечки владар био је запањен

оваквом неуљудношћу и дрскошћу. Доња Марина га је убедила да је боље да послуша

68

иначе ће га Шпанци на лицу места убити. Веласкез де Леон је Монтезуму назвао псетом.

Краљ је однет у носиљци у шпански штаб. Умиривао је своје племиће који су плакали.

Кортез је подстицао Монтезуму да и даље влада али је он постао потиштен и безвољан.

Доживео је још једно понижење. Принуђен је да обави церемонију заклетве на верност

шпанском краљу. Ацтеци научени да поданички слушају свога владара нису у први мах

знали шта да предузму.

Кортез је дошао у сукоб и са свештенством. Са неколико Шпанаца посетио је

храм бога рата управо када су се још пушиле жртве распараног грудног коша и осећао

смрад прженог меса. Кортез је био згрожен. Ацтечки свештеници су се подсмевали

његовој вери. У гордом Шпанцу пробудио се крсташки дух и стравични гнев. Обратио се

свештеницима речима:"Биће ми велико задовољство да се борим за свог Бога против

ваших богова који су праве ништарије!". потом је докопао гвоздену шипку и почео да

разбија камене идоле.

3.7. Кортез саваладава Нарваеза – борбе у Теночтихлану – Ла Ноцхе Тристе

Могућност да се Ацтечка држава покори мирним путем више није постојала.

Својим плаховитим наступом Кортез је поништио све што је градио дипломатском

вештином и мудрим одмереним поступцима. Да ситуација буде још гора гувернер Кубе

Веласкез је желео да смени непокроног Кортеза и послао је експедицију под

заповедништвом Памфила де Нарваеза који је требао да преузме Кортезово место.

Нарваез је дошао са 18 бродова 900 војника од којих је било 80 коњаника и исто

толико наоружаних пушкама, двадесет топова и 1.000 Кубанаца. Кортез је добио весто

о томе. Оставио је у Теночтихлану Педра де Алварада а он је са 70 људи кренуо за

Семпоалу где се Нарваез улогорио. Под окриљем кишовите ноћи Шпанци су се

међусобно тукли до јутра. Кортез је савладао свог супарника који је при том изгубио око.

69

Нарваеза и његове војнике је придобио обећавајући им богатство и кренуо тако појачан

натраг у Теночтихлан.

Ту се стање сасвим погоршало. За време Кортезовог одсуства Ацтеци су

приредили једну светковину приликом које се кип бога рата Ицилпочлија преносио

редом из храма у храм. Пратила га је поворка од неколико хиљада људи ,ненаоружаних

одевених само у скупоцене ношње од перја и драгог камења. На главном тргу града је

почео плес праћен заглушујућом буком бубњева. Шта се десило. Да ли је Алварадо под

дугим душевним притиском изгубио живце или га је привлачила жеља за пљачком. Био

је углавном згрожен и засташен призором. Уз то, мрзио је све кривоверце. Он и његови

људи су улетели у масу Мексиканаца и као у неком трансу извршили свирепи покољ.

Потом су се страхујући од освете утврдили у палати коју су Индијанци опколили.

Ацтеци су нападали као помамни не осврћући се на жртве, без страха од топова и

пушака. Алварадо је тада извео Монтезуму на врх храма и ставио му мач под грло.

Завладала је тишина и напади су привремено престали.

Када се Кортез вратио у Теночтихлан затекао је пусте и и тихе улице. Није морао

да се борбом пробија до палате. Тек када је стигао тамо почели су напади десетина

хиљада Индијанаца. Да би одобровољио Ацтеке за преговоре Кортез је пустио на

слободу Монтезуминог брата Куталхуака (Гватимозина). То је био погрешан потез јер су

тако Ацтеци добили новог вођу. Он је већ сутрадан повео своје сународнике на јуриш.

Узалуд су били топови и пушке. Индијанци су упркос великим губицима бесомучно

опијени дрогома пулком насртали на зидине палате. Петог дана борби Кортез је позвао

Монтезуму да се обрати свом народу да увери Ацтеке да ће шпанци напустити

Теночтихлан ако им се омогући да у миру изађу из града. Монтезума је знао да је сва

власт већ пренета на његовог брата и слутио је шта га чека. Обукао је свечано рухо.

70

Борбе су зачас престале када се он појавио на крову палате. Његова појава изазвала је

тишину пуну поштовања. Али, када је поменуо Шпанце чуло се бесно урлање. Полетела

је киша камења и стрела. Монтезума је погођен са три каменице. Један ударац у

слепочницу био је смртоносан. Монтезуму су рањеног уклонили. Он је кидао завоје

којима су га Шпанци превијали. Није одгонетнуто да ли је умро од рана или су га

конквистадори докрајчили.

Кортез је знао да се мора пробити из града. Међутим Теночтихлан је био на

острву и повезан насипом са копном. На насипу је било осам мостова које су Ацтеци

сада уклонили. Шпанци су конструисали преносни мост. Уследило је стравично

повлачење из Теночтихлана познато као Ла Ноцхе Тристе - тужна ноћ.

У ноћи 30. јуна падала је киша. Један од војника, Ботело, који се бавио врачањем

и астрологијом, закључио је да је ове ноћ повољан тренутак за повлачење. Касније ће

бити касно. Шпанци су одржали мису и потом се поворка кришом искрала из палате.

Било је 1.100 Шпанаца, неколико хиљада индијанских савезника, тридесетак топова и

око стотину коња. Војници су били натоварени тешким златом и другим

драгоценостима, нарочито они који су касније стигли. Шпанци су под заштитом мрака

прошли кроз пусти град. Грмљавина и киша су правиле већу буку него колона војске.

Међутим, приметила их је нека стара Индијанка. Њен врисак био је знак за узбуну.

Свештеници су лупали у добоше од змијске коже. Цео град и околина су оживели. Језеро

је било прекривено чамцима који су хрлили ка насипу. Покретни мост је морао да буде

остављен. Киша каменица и стрела засула је Шпанце. Коњи се клижу по блату. Војницу

су падали у језеро. Неки су се одмах удавили под теретом оружја и злата, неке су

индијанци убили а друге су одмах водили у храмове и приносили на жртву Ицилпочлију.

Њихови крици су ођекивали кроз ноћ и допирали до ушију Шпанаца који су се уз тешку

71

борбу пробијали. По језеру су пливали лешеви људи и коња. Преживели су газили преко

те гомиле. Педро де Алварадо кога су Индијанци због дуге плаве косе звали Тонатио

(сунце) се спасао чудом. Био је окружен непријатељем. Тада је своје дуго копље зарио у

масу тела и чамаца и помоћу њега прескочио на другу страну насипа. Две трећине

Шпанаца је изгинуло.

3.8. Битка код Отумбе – изградња флоте – заузимање Мексика

Тиме невоље још нису биле завршене. Пред Шпанцима је стојало још 160 км

ацтечке територије који су их делили од Тласкале. Дошло је до битке код Отумбе.

Ацтеци су били далеко бројно надмоћнији. Шпанци и Тласкаланци су се борили у

спанској борбеној формацији. Направили су збијену кару копљаника. Тако су успесно

одолевали нападима. Ипак, изгледало је да је битка потпуно изгубљена и да ће огромна

маса Индијанаца преплавити Спанце и њихове савезнике. Тада је Кортез опет направио

лудачки смео потез. Угледао је црвене перјанице ацтечких команданата далеко у маси

Индијанаца. Са групом одабраних војника пробио се мачем до њих и побио вође.

Ацтечка војска је захваћена малодушноћу обуставила напад.

Остало их је живо само 440, Спанаца 600 их је погинуло у Ноцхе Тристе и код

Отумбе. Тласкаланци им нису окренули леђа. Попунили су његову војску.

Кортес је схватио да се град мора заузети систематском опсадом и да је за то

неопходно изградити флоту. У Тласкали су направљени делови за тринаест малих

бригантина. Делови бродова су уз надљудске напоре хиљада индијанских носача

пренесени преко 80 км планинских путева до језера Тексоко. Ту су бродови

саастављени. Сваки је имао по један топ на прамцу. Да би бродови били поринути у

језео прокопан је канал дуг два километра широк четири метра. Четрдесет хиљада

Индијанаца је копало. У међувремену је Кортез добио појачање. Оно је у ствари било

72

послато Нарваезу јер је гувернер Кубе мислио да је он већ сменио Кортеза.

Ацтеци су се држали осамдесет дана. Предводио их је Монтезумин нећак

Кваухтемок младић од 22 године пошто је Куталаухак умро од великих богиња. Борба је

била жистока. Куће и палате рушене су до темеља. Кортез је два пута умало допао

ропства. Успео је да избегне страшну судбину неких својих сабораца. Када би се

злосутно огласио добош од змијске коже било је јасно да почиње обред којим ће на

жртву бити принесен неки шпански заробљеник. Ипак, становништво Тенчтихлана је

било гладно. Јели су црве и кору с двећа, лешеве заробљеника и кожу са штитова. .

Кортес их је молио да се предају како би био сачуван град један од налепших на свету.

Град је освојен 13. августа 1521. године. То је била само гомила рушевина.

Остала је нерешена загонетка Монтезуминог блага о коме су се и касније

испредале легенде. Владара Ацтека Куатехумоку, Монтезуминог синовца Шпанци

заједно са његовим доглавницима стављају на муке не би ли сазнали тајну. Ови нису

ништа одали. Конквистадори су претражили све куће и испитали воде језера.

Куатехумоку је касније оптужен за издају и обешен. Кортезу је рекао да ће га његов Бог

позвати да му положи рачун.

Кортес је почео да гради нову престоницу за шпанску колонију. Наместо храма

Ицилпочлија изграђена је катедрала. Саграђено је још 13 цркава. Краљ Карло И је

именовао Кортеза за гувернера и врховног заповедника Нове Кастиље тек годину дана

после освајања Теночтихлана. Његова палата била је раскошнија од Монтезумине. У

Мексико је насељено 2.000 породица из Шпаније. Сваки од колониста добио је концесију

на земљи и индијанску радну снагу. Семе и алатке су допремљени из метроповеле. На

овом подручју су изванредно успевали наранџе, брескве и шећерна трска.

Кортез је живо раскошно окружен великом пратњом, забављачкима и бројним

73

љубавницама, правим харемом. То је делимично престало доласком Кортезове жене

Каталине. Каталина је ипак једног јутра нађена мртва. Чинило се да је била задављена.

Међу конквистадорима расту неслога и завист. И у Шпанији и у Мексику се сплеткари

против Кортеза. Он је од краља Карла И доживео још почасти. Произведен је у витеза

реда Сантјага и оженио се нећакињом војводе од Бехара једног од највиђенијих људи на

двору. У мексику је направљена аудиенција. Кортеза је сменио Антонио де Мендоза.

Конквистадор се следеће четири године посветио истраживању пацифичке обале и

открио доњу Калифорнију. Мендоза му је забранио даља путовања.

Кортез се вратио у Шпанију. Намеравао је да још једном оде у Мексико. Умро је

пре тога у 62 години, сиромашан у једном селу у Андалузији.

74