2017 - Ernst & YoungFile/EOY 2017 dodatak.pdf2 E 2017. Z ahvaljujući programu EY preduzetnik godi-ne, u proteklih šest godina je promovisano gotovo 150 domaćih preduzetnika, uglav-nom

Izdaje: Novinsko izdavačko preduzeće BIF Press d.o.o. 11 000 Beograd, Čika Ljubina 6/II Telefoni: (011) 262 28 15; tel/fax: 218 70

96 Štampa: Rotografika, Dizajn: Studio triD Prilog priredile: Zorica Žarković i Marija Dukić

3 Stefan Strovjanovski, partner u poreskom odeljenju kompanije EY Jedinstvena prilika da upoznamo najbolje

5 Radovan Milojević, Stublina Iskoristio sam sve šanse koje su mi se pružile

8 Mina Rakićević, Delikos Delikatesi u ženskim rukama

10 Bojan Stupar i Igor Vujović Nađ Na krilima uspeha

12 Milan Lončarević, Jasmil Kad nešto ne znaš, potraži onoga ko zna

14 Petar Obradović, Papir Print Zadovoljan radnik je najbolji radnik

16 Živojin Bolbotinović, Tekijanka Detalji na kojima padaš, ili pokažeš da si čovek

18 Milisav Novičić, Unipromet Svake godine po jedno novo tržište

20 Miroslav Kovačević, Vinarija Kovačević Stara receptura na nov način

22 Ivan Smiljković, član IO ProCredit banke u Srbiji Fokusirani smo na razvoj i investicije

24 Utisci žirija o izboru preduzetnika godine Preduzetnici u žiriju, preduzetnici ispred žirija

28 UčeSNIcI

Mladen Aleksić, Alpros d.o.o. Anja Ivana Milić i Aleksandar Milić, Arhi.Pro Rade Vučićević i Tatjana Vučićević, Art Ival d.o.o. Ljubodrag Deljanin, Dunipak d.o.o. Obrad Kovačević, Entero d.o.o. Srećko Atanasković i Mirna Kojić Veljović, E-Smart Systems d.o.o Goran Janković, Inmold Plast d.o.o. Jovan Dubroja, Karin komerc MD d.o.o. Slaviša Janjušević, Kondor I d.o.o. Neđeljko Vukašin, Kristal So d.o.o. Veljko Radovanović, Logik poslovna rešenja d.o.o. Žaklina Tanasijević, Movie Kitchen – Catering d.o.o. Milan Kostadinović, Prvako Engineering d.o.o. Zoran Rašić, Ralex d.o.o. Vladimir Marinković, Sunce Marinković d.o.o. Tamaš Tot, T-1 Abraziv d.o.o. Ada Miroljub Kršanin, Tehnomarket d.o.o. Sanja Stanimirović, Testeral d.o.o. Vladeta Tomašević, Trgovinsko poslovni centar Orašac d.o.o. Dragan Anđelković, Viva 92 d.o.o. Đorđe Ivković, Yugometal d.o.o.

2 EY PREDUZETNIK GODINE 2017

2017

Zahvaljujući programu EY preduzetnik godi-ne, u proteklih šest godina je promovisano gotovo 150 domaćih preduzetnika, uglav-nom porodičnih kompanija. Ova preduzeća su samo u 2016. godini ostvarila 30 milijardi dinara poslovnih prihoda, odnosno nešto manje od jedne milijarde evra i zapošlja-

vala su oko 15.000 ljudi. U najnovijem programu su učestvovala 33 preduzetnika ispred 29 kompanija, koje su samo ove godine ukupno prihodovale 250 miliona evra, a zapošljavaju oko 4.000 ljudi.

„Svake godine, u našem programu učestvuje sve više izuzetnih domaćih kompanija koje uspevaju da prevaziđu različite izazove i prepreke, a nakon toga nastavljaju sve snažnije. To nam je pružilo jedinstvenu priliku da razumemo i naučimo kako razmišljaju najbo-lji – njihove ideje, motivaciju, strategiju i upornost koja ih je dovela do uspeha. Ovaj program je i vrlo jasno ukazao koliko je veliki potencijal preduzetništva za rast domaće privrede“, ističe Stefan Strovjanovski, partner u poreskom odeljenju kompanije EY i dodaje: „Kada smo 2012. godine u Srbiji uveli ovu nagradu, poslovali smo na lokalnom tržištu već 15 godina i uvideli da je pravi

momenat da promovišemo preduzetnički duh i inicija-tivu i odamo priznanje ljudima koji ne čekaju rešenja, već ih sami traže nezavisno od spoljnih okolnosti i uprkos predrasudama. Tokom ovih godina uverili smo se u to da je uspeh preduzetnika unapredio sektore u kojima posluju, a što je možda i važnije – lokalne zajed-nice u kojima žive i rade“.

Stručnjaci kompanije EY do sada su imali priliku da se sretnu s preduzetnicima iz svih krajeva Srbije, „pa smo, tako, upoznali najvećeg poslodavca u Babušnici koji izvozi svoje proizvode u sve krajeve sveta, ali se nije odrekao svog rodnog mesta i značajno je unapredio region u kom posluje. Takvih pojedinaca je mnogo – velika većina naših kandidata bira da posluje baš u svojim gradovima“, naglašava Strovjanovski, „uprkos svim preprekama koje infrastruktura ponekad posta-vlja pred njih“.

Najveće prepreke i moguća rešenjaSaradnja sa preduzetnicima, međutim, pokazuje da

je još veći izazov od neodgovarajuće infrastrukture sve izraženiji nedostatak radne snage, a što potvrđuju i rezultati istraživanja objavljeni u EY Preduzetničkom barometru, koji pokazuju da 46% najboljih preduzet-nika smatra da je pronalaženje odgovarajućih kadrova najvažnije za njihov budući razvoj. „Rešenje treba tražiti u temeljnoj reformi obrazovnog sistema, od jaslica do doktorskih studija, koja je najbitnija za razvoj, pa ako

Stefan Strovjanovski, partner u poreskom odeljenju kompanije EY

Jedinstvena prilika da upoznamo najbolje„Ovaj program nam je pružio jedinstvenu priliku da razumemo kako razmišljaju najbolji i da se uverimo koliko je uspeh preduzetnika unapredio sektore u kojima posluju, a što je možda i važnije – lokalne zajednice u kojima žive i rade“, ističe Stefan Strovjanovski, partner u poreskom odeljenju kompanije EY.

3EY PREDUZETNIK GODINE 2017

organizator

hoćete, i za opstanak privrede i društva. U suprotnom, preti nam, u najmanju ruku, privredna stagnacija“, upo-zorava Strovjanovski.

Premda je deficit kadrova prisutan u celoj Evropi, pa čak i u najrazvijenijim ekonomijama poput Nemačke, „koja takođe ima svoje ’Babušnice’, gde je stopa ne-zaposlenih negativna, dakle, nedostaju im ljudi“, a u Češkoj i Poljskoj poslodavci moraju da ulažu dodatni novac u reklamiranje svojih kompanija na tržištu rada – to nisu uporedive situacije sa našom, konstatuje Stro-vjanovski. „Veoma je pozitivno što sve više kompanija u Srbiji osnivaju svoje akademije za različite vidove usa-vršavanja u struci i što se pruža podrška mladima da kroz startap preduzeća počnu da stiču preduzetnička iskustva, ali to ne može da zameni neophodnu reformu obrazovanja, niti taj proces mogu da finansiraju samo privrednici“.

S druge strane, čak 89% najboljih preduzetnika izja-vljuje u pomenutom istraživanju da bi ključni poreski podsticaj za razvoj preduzetništva bilo snižavanje stope oporezivanja zarada. Komentarišući ovakav predlog, Strovjanovski pojašnjava da ga poslodavci pokreću s ciljem da se umanji ukupan trošak zarada na nivou kompanije. „Očekuje se da bi ’ušteda’ ostala firmi, iako, striktno zakonski, ukoliko se smanji porez, to bi trebalo da ide u džep radnika, dok bi se ušteda na doprinosima delila podjednako, osim ako se ne umanjuju samo do-prinosi na teret poslodavaca, u kom slučaju može biti govora o nekakvoj uštedi“.

U EU fiskalno opterećenje na plate je u proseku iz-među 40% i 45%, a u Srbiji je 58% kod minimalne, 64% kod prosečne a 67% kod petostruke plate. Podataka o procentu isplaćenih prihoda „na crno“, naravno nema, „ali je za verovati da smo i tu iznad proseka. To je povezano jedno s drugim, što više prijavljenih plata, više prostora za smanjenje poreskog opterećenja, i

obrnuto, manje poreske stope, više prijavljenih priho-da. Pri tome, kod nas udeo poreza u fiskalnom opte-rećenju je nizak, između 7% i 10%, dok sve ostalo čine doprinosi za penzije i zdravstvo. Istovremeno, novca za penzije nikad dovoljno, a u zdravstvu su prisutni manjkovi. Dakle, u pitanju je komplikovaniji rebus“, ocenjuje Strovjanovski, ali napominje da bez obzira na to, „sa stanovišta poslodavaca, navedene mere bi svakako pozitivno uticale na dalji rast i razvoj, jer bi kompanijama omogućile dodatna slobodna sredstva koja bi mogle da iskoriste na način koji smatraju naj-boljim u datom trenutku i datim okolnostima“.

Potrebne su hrabre odlukeKada je reč o najvećim poreskim izazovima u izvozu,

među kojima preduzetnici posebno ističu neizvesnosti u pogledu primene carinskih i propisa u deviznom poslovanju, Strovjanovski smatra da je neophodno poboljšati mehanizme koji će unaprediti procedure, „a što je moguće uraditi na dva načina: reformom admini-stracije i administrativnih postupaka, i ukidanjem admi-nistracije. Za ovo drugo verovatno neće biti hrabrosti, nema je ni u Evropi, to se s vremena na vreme dogodi u SAD. Kada je u pitanju devizni zakon, činjenica je da se radi o recidivu iz prošlosti, barem u delu koji se bavi administriranjem. Obzirom da imamo valutu, ovakav zakon bi trebalo da omogućava njenu zaštitu od neke ’više sile’, ali to bi trebalo da bude sve. Pokušaj da se kontrolišu plaćanja, naplate i slično, u poretku koji se temelji na privatnom vlasništvu, nekako ne ide jedno s drugim“, naglašava naš sagovornik.

Upitan šta bi nakon dugogodišnjeg iskustva kom-panije EY u podršci najboljim preduzetnicima mogle biti preporuke koje bi poboljšale poslovnu klimu i ohrabrile nove generacije da se upuste u preduzetni-švo, Strovjanovski kaže: „Svi preduzetnici sa kojima sarađujemo ne kriju određenu gorčinu kada je reč o ukupnim uslovima poslovanja kod nas. To nije preovla-đujući osećaj, ali svi su morali da potroše mnogo više energije, strpljenja, živaca, novca i još mnogo toga da bi postali to što jesu. Diplomatski rečeno, postoji značajan prostor za dalje, snažno unapređenje i razvoj ukupnih uslova poslovanja, uključujući i uslove za razvoj mladih preduzetnika“.

Ekonomski analitičari i preduzetnici su saglasni da su za početnike najveće prepreke pristup finansijama, fiskalni i parafiskalni sistem, kao i nedostatak informa-cija, veština i mentorstva. „Stoga, ako u budžetu nema novca za direktnu podršku preduzetnicima, društvo bi moralo bar da ponudi mogućnost mladima da stiču znanje koje će ih osposobiti za posao. Od toga zavisi kako će izgledati naša sutrašnjica, a što zahteva hrabre odluke da se budžetska sredstva ulažu u primenljivo znanje, umesto u propale kompanije“, zaključuje Stro-vjanovski.

Dobra odlukaObjašnjavajući odluku da ovogodišnji nezavisni žiri

čine isključivo preduzetnici, Stefan Strovjanovski na-glašava da se pretpostavka kako su preduzetnici najpo-zvaniji da ocenjuju svoje kolege pokazala ispravnom. „Bili smo svedoci ogromne posvećenosti članova žirija, koji su potrošili mnogo vremena detaljno analizirajući kandidate i njihovo poslovanje. Činjenica da o izboru preduzetnika odlučuju baš oni, koji su uspeli da svoje inovativne, brzorastuće i uspešne kompanije dovedu na nivo na kom su danas, svedoči o transparentnosti programa, ali i dokazuje da su naši pobednici svoju titu-lu poneli opravdano i zasluženo. Samim tim, izuzetno nam je drago što baš najuspešniji odlučuju o tome ko će biti naredni nosioci ovog priznanja. Još jednom velika zahvalnost na predanom radu“.


2017

Ja u svom životu nemam čega da se stidim – pri-čam pošteno onako kako se sve zaista odi-grava, što u današnjem svetu može da deluje naivno, a nekima i ne-

verovatno – da iz poljoprivre-de odete u trgovinu i na kraju uspete u proizvodnji u metalskoj industriji o kojoj u početku ništa niste znali. Ali ja sam se našao u pravom trenutku na pravom mestu i iskoristio sam sve šanse koje su mi se pružile. Mnogima su se pružale prilike, ali ih nisu iskoristili“, počinje priču o sebi Radovan Milojević, vlasnik kom-panije „Stublina“ iz sela Stojnik kod Aranđelovca.

Ovakvo predstavljanje sebe i uspeha koji ste ostvarili teško ćete čuti na bilo kom modernom kursu o tome kako se pišu radne biografije ili među savetima sku-po plaćenih konsultanata kako se promovisati u javnosti. Ali za-to, nasuprot ukalupljenim i bez-ličnim „uspešnim pričama“ koje deluju kao da su „štancovane“, već na početku razgovora sa Ra-dovanom Milojevićem, shvatite kako imate priliku da upoznate čoveka koji je uspeo baš zato što ima hrabrosti da se „odupre kalupu“.

Ne krije da potiče iz siromašne porodice i da nije imao uslova da studira ekonomiju, pa je zato pokušao da u postojećim prilika-ma nađe najbolje rešenje. „Prvo sam se okrenuo poljoprivredi sa željom da zaradim početni

novac za nešto perspektivnije, jer poljoprivredu svi hvale, ali to je jako težak i mukotrpan ži-vot. Naš seljak je potcenjen, a s druge strane ne ume samostalno da se organizuje kako bi obez-bedio profitabilnije poslove. U

Radovan Milojević, Stublina

Iskoristio sam sve šanse koje su mi se pružileU selu koje su zvali „Pusti Stojnik“, jer nije imalo ni puta, ni struje, a kamoli druge proizvodne uslove, Radovan Milojević je razvio kompaniju koja danas izvozi tri četvrtine svoje proizvodnje i pokreće sopstvene pogone u Rusiji. Zahvaljujući ovom preduzetniku, danas Stojnik ima put, vrtić, školu i bolnicu, jer je Milojević uveren da „samo ako mladi imaju perpsektivu tu gde su rođeni, onda će budućnost imati i naša preduzeća“.

„


PObEDNIK

to vreme, međutim, nisam imao drugih načina da zaradim po-četni kapital, osim porodičnog imanja i posla u zemljoradničkoj zadruzi. No kako je u to vre-me država zaista davala povoljne kredite za razvoj poljoprivrede, ja sam to iskoristio da napravim uspešne poslove jer sam prepo-znavao šanse gde mogu više da zaradim“.

Ko je prvi, taj je pobednikMožda bi Milojević izrastao u

velikog poljoprivrednika, da se početkom devedestih nije raspa-la tadašnja država i životi mno-gih, pa i njegov, okrenuli se „na-opačke“. Stoga je rešio da se i on okrene trgovini i početni kapital je uložio u lokal u novoizgrađe-nom tržnom centru u Mladenov-cu, ali nije imao dovoljno novca da bi u njemu nešto pokrenuo. Šansu je uočio kada je slučajno upoznao direktora trgovine iz firme „Bane Sekulić“, koji mu je predložio da franšizno prodaje okove za građevinsku stolariju koje je proizvodila ova fabrika. Mada o tim proizvodima nije znao ni kako se prave ni kako se prodaju, uspeo je da nađe tr-žište, ali taman kada je počeo da zarađuje, usledile su sankcije, in-flacija, nedostak robe na tržištu, propast fabrika među kojima je bila i „Bane Sekulić“...

U takvoj situaciji, Milojević ne samo da nije odustao, već se odlučio za nesvakidašnje reše-nje – da proizvode koje je do tada prodavao sam pravi, te da se pre svega okrene okovima za aluminijumsku stolariju. „Ja ništa nisam znao o toj proizvodnji, ali sam našao ljude koji to znaju da rade i imao sam tržište na kome te proizvode mogu da prodam. I to je bilo presudno. Nisam imao vremena da učim šta treba da zna mašinac ili tehnolog – hteo sam svakako što pre da izađem na tržište, jer ko je prvi, taj je po-bednik. Zato sam poverio poslo-

ve ljudima koji su počeli da rade za mene alate, konstrukcije i di-zajn, a ja sam nalazio firme koje su tim alatima pravile proizvode i na kraju radionicu koja je sve to sklapala. Tako sam uspeo da do 1997. uspostavim kompletnu proizvodnju, iako nisam imao nijednu svoju mašinu“.

Te godine se posao razvijao jako dobro i Milojević je ponovo doneo netipičnu odluku: da se vrati u selo, na svoje porodično imanje, renovira poljoprivredne objekte i u njima započne proi-zvodnju. „Prve, polovne mašine sam kupio u Ukrajini i počeo sam da radim u mestu gde nije bilo ni puta ni struje – nisam imao elementarne resurse za proizvodnju, ali imao sam viziju. To nisu bila velika očekivanja, znao sam da mogu pristojno da zaradim, ali da ću razviti firmu do ovog nivoa – to ni ja u počet-ku nisam očekivao. Međutim, ka-da uđete u to, onda morate dalje. Bitno je da poštujete kupce, da budete uvereni da je to što proi-zvodite pravi proizvod za tržište i da je takvog kvaliteta da biste ga i sami kupili – onda budite sigurni da ćete uspeti“.

Novi pogoni i van Srbije Danas, nakon četvrt veka ra-

zvoja, kompanija „Stublina“ pro-izvodi oko 1.500 artikala, koji su uglavnom namenjeni proizvod-nji prozora i vrata i najvećim delom su od aluminijuma. U pi-tanju su velike serije pogonskih ručica i kvaka, spojnica, brava, prihvatnih ploča, zasuna, okret-nih i okretno-nagibnih okova, cilindara, kao i univerzalnih za-tvarača vrata, kod nas poznati-jih pod brendom „Diplomat“. Vlasnik „Stubline“ objašnjava da plasman na domaćem i stranim tržištima organizuju preko distri-butera, „odnosno preko partne-ra koji prodaju robu pod našim uslovima, a naši najveći kupci su proizvođači vrata i prozora,

proizvođači profila i distributeri aluminijumskih profila“.

U Srbiji pokrivaju skoro 70% tržišta bravarije za aluminijum-sku stolariju, no Milojević ističe da iako je u ovoj branši ogromna konkurencija kineskih, turskih i kompanija iz EU, uspevaju da izvezu 75% ukupne proizvodnje, najviše na rusko tržište, a potom u Belorusiju, Ukrajinu i bivše jugoslovenske republike. „Prvo smo krenuli od zemalja u regio-nu, a sledeća je bila Rusija koja nam je sada primarno tržište i gde izvozimo najviše. Mi smo u Ukrajini bili čak organizovali proizvodnju, zbog dostupnosti radne snage – što je kod nas sve veći problem, i imajući u vidu da će Srbija, pridruživanjem EU, izgubiti u nekom trenutku po-voljnosti koje ima u trgovini sa ruskim tržištem. Ali kada se situ-acija u Ukrajini iskomplikovala zbog sukoba sa Rusijom, morao sam te objekte da prodam i pre-neli smo ulaganja u Rusiju“.

Nasuprot i dalje prisutnim ste-reotipima da rusko tržište „guta sve i svašta“, Milojević ističe da je ono izuzetno zahtevno, ne samo u pogledu velikih količina koje treba obezbediti u kontinu-itetu, već i kada je reč o kvalite-tu. „Kupili smo zemlju, radimo projekte, sada počinjemo prvi segment proizvodnje u jednom naselju u Moskvi, što će nam logistički olakšati plasman i na tr-žišta bivših sovjetskih republika. Uveren sam da u Rusiji imamo perspektivu, uprkos veoma jakoj konkurenciji evropskih i svetskih proizvođača, kao i ruskih kom-panija koje upravo zbog sankcija nastoje da sve više same proizvo-de većinu stvari koje su ranije uvozile“.

„Stublina“ je prošle godine proširila svoje kapacitete, pa su počeli da izvoze manje količine i na evropsko tržište. Za am-bicioznije planove potrebno je vreme, „jer ne zaboravimo da


2017

se velike industrijske kompanije razvijaju decenijama, a mi smo za 25 godina doslovno ni od čega stigli do ovog nivoa“. Pri tom, put od proizvodnje u po-ljoprivrednom objektu od sto kvadrata do današnjih kapacite-ta od 27.000 kvadratnih metara, uglavnom je finansiran iz sop-stvenih sredstava. U poslednjih pet godina, u opremu je ulo-ženo 17 miliona evra, a vlasnik „Stubline“ kaže da je jedno od retkih pozitivnih iskustava sa bankama bila saradnja sa EBRD, kada je iskoristio kreditne linije koje je plasirala preko doma-ćih poslovnih banaka za pove-ćanje energetske efikasnosti. To je olakšalo kompaniji da dalje ulaže u naprednu proizvodnju, uključujući i izgradnju izuzetno savremene laboratorije koja se bavi kontrolom kvaliteta.

Ono što je za kompaniju mali izdatak, za društvo može biti mnogo

Upitan da li eventualno raz-mišlja o strateškom partnerstvu sa nekom zapadnom kompani-

jom, naš sagovornik kaže da je razmatrao i takve mogućnosti. „Ali moramo da budemo realni – nijedna kompanija iz Evrope ne može da percepira neko na-še preduzeće, ma koliko ono bilo uspešno, kao ravnopravnog partnera. U eri globalizacije nji-ma ne treba partner kao što smo mi, jer smo slabiji od svih takvih kompanija. Mi ne možemo da postavljamo bilo kakve uslove kada su prisutne tako ogromne razlike u ekonomskoj moći. Zato oni traže od nas samo jeftinu radnu snagu, i tu se priča za-vršava – mogu da vas ’usisaju’ u sistem da radite za njih, pod njihovim uslovima za jako malu zaradu, što nama nije cilj. Mi imamo ponude, pa i pritiske da prodamo kompaniju, ali uspeva-mo još uvek sami i zato o tome i dalje ne razmišljam. Stvorili smo određenu količinu kapitala i nismo prisiljeni da uzimamo kredite, niti da se zadužujemo. Nemam želju da radim za neke velike kompanije – za te plate koje se nude ne možete da na-đete kvalitetne radnike, a deficit radne snage je generalno sve

veći problem u Srbiji, pa i naša preduzeća dolaze u situaciju da moraju da pokreću posao na nekoj drugoj destinaciji, gde će lakše obezbediti radnike“.

„Stublina“ zapošljava preko 300 zaposlenih, a kako imaju problem da pronađu iskusne, stručne kadrove, posebno pro-gramere, ekonomiste i mašinske inženjere, to donekle rešavaju obukama i pripravničkim pro-gramima. Milojević ističe da u kompaniji posebno podstiču one koji su zainteresovani za po-sao i spremni da se usavršavaju. Osim dobrih uslova za postojeće radnike, vlasnik Stubline dugo-ročno ulaže i u poboljšanje ži-votnih uslova za generacije koje tek dolaze.

„Mislim da su ljudi koji su nešto uspeli da urade u životu, dužni da svojoj sredini nešto i vrate – ono što za nas nije veliki izdatak, za društvo može da bude mno-go. Moje selo Stojnik su zvali ’Pusti Stojnik’, jer nije imalo ni prilaz za autobus, a kamoli put. Bili smo kao slepo crevo. Kao dete morao sam kojekuda da pe-šačim da bih stigao do autobusa i u školu i svaki put sam razmišljao o tome kako bih mogao nešto da uradim da nam bude bolje, ma-kar da napravim taj put. Na kraju sam ga i napravio, donirali smo u vrtić, u školu, u bolnicu – to je moj dug prema društvu koje mi je dalo šansu da se iškolujem. Ponosim se time, ta ulaganja ni-su firmu usporila u razvoju, a doprineće boljem životu mladih i nastojanjima da u svojoj sredini imaju perspektivu. Ako oni ima-ju perspektivu tu gde su rođeni, onda će je imati i naše kompani-je“, uveren je Radovan Milojević.

Kada je reč o budućnosti sa-me „Stubline“, Milojević priznaje da je poslom „zarazio“ ne samo suprugu, već i ćerku, za koju je uveren da će jednog dana uspe-šno preuzeti upravljanje predu-zećem.


PObEDNIK

„Mi ne idemo prečicama, ne zamenjujemo meso sojom ili nečim drugim, ne primenjujemo poslovnu filozofiju koja vodi ka pojeftinjenju proizvoda, ali neminovno i ka smanjenju kvaliteta“, ističe Mina Rakićević, vlasnica porodične kompanije Delikos u kojoj mesne delikatese prave uglavnom žene, a žene su i najčešći kupci.

Kada se opredelite za proizvodnju su-homesnatih proizvoda vrhunskog kva-liteta, verovatno vam ne bi palo na pamet da ih reklamirate sloganom: „Ovo ima prvi ukus mesa“. Ali upravo to je bio prvi komentar potrošača koji su tokom više od 500 degustacija u

domaćim maloprodajnim objektima prošle godine, bili u prilici da probaju proizvode pod nazivom „Kosmajska delikatesna radionica“, kompanije Deli-kos. „U početku, takav komentar potrošača mi nije bio sasvim jasan, ali u razgovoru sa njima shvatite da mnogi proizvodi od mesa nemaju i ukus mesa“, objašnjava Mina Rakićević, vlasnica ove kompanije, koju je 2005. na Kosmaju osnovao njen otac, mašin-ski inženjer.

„On je tokom svoje karijere učestvovao u iz-gradnji mnogih industrijskih pogona za mesnu industriju. Potom je odlučio da napravi sopstveni pogon za preradu mesa, sa idejom da primenimo koncept koji, za razliku od Italije ili Španije, kod nas nije mnogo zastupljen – da se usko specijalizu-jete za jednu tržišnu nišu, ali da to što proizvodite bude izuzetno kvalitetno i da u tome vladate“, pri-ča naša sagovornica, koja upravlja kompanijom od 2013. godine.

Premda je, kaže, preuzimanje odgovornosti za preduzeće i zaposlene bio jedan od najtežih trenu-taka u njenom životu, uspela je da za pet godina tro-struko uveća promet i broj radnika. Danas u Deliko-su radi 30 ljudi, koji proizvode mesne delikatese bez glutena i alergena, veštačkih boja i aroma i pojačiva-ča ukusa, a od najkvalitetnijeg svinjskog i goveđeg mesa, uz dodatak najfinijih začina. I to na Kosmaju

koji omogućava odlične uslove za prirodan tretman mesa i daleko od svih zagađivača vazduha.

„Mi ispunjavamo najviše standarde u proizvodnji hrane, prolazimo redovne kontrole kuća za stan-dardizaciju i naših inspekcija. Takođe, iskoristili smo najbolje iz tehnologije što smo mogli u našoj proizvodnji, ali ne po cenu skraćivanja procesa pro-izvodnje i automatizacije do nivoa u kojem ono što proizvodite praktično i ne vidite“, ističe Rakićević.

Tradicija kao inovacijaKako, onda, taj proces izgleda? „Nama svaki ko-

mad mesa prođe kroz ruku još od trenutka dopre-manja, i dalje ga ručno usoljavamo, ručno stavljamo začine, ručno se to meso kači radi sušenja. Proces zrenja traje između 30 i 100 dana, zavisno od pro-izvoda i to vreme mora da se ispoštuje, jer radimo sa mesom koje ne prolazi kroz termičku obradu –

Mina Rakićević, Delikos

Delikatesi u ženskim rukama


2017

to je ’živo’ meso koje je osušeno“, objašnjava naša sagovornica.

Prema njenim rečima, takav način proizvodnje uslovlja i višu cenu, jer u suprotnom ne bi mogao biti isplativ. „Danas, kada se teži tome da se pomo-ću tehnologije proizvode sve veće količine, što više proširi asortiman i pokrije što veći broj tržišta a da se snize troškovi, mi smo se svesno opredelili da u ponudi imamo samo osam proizvoda i da proizvo-dimo ograničene serije, ali da budemo dosledni u kvalitetu, jer je to naš najveći adut koji se vidi već na prvi pogled – kako taj proizvod izgleda. Mi ne idemo prečicama, ne zamenjujemo meso sojom ili nečim drugim, ne primenjujemo poslovnu filozofi-ju koja vodi ka neprirodnom pojeftinjenju proizvo-da ali neminovno i ka smanjenju kvaliteta. Činjenica da mi u ponudi imamo više pršute nego kobasice je, takođe, hrabra odluka, jer u fermentisanom progra-mu poput kobasica danas možete da se poslužite raznim trikovima. Sa pršutom ili slaninom nema trikova – ili ćete to raditi kako treba, ili vas neće biti na tržištu“.

Stoga ne čudi što je i na policama domaćih rad-nji uočljivo da je mesna prerađivačka industrija fokusirana na polutrajne proizvode i fermentisane kobasice i da se u tom segmentu vodi najveća trka među proizvođačima. Takav trend je i posledica ni-skog životnog standarda, „ali to što smo siromašnije tržište i jedemo manje mesa i mesnih prerađevina nego stanovnici EU, ne znači da naši ljudi ne prepo-znaju kvalitet. Uostalom, svako od nas je imao neke rođake na selu koji su gajili životinje i sami spravljali mesne prerađevine, tako da znamo kakvi su ukus i izgled neindustrijskih proizvoda“, podseća Rakiće-vić i dodaje da istraživanja među ovdašnjim potro-šačima, ali i iskustva drugih proizvođača u mesnoj industriji pokazuju da većina stanovnika Srbije nije sklona eksperimentisanju u ishrani i da radije biraju tradicionalne proizvode.

„Zato, iako bi se od manje firme kao što je naša možda očekivalo da bi pre isprobavala nešto novo i na taj način tražila svoje mesto na tržištu – za mene je važno da mi u vreme masovne proizvodnje treti-ramo proizvod na tradicionalan način. Mi, ustvari, pravimo proizvod za sebe, ono što bismo mi rado jeli i tako se odnosimo prema proizvodnji i našim kupcima“.

Oni su, pak, prilično različiti, kaže vlasnica Deli-kosa. Podaci sa tržišta pokazuju da su to najčešće ljudi od 30 do 60 godina, zaposleni i sa zaradama koje su više od proseka, te da su najbrojnije že-ne, ali da među kupcima ima i penzionera, kao i onih sa nižim prihodima koji ovakve proizvode ne mogu da priušte često, ali ih kupuju za specijalne prilike i proslave. „Mada je ovo tržište malo, ono je

istovremeno i zahtevno jer je konkurencija veoma izražena, naročito kada je reč o proizvođačima koji su ovde prisutni decenijama, ali mi smo uspeli da nađemo svoje mesto i na trgovinskim policama i kod potrošača“, kaže Rakićević.

Lojalnost prema partnerima Imajući u vidu da je reč o premium proizvodima,

mogućnosti koje Delikos ima za njihov plasman se uglavnom svode na veće trgovinske lance, a trenut-no su im najveći kupci Merkator i Deleze. Na pita-nje koliko potresi na tržištu, kao što su dešavanja vezana za Agrokor, pa time i za njegove ćerke firme poput Merkatora mogu negativno da utiču na doba-vljača, naročito manjeg, Rakićević kaže: „Merkator je bio prvi veliki lanac koji nam je ukazao poverenje još 2010. godine. Oni su nam dali šansu i podržali su nas na početku, kada je najteže i naš odnos je od prvog dana bio zasnovan na poverenju, tako da i sada, uprkos otežanim oklonostima, nalazimo način da uspešno sarađujemo“.

Komentarišući situaciju koju karakterišu brojne pritužbe dobavljača na trgovinske lance zbog nepo-štovanja rokova plaćanja, vlasnica Delikosa kaže da to nije problem nekog pojedinačnog trgovinskog lanca već je to sistemski problem u zemlji, odnosno poslovnog ambijenta i mera koje se kreiraju. „Ovo je veoma važno pitanje za funkcionisanje celokupne privrede i, naročito, novog talasa malih i srednjih preduzeća i mora se naći način kako da se rokovi plaćanja smanje sa sadašnjih 90 do 100 dana, na 30, koliko je, na primer, u Sloveniji“, ističe Rakićević.

U Delikosu nisu skloni ni da menjaju dobavljače samo radi povoljnije cene. „Imamo svoje dobavljače sa kojima radimo dugo godina“, priča naša sagovor-nica, „jer ono na čemu mi stalno insistiramo jeste kvalitet, koji mora da se dokaže posebnim anali-zama i sertifikatima, kao što i mi našim kupcima moramo da dokažemo kvalitet našeg proizvoda“. U nabavci kvalitetnog mesa, međutim, sve veći pro-blem predstavlja konstantan pad stočarstva u Srbiji, pa Rakićević kaže da se u kompaniji raduju aktiv-nostima usmerenim na jačanje domaćeg stočnog fonda, „jer verujemo da će se kroz te aktivnosti još više unaprediti kvalitet domaće hrane“.

Iako kompanija poseduje izvozne dozvole za tržišta van EU i kapacitete da proizvodi više od trenutnih 180 do 200 tona godišnje, Mina Rakićević planira da rast u neposrednoj budućnosti ostvaruje pre svega na domaćem tržištu. „Smatramo da prvo ovde treba da stojimo čvrsto na nogama, pa potom da se širimo u druge zemlje. Osim toga, zaista želi-mo da verujemo da će ipak doći vreme kada ćemo svi živeti bolje i sebi moći da priuštimo kvalitenije stvari, a pre svega hranu“.


finalista

Bojan Stupar i Igor Vujović Nađ su pravi primer kako se od ra-nijeg usputnog posla i ličnog interesovanja može napraviti no-vi i veoma uspešan

biznis. Svoj preduzetnički debi imali su pre 25 godina, kada su osnovali kompaniju Fashion Em-pire za organizaciju koncerata, modnih revija, izbora za mis i sličnih događaja. Zbog čestih odlazaka u inostranstvo koje su organizovali za svoje klijente, ali i strasti za putovanjima, naučili su kako da pronađu avionske karte po pristupačnoj ceni. U to vreme, takvu uslugu su našim putnicima nudili uglavnom strani sajtovi, što je motivisalo dvojicu prijatelja i poslovnih partnera da osnuju do-maću kompaniju koja će kupovati karte za putnike iz Srbije i pruža-ti im korisničku podršku putem interneta i direktno u svojim po-slovnicama.

Stečena iskustva i kontakti omo-gućili su nastanak nove kompani-je, 2009. godine počinje sa radom agencija Fly Fly Travel. Iskustva iz prethodnog biznisa koji su vodili, posebno marketinška, pomogla su im da se veoma dobro pozicio-niraju na srpskom tržištu u onlajn prodaji avionskih karata. Prema rečima Vujović Nađa, početni ko-raci bili su teški, ali su uz po-moć stručnog kadra i inovativnog pristupa u poslovanju, stvorili brend koji je danas prepoznatljiv u ovom delu Evrope.

„Naši građani često misle ka-ko u Srbiji kaskamo za svetom u upotrebi tehnologije, ali pošto se mi u principu bavimo onlajn biznisom, odgovorno tvrdim da ni u trenutku kada smo počinjali sa ovim poslom mi nismo mnogo zaostajali za razvijenim zemljama u onlajn bukiranju avionskih ka-rata. I te 2009. godine je mnogo naših ljudi kupovalo karte preko stranih sajtova, ili direktno od avi-onskih kompanija. Verovatno su

Bojan Stupar i Igor Vujović Nađ, Fly Fly Travel

Na krilima uspehaVlasnici kompanije Fly Fly Travel su u pravom trenutku, 2009. godine, shvatili da prodaja avionskih karata preko interneta nudi brojne mogućnosti za razvoj i dobro su ih iskoristili. Danas, pored ovog posla, bave se i zastupanjem aviokompanija na Aerodromu „Nikola Tesla“, kargo industrijom, pružanjem jeftinijeg parkinga u blizini aerodroma, ali i mnogim drugim delatnostima vezanim sa avio saobraćaj.


2017

zbog toga svi kojima smo izneli ideju o osnivanju ovakve kom-panije smatrali da ona nema per-spektivu jer – ljudi umeju sami da kupe kartu. Da takvo razmišljanje nije ispravno, dokazali smo tako što smo tržištu obezbedili maksi-malni kvalitet i uslugu tokom 24 sata, kako preko interneta tako i lično na prodajnim mestima. Smatrali smo da nije isto kada kupite kartu preko nekog indij-skog sajta i kada kupite od naše agencije, u čije prostorije možete da odete i da potražite savet ili da dobijete predlog kako najlakše i najjeftinije da dođete do krajnje destinacije“, kaže naš sagovornik.

Fly Fly sada zapošljava 118 oso-ba i to najviše stručnjaka za avi-ondustriju. Oni konstantno prate ponude aviokompanija i znaju koje su najjeftinije, najefikasnije i od kojih se može očekivati najbo-lja usluga.

„Svaki putnik može da ode na internet pretraživač i da pogleda koliko košta putovanje od Beo-grada do bilo koje destinacije. Međutim, naš agent prati sve vr-ste popusta, zna koje su to mo-gućnosti da se za mnogo manje novca putuje iz, recimo, Niša ili Budimpešte, kako da se kupe odvojene karte uz dovoljno vre-mena da bi se osigurao dolazak na drugi let u slučaju kašnjenja prvog... Treba imati mnogo zna-nja o aviosaobraćaju da bi se taj posao radio kvalitetno, i zato se putnicima često više isplati da kupuju karte preko nas, nego da ih sami pronalaze u mnoštvu informacija na Internetu“, kaže Igor Vujović Nađ.

Širenje posla i rast rejtingaKompaniju Fly Fly Travel je me-

đu brojnom konkurencijom iz-dvojila odluka da pružaju svoje usluge non-stop kao i razne do-datne pogodnosti za putnike. Bri-ga o putnicima podstakla je rast poverenja u Fly Fly i razvoj po-slovanja. No, kompanija se nije tu

zaustavila, već je nastavila da širi i inovira svoju ponudu. U početku su im kupci bili uglavnom fizička lica, da bi pre tri godine proširili poslovanje i na korporativne kli-jente, te iz tog razloga pokrenuli sopstveni loyalty program za po-slovna putovanja – Fly Vip. Pro-gram se deli na više nivoa: „silver, gold i platinum“, a uz pomoć nje-ga sve kompanije koje su članovi imaju brojne pogodnosti.

Osim saradnje sa poslovnim sektorom, počeli su da rade i za pojedine avio kompanije. Sada zastupaju pet stranih avioprevo-znika na beogradskom aerodro-mu, što znači da kontrolišu i oba-vljaju više aerodromskih aktiv-nosti kako bi se ti letovi odvijali nesmetano.

Ušli su i u kargo biznis, investi-rajući svoj brend u ovaj posao, ali i uspostavili saradnju sa jednom parking kompanijom u blizini Aerodroma „Nikola Tesla“, koja će pod imenom Fly Fly nuditi usluge parkiranja po četiri puta nižoj ceni od aerodromske. Pošto se ovaj parking nalazi na nekoliko minuta od samog aerodroma, oni će svoje klijente prevoziti auto-mobilom od parkinga do aero-droma i nazad.

Osnovali su i Fly Fly Academy, prvi privatni obrazovni centar u regionu za obuku stjuarda, stju-ardesa i drugih kadrova iz avi-oindustrije. Takođe izdaju i Fly & Travel inflight magazin, prvi i jedini bilingvalni srpski mesečnik o civilnoj avijaciji i turizmu.

Potvrda kvaliteta i poverenja kli-jenata došla je u vidu višestrukih nagrada i priznanja na najbolju turističku agenciju jugoistočne Evrope: Brand Leader Award, Business Partner, Serbian Brend, Top Serbian Brands Award i dr.

Trka u modernizacijiKako bi održali stabilnost po-

slovanja, Bojan Stupar i Igor Vujo-vić Nađ su proširili svoju prodaj-nu mrežu u regionu, otvaranjem

predstavništava Fly Fly Travel-a u Podgorici, Banja Luci, Istanbulu, Rijeci, Beču i Ljubljani. Primarni cilj im je franšizni razvoj na nivou Evrope a kasnije i celog sveta, jer kako kažu, prilike za rast ovakvog modela poslovanja, zasnovanog na internetu, su gotovo neogra-ničene.

Prema rečima Vujović Nađa, svet se brzo menja i onaj ko želi da opstane na tržištu mora biti u toku sa ovim promenama. U avioindustriji to pre svega zahte-va da se prati razvoj tehnologija i neprestano ulaže u moderan način poslovanja. Naš sagovornik ističe kako je jedna od najboljih inovacija koju su uveli – eksluziv-na saradnja sa kompanijom ATPI, koja se bavi menadžmentom u putovanjima. Ona okuplja veliki broj turističkih agencija iz svih zemalja sveta i nudi im uvid u ponudu aviokompanija.

„Na taj način smo saznali za veoma specifične povlastice pri kupovini karata. Aviokompani-je uglavnom imaju slične cene karata, ali nude i popuste za njihovu kupovinu u različitim delovima sveta. Uzmimo kao primer da kartu od Beograda do Tivta iz Srbije možete kupi-ti za najmanje 100 evra, ali da postoji mogućnost da se ona kupi u Australiji za 90 evra. Tako aviokompanije vezuju za sebe one ljude koji bi iz Australije došli u Beograd, ali bi možda usput i posetili Crnu Goru“, ob-jašnjava Vujović Nađ i dodaje: „Korišćenjem ATPI-ovog rešenja mi sada možemo bukirati karte u Australiji i ponuditi ih po nižoj ceni našim korisnicima ovde. Naravno, i aviokompanije prate razvoj inovacija, pa će u jednom trenutku sigurno smisliti nove načine da osiguraju bolju proda-ju, ali agencije poput naše kom-panije će, takođe, pratiti njihovu modernizaciju i nalaziti nove na-čine da putnicima osiguraju što pristupačnije letove“.


finalista

„Kada si svestan da ne znaš dovoljno za nivo koji želiš da postigneš, treba da tražiš ljude koji to znanje imaju. Čini mi se da je ovde, na žalost, taka stav malo izražen iako sam uveren da se baš na njemu zasniva razlika između onih koji su manje ili više uspešni“, objašnjava Milan Lončarević, direktor kompanije Jasmil kako je nekadašnja zanatska radionica iz Arilja osvojila svet mode sa proizvodnjom od oko četiri miliona odevnih artikala godišnje.

Reklama, ma koliko bila dobro osmišlje-na, ne može da kaže sve o proizvodu. Recimo, da je brend „Extreme Intimo“, danas tako prepoznatljiv u segmentu modnog rublja, nastao u krajnje van-rednim okolnostima. „Za vreme NATO bombardovanja smo radili na prvim

detaljima izgleda ’Extreme Intimo’ zaštitnog znaka“, priča Milan Lončarević, direktor kompanije Jasmili iz Arilja, kako je rešio da unapredi porodični posao koji su još krajem osamdesetih započeli njegovi ro-ditelji kao proizvodnju pamučnog rublja. „Shvatio sam da postoji potreba na tržištu za nečim novim, što ćemo i promovisati na drugačiji način. Morao sam da analiziram šta dobro prolazi napolju a nedo-staje kod nas, kako razmišlja potrošač koga percipi-ram kao mogućeg kupca, kako ćemo kao mala radi-onica sa tridesetak zaposlenih to da realizujemo“...

To jeste bila avantura, priznaje Lončarević, kada su 1999. krenuli u proizvodnju modernog pamuč-nog programa za odrasle i decu pod nazivom „Extreme Intimo“. U početku su plasirali proizvode u saradnji sa veleprodavcima, ali su ubrzo počeli

da spoznaju i mane takvog pristupa na tržištu, „jer našu robu nisu prezentovali i prodavali na način kako smo mi to želeli“. Zato su u Jasmilu rešili da se oprobaju u maloprodaji i prvu radnju su otvorili 2004. godine, da bi već 2007. imali maloprodajnu mrežu sa 20 sopstvenih prodavnica.

„Tada smo shvatili da ne možemo isti brend da plasiramo i kroz veleprodaju i kroz maloprodaju, zato što nemamo potpunu kontrolu nad cenama, prezentacijom, ili lokacijom i objektom u kojoj se naša roba prodaje. Stoga smo doneli odluku – koja se iz ove perspekive pokazala kao strateška ali je u to vreme bila veoma hrabra – da ukinemo velepro-daju, što je značilo i odricanje od značajnog dela prihoda. Istovremeno, planirali smo da do 2010. otvorimo 40 radnji i mi smo taj plan prebacili“.

Mreža sopstvenih prodavnica Objašnjavajući kako su kao proizvođači uspeli da

uspostave uspešan maloprodajni lanac, što je speci-fičan i vrlo zahtevan poslovni poduhvat, Lončarević posebno ističe odluku da angažuju specijalizovane konsultante. „Mislim da znam da slušam ljude i da iz toga primenim ono što smatram da je dobro. Karakteristično za našu firmu je da mi od 2001. pa do danas u svakom trenutku imamo bar jedan tim konsultanata. Kad si svestan da ne znaš dovoljno za nivo koji želiš da postigneš, treba da tražiš ljude koji to znanje imaju. Čini mi se da je ovde, na žalost, taka stav malo izražen iako sam uveren da se baš na

Milan Lončarević, Jasmil

Kad nešto ne znaš, potraži onoga ko zna


2017

njemu zasniva razlika između onih koji su manje ili više uspešni“.

Tako je Jasmil krenuo u maloprodaju uz savete stručnjaka iz Nemačke, Luksemburga i drugih ze-malja o tome kako da razvije prodavnice, dizajnira kolekcije, izlaže, prodaje... Upitan zašto su morali da angažuju strane stručnjake, čije usluge nisu baš pristupačne za ovdašnje uslove, naš sagovornik ob-jašnjava da je razlog – nedostatak domaćih.

„Za razliku od, na primer, aktuelnog projekta digi-talizacije koji sprovodimo sa domaćim stručnjacima – jer u Srbiji imamo kadrove koji dobro poznaju svetska kretanja ali znaju i kako da ih prilagode ov-dašnjim uslovima – ulazak u maloprodaju u modnoj industriji zahteva vrlo usko specijalizovane ljude koji su trebali da nas nauče, recimo, kako se radi razvoj kolekcije. On kreće više od 13 meseci pre početka prodaje, sadrži oko 70 koraka i dinamički plan razvojnog procesa u koji je uključen veliki broj ljudi. Mi nemamo takvu vrstu stručnjaka, jer je ono malo iskusnih kadrova koji su još aktivni radilo u potpuno drugačijim uslovima. U međuvremenu se tempo lansiranja novih kolekcija toliko promenio da mi danas radimo po šest kolekcija za sezone proleće/leto i jesen/zima. Za to je potrebna izuzetna organizacija, logistika i kontrola procesa, što može da vas nauči samo neko ko je već radio u takvim sistemima“.

Na žalost, takvu priliku nisu imali ni mlađi kadro-vi, jer je zajedno sa padom domaće tekstilne indu-strije opao i kvalitet školovanja u ovoj delatnosti, pa je nedostatak odgovarajućih radnika boljka koju Ja-smil deli sa svim uspešnim preduzetnicima u Srbiji.

Podela rizika kroz franšizu Važan pokretač brzog razvoja bilo je i uvođenje

franšiznog modela poslovanja od 2008. godine. „Prepoznali smo da možemo tako da se širimo uglavnom po manjim mestima, sa partnerima koji su u tim sredinama mogli da imaju veću prodajnu snagu nego šef naše radnje, bez obzira koliko ga mi motivisali. Lokalni partner investira u prodajni prostor a mi dajemo robu na komisionu prodaju. On nema problem zaliha, a mi, zahvaljujući dobrom sistemu kontrole, širimo mrežu u kojoj je u potpu-nosti ujednačen celokupan sistem prodaje“.

Danas Jasmil predstavlja integrisan sistem sedam kompanija koje posluju u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i ima više od 100 malo-prodajnih objekata u našoj zemlji, regionu, Češkoj i Rusiji. U sistemu je zaposleno oko 650 radnika, a dodatno je angažovano oko 50 franšizera i preko 350 zaposlenih u velikoj mreži kooperanata koji proizvode 60 odsto ukupne proizvodnje od oko četiri miliona odevnih artikala godišnje.

Planiranje proizvodnog obima i upravljanje zali-hama nije jednostavno ni za jednog proizvođača, ali je u modnoj industriji to naročito zahtevan zadatak. Na osnovu kompletne statistike nekoliko sezona unazad i softvera koji omogućava da se detaljno prate podaci o prodaji svakog pojedinačnog artikla, već na početku nove sezone se može zaključiti da li se prodaja odvija na planiranom nivou, te da li je i u kom segmentu potrebno da se ona poboljša akcij-skim kampanjama.

Za svaku prodavnicu se sačinjava poseban plan prodaje, zavisno od njene lokacije u neposrednom okruženju, ali i i od potrošačkih navika na različi-tim tržištima, jer za razliku od nas i južne Evrope, gde se kupovini pristupa uglavnom emotivnije, u centralnom delu Starog kontinenta preovlađuje pragmatičnost. „Stoga se svako tržište posebno pra-ti, što je izuzetno obiman i složen posao. Ukoliko se ispostavi da ste proizveli previše, to je trošak zbog zaliha, ako se pokaže da artikala ima premalo, to konkurencija odmah iskoristi, pa je balansiranje između ta dva nepoželjna ishoda prava umetnost“, ističe Lončarević.

Udruženi tekstilciKada je reč o širenju na zapadna tržišta, direktor

Jasmila naglašava da takav plan iziskuje potpuno drugačiju poslovnu filozofiju. „Mislim da ćemo za oko dve godine biti spremni da započnemo pla-sman, ali za to je potrebna ogromna priprema, u kojoj su organizacija i logistika još zahtevnije od obezbeđivanja finansijskih sredstava. Na tako razvi-jenim tržištima potencijalni partneri su vrlo zahtev-ni – očekuju da sami nađete uvoznika, obezbedite logistiku i sve što je potrebno da bi se vaša roba našla tačno određenog datuma u, recimo, nekoj prodavnici u malom mestu na severu Nemačke“. U tome, kao i u povećanju prodaje na već osvojenim tržištima, Lončarević očekuje mnogo od digitalne platforme koju razvijaju, „sa veoma ambicioznim ci-ljevima da multipliciramo prodaju preko Interneta i globalnu prepoznatljivost našeg brenda posred-stvom društvenih mreža“.

Inače, Milan Lončarević je veoma aktivan u klaste-ru modne i odevne industrije Srbija FACTS, koji je sa još dvojicom kolega osnovao 2010. godine, a koji trenutno uključuje 19 firmi iz tekstilne indistrije, ali i obrazovne institucije, modne i razvojne agencije. „U klasteru diskutujemo o bitnim temama, vodimo članove na sajmove, obezbeđujemo redovnu edu-kaciju iz različitih poslovnih oblasti...Imamo vrlo jasne rezultate i konkretne koristi za sve članove klastera“, kaže Lončarević, „posebno za male firme koje nemaju kapacitete za takve aktivnosti kao veće kompanije“.


finalista

Ako su sve srećne poro-dice nalik jedna dru-goj, kao što je tvrdio ruski pisac Lav Tol-stoj, onda je sasvim sigurno da je svaki uspešan preduzetnik

poseban na svoj način. Tako je Petar Obradović, osnivač i većin-ski vlasnik porodične kompanije „Papir Print“ iz Gornjeg Milanovca koja proizvodi ambalažu od fleksi-bilnih materijala, svojim poslova-

njem uspeo, između ostalog, i da pobije tako često ponavljanu dija-gnozu da su naš obrazovni sistem i preduzetništvo dva paralelna sveta koja se ne dodiruju.

Obradović, koji je karijeru za-počeo u društvenom preduzeću „Tipoplastika“, bio je i profesor na grafičkom smeru u srednjoj školi u Milanovcu i prvo je dokazao da „zaposleni u društvenom sektoru“ i „čovek iz obrazovanja“ može uspešno da se otisne na tržište,

kada je 1992. osnovao preduzet-ničku radnju za grafičku delatnost koja je, potom, izrasla u kompanju od 120 zaposlenih. Među njima su i neki od deset generacija đaka koje je Obradović „ispratio“ tokom svoje profesorske karijere, a koji su sada, ističe, „na veoma odgovor-nim mestima u firmi“.

Tu se uspešna kombinacija obra-zovanja i rada nije završila, budući da „Papir Print“ sarađuje sa svim školama koje obrazuju profile u ovoj branši kroz stručnu praksu u svojim pogonima, a one koji su već zaposleni šalje na sajmove u svetu, ali i na razgovore sa proizvo-đačima opreme od kojih dobijaju aktuelne informacije o kretanjima na tržištu. Sam vlasnik napominje da ide na obuke i stručne pose-te koje se održavaju u školama u Švedskoj, te da traži način kako da tamo pošalje na edukaciju i svoje zaposlene.

Uveren da je „zadovoljan radnik najbolji radnik“, naš sagovornik kaže da njegova kompanija, osim mogućnosti za pogađanje različi-tih obuka i stručnih seminara nudi i stipendiranje tokom školovanja, pa zahvaljujući svemu tome obez-beđuje tim izuzetno stručnih teh-nologa, grafičara, dizajnera i me-nadžera, „koji svojim napretkom direktno utiču na napredak pre-duzeća“. Uz to, spremnost da zala-ganje svojih zaposlenih nagradi i odgovarajućim platama i insistira-nje na stavu da se uspešan posao gradi na međusobnom poverenju rukovodstva i radnika, omoguća-vaju Obradoviću da bezbrižno ode na godišnji odmor i isključi mobil-ni telefon, i što je još važnije – da nema probleme sa nedostatkom odgovarajućih kadrova.

Kvalitetni proizvodi su najbolja reklama

Pomenute prednosti postaju još očitije kada se ima u vidu da danas ova kompanija proizvodi mesečno oko 250 tona raznovr-snih ambalaža, od čega je oko 80

Petar Obradović, Papir Print

Zadovoljan radnik je najbolji radnikSan svakog domaćeg preduzetnika da dugoročnije obezbedi odgovarajuće kadrove, ostvario je Petar Obradović, vlasnik kompanije „Papir Print“, uspešnom kombinacijom obrazovanja i preduzetništva. To, međutim, nije jedina odluka koja ovu kompaniju iz Gornjeg Milanovca čini veoma specifičnom na domaćem tržištu i njenom osnivaču omogućava da na odmoru isključi mobilni telefon.


2017

odsto za prehrambenu industriju, te da izvozi gotovo trećinu svoje proizvodnje. „Papir Print“ pravi etikete za razne napitke, ambalaže za čipseve, čokolade i kafu, kao i pakovanja od složenih materijala za visokim stepenom zaštite pro-izvoda kao što su lekovi i agresiv-ne materije.

„Štampamo na fleksibilnim ma-terijalima, uglavnom poliesterskim i polietilenskim filmovima“, obja-šnjava Obradović i dodaje da di-menzije i izgled ambalaže zavise od zahteva klijenata. Papir Print je karakterističan po tome što sva-kom klijentu može da izda serti-fikat o ispravnosti štampe, što je itekako značajno za poslovanje u prehrambenoj industriji.

Kompanija proizvodi etikete za vodu Rosa, Knjaz Miloš, Vodu Vrnjci, Saint Johns i druge. Iako rade za velike klijente, trude se da ne zavise isključivo od njih. Sara-đivali su sa jednom od najvećih svetskih kompanija ali su raskinuli taj ugovor jer im je, prema reči-ma Obradovića, ovaj veliki tržišni igrač nametao uslove na koje nisu želeli da pristanu. „Raskinuli smo tu saradnju“, kaže „i započeli da ra-dimo sa nekoliko manjih firmi, što se pokazalo kao dobra poslovna odluka“.

Ono po čemu se „Papir Print“ izdvaja od većine kompanija jeste i odluka da ne ulažu u klasičan marketing. Nemaju sektor koji se bavi promotivnim aktivnostima jer smatraju da su kvalitetni proizvodi njihova najbolja reklama. „Jedini vid promocije koji imamo su naš sajt i razne prezentacije i brošure o kompaniji. Nije nam potreban bolji marketing, zato što radimo za poznate kupce, tako da ko želi da sazna nešto o nama, saznaće“, tvrdi Obradović.

Kad počnu da nas kopiraju, mi smislimo nešto novo

Objašnjavajući kako je „Papir Print“ došao u ovakvu pozici-ju, Obradović izdvaja tri ključ-

ne faze u razvoju kompanije. Prva se odnosi na period od 1992. do 2000. godine, kada se proizvodnja odvijala na mašina-ma za štampu u četiri boje, u hali od 100 kvadratnih metara. Druga faza razvoja je vreme od 2001. do 2005. godine, kada su kupili mašine za laminiranje i mašine za štampu u šest boja, dostigavši obim proizvodnje od 50 tona godišnje. Najzad, treća faza započinje 2006. godine, ko-ju karakterišu značajna ulaganja u proizvodnu infrastrukturu, od izgradnje hale od 4.500 kvadrat-nih metara, do nabavki najsavre-menijih mašina.

Naš sagovornik dodaje kao va-žnu prednost i nastojanje da uvek budu korak ispred drugih. Tako su, prvobitno, osmislili način na ko-ji njihove mašine mogu precizno da seku kese pomoću foto ćelija. Kasnije su taj metod kopirali mno-gi, pa se „Papir Print“ povukao iz ovog posla. Potom su nabavili mašine za štampu sa bakarnim valjcima koje su im otvorile vrata kod novih klijenata, a takvu praksu nastavljaju i danas.

„Nabavljamo savremenu tehno-logiju zbog koje smo konkurentni evropskim konverterima. Upravo sada radimo na instalaciji jedne štamparske mašine iz Nemačke, čija cena i adaptacija iznose oko 2.000.000 evra“, kaže Obradović i dodaje da povraćaju ovakvih inve-sticija veoma doprinosi i efikasan način organizacije u kompaniji, ko-ji omogućava da se bolje iskoriste pogoni. „Prvo grupišemo naloge koje dobijemo od klijenata, a po-tom se organizujemo tako da mo-žemo u kontinuitetu da radimo za jednog kupca jer je u tom slučaju i korišćenje mašina najisplativije, pa tek kada završimo taj posao krećemo u izradu ambalaže za na-rednog klijenta“.

Osim inoviranja opreme, kom-panija planira i da, zajedno sa dru-gim milanovačkim preduzećima, oformi svoju laboratoriju koja će

kontrolisati zdravstvenu isprav-nost proizvoda, kako ovu uslugu ne bi više plaćali drugima. Cilj im je da buduća laboratorija stekne neophodnu akreditaciju, jer će sa-mo tako moći da pruža usluge i drugim kompanijama.

Odabir pravih bitkiUprkos navedenim investicijama

i stabilnom razvoju, i „Papir Print“ se, kao i druga domaća preduzeća suočavao sa problemima u naplati svojih potraživanja na ovdašnjem tržištu, pa su zato revidirali svo-ju poslovnu strategiju i pooštrili kriterijume pri sklapanju ugovora. Što se tiče saradnje sa bankama, Obradović kaže da je ona napre-dovala uporedo sa jačanjem firme. Za kupovinu neophodnih sirovi-na ponekad koriste i faktoring, a osmislili su i druge načine za finansiranje razvoja poslovanja. Naime, uskoro će potpisati ugo-vor sa novim partnerom sa kojim će osvajati tržišta severne Evrope od Danske do Nemačke, a mo-žda i osnovati novu kompaniju sa partnerom iz Italije koji će uložiti finansijska sredstva u ovaj posao, a Papir Print „know-how“. Na taj način bi ova domaća kompanija mogla da povlači sredstva sa sop-stvenog računa, umesto da traži pomoć od banaka.

Osim toga, navedeni primer je i deo strategije ovog preduzeća u nadmetanju sa izuzetno oštrom konkurencijom u grafičkom sekto-ru, „pa treba pametno birati svoje bitke“, ističe Obradović i dodaje: „Iako su turske kompanije povolj-nije sa cenama jer ih u izvozu sub-vencioniše država, naša prednost je brzina isporuke u ovom regionu. Ipak, trudimo se da razmišljamo dugoročno i zato smo odlučili da sa italijanskim partnerom pokušamo da proširimo poslovanje na severu Evrope, gde su nam konkurencija italijanske, grčke i hrvatske kom-panije koje nemaju beneficije kao turske, pa su i uslovi za nadmetanje mnogo korektniji“.


finalista

Nemoguće je uraditi bilo šta pametno i dobro ako će lični interes ugroziti sve druge, uveren je Živojin Bolbotinović, vlasnik kompanije Tekijanka. On je u kraju iz koga mnogi odlaze uspeo da izraste u regionalnog poslodavca baš zato što se u svojoj sredini nije ponašao samo kao poslodavac, već kao čovek koji tu živi i poštuje one sa kojima živi, sa kojima radi i od kojih zarađuje.

Ko je Živojin Bolboti-nović najšira javnost je mogla da sazna kada je u jeku ka-tastrofalnih popla-va koje su zadesile našu zemlju 2014.

godine, spasao celu Tekiju i za to dobio priznanje Vojske Srbije. Žitelji Timočke krajine znaju ga decenijama, kao preduzetnika ko-ji obezbeđuje egzistenciju mnogi-ma, ne samo kroz zapošljavanje u svojim trgovinama i u Hotelu „Đerdap“, već i podrškom malim poljoprivrednim proizvođačima sa kojima radi.

Turisti koji dolaze u Kladovo poznaju ga, pak, kao hotelijera koji im donosi vodu ako se po-kvari autobus na putu i zove šlep službu, obezbeđuje majstora ako se gostu pokvari auto i kod koga nikada nećete ostati gladni, ma-kar stigli u hotel iza ponoći. Znaju ga dobro i zaposleni u Crvenom krstu i u mnogim drugim hu-manitarnim organizacijama koje pomaže. A najbolje ga poznaju članovi njegove porodice, sa koji-ma je „dan i noć“ razvijao posao. On sam, malo-malo ističe da tog posla ne bi ni bilo, da uz njega nije bila porodica.

Ipak, u razgovoru sa ovim pre-duzetnikom, ni u jednom trenut-ku nećete čuti pomodne fraze o „društvenoj odgovornosti“. Živo-jin Bolbotinović smatra da se po-naša onako kako bi se ponašao svaki zdravorazumski i moralan čovek, sa svešću da osim što po-sluje, on u svojoj sredini i živi. A što je sredina manja, to su ljudi upućeniji jedni na druge, pa se ništa pametno i dobro ne može uraditi, kaže, ako će lični interes ugroziti sve druge.

Takav stav, međutim, ređe će steći neko ko se i sam nije na-mučio da obezbedi egzistenicju. „Rođen sam u siromašnoj seoskoj porodici“, priča Bolbotinović, „i navikao sam od malena da ra-dim po ceo dan, pa kada sam se zaposlio u društvenoj trgovini, osećao sam se kao da sam došao na godišnji odmor“. I pored toga, stalno je razmišljao kako da za-

počne „nešto svoje“. U tadašnjoj firmi mnogo je naučio o trgovač-kom poslu – i kako valja, i kako ne valja raditi, što mu je bilo od velike koristi kada je 1990. otvorio sopstvenu trgovinsku radnju u Tekiji, iako je već znao „da je ma-loprodaja rudarski posao“.

Od kreveta u kancelariji do regionalnog poslodavca

Prodavnica je, osim novopeče-nog vlasnika, imala još samo jed-nog radnika i krevet u kancelariji, „jer tu sam i spavao prvih desetak godina kako bih mogao sve da kontrolišem“. To „sve“ je teško i pobrojati, a kamo li objasni-ti, ali na primer: „Krenuo je ras-pad države, pa sankcije, inflacija, bombardovanje, prošli smo tri države, vreme kad sam za svaku promenu cene morao da pišem saveznoj vladi da dobijem odo-brenje... Sve smo to moja porodi-ca i ja preživeli uz rad, upornost i strpljenje“.

Živojin Bolbotinović, Tekijanka

Detalji na kojima padaš, ili pokažeš da si čovek


2017

Danas Bolbotinovići imaju ma-loprodajnu mrežu od 25 radnji, a kompaniju Tekijanka čine i dve pekare, restoran i Hotel „Đerdap“. Premda je poslovanje prošireno na ugostiteljstvo i turizam, trgovi-na i dalje obezbeđuje najveći deo prihoda.

„Sada imamo 500 zaposlenih, naš promet je prošle godine do-stigao 3,3 milijarde dinara, ima-mo složen sistem i zato moramo drugačije da upravljamo njime. Baš zato što smo porodična firma u maloj sredini, jako vodimo ra-čuna o zaposlenima – naše plate ne kasne, pomažemo ih u teškim životnim trenucima, puno ulaže-mo u edukaciju jer se odgovara-jući stručni profili više ne školuju, dodeljujemo jubilarne nagrade svake godine, a kako radimo sa ’živim novcem’ uspostavili smo efikasan sistem kontrole, podr-žan novim tehnologijama. Zahva-ljujući tome, i pored svih teškoća, za 28 godina nikada nismo bili u blokadi, nemamo dugovanja pre-ma državi, prema zaposlenima, niti prema partnerima“, ističe naš sagovornik.

Istovremeno, u kraju u kome prosečni prihodi stanovnika baš i „ne pretiču“, veliko je umeće us-postaviti isplativi poslovni model. „Mi dobro poznajemo lokalnu ekonomsku situaciju i potrošačke navike, ali su i u lokalu izražene razlike među naseljima. Zato ima-mo posebnu politiku za svaku prodavnicu, jer roba koja u jednoj radnji odlično prolazi, u drugoj se uopšte ne prodaje – mlečni proizvodi neće se prodavati tamo gde većina stanovništva gaji krave ili ovce. To znači da moramo da rešavamo probleme svaki dan, kako bismo uspešno upravljali zalihama, troškovima, asortima-nom, radnom snagom“...

Prednost nad konkurencijom, pre svega kada je reč o velikim trgovinskim lancima, Živojin Bol-botinović zasniva na sledećem: „Osim robe koja se može naći i

kod drugih, mi imamo i drugačiju ponudu jer radimo sa malim po-rodičnim firmama i poljoprivred-nim proizvođačima u lokalu, od kojih nabavljamo sveže voće, po-vrće, mlečne proizvode i meso. To nas čini konkurentnim, kao i način na koji pružamo uslugu jer smo bliži kupcima“.

Postigli smo čudo, udružili smo Srbe

A bliže su i malim dobavljači-ma koje isplaćuju najkasnije za sedam dana, „jer veoma dobro znamo njihovu situaciju. Što se tiče velikih dobavljača, tražimo povoljnosti koje zahtevaju i svi drugi, ali svoje obaveze plaćamo u propisanim zakonskim roko-vima. To što pojedini trgovinski lanci, na žalost, ne poštuju svoje obaveze prema dobavljačima uni-štava i proizvodnju, i dobavljače i nas trgovce koji se pridržavamo zakona – što znači da je taj pro-blem pre svega odgovornost dr-žave“, ocenjuje Bolbotinović.

Sve to je, dodaje, nateralo manja domaća preduzeća iz oblasti trgo-vine da se 2011. godine udruže u „Domaći trgovinski lanac“ (DTL), svojevrsni klaster od 13 kompani-ja, koje zajedno imaju 610 malo-prodajnih objekata širom Srbije, zapošljavaju više od 5.000 rad-nika i prošle godine su zajed-no ostvarile 40 milijardi dinara prometa. Vlasnik Tekijanke kroz smeh kaže da su ove firme doka-zale nemoguće – kako 13 srpskih privredenika mogu uspešno da sarađuju već sedam godina. „Sada imamo mnogo veću finansijsku snagu, tražište koje pokriva i sva ona mesta gde veliki trgovinski lanci nemaju intersa da posluju, što je uticalo i na veće dobavljače da nas prepoznaju kao ozbiljnog partnera i daju nam bolje uslove“.

I pored toga, značaj ovog udru-ženja država još uvek nije prepo-znala, što je žalosno, konstatuje Bolbotinović, „jer mi podstičemo regionalni razvoj – velike fabri-

ke neće da posluju u malim sre-dinama kao što su Kladovo ili Negotin, iz kojih se iselio veliki broj stanovnika i nema dovoljno radne snage. S druge strane, mi kroz našu prodaju razvijamo lo-kalnu poljoprivredu i male agro-proizvođače, kroz to podržavamo proizvodnju, direktno i posredno zapošljavamo ljude i na taj način pokušavamo da umanjimo iselja-vanje. To činimo i kroz rad našeg hotela – mi čak u samom Kla-dovu ne možemo da pribavimo sve ono što nam treba. Mišljenja sam da država više pažnje usme-rava na strane kompanije nego na domaće, nama ostaje da se sami snalazimo, uprkos očigled-nom doprinosu celom regionu i pokušajima da udružimo i male proizvođače, umesto da odlaze u inostranstvo. Ne kukam ja na dr-žavu, mogu i bez njihove pomoći, ali žao mi je kada vidim kako mla-di ljudi masovno odlaze“.

Ipak, ljudi sve više i dolaze, makar kao turisti, zahvaljujući sve privlačnijoj turističkoj ponudi i vlasnicima ugostiteljskih i hotel-skih objekata u Kladovu i okolini, koji kako ističe Živojin Bolboti-nović, takođe sarađuju. U Hotel „Đerdap“ već sedam godina se vraćaju gosti i dolaze novi, kapa-citeti su im stalno popunjeni, a na pitanje kako su podstakli toliko interesovanje turista, Bolbotino-vić kaže: „To nisu učinile sobe, već pažnja. Mi od početka nismo gledali goste samo kroz cifre, jer slušajući ljude na šta se žale u objektima gde smo i sami bili go-sti, shvatili smo da iako danas svi pričaju samo o novcu, ljudi su željni pažnje. Uvek ću vratiti uplaćeni avans gostu ako ga ne-što spreči da dođe u zakazanom terminu, otvoriti kuhinju iako je došao kasno i sve što je potrebno da bi se osećao kao u svojoj kući. Ako ti je taj gost već obezbedio 95% zarade, onda na onih preo-stalih 5% ili padaš ili pokažeš da si čovek“.


finalista

Da je čovek mlad onoliko koliko ima u sebi motiva i po-kretačke energije da nešto stvori do-kazuje Milisav Nov-čić, vlasnik čačan-

ske kompanije „Unipromet“, koji i danas, nakon gotovo tri deceni-je preduzetništva i prethodnog staža u društvenoj firmi, prelazi bezbrojne kilometre radi posla. „U toku meseca provedem oko četiri dana u Čačku, svo ostalo vreme sam na putu. Život je ta-kav, niko neće da vam dođe na noge ako hoćete da ugovorite neki ozbiljan posao. Samo ako ste prisutni na tržištu i srećete ljude, imate šansu i da nešto uspešno uradite. Ja sam uporan i što zacrtam moram da uradim – moj je cilj da svake godine osvo-jimo jedno novo tržište u nekoj novoj zemlji“.

Ovih nekoliko rečenica možda najbolje objašnjavaju kako je ovo preduzeće osnovano 1989. godi-ne, od trgovačke kancelarije bez stola i stolica „u kojoj ni stranke nisu imale gde da sednu“, izraslo u respektabilnog proizvođača sa više od 450 zaposlenih. Osnov-na delatnost kompanije je proi-zvodnja i ugradnja saobraćajne opreme za puteve i to različitih sistema čeličnih zaštitnih ograda, žičanih ograda, reflektujućih, ap-sorpcionih i transparentnih pa-nela za zaštitu od buke i šavnih cevi, koji se proizvode u okviru dve fabrike i sopstvenog pogona za toplo cinkovanje. Kompanija poseduje svoj vozni park, osam mobilnih ekipa za ugradnju če-ličnih zaštitnih ograda, a osim osnovne delatnosti ima i dve so-larne elektrane u svom vlasni-štvu.

Opisujući koliki rast je „Uni-promet“ ostvario u proteklom periodu, Novičić, između osta-log, kaže: „Počeo sam sa desetak kilometara zaštitne ograde i kada sam uspeo da je prodam – to je

Milisav Novičić, Unipromet

Svake godine po jedno novo tržišteUporan da svake godine osvoji makar jedno novo tržište, Milisav Novičić, osnivač kompanije „Unipromet“ iz Čačka danas izvozi saobraćajnu opremu za putnu infrastrukturu širom sveta. Ovo preduzeće, koje zapošljava preko 450 radnika, jedno je od osam kompanija u Evropi koje imaju licence za proizvodnju zaštitnih ograda na putevima.


2017

brzorastući preduzetnik godine 2017

tada bio uspeh. Prvo tržište nam je bila Bosna i Hercegovina, a potom Nemačka, u koju sada izvozimo oko 50 odsto ukupne proizvodnje. Krenuli smo sa dva, tri kamiona mesečno, a sada na-ših 25 kamiona dopremaju robu na 23 tržišta i pređu 900.000 kilo-metara godišnje. Prošlu godinu samo završili sa 53 miliona evra prihoda i 1.400 kilometara zaštit-ne ograde, dok u ovoj planiramo da proizvedemo 2.000 kilometa-ra zaštitne ograde i da izvozimo na 25 tržišta“.

Kvalitet na prvom mestuPosebno važan momenat u

istoriji kompanije je onaj kada se „Unipromet“ okreće naučnom razvoju novih proizvoda, i zaštiti svojih proizvoda kroz patentna prava, kaže Novičić. Postali su član Evropske putne federacije i Instituta za razvoj bezbednosnih sistema 1998. godine. To je i vre-me kada „Unipromet“ počinje ubrzano da raste na domaćem tržištu i da osvaja strana, a od 2003. godine njegovi stručnjaci se uključuju u usavršavanje če-ličnih zaštitnih sistema sa struč-njacima još jedanaest evropskih proizvođača zaštitnih ograda. Ta saradnja se odvija kroz članstvo čačanske kompanije u Društvu dobrog kvaliteta (Gutegemeinsc-haft Stahlschutzplanken e.V ) iz Nemačke i u Društvu za razvoj čeličnih zaštitnih ograda iz Zige-na (Studiengesellschft vuer Sta-hlschutzplanken e.V), dela asoci-jacije poznate kao „RAL“.

Kako je u narednim godina-ma „Unipromet“ uvećavao pro-izvodnju između 15 i 25 odsto godišnje, „morali smo da proši-rimo kapacitete i angažujemo nove zaposlene“, priča Novičić. Kompanija je 2007. godine ku-pila pogon za toplo cinkovanje u Čačku i tako su proizvodnju čeličnih ograda upotpunili uslu-žnim cinkovanjem čeličnih kon-strukcija. Pet godina kasnije, do-

datno su proširili delatnost ku-povinom fabrike šavnih cevi u Kraljevu i u tom periodu beleže nagli skok u poslovanju, uvećav-ši obim proizvodnje za 34 odsto, a prihode za čak 45 odsto. Novi-čić navodi da su prošle godine uspeli da proizvedu 11.000 tona šavnih cevi, a projekcije ukazuju da ova fabrika može da dostigne obim proizvodnje do čak 20.000 tona.

Trenutno, obe proizvodne fabrike godišnje prerade oko 60.000 tona čelika, a Novičić ističe da najveći broj sirovina pribavljaju u Srbiji, u saradnji sa brojnim dobavljačima i ko-operantima. Prilikom sklapanja poslova, „Unipromet“ sarađuje sa različitim poslovnim partnerima. U pojedinim projektima ugovori se sklapaju direktno sa investi-torima, ali partneri mogu biti i kompanije koje posluju u izgrad-nji puteva, potom preduzeća ko-ja ugrađuju opremu za puteve, pa i sami proizvođači zaštitnih ograda na inostranim tržištima.

„Mi smo svoj nastup na doma-ćem i stranim tržištima bazirali isključivo na kvalitetu naših pro-izvoda, konkurentnim cenama, poštovanju svih ugovorenih ro-kova nezavisno od veličine posla i na jačanju finansijskih kapacite-ta“, ističe Milisav Novičić.

Zahvaljujući takvom pristupu, danas je „Unipromet“ jedna od vodećih kompanija u Evropi koja ima sve potrebne sertifikate i testove za proizvodnju zaštitnih ograda. Naš sagovrnik napomi-nje da Evropska komisija posta-vlja izuzetno visoke standarde i izdvaja velike količine novca za infrastrukturnu bezbednost, ka-ko bi se umanjile štete od nesre-ća na putevima koje se u Evropi procenjuju na oko 406 milijardi evra. Stoga, u proizvodnji čačan-ske kompanije postoji rigorozna procedura: rade se mnogobrojni testovi, po potrebi se šalju uzorci na testiranje u Nemačku, dok u

Srbiji kontrolori prate proizvod-nju 24 sata. Na kraju se vrši zavr-šna kontrola kojom se utvrđuje da li proizvod može da izađe na tržište.

Nova tržišta – siguran rast„Unipromet“ trenutno izvozi

oko dve trećine svoje ukupne proizvodnje na 23 tržišta koja obuhvataju region, zemlje EU, Rusiju, Libiju i Tursku, s ciljem da se u narednom periodu dodatno uvećaju poslovi u Rusiji, u baltič-kim zemljama, kao i na tržištima Bliskog Istoka gde se očekuju veliki infrastrukturni projekti. Ove godine akcenat je na novim proizvodima za zaštitu od snega i od peska, za koje naš sagovornik ističe da su izuzetno inovativni na tržištu i čiji izvoz bi kompaniji trebalo da obezbedi novi rast.

Osim toga, planiraju se nova ulaganja u unapređenje infor-macionog sistema, s obzirom da u „Uniprometu“ nastoje da što više inoviraju i sopstveni sistem proizvodnje. Tako u vlasništvu imaju i dve solarne elektrane: jedna proizvodi 500 kilovata struje za prodaju, dok druga sa proizvodnjom od 250 kilo-vata obezbeđuje deo električne energije za sam proizvodni pro-ces u kompaniji.

Kako bi se obezebedilo da pre-duzeće nastavi sa brzim tempom rasta koji je karakterisao celo-kupno dosadašnje poslovanje, Novičić najavljuje planove da se u narednih nekoliko godina po-veća obim proizvodnje na oko 75.000 tona, te da se od toga izvozi više od 80 odsto.

Naš sagovornik ističe da je za budućnost kompanije podjedna-ko važna odluka kojom je uvede-no korporativno upravljanje, kao i njegovo nastojanje da u saradnji sa drugim privrednicima i lokal-nim vlastima u Čačku pospeši lokalni ekonomski razvoj i da se time stvore uslovi koji će umanji-ti odliv mladih kadrova.


brzorastući preduzetnik godine 2017

Kada se neko odluči da proizvodi svoje vino, prva pomisao onih koji nisu iz ove delatnosti može biti da je to odluka koja proizvođača vezuje

isključivo za vinograde i vinari-ju, „od jutra do sutra“. Ipak, dok

vodimo ovaj razgovor sa Miro-slavom Kovačevićem, vlasnikom „Vinarije Kovačević“, on je hilja-dama kilometara daleko od svog Iriga i Fruške Gore. Nalazi se u Moskvi, gde se zaputio kako bi započeo sa realizacijom planova da njegova vina budu prisutnija na ruskom tržištu.

„Vinarija Kovačević“, koja da-nas proizvodi oko milion litara vina godišnje, ima porodičnu tradiciju dužu od veka. Sadašnji vlasnik je treća generacija i uklju-čio se u posao pre petnaest go-dina, s ciljem da vinogradarska i vinarska iskustva svojih predaka uvede u 21. vek, uz pomoć najsa-vremenije vinarske tehnologije. Već 2001. godine kompanija je izgradila novu vinariju, koja se, iako je imala savremenu tehnolo-šku opremu, pridržavala tradicio-nalnih metoda proizvodnje ovog pića. Posle kreiranja sopstvene robne marke i brendiranja imena vinarije, Kovačević se upustio u proširenje posla angažovanjem profesionalnih somelijea, a ka-snije i u ugostiteljstvo.

„Kada smo postali jedna od vodećih vinarija u Srbiji, shvatili smo da moramo biti autentični, odnosno da ne smemo zabora-viti tradiciju. Zato smo počeli da sadimo i nove sorte grožđa, ali i autohtone sa prostora Fruške gore”, objašnjava Kovačević i do-daje da je taj region, specifičan po strukturi zemljišta i položaju terena, veoma povoljan za uz-gajanje vinove loze, zbog čega je još u vreme Rimskog carstva važio za vinogradarski kraj.

Proširivanje sopstvenih vinograda

Proboj na tržište započeli su 2003. godine Chardonnay-om i Aurelius-om koji su vrlo brzo osvojili vinske sladokusce. U po-

Miroslav Kovačević, Vinarija Kovačević

Stara receptura na nov načinNešto potpuno novo na savremenom vinskom tržištu može biti „retro inovacija“, kako naziva Miroslav Kovačević svoja Oranž vina, spravljena po veoma staroj gruzijskoj recepturi. Ove godine, vlasnik „Vinarije Kovačević“ među mnogobrojnim novostima u proizvodnji, uvodi i poseban metod rezanja vinograda i biodinamičku praksu u spravljanju organskih vina.


2017

četku su proizvodili 10.000 litara vina godišnje, ali je ta količina rasla uporedo sa reklamom „od usta do usta“ o kvalitetu ovih proizvoda, „a od takve reklame nema bolje“, uveren je Kova-čević. Naš sagovornik, pri tom, podseća da u vreme kada su počinjali, „mnogi u Srbiji su bi-li nepoverljivi prema kvalitetu domaćih vina, ali se poslednjih godina situacija drastično me-nja. Kod nas je došlo da prave ’vinske revolucije’ – otvoreno je mnogo novih vinarija i to nam je omogućilo da postajemo sve prepoznatljiviji na ’svetskoj mapi vina’, dok je ovde interesovanje za vino preraslo u svojevrsnu kulturološku revoluciju. Za po-jedince je vino čak postalo kult življenja“.

Ipak, nove navike ne prati podjednako brzo druga vrsta oporavka u vinskoj industriji – povećanje poljoprivrednog ze-mljišta pod vinogradima. Nai-me, statistika pokazuje da je u prvoj polovini osamdesetih go-dina pod vinogradima bilo pri-bližno 120.000 hektara, dok je početkom ove decenije ukupna površina zasada pod grožđem iznosila tek 30.000 hektara, od-nosno čak četiri puta manje! Od 2011. je došlo do blagog rasta, ali nedovoljnog da bi se rezultati značajnije ispoljili.

Stoga i Miroslav Kovačević, kao i druge njegove kolege, sa-rađuje sa kooperantima da bi pribavio dovoljnu količinu kvali-tetnog grožđa. „Vinarija Kovače-vić“ finansira tokom godine sve kooperante sa kojima posluje, kako bi oni mogli da ispoštuju dogovore, ali uprkos tome ni-je moguće sa sigurnošću raču-nati da će celokupna isporuka zadovoljiti traženi kvalitet. Zato ovaj problem u „Vinariji Kova-čević“ pokušavaju da prevaziđu proširenjem sopstvenih vinogra-da. Naš sagovornik veruje da će zakupom 180 hektara zemlje u

Beočinskoj opštini na kojoj pla-nira da posadi 150 hektara vi-nograda u narednih pet godina, ne samo obezbediti kvalitetnu osnovu za organsku proizvod-nju, već i da će podstaći razvoj ovog kraja iz koga se stanovni-štvo sve više iseljava.

Kako bi proširili proizvodnju, 2013. godine kupili su i Iriški po-drum i pokrenuli potpuno novi koncept proizvodnje kvalitetnog vina niže cenovne kategorije, za kojim, prema proceni Kovačevi-ća, postoji velika tražnja na tržištu. Cilj ovog uspešnog preduzetnika je i širenje u druge delatnosti, pa osim restorana sa apartmanima u porodičnom vlasništvu, planira i izgradnju malog butik hotela u Novom Sadu. Hotel bi trebalo da ima i vinski bar u kojem bi veći broj sugrađana, ali i turista imao mogućnost da proba i kupi Kovačevićeva vina. Istovremeno, njegov sin Milan, koji je još uvek student, osnovao je kompaniju za proizvodnju suhomesnatih proi-zvoda, što će dodatno zaokružiti porodični posao.

Brojni ulagački poduhvati ni-su omeli stabilan rast „Vinarije Kovačević“, naprotiv, u planu je dalje širenje poslovanja na strana tržišta. Za sada izvoze 20 odsto svoje proizvodnje, od čega polo-vinu u zemlje regiona, a ostatak u Evropu i Australiju. „Imamo veliki broj upita za izvoz na ki-nesko tržište, ali za sada nema-mo dovoljnu količinu za ovako veliku ponudu. Odlučili smo da se fokusiramo na ostvarivanje značajnije saradnje u ovom seg-mentu sa Rusijom, koja nam je bliža i kulturološki i ekonomski”, kaže Miroslav Kovačević.

Arome „retro stila“Osim proboja na nova tržišta,

„Vinarija Kovačević“ se okrenula i novim proizvodima. Zanimlji-vo je da je ova kompanija, kao jednu od svojih najvećih inova-cija, zapravo izdvojila vraćanje

„retro stila“ u proizvodnju vina. „Chardonnay oranž je vino koje nastaje bez upotrebe enoloških sredstava, specifičnog je ukusa i ćilibarne boje. Ovo vino kao i naša ostala oranž vina, Sauvig-non i Rajnski Rizling proizvode se po tradicionalnoj recepturi poreklom Iz Gruzije“, objašnjava Kovačević. On najavljuje da će ove godine uvesti i biodinamičke metode u spravljanju organskih vina, u saradnji sa stručnjacima iz Austrije koji se već godinama bave takvom proizvodnjom.

Još jedna od inovacija je i proi-zvodnja nove vrste vina po ugle-du na italijanski Prosecco, čija je tehnologija veoma skupa, ali je proizvod cenovno pristupačan. U ovu investiciju su krenuli 2016. godine, a prema planu prve flaše vina Fresco bianco i Roze bianco bi trebalo uskoro da se nađu u prodaji.

„Ono što ja volim da popijem, to želim i da proizvedem, i da podelim sa ostalim ljubiteljima vina. U poslednje vreme to su vina, čiji proces nastanka zahte-va detaljnu i temeljnu pripremu u vinogradu, dosta ručnog rada i da vino duže odleži i sazreva u podrumu. Sav taj trud se isplati kroz užitak u krajnjem proizvo-du, ali i kroz širu i autentičniju ponudu naših vina na tržištu”, objašnjava Kovačević odluku da investira u kreiranje ovih inova-tivnih vina.

„Vinarija Kovačević“ u posled-njoj deceniji intenzivno sarađu-je sa najuglednijim fruškogor-skim vinogradarima u želji da zajednički što uspešnije promo-višu vina sa izrazitim pečatom fruškogorskog podneblja. Kova-čević najavljuje da je, zato, u planu da se u sklopu turističke ponude uredi Vinska ulica u centru Iriga i obnove kuće sa najdužom tradicijom. U planu „Vinarije Kovačević“ je, pak, cilj da Irig postane centar vinskog turizma u Srbiji.


inovativni preduzetnik godine 2017

Ukupna vrednost kre-dita koje je ProCre-dit banka odobrila malim i srednjim preduzećima u Srbi-ji je prošle godine porasla za 20%, što

je samo deo podrške koju je ova banka pružila firmama i poljo-privrednicima u iznosu od preko 415 miliona evra. Akcenat je bio na investicionim kreditima, „što

je najdirektnija podrška jačanju konkurentnosti i ukupnom ra-zvoju domaće privrede“, smatra Ivan Smiljković, član Izvršnog od-bora Procredit banke.

Ovaj segment finansijske po-drške je, međutim, nedovoljno zastupljen u Srbiji, budući da su investicione pozajmice u 2017. činile tek jednu petinu ukupnih kredita koje su odobrile banke, a više od 60% je bilo namenjeno

finansiranju obrtnih sredstava i likvidnosti. „Za razliku od toga“, napominje Smiljković, „struktura plasmana u ProCredit banci je u potpunosti drugačija – oko 40% svih naših plasmana u 2017. godi-ni, odnosno više od 137 miliona evra su bili investicioni krediti, odobreni domaćim MSP, što sa-mo još jednom potvrđuje našu stratešku posvećenost razvoju do-maće privrede“.

Ovakav rast kreditne aktivnosti ProCredit banke, naročito kada je reč o investicionim kreditima, naš sagovornik objašnjava izuzetno povoljnim uslovima finansiranja i nižim kamatama na domaćem tržištu, ali pre svega drugačijim pristupom banke, koja ume da prepozna kvalitetne projekte i va-žnost finansijske podrške upravo u fazi kada se oni razvijaju.

„U tome leži naša najveća sna-ga i prednost na tržištu“, uveren je Smiljković, ističući da je Pro-Credit banka tokom 18 godina rada sa MSP i poljoprivrednici-ma stekla ogromno iskustvo o njihovim realnim potrebama i zahvaljujući tome ima i najbolje stručnjake za ove, vrlo specifične klijente. „Takav naš pristup su prepoznale i vodeće evropske finansijske i razvojne institucije koje su nam pomogle da kroz ra-zličite kreditne linije i programe koji olakšavaju pristup finansij-skim sredstvima, utičemo dodat-no na poboljšanje celokupnog poslovnog ambijenta“.

Podsticanje inovacijaNa pitanje šta su najvažniji para-

metri za procenu rizika prilikom odobravanja investicionih kredi-ta, imajući u vidu da se oni plasi-raju na duži rok, Smiljković odgo-vara da se procene vrše za svakog klijenta, jer se razlikuju i projekti i preduzeća sa kojima sarađuju. „Važno nam je da ta preduze-ća imaju tržišno održiv poslovni plan, određeno iskustvo, da su finansijski odgovorna i prema

Ivan Smiljković, član IO ProCredit banke u Srbiji

Fokusirani smo na razvoj i investicijeProCredit banka je tokom prošle godine odobrila najviše investicionih kredita malim i srednjim preduzećima i poljoprivrednicima na domaćem tržištu. „Insistiramo na toj vrsti kredita, jer je podrška preduzetničkim ulaganjima, podrška razvoju cele privrede“, ističe Ivan Smiljković, član IO ProCredit banke u Srbiji.


2017

svom poslovanju i prema svom okruženju, jer su to vrednosti na kojima je zasnovano i poslovanje naše banke“, objašnjava naš sa-govornik. U prilog takvoj tvrdnji navodi i podatak da je stopa svih problematičnih kredita ProCredit banke u 2017. iznosila svega 2,1%, dok je prosek na domaćem ban-karskom tržištu iznosio 13%.

ProCredit banka je do sada odobrila i preko 85 miliona evra inovativnim perduzećima u Srbi-ji, kroz program „Innovfin“, koji realizuje u saradnji sa Evropskim investicionim fondom. „Ova ga-rancijska šema predstavlja jedan od trenutno najzanimljivijih pro-jekata“, ocenjuje naš sagovor-nik, „a suština je u tome da EIF obezbeđuje našoj banci garanciju od 50% vrednosti neophodnog obezbeđenja i to umesto predu-zeća kom će pozajmica biti ispla-ćena. Na taj način, mala i srednja preduzeća u našoj zemlji mogu da dođu do izuzetno povoljne kreditne podrške uz mnogo ma-nje sopstvenog obezbeđenja, što je značajan podsticaj za mnoge. Sve što je potrebno jeste da nji-hov poslovni projekat zaista bude inovacija za njih same“.

„Innovfin“ program je prven-stveno namenjen preduzećima koja su razvojno oriientisana ka novim proizvodima, uslugama, tržištima i unapređenju sopstve-nog poslovnog procesa, kao što je poboljšanje energetske efika-snosti. Uslovi kreditiranja uz „In-novfin“ garancijsku šemu će i ove godine biti isti kao i prethodnih, kaže Smiljković i podseća da je ProCredit grupa tokom prošle go-dine potpisala ugovor o saradnji i sa Evropskim investicionim fon-dom, „a što je našoj banci omogu-ćilo da uz podršku Garancijskog fonda za Zapadni Balkan malim i srednjim preduzećima u Srbiji odobravamo kredite uz, takođe, manje zahteve u pogledu neop-hodnog obezbeđenja. Uz sve to, aktivno učestvujemo i u odobra-

vanju kredita poljoprivrednicima koji su zainteresovani za podsti-caje iz IPARD fondova Evropske unije. Do sada su već raspisana dva poziva za projekte naših po-ljoprivrednika, a tokom marta se očekuje i treći poziv“, najavljuje naš sagovornik.

Novi model štednje za male firme

Prema njegovim rečima, Pro-Credit banka će, kao i prošle go-dine, biti veoma aktivan partner Ministarstva privrede i Ministar-stva poljoprivrede u programi-ma finansijske podrške malim i srednjim preduzećima i po-ljoprivrednicima. „Tokom 2017. godine naše učešće u isplati subvencionisanih kredita malim i srednjim preduzećima je bilo najdominantnije i od ukupnog iznosa isplaćenih kredita naša banka je isplatila više od jed-ne četvrtine. Istovremeno, naše učešće u isplati subvencionisa-nih agro kredita je bilo oko 30% i tu smo, takođe, bili najuspešni-ja banka. U proteklom periodu, aktivno smo učestvovali i u pro-gramu fondacije ’Prosperitati’, koju podržava mađarska vlada, gde smo svojim kreditima po-mogli našim ratarima, voćarima i povrtarima u Vojvodini da rea-lizuju projekte u vrednosti većoj od 26 miliona evra, što je više od 63% od ukupne vrednosti in-vesticija koje će biti realizovane u okviru ovog programa“, kaže Smiljković i posebno skreće pa-žnju na ohrabrujući trend da u Srbiji ima sve više kvalitetnih projekata i u oblasti poljoprivre-de. „Stoga, naša banka je, slično kao i u sektoru MSP, poljopri-vrednim gazdinstvima odobrila najviše investicionih kredita. To su pre svega krediti za nabavku nove mehanizacije, mada značaj-no učešće imaju i krediti name-njeni nabavci repromaterijala, ali i kupovini poljoprivrednog zemljišta“.

ProCredit banka uvodi i novi model štednje za mala i srednja preduzeća, „Flex štednju“, pod-staknuta veoma dobrim rezulta-tima koje je ova usluga postigla među građanstvom. „To je jedin-stven model štednje u našoj ze-mlji“, ističe Smiljković, „jer op-timalno kombinuje sve ključne prednosti oročene i štednje po viđenju. Kamatna stopa je daleko iznad tržišnog proseka kada je reč o oročenoj štednji, a istovre-meno korisnicima donosi potpu-nu slobodu u upravljanju njiho-vim depozitima i mogućnost da bez ikakvih penala i ograničenja tokom oročenog perioda podižu svoj novac sa štednog računa i da na njega uplaćuju. Zbog svih tih kvaliteta, ’Flex štednja’ predstavlja vrstu štednje koja najbrže raste u ProCredit banci – za više od 15 miliona evra svakog meseca - i takav trend se ubrzava, pa je naša želja bila da ovakvu fleksibilnost, ali i atraktivnu kamatnu stopu omogućimo i malim i srednjim preduzećima“.

Nastojanja ProCredit banke da klijentima omogući da svo-jim sredstvima upravljaju na na-čin koji je za njih najpovoljniji, ogledaju se i u odluci njenog rukovodstva da već četvrtu go-dinu za redom podrži EY pro-gram za izbor najboljeg predu-zetnika u Srbiji. „Za nas je to još jedna mogućnost da dopri-nesemo unapređenju i ohrabri-mo preduzetništvo u našoj zemlji. Ovogodišnji konkurs EY Predu-zetnik godine je, kao i prethodni, ukazao na veliki broj odličnih preduzeća i omogućio nam da se upoznamo sa njihovim kvaliteti-ma, ali i izazovima u svakodnev-nom radu. To je prilika i da bolje sagledamo šta svi mi zajedno tre-ba da radimo kako bi se preduzet-ništvo u Srbiji razvijalo i otvarala se nova radna mesta, i kako da mala i srednja preduzeća podrži-mo na najbolji način“, zaključuje Ivan Smiljković.


generalni sponzor

Najnoviji izbor za EY preduzetnika godine bio je specifičan po mnogo čemu. Kompanije koje su učestvova-le na ovogodišnjem takmičenju, na-ročito kandidati koji su ušli u najuži izbor za prestižnu titulu najboljeg, pored svih drugih kvaliteta imaju i

veliku ekonomsku snagu koja ih izdvaja na doma-ćem tržištu.

Nezavisni žiri, koji bira pobednika u glavnoj i dve potkategorije predviđene programom, po prvi put od kako je ovaj EY projekat počeo da se sprovodi pre šest godina – čine isključivo pre-duzetnici, koji su i sami predstavljali Srbiju na svetskom takmičenju za najboljeg preduzetnika godine u Monte Karlu, ili su osvojili titule najino-vativnijeg i najbržerastućeg preduzetnika. Članovi žirija, koji su ujedno i na čelu veoma uspešnih kompanija, posluju u vrlo različitim delatnostima, različitih su godina, a po prvi put su među njima bile i dve žene.

Kako izabrati najboljeg među najboljimaDarko Budeč, ovogodišnji predsednik EY nezavi-

snog žirija i njegove kolege Radojko Janić, Ljiljana Živković Karaklajić, Vladimir Mastilović i Zorica Crno-gorac Ilić, iako su i sami preduzetnici koji su krenuli „od nule“ i mogu iz prakse da sagledaju sve ključne aspekte nečijeg poslovanja, nisu nimalo lako doneli odluku ko će poneti titulu najboljeg. Naprotiv, baš zato što iza sebe imaju takvo poslovno iskustvo, vagali su svaki detalj, pa je prema njihovim rečima, osim bilansa

Utisci žirija o izboru preduzetnika godine

Preduzetnici u žiriju, preduzetnici ispred žirijaOve godine, po prvi put se odluka o najboljem preduzetniku godine donosila tako što su i sa jedne i sa druge strane stola, i u žiriju i među finalistima bili – preduzetnici. To je, možda, i jedan od najvidljivijih pokazatelja koliko je ovaj program kompanije EY za samo šest godina doprineo promociji preduzetništva u Srbiji, ali i srpskog preduzetništva u svetu.

Darko Budeč – EY Preduzetnik godine 2012 u Srbiji: Buck

Darko Budeč, po obrazovanju inženjer elektroteh-nike, ušao je u preduzetništvo odmah pošto je završio angažman na svom prvom radnom mestu, gde je od mesta pripravnika stigao do rukovodioca ogranka za Irak za nepune tri godine. Osnivanjem BUCK-a 1992. godine, u osvetljenju je spojio svoju strast prema elek-trotehnici, estetici i funkcionalnosti. Za četvrt veka postojanja, BUCK je izrastao u međunarodni brend, priznat u stručnim krugovima po svom doprinosu u oblastima industrijskog, grafičkog i korporativnog dizajna. Darko Budeč ističe važnost timskog rada i inovacija, o čemu svedoči dvadesetak međunarodno registrovanih dizajnerskih rešenja i registrovan žig.

Ulaganjem u lični i profesionalni napredak svojih zaposlenih, pažljivim osluškivanjem i predviđanjem trendova, kako u branši, tako i u poslovnom okruže-nju, a nikad skroman kad su ambicije u pitanju, Bu-deč smatra da zlatno razdoblje BUCK-a tek predstoji.


2017

kompanije, itekako bilo važno i mnogo toga drugog: šta motiviše konkretnog preduzetnika da razvija po-sao, kako to utiče na bližu i širu okolinu, kako se od-nosi prema zaposlenima, koliko i kako inovira svoje poslovanje, kakve su mu trenutne strateške pozicije, da li ima jasna rešenja za budućnost...

Ako preduzetnicima koji su ušli u najuži izbor nije bilo jednostavno da odgovore na pomenuta i mnoga druga pitanja, žiriju je bilo još teže kada je trebalo doneti odluku. Naime, njegovi članovi kažu da im je ova uloga bila daleko složenija nego kada su na takva pitanja i sami odgovarali kao kandidati za ti-tulu najboljeg pred drugim žirijem. Šta više, dodaju „te dve situacije ne mogu ni da se porede“, jer kada

treba „preseći ko je najbolji od najboljih“, to je daleko veća odgovornost, naročito kada se ima u vidu da pobednik u Monte Karlu neće predstavljati samo se-be i svoju kompaniju, „već je to slika o celokupnom preduzetništvu u Srbiji“.

Ljiljana Živković Karaklajić – EY Brzorastući preduzetnik 2014. godine u Srbiji: D-Express

Gospođa Ljiljana Živković Karaklajić se kurirskim poslom bavi već 30 godina. Kompanija YU-PD Expre-ss ili poznatije D-Express, osnovana je 2008. godine i predstavlja najsigurniju i najperspektivniju ekspresnu kurirsku službu, koja obavlja prijem, prenos, isporuku i kurirsku dostavu pošiljaka. Kvalitet usluge i sigurnost pošiljaka kompanija garantuje jer ima prilagođena sof-tverska rešenja za ekspresnu kurirsku dostavu, koja za-jedno sa najsavremenijim automatizovanim sortirom omogućavaju uspešne isporuke pošiljaka na teritoriji čitave Srbije. Sa novoizgrađenim logističkim centrom i stalnim inovacijama, D Express čvrsto drži lidersku poziciju i prati svetske trendove u branši, a sa nešto vi-še od 600 transportnih vozila svakodnevno opslužuje više od 19.000 registrovanih klijenata.

Radojko Janić –EY Preduzetnik godine 2016 u Srbiji: Radijator-inženjering

Kompaniju Radijator-Inženjering osnovao je 1991. go-dine Radojko Janić u Kraljevu. Delatnost kompanije je montaža i održavanje centralnog grejanja, kao i proizvod-nja kotlova na čvrsta goriva, bio masu i naftu. Radijator-Inženjering danas zapošljava preko 400 radnika, od kojih je 40 diplomiranih mašinskih inženjera koji svakodnevno rade na usavršavanju kvaliteta proizvoda. Radijator-In-ženjering proizvodi kotlove od 15 do 1500 kilovata koje izvoze u Rusku Federaciju i sve evropske zemlje, a počeli su sa ugradnjom kotlova u Srbiji i inostranstvu.

Preduzeće u današnjoj organizaciji postoji od 2002. godine, i iz godine u godinu napreduje velikim kora-cima, uvek se trudeći da bude prvo u primeni novih tehnologija, kvalitetu proizvoda i osvajanju novih, evropskih tržišta. Osim osnovne delatnosti, Radijator-Inženjering Kraljevo izvodi radove termotehničkih instalacija (grejanje, ventilaciju-klimatizaciju, insta-lacije tehničkih gasova), izrađuje i montira čelične konstrukcije. Radojko Janić bi voleo da posao nasledi i treća generacija njegove porodice, jer se unuci već spremaju za odgovarajuće studije kako bi mogli i sa-mi da doprinesu kompaniji, dok je druga generacija aktivno uključena u rad i rukovođenje kompanijom.


nezavisni žiri

U najužem izboru su bile tri kompanije, sa veoma razvijenom proizvodnjom koju su započeli u nimalo zavidnim uslovima, sve tri su respektabilni izvoznici, zapošljavaju veliki broj ljudi i mnogo su učinili za po-kretanje lokalne ekonomije, ali i za društveni napredak cele zajednice u kojoj rade i žive. Zato, kada predu-zetnici u žiriju kažu da su na kraju ipak „prevagnule nijanse“, to znači da su ih vagali dodatnih sat vremena.

Premda se, priznaju, „nisu oko svega slagali“, na kraju su postigli konsenzus i jednoglasno izglasali da po-tencijale domaćeg preduzetništva ovog juna u Monte Karlu predstavlja Radovan Milojević, osnivač i vlasnik kompanije „Stublina“ iz sela Stojnik u blizini Aranđelov-ca. „Njegova životna i preduzetnička priča je najimpre-sivnija“, saglasni su u žiriju, jer je reč o preduzetniku koji je počeo kao poljoprivrednik, potom se bavio trgovinom i na kraju pokrenuo proizvodnju u delatno-sti čiju tehnologiju nije poznavao, i to u sredini u kojoj u to vreme nije bilo elementarnih industrijskih uslova.

Sve to mu nije bila prepreka, jer je imao veoma jasnu sliku šta treba tržištu, a proizvod koji pravi je praktično jedini takve vrste ne samo u Srbiji, već i u zemljama ne-kadašnje Jugoslavije. Žiri ističe da se Milojević pokazao kao odličan strateg, kao čovek izuzetne energije koji je razvio svoje poslovanje do nivoa za koji bi i mnogim zapadnim firmama, koje posluju u daleko povoljnijim uslovima, trebalo više decenija. Pri tom, shodno rezul-tatima koje ostvaruje na tržištu, „Stublina“ spada među „veoma mali broj najprofitabilnijih i najbolje izbalansi-ranih firmi u Srbiji“. To je veoma stabilno preduzeće, sa jasnom vizijom promene, a članovi žirija ističu kako im se posebno dopalo i to što ova porodična firma ima dostojnu i veoma sposobnu naslednicu, što dodatno govori o upravljačkim kvalitetima koje Milojević ima.

Najupečaljiviji utisak: humanost Prilikom izbora EY Brzorastućeg preduzetnika go-

dine, prema rečima naših sagovornika, kao ubedljivo najbolja pokazala se kompanija „Unipromet“ iz Čačka i njen osnivač Milisav Novičić. „To je izuzetno jaka firma, sa brzim rastom i jasnim opredeljenjem kako će se da-lje razvijati“, obrazlažu članovi žirija i ističu da najnoviji poslovi koje je preduzeće ugovorilo i strategija za na-rednih nekoliko godina ukazuju da je realno očekivati kako će se takav rast i nastaviti.

Priznanje za EY Inovativnog preduzetnika godine ovoga puta je dobila „Vinarija Kovačević“, pri čemu u žiriju ističu da nije reč samo o inovaciji, već da je osni-vač kompanije Miroslav Kovačević u svojoj proizvodnji iskazao veliku kreativnost. Ovaj vinar iz Iriga, kažu, „ima jasno strateško opredeljenje da svoj prodor u ino-stranstvu zasniva na autohtonoj domaćoj sorti vina, a njegovi dosadašnji rezultati i vizija šta planira ubuduće kako bi još uspešnije promovisao srpsko vino u svetu, kvalifikovali su ga upravo za ovu potkategoriju“.

Vladimir Mastilović – EY Inovativni Preduzetnik godine 2014 u Srbiji: 3Lateral d.o.o.

Kompaniju 3Lateral d.o.o. osnovao je 2012. godine Vladimir Mastilović. Primarna usluga koju kompani-ja 3Lateral trenutno pruža klijentima je u domenu kompjuterske animacije lica i razvijanja tehnologija za napredno snimanje ljudske forme i pokreta. Kompa-nija 3Lateral se takođe bavi izradom algoritama za 3D rekonstrukciju ljudskog lica i izradom modela bazira-nog na veštačkoj inteligenciji koji će moći da se koristi za identifikaciju lica kao i za mašinsko prepoznavanje emotivnog sadržaja facijalne ekspresije. Takođe, tokom poslovanja razvijen je prototip skenera za ljudsko lice koji čini sfera prečnika 3m, sa 150 kamera, 5000 svetala i pruža mogućnost kreiranja simuliranih svetlosnih okruženja, sortiranja odbijenog i apsorbovanog svetla i precizno rekonstruiše geometriju do rezolucije od desetog dela milimetra.

Vladimir Mastilović ističe da je njegov cilj u naredne dve godine da kompanija izađe iz okvira industrije za-bave i da softver koji se trenutno koristi za populaciju virtuelnih svetova nađe i nove uzbudljive primene po-put napredne biometrije, prepoznavanja lica za potrebe automobilske industrije, korisnika mobilnih uređaja kao i u medicini i psihologiji. Za sebe kaže da je konzer-vativan i da ne voli rizična ulaganja, ali je svoju kompa-niju osnovao zato što je bio siguran u njenu uspešnost.


2017

Preduzetnici koji su ovoga puta bili u poziciji da ocenjuju ostvarene rezultate svojih kolega, ističu za sve kandidate koji su ušli u najuži izbor da ih karakteriše

izuzetno velika energija. Ipak, ono što je možda i naj-upečatljiviji utisak najnovijeg izbora za preduzetnika godine je izrazita humanost koju najbolji iskazuju u svom odnosu prema zajednici u kojoj žive i rade.

Način na koji ovogodišnji kandidati shvataju svoju odgovornost prema drugima, a posebno njihova na-stojanja da ulažu sopstveni kapital u projekte koji će stvoriti bolje životne uslove u lokalnoj sredini i barem umanjiti iseljavanje mladih – primer su na koji bi iteka-ko mogla da se ugleda i naša država. Stoga članovi žiri-ja predlažu da bi možda vredelo razmisliti da se takva vrsta odgovornosti podstakne i posebnim priznanjem, koje bi u okviru ovoga EY projekta, moglo da zaživi u narednim godinama.

Mnogo više od jeftine radne snage S druge strane, upravo sve izraženije iseljavanje

mladih iz Srbije dovelo je do toga da problem na koji se godinama upozorava – kako domaće kompanije ne mogu da obezbede odgovarajuće radnike – sada gotovo svi kandidati za najboljeg preduzetnika godine ističu kao alarmantan. „Sve manji broj dostupnih radni-ka je postao zajednički imenitelj za sve preduzetnike u Srbiji kada se govori o najvećim preprekama za razvoj poslovanja“, ocenjuju u žiriju.

Taj problem je postao toliko ozbiljan, dodaju, da mnoga domaća preduzeća strahuju kako će poslovati ubuduće ako u njihovim firmama neće imati ko da radi. Stoga je sve češći slučaj – a što pokazuju i primeri među ovogodišnjim finalistima – da naša preduzeća otvaraju firme na drugim tržištima, gde ima više radne snage. Država bi, zato, trebala da preispita svoju politiku pod-sticaja za strane investitore, jer već dolazimo u situaciju „da domaće firme idu napolje kako bi došle do radni-ka, a ovde dolaze strane kompanije koje novcem naših građana plaćaju zaposlene“, saglasni su članovi žirija.

Da je Srbija, međutim, mnogo više od jeftine radne snage, dokazuju upravo naši najbolji preduzetnici u Monte Karlu. Dvojica članova žirija, Darko Budeč i Ra-dojko Janić, koji su zastupali Srbiju na svetskom takmi-čenju za najboljeg preduzetnika, ističu kao zajedničko isksutvo to da ne znaju ni za jedan drugi nacionalni događaj koji više doprinosi promociji srpskog pre-duzetništva u svetu nego što je to EY program za naj-boljeg preduzetnika godine. Iako su naše kompanije u Monte Karlu „u društvu giganata koji su višestruki milijarderi po svojim prometima“, to u očima stranih kolega ne umanjuje rezultate koje postižu naši pre-duzetnici u uslovima koji su mnogo nezavidniji od situacije na njihovim tržištima.

Od prvog nastupa Srbije u Monte Karlu – kada su je gotovo svi gledali kao kuriozitet – do danas, slika o sposobnostima srpskih preduzetnika se uveliko pro-menila, što se onda održava i na daleko bolju percep-ciju cele zemlje, zaključuju naši sagovornici.

dr Zorica Crnogorac Ilić - EY Inovativni Preduzetnik godine 2015 u Srbiji: Genesis Specijalistička ginekološka bolnica

Specijalistička ginekološka bolnica Genesis radi od 2006. godine, sa sedištem u Novom Sadu. Prva je privatna ginekološka bolnica u Vojvodini, a njen osnivač je dr Zorica Crnogorac. Od 2009. godine bolnica je prepoznata kao referentna ustanova za lečenje steriliteta od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje u Srbiji, na osnovu visokog procenta uspešnosti vantelesne oplodnje – čak 57,6 odsto. On je rezultat originalnog Genesis koncepta personalizovane vantelesne oplodnje, razvijanog to-kom 12 godina postojanja bolnice. Genesis se ističe kontinuiranim ulaganjem u najsavremeniju opremu, primenom najsavremenijih svetskih dijagnostičkih metoda i genetskih testova, kao i konstantnim ulaga-njem u edukaciju zaposlenih. Ponosno ističu da su bebe bolnice Genesis danas svuda u svetu.

Dr Crnogorac usavršavala se na prestižnim evrop-skim centrima za vantelesnu oplodnju kao što su London, Kopenhagen i Beč. Njen uspeh je priznat i nagradom Udruženja poslovnih žena Srbije – Žena zmaj za 2014, priznanja EY Preduzetnik godine za inovativnost 2015. i mnogih drugih. Važan je uspeh, ali je važno i kako se do tog uspeha dolazi, misao je kojom se u poslu vodi.


nezavisni žiri

Mladen Aleksić, Alpros d.o.o.

Alpros d.o.o. je porodična kompanija koju su 2001. godi-ne u Beogradu osnovali Mla-den Aleksić i njegov otac. Pr-vobitno se bavila trgovinom aluminijumskim profilima i proizvodnjom aluminijumske građevinske stolarije, ali su nje-ni osnivači vrlo brzo prepo-znali potencijal auto industrije i u oktobru 2003. otvorili auto centar na Vidikovcu, postavši ovlašćeni prodavci i serviseri Škoda automobila. Iako im se posao brzo razvijao želeli su da diversifikuju ulaganja, pa su investirali i u stambeno-poslov-ne objekte od kojih se većina nalazi u užoj gradskoj zoni na području Vračara i Crvenog Krsta. Vremenom su sa manjih objekata prešli na gradnju ve-ćih rezidencijalnih kompleksa, poput aktuelnog projekta koji je trenutno u fazi gradnje - Pa-norama Voždovac na Trošarini.

Anja Ivana Milić i Aleksandar Milić, Arhi.Pro

Bračni par Milić osnovao je kompaniju 2002. godine ob-jedinivši elektrotehničku i arhitektonsku struku supru-žnika u jedinstvenu ponudu na tržištu - potpunu uslugu projektovanja i konsultantsku podršku u oblasti građevin-ske industrije, inženjeringa, izvođenja radova i proizvod-nje nameštaja. Kompanija se sastoji od matičnog dela speci-jalizovanog za „design&build“ i tri specijalizovana ogranka: Arhipro project - projektantski ogranak za razvojne projekte velikih razmera, Arhipro elek-tronika — ogranak koji se bavi elektroinstalacijama, Arhi.pro furniture — ogranak za dizajn i proizvodnju nameštaja. Radili su na projektima poput Porto Montenegra, Galerije Shop-ping mall u okviru projekta „Beograd na vodi”, upravne zgrade Societe generale ban-ke, Navigator poslovnog cen-tra i dr.

Rade Vučićević i Tatjana Vučićević, Art Ival d.o.o.

Kompaniju Art Ival osnovali su 1992. godine Tatjana i Rade Vučićević, s ciljem da prave visokokvalitetne ručno rađene čokoladne proizvode po koji-ma je kompanija i prepoznata na tržištu. Рod robnom mar-kom „Premier“, koja je zaštiće-na u Zavodu za intelektualnu svojinu, danas postoji više od 200 različitih čokoladnih dra-žeja i pralina premijum kvali-teta namenjenih najprobirlji-vijim sladokuscima. Proizvodi „Premier” privlače pažnju na najvećim svetskim sajmovima, a osnivači kompanije ističu da su posebno ponosni što su nosioci titule „Dvorskog life-ranta“ koju im je dodelio pre-stolonaslednik Aleksandar II Karađorđević.


2017

Ljubodrag Deljanin, Dunipak d.o.o.

Kompaniju Dunipak osno-vao je Ljubodrag Deljanin 1998. godine u Kruševcu, da bi ona vremenom postala jedan od značajnijih igrača na do-maćem tržištu među proizvo-đačima kartonske ambalaže. Ističe se kvalitetom proizvoda, fleksibilnosću i poštovanjem uspostavljenih rokova. Duni-pak zapošljava 35 radnika, i poseduje sopstveni sistem obuke novozaposlenih kako bi mogli da odgovore svim zahtevima klijenata. Posle više od 30 godina iskustva u pro-izvodnji kartonske ambalaže, Ljubodrag Deljanin ističe da ovakva kompanija ne može uspeti bez neprekidnog ulaga-nja u razvoj, pa je poslednjih godina dodatno ulagao u no-vu opremu, magacinski ali i poslovni prostor.

Obrad Kovačević, Entero d.o.o.

Obrad Kovačević je otvorio stolarsku radionicu 1975. go-dine, od koje je kasnije na-stala kompanija Entero. Njena osnovna delatnost danas je opremanje enterijera poslov-nih prostora i stambenih obje-kata. Kompanija izrađuje sve što čini sastavni deo enterijera, bilo da je reč o vratima, plaka-rima, komadnom nameštaju, pultovima, stepeništu ili kom-pletnom enterijeru prema pro-jektu naručioca. Zahvaljujući timu od 120 zaposlenih, među kojima su arhitekte, ekonomi-sti, tehničari drvoprerađivačke struke, stolari, moleri i staklo-resci, Entero je u mogućnosti da odgovori na veoma složene zahteve kupaca. Osim za do-maće tržište, oni proizvode na-meštaj i za izvoz i to najčešće u Rusiju, Tadžikistan, Kazakh-stan, Crnu Goru, Hrvatsku i sve zemlje zapadne Evrope.

Srećko Atanasković i Mirna Kojić Veljović E-Smart Systems d.o.o

Kompaniju E-Smart Systems osnovao je Srećko Atanasko-vić sa partnerkom Mirnom Kojić Veljović 2000. godine, u Beogradu. Kompanija je već na samom početku nudila inovacije na domaćem tržištu – usluge tehnologije zaštite i tehnologije koje omoguća-vaju elektronsko poslovanje. Kompanija se danas bavi ra-zvojem, projektovanjem, kon-saltingom, edukacijom, proi-zvodnjom, instalacijom i im-plementacijom informatičkih rešenja. Projekti koji se poseb-no ističu u portfoliju kompani-je E-Smart Systems su Kreditni biro, konsolidacija YU Banke i NIS-a, kao i sistem za raspode-lu dozvola u međunarodnom drumskom saobraćaju.


učesnici

Goran Janković, Inmold Plast d.o.o.

Inmold Plast je porodična kompanija koju je 2006. go-dine osnovao diplomirani in-ženjer Goran Janković. Njena osnovna delatnost je izrada vi-sokokvalitetnih alata za brizga-nje plastike i obojenih metala, a njena specijalnost su alati za brizganje tankozidne ambala-že i alati za brizganje tehničkih delova. Pored alata, kompanija se bavi i izradom IML robota. Zapošljava 220 radnika, a pre-ma rečima Jankovića, plano-vi za dalji razvoj kompanije u najvećoj meri su fokusirani na saradnike i radnike, jer su ljudi osnovni pokretač razvoja sva-kog poslovanja. U njegovom slučaju ovaj stav se pokazao i kao ekonomski opravdan – Inmold trenutno prodaje svoje alate i robote najznačajnijim svetskim proizvođačima u Ne-mačkoj, Austriji, Francuskoj, Poljskoj, UAE, Kanadi, Bliskom Istoku, Severu Afrike itd.

Jovan Dubroja, Karin komerc MD d.o.o.

Jovan Dubroja je u Veterni-ku 2005. godine osnovao pri-vredno društvo Karin komerc MD d.o.o. koje se od tada do danas razvilo u kompleksan poslovni sistem. Ovaj sistem funkcioniše kroz različite orga-nizacione celine koje obuhva-taju sve grane građevinarstva: niskogradnju, visokogradnju, hidrogradnju, proizvodnju i prodaju građevinskog materi-jala (šljunka, peska, betona), drumski i rečni transport. Pre dve godine kompanija je pro-širila svoje poslovanje osniva-njem ćerke firme Karin Invest, koja je danas zadužena isklju-čivo za oblast visokogradnje. Svoju inovativnost u poslova-nju Dubroja objašnjava prime-nom informacionih sistema u poslovanju kao i programa ko-ji se prilagođavaju određenim vremenskim periodima.

Slaviša Janjušević, Kondor I d.o.o.

Ova kompanija već četvrt ve-ka uspešno posluje u delatno-sti prerade i prodaje proizvo-da iz oblasti crne metalurgije. Osnovao ju je Slaviša Janjuše-vić 1992. godine u Smederevu, sa idejom da se bavi prven-stveno toplo i hladno-valjanim limovima, ali je proširio delat-nost i na promet robe iz oblasti crne metalurgije. Nezadovoljan kvalitetom robe i tačnošću do-bavljača, izgradio je sopstvene proizvodne linije, pa se sada Kondor bavi i slitovanjem i se-čenjem lima. Trenutno, kompa-nija izvozi desetinu svog asor-timana, s ciljem da još poveća prodaju u inostranstvu. Prema rečima Janjuševića, 99 odsto klijenata kompanije su krajnji potrošači, odnosno direktni proizvođači, tako da ona po-sluje bez posrednika.


2017

Neđeljko Vukašin, Kristal So d.o.o.

Beogradsku kompaniju Kri-stal So osnovao je 1997. godine Neđeljko Vukašin. Već 2002. godine počeli su sa doradom, jodiranjem i pakovanjem so-li. U prvoj godini preradili su 4.000 tona soli, da bi 2017. go-dine dostigli obim od 50.000 tona svih vrsta soli, što čini oko 25 odsto potrošnje na ce-lokupnom srpskom tržištu. Osim što je vodeći snabdevač solju na domaćem tržištu, Kri-stal So izvozi i u BiH, Makedo-niju i Crnu Goru, a od 2017. i na tržište Rusije. Danas, osim prerade soli, za kompaniju Delhaize radi i robne marke soli i pirinča, a za Sunoko uslu-žno pakovanje šećera. Pored toga ima i poslovnu jedinicu „Natural Fish“, u kojoj se vrši proizvodnja dimljenog lososa. Za pet godina izvoz je pora-stao pet puta i čini 50 odsto ukupnog izvoza ribe i ribljih proizvoda iz Srbije.

Veljko Radovanović, Logik poslovna rešenja d.o.o.

Kompanija Logik bavi se razvojem i implementacijom poslovnog softvera za mala i srednja preduzeća. Njen vla-snik Veljko Radovanović je pr-vobitno započeo poslovanje u saradnji sa svojim prijateljima, da bi se 2009. godine odvojio i osnovao sopstvenu kompani-ju. Kompanija Logik od 2003. godine pravi softver za praće-nje poslovanja i sada ima više od 2.200 pravnih lica kao svoje klijente. Danas zapošljava pre-ko 30 ljudi koji su razvili tri ključna softvera: softver „Logik Firma“ - modularni ERP na koji se mogu nadovezati druga re-šenja, „Kasa“ kao POS softver i „Mobi“ kao poslovni softver prilagođen radu na mobilnim telefonima, tablet uređajima za rad komercijalista na terenu i drugih zaposlenih koji su u pokretu.

Žaklina Tanasijević, Movie Kitchen – Catering d.o.o.

Kompaniju Movie Kitchen Catering za proizvodnju goto-vih jela i pekarskih i poslasti-čarskih proizvoda namenjenih ishrani imunokompromito-vanih ljudi osnovala je 2007. godine Žaklina Tanasijević. Dobrim poslovanjem ovo pre-duzeće je obezbedilo mesto u krugu dobavljača proizvoda za kompaniju Delhaize Srbija za koju, pored gotovih jela, poči-nje i isporuku upakovanih je-la u kontrolisanoj atmosferi tj. MAP pakovanju. Osim biznisa sa hranom, Žaklina Tanasijević je investirala i u prvu privatnu namenski građenu predškol-sku ustanovu u Srbiji, koji vodi njena ćerka, dok je druga ćer-ka uključena u rukovođenje kompanijom Movie Kitchen.


učesnici

Milan Kostadinović, Prvako Engineering d.o.o.

Milan Kostadinović je osno-vao Prvako 2009. godine. Je-dan od ključnih projekata ove kompanije je kompleks „Kra-ljevi Čardaci Spa” na Kopao-niku. Inovativni pristup u pro-daji apartmana koji vlasniku donosi povrat investicije bez njegovog angažovanja, funk-cionalno projektovanje i brza gradnja omogućili su nepre-kidno širenje kompleksa sa pr-vobitnih 1.600 m2 na sadašnjih 18.320 m2. Danas Kraljeve Čar-dake čini 307 apartmana, ho-telski blok sa 55 soba, pet re-storana, SPA centar, mini Aqua park, kao i kongresni centar za 500 učesnika. Pored pome-nutog projekta, kompanija Pr-vako Engineering učestovala je kao izvođač građevinskih radova za tržni centar Big Fas-hion kao i za mnoge druge centre širom Srbije.

Zoran Rašić, Ralex d.o.o.

Kompanija Ralex započela je sa radom 1990. godine na porodičnom imanju u Jago-dini. Njenom osnivanju pret-hodilo je uspešno poslovanje male porodične radionice, ko-ja se razgranala u biznis sa čeličnim konstrukcijama. No, već 1995. godine Ralex zapo-činje proizvodnju elemenata za marketinško predstavljanje, odnosno svetlećih reklama i proizvoda za brendiranje ente-rijera i eksterijera. Poslovanje kompanije Ralex, započeto u Srbiji, Zoran Rašić proširio je i na druge evropske države, te ova kompanija sada predstavlja konkurentnog igrača na tržišti-ma bivše Jugoslavije kao i na švajcarskom, švedskom i dru-gim tržištima. Uspeh, kako sam kaže, duguje upornosti i kon-stantnoj modernizaciji opreme i ponude.

Vladimir Marinković, Sunce Marinković d.o.o.

Kompaniju Sunce osnovao je davne 1929. godine Alek-sandar Marinković, kao malu porodičnu radionicu za izradu bravarije. Sin Ljubiša i unuci Dušan i Vladimir nastavljaju tradiciju i uspešno vode kom-paniju koja danas ima više od 100 zaposlenih. Ona danas zauzima lidersko mesto u in-dustriji proizvodnje energetski efikasne aluminijumske i PVC stolarije. Na tržištu se izdva-ja inovativnim pristupom koji podrazumeva korišćenje ade-kvatnog poslovnog softvera, najbolju segmentaciju kupca i kreiranje individualnog pri-stupa klijentima. Vladimir Ma-rinković je i osnivač udruženja „Infusion Group“, koje okuplja porodične firme iz Kragujevca i omogućava im da međusob-nom saradnjom unapređuju svoje poslovne mogućnosti.


2017

Tamaš Tot, T-1 Abraziv d.o.o. Ada

Kompanija T-1 Ada nastala je u mestu Ada u Vojvodini još 1986. godine, od male kompa-nije koju su pokrenuli roditelji sadašnjih vlasnika Tamaša i Ar-pada Tota. U početku je njen biznis bio usmeren na opremu za rudnike, koju je izrađivala za kompanije poput Zastave iz Kragujevca. No, početkom de-vedesetih godina prošlog veka, usled velike ekonomske krize u Srbiji, kompanija T-1 Ada bila je prinuđena da promeni pro-izvodni program i okrenula se proizvodnji potrošnih delova za rad uljara. Danas proizvodi habajuće rezervne delove za takozvane pužne prese, koje cede jestivo ulje iz uljnih seme-na. Da bi održao nivo kvaliteta proizvoda, Tamaš Tot posveću-je veliku pažnju izboru kadro-va i zato organizuje razne pro-grame u saradnji sa srednjom tehničkom školom u Adi.

Miroljub Kršanin, Tehnomarket d.o.o.

Kompaniju Tehnomarket je osnovao u Pančevu 1990. godi-ne Miroljub Kršanin. Od počet-ka poslovanja bavi se prime-nom aluminijuma u arhitekturi i industriji. Početkom 2002. godine započela je sa ekstru-zijom aluminijumskih profila u sopstvenoj fabrici i po sop-stvenoj tehnologiji. Uporedo, Tehnomarket na tržište uvodi aluminijumske kompozitne panele, koji su danas standard za prestižne projekte u regio-nu i šire. Trenutno spada u 10 vodećih evropskih preduzeća koja poseduju tehnologiju za proizvodnju i dizajn sertifiko-vanih sistema, kao i konstruk-cije u sopstvenom vlasništvu. U prethodnih pet godina, kom-panija je radila na projektima poput Krestovsky Stadiona u St. Petersburgu, Ecobank HO i Kargo Centra Aerodroma u Gani, objekta Sinagoge Broo-klyn u državi New York i sl.

Sanja Stanimirović, Testeral d.o.o.

Kompanija Testeral pripada grupaciji STS Kan u vlasništvu porodice Vidojević, koja se ba-vi preduzetništvom još od 1971. godine. Poslovanje sa alumini-jumom započela je 1996. da bi u međuvremenu došla do proizvodnje viskokvalitetnih arhitektonskih aluminijumskih i čeličnih konstrukcija, fasada, prozora i vrata. Pripadnik tre-će generacije u porodici Sanja Vidojević Stanimirović trenut-no vodi poslovanje Testerala. Ona sa ponosom ističe da su stručnost, tradicija i kvalitet sinonim za Testeral, kao i to da su zaposleni i „know-how“ njihova najveća vrednost u kompaniji. Testeral izvozi 95 odsto svoje proizvodnje na tr-žište Zapadne Evrope, a cilj je da, između ostalog, postane vodeća balkanska kompanija u svojoj branši.


učesnici

Vladeta Tomašević, Trgovinsko poslovni centar Orašac d.o.o.

Kompanija Orašac je poro-dična kompanija, koji je 1988. godine osnovao otac Vladete Tomaševića. Osim kvalitetom usluge i proizvoda, Orašac pri-vlači kupce i povoljnim cena-ma. Ovo preduzeće čine: četiri maloprodajna objekta, vele-prodaja, pekara i hoteli Ora-šac. Vladeta Tomašević sma-tra da je praćenje trendova i briga o potrebama kupaca od izuzetnog značaja za poslovni uspeh. Takođe, kvalitet je klju-čan u poslovanju, pa se tako Orašac može pohvaliti da je jedan od prvih lanaca koji je uveo HACCP sistem. Za uspeh svog biznisa Tomašević „kri-vi“, između ostalog, i visoku lojalnost kupaca kojima je la-nac maloprodaje Orašac prvi izbor. Kompanija zapošljava više od 150 radnika i pomaže lokalnoj zajednici kroz brojne donacije, sponzorstva i učešća u humanitarnim akcijama.

Dragan Anđelković, Viva 92 d.o.o.

Porodična trgovina Viva osnovana je 1992. godine i od tada je, zahvaljujući upornom zalaganju čitave porodice An-đelković, od male radnje pre-rasla u Viva Group koju čine povezana pravna lica Viva92 d.o.o., Kanea d.o.o. i Vele Viva d.o.o. Kompanija se bavi vele-prodajom i maloprodajom ro-be široke potrošnje i trenutno ima oko 200 stalno zaposlenih radnika. Veleprodajna mreža svakodnevnim snabdevanjem pokriva oko 60 odsto teritorije Srbije, a maloprodajnu mre-žu čini sedam objekata. Prema rečima Dragana Anđelkovića, u planu za naredni period je dalje širenje veleprodajne mre-že, upošljavanje novih radnika, kao i ulaganje u dalje pobolj-šanje standarda i uslova rada zaposlenih.

Đorđe Ivković, Yugometal d.o.o.

Kompanija Yugometal, koju je osnovao 1990. godine otac Đorđa Ivkovića, postavila je osnov za razvoj savremenog i modernog distributivnog ser-visa koji čine usluge prodaje, logistike, distribucije i prerade proizvoda crne metalurgije. Pr-vobitna delatnost kompanije je bila isključivo prodaja čelika na veliko, a danas se ona fo-kusira na servis i distribuciju čelika visokog kvaliteta. Yu-gometal je jedan od vodećih distributera proizvoda pocin-kovanih i plastificiranih pocin-kovanih limova na tržištu Srbi-je, a svoje poslovanje uspešno realizuje i na tržištima Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Ma-kedonije. Uvidevši trend „onli-ne“ kupovine koji je prisutan i u delatnosti trgovine čelikom, kompanija je počela da radi i na uvođenju ovog koncepta u svoje poslovanje.


2017

Documents

2017 - Ernst & YoungFile/EOY 2017 dodatak.pdf2 E 2017. Z ahvaljujući programu EY preduzetnik godi-ne, u proteklih šest godina je promovisano gotovo 150 domaćih preduzetnika, uglav-nom