ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ (1860–1894)

Војислав Илић рођен је у чувеној песничкој кући Јована Илића као трећи син, а његова браћа Милутин, Драгутин и Жарко такође су се бавила књижевним радом. Војислав Илић рођен је 1860. године, али је због слабог здравља углавном имао приватно и нередовно школовање, затим је завршио гимназију и студирао на Вишој школи као ванредни студент. Међутим, за његов књижевни рад било је пресудно књижевно образовање (одлично познавање руског језика и руске књижевности) које је стекао у породици. Иако је почео да пише веома рано (још као гимназијалац), Војислав Илић своје прве књижевне радове објавио је 1880. године и од тада почиње његово књижевно стварање и грађење књижевног имена у српској књижевности. Као и већина писаца његовог времена, Војислав Илић био је велики противник политичког режима Обреновића, али га то није спречавало да исказује патриотска осећања, па је, између осталог, учествовао и као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године. Прву збирку песама под насловом Песме објавио је 1887. године. Тада започиње краткотрајан, али интензиван период његовог боемског живота, као и учешће у јавном и политичком животу Србије. Те године био је постављен за коректора Државне штампарије, али је одмах по објављивању песме Маскенбал на Руднику био кривично гоњен, те је на крају и изгубио посао.

Другу збирку песама под насловом Песме објавио је 1889. године. Исте године почео је да ради у Министарству иностраних дела и кратко време радио је у Српском конзулату у Солуну, да би убрзо био враћен у Београд и поново именован за коректора Државне штампарије. Други пут је отпуштен из Државне штампарије 1891. године, тако да је наредне две године радио као учитељ у српској школи у Турну Северину. У јесен 1892. године враћа се у Србију и поново добија државну службу, а од 1893. године био је постављен за писара у Српском конзулату у Приштини у којем је функцију конзула вршио његов велики пријатељ Бранислав Нушић. Трећу збирку песама под насловом Песме објавио је крајем 1892. године и тада је већ био тешко болестан од туберкулозе. Војислав Илић умро је 21. јануара 1894. године у Београду на рукама Бранислава Нушића, који је касније о томе оставио један потресан запис. Војислав Илић живео је кратко и није написао пуно песама, али све оно што је написао било је уметнички веома квалитетно и поетички је представљало један потпуно нов песнички израз у српској књижевности друге половине 19. века – израз који се ослања на парнасовско-симболистичку поетику, те се захваљујући Војиславу Илићу овај песнички израз се готово истовремено јавља и у српској књижевности и у француској књижевности. Управо због тога, заједно са Лазом Костићем Војислав Илић сматра се „оцем“ српске књижевности 20. века.

МИЛОРАД ПАВИЋ – СИМБОЛИЗАМ

Критичар Никола Мирковић, пишући у два маха о Илићевој поезији, дошао је на занимљиву идеју да хронолошком анализом Илићевог стваралаштва изврши

1

периодизацију Илићевог песничког развијања. Он је тако дошао до закључка да се код Илића 1892. године јавио преокрет у песничким схватањима, чак је и обележио једну песму („Клеон и његов ученик“) као Рубикон – прекретницу у песничком стварању Војислава Илића. Према мишљењу Николе Мирковића, промена је била у томе што је Илић постепено напуштао свој јасно оцртани реални круг: „Пред крај живота он је као уметник желео да пређе границе реалног света и тиме дође до новог израза, до нових могућности форме и речи. Тражио је одгонетку у иматеријалним феноменима и њен облик не у сликама, него у звуцима“. Једном речју, било је то гравитирање ка симболима, уместо дословног схватања ствари, и тражење знаковних елемената уместо слике. Милорад Павић наводи да се тврђење Николе Мирковића о Илићевој промени 1892. године и биографски може бранити. Наиме, и Милорад Павић сматра ову годину преломном у Илићевом животу и стваралаштву. На основу увида у писма Војислава Илића пада у очи да постаје јако осетљив на боје и на звукове. Истовремено, у Турн-Северину 1892. године наступа песникова дилема између симбола и стварности, најраније изражена у песми „Клеон и његов ученик“. Песник се колеба између два схватања света: дословног примања свих појава у њиховим материјалним манифестацијама и условног примања спољних утисака као симбола неког подтекста, неког преносног значења животних појава. Он то изражава дијалогом између мудраца Клеона и његовог ученика, који представљају супротна схватања и бране их.

После Војислављеве смрти Драгутин Илић се у једном тексту објављеном уз Целокупна дела Војислава Илића сећао предсмртних снова свога брата и описао један од њих, који се слаже са успоменама Хаима Давича. Тај сан веома је карактеристичан за последњу фазу Илићевог живота. Последњи сан Војислава Илића:

С пролећа 1889. године сањао је као да иде преко Тркалишта, пут Новог гробља. На средини тркалишнога поља угледа некакав подрум у који се силазило низ пет мраморних степеница. Њега заинтересује да види шта има тамо, и сиђе у подрум. То је била нека врста подземне собице, насред које је стајао надгробни споменик са урезаним именом покојника. Име није могао прочитати, јер су слова била затиснута блатом. Он перорезом стане ишчишћавати оно блато, али се у тај мах и пробуди. О томе сну је причао жени чим се пробудио.

Друге године, опет с пролећа, сањао је исти сан, само с том разликом што је сад место пет, било четири степенице.

Тако редом, сваке године се понављао у исто време овај сан, али увек, са једном степеницом мање.

Године 1893, дакле пете од првог сна, тај му сан понови два пута: с пролећа и под јесен, кад ће се разболети. Сад је био само један степеник. И овога пута састругао је перорезом блато с имена, а кад се пробудио, исприча по обичају, додавши да је успео да очисти оно блато и прочита име покојника. Када је упитан чије је име прочитао, рекао је замишљен: „Не сећам се, заборавио сам“.

Прочитао је своје име. После тога разболео се и – умро.

Важно је питање шта су оваква нова схватања код Илића, ова дилема – шта је све то значило за његову поезију, и колико и у ком правцу је трагање за симболима и звуцима, који код песника после 1892. године престају да буду делови слике или

2

музике, утицало на промену његових песничких схватања. Симболизам као уметничко опредељење, и истурање акустичких феномена у први план, представља један од најзанимљивијих момената у Илићевом песништву. Данас је, међутим, познато да је Војислав Илић баш у овом раздобљу живота и стварања имао једну неочекивану могућност да се и у лектири сретне са симболистичком поезијом која је завладала француском књижевношћу у том тренутку.1

После песничке кризе коју је осетио пред 1890. годином, када је готово сасвим престао да пише, Илић се у последњем узлету још једном упустио у обнављање своје поетике, овог пута радикалније него икада раније. Пре свега, код њега се у то време јавља једна необична, нова лексика, која је први знак тог новог звука у његовом песништву. Нови речник, речник зла, добија право учешћа у његовој поезији: разврат, смрадни гроб, развалине духа, груба сокачка луда итд. Цвеће зла као да је почело да клија и у Илићевом врту. На свом путу ка симболизму Илић је најмање учинио на плану форме. Илић нема полиморфних стихова, он није допро до слободног стиха и његова нова оријентација наслућује симболизам искључиво садржински. Ипак, Милорад Павић сматра да би се Илићев стих веома неуједначеног броја слогова, с ретким римама, понекад без рима сасвим, могао схватити као један корак ка слободном стиху.

Песник који је целог свог стваралачког живота био сликар, па је ликовно у поезији користио до максимума и максимум из њега извукао, сада наједном показује неповерење према визуелним утисцима. Илић почиње да трага за другим видовима сензација које су мање егзактне – за акустичким сензацијама. Дакле, у песмама Војислава Илића јавља се оријентација на звуковно уобличавање стварности, које свакако кулнинира у спеву Песник, у којем се јавља низ стихова од којих сваки говори о понеком звучном феномену. Тако, „Елегија на развалинама куле Северове“ већ није реалистички призор. На то и сам наслов указује – то је опис условљен песниковом личношћу; уочен је и поетски транспонован реципроцитет између пејзажа и песникове интиме, пејзаж је условљен субјектом ствараоца, који овде, за разлику од поступка у парнасистичком пејзажу, где се осећа само преко форме, избија у први план. Без биографске индискретности романтичара, овде је изражена тајна једне поетске индивидуалности, у објектима је препознат сам песник: „Смртно је моје тело разорен, празан град...“ Интересантно је да песник сједињује музички феномен, који га стално заокупља, са симболом своје несреће – градом у рушевинама. Музичке теме очигледно су водиле ка субјективизацији поезије у Илићевом случају.

Потпуно објективизирани пејзаж јавио се у песми „Запуштени источник“, где је слика пресахлог извора у ствари, само симбол, еквивалент песниковог унутрашњег живота (као што је у претходној песми то био Северов град). У песми „Кад се угаси Сунце“ пејзаж је сасвим поистовећен са песниковом личношћу. Предмет описа потпуно је потчињен унутрашњем свету песниковом. Ови се Илићеви стихови могу

1 Један пољски песник, који је између 1888. и 1892. године живео у Паризу, послао је на дар Војиславу Илићу своју ексклузивну збирку поезије. Био је то Вацлав Ролич-Лидер, сабрат симболиста и пријатељ француских и других песника тадашњег Париза.

3

поредити са раним симболистима у Француској. Милорад Павић сматра да је приближавање Војислава Илића симболизму могуће пратити на више планова:

1) увео је у поезију нову лексику, реквизит „цвећа зла“ и бодлеровског spleen-a;

2) поставио је проблем симбола у животу и у поезији (сам термин изрекао је 1892. године);

3) ликовне парнасистиче елементе у последњој фази стваралаштва превазишао је врло интензивним музичким преокупацијама;

4) доживео је нагло враћање субјективности на новом нивоу који не значи и враћање романтизму. Тако, поетски пејзаж више није резултат незаинтересованог посматрања, реалистичка или натуралистичка копија објекта, него је субјективизиран, интензивно условљен личношћу песниковом.

Треба констатовати да извесна заинтересованост за звуковне ефекте код Илића у латентном стању постоји од почетка певања, и да се она само изразитије манифестује у његовој симболистичкој фази. Илић, који је био васпитаван као противник субјективистичке лирике романтичара и који је целог живота у пракси у песништву показивао преимућства несубјективне лирике, одједном пред крај живота субјективизира своју поезију. То се нарочито добро може пратити преко његових пејзажа. Песник који је дао пуну меру у реалистичком пејзажу у песмама „Вече“, „Сиво суморно небо...“, „Суморан дан“, „У позну јесен“, „Зимско јутро“ итд, наједном се окреће против њега.

Симболисти дефинишу симбол као фигуру или као слику која објашњава једну ствар из области чистог морала. Примери се могу наћи надохват руке, а према Ренеу Гилу, песник треба да ухвати између хиљаду визија које се губе, свете правце, Идеју која је разводњена у животу и да од тога створи једну достојну визију, прави и сугестивни симбол, из ког ће нићи прва и потоња Идеја, или Истина. Има ли Илић таквих симбола, или таквих метафора које се приближавају таквом симболу? Ако узмемо да је монизам који је конституисан на један особен начин у предромантизму и романтизму нарушен симболизмом, јер други део симбола води ка непознатом, онда је Илић још остао на обали тог монизма и није се отиснуо ка бинарном моделу који симболизам обнавља и који је давно напуштен заједно с барокном уметношћу.

Па ипак, Илићево теоријско познавање симбола, које се може ишчитати из песме „Клеон и његов ученик“, ставља тежиште баш на овакав бинарни модел, који у песничкој пракси Илићевој нећемо срести у чистом стању. Он истиче да је човек свуда око себе окружен симболима, да су ноћ, светлост, звук само одсеви истине којој песник треба да нађе право име и да је сложи у целину. Други део симбола каже Илић „друго значи“, он је загонетка и песник неће никада појмити целу истину, него ће „слутити вечно“. Тако Илић боље дефинише симбол но што њиме влада као песник, он упозорава на његову херметичност, али његова поезија нема херметичности симболистичких песника, он не поседује симболистичку „врлину непрозирности“. На крају се вероватно треба сетити и оне улоге с друге стране

4

мастионице која више но раније добија на значају код симболиста. Јер, ако један крај симбола држи песник, други његов крај је у руци читаоца. Нагласак је нарочито и на сугестивној моћи песника који „треба људима да пружи сећање на нешто што нису доживели“ (Морис).

ДРАГИША ЖИВКОВИЋ – СИМБОЛИЗАМ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Говорећи о стиху Војислава Илића, Драгиша Живковић увиђа да је доминантни стих у Илићевој поезији хексаметар, који се углавном јавља у двема варијантама: 7 (6) + 8 и 8 (7) + 8. Песма „Запуштени источник“ испевана је, такође, у Илићевом хексаметру. Њена метричка организација је већ уходани тип тог стиха: 3 + 3 +2 II 3 + 3 +2. Стих се уствари „распада“ на два послустиха по осам слогова, а на крају појединих строфа тај стих се скраћује само на први полустих. Опкорачења, такође, прелазе у следећи стих до краја првог полустиха. Оно што је донекле карактеристично за метричку организацију ове песме, а што је Илић иначе у другим песмама овог стиха чинио, то је доста чест случај опкорачења у њој и чест случај скраћивања првог полустиха за један слог.

Песма „Запуштени источник“, испевана већ пред крај песникова живота (1892), има у себи неких елемената који излазе из оквира уобичајене мотивике и осећајности Војислава Илића. Драгиша Живковић као нов издваја мотив безводне пустоши, истичући да је песник регистру својих мотива извесног болно-меланхоличног и мрачно-песимистичког смисла додао још један нов мотив, тако чест уосталом код многих, и наших и страних, песника. Али овде се необичност овог мотива повећава необичношћу и неких других елемената. Мотив „суве, кржљаве крушке“ у овом амбијенту бујне летње вегетације (пресахли извор и сува крушка окружени су високом травом) изненађује у овој Илићевој слици. Тај контраст је упадљив, јер су иначе остале Илићеве слике увек једносмерне.

Све је то омиљени мотивско-композициони и емоционално-изражајни проседе Илићев. Али раније је он и у тим, временом или годишњим променама опустошеним пределима налазио склад и јединствену емоционалну усмереност. Међутим, у овој песми, контраст између суве, криве крушке и бујне траве около ње је наказан, природа је изгубила своју целовитост и јединство, свет се дезинтегрише, и од суморног постаје наказан и ругобан. И као врхунац тог одступања Војислава Илића од његове раније слике света долази тај мотив суве крушке и на крај песме, као њена поента; и у тој строфи врши се врло значајна супституција: те „наказно“ устремљене гране не стоје више изнад извора и не бране више њега од „суве самртне жеге“, него стрше изнад самог песника и бране њега самог од „очајних мисли“. Дезинтеграција је овде потпуна, она обухвата не само околни свет него и самог песника. Ако су раније „очајне мисли“ налазиле склад са опустошеном природом, сада се оне превазилазе и побеђују не неким сећањем на „раскошног пролећа крас“ него једним црним осећањем раздвојености, наказности и ругобе. Војислав Илић је овде, у овој песми, изразио емоцију бодлеровског сплина.

5

У песми „Клеон и његов ученик“ сусрећемо се са теоријом симбола, скоро у потпуности сличном Бодлеровим Correspondances, још и развијенијом у теоријском смислу од њих. Ово је знак да је Војислав Илић пред крај свога живота и песничког стварања закорачио из парнасовске поезије у област широке и мутне, али песнички богате и инвентивно продубљеније симболистичке поезије. Песма је интересантна у целини као песнички диспут (препирка) око два става у поезији. Песма је написана у облику дијалога између Клеона и његовог ученика, са свега три реплике. У песми су изражена два гледишта о поезији и песнику. Прво, учениково гледиште, заступа мишљење да се царство поезије налази само у божанственим сферама митолошких симбола и у идиличним пределима заљубљених пастира, док по другом, Клеоновом гледишту, царство поезије се налази свуда око нас, у свакој стварчици и свакој појави које се указују нашем оку и које скривају у себи тајну живота и света.

Док се према првом гледишту уметник има само предати мирној и ведрој контемплацији божанских симбола и идиличног света, схватајући њихов смисао по већ утврђеним категоријама доброг и срећног, дотле се по другом гледишту уметник стално налази пред отвореним проблемима, чији дубоки и тајни смисао треба да докучи својом уметношћу. Очигледно је из овога да се пред Војиславом Илићем почетком 1892. године поставила мучна уметничка дилема: којим путем кренути даље? Јер, ученик Клеонов – то је Војислав Илић до 1892. године; то је песник идиличних мотива и класицистичких симбола-алегорија, који у њима није тражио никакав нови и тајни смисао. С друге стране, Клеон – то је већ песник-мудрац, који позива на мучан и тескобан пут тражења суштине реалних предмета-фантома око нас. Ипак, Илић је као прави уметник и прави стваралац, морао да крене у непознато. Песма „Запуштени источник“ то јасно показује. Тако је Војислав Илић на измаку свога земаљског битисања закорачио смело у област симболистичких слутњи, стрепњи и трагања.

ЈОВАН ДУЧИЋ – СПОМЕНИК ВОЈИСЛАВУ

Што Војислављеву књигу нарочито одликује, то је што је свака стварчица у њој, као какав златарски посао, дорађена скрупулозном пажњом, пажњом коју бисмо могли назвати савесним поштењем једнога умјетника. У наших најбољих пјесника наићи ћете често и већином на недорађене ствари (песме Ђуре Јакшића). Војислав није видио Запад, велики и умни Запад, али га је осјећао. Открио га је себи не знањем и видом, него срцем и унутарњим очима... Он је био чист Западник што није, по моме мишљењу, мала врлина. Војислав није имао тога османлијског севдаха који је остао у нашем темпераменту и језику као траг једне немиле и антипатичне

6

прошлости. Јован Дучић сматра да главнину Илићевих читалаца чине жене те да је и то једна од потврда његових уметничких домета.

Војислав није имао осјећаја, није имао имагинације и није имао идеја. Нико у нас није осјећао шта је то Форма колико он, и нико није знао, као он, колико је она свемоћна. Војислав често није у својој песми казао ништа. Али једно ништа кад се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо! Форма у пјесми може да често замијени све друго, а садржина често може да буде све друго само не поезија. Све је до тога како се нешто рече. Лирска је поезија отишла, истина, данас много даље од саме Форме. За потоњих дваестину година ушли су у поезију страних народа нови елементи и нови смисао. То је поезија симболиста и декадената која је открила више него нове облике: нова осјећања... Војислав њен долазак није ни слутио, јер је он био чист натуралистички пјесник парнасовац, који је ствари гледао својим физичким оком, и који није имао много унутарњег живота у додиру са стварима; он је био само пјесник Форме, као што је била и на страни цијела наша поезија његовог времена. Коментаришући утицај руских песника на Војислава Илића, Јован Дучић је закључио да тај утицај није утицао на изражавање његове индивидуалности, те нарочито похвалио његов импровизаторски таленат.

ЛИТЕРАТУРА:

1) Милорад Павић, Симболизам, у: Војислав Илић, његово време и дело, Београд. 2) Драгиша Живковић, Симболизам Војислава Илића, у: Европски оквири српске књижевности, V, Београд, 1998.3) Јован Дучић, Споменик Војиславу, у: Писци као критичари пре Првог светског рата, СКК 12, 1979.

7