EDELOVA TUMAENJA PSIHOLOKOGROMANA

Naslov Edelove studije Psiholoki roman, 19001950 ne daje naem itaocu pravu sliku ime se ova studija bavi. Psiholoki roman, onakav kakvog ga mi shvatamo, nije vezan samo za pokuaj prodiranja u svest linosti u XX veku. On prosto znai roman koji se bavi psiholokim problemima, dajui prednost psihologiji linosti, a ne, recimo, radnji, zapletu, dogaajima, etikim problemima itd. Ima pisaca, a meu njima i nekoliko moda najveih u svetskoj knjievnosti, koji su ve odavna stvorili dela koja moemo najbolje okarakterisati kao psiholoke romane. Pre pokuaja davanja bilo kakve ocene ili uvoda Edelovoj studiji, elimo da se ogradimo od kritike onih koje bi naslov zaveo. U anglosaksonskim zemljama, naroito u Engleskoj i Americi, naziv psiholoki roman vezuje se za veliki eksperiment u romanu dvadesetog veka, tj. za onaj moderni roman u kome su autori pokuali da pomou jedinog novog postupka prodru dublje u svest i podsvest i da nam iz tih dubina dadu ljude iz jedne nove perspektive. Ova studija ograniava se, prema tome, na roman koji bismo moda mogli nazvati romanom toka svesti, jer se pokuaj njegovih autora sastoji upravo u tome da prenesu i umetnikim sredstvima odraze tok svesti, ali taj naziv ne bi obuhvatio sve pokuaje ove vrste. Meutim, naslov studije ni u kom sluaju ne znai da Edel smatra da je to prvi pokuaj psiholokog romana, odnosno da ovaj veliki eksperimenat dvadesetog veka jedino zasluuje da se tako nazove. Bilo je ranijih, vie ili manje uspelih, snanijih i slabijih pokuaja tumaenja ljudske psihologije. Dostojevskog u njegovim analizama i dubokom prodiranju u svest nijedan pisac dosada nije prevaziao. Svojom irokom ljubavlju uspeo je on da u oveku otkrije ono to izmie oku hladnijeg posmatraa. Pa i portreti koje Tolstoj daje ne mogu se osuditi zbog nedostatka psiholoke utananosti da pomenem samo ova dva svetska velikana, pored kojih veliki engleski pisci, koji su se takoe bavili psihologijom linosti, kao na primer, Dord Eliot, izgledaju bledi. Ali postoji sasvim jasna i sigurna razlika izmeu velikog psiholokog romana devetnaestog veka i ovog pokuaja dvadesetog veka. Ona se sastoji kako u tehnikim sredstvima prodiranja u dubinu tako i u drukijem stavu prema oveku i njegovom spoljnjem i unutranjem liku, njegovoj svesti i podsvesti, koju su raniji umetnici nagovetavali, a moderni, u dvadesetom veku, otkrili i dokumentovali. Tumaenjem te razlike detaljno se bavi Edel u prvoj glavi svoje

1

studije zadravajui se naroito na tehnikoj strani problema.Ono to je pre sto godina Dostojevskom, pored sve njegove

avangardistike smelosti i pronicljivosti, izgledalo nemoguno i umetniku nedoputeno, postalo je pristupano i izgledalo ak nuno piscima jedne druge generacije, koji su u svojim delima nastojali da odraze nov stav prema linosti, novo shvatanje psihe i njene unutranje sadrine. Poneseni pionirskim arom novatora oni su ponekad ak davali prednost postupku nad sutinom. Sada, posle gotovo etrdeset godina, izgleda nam da se reci Virdinije Vulf, uperene protiv realista ranije generacije, mogu primeniti i na njih i na pisce subjektivnog romana uopte. Ona kae da je bilo sasvim neophodno, ne samo za knjievnost ve i za ivot, da neko napie one knjige koje su napisali g. Vels, g. Benet i g. Golsvordi". Meutim, dodaje: Ali kako su neobine te knjige!"1 Te poslednje rei mogu se doslovno primeniti na krajnju fazu psiholokog romana dvadesetog veka, naroito na Dojsovo Fineganovo bdenje. Pa ipak, moramo se sloiti sa Edel om da se u velikom eksperimentu engleski, a preko njega svetski roman uspeo visoko.

Leonu Edelu je cilj da osvetli ovu, kako on kae, najinteresantniju pojavu u romanu dvadesetog veka. On tumai ovo skretanje ka unutra, ovaj pokuaj romanopisca da prenese tok svesti, to jest da reima evocira slike, senzacije, mentalnu atmosferu", odnosno atmosferu duha, da stvori simbolistiki roman. Na oko tananu razliku izmeu ranijeg i ovog novog psiholokog romana i ulogu pisca u njemu Edel znalaki tumai istiui one elemente koji su ovde presudni. Izvrsno izabranim primerima, pozivajui se na najvee psihologe u knjievnosti ekspira i Dostojevskog on pokazuje u emu je sutinska razlika i postepeno dovodi itaoca do pojma skretanja ka unutra. On traganje umetnika za tim novim postupkom dovodi u vezu sa razvitkom psihologije, sa uenjem poznatog amerikog filozofa Viljema Demsa i njegovim tumaenjem toka misli, odakle je taj naziv, u obliku toka svesti, prodro u knjievnost. U tumae-nju novog filozofskog stava prema vremenu Edel istie znaaj Bergsonovog vremena kao duree" trajanja. Edelova izlaganja te vrste istiu se metodolokom veti-nom iskusnog pedagoga, sposobnou iznoenja sloenih problema jasno i jednostavno.

Pisci koji su se poduhvatili ovog velikog eksperimenta, objanjava Edel, prebacili su teite svog interesovanja na unutranju sadrinu oveka. Oni su uinili pokuaj da dadu linost iznutra, prikazujui njene spoljnje akcije kao rezultat unutranjeg zbivanja, ili dajui samo unutranje zbivanje, naroito Dems Dojs. Pa, rei ete, Dostojevski daje unutranje zbivanje, recimo svog Raskoljnikova ili Mikina. Tano, ali je on taj koji ga daje, on je prisutan, on nas vodi i ne tvrdi da moe da ue, niti pokuava da ue direktno u njegovu duu, u njegovu svest, i da iz nje govori. On spolja, kako to plastino tumai Edel, koliko je to mogue, zakljuuje o onom to se dogaa iznutra. Eksperimentalisti idu dalje. Oni polaze od toga da pisac, u stvari, ne moe da zna ta se dogaa u ma kom licu, sem u njemu samom. Ali, kao stvaralac, on stvara i treba da stvori tu unutranju sadrinu svojih linosti. On je kreira utoliko ubedljivije ukoliko je iri njegov raspon, ukoliko moe da obuhvati vie vidova ljudskog lika, tj. da stvori veu galeriju meusobno razliitih linosti. Ako je ve tako, onda zato da piscu ne bude doputeno da ue u svest svojih linosti, pa da iz te nove perspektive osvetli i same linosti i svet u kome ive. Kada ve graenje linosti, kao uostalom celokupan roman, poiva na iluziji i kada je piscu doputeno da stvori iluziju da se nalazimo u svetu njegovih romana, da ulazimo u palate i uderice

1 Virginia Woolf, Character in fiction, The Criterion, Vol. II, No. VIII, July, 1924, p. 418.2

u kojima njegovi junaci ive, zato onda da mu ne bude doputeno da stvori iluziju da se nalazimo u samoj njihovoj svesti. Stoga pisci modernog psiholokog romana izbacuju sebe kao posrednike izmeu linosti svojih dela i itaoca i daju linosti iznutra. Dok smo, na primer, kod Dostojevskog svesni njegovog prisustva i od njega pasivno primamo podatke, kada itamo subjektivni psiholoki roman postajemo direktno svesni one linosti u ijoj se svesti nalazimo. Od nas se sada trai da, uzimajui aktivnog uea, iz naoko razbacanih podataka koje primamo sami stvorimo predstavu o linosti, da vezujemo dogaaje u niz koji u krajnjem rezultatu treba da predstavlja celinu jedne pripovesti u romanu. Ta pripovest vie ne lii na povezanu priu na koju smo navikli. Nje i nema, mi je sastavljamo. Ako je pisac dobro izabrao linosti i umesno ih prikazao, mi se pri itanju uivljavamo u njih, zaboravljamo svoje ja, postajemo ona linost u iju smo svest gurnuti. Oseamo isto to i ona, mislimo njene misli, primamo njene utiske, izvodimo zakljuke koje bi takva linost donosila i, najzad, doivljujemo ono to bi ona u takvim situacijama i raspolo-enjima doivljavala. itajui prestajemo da budemo mi i postajemo, na primer, Stiven Dedalus, ili Leopold Blum, ili gospoa Dalovej ili gospoa Remzi.

Postupak pomou koga pisac to postie Edel detaljno tumai. U ovoj kratkoj ali sadrajnoj studiji on taku po taku ralanjava probleme kojih u poetku nismo svesni, a koji se nameu ne samo piscu nego i itaocu. On te probleme razmatra kako sa gledita pisca tako i sa gledita itaoca. Raunajui verovatno na itaoevo poznavanje materije uopte i nadovezujui predavanja u Seminaru Njujorkog univerziteta, na osnovu kojih je ova studija sainjena, na svoja ranija izlaganja, Edel ne dovodi subjektivni roman u vezu sa ranijim pojavama u knjievnosti. Bilo bi, meutim, potrebno da se ova pojava u engleskoj knjievnosti povee sa onim strujama kojima se ona pridruuje, nastavljajui na taj nain jednu umetniku tradiciju, o ijem znaaju elimo da kaemo nekoliko rei.

Pokuaj dubljeg prodiranja u svest nije nov. On se provlai kroz knjievnost odavna. U novije doba, od renesanse naovamo, naroito u periodima koji su nazivani romantiarskim, panja umetnika bila je okrenuta unutranjoj strani linosti. U takozvanim klasiarskim periodima, meutim, ovek je bio posmatran preteno spolja, kao drutveno bie, homo politicus. U romantiarskim ilo se za dubljim saznavanjem oveka kao pojedinca. Tenja ka to veoj subjektivnosti, slobodi ljudske linosti i ljudskog duha predstavlja jedan od aspekata romantizma, i to onaj na koji se, ini nam se, nadovezuje novi talas subjektivizma u knjievnosti dvadesetog veka, koji u Engleskoj kulminira u subjektivnom psiholokom romanu.

Moderan stav prema oveku pojavljuje se jo u doba renesanse. U ekspirovim delima, na primer, odraena su oba vida ljudske linosti spoljni i unutranji. Likovi njegovih drama nisu ni savreno dobri ni potpuno zli. ekspir veruje u oveka, mada vidi i njegovu svetlu i njegovu mranu linost. On ne gleda na dobro i zlo kao na dve odvojene kategorije. Dobro i zlo za renesansnog oveka su neto to ini celinu, koja se zove ovek. Hamlet, koji u neku ruku predstavlja ideal prefinjenog intelektualca i koji ve vekovima nosi na svojim pleima teret sudbine svesnog oveka, pored svojih dobrih osobina, sebian je i sujetan. On je tih svojih nedostataka svestan i o njima govori:

Ja sam prilino sam poten; pa ipak bih sebe mogao optuiti za takve stvari, da bi bolje bilo da me mati nikada nije rodila. Ja sam vrlo ohol, osvetoljubiv, sa vie grehova to ekaju na moj mig no to imam misli da ih

3

njima odenem, ili mate da im dam oblik, ili vremena da ih izvedem2

Meutim, ono to iz dananje perspektive zadivljuje, i to je upravo rezultat sagledavanja oveka u celini, bez predrasuda, koje potiu od konvencionalnog gledanja na oveka kroz prizmu racionalno interpretiranih hrianskih vrlina, jeste to ekspir dopire do dubina koje nagovetavaju podsvest, u doba kada se. jo za nju nije znalo kao za odreenu psiholoku kategoriju. Na pitanje gde vidi svog oca, Hamlet odgovara Horaciju: ,,U oku duha svog." On ga vidi u sebi, u svojim dubinama, odakle se taj lik iz podsvesti projicirao u njegovu svest. Davanje na volju intuiciji, unutranjoj sadrini oveka, i osloboenje od stega i discipline srednjeg veka urodili su plodom dubljeg prodiranja u linost i otkrivanja, odnosno nasluivanja onog to e postati predmet prouavanja psihologije dvadesetog veka.

Izgledalo bi, prema tome, da se jedinim svojim obelejem, davanjem prednosti spontanom, unutranjem ljudskom biu nad racionalno kontrolisanim spoljnim, romantizam nastavlja na renesansu. U takozvanim romantiarskim periodima nesputana mata podstie ljudski duh koji prodire u dubine i tamo pronalazi nove podatke o linosti. Romantiarski pesnik i teoretiar Kolrid dotakao se tako i podsvesti u svom uvenom delu Biographia Literaria3. Romantiarski pesnici esto borave na onom terenu gde se san sastaje sa javom. Vordsvort govori o unutranjem oku ,,inward eye"4, to podsea na ekspirovo oko duha".5 Romantiarski pesnici zadravaju se esto na terenu ljudskog duha, odnosno unutranjeg oveka. Oni operiu i pojmom dua", koji je u stvari neprecizan, ali u njihovom kontekstu

ima svog smisla. Kreui se na ivici izmeu sna i jave, oni pesnikom intuicijom otkrivaju ono to spada u oblasti jo neotkrivene ljudske podsvesti. Snagom svog duha pesnik dolazi do izvesnih zakljuaka o dejstvu podsvesti, za koje mu nedostaje konkretna dokumentacija. Nedostaje mu nekoliko karika u lancu naunog dokazivanja, ali umetnik ini skokove i time esto prethodi, odnosno inspirie naune pronalaske.

Pokuaj stvaranja subjektivnog romana nadovezuje se, prema tome, na romantizam, tj. na vekovni pokuaj prodiranja u oveka, na odbranu subjektivnog unutranjeg oveka od stega nametnutih koncepcijama objek-tivnog drutvenog oveka, koji podlee zakonima koje drutvo namee. Ono to je umetnost nagovestila u iskrama romantiarskih duhova s kraja osamnaestog i ranog devetnaestog veka, nauka i ljudska misao presadile su i iskoristile u toku devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Nastupila je neka vrsta zasienosti. Dozrelo je vreme za novi uzlet, za otkrivanje novih predela u oveku i van njega, koji su dotada bili nepristupani ljudskoj misli. U pojavi subjektivnog romana taj novi talas uspinje se do najvee visine u engleskoj knjievnosti. On probija sve brane i izbija na povrinu sa novim idejama, pronalascima i putokazima. U svom snanom naletu on iscrpljuje svoju snagu i najzad se povlai. Meutim, kao reka koja preplavivi terene oko svog korita oplodi zemlju, tako se i ovaj talas iscrpen povlai tek poto je oplodio knjievni teren i za sobom ostavi duboke tragove.

Ve krajem devetnaestog veka i poetkom dvadesetog veka,. pre nego to je nova koncepcija o oveku dovoljno dozrela da bi uzdrmala ranije pojmove

2 ekspir, Hamlet, III in, scena prva (prevod ivojina Simia i Sime Pandurovia, Rad, Beograd, 1959, str. 69).3 Samuel Taylor Coleridge, Biographia Literaria, 1817.4 U pesmi Daffodils, koju je napisao 1804. a objavio 1807, pesnik William Wordsworth.5 William Shakespeare, Hamlet, Prince of Denmark, Act I, Scene II.

4

o oveku kao drutvenom biu, u delu Henri Demsa nailazimo na neke elemente bitne za subjektivni roman. Razmatrajui one pisce koji su neposredno doprineli modernom psiholokom romanu Edel se zaustavlja na Henri Demsu i njegovoj teoriji gledita, prema kojoj pisac treba da celokupno delo da iz perspektive jedne linosti i sa njenog gledita. Mada Edel posveuje dosta mesta Henriju Demsu, mislimo da bi bilo korisno da podvuemo ono to je u njegovom delu bitno za docniji razvitak psiholokog romana. Da bi stvorio to snaniju iluziju autentinosti pisac, prema Demsovoj teoriji, treba da se povue, da ne govori u svoje ime. On ne sme da dopusti da se njegovo prisustvo osea. On treba da prebaci svoju funkciju na neko lice u samom romanu. Sve to pisac daje treba da bude ukljueno u samo delo. Ono treba da predstavlja celinu; pisac ne sme da sa strane, kada mu to padne na pamet, neposredno intervenie, kao to su to inili poznati pisci u prolosti.6 On ne sme da podsea itaoca na to da je roman vetaka tvorevina ljudskog duha i da za njega ne vae oni isti zakoni koji vae za ivot. Umetniko delo, meutim, treba da se upravlja po svojim unutranjim zakonima, koji jedini za njega vae. Jedan od tih zakona jeste da se stvori iluzija vernosti ivotu, u kome retko kada doznajemo o ljudima vie nego to nam oni sami otkrivaju. Ljudski govor i razgovor vie slue da bi uvrstili pregrade meu ljudima nego da bi ih poruili. O ljudima doznajemo mnogo ako imamo dovoljno izotreno oko, pa umemo da po jedva vidljivim gestovima, izrazu lica, pokretu, ocenimo linost, koja se iza spoljnje maske krije. Isto tako mnogo doznajemo iz razgovora sa drugim licima koja ih poznaju. Prema tome, nikada se ne nalazimo u onom poloaju u kome se nalazi tradicionalan pisac u odnosu na lica u svojim delima. On o njima zna sve, i to nam saoptava. Ali, ako jedna dobro odabrana linost u romanu preuzme funkciju osetljivog posmatraa i ako preko nje upoznajemo ostale linosti, delo dobija na verodostojnosti. Ta linost, sa ijeg gledita pisac daje delo, postaje neka vrsta naratora. Da bismo preko naratora dobili podatke koji su nam potrebni, Henri Dems ulazi u njegovu svest i tako, bez formulisanja principa modernog psiholokog romana, otkriva ve krajem prolog veka znaaj svesti za roman. Tu sadrinu svesti pisac treba, kako on kae, da uini isto toliko interesantnom kao i najuzbudljivije dogaaje u tradicionalnom romanu. Henri Dems to i postie na najuspelijim stranicama svoga dela. U dugom unutranjem monologu u Portretu jedne dame7 Izabel otkriva svoju situaciju. Ona razmilja o tome kako je do nje dolo i izvlai zakljuke o ulozi koju su odigrala druga lica, pokuavajui da odredi njihov odnos prema sebi. Njen monolog vezuje panju itaoca i izaziva isto onakvo ivo interesovanje kao i najuzbudljiviji dogaaji tradicionalnog romana. Otkrivi znaaj svesti Henri Dems je ve ukazao na znaaj utiska pojedinca i indirektno kazao da je ba lino doivljavanje ivota merodavno za umetnost. Idui njegovim tragom, pisci sledee generacije dolaze do saznanja da svest nije statina, ve da je u neprestanom toku. Odraavanje toga toka postaje za njih najvei i umetniki i tehniki problem.

Mnogo ta se izmenilo od vremena kada je Henri Dems, u svojoj kuli od slonovae, daleko od ivota, stvarao svoje neobino zanimljive i suptilne teorije. Kada je sledea generacija poela da razrauje svoje teorije u elji da odrazi stvarnost na svoj nain, jedini koji joj je izgledao veran ivotu i prema tome dostojan pisca, celovita predstava o oveku bila je ve podrivena. Prust,

6 Henry James, The Art of Fiction, u zbirci The Future of the Novel, Vintage Books, New York, p. 6.7 Henry James, The Portrait of a Lady, 1881.

5

D. Riardson i Dems Dojs objavili su svoja prva dela izmeu 1913 i 1915. Oni ve odraavaju onaj nov stav prema oveku, koji je posle prvog svetskog rata prodro u svest ljudi i obojio ne samo umetnost ve i ljudsku misao uopte.

O Prustu i Doroti Riardson Edel govori samo u vezi sa njihovim doprinosom psiholokom romanu. Kod Prusta istie ono to je sa tog gledita najvanije, njegovo korienje pamenja za umetniko stvaranje. Tragajui za prolim, izgubljenim vremenom Prust otkriva znaaj pamenja. On se povlai u svoj svet i ne trai podsticaj za svoje delo u ivotu oko sebe, u stvarnosti neposredno, nego u svom unutranjem svetu, u kome je taj spoljni svet odraen. Da bi odraz koji jasno vidi u sebi zabeleio pre nego to se poremeti, kao to se slika odraena u jezeru pomuti im dune i najblai povetarac, on se odvaja od svakog, i najmanjeg lahora spolja. Retko doputa da se i prozori otvore u njegovoj plutom obloenoj sobi, iji zidovi odbijaju svaki zvuk. Poniranje u sebe i traenje prolog, ve ranije upijenog ivota u sebi, u stvari je pokuaj dovoenja sebe u stanje takve koncentracije da se u podsvesti zakopane slike, kao zmija privuena zvucima muzike, izmame na povrinu, prenesu u svest da bi ih umetnik otuda preslikao. Neobino i naroito izvebano pamenje ima ovde funkciju aktiviranja podsvesti iz koje Prust, kao iz bogatog rudnika, izvlai ono blago koje je u ivotu sakupio i duboko u sebi zakopao. Prust je razoaran u ivotu. Predveerje prvog svetskog rata u kome su prikriveni sukobi, izrasli iz ekonomske i drutvene nejednakosti, podrovali jedinstvo ljudskih odnosa i shvatanja spolja, a ljudske linosti iznutra, svoje iaeno doba" odraava Prust na svoj nain. Povukavi se iz ivota, on osuuje i negira savremeni grubi realan ivot. Svojom eljom za spasavanjem prolosti, za hvatanjem vibracija prolih utisaka kao najdragocenijeg blaga on snano afirmie intiman subjektivan ivot pojedinca, koji mu nepravedni, grubi odnosi mehanizovanog dvadesetog veka sve vie otimaju. Vezan za prolost svoje generacije on okree lea savremenom svetu i u samoi pokuava da oivi i ponovo doivi prolost u razgovoru sa samim sobom. Obdaren ne samo snanom umetnikom intuicijom ve i lucidnim intelektom, on te intuitivno oivljene podatke istovremeno proverava intelektom, i tako pie svoje delo na dva osnovna plana: subjektivnom, linom i objektivnom. Poto mu je cilj ne da stvori umetniko delo, niti da prodire u ljudsku duu, mada i jedno i drugo postie, ve da oivi sebi dragu prolost, presudnu ulogu u njegovim umetnikim preokupacijama igra pamenje, odnosno seanje. Stoga je Prust dublje nego ma koji pisac pronikao u dejstvo i funkciju pamenja u umetnikom stvaranju i ivotu uopte. Poto pamenje predstavlja jedan od elemenata koji odrava jedinstvo linosti, Prustov doprinos knjievnosti, a specijalno psiholokom romanu, od neobine je vrednosti.

Ni Prust ni Dems pre njega nisu se jo, u stvari, suoili sa problemom postupka toka svesti. U Engleskoj se tim postupkom prva sluila Doroti Riardson. U iIjatim krovovima (Pointed Roofs), prvoj svesci dugog niza romana koji nose naslov Hodoae (Pilgrimage), pokuala je ona da odrazi upravo ono to bismo mogli nazvati tokom svesti. Oigledno je da ni ona ni ostali pisci psiholokog romana nisu ili za tim da otkriju novi postupak. Oni su se trudili da pronau nain na koji bi odrazili svoju sliku ivota, i to ih je navelo na novi postupak. ini nam se da su pisci na pravom putu dokle god stvaraju postupak ne radi postupka i eksperimentiu ne radi eksperimenta, ve da bi stvorili neto to, kako im izgleda, ne moe da se stvori postojeim sredstvima. Onog trenutka kada se povedu za postupkom kao neim centralnim i kad ih ta udesna igra sa novim, neobinim mogunostima povue za sobom, oni postaju

6

virtuozi na svom instrumentu, ali prestaju biti stvaraoci.elja da odrazi psihu ene, da pokae kako ena doivljuje ivot navela je

Doroti Riardson, to istie i Edel, na postupak koji moemo najadekvatnije opisati kao postupak toka svesti. Ali je Doroti Riardson na alost zanemarila onaj momenat koji je za psiholoki roman on neobine vanosti i kome stoga Edel posveuje dosta mesta u svojoj studiji. U feministikom aru, tipinom za njenu generaciju naprednih ena, smatrajui da je potrebno da enska psiha bude adekvatno odraena i da samo ena moe da je verno otkrije, ona je smela s uma da linost u iju nas svest pisac stavlja treba da bude dovoljno interesantna da bi delo uspelo. iljati krovovi je monotono delo, jer je vidokrug glavne junakinje, Mirjam, uzak. Glavna osobina uspelih umetnikih dela, univerzalnost, ovde je zanemarena. Hodoae danas zasluuje panju samo zbog novog postupka koji je Doroti Riardson otkrila u elji da zaviri u naj tana-ni ja oseanja svoje junakinje. Njoj samoj dugujemo priznanje kao smelom pioniru koji je krenuo svojim putem 1913. godine, u vreme kada je, kako sama Doroti Riardson kae, on bio pust, ali

...usamljena staza pretvorila se u meuvremenu u drum pun sveta. Meu onima koji su istovremeno poli tim putem isticala su se dva lika. Jedan je bio lik ene na sjajno opremljenom paripu, drugi mukarca koji je koraao pobono zatvorenih oiju i usput tkao bogato ruho novih rei da bi njime odenuo starinsko tamno sukno svog zanosnog dela.8

Subjektivni roman dolazi do punog procvata u delu Demsa Dojsa i Virdinije Vulf; stoga im Edel posveuje najvie panje. U Edelovoj studiji njihov postupak i problemi koje reavaju postaju jasni, ali geneza njihovog dela ostaje nedovoljno objanjena.

Psiholoki roman odraava krizu zapadne civilizacije9, slom optih, tradicionalnih shvatanja i time nestanak vrste podloge na kojoj je roman sagraen. Kriza jedne civilizacije ogleda se u nestanku zajednikog stava prema drutvenim i etikim osnovama na kojima je zajednica poivala. U ivotu pojedinca ona se odraava u raspadanju jedinstvenog pogleda na ivot i u psihikom razbijanju njegove linosti. Tu krizu odrazili su suptilniji pisci uoi prvog svetskog rata, a u svest ljudi ona je ire prodrla okom koji je taj rat izazvao. Desilo se ono to se nije moglo uskladiti sa verom u trajnost i nepromenljivost postojeih odnosa. Pokolebana su shvatanja o oveku kao iskljuivo drutvenom biu, koje zavisi samo od objektivnih uslova. Namesto tih shvatanja poelo je u saznanju ljudi da se kristalie shvatanje o mnogo sloenijem liku oveka, koji zavisi od svoje unutranje stvarnosti, to jest od svesti u kojoj se objektivna stvarnost odraava i na koju on iznutra reaguje. Na tu svest utie koliko objektivna stvarnost toliko i dublji stimulansi koji dolaze iz podsvesti. Izgubivi oslonac u optim vrednostima koje su nestale sa raspadanjem usvojene etike podloge, pisci subjektivnog romana okreu se sebi samima i u sebi trae oslonac. Ako su vrednosti i shvatanja buroaskog drutva, koji su vekovima primani bez ispitivanja, sada postali nedovoljni, onda za njih jedino subjektivne vrednosti imaju znaaja.

Roman devetnaestog veka preteno se bavio drutvenim problemima. Psiholoki ili moralni elementi, nerazluno vezani za svaku studiju linosti i ivota, zauzimali su u njemu dosta mesta, ali je okvir bio drutveni, i psiholoki 8 Dorothy Richardson, Pilgrimage, J. Dent and Sons, Ltd. London, 1938.9 David Daiches, The Novel and the Modern World, The University of Chicago Press, Revised Edition, Chicago, Ill, 1960.

7

problemi su se postavljali i reavali u tom okviru. Taj okvir je za pisce psiholokog romana sada nestao i oni su se nali u munoj situaciji: Kada verujete da vai utisci vae i za druge, osloboeni ste gra i ogranienosti svoje linosti..."10, kae Virdinija Vulf i time saeto istie centralno pitanje koje je pisce njenog kova muilo i za koje su nali reenje u pribegavanju strogo subjektivnom postupku. Dokle god su vrsto verovali da dele osnovna miljenja i postavke sa svojim savremenicima, okvir njihovog dela bio je obezbeen. Njihov zadatak sastojao se u tome da u njega ugrade svoje delo. Sam ivot sa svojim odreenim shvatanjima vrednosti odreivao je u velikoj meri i teme i sadraje njihovog dela. Meutim, sa nestankom zajednice shvatanja i sa novim saznanjem o linosti, pred pisce se postavlja problem stvaranja dela kome oni treba da dadu i okvir i sadrinu.

Pisci psiholokog romana su poli od postavke simbolista da se svaki ulni utisak, intelektualni ili emocionalni doivljaj, nado vezu je na sve ono to je ovek ranije doiveo i da prema tome svaki pojedinac na drugi nain doivi ju je isti doivljaj. To odvaja jednog pojedinca od drugog i kod pojedinca stvara oseanje izolovanosti. ovek je, u stvari, uvek bio izolovan, samo to toga nije bio svestan. Zajedniki stav prema osnovnoj sadrini ivota prua utoite od izolovanosti. Sa nestankom zajednikog stava, nestankom izvesnosti kod pojedinca da i ostali ljudi misle isto to i on, pojedinac se osea gurnut u potpunu samou. Usamljenost i tenja da od nje pobegne postaju glavna tema savremene umetnosti.

Umetnik koji osea da je preputen sam sebi prinuen je da pone od poetka. Ako svaki pojedinac doivljava ivot na svoj nain, pa za njega ne vae postojei odnosi, ni moralni kodeks o onom to je dobro i zlo, onda, sa subjektivistikog gledita, on postaje za sebe jedini zakonodavac. Iz toga izlazi da stvarnost moe da bude samo ono to on sam doivljuje. Odraavajui takvo shvatanje stvarnosti pisac moe da poe samo od sebe, od svog subjektivnog doivljaja. Zato pisac subjektivnog romana vie ne pokuava da stvori vernu sliku ivota, ve da prenese svoj doivljaj, sliku ivota odraenu u svom ogledalu. Kao to su postimpresionisti u slikarstvu izazvali itavu revoluciju svojim platnima na kojima su dali ne vernu sliku ivota nego svoj doivljaj, tako su i romansijeri drugim sredstvima dali ne ivot nego svoj doivljaj ivota. itaoci, koji su oekivali pripovest datu na tradicionalan nain, roman u kome se vidi ivot, kao to se vide pejzai i likovi u klasinom slikarstvu od renesanse do postimpresionizma, nali su se u udu kada su im doli do ruku ovi novi romani.

Edel je nedovoljno panje posvetio problemu vremena. On ga tumai u vezi sa Bergsonovim duree" i kasnije, konkretno, u vezi sa Dojsovom Epifanijom u Uliksu i Foknerovim Bendijem u romanu Buka i bes, ali sam problem Edel ne nainje. Meutim, i studija ovakvog obima kao to je Edelova trebalo bi da posveti vie panje vremenu, problemu o koji su se pisci sub-jektivnog romana spotakli u samom poetku svoga stvaranja.

Po naem miljenju, subjektivni roman stavlja pitanje vremena na sasvim drukiju osnovu nego to je to bio sluaj u tradicionalnom romanu. Ako svi doivljaji jedne linosti predstavljaju celinu, ako nain na koji se prima jedan novi doivljaj zavisi od zbira svih ranijih doivljaja, onda za pojedinca postoji jedno neprekidno trajanje. On vreme vie ne shvata kao niz povezanih dogaaja koji se hronoloki odvijaju, nego kao jedno veito trajanje, u kome nema ni prolosti ni budunosti. S jedne strane, znamo da postoji objektivno,

10 Virginia Woolf, The Common Reader, 1925.8

merljivo vreme, koje odmerava otkucavanje asovnika. S druge strane, za pojedinca postoji njegovo subjektivno, unutranje vreme, u kome su sati i dani obojeni kako unutranjim dogaajem, trenutkom tako i celokupnim njegovim ivotnim doivljajem. Ima li onda objektivno vreme uopte znaaja u unutranjem doivljaju pojedinca? Ako ima, kako da ga pisac odrazi? Ako nema, srne li pisac sasvim da ga zanemari? Hoe li delo u tom sluaju zadrati koherentnost? Kako onda pisac da resi problem vremena ako je cela linost sadrana u jednom trenutku, a taj je trenutak rezultat svih ranijih trenutaka. Ako su opet celokupan ivot jedne linosti i ona (sama sadrani u jednom trenutku, nije li onda ivot cele jedne zajednice sadran u jednom trenutku jed-nog pojedinca.11 I ovde se krajnja subjektivnost dotie krajnje objektivnosti. Suoeni sa svim tim problemima, nametnutim novom situacijom, onog pojedinca koji sam u sebi treba da pronae sve odgovore i sve oslonce, sub-jektivno orijentisani umetnici nali su se ponovo pred zagonetkom umetnikog stvaranja. Ono to nisu mogli ni verno da preslikaju, ni rekreiraju, mogli su da stvore pomou iluzije. Iluzija stvarnosti kod njih zamenjuje stvarnost. Nemoguno je odraziti doivljaj pojedinca u jednom trenutku u kome je sadrana celokupna prolost i sadanjost i, u krajnjoj liniji, potencijalna budu-nost normativnim jezikom ogranienim na hronoloku sekvencu. Trenutni doivljaj bogat je i mnogostran. U istom magnovenju pojedinac doivi ju je ivot na mnogo nivoa osea miris, zamor, prati razgovor, okom primeuje boje predmeta, rukom osea njihov otpor, asocijacijama vezuje ono to uje za niz drugih doivljaja, misli nadovezuje na ko zna koji raniji tok. Pored toga, poto zbog svojih ranijih doivljaja svaki pojedinac na svoj malo drukiji nain doivljuje iste utiske, emocije, senzacije, jasno je da je jezik nedovoljno sredstvo da to izrazi. Stoga pisci subjektivnog romana pribegavaju sredstvima simbolistike poezije. Oni pokuavaju da simbolima, slojevitim znaenjima, novim, neuobiajenim kombinacijama rei i sugestivnou njihovih vizuelnih, zvunih i drugih asocijacija odraze specifinost doivljaja pojedinca i ujedno simultanost viestrukih doivljaja.

Izraavanje svega onog to pojedinac doivljava u jednom trenutku zahtevalo bi beskonano izlaganje koje pisci modernog psiholokog romana nisu mogli u potpunosti izbei, iako su pribegli selekciji, koja je za njih postala kljuno pitanje. Virdinija Vulf to pitanje uproava u izvesnom smislu. Ona dolazi do zakljuka da se stvarnost, upravo ono u njoj to zasluuje da se zabelei, sastoji iz trenutaka vizije, kako ih ona zove. To su oni trenuci poniranja u sebe kada ovek sagledava celokupno svoje zbivanje i ini mu se da u njemu vidi neki smisao, neku celinu. ivot se sastoji iz niza svesno do-ivljenih trenutaka koji vode ka takvim vrhuncima. U doivljavanju tih trenutaka ona vidi smisao ljudskog postojanja. Prema tome, uprkos svojoj teorijskoj po-stavci prema kojoj pisac treba da belei one milijarde utisaka trivijalnih, fantastinih, prolaznih... [koji kao] neprekidan pljusak bezbrojnih atoma..."12

dolaze sa svih strana i svakog trenutka prodiru u svest, Virdinija Vulf vri strogu selekciju. Ona se ograniava uglavnom na praenje toka asocijacija emocionalnih, a u manjoj meri ulnih doivljaja. U fizioloku, organsku stranu linosti ona ne ulazi. U njenim delima stvarnost izgleda destilisana kao prefinjeni mirisi izdvojeni iz opojnih tropskih biljki.

Tehniku postupka toka svesti, kojom se slui Virdinija Vulf, Edel odlino tumai. O samom pak delu Virdinije Vulf on govori onoliko koliko mu je

11 Na tom shvatanju zasniva se Dojsov Uliks i njegovo Fineganovo bdenje.12 Virdinija Vulf, Eseji, prevela Milica Mihajlovi, Nolit, Beograd, 1956, str. 82.

9

potrebno za tumaenje postupka psiholokog romana. Mi bismo eleli da iznesemo, ma u najoptijim crtama, ono to je bitno u celokupnom njenom delu.

U Gospoi Dalovej, prvom delu u kome je dosledno sprovela svoj novi postupak praenja toka svesti, Virdinija Vulf pokazuje svoju virtuoznost i svoj domet. Ona prati preteno jedan tok svesti; drugi tokovi, koji se s glavnim ukrtaju, slue samo da bi osvetlili glavnu linost. Doivljaji te glavne linosti nisu dati u onom multiplikovanom vidu u kome ih ovek doivljuje. Pisac je izvrio selekciju i izabrao profinjene, ulne, misaone i emocionalne elemente. Njih pratimo, a ostali stimulansi spolja samo su nagoveteni ukoliko prekidaju taj tok. Pisac veto prelazi iz svesti u svest, povezuje linosti u celinu. London i visoko drutvo u njemu doivljujemo u jednom trenutku. Prikazivanjem seanja Gospoe Dalovej Virdinija Vulf daje podatke iz prolosti. Ona briljivo osvetljava ceo dosadanji ivot i ambijent glavne linosti, kao da jo nije dola do saznanja da u dobro odabranom i osvetljenom trenutku moe dati ceo jedan ivot, odnosno celu linost. Meutim, u Izletu na svetionik, pomou jednog trenutka u sadanjosti, bez ikakvih podataka iz prolosti, Virdinija Vulf daje celokupnu linost gospoe Ramzi. Ipak, ne bi bilo tano govoriti da Virdinija Vulf daje samo jednu linost i jednu svest u svojim delima, mada jedno lice stoji u sreditu i preteno se nalazimo u jedinoj svesti. To postaje naroito oigledno upravo u ovom delu u kome glavna linost nestaje posle prvog, najdueg dela, pa ipak daje boju i smisao elom delu. U trenutku vizije gospoe Ramzi tog odreenog dana, kao i u viziji Lili Brisko na kraju romana, dat je ceo ivot gospoe Ramzi.

Sledei korak u stvaranju Virdinije Vulf vodio bi putem koji je Demsa Dojsa odveo ka Uliksu, pa najzad u bespue Fineganovog bdenja, to jest ka pokuaju davanja istodobne mnogostrukosti doivljaja. To je Dems Dojs izveo odstupanjem od normativne gramatike, sintakse i usvojenog oblika rei, to znai rtvovanjem harmonine proze, koju je Virdinija Vulf toliko razvila da joj je ova, svojim pesnikim elementima, asocijativnim znaenjem, muzikom sugestivnou i ritmom rei i reenice sluila kao utanani prenosnik prefinjenih misli i unutranjih doivljaja. Ii Dojsovim putem znailo bi takoe uzeti u obzir onu drugu, mranu stranu ivota, odnosno oveka ne samo kao svesnog i misaonog bia, ve i kao animalnog bia, optereenog fiziolokim funkcijama koje utiu na njegovu gornju strukturu kojom se Virdinija Vulf iskljuivo bavila.

Virdinija Vulf pribegava nekoj vrsti beanja od stvarnosti. U njenom delu Talasi okvir surovog i grubog realnog ivota nadoknauje simbolika jednog lepog platna ili klasinog baleta.13 I ovde postoji jedna centralna svest, svest pisca Berbarda, koja povezuje est drugih. Teite je prebaeno na unutranju sadrinu, tako da spoljni obrisi linosti blede. Jedva ih razlikujemo. U Talasima more simbolino predstavlja rezervoar celokupnog ivota, onu ogromnu i trajnu podsvest zajedniku svima, u koju tonemo i tako se oslobaamo okova svoje linosti, svoga ja" i time svoje usamljenosti. Ritam talasa predstavlja ritam ivota. Dan je simbol ivota, no smrti, a jutro, podne i vee simbolino predstavljaju tri doba ljudskog ivota. Na ivici izmeu poezije i proze, Virdinija Vulf, ini nam se, prelazi u carstvo poezije. Glavni stub romana, linosti, ovde se rasplinjuju. Tema izolovanosti iz koje se ovek spaava smru dolazi do jasnog, sumornog izraaja.

13 Marija Stansfild Popovi, Virdinija Vulf, predgovor romanu Talasi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1959, str. 15.

10

Linija umetnikog razvitka kojom je Virdinija Vulf ila od ranog pokuaja romana toka svesti u delu Jakovljeva soba ka Gospoi Dalovej, pa do Izleta na svetionik, prekinuta je skretanjem u simboliku Talasa, dela u kome virtuozitet postupka zarobljava samog umetnika. Pokuaj jedne nove sinteze primeuje se u poslednjem nedoteranom romanu, Izmeu inova. Nastavljajui putem koji ju je doveo do romana Izlet na svetionik, Virdinija Vulf pokuava da osvetli celokupnu englesku prolost u jedinom danu ivota jedne aristokratske porodice uoi drugog svetskog rata. Ona na duhovit nain daje istoriju Engleske i prikazuje sadanjost u vidu stepena na kome se danas nalazi svesni pojedinac. Oblik dela je mnogo komplikovaniji. Postupak vie nije strogo subjektivan. Tradicionalni opisi smenjuju se sa tipinim Vulfinim odrazima prelomljenim u ogledalu. ini nam se da je smrt prekinula jedinu novu plodnu etapu u stvaranju ove umetnice, koja je svu snagu posvetila svom pozivu, i u traganju za smislom ivota stalno dolazila do novih otkria.

Dems Dojs je pokuao da u svom Uliksu da mnogostruke doivljaje. To ga je odvelo ne samo do nasilja nad jezikom, ve i do velike duine teksta i do relativnosti ljudskih shvatanja i vrednosti kao krajnjeg ishoda. Dok je Virdinija Vulf davala jednu centralnu svest, Dojs je dao tri toka svesti u tri linosti koje istovremeno pratimo. To ve postavlja sloeniji tehniki zadatak. On se trudi da u jednom trenutku, odnosno ogranienom vremenskom intervalu, odrazi celokupni doivljaj pojedinca, ono to doivljavamo na nekoliko nivoa svesti. On prati tok slobodnih asocijacija, a ujedno registruje i ostale dogaaje i doivljaje, ukljuujui i fizioloke funkcije oveka. Takav postupak postavlja itav niz problema kako izraajnih, to jest jezinih, tako i isto literarnih problema graenja i razlikovanja linosti. Taj problem je reavala Virdinija Vulf, ali ga je ona uprostila svojom selekcijom i koncentrisanjem na ono to bismo najpriblinije mogli nazvati nadgradnjom linosti, i stoga je problem lake reavala. Dems Dojs to reava pomou lajtmotiva. Mnogostruke doivljaje Dojs jeziki obeleava, izmeu ostalog, odvajanjem rei na sastavne delove, od kojih svaki znai doivljaj na jednom nivou, i spajanjem tih delova sa drugim recima ili dolovima rei, koji opet, u toj novoj kombinaciji, obeleavaju istovremeno mnogostruke doivljaje. To vodi u nerazumljivost, koja trijumfuje u Fineganovom bdenju14.

Svest o simultanoj mnogostrukosti doivljaja i pretpostavka da je u jednom trenutku ivota jedne linosti sadran ceo njen ivot odvode Dojsa u pokuaj da u jednom trenutku, odnosno danu ivota jedne linosti odrazi celokupan savremen ivot, to jest stvori lik predstavnika svoga doba. Ta mnogostrukost doivljaja, to paralelno prikazivanje tri toka svesti tri razna lica u osnovi je prikazivanje tri vida jedine iste linosti, u naem sluaju samog pisca. Ovaj metod je u stvari pokuaj istovremenog prikazivanja svesnih reakcija, od najtananijih u ljudskoj svesti do isto fiziolokih funkcija na animalnom nivou. Time Dojs daje sloenu sliku oveka i istie suprotnosti i sukobe u njemu samom. Vidimo ga kao heroja i kao smenog trivijalnog oveka, kao pesnika i kao klovna, paenika i komedijaa. Ljudska veliina i ljudska siunost u ovom originalnom delu odraava novi, humaniji stav prema

14 Francis Russell, Three Studies in Twentieth Century Obscurity, The Hand and Flower Press, Aldington, Ashford, Kent 1954.Francis Russell podvlai paralelizam izmeu Dojsa i aleksandrijskog pesnika Likofrona (od prilike 320. pre nae ere) iz doba dekadence aleksandrijske kulture. Likofronov dug i ne-razumljiv dramski monolog Aleksandra odraava haos i disonancu", to je, po miljenju autora studije, tipino za knjievnost jedne civilizacije koja prolazi kroz krizu. Izgubivi kontakt sa ivotom, aleksandrijski knjievnici su zanemarili komunikativnu funkciju umetnosti.

11

oveku i daje puniju i zaokrugljeniju sliku, koja podsea na dovrenu sliku renesansnih junaka. Njihov izgled je, dodue, drukiji, ali pitanje je da li je njihova sadrina drukija? ovek je opet i dobar i zao, suptilan i krajnje jednostavan, a sve je to pomeano u jednom liku. Humor koji se esto zanemaruje pri analizi Dojsovog dela osveava njegovu dugu i amorfnu pripovest i unosi svetlost u neke njene inae mrane i teko razumljive delove.

Dojs je osetio da je njegovom delu potreban okvir koji bi mu dao iri i optiji znaaj. Poto je ve smatrao da ne moe da se osloni na tradiciju optih shvatanja o ivotu i umetnosti tradiciju koja bi ukljuila i njegovo delo on se oslanjao na paralelizam izmeu lutanja mitskog Odiseja i svoga Uliksa, Bluma. Pa i Odisej kako potvruje moderno prouavanje istorije, po kome su junaci iz prolosti skinuti sa svog pijedestala i izjednaeni sa obinim ljudima bio je tipian predstavnik svoje Grke, promuuran, vet, ne ba skrupulozan; imao je osobine predstavnika trgovake nacije koje su Grku odrale. I Blum predstavlja prosenog, neidealiziranog, ali irokog oveka jedne druge civilizacije. S te strane postoji paralelizam. Do njega Dems Dojs verovatno nije doao naunim prouavanjem, ve putem umetnike analize i naina na koji je doivljavao Odiseju. Pored toga mitovi stiu naroiti znaaj za rastrzanog oveka dvadesetog veka. Oni mu pruaju kontinuitet u vremenu koji je izgubio sa gubitkom vere u jednu veitu linost, Boga, u kojoj se sve vreme spaja u celinu, tako da ovekov ivot postaje deo opteg trajanja. U antikim mitovima su ostale sauvane karakterne osobine ljudi, koje se u sutini nisu promenile, iako je spoljni dekor drukiji, te tako predstavljaju trajanje i povezivanje prolosti i sadanjosti. Zato je ovek koji na istoriju vie nije gledao kao na sekvenciju zbivanja, koja se niu po neminovnosti, bez sadejstva oveka, i koji je ostao bez putokaza u progresivnom razvoju drutva naao oslonac i kontinuitet u tim starim mitovima, koji ne moraju nuno da budu iz evropske ve mogu da budu iz ma koje civilizacije nekog drugog kontinenta.

Teorija po kojoj je Dojs evocirajui Uliksa istakao kontrast izmeu onih antikih vremena i bedne dananjice, mislimo, nije tana. Pisac je, dodue, dobro ismejao svoju Irsku i izobliio njenu umalost, ali taj mikrokozam sveta Dablin 16. juna 1902 obavijen je nostalgijom pisca za zemlju svoje mladosti. Mada je eleo da se osveti svojoj zemlji iz koje je pobegao da bi, sluei se lukavstvom, utanjem i progonstvom15,... u kovanici svoje due iskovao nestvorenu savest svoje rase"16, on joj je podigao spomenik. Na stranicama Uliksa ivi Dablin kao grad svih vremena. Pun ljudi, govora, agora, mirisa, ljudskih patnji i radosti, smeha i prekora, rasputenosti i stroge pobonosti, lakoe i krajnje pedanterije duha. Mi bolje ujemo Dablin nego to ga vidimo. Dojs je imao slab vid, njegovi vizuelni utisci su bili mutni, dok su, u naknadu za to, akustini utisci bili otri i jasno izdiferencirani.

U Portretu umetnika pisac je preko svog detinjstva i mladosti dao mladost oveka, a u Uliksu zrelo doba. On oveka prati u budnom stanju, na nivou svesti. Samo u nekim prizorima, naroito u fantasmagoriji, izbija podsvest Leopolda Bluma i Stivena. Meutim, Dojs nije mogao na tome da se zaustavi. Vukla ga je elja da prodre dublje i da odrazi oveka na nivou podsvesti. To je pokuao da ostvari u Fineganovom bdenju. Poto u snu podsvest preuzima vostvo, a svest gubi kontrolu, on H. C. Irvekera daje u snu. Time mu oduzima njegove strogo individualne osobine i daje mu opteljudske. Irveker nije ovek

15 Dems Dojs je iveo u inostranstvu od 1904. i boravio veinom u Trstu, Parizu i Cirihu, gde je umro 13. januara 1941.16 James Joyce, Portrait of the Artist as a Young Man, 1916.

12

dat kao pojedinac ve kao pojam, everyman, opti lik oveka. U svojim spekulacijama Dojs ide jo dalje i pokuava da preko Irvekera i njegovog sna, na njemu svojstven nain, odrazi onaj unutranji plamen celokupnog procesa ljudske istorije"17. On koristi Vikoovu postavku o razvitku oveanstva u etiri faze, koje se odvijaju u formi spirale i stalno ponavljaju.18 Vikoova filozofija istorije ovde slui Dojsu kao okvir isto kao to mu je posluila odiseja u Uliksu. Sadraj podsvesti pisac daje u obliku aluzija na mitove razliitih vremena i razliitih rasa. Meutim, delo je nejasno ne samo zbog jezinih bravura i smeonosti nego i zbog toga to je pisac pokuao da uradi neto to smatramo da je sutinski nemogue. Jezik postoji na nivou svesti. Njegova funkcija je komunikativna. Ljudi mogu komunicirati na onom nivou na kome za njih postoje zajedniki znaci i zajednike jezine norme. Tri elementa koja odravaju jedinstvo linosti identitet, kontinuitet u vremenu i funkcionalno jedinstvo nestaju u snu. Prema tome, na tom nivou jezik, kao sredstvo kojim izraavamo svoje doivljaje, gubi svoju objektivnu normativnost, i time razumljivost. Ukoliko se Dojs vie trudio da verno odrazi stanje oveka u snu, u podsvesti, utoliko se vie udaljavao od jezika koji znamo ili kakvog ga znamo i kakvim se sluimo. Reima je istovremeno davao mnogostruka znaenja, spajajui ne samo delove reci na engleskom nego i rei na drugim jezicima u jednu celinu. ak je poeo da menja azbuku. Stvarao je rei koje ponekad zauzimaju vie nego ceo jedan red, kao re koja treba da oznai onaj Vikovljev grom19. Glavna tema, koliko se moe zakljuiti vie iz studija o Fineganovom bdenju nego itanjem samoga dela20, treba da se sastoji iz kontrasta izmeu starosti i mladosti, ljubavi i mrnje, mukog i enskog pola. Nagovetavaju se razne aberacije, kao sklonost ka homoseksualitetu oca prema sinovima, rodoskrnavljenju prema keri itd. Ono to od sebe na javi skrivamo, a to nas nekad u snu progoni, pisac otkriva i ukazuje na pritajene sklonosti koje u velikoj meri utiu na ljudske odnose. Poto Dojs sve to vezuje za teme starih mitova, on podvlai ono to je trajno u ljudskom zbivanju u njegovom istorijskom veku.

Dojs je izveo jedinstven poduhvat. Pomou subjektivnog postupka, iz unutranje perspektive, on je dao oveka u njegovom unutranjem razvitku. Dao ga je kao predstavnika savremenog doba. U Uliksu je unutranju sadrinu procesa istorije dao na nivou svesti, a u Fineganovom bdenju na nivou podsvesti. Tako je obuhvatio celog oveka kao pojedinanu razvojnu linost i kao linost koja se razvija kroz vekove, to jest oveka u sadanjem trenutku i kroz ukupna istorijska zbivanja. Pokazao je mogunosti koje prua novi unutranji postupak, bez koga pisac ne bi mogao dati direktno linost u svesnom, a kamoli u podsvesnom stanju. Ali, idui slepo za svojim ciljem da iskuje savest svoje rase" on je pokazao granice koje jezik, odnosno govor, namee kao sredstvo optenja. Fineganovo bdenje zavrava u potpunoj nejasnoi. Neki delovi pruaju ulni i emocionalni umetniki doivljaj svojim muzikim efektom pri glasnom itanju, pogotovo kada ih naglas ita sam autor.21 Sam tekst dela, meutim, ne moemo razumeti. Ova obimna knjiga od

17 J. Isaacs, An Assessment of Twentieth Century Literature, Seeker & Warburg, London 1951, p. 97.18 Te etiri faze su: teokratija, aristokratija, demokratija i haos koji se zavrava tutnjem groma, posle ega se zaplaeno oveanstvo vraa poetnoj fazi, teokratiji.19 Ova re se javlja vie puta u delu, a prvi put je pomenuta na str. 3. Ona glasi: bababadalgharaghtakamminarronnkonnbronntonneaxotoohoohoordenenthurnuk".20 Edmund Wilson, The Wound and the Bow, Oxford University Press, 1947 [The Dream of H. C. Earwicker], pp. 2443271.

21 Postoje gramofonski snimci glasa Demsa Dojsa koji ita Anna Livia Plurabelle".13

628 strana, koja poinje sredinom reenice a zavrava njenim poetkom na poslednjoj stranici22, ogromna je amorfna skupina nejasnih i nepovezanih zvukova, koju je pisac kovao sedamnaest godina. Jedini nain da ovek stvar razume jeste da pribegne kljuu za tumaenje Fineganovog bdenja23 i da uloi dugi niz godina, ak i ceo ivot, u itanje toga dela. Pitanje je da li ono to i zasluuje?

Dojs se izdvojio od svoje sredine i sveta uopte. U njegovom Dablinu vreme je za njega stalo negde prvih godina naega veka.24 Sadanji trenutak za njega nije imao znaaja kao ni strane zemlje u kojima je iveo. Stoga je mogao pasti u greku da u tolikoj meri zanemari komunikativni smisao jezika, sredstva svoje umetnosti. To ga je odvelo u krajnju izolovanost i u sve vee poniranje u podsvest, u kojoj se naao sam prema celom ostalom svetu. Jer, izolovanost zaista postaje potpuna nestankom komunikativne funkcije jezika, poto se time kida glavna spona izmeu umetnika i sveta. Ostaju samo zajedniki zvuci, mirisi, ulni utisci i, uopte, oni nesvesni doivljaji koje delimo sa ivotinjskim svetom. Evo, kuda je krajnja subjektivnost odvela pisca! Od isticanja specifine vrednosti svakog pojedinca, njegove razlinosti i posebnosti, koja mu daje pravo da smatra samo svoju stvarnost za objektivnu, u svom udaljavanju od zajednice, u beanju u svoj lini svet, pisci subjektivnog romana na kraju dolaze do negacije svesti, to jest pojedinca kao svesnog bia, i primaju ljude na nivou zajednikom celom animalnom svetu. Fineganovo bdenje zavrava nerazumljivim govorom jednog ludaka. Dabome da u tom ludilu ima izvesnog metoda (kako to kae ekspir na usta Polonija u Hamletu) i time je pisac moda doprineo prouavanju ljudske psihe na nivou sna, podsvesti. Ali, kao umetniko delo ireg znaaja, ono propada. Fineganovo bdenje pokazuje put koji vodi u dunglu podsvesti, u kojoj nestaje glavna poluga romana, linost.

U svojoj studiji o modemom psiholokom romanu Edel posveuje panju jo jednom istaknutom piscu Vilijamu Fokneru. Ovaj ameriki pisac slui se postupkom toka svesti kao i drugim sredstvima da bi stvorio svoj knjievni postupak, koji bi mu omoguio da na svoj nain odrazi Ameriku. Njegov grandiozan i uspeli pokuaj da preko svesti mentalno zaostalog Bendija stvori delo koje ni jednog trenutka ne zamara itaoca zauzima posebno mesto u ovoj vrsti romana, u kojoj je izbor podesne linosti, preko koje pisac daje delo, toliko vaan za njegov uspeh. Poto pripada jednoj novoj generaciji pisaca, Fokner ne osea potrebu da se striktno pridrava postupka. On se koristi svim onim mogunostima koje mu moderni roman, pa tako i postupak toka svesti, prua. To potvruje tanost Edelove tvrdnje da je ono to su otkrili i izradili eksperimentalisti postalo svojina knjievnosti. Oni su uticali ak i na one savremene pisce koji su se, u prirodnom vraanju tradicionalnom romanu, neminovnom u ritmikom razvitku umetnosti, okomili na eksperimentaliste i na reima ih osudili. Ali, ak i oni pisci koji ih nisu itali niti ih podraavali nisu mogli da izbegnu uticaj onog to je prodrlo u svest ljudi i zauzelo svoje mesto u razvoju sredstava kojima se roman slui. Unutranji monolozi, bez kojih danas ne moemo zamisliti moderan roman, pa ni moderan film, potiu od velikog

22 Delo poinje ovako: riverrun, past Eve and Adam's, from swerve of shore to bend of bay, brings us by a commodius vicus of recirculation back to Howth Castle and Environs". Zavrna reenica glasi: ,,A way a lone a last a loved a long the."23 Joseph Campbell and H. M. Robinson, A Skeleton Key to Finnegans Wake, Faber & Faber Ltd., London 1947.24 Da bi mogao da se kree slobodno po vremenu u svojim delima, potrebno mu je bilo jedno vrsto vremensko uporite, koje je naao u svom subjektivnom vremenu time to ga je zamrzao.

14

eksperimenta.Svojom kratkom akademskom studijom Edel je moderni psiholoki roman

pribliio onima koji se interesuju za knjievnost. Na zadatak u ovom predgovoru bio je da pokuamo da pribliimo naim itaocima ovu neobino interesantnu pojavu u modernoj engleskoj, odnosno anglosaksonskoj knjievnosti, da je dovedemo u vezu sa njenim izvorima, a same pisce o kojima je re sa njihovim ambijentom, vremenom i uslovima koji su ih stvorili. Stoga smo pokuali da u najkraim crtama ukaemo na ono to ova studija ne obuhvata, a to daje stvarima perspektivu iz koje se ovaj pokret moe jasnije sagledati kao korak napred u dugom razvitku romana. O problemu vremena u psiholokom romanu, kome Edel ne daje dovoljno mesta, itaoci mogu da se obaveste u studijama iji se broj stalno poveava zbog iroke aktuelnosti tog problema za umetnost i modernog oveka uopte25.

U Edelovoj studiji Psiholoki roman, 19001950 ljubitelji romana i njegovi stvaraoci, koje simbolistiki roman interesu je i kao pojava i kao postupak, nai e odgovor na mnoga pitanja pokrenuta u knjievnosti pre drugog svetskog rata.

Dr Vida E. MARKOVl

25 Dr Olga Humo, Problem vremena kod Sterna i Prusta, Nauna knjiga", Beograd 1960.Hand Meverhoff, Time in Literature, University of California Press, Berkeley and Los

Angeles 1955.A. A. Mendilow, Time and the Novel, Peter Nevill, London

1952 itd.15

PSIHOLOKI ROMAN

16

PREDGOVOR

U ovom eseju pokuao sam da odredim naj tipini j i vid romana dvadesetog stolea: njegovo skretanje ka unutra" kojim je trebalo preneti tok mentalnog doivljaja, to se inae slobodnije naziva tok svesti". U stvari, ovaj esej obuhvata mnogo vie: u njemu nastojim da ispitam kako se emotivni i ulni doivljaj transponuje u romanu, kao i smeli pokuaj izvesnih romanopisaca da recima izazovu pesnike slike, senzacije, mentalne atmosfere onaj veliki poduhvat izvesnih modernih romanopisaca da piu simbolistiki roman.

Prvu sasvim nerazvijenu verziju ovog eseja skicirao sam jo 1928. godine, na to me je navelo itanje Ulisa i prvih subjektivnih romana Virdinije Vulf. Ali ta materija je tada bila i suvie nova"; okuati se na njoj znailo je nai se usred radionice u kojoj se roman stvara, meu zagonetkama Dojsovog dela u nastajanju, koje je docnije postalo Fineganovo bdenje, i pokuajima Doroti Riardson i Virdinije Vulf da piu romane o trenucima oseanja a ne o obinim injenicama. Doroti Riardson je jo uvek bila zaokupljena svojim romanom fleuve, a veliko delo Marsela Prusta tek je poelo da stie iru publiku u Engleskoj. Kritiar koji je eleo da shvati ta se dogaa sa romanom naeg doba naao se u poloaju oveka koji nazire put a ne vidi mu kraja.

Sve to sada pripada prolosti. Dejms Dojs i Virdinija Vulf nisu vie meu ivima. Doroti Riardson, jo meu nama, doivela je duboku starost, ali je iskusila onu drugu smrt, smrt umetnika: u stvari, niko je vie ne ita. Prust je ve legenda, a Vilijam Fokner se pojavio i sam kao znaajan inovator. Mi vie ne naziremo put kome jo ne vidimo kraja, ve se osvremo i gledamo drum, pun sveta, o kome je govorila Doroti Riardson kad je otkrila da nije jedina koja

17

vri eksperiment.Moglo bi se rei da ovaj esej, u izvesnom smislu, prihvata ispitivanje

romana tamo gde su zastali Persi Labok, u svom delu Vetina pisanja romana, i E. M. Forster, u delu Aspekti romana. Persi Labok, koji je pisao pre no to je Ulis objavljen, vodi nas do take gledita" Henrija Dejmsa. E. M. Forster, koji je pisao posle Dojsove odiseje u Dablinu, bio je jo i suvie blizu vremena kad je Ulis predstavljao ili fantaziju" ili uporan pokuaj da se oveanstvo uprlja blatom", da bi mogao shvatiti svu veliinu Dojsovog herojskog postignua. Edmundu Vilsonu je palo u deo da nam (u Akselovom zamku) pokae simbolistike korene u savremenom romanu, i da prida punu vanost Dojsovim i Prustovim pokuajima da rekreiraju vreme prolo i vreme sadanje. itaoci ove knjige lako e uoiti koliko mu dugujem. Isto tako, mnogo dugujem i Hari Levinu na njegovoj izvrsnoj studiji o Dojsu.

Odajem veliku zahvalnost Haroldu Fajlzu, profesoru engleske knjievnosti na Univerzitetu MakGil, u Montrealu, koji me je podsticao u mom ranom interesovanju za psiholoki roman; R. P. Blakmuru i E. B. O. Borgerhofu sa Univerziteta Prinston, koji su me pozvali da prouavam ovu materiju na Seminaru iz knjievne kritike (Kristijan Gaus), i Douzefu Preskotu sa Univerziteta Bejn, koji je, zahvaljujui svojim studijama Dojsa, obuhvatio u irem smislu i problem toka svesti" u romanu uopte, i koji je jedan od malobrojnih pobornika dela Doroti Riardson. Na kraju elim da izrazim uesnicima na Seminaru Kristijana Gaus a i mojim studentima na Njujorkom univerzitetu najdublju zahvalnost jednog istraivaa koji je imao sreu da ubaci svoje ideje meu ljude iva duha, i na taj nain bio prisiljen da da preciznije definicije.

L. E.

18

Glava I

ATMOSFERA DUHA

Uoi prvog svetskog rata tri romanopisca, koji nisu ni znali jedan za drugoga, pisali su knjievna dela predodreena da izvre znaajan uticaj na roman i pripovetku naeg stolea. U Francuskoj, Marsel Prust, boleljiv ovek, gotovo usamljenik, duboko introspektivan i utonuo u samog sebe, objavio je, 1913, prve dve sveske romana koji nam je danas poznat pod imenom U traganju za izgubljenim vremenom a koji se sastoji iz osam delova. Dok su te dve sveske jo bile u tampi, Engleskinja Doroti Miler Riardson, estoka feministkinja, ena u znatnoj meri svesna svog unutranjeg duevnog ivota, poela je da pie delo Hodoae (Pilgrimage), koje e se naposletku razviti u roman iz dvanaest delova. Prva sveska Doroti Riardson je svaku od ovih dvanaest svezaka nazvala glava" pojavila se 1915, a poslednja 1938. godine. Izmeu pojave ova dva dela sa knjievnim ambicijama, nastala s jedne i s druge strane Lamana, Irac Dejms Dojs, tada nastavnik engleskog jezika u Berlicovoj koli u Trstu, poeo je (1914) da objavljuje u nastavcima roman Portret umetnika kao mladog oveka. To nije bio deo jednog dueg romana, kao kod Prusta ili Doroti Riardson. Pa ipak mu je bilo sueno da dobije znaajan nastavak, koji e obeleiti prekretnicu u stvaralakoj knjievnosti naega doba.

Tako je, izmeu 1913. i 1915, nastao moderni psiholoki roman roman koji smo mi u engleskoj knjievnosti nazvali roman toka svesti ih roman nemog, unutranjeg monologa, a Francuzi u svojoj knjievnosti moderni analitiki roman, koji je, i kad nije pisan u obliku toka misli, uspeo da uhvati pravu atmosferu duha.

Zaista je sluajnost to to su tri pisca koji se nisu ni poznavali, tri izrazito razliita talenta i temperamenta, istovremeno skrenuli roman sa spoljanje stvarnosti i usmerili ga ka unutranjoj, sa spoljnjeg sveta koji je Balzak prikazao pre jedinog stolea ka skrivenom svetu mate i sanjarija, u kome se vri stalna igra ivota i percepcija naih ula. Ovi su romani imali mnogo slinosti meu sobom i pored toga to su bili razlini. inilo se da su u sutini autobiografski. Sadravali su u neuobiajenoj meri i jezik poezije. I sami naslovi tih romana, ako tu ubrojimo i Ulisa (koga je Dojs napisao posle Portreta), ukazuju na neko neobino srodstvo traganja, putovanja, hodoaa. U stvari, svi su oni putovanja kroz svest. Jer ova tri pisca su izuzetno bili svesni svojih oseanja i oseaja. tavie, oni su bili kadri da sebe podvrgnu iskrenoj samoanalizi do mere koja je neuobiajena ak i meu piscima. Sva trojica su, izgleda, pisali iz preke potrebe da se uhvate u kotac sa unutranjim problemima i da izraze svoj unutranji ivot. To, dodue, moe da vai za sve umetnike; no, ovog puta nije se izvrio tradicionalni proces transponovanja unutranjeg doivljaja u umetniko pripovedanje, koje je kao svoju sadrinu imalo spoljni svet. Ovi su romanopisci pokuavali da zadre i zabelee unutranji kvalitet" doivljaja.

19

Prust je a u tome mu je njegova neprekidna bolest ila naruku doivljavao i ponovo oivljavao svoj roman meu teskobnim zidovima svoje plutom obloene sobe, iz koje kao da je hteo da odstrani svaki spoljni zvuk i prainu: kao da je i sama soba bezmalo postala Prustova svest, u kojoj su misli mogle da teku, neometane estokim temperaturama i otrim svetlostima spoljnjeg sveta. Kao to se u psihoanalizi bolesnik udaljuje od spoljanjih stimulusa da mu se misli mogu kretati po prolosti i da on prolost moe povezivati sa sadanjou, tako je i Prust u svojoj neprobojnoj izolovanosti mogao da vri one svoje neobine samoanalize. Sadanjost mu se i suvie snano nametala; svaki neposredan doivljaj izazivao je alergije i telesne nelagodnosti. U prolosti se nalazio mir otkrie. Putem seanja naao je sebe.

Doivljaj je kod Dojsa dobio sasvim drukiji oblik. Maltene slep od detinjstva, iveo je u svetu zvukova, u neprestanoj buci Dablina, grada svoje mladosti, koji je nosio u sebi i kad je bio u Trstu, i kad je bio u Cirihu i Parizu i kao da su se svi ovi gradovi gubili u sve veoj buci jednog grada, a njihovi se jezici meali, tako da je na kraju Dojsova svest postala neka vrsta Vavilonske kule. Za razliku od Prusta, Dojs je eleo da uhvati sadanjost, onaj neposredni momenat percepcije on ga je nazvao epifanija", upotrebivi religioznu re za svoju umetniku verziju. Za Prusta vreme prolo moglo je postati vreme sadanje, da bi se odmah zatim ponovo izgubilo u vremenu prolom; za Dojsa je vreme sadanje bilo sve kontinuum sadanjosti u kome se prolost jo neminovno zadrava.

Izgleda da je Doroti Riardson bila boljeg zdravlja nego njena sabraa", premda znamo da je i kod nje osetljivost bila pojaana kratkovidou. Njeno delo svedoi da je imala miran i manje dramatian ivot nego Prust i Dojs, pa je ono prema tome i ogranienije. Pa ipak, neki tihi imperativ njenog unutranjeg bia zahtevao je da se izrazi, i njen je roman postao eksperimenat na koji je utroila sve svoje snage i kome se sva posvetila. Iako manje znaajna kao umetnik nego Prust ili Dojs, Doroti Riardson je bila artikulisani instrumenat oseanja, reena da se takmii sa piscima mukog" romana. Ona je naumila da pie sa take gledita" jedne ene i pri pisanju se uila svom zanatu.

Prust poinje svoju pripovest kao neposredan roman seanja:

Dugo vremena iao sam rano na spavanje. Ponekad, kad bih ugasio sveu, oi bi mi se sklopile tako brzo da ak nisam imao vremena da kaem: Sad u zaspati." A posle pola asa probudila bi me misao da je vreme da zaspim; pokuao bih da ostavim knjigu, za koju sam verovao da mi se jo nalazi u rukama, i da u trn em svetlost; sve vreme dok sam spavao razmiljao sam o onom to sam malopre itao, ali moje bi misli potekle sopstvenim kanalom, te bi mi se uinilo da sam ja sam postao predmet svoje knjige: neka crkva, kvartet, suparnitvo izmeu Franje I i Karla V.

Doroti Riardson poinje svoj roman sasvim konvencionalno:

Mirjam izie iz pretsoblja koje je bilo osvetljeno plinskom svetlou i polako krenu uza stepenice. Odmaralita su se jo nazirala u martovskom sutonu, a na stepenite je gotovo ve pao mrak. Poslednje odmaralite bilo je sasvim mrano i tiho. Nikog nije bilo u blizini. U njenoj sobi bie tiina. Moi e da sedi kraj vatre i da na miru porazmisli o stvarima dok se Eva i Harijet ne vrate sa paketima. Imae vremena da razmilja o putu i da odlui ta e rei

20

frojlajn".

Ni po jednom od ova dva mirna poetka ne moemo naslutiti da se u pripovednoj umetnosti sprema neka vea promena. italac je morao da proita nekoliko stranica pre nego to bi shvatio da se nalazi na pragu jedne novine: ak ni onda nije bio sasvim siguran da u tim delima ima nekog ozbiljnog odstupanja od knjievnih oblika koji su bili manje strogi odstupanja koje obuhvata tako razliita knjievna dela kao to su Tristram endi i Ambasadori. Meutim, poetak Dojsovog romana Portret umetnika kao mladog oveka predstavlja nesumnjivu novinu:

Davno jednom, u davna dobra vremena, ila jedna muuu-krava ulicom, i ta muuu-krava koja je ila ulicom susretne jednog zgodnog maliana, po imenu vra...

Otac mu je priao tu priu; otac ga je gledao kroz neko staklo: lice mu je bilo maljavo.

Bio je malen, malecak. Muuu-krava je ila ulicom u kojoj je stanovala Beti Bern: ona je prodavala kisele bonbone.

O, cvetaj, cvetaj divlja ruo Na zelenoj livadici.

On je pevao tu pesmicu. To je bila njegova pesmica.

O, cetaj, cetaj zelena luzo.

Kad se pomokri u postelju prvo je toplo, pa onda hladno. Mati mu je podmetala muemu. Ona je udno mirisala.

Mati je prijatnije mirisala nego otac.

Pri daljem itanju italac otkriva da to nisu pripovesti u tradicionalnom smislu. Izuzimajui Prusta, pisac je, izgleda, bio sklon da brie sebe, a da itaoca suoi sa neposrednim mentalnim doivljajem svojih linosti. On samo povremeno vri pomeranja iz prolosti u sadanjost, iz sadanjosti u prolost; i kao da se sve to se dogaa uglavnom deava ba u onom trenutku kad italac uzme da ita knjigu. Takav nain pisanja predstavljao je izrazito odstupanje od naina pripovedanja u konvencionalnim romanima, u kojima su se dogaaji odvijali u dostojanstvenoj sporosti, i pisac neprestano kazivao svoju pripovest kao neki sveznajui, koji do tanina poznaje svoje linosti. To povlaenje pisca sa pozornice on se i dalje esto pojavljivao kao nezvani gost, samo vie nije bio svuda prisutan zahtevalo je znaajna pomeranja u nainu pripovedanja: da se putem seanja samih linosti italac dovede u vezu sa njihovom prolou. Tu nije bilo ni fabule" ni zapleta". Stavie, kao da je italac postajao sam pisac; u takvim romanima on je bio taj koji bi naposletku sloio pripovest, a morao je biti i dovoljno pronicljiv da prikupi potrebne podatke. Da je Balzak prikazao boinu veeru kod Dedalusovih, on bi dao spisak kunog nametaja, jela, i podrobne opise svih prisutnih za trpezom. Umesto toga, Dojs iznosi deakova zapaanja i snana oseanja odraslih: domainstvo Dedalusovih mi ne upoznajemo kako ono stvarno izgleda, ve preko one posebne atmosfere koja vlada u njemu, po tome kao ono deluje na osetljivog Stivena sa razvijenim darom zapaanja. U romanu iljati krovovi (Pointed Roofs) Doroti Riardson nam daje podatak po podatak; moramo proitati etrdeset strana pre no to otkrijemo da se Mirjam preziva Henderson, i posle nekih sto strana saznajemo da ima sedamnaest godina. italac je utonuo u doivljaje i sanjarije i, kao i u Prustovim romanima, on se gotovo nikad ne

21

odvaja od pripovedaa, koji se prisea prolih dogaaja: sea se svih postelja u kojima je spavao, luta po Kombreju, upoznaje gospodina Svana, doivljuje patnje deaka koji oekuje majku da ga poljubi pre spavanja, i onda se pred njim stane odvijati ona smiljena, introspektivna, temeljita pripovest, koju pisac, poput paukove mree, ispreda od onog asa kad malu madlenu26 zamoi u aj. Kod Dojsa se na mahove nalazimo u svesti deaia u razvojnom dobu, slaba vida i veoma razvijena ula sluha i mirisa:

Oseao se miris veeri u vazduhu, miris seoskih polja, gde su kopali repu da je gule i jedu kad odlaze u etnju prema kui majora Bartona, miris se oseao u umici iza paviljona gde ima iarki.

Deaci su vebali razliite udarce u kriketu. U mekoj sivoj tiini uo je udaranje lopti: i s jedne i s druge strane kroz tihi vazduh zvuk kriketskih palica: pik, pak, pok, puk: kao kapi vode u nekoj fontani to lagano kaplju u prepunu olju.

Gotovo se nikad ne odvajamo od Stivena: i Portret o njemu je portret njegovih oseaja i strasti kao i njegovih misli i intelektualnog razvoja.

2

Ovaj novi realizam nije imao srodnosti sa romanima Arnolda Benita, H. D. Velsa ili Dona Golsvordija, koji sa uivali veliku popularnost u to vreme kad su se poeli vriti ovi veliki eksperimenti u psiholokom romanu. To je bio pokuaj da se podrobnije i potpunije nego ikad dotada dokumentu je celokupni svet ula i da se trenutne misli uhvate u njihovom prolaenju kroz svest da se uhvate, kao to e to Dojs uiniti u Ulisu u samom trenutku njihovog proticanja. Drugim reima, to je bio prvi put da romanopisci pokuavaju da pronau rei kojima bi preneli nezadrivu i trenutnu misao: ne samo one rei koje im padinu na um ve i slike unutranjeg sveta mate, spajajui tako svet ulnih doivljaja sa zvucima i mirisima. Meutim, mnogim kritiarima, koji su isticali da su pisci ostalih stolea u mnogim drugim zemljama takoe unosili u svoja dela misli i sanjarije svojih linosti, ovi pokuaji nisu izgledali novi.

U emu je onda razlika, moda e neko upitati, izmeu onog to je Dojs pokuao da da i ovakvog opisa misli kod Dostojevskog:

Mora da je gornja fijoka", zakljuivao je on [Raskoljnikov]. Kljueve, sigurno, nosi u desnom depu... Svi su u jednom svenju, na elinoj alci... I tamo ima jedan klju, vei od sviju, triput, sa zupastim jezikom, naravno, ne od ormana... Znai ima jo nekakva kutija, il' sandue. To je zanimljivo... Sanduad uvek imaju takve kljueve... A uostalom, kako je sve to podlo..."27

Razlika postoji, i to znatna. Ona se sastoji u tome to u ovom odlomku imamo samo nekazan glasno govor i to je Dostojevski taj koji nam kae: zakljuivao je on". Drugim recima, ovde nemamo jedan stalan tok misli ve pripovedaa koji nas obavetava pripoveda je pisac o onom to se zbiva u svesti njegove linosti.

Kako, onda, stoji stvar sa ekspirovim monolozima? Kako sa Otelovom velikom raspravom koju vodi sa samim sobom u asu kad mora da dela, ili sa

26 madlena kolai. Prim. prev.

27 Prevod Jovana Maksimovia. Prim. prev.22

Hamletovim

Umreti,Spavati spavati moda sanjati!Da tu je vor! Jer u tom spavanju smrtiKakvi bi snovi mogli doi...28

Ovde imamo organizovane monologe i u njima nam se duh predstavlja sa racionalnom i sreenom milju, krajnjim proizvodom" toka svesti, a ne sam nesreeni tok. Moda nam kao bolji primer mogu posluiti rei poludelog Lira, mada ak i u njima ima neke pameti u tom ludilu", kao to Edgar kae. Jo bolji je sledei primer u kome ekspir nastoji da nam da niz asocijacija, koje potiu od jedine linosti u iju nam je svest dato da samo naas zavirimo. Ako izostavimo upadice ostalih linosti na pozornici, koje slue kao neprekidan komentar, dok nam glavni junak otkriva svoje misli, dobijamo sledee:

Tu je ipak jedna mrlja. Gubi se, prokleta mrljo, gubi se, kad kaem!... Jedan, dva. ta, onda je vreme da se uradi. Pakao je mraan. Sramota, muu moj, sramota! Vojnik, pa da se boji. Sto imamo da se bojimo, da li ko zna, kad niko ne moe nau mo pozvati na odgovor! Al' ko bi mislio da e taj starac imati toliko krvi! Fajfski tan je imao enu. Pa gde je ona sad?... ta, zar ove ruke nee nikad biti iste?... Ni rei vie o tom, muu moj, ni rei. Ti e sve pokvariti tom unezverenou! Ovde je jednako miris krvi. Svi mirisi arabijski ne mogu zasladiti ovu malu ruku! Oh, oh, oh! Operi ruke, ogrni se; nemoj da si tako bled!... I opet ti kaem, Banko je sahranjen, on ne moe izii iz svog groba. U postelju, u postelju! Neko kuca na kapiji! Hodi, hodi, hodi, hodi! Daj mi ruku. to je bilo, ne moe se uiniti da nije bilo. U postelju, u postelju, u postelju!29

To nije tok svesti" kakav smo upoznali kod Dojsa i Foknera. Ali on mu je blii nego bilo koji drugi primeri iz literatura prolih stolea, koji se navode. Tu ne postoji elemenat kontinuiteta: postoji me sanje naizgled beznaajnog i znaajnog pa ipak svaka je re dramski znaajna. U ovom se monologu, a ekspir ga je morao tako napisati, misli Ledi Makbet podudaraju sa seanjima gledalaca; oni su videli i uli sve ono to njen izmuen duh oivi ju je u svom bunovnom govoru u snu: oni su u stanju da doive i njenu krivicu, i njenu odlunost, i njenu odvanost i nedoumicu. Na taj nain stvoren je utisak toka misli. I te misli teku prema nama iz svesti dotine linosti.

Moemo nai velik broj pojedinanih primera u kojima nam pisci prolih stolea daju letimine slike svesti, skrivene misli, trenutne utiske. Hari Levin navodi jedan odlomak iz dnevnika Fani Bernijeve i skromno trai da ga uporedimo sa poslednjim recima Moli Blum, no dnevnici slino pismima najee se uobliavaju kao monolozi. Vindam Luis, jedan od prvih kritiara dojsovske tehnike pisanja, skree nam panju na neke odsene akcente gospodina Alfreda Dingla, u Pikvikovom klubu, i poziva nas da ih uporedimo sa akcentima svesti Leopolda Bluma:

Strano mesto opasna rabota neki dan petoro dece majka visoka gospoa koja je jela zemike sa unkom zaboravila na svod prte udari deca se ogledaju majka bez glave zemika sa unkom joj u ruci nema usta da je u njih metne glava porodice otkinuta grozno, grozno. Gledajte Vajthol, gospodine divno mesto malo prozore opet neija

28 Prevod Svetislava Stefanovia. Prim. prev.29 Prevod Svetislava Stefanovia. Prim. prev.

23

glava tamo poletela, eh, gospodine, ni on se nije dovoljno strogo obazirao eh, gospodine, eh?30

Sasvim je jasno da se iz ranije knjievnosti mogu iskopati bezbrojni odlomci koji su slini savremenom toku svesti ili unutranjem monologu. No, to bi znailo i suvie olako odbaciti ono dublje znaenje koje ovo skretanje ka unutra" cele jedine grupe umetnika dvadesetog stolea ima za roman naeg doba.

3

Raniji romanopisci nisu ni oekivali da e nam mentalne podatke o naem svetu moi da saopte isto tako opirno kao fizike. Ove rei ukratko predstavljaju hiljade misli koje su mu se vrzmale po pameti", pisao je Balzak o Eenu de Rastinjaku, a pred nama je veliki majstor proznog detalja, koji se od trenutka kad pone da obrauje subjektivni materijal zadovoljava obinom saetom konstatacijom. Kad je Henri Dejms, u svojoj devetnaestoj godini, pisao jednu anonimno objavljenu priu, on je ve tada pazio da odvaja radnju, koju je umeo da opie defoovskom verodostojnou, od misli koje su pripadale nekom drugom i koje pisac, teorijski, nije mogao u potpunosti imati:

Mada sam dosad, esto iz preteranog straha da ne zakoraim na tlo izmiljenog, smatrao da je bolje da vam ispriam ono to je ova sirota ena inila i govorila negoli ta je mislila, sad mogu da otkrijem ono to se u njoj dogaalo.

U jednoj svojoj prii Dostojevski sa krajnjom jasnoom iznosi problem koji je ve nagoveten u pomenutoj Balzakovoj reenici:

Znamo da itavi tokovi misli ponekad prou kroz na mozak u magnovenju, kao da su senzacije koje nee da se kau ljudskim govorom, a jo manje knjievnim jezikom No mi emo ipak pokuati da izrazimo senzacije ovog naeg junaka, i da itaocu prikaemo bar njihovo jezgro, tako rei ono to je u njima na j bitni je i najblie stvarnosti. Jer mnoge nae senzacije, kad se kau obinim jezikom, izgledaju potpuno nestvarne. Stoga one nikad ne nalaze izraz, premda ih svi mi doivljujemo.

Tako su romanopisci devetnaestog stolea bili sloni u tome da se subjektivna stanja mogu saoptiti, ali ne i dati u romanu. Odlian prikaz psihologije misli, koji je Vilijam Dejms dao u svojim Principima psihologije, 1890, prua nam jake dokaze za ovo gledite. Vilijam Dejms je bio taj koji je stvorio termin tok svesti"; on je ovu metaforu uzeo da opie stalno kretanje duha i njegovu neprekidnost a ujedno i njegovo neprekidno menjanje.

Svest je, Vilijam Dejms kae, meavina svega onoga to smo doiveli i to stalno doivljujemo. Svaka misao je deo svesti svakog pojedinca; svaka misao je uz to jedinstvena i veno promenljiva. Izgleda da smo mi selektivni u pogledu svojih misli, selektivno paljivi ili nepaljivi, na neke se objekte i oblasti doivljaja usredsreujemo, neke odbacujemo, a neke potpuno iskljuujemo. Kad se jedna misao ponovo javi u svesti, ona nikad ne moe biti potpuno ista kao to je bila pre toga. Obnovljena misao donosi sa sobom sveinu

30 Prevod Veljka Milievia. Prim. prev.24

obnovljenosti i nov kontekst u kome se ponovo javila. Doivljaj nas preobraava svakog trenutka i naa mentalna reakcija na svaku odreenu stvar u sutini je rezultanta sveg naeg dotadanjeg iskustva celokupnog svemira." Ovo se ne odnosi samo na pojmove ve i na ulne opaaje onako kako ih svest belei.

Misao se ne razvija uvek istom brzinom. Ona sadri u sebi jasno osvetljeni centar doivljaja" okruen polutamom obrubom" ili oreolom" drugih misli. Za nas je, meutim, od prevashodnog znaaja odlomak u kome Vilijam Dejms govori o pievoj tekoi da misli u njihovom proricanju uhvati, zadri i ispita.

Misao hita takvom strmoglavom brzinom da nas privodi zakljuku pre no to smo u stanju da je zadrimo. Ili ako nam je namisao dovoljno hitra, pa je ipak zadrimo, ona smesta prestaje biti ono to je bila. Kao sto se kristal snene pahuljice, kad se nae u toploj aci, pretvara u kap vode, tako, umesto da smisaonu vezu uhvatimo na njenom putu ka odreenom nazivu, mi smo u stvari uhvatili neto stvarno, obino poslednju re koju smo izgovorili, i to statiki, poto su njena funkcija, svrha i posebno znaenje u reenici potpuno isparili. Svaki pokuaj introspektivne analize u ovakvim sluajevima u stvari lii na pokuaj da se zgrabi igra da bi se uhvatilo njeno kretanje, ili da se svetlost upali dovoljno brzo da bismo videli kako izgleda mrak.

Da li to znai da romanopisac, u svom nastojanju da pie o onom to se zbiva u svesti, pokuava nemoguno? Nije li on unapred osuen na stalno razoaranje u svom pokuaju da svest prometne u rei, da uvek ugleda svetlost umesto mraka kad pokua da upali svetlost u mraku, ili da mu se snena pahuljica pretvori u vodu jo dok je dri u aci? Zar ne postoji neki nain kako da se igra uhvati u svom obrtanju a da se ona pri tom i dalje obre?

Kako izraziti u pripovednoj prozi naa neposredna opaanja o svetu oko nas, ono mnotvo neposrednih utisaka i obruba" i oreola" misli, kako svesnih tako i podsvesnih, koje ih okruuju, dok, recimo, kazujemo neku dosta obinu reenicu prijatelju koji sedi preko-puta nas za stolom? Dok razgovaramo s njim mi moemo da zapaamo pojedine crte, izraz, boju njegova lica, ili boju odee ili oblik mane ili bradavicu na vratu; ove karakteristine pojedinosti mogu ui u onaj jasno osvetljeni centar naeg doivljaja ili se mogu zadrati na spoljnjem obrubu dok svesno mislimo o onom to govorimo, a da istovremeno naa aktivna mata deluje u svesti na sasvim drugom planu, koja moe da odrazi naa oseanja prema toj osobi, ili moe s mesta zbivanja da sasvim odluta u polje ili na more ili nekim drugim licima, nekoj partiji golfa ili devojci koja, tri stola dalje od nas, stavlja ru na usne. I to sve moe da se odigrava dok se jo u povezanom razgovoru obraamo tom oveku i dok nam oko jo hvata izraz njegovog lica i registru je ga, a uho snima njegov smeh, rei, buku kola u prolazu, zviduk voza u daljini, zveku sudova; pri svemu tome mehaniki prinosimo ustima oljicu kafe, oseamo njen ukus (uoavamo ak i njene sastojke, kao na primer, koliko smo eera stavili u nju), njenu temperaturu i, ako smo skloni prustovskom nainu asociranja, taj gutljaj kafe moe da oivi neke druge gutljaje kafe koji, opet, preplave nae seanje poput treperavog filma koji usklauje slike i rei; sve to vreme i dalje razgovaramo i ovek prekoputa nas nije ni svestan bogatstva naih bezbrojnih utisaka kao to ni mi nismo svesni njegovih utisaka sem onih koje on izgovori.

Ovaj sistematski pokuaj s moje strane, kojim sam hteo da ukaem na istovremenost mentalnog doivljaja, moe posluiti samo kao skica svesti u

25

glavnim crtama. On ni priblino ne moe preneti sloenost misli i ulnog doivljaja. Kako se moe zabeleiti simfonijska graa u kojoj neki instrumenti esto vode a neki stalno nastupaju i prepliu se s njima? Kako se moe jezgro misli odvojiti od oreola i obruba? Tako se neto ne moe uiniti, a i kad bi se uinilo, to bi i suvie opteretilo nau panju prilikom itanja. Ono to bismo dobili bilo bi, u svakom sluaju, od sumnjive umetnike vrednosti kao i gramofonski snimak umova u nekom restoranu.

Prema tome, Balzak i Dostojevski bili su u pravu kad su govorili kako je potrebno da pisac same misli svojih linosti i da senzacije prenese u rei. Ono to oni u to vreme nisu mogli da pretpostave jeste to da umetnik moe da nam stvori iluziju da se nalazimo u svesti linosti na onaj isti nain na koji nam Balzak, na primer, stvara iluziju da se nalazimo u Pansionu Voker: gomilanjem pojedinosti, i to na takav nain da enterijer odjednom oivi, te oseamo da smo i sami u pansionu i meu njegovim ukuanima dok se pripovest odvija. Isto tako pisci devetnaestog stolea nisu mogli predvideti da e se jedan enterijer, kao to je dom Dedalusa o Boiu, moi ponovo stvoriti, i to ne gomilanjem realistikih, fizikih pojedinosti ve davanjem snanih oseanja u tom domu, tako da ona za nas postaju stvarna. Kritiari, oko 1920, zauzeli su pogrean stav (koji su docnije uveliko ispravili) kad su govorili da nam Dejms Dojs nije verao dao misli svojih linosti u Ulisu. Oni su govorili kao da je Dojs postavio filmsku kameru u samu svest Stivena, Leopolda i Moli s tim da snimi sve to tamo nae. ak je i Idit Vorton, tako ozbiljna i veta spisateljica, opisala postupak toka svesti kao beleenje neprobranog obilja" misli i utisaka. Ovi kritiari nisu shvatili da je Dojs paljivo vrio selekciju i rasporeivao grau ak i kad se inilo da na povrinu izvlai veliki deo nepovezane asocijativne materije. On je svoju selekciju usmerio ka stvaranju iluzije da nikakve selekcije nije ni bilo. Jer Dojs je bio svestan da on prenosi u rei grau koja se zbog svoje trenutnosti ne moe opisati recima. Drukije reeno, on je izvukao pouku iz iskustva simbolistikog pokreta.

4

Vratimo se na staro tlo meu simboliste i njihov revolt protiv naturalizma. Zamislimo da smo u 1880. i da sluamo uvenu debatu o romanu izmeu Voltera Bezanta, Henrija Dejmsa, i Roberta Luisa Stivensona, koji im se reito pridruuje. Stivenson je bio taj koji je veoma jasno izrazio svoje gledite:

ivot je udovian, nedokonan, nelogian, iznenadan i otar; u poreenju s njim, umetniko delo je isto, dokonano, upotpunjeno, racionalno, postupno i izbrueno. ivot nam se namee grubom snagom kao neka neartikulisana grmljavina; umetnost prianja za uho poput vetaki stvorene melodije nekog nenametljivog muziara meu mnogo bunijim umovima doivljaja... Roman, kao umetniko delo, postoji ne zbog svoje slinosti sa ivotom, koja je nametnuta i materijalna, kao to je i cipela kad je ve napravljena jo uvek i koa, ve zbog neizmerne razlike koja postoji izmeu njega i ivota, namerne i znaajne razlike, koja je i metod i smisao dela.

Zamenimo re misao" ili ulni doivljaj" reju ivot" u ovom izvanrednom odlomku, i videemo da se Stivensonove primedbe mogu u tom istom smislu primeniti na subjektivni roman.

U ovoj istoj debati Henri Dejms je proirio definiciju doivljaja i oblast romana ukljuivi tu i subjektivni svet:

26

Ono to je oveansko to je bezmerno, a stvarnost ima mirijade oblika; najvie to ovek moe da tvrdi jeste to da poneki cvetak imaginativne knjievnosti ima miris oveanskog, a poneki ga nema; a druga je stvar moe li se unapred rei kako treba sloiti buket. Podjednako je lepo i neubedljivo reeno da se mora pisati iz iskustva; naem zamiljenom buduem piscu takva izjava bi mogla zvuati podrugljivo. Na kakvo se to iskustvo misli, gde ono poinje i gde se zavrava? Doivljaj nije nikad ogranien i nikad nije potpun; on je beskrajna senzibilnost, neka vrsta ogromne paukove mree, satkane od najtananijih svilenih niti, razapete u komori svesti, u ije se tkivo hvata svaka estica u vazduhu. Doivljaj je sama atmosfera duha; i kad je duh imaginativan a naroito ako je to duh nekog genija on u sebe upija i najslabije nagovetaje ivota, i svaki najmanji titraj u vazduhu pretvara u otkrovenja.

Atmosfera duha. To je veoma srean izraz. On blie opisuje ukoliko je to uopte moguno ono to romanopisci, koji se bave subjektivnim ivotom svojih linosti, pokuavaju da uine. I kad nastoje da mentalni doivljaj predstave pomou ove ili one tehnike koju su za tu svrhu izmislili a pisci su bili krajnje inventivni u pronalaenju novih tehnika i kad jednostavno pribegavaju, kao Prust, samoanalizi izloenoj u prvom licu, oni uvek pokuavaju da za itaoca uhvate atmosferu duha.

I od trenutka kad se late takvog posla pred njih iskrsavaju neki vani problemi, meu kojima i problem odnosa izmeu pisca i njegovih linosti, i odnos pisca i itaoca. Glavni je problem za pisca kakvu e vrstu svesti odabrati. Jasno je da ukoliko je svest koju prikazuje tuplja utoliko e on morati da bude iscrpniji u podacima da bi odrao itaoevu panju. Poto izvri ovaj izbor, pisac mora da razmotri jedan drugi problem: da se na neki nain odvoji od te linosti. Bilo da se radi o toku svesti ili o unutranjem monologu, misli moraju da govore same za sebe bez ikakvog posredovanja od strane pripovedaa. Ovaj problem nije tako nov kao to moda izgleda. ,,U svom delu umetnik treba da je kao Bog u svom nevidljiv a svemoan; da ga svuda oseamo a nigde ne vidimo", tako je pisao Flober pre mnogo godina. Ipolit Ten zamilja umetnika kako preseca pupanu vrpcu koja vezuje njega i delo. Naavi se pred istim problemom kad je pisao svoj subjektivni roman, Dojs je ponovio Floberovu misao rekavi da dramski umetnik, kao i sam Stvoritelj, stoji u svom delu ili iza ili izvan ili iznad njega... istei nokte". A to pokree jo jedno pitanje koje zasluuje da mu se posveti cela glava: da li je umetnik, oslanjajui se na sadraje svoje vlastite svesti (koju on jedino moe da koristi prilikom svog stvaranja), odista kadar da se odvoji od svojih linosti: naime, nije li njihova subjektivnost u stvari njegova subjektivnost. Drugim reima, nije li subjektivni roman samo prikriveni oblik autobiografije? Na ovo pitanje Prust nam, videemo, daje nedvosmislen odgovor.

Ma koliko ovi problemi bili teki, jo uvek nam ostaje, moda, najtei. im se pisac poduhvati da prikae izvesnu svest, usledi spajanje te svesti sa sveu itaoca. Moguno je da doe i do stapanja tih dveju mentalnih atmosfera. To nije bio sluaj sa nekadanjim romanima. Pisac je kazivao pripovest itaocu. italac ju je sluao. Pre svega njega je privlailo to to se identifikovao sa jednom od linosti. U modernom psiholokom romanu nema pripovesti" u nekadanjem smislu, i postoji samo jedna linost ( u jedino odreeno vreme) sa kojom se italac moe identifikovati. Ako piscu poe za rukom da itaoca uvue u tu jednu jedinu svest, njemu e uspeti i da itaoca nagna da doivljava sa tom linou : italac to postie samo ako se potpuno identifikovao sa tom

27

linou. Tada on moe da uje one iste zvuke grada Dablina koje uje i Blum ili da oseti kako mu se pod nogama drobe morske koljke, ne samo kao da on eta sa Dedalusom po alu ve kao da je on lino Dedalus.; ili da kao gospoa Dalovej zastane i oslune bronzane tonove Big Bena ili i sam oseti miris drvea i kie kad mu Bendi u romanu Zvuk i bes kae da Kedi mirie na drvee ili Ver na kie. Taj ceo odeljak o Bendiju zvui kao poetni paragrafi u Portretu umetnika kao mladog oveka. Meutim, u romanu Zvuk i bes nalazimo se u svesti umno zaostale linosti koja je trideset godina tri godine stara". I Fokner je uspeo da nam Bendi ja uini stvarnim ak i kad nismo u stanju da se potpuno poistovetimo s njim, time to nas nagoni da osetimo poetinost svesti jednog idiota i u nama izazove samilost i saoseanje. On nas je naveo na to da naa svest radi istovremeno na dva plana: na planu Bendijeve detinjaste svesti kao direktnog doivljaja i na planu na kome se moemo koristiti svojom sposobnou odraslih ljudi da shvatimo podatke koje nam prua Bendijeva svest. Tu dakle, imamo pripovest koja nam se saoptava u obliku toka Bendijevih misli i pripovest koju sam italac treba da izvodi iz tih misli. Ono to je znaajno u romanu kao to je Ulis ili u Foknerovom romanu o kome smo upravo govorili jeste to da se mi, dok itamo roman, nalazimo u stvari ivimo u svesti nekoliko linosti. Mi to nismo kadri initi u svakidanjem ivotu, u kome se ograniavamo samo na jednu svest svoju vlastitu. I time to nas neposredno uvodi u mentalni doivljaj linosti, psiholoki roman dodaje jednu znaajnu dimenziju umetnikoj knjievnoj prozi. Proitati takav jedan roman znai proiriti vie nego ikad ranije svoje lino iskustvo. Nekadanji italac romana uzeo bi knjigu i postavio piscu sasvim prost zahtev: Zabavi me, prui mi smeh i suze, pripovedaj mi o smenim ljudima, i zaljubljenima, priaj mi priu koja e me prikovati za stolicu, vezati uz knjigu, tako da oka ne odvojim od nje." Kod subjektivnog romana imamo sasvim obrnut sluaj. Tu pisac govori itaocu: Ovo je umetniki zapis o jednom ljudskom umu u samom trenutku njegovog razmiljanja. Potrudite se da proniknete u njega. Doznaete samo onoliko koliko taj um moe da otkrije. Ako se to nalazi neka ,pripovest', sloiete je vi, a ne ja. Naravno, ja vam stvaram ovu iluziju, ali vi treba da je doivite sami."

28

G