PROJEKAT MISISIPIČARLS MAKEJ

S engleskog preveo Veselin Kostić

Lične osobine i delatnost jednog čoveka su takotesno povezani s velikim projektom iz 1719. i 1720. godi-ne da priča o zaluđenosti Kompanijom Misisipi ne možeimati bolji uvod nego što je kratak prikaz života njenogvelikog tvorca Džona Loa. Istoričari se ne slažu u pogledutoga da li ga treba smatrati lupežom ili ludakom. Obaepiteta su mu neštedimice pridavana dok je bio živ i doksu ljudi još uvek trpeli nesrećne posledice njegovih zami-sli. Potomstvo je, međutim, našlo razloga da dovede usumnju pravičnost te optužbe i da prizna da Džon Lo ni-je bi ni lupež ni ludak, nego čovek koji je bio više obma-nut nego što je obmanjivao i prema kome se više grešilonego što je on sam grešio. On je do tančina poznavao fi-lozofiju i načela kreditnih operacija. Razumevao se umonetarna pitanja više nego bilo koji drugi čovek u nje-govo vreme; a to što se njegov sistem tako urušio nije bilotoliko njegova krivica koliko ljudi u čijoj ga je sredini us-postavio. On nije računao s time da će cela jedna nacijapomahnitati od pohlepe; nije uviđao da se poverenje, kaoi nepoverenje, može skoro beskonačno povećavati, i danada može biti isto toliko neobuzdana kao i strah. Kako jemogao predvideti da će francuski narod, kao onaj čovek izpriče, u svojoj ludoj naglosti zaklati dobru gusku koju imje on doneo i koja je trebalo da snese tolika zlatna jaja?Njegova sudbina je bila ista kao i ona koja je, može sepretpostaviti, zadesila prvog odvažnog čoveka koji se učamcu otisnuo od Ijerija do Ontarija. Široka i mirna jebila reka kojom je zaplovio; brzo i prijatno je bilo njego-vo putovanje; i ko bi ga zaustavio u toj plovidbi? Ali avaj!Blizu je bio vodopad. Tek kada je već bilo prekasno shva-tio je da je struja koja ga tako veselo nosi u stvari strujauništenja; a kada je pokušao da se vrati, uvideo je da jematica suviše jaka da bi joj se mogao odupreti i da je sva-kog trena sve bliži ogromnom vodopadu. Tako se on su-novratio preko oštrih stena zajedno s vodom koja ga je

Neki se udružuju u tajna društva;Nude akcije za prekomorsku trgovinu;Obećavaju svima kule i gradoveDižu zajam, pa mu ruše vrednostDele prazna obećanja na deoniceI u celo društvo unose zlu krv.

Defo

nosila. On i njegov čamac su nastradali, ali vo-da, razbesnela i uskomešana od grubog pada,samo je neko vreme ključala i grgotala, a zatimje ponovo potekla smireno kao ranije. Upravotako je bilo i u slučaju Loa i francuskog naroda.On je bio veslač, a oni voda.

Džon Lo se rodio 1671. godine u Edinbur-gu. Otac mu je bio mlađi sin jedne stare poro-dice iz Fajfa* i bavio se zlatarstvom i bankar-skim poslovima. Tako je stekao priličan imetak,dovoljan da ostvari želju, tako čestu među nje-govim zemljacima, da svom imenu doda tituluzemljoposednika. U tu svrhu kupio je imanjaLoriston i Randlston na obali zaliva Fort u po-graničnoj oblasti između Zapadnog i IstočnogLotijana, pa se od tada nazivao Lo od Loristo-na. Junak našeg spisa je kao najstariji sin počeoda radi u kancelariji svoga oca kao četrnaesto-godišnjak i tri godine se marljivo trudio da seupozna s načelima bankarskog poslovanja, kakoje ono tada vođeno u Škotskoj. Uvek je ispolja-vao veliku ljubav za proučavanje brojki i sma-tralo se da za svoje godine poseduje izvanrednopoznavanje matematike. U sedamnaestoj godi-ni bio je visok, snažan i stasit, i mada je imaoduboke ožiljke od boginja, lice mu je imaloprijatan izraz i delovao je vrlo inteligentno. Uto vreme je počeo da zanemaruje svoje poslove,uobrazio se i počeo se prilično razmetljivo no-siti. Bio je veoma omiljen među damama, kojesu ga zvale Lepi Džon, dok su mu muškarci,prezirući njegovu gizdavost, dali nadimak Svi-leni Džon. Posle smrti svoga oca, koji je umro1688. godine, potpuno je napustio knjigovod-stvene poslove, koji su mu bili dosadili, pa se,

kako je sada raspolagao samostalnim prihodimas porodičnog imanja Loristona, otisnuo uLondon da vidi sveta.

Tada je bio vrlo mlad, vrlo sujetan, lep,prilično imućan i potpuno prepušten samomsebi. Nije stoga čudno što je po dolasku u pre-stonicu počeo da živi raspusno. Ubrzo je postaostalni posetilac kockarnica, a zahvaljujući tomešto se držao izvesnog plana, zasnovanog na ne-kom teško razumljivom proračunavanju izgledana dobitak, sticao je dosta novaca. Svi kockarisu mu zavideli što je tako srećne ruke, a mnogisu pažljivo pratili kako se on kocka, pa su i samisvoj novac ulagali na isti način. Podjednako us-pešan je bio i na ljubavnom polju; dame iz naj-viših krugova blagonaklono su se smešile lepomŠkotu – mladom, imućnom, duhovitom i lju-baznom. Ali svi ti uspesi samo su utirali put zapreokret. Pošto je devet godina proveo izloženopasnim čarima raskalašnog života, on je po-stao nepopravljiv kockar. A što je strast za koc-kom više ovladavala njime, to je postajao manjeoprezan. Veliki gubici su se mogli nadoknaditisamo kockanjem u još veće iznose i jednog ne-srećnog dana je toliko izgubio da je dug mogaoplatiti samo zalaganjem svog porodičnog ima-nja. Na taj korak je na kraju bio nateran. U is-to vreme zapao je u nevolje i zbog svog ljubav-nog života. Njegova ljubavna veza, ili mali flert,s jednom damom po imenu Vilerz †gospođicaElizabeta Vilerz, kasnije grofica od Orknija‡navukla je na njega gnev izvesnog g. Vilsona,koji ga je izazvao na dvoboj. Lo je poziv prihva-tio i na nesreću je na mestu ubio svog protivni-ka. Istoga dana je uhapšen, a rođaci g. Vilsona

30

Reč no. 79/25, 2009.

* Oblast u istočnom delu Škotske. - Prim. prev.

su protiv njega podneli tužbu za ubistvo. Sud gaje proglasio krivim i osudio na smrt. Ta kaznaje kasnije preinačena u globu, s obrazloženjemda je kriv samo za ubistvo iz nehata. Na to je je-dan od pokojnikove braće uložio žalbu, pa je Lobio zatvoren po nalogu višeg suda, ali je na ne-ki način – nikada se nije saznalo kako – uspeoda pobegne iz zatvora. Protiv zatvorskih vlasti jebio poveden postupak, a za njim je u službenimnovinama raspisana poternica i ponuđena na-grada za njegovo hapšenje. Opisan je kao “Ka-petan Džon Lo, Škot, star dvadeset šest godina;vrlo visok, crnomanjast, suvonjav; dobro gra-đen, preko šest stopa visok, nagrđen ožiljcimaod boginja i nosat; govori glasno i u dijalektu.”Kako je to pre karikatura nego opis, neki supretpostavljali da je poternica i bila tako sači-njena da bi mu s olakšalo bekstvo. On je uspeoda pređe preko Lamanša i tri godine je putovaopo raznim zemljama, posvećujući mnogo pa-žnje monetarnim i bankarskim poslovima unjima. Nekoliko meseci je proveo u Amsterda-mu i povremeno se bavio finansijskim spekula-cijama. Jutra je provodio u proučavanju finan-sija i principa trgovine, a večeri u kockarnica-ma. Misli se da se u Edinburg vratio 1700. go-dine, a sigurno se zna da je u tom gradu objaviosvoje Predloge i razloge za osnivanje Trgovačkog saveta.Ta knjižica nije pobudila veću pažnju.

Uskoro potom Lo je objavio predlog zaosnivanje onoga što je nazvao Land Bank (Zemlji-šna banka). Tadašnje šaljivdžije nazvali su je“Sand Bank”,* na koji će se nasukati državnibrod. Bilo je predviđeno da obveznice koje tabanka izda nose uobičajenu kamatu, da ne mo-

gu prevazići vrednost obradivog zemljišta u vla-sništvu države, odnosno da po vrednosti budujednake zemljištu koje im služi kao pokriće, kaoi da vlasniku daju pravo na ulaženje u posed tezemlje po isteku određenog vremena. O tomprojektu se dosta raspravljalo u Škotskom parla-mentu, a jedna neutralna stranka, zvana “Eska-dra”, čiju je podršku Lo pridobio, podnela jepredlog da se takva banka osnuje. Parlament jena kraju usvojio rezoluciju kojom se proglašava-lo da zasnivanje bilo kakvih kreditnih operacijana osnovu hartija i njihova obavezna primenane odgovaraju dostojanstvu nacije.

Kada je taj plan propao, a njegovi pokušajida dobije pomilovanje za ubistvo g. Vilsonaostali bez uspeha, Lo se povukao na Kontinenti ponovo se odao svojoj kockarskoj strasti. Četr-naest godina je tumarao po Flandriji, Holan-diji, Nemačkoj, Ugarskoj, Italiji i Francuskoj.Uskoro se do tančina upoznao s obimom trgo-vine i privrednim mogućnostima svake od tihdržava, i iz dana u dan je bivao sve uvereniji danijednoj zemlji nema napretka bez papirnognovca. Sve to vreme on se izgleda izdržavaouglavnom kockanjem. U svim poznatijim koc-karnicama evropskih prestonica bio je uvažavankao neko ko je upućeniji nego bilo ko drugi usložene puteve kockarske sreće. U publikacijiBiographie Universelle kaže se da je bio proteran izVenecije, a potom i iz Đenove, jer su ga vlastismatrale suviše opasnim za mladež tih gradova.Tokom boravka u Parizu zamerio se upravnikupolicije D'Aržansonu, koji mu je naredio danapusti prestonicu. Do toga, međutim, nijedošlo pre nego što je u raznim salonima stekao

31

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

* Podvodni peščani sprud. – Prim. prev.

poznanstvo vojvode od Vendoma, kneza deKontija i veselog vojvode od Orelana, koji ćekasnije imati tako veliki uticaj na njegovu sud-binu. Vojvodi od Orleana su se dopadali živah-nost i zdrav razum škotskog pustolova, dok jeovome godila duhovitost i blagonaklonost veli-kaša koji je obećavao da će mu postati pokrovi-telj. Sticajem okolnosti bili su često zajedno, aLo je svaku priliku koristio da za svoja finansij-ska učenja pridobije čoveka čija je bliskost pre-stolu pokazivala da će mu u doglednoj buduć-nosti sudbina nameniti značajnu ulogu u upra-vljanju zemljom.

Kratko vreme pre smrti Luja XIV, ili, kakoneki kažu, 1708. godine, Lo je upravniku dr-žavnih finansija Demareu podneo na razma-tranje jedan finansijski plan. Luj je navodnoupitao da li je autor tog projekta katolik, a kadamu je odgovoreno da nije, on je odbio da imabilo kakve veze s njime. †Lord Džon Rasel usvojoj Istoriji glavnih evropskih država posle Utrehtskogmira odbacuje tu anegdotu, navedenu u prepiscigospođe de Bavijer, vojvotkinje od Orleana iregentove majke, ali ne kaže zbog čega. Nemasumnje da Lo jeste predložio svoj plan Dema-reu i da Luj nije hteo ni da čuje za njega. Raz-log koji se navodi za njegovo odbijanje sasvim jeu skladu s karakterom tog uskogrudog i tiran-skog kralja.‡

Posle tog neuspeha Lo je otišao u Italiju.Pošto mu je duh još uvek bio obuzet finansij-skim projektima, on je savojskom vojvodi Vito-riju Amadeu predložio da svoju zemljišnu ban-ku osnuje u toj zemlji. Vojvoda je odgovorio dasu oblasti kojima on vlada previše male za takoveliki projekat, a da je on suviše siromašan vla-dar da bi ga vredelo upropastiti. On mu je, me-

đutim, preporučio da se još jedanput obratifrancuskom kralju, rekavši da je siguran da ćese – ako on iole poznaje francuski karakter –tom narodu mnogo dopasti plan koji nije samotako nov nego i tako uverljiv.

Luj XIV je umro 1715. godine, a kako jeprestolonaslednik imao samo sedam godina,upravljanje državom do njegovog punoletstvapreuzeo je vojvoda orelanski kao regent. Lo sesada našao u povoljnijem položaju. U njegovimposlovima nastupila je plima, koja je davala na-de da će ga u svom naviranju odvesti do bogat-stva. Regent je bio njegov prijatelj, već upoznats njegovom teorijom i njenim navodnim pred-nostima, a, osim toga, bio je voljan da mu po-mogne u bilo kakvom pokušaju da se povratiugled Francuske, koji je duga vladavina rasip-nog Luja XIV bila potpuno srozala.

Taj kralj se nije čestito ni ohladio, a protivuspomene na njega je buknula dugo suzbijanamržnja naroda. On, kome je za života laskanoulagivanjem kakvom skoro nema ravnog u isto-riji, sada je proklinjan kao tiranin, tlačitelj ipljačkaš. Njegove statue su kamenovane i nagr-đivane; njegove slike su cepane uz kletve razja-rene rulje, a njegovo ime je postalo sinonim zasebičnost i ugnjetavanje. Slava njegovog oružjaje bila zaboravljena, a pamćeni su samo njegovineuspesi, njegovo lakomisleno trošenje i nje-gova okrutnost.

Finansije zemlje bile su u potpunoj zbrci.Rasipnički i korumpiran monarh, čije su ra-sipništvo i korumpiranost podražavali skoro svislužbenici, od najvišeg do najnižeg, bio je do-veo Francusku do ruba propasti. Nacionalnidug je dostigao iznos od tri milijarde livri, go-dišnji prihodi su iznosili 145 miliona, a izdaci

32

Reč no. 79/25, 2009.

142 miliona, što je ostavljalo samo tri milionaza otplatu kamate na tri milijarde duga. Prvaregentova briga bila je da potraži lek za tako ve-liko zlo, pa je hitno sazvao savet da tu stvar uzmeu razmatranje. Grof de Sen Simon bio je mi-šljenja da zemlju ne može ništa spasti od revo-lucije osim jednog leka koji je ujedno smeo iopasan, a to je da regent sazove skupštinu svihstaleža i proglasi nacionalni bankrot. Grof deNoaj, čovek prilagodljivih načela i iskusan dvo-ranin, krajnje nesklon da sebi nametne bilokakvu brigu ili neprijatnost ako to može izbećikakvom domišljatošću, upotrebio je sav svojuticaj da se Sen Simonov predlog na prihvati.On ga je prikazao kao rešenje koje je ne samonečasno nego i pogubno. Tog mišljenja je bio iregent, pa je taj očajnički lek bio odbačen.

Mere koje su na kraju usvojene samo suuvećale zlo, mada su na početku obećavale bo-ljitak. Prva i najnečasnija od njih nije doneladržavi nikakve koristi. Naređeno je da se starekovanice zamene novim, čime je vrednost nov-ca bila umanjena za jednu petinu; oni koji biodneli u kovnicu hiljadu zlatnika ili srebrnjakadobijali bi za njih količinu novca iste nominal-ne vrednosti, ali sa samo četiri petine težinemetala. Tim rešenjem državna blagajna je zara-dila sedamdeset dva miliona livri, ali je unelaporemećaj u sve trgovačke operacije u zemlji.Neznatnim sniženjem poreza ublaženo je ne-godovanje naroda, pa je zbog te male koristi utom trenutku prenebregnuta opasnost od veli-ke štete u budućnosti.

Potom je osnovana Sudska komora, koja jetrebalo da ispita malverzacije zajmodavaca i za-kupaca poreza. Poreznici nisu omiljeni ni ujednoj zemlji, ali oni u Francuskoj su i zasluži-

vali svu mržnju koja je izlivana na njih. Čim jeod glavnih zakupaca poreza zatraženo da, za-jedno sa svojim nebrojenim posrednicima, na-zvanim “haračlije” †maltotiers, od maltote, tlači-teljski namet‡, polože račun o svojim nedeli-ma, naciju je obuzela neviđena radost. Sudskakomora, osnovana poglavito u tu svrhu, dobilaje vrlo široka ovlašćenja. Činili su je predsed-nici i članovi saveta parlamenta, sudije apelaci-onih sudova i službenici Finansijske komore, apredsedavao joj je ministar finansija. Doušnicikoji bi podneli dokaze protiv prekršitelja na-građivani su jednom petinom globe i konfisko-vane imovine, a onima koji bi prokazali gde senalazi skrivena imovina krivaca bila je obećanajedna desetina tako otkrivenog imetka.

Ukaz o osnivanju tog suda izazvao je tolikupreneraženost među onima kojih se to nepo-sredno ticalo da se to može jedino objasnitipretpostavkom da su u pitanju bile ogromnepronevere. Ali nisu mogli računati ni na kakvosažaljenje. Način na koji se prema njima postu-pilo pokazao je da je njihov užas bio opravdan.Bastilja uskoro više nije mogla da prima novezatvorenike, a tamnice širom zemlje bile sudupke pune okrivljenih ili osumnjičenih. Svimgostioničarima i upravnicima poštanskih stani-ca naređeno je da ne iznajmljuju konje onimakoji pokušavaju da pobegnu na neko sigurnomesto, a svima je pod pretnjom visokih globabilo zabranjeno da im daju pribežište ili po-mognu u izbegavanju kazne. Neki su vezivani uzstub srama, drugi su slati na galije, a oni naj-manje krivi osuđivani su na globu i utamniče-nje. Na smrt je bio osuđen samo jedan, Sa-mjuel Bernar, bogat bankar i glavni zakupacporeza u jednoj udaljenoj pokrajini. Nezako-

33

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

nito stečeno bogatstvo tog čoveka – koji je važioza tlačitelja i tiranina cele pokrajine – bilo jetoliko da je ponudio šest miliona livri †ili250.000 funti‡,* da ga puste da pobegne.

Mito koje je ponudio je odbijeno i on je biopogubljen. Drugi, možda i krivlji od njega,imali su više sreće. Zaplena je često donosilamanje novaca nego globa, jer su krivci krili svojimetak. Strogost vlade je popustila, a globe,pod nazivom poreza, počele su se naplaćivati odsvih prestupnika bez razlike. Ali vladina nadle-štva su bila toliko korumpirana da je zemljaimala malo koristi od novca koji je tako priticaou državnu blagajnu. Najveći deo plena delili sudvorani i njihove žene i ljubavnice. Jednomzajmodavcu je, srazmerno njegovom bogatstvui krivici, bio razrezan porez od dvadeset milio-na livri. Grof, čovek prilično uticajan u vladi,posetio ga je i ponudio da mu za sto hiljadakruna izdejstvuje umanjenje globe. “Vous etestrop tard, mon ami †Zakasnili ste prijatelju‡”, od-govorio je finansijer, “s Vašom ženom sam seveć nagodio za pedeset hiljada”. †Ovu anegdotupriča M. de la Od u svom Životopisu Filipa Orlean-skog. Delovala bi uverljivije da je naveo imenatog nepoštenog finansijera i još nepoštenijegministra. Ali knjizi M. de la Oda se može stavi-ti ista zamerka kao i većini francuskih memoaraiz tog i sledećih razdoblja: glavno je da je nekaanegdota ben trovata, a istinitosti se pridaje tekdrugorazredni značaj.‡

Na taj način je prikupljeno oko sto osam-deset miliona livri, od kojih je osamdeset ulo-ženo u otplatu vladinih dugova. Ostatak je zavr-

šio u džepovima dvorana. Pišući o tome, Ma-dam de Mentnon kaže: “Svakoga dana čujemoda je regent nekoga novčano nagradio; ljudimnogo gunđaju što se novac uzet od proneveri-telja koristi na takav način.” Narod, običnoblagonaklon prema slabima kada mine prvaprovala ogorčenja, bio je gnevan što se s tolikostrogosti tako malo postiglo. On nije shvataokakva je to pravda kada se jedni podlaci pljačka-ju da bi se uvećalo bogatstvo drugih. Posle ne-koliko meseci pokažnjavani su svi krupniji pre-stupnici, pa je sudsko veće počelo tražiti žrtvemeđu pripadnicima siromašnijih slojeva. Op-tužbe za prevare i iznude podizane su i protivčestitih trgovaca na osnovu dojava svakojakihljudi primamljenih visokim nagradama za do-ušništvo. Ti trgovci su morali da podnose sudusve podatke o svom poslovanju kako bi dokazalisvoju nevinost. Sa svih strana su se čule žalbe,pa je posle godinu dana vlada zaključila da bibilo najbolje da obustavi dalje postupke. Sud-ska komora je ukinuta, a proglašena je amnesti-ja za sve protiv kojih još nije bila podignuta ni-kakva optužba.

Usred te finansijske pometnje na sceni sepojavio Lo. Niko nije teže podnosio žalosnostanje u koje je zemlja zapala nego regent, i ni-ko nije bio manje voljan da muški prione naposao. On nije voleo da radi; zvanična doku-menta je potpisivao a da ih nije čestito ni po-gledao, i poveravao je drugima ono što je treba-lo da sam preduzme. Na brige nerazlučivo po-vezane s njegovim visokim položajem gledao jekao na teško breme; uviđao je da se nešto mora

34

Reč no. 79/25, 2009.

* U vreme kada je pisao Makej, kupovna vrednost jedne engleske funte bila je oko sedamdesetputa veća nego danas. – Prim. prev.

učiniti, ali mu je nedostajala energija za to, a inije imao ni dovoljnog osećanja dužnosti da seradi tog pokušaja odrekne svojih zadovoljstava idokolice. Nije otuda nikakvo čudo što je takorado priklonio uho pričama o velikim, značaj-nim i lako ostvarivim zamislima promućurnogpustolova koga je poznavao od ranije i čiju jedarovitost cenio.

Kada se Lo pojavio na dvoru, bio je najsr-dačnije primljen. On je ponudio regentu dvamemoranduma s prikazom nevolja koje su za-desile Francusku zbog manjkavosti novca, ko-me je u nekoliko navrata obarana vrednost.Tvrdio je da metalni novac, bez potpore papir-nog novca, uopšte ne zadovoljava potrebe jednetrgovačke zemlje, i posebno je pomenuo VelikuBirtaniju i Holandiju kao primere koji poka-zuju prednosti papirnog novca. Izložio je mno-ge razložne argumente u vezi s pitanjem finan-sijskog poverenja i predložio je da mu se dopu-sti da, kao sredstvo za ponovno uspostavljanjetoliko urušenog ugleda Francuske, osnuje ban-ku koja bi upravljala prihodima kraljevine i iz-davala novčanice, s pokrićem i u tim prihodimai u zemljištu. Predložio je, osim toga, da se tombankom upravlja u kraljevo ime, ali da budepod nadzorom komisije čije bi članove imeno-vala skupština staleža.

Dok su ti memorandumi razmatrani, Lo jepreveo na francuski svoj spis o novcu i trgovini,a i trudio se na sve načine da širom nacije pro-nese glas o sebi kao uglednom finansijskomstručnjaku. Uskoro su se o njemu počele priča-ti priče. Regentovi poverljivi ljudi su širili hva-le o njemu i svi su očekivali velike stvari od go-spodina Lasa. †Monsieur Lass; Francuzi su takoizgovarali njegovo ime da bi izbegli dugo “o”,

koje je strano galskom. Posle propasti njegovogplana, šaljivdžije su govorile da je nacija lasse delui (umorna od njega) i predlagali da ga ubudu-će nazivaju Monsieur Helas! (gospodin Avaj)‡

Petoga maja 1716. godine izdat je kraljevskidekret kojim je Lo ovlašćen da zajedno sa svo-jim bratom osnuje banku pod nazivom “Lo ikompanija”, čije će se obveznice primati priuplati poreza. Njen kapital je bio utvrđen našest miliona livri, odnosno dvanaest hiljada de-onica od petsto livri, koje su se mogle kupitiuplatom jedne četvrtine iznosa u novcu i ostat-ka u državnim obveznicama. Smatralo se da nebi bilo uputno da se Lou daju sve povlastice ko-je je tražio u svojim memorandumima dok sene pokažu njihova korist i pouzdanost.

Lo je sada zaplovio punih jedara ka uspe-hu. Znanje prikupljano trideset godina mogaoje primeniti u upravljanju svojom bankom.On je odredio da sve njegove obveznice buduisplative po viđenju i to u novcu koji je bio uopticaju u vreme kada su izdate. Ovo drugo jebio izvanredan taktički potez, kojim su njegoveobveznice odmah postale vrednije od plemeni-tih metala. Kovanice su bile stalno podložneumanjivanju vrednosti usled nerazboritoguplitanja države. Hiljadu srebrnih livri mogloje jednog dana imati svoju nominalnu vred-nost, a sledećeg dana pasti na šestinu te vred-nosti, dok je obveznica Loove banke zadržavalasvoju prvobitnu vrednost. Istovremeno, on jejavno izjavio da svaki bankar koji izda obvezni-ce bez punog pokrića zaslužuje osudu na smrt.Zahvaljujući tome, njegove obveznice su stica-le sve veći ugled u javnosti i obračunavane sujedan odsto više od gotovinskih isplata. Nijeprošlo mnogo vremena, a u trgovačkom poslo-

35

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

vanju zemlje se osetio napredak. Posustala tr-govina je počela da se oporavlja; porez je upla-ćivan redovnije i uz manje gunđanja, a uspo-stavljen je i izvestan stepen poverenja koji jeobećavao da će, ukoliko potraje, neizbežno do-neti još veće koristi. U roku od godinu danaLoove obveznice su porasle na petnaest odstoiznad nominalne vrednosti, dok je državnimobveznicama, ili obveznicama koje je izdalavlada kao jemstvo za dugove rasipnog Luja XIV,vrednost opala za čitavih sedamdeset osam i poodsto. To poređenje je išlo toliko u prilog Louda nije čudno što je privuklo pažnju celog kra-ljevstva i što je poverenje u njega raslo iz dana udan. Ogranci njegove banke su skoro istovre-meno osnovani u Lionu, Rošelu, Turu, Ami-jenu i Orleanu.

Regent je izgleda bio zaprepašćen njegovimuspehom i postepeno je došao do zaključka dahartija, koja je toliko pomogla metalnom nov-cu, može i da ga potpuno zameni. Iz te osnovnezablude proistekli su njegovi kasniji postupci.U međuvremenu, Lo je započeo čuveni proje-kat koji je njegovo ime zaveštao potomstvu.Predložio je regentu, koji nije umeo ništa damu odbije, da osnuje kompaniju s isključivimpravom trgovanja sa slivom reke Misisipi i s ob-lašću Luizijanom zapadno od nje. Pretposta-vljalo se da je to područje bogato plementimmetalima, a bilo je predviđeno da članovi dru-štva, oslanjajući se na prihode od tih isključivihtrgovačkih veza, budu i jedini zakupci poreza ijedini kovači novca. Ukaz kojim je društvoosnovano donet je u avgustu 1717. godine. Ka-pital je podeljen na dvesta hiljada akcija od pet-sto livri, a cela suma se mogla uplatiti i u držav-nim obveznicama po njihovoj nominalnoj

vrednosti, mada na tržištu nisu vredele više od160 livri.

To je bio trenutak kada je ludilo spekulisa-nja počelo da zahvata naciju. Loova banka je većbila donela toliko dobra da su ljudi bili sprem-ni da poveruju i u sva njegova obećanja za bu-dućnost. Regent je svakoga dana davao novepovlastice srećnom tvorcu tog projekta. Bankaje dobila monopol na prodaju duvana, zatimisključivo pravo na prečišćavanje zlata i srebra,a na kraju je i uzdignut njen status u Kraljevskufrancusku banku. Opijeni uspehom, i Lo i re-gent su zaboravili maksimu koju je Lo tako gla-sno proglašavao – da bankar koji izda vredno-sne hartije bez odgovarajućeg pokrića zaslužujesmrt. Čim je banka pretvorena iz privatne ujavnu ustanovu, regent je naložio izradu obve-znica u iznosu od milijardu livri. Bilo je to pr-vo odstupanje od zdravih načela, i nema osno-va da se krivica za to svaljuje na Loa. Dok je po-slovanje banke bilo pod njegovom kontrolom,vrednost izdatih obveznica nije nikada prema-šivala šezdeset miliona. Nije poznato da li se Lousprotivio tom nerazboritom povećanju, ali sobzirom na to da je do njega došlo čim je ban-ka postala kraljevska ustanova, najverovatnije jeda krivicu za tu promenu sistema treba pripisa-ti regentu.

Lo je shvatao da živi pod despotskom vlada-vinom, ali još nije uviđao koliko poguban uticajtakva vladavina može imati na tako osetljiv me-hanizam kao što su kreditne operacije. To jeotkrio na vlastitu štetu tek kasnije, a u među-vremenu je puštao da ga regent gura na put ko-me se njegov razum morao opirati. Sa slabošćukoja je za svaku osudu, on je pomogao da se ze-mlja preplavi papirnatim novcem, koji je, bu-

36

Reč no. 79/25, 2009.

dući da je bio bez čvrste osnove, morao kad tadpropasti. Ponet izvanrednim početnim uspe-hom, on nije slutio zlo koje će ga zadesiti kadase iz bilo kog razloga oglasi zvono na uzbunu.Parlament je od početka gledao sa surevnjivo-šću na uticaj tog stranca, a imao je i određenihsumnji u pouzdanost njegovih projekata. Kakoje Loov uticaj jačao, neprijateljstvo Parlamentase povećavalo. Regent je bez oklevanja otpustiokancelara D'Agesoa zato što je bio protiv takovelikog povećanja količine papirnog novca istalnog obaranja vrednosti zlatnika i srebrnjakau kraljevstvu. To je samo pojačalo neprijatelj-stvo članova Parlamenta, a kada je na upražnje-no mesto kancelara postavljen D'Arženson, čo-vek odan regentovim interesima, koji je postaoi ministar finansija, oni su postali ogorčenijinego ikad. Prva mera novog ministra bilo je da-lje smanjenje vrednosti kovanog novca. U željida izbaci iz opticaja državne obveznice, on jeobjavio da će oni koji donesu u kovnicu četirihiljade livri u gotovom i jednu hiljadu livri udržavnim obveznicama za to dobiti kovanice uiznosu od pet hiljada livri. D'Arženson je takomalo znao o pravim načelima trgovine i kredit-nog poslovanja da je bio jako ponosan što je ta-ko od četiri hiljade starih i većih livri stvorio pethiljada novih i manjih livri, uopšte ne uviđaju-ći koliku štetu time nanosi i jednom i drugom.

Parlament je odmah uvideo koliko je takavsistem nerazuman i opasan, pa je u nekolikomahova upućivao žalbe regentu. Ovaj nije hteoni da uzme u razmatranje te peticije, pa je Par-lament preduzeo jednu smelu meru, neuobi-čajenu za svoja ovlašćenja, i doneo zabranu dase vrše isplate u bilo kakvom novcu izuzev onogkoji odgovara starom standardu. Regent je on-

da sazvao posebnu sednicu Parlamenta podsvojim presedavanjem i poništio taj dekret.Parlament je ostao pri svome i izdao je nov de-kret. Regent je opet iskoristio svoje pravo i po-ništio taj dekret, a ozlojeđeni Parlament se on-da još više uzjogunio, pa je 12. avgusta 1718. go-dine doneo dekret kojim je Loovoj banci za-branio da ima bilo kakvih veza, posrednih ilineposrednih, s upravljanjem državnim priho-dima, i naložio da se svi stranci koji se upliću,bilo u vlastito ime ili u ime drugih lica, u upra-vljanje državnim finansijama, strogo kazne.Parlament je smatrao da je vinovnik svega togazla Lo, a neki članovi su, poneti žestinom svogneprijateljstva, predlagali da se on izvede predsud i da se, ako mu se dokaže krivica, obesi predkapijom Palate pravde.

Prestrašeni Lo je pobegao u Kraljevsku pa-latu i stavio se pod zaštitu regenta, moleći ga dapreduzme mere da se Parlament natera na po-slušnost. Regentu to uopšte nije bilo mrsko, nesamo zbog toga nego i zbog negodovanja izazva-nog priznanjem legitimiteta vojvodi od Mena igrofu od Tuluza, vanbračnim sinovima pokoj-nog kralja. Parlament je na kraju bio nateranna pokornost kada su njegov predsednik i dvasavetnika uhapšeni i utamničeni u dubokojprovinciji.

Tako su se razišli prvi oblaci koji su se bilinadneli nad Loove planove. Oslobođen strep-nje za ličnu bezbednost, on je posvetio pažnjusvom čuvenom projektu za trgovinu s područ-jem reke Misisipi, čije su akcije, uprkos stavuParlamenta, naglo rasle. Početkom 1719. godi-ne izdat je dekret kojim je Kompaniji Misisipidato isključivo pravo trgovine i s jugoistočnomAzijom, Kinom i primorskim oblastima južno

37

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

od polutara, uključujući i sve posede Francuskeistočnoindijske kompanije, čiji je osnivač bioKolber. S obzirom na to veliko povećanje po-slovanja, Kompanija je promenila naziv u In-dijsku kompaniju i izdala je pedeset hiljada no-vih deonica. Izgledi koje je Lo sada nudio bilisu zaista izvanredni. On je obećavao godišnjudividendu od dvesta livri po deonici od petstolivri, što je, s obzirom na to da su akcije kupo-vane državnim obveznicama po njihovoj nomi-nalnoj vrednosti, iako su na tržištu vredele sa-mo sto livri, bila stopa profita od 120 odsto.

Javnost, čije je oduševljenje već dugo raslo,nije mogla odoleti tako blistavim izgledima.Podneto je bar trista hiljada zahteva za tih pe-deset hiljada novih deonica, a željni kupci po-čeli su od jutra do mraka opsedati Loovu kuću uulici Kenkampoa. Kako ih nije bilo moguće svenamiriti, proteklo je nekoliko nedelja pre negošto je sačinjen spisak srećnih novih akcionara, aza to vreme nestrpljenje javnosti je raslo domahnitosti. Vojvode, markizi, grofovi, sa svo-jim vojvotkinjama, markizama i groficama sati-ma su čekali svakoga dana pred kućom g. Loa dabi saznali rezultat. Najzad su počeli iznajmlji-vati stanove u susednim zgradama da se ne bi vi-še tiskali s plebejcima, koji su u hiljadama zakr-čili sve prilaze kući, i da bi bili stalno u blizinihrama u kome je novi Pluton delio blago.Vrednost starih akcija rasla je iz dana u dan, abroj novih kupaca privučenih snovima o zlatutoliko se povećao da se došlo do zaključka da bibilo uputno izdati čak trista hiljada novih deo-nica od petsto livri, kako bi regent iskoristio tooduševljenje naroda i otplatio nacionalni dug.Za to je bilo potrebno milijardu i po livri. Oče-kivanja nacije su bila tolika da se mogao priku-

piti i trostruko veći iznos da je vlada samo izda-la ovlašćenje za to.

Lo je sada bio na vrhuncu uspeha, a narodse naglo primicao vrhuncu zaluđenosti. I najvi-še i najniže klase zanosile su se vizijama neiscrp-nog bogatstva. Nije bilo poznatije ličnosti međuaristokratama, s izuzetkom grofa de Sen Simo-na i maršala Vilara, koja se nije upustila u trgo-vanje akcijama. I staro i mlado, i muško i žen-sko, i bogato i siromašno dalo se u spekulisanjedeonicama Kompanije Misisipi. Ulica Ken-kampoa je postala veliko stecište mešetara, a ka-ko je to bila tesna, teško prolazna ulica, stalno jedolazilo do nezgoda usled strahovitog pritiskamnoštva. Zgrade u njoj, koje su u obična vre-mena izdavane za hiljadu livri godišnje, sada sudonosile po dvanaest, pa i šesnaest hiljada livri.Jedan obućar, koji je u jednoj od njih imao ra-dionicu, zarađivao je po dvesta livri dnevno ti-me što ju je iznajmljivao i što je mešetare i nji-hove klijente snabdevao materijalom za pisanje.Priča se i da je jedan grbavac koji je stajao naulici zarađivao popriličan novac time što jekupcima i prodavcima akcija iznajmljivao svojugrbu kao podlogu za pisanje! To veliko mnoštvokoje se zgrnulo da trguje akcijama privlačilo jejoš veće mnoštvo posmatrača. Ovi su opet pri-vukli sve pariske lopuže i bitange, pa su nepre-kidno izbijali neredi i izgredi. Uveče se čestomorao slati odred vojnika da raščisti ulicu.

Uviđajući da je njegovo boravište postalonepodesno, Lo se preselio na trg Vendom, a zanjime je pošla i cela gomila spekulanata. Tajprostrani trg je uskoro postao isto toliko zakr-čen kao i ulica Kenkampoa i počeo je ličiti napravo vašarište. Podignute su šatre i tezge zasklapanje poslova i za prodaju hrane i pića, a

38

Reč no. 79/25, 2009.

kockari su se sa svojim stolovima za rulet smesti-li u samo središte i skupljali zlatnu, ili, tačnije,papirnatu, žetvu od gomile. Bulevari i parkovisu opusteli jer su ljudi radije izlazili u provod išetnju na trgu Vendom, koji je postao pomod-no stecište dokoličara i sastajalište poslovnihljudi. Od jutra do večeri vladala je tolika galamada se kancelar, čiji se sud nalazio na trgu, poža-lio regentu i gradskim vlastima da ne može dačuje šta advokati govore. Kada je to rečeno Lou,on je pokazao spremnost da pomogne da se tasmetnja otkloni, pa je sklopio sporazum s kne-zom de Karinjanom da mu ustupi dvorac Soa-son, koji je sa zadnje strane imao divan vrt odoko dva hektara. Lo je po ogromnoj ceni kupiozgradu, a sam vrt je princ zadržao za sebe kaonov izvor prihoda. Taj vrt je bio uređen s mno-go ukusa i u njemu je bilo vrlo lepih statua i ne-koliko vodoskoka. Čim se Lo smestio u novomboravištu, objavljen je dekret kojim se zabranji-valo trgovanje akcijama na bilo kojem drugommestu osim u dvorcu Soason. Između drveća usredištu vrta podignuto je oko petsto malih ša-tora i paviljona za mešetare. Njihovo šarenilo,veselo vijorenje njihovih ukrasnih traka i barja-ka, metež ljudi koji su neprestano ulazili i izla-zili idući za nekim poslovima – neprekidni ža-gor, buka, muzika i neobična mešavina poslov-ne ozbiljnosti i uživanja na licima u tom mno-štvu – sve je to tom mestu davalo izgled začara-nosti koji je izazivao pravo ushićenje Parižana.Knez de Karinjan je zgrnuo ogromno bogatstvodok je to ludilo trajalo. Svaki šator je iznajmlji-van po ceni od petsto livri mesečno, a kako ih jebilo bar petsto, njegov mesečni prihod samo iztog izvora morao je dostizati 250.000 livri, iliviše od 10.000 funti sterlinga.

Čestiti stari vojnik maršal Vilar bio je toli-ko ogorčen zbog ludosti koja je zahvatila njego-ve zemljake da se nikako nije mogao obuzdatikada je govorio o tome. Prolazeći jednog dana usvojoj kočiji preko trga Vendom, taj naprasitigospodin se toliko razljutio zbog mahnitostiljudi da je naredio kočijašu da stane, isturioglavu kroz prozor kočije i dobrih pola sata imdržao žestoku pridiku o njihovoj “gnusnojgramzivosti”. To se nije pokazalo kao mnogopametno. Sa svih strana su se čuli zvižduci, gla-san smeh i nebrojene poruge. Kada su na krajuprema njegovoj glavi počele da lete i neke opi-pljivije stvari, maršal je zaključio da je uputnijeda produži. Taj opit nije više nikada ponovio.

Dvojica trezvenih, staloženih i filozofskinastrojenih ljudi od pera, gospodin de la Mot iopat Terason, hvalili su se jedan drugome kakobar oni nisu potpali pod vlast te čudne omađi-janosti. Nekoliko dana kasnije, časni opat jeupravo izlazio iz dvorca Soason, u koji je biootišao da kupi akcije Kompanije Misisipi, kadaje ugledao svog prijatelja La Mota kako ulazi sistom namerom. “Ha”, rekao je opat, osmehu-jući se, “zar ste to Vi?” “Da”, rekao je La Mot,prolazeći pored njega što je hitrije mogao, “azar ste to Vi?” Kada su se ti učenjaci sledeći putnašli, vodili su razgovore o filozofiji, nauci i ve-ri, ali nijedan nije dugo imao hrabrosti da izu-sti i jednu reč o Kompaniji. Kada je najzad i tobilo pomenuto, saglasili su se da čovek ne trebanikada da se zaveri da neće nešto uraditi i danema te ludosti koju čak i mudar čovek nije ka-dar počiniti.

Lo, taj novi Pluton, postao je odjednomnajvažnija ličnost u državi. Dvorani više nisučekali da budu primljeni kod regenta. Velikaši,

39

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

sudije i biskupi hrlili su u dvorac Soason; ofici-ri pomorskih i kopnenih jedinica, dame iz ple-mićkih i pomodnih krugova, i svi koji su naosnovu nasleđenog ranga ili javne funkcije po-lagali pravo na prvenstvo mogli su se videti kakočekaju da budu primljeni kod njega kako bi gazamolili za deo njegovih akcija za trgovinu s In-dijom. Loa su toliko opsedali da nije stizao daprimi ni deseti deo molilaca, i ljudi su se dovi-jali na najrazličitije načine da dođu do njega.Velikašima, čiji bi ponos bio duboko povređenda ih je regent ostavio da čekaju makar i pola sa-ta na razgovor s njime, nije padalo teško da če-kaju i po šest sati za priliku da govore s msjeomLoom. Njegove sluge su dobijale ogromne na-pojnice da ih samo najave. Plemkinje su u tusvrhu pribegavale umilnim osmesima, alimnoge su morale dolaziti i po dve nedelje iz da-na u dan pre nego što bi doprle do njega. Kadabi Lo prihvatio neki poziv, dame su ga tolikosaletale molbama da uvrsti njihovo ime u spisakkupaca akcija za prikupljanje novog kapitala daje, uprkos svojoj poznatoj i uobičajenoj ljuba-znosti prema lepšem polu, morao da ih se silomoslobađa. Korišćene su krajnje smešne smicali-ce da bi se ulučila prilika za razgovor s njime.Jedna dama je posle višednevnog čekanja u oča-janju odustala od daljih pokušaja da se sastane snjime u njegovoj kući, ali je svom kočijašu na-redila da pomno motri kada je vozi, pa da, akougleda da g. Lo dolazi, udari kočijom o nekistub i prevrne je. Kočijaš je obećao da će je po-slušati, pa se dama tri dana redom vozikala pogradu, moleći se u sebi da se ukaže prilika da jekočijaš prevrne. Najzad je ugledala g. Loa, pa jepovikala kočijašu: “Prevrni nas sada, za imeBožje, sad nas prevrni!” Kočijaš je tako usmerio

kočiju da je udarila o jedan stub, dama je zavri-štala, kočija se prevrnula, a Lo je, ugledavši tunezgodu, pohitao da pruži pomoć. Tako su lu-kavu damu odveli u dvorac Soason, gde je usko-ro zaključila da je vreme da se povrati od straha,pa je, izvinivši se g. Lou, priznala da je sve tobilo namešteno. Lo se nasmešio i upisao damuu svoje knjige kao kupca znatnog broja deonicaIndijske kompanije. Jedna druga priča odnosise na izvesnu gospođu de Buša, koja se, saznav-ši da se g. Lo nalazi na ručku u jednoj kući, od-vezla tamo u svojoj kočiji i povikala da je izbiopožar. Društvo se podiglo od stola, a tako jeučinio i Lo. Videvši, međutim, kako jedna da-ma žurno ulazi u kuću i ide prema njemu, doksvi drugi beže napolje, on se dosetio da je u pi-tanju lukavstvo, pa je otrčao u drugom pravcu.

Pričaju se i mnoge druge zgode, koje zaslu-žuju da se zabeleže čak i ako su donekle preuve-ličane, jer govore o duhu tog jedinstvenog vre-mena. †Radoznali čitalac može naći i jednupričicu o tome koliko su se francuske dame tru-dile da zadrže Loa u svom društvu, koja će munaterati rumenilo u obraze ili izmamiti osmeh,zavisno od toga da li je jako čedan ili suprotnood toga. Ona je navedena u Pismima gospođe ŠarlotElizabet de Bavijer, vojvotkinje od Orelana, II knj. str.274.‡ Regent je jednog dana pomenuo, u pri-sustvu D'Aržensona, opata Dibuaa i nekih dru-gih osoba, da bi želeo da odredi neku damu,bar vojvotkinju po rangu, za pratilju njegovećerke u Modeni; ali, dodao je on, “ne znam gdeda je zapravo nađem”. “Ne znate?” odvratio jeneko, praveći se iznenađen; “ja Vam mogu rećigde ćete naći sve francuske vojvotkinje – trebasamo da odete do g. Loa; tamo ćete ih videti svedo jedne kako čekaju da ih primi”.

40

Reč no. 79/25, 2009.

Čuveni lekar gospodin de Širak kupio jeakcije u jednom nepovoljnom trenutku, pa jestalno mislio kako da ih proda. Akcije su, me-đutim, nastavile da padaju i sledeća dva ili tridana, što ga je bacilo u veliku brigu. Misli sumu bile zaokupljene samo time kada su ga izne-nada pozvali da pregleda jednu damu koja jemislila da se razbolela. Kada je stigao, odveli suga u gornje odaje i on je uzeo damu za ruku dajoj opipa puls. “Pada! pada! dragi Bože! nepre-kidno pada!” izustio je zamišljeno dok je damasa zebnjom gledala u njega očekujući njegovomišljenje. “Oh! Gospodine de Širak,” rekla je,skočivši na noge i zvoneći za pomoć. “Umirem!umirem! pada! pada! pada!” “Šta pada?” upi-tao je doktor zaprepašćeno. “Moj puls! mojpuls!” reče dama; “Sigurno umirem”. “Smiri-te se, draga moja gospođo”, rekao je de Širak;“govorio sam o akcijama. Pravo da kažem, navelikom sam gubitku i toliko sam pometen da ine znam šta govorim”.

Cene akcija bi ponekad skočile za deset ilidvadeset odsto u roku od nekoliko sati, pa se če-sto dešavalo da ljudi iz nižih slojeva ujutru usta-nu kao siromasi a uveče legnu u postelju kaobogataši. Jedan vlasnik velikog broja akcija po-slao je slugu, pošto je sam bio bolestan, da pro-da dvesta pedeset akcija po osam hiljada livrikomad, što je bila važeća cena u to vreme. Slugaje pošao, ali kada je stigao u vrt dvorca Soasonsaznao je da je cena u međuvremenu skočila nadeset hiljada livri. On je mirno stavio u džeprazliku od dve hiljade livri za svaku od dvestapedeset akcija, što je iznosilo 500.000 livri, ili20.000 funti sterlinga, predao ostatak svomgospodaru i iste večeri se zaputio u inostran-stvo. Loov kočijaš je za vrlo kratko vreme zara-

dio toliko novaca da je mogao da kupi vlastitukočiju, pa je zatražio dozvolu da napusti njego-vu službu. Lo, koji je cenio tog čoveka, zatražioje od njega da mu učini uslugu i prethodno munađe nekog isto tako dobrog kao što je on, kojiće ga zameniti. Kočijaš je pristao, pa je uvečedoveo dvojicu svojih bivših drugova, rekavši g.Lou da izabere jednoga, a on će uzeti drugoga.Kuvarice i lakeji su ponekad bili iste sreće, pasu, puni sebe zbog svog lako stečenog bogatstva,činili svakojake smešne greške. Svoj raniji go-vor i ponašanje su zadržali, a usvojili su gizdavuodeću i nakit koji su odgovarali njihovom no-vom društvenom položaju, što ih je činilo stal-nim predmetom sažaljenja osećajnih, prezre-nja trezvenih i podsmeha svih zajedno. Ali jošodvratnija je bila bestidnost i glupost pripad-nika viših društvenih slojeva. Samo jedan pri-mer, koji navodi vojvoda Sen Simon, pokazujekakva je gnusna gramzivost zarazila celo dru-štvo. Jedan čovek po imenu Andre, bez nekogugleda ili obrazovanja, stekao je, zahvaljujućinizu pravovremenih kupoprodaja deonicaKompanije Misisipi, ogromno bogatstvo za ne-verovatno kratko vreme. Kako Sen Simon toopisuje, “nagomilao je brda zlata”. Ali kada seobogatio, on se počeo stideti svog prostog pore-kla, pa mu je najveća želja bila da se orodi splemstvom. Imao je ćerku, dete od samo tri go-dine, pa je počeo da pregovara s aristokratskomi osiromašenom porodicom D'Oaz o udaji togdeteta, pod određenim uslovima, za nekog čla-na te kuće. Markiz d'Oaz je na svoju sramotupristao i obećao da će se sâm oženiti njome ka-da ona napuni dvanaest godina pod uslovom damu otac isplati sto hiljada kruna odmah i podvadeset hiljada livri svake godine do venčanja.

41

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Sam markiz je tada imao trideset tri godine. Tasramna pogodba je uredno potpisana i overenapečatom, a mešetar se dodatno saglasio da nadan venčanja prenese na svoju ćerku bogatstvood nekoliko miliona. Vojvoda Brankas, glavaporodice, prisustvovao je svim tim pregovori-ma i dobijao je svoj deo svih dogovorenih izno-sa. Sen Simon o tome piše u poluozbiljnom to-nu kakav po njegovom mišljenju odgovara takodobroj šali i dodaje da “ljudi nisu bili škrti uprimedbama u vezi s tim lepim brakom”, a jošnas obaveštava i da se “plan izjalovio nekolikomeseci kasnije kada je Lo pao u nemilost, a am-biciozni Monsieur Andre propao”. Čini se, me-đutim, da plemenita porodica nikada nije našlaza shodno da vrati onih sto hiljada kruna.

Pored tih događaja, koji, mada ponižavaju-ći, imaju i smešnih strana, bilo je i onih ozbilj-nije prirode. Kako su ljudi držali kod sebeogromne iznose u hartijama od vrednosti, ulič-na razbojništva su bila svakodnevna pojava. Če-sto je dolazilo i do ubistava. Jedan slučaj je pri-vukao naročitu pažnju cele Francuske, ne samozbog čudovišnosti samoga zločina nego i zbogdruštvenog položaja i visokih veza onoga koji gaje počinio.

Grof d'Orn, koji je bio mlađi brat princad'Orna i u srodstvu s plemenitim porodicamaD'Aremberg, De Linj i De Monmoransi, bio jeraskalašan mladić, nesputan u trošenju i isto to-liko nesputan u moralnim obzirima. U dosluhus još dvojicom podjednako lakomislenih mladihljudi, od kojih je jedan bio kapetan iz Pijemon-ta po imenu Mil a drugi Flamanac Destamp iliLestang, on je skovao plan da opljačka jednogbogatog mešetara za koga se, na njegovu nesre-ću, znalo da nosi sa sobom čitavo bogatstvo.

Grof mu je poručio da želi da kupi izvestan brojakcija Indijske kompanije i u tu svrhu se dogo-vorio s njime da se nađu u jednoj gostionici bli-zu trga Vendom. Mešetar je, ne podozrevajućiništa, došao na sastanak tačno u zakazano vre-me, kao i grof d'Orn i njegova dva saučesnika,koje je on predstavio kao svoje bliske prijatelje.Nekoliko minuta su razgovarali, a onda je grofd'Orn iznenada skočio na svoju žrtvu i tri putamu zario bodež u grudi. Čovek se srušio na podi dok je grof grabio iz njegove torbe akcije In-dijske kompanije i Kompanije Misisipi u vred-nosti od sto hiljada kruna, Mil iz Pijemonta jedalje ubadao nožem nesrećnog mešetara da biga dokrajčio. Ali mešetar se nije predavao bezborbe, a njegove krike su čuli ljudi koji su mupritekli u pomoć. Drugi ubica, Lestang, koji ječuvao stražu na stepeništu, iskočio je kroz jedanprozor i uspeo je da umakne; ali Mil i grofd'Orn su bili uhvaćeni na delu.

Taj zločin, počinjen usred bela dana i natako javnom mestu, zaprepastio je ceo Pariz.Suđenje ubicama počelo je sledećeg dana, a ka-ko su dokazi bili sasvim jasni, obojica su pro-glašena krivim i osuđena na smrt na točku. Ari-stokratski rođaci grofa d'Orna potpuno su za-krčili predvorje regentove dvorane za prijem,moleći milost za zabludelog mladića i tvrdeći daje poremetio umom. Regent je smatrao da uslučaju tako svirepog zločina pravda mora bitizadovoljena, pa ih je izbegavao što je duže mo-gao. Ali upornom navaljivanju tako uticajnihmolilaca nije se moglo dugo odolevati i oni suse na kraju probili do regenta i počeli ga prekli-njati da poštedi njihovu kuću bruke javnog po-gubljenja. Isticali su da su prinčevi D'Orn usrodstvu s uvaženom porodicom Orlean, te da

42

Reč no. 79/25, 2009.

bi i sam regent bio osramoćen ako bi neki nje-gov rođak umro od ruke običnog dželata. Re-gentu služi na čast što nije bio pokoleban nji-hovim molbama, a na njihovu poslednju pri-medbu odgovorio je Kornejevim rečima: “Lecrime fait la honte, et non pas l'echafaud” †Sraman jezločin, a ne gubilište‡, dodajući da je potpunovoljan da zajedno s drugim rođacima podnesesvu sramotu koju bi ta kazna mogla naneti. Izdana u dan oni su ponavljali svoje molbe, ali is-hod je bio uvek isti. Najzad su pomislili da će usvom naumu uspeti ako obezbede podršku voj-vode od Sen Simona, čoveka kojeg je regentiskreno uvažavao. Vojvoda, čistokrvni aristo-krat, bio je, kao i oni, užasnut time što plemić-ki ubica treba da umre istom smrću kao kakavplebejski zločinac, pa je nastojao da ubedi re-genta da nije mudro da pravi sebi neprijateljaod tako mnogobrojne, bogate i moćne porodi-ce. Osim toga, naglašavao je on, u Nemačkoj, ukojoj porodica D'Aremberg ima velike posede,zakon propisuje da nijedan rođak osobe pogu-bljene na točku ne može dobiti nikakav zvani-čan položaj ili zaposlenje tokom cele jedne ge-neracije. Iz tog razloga, smatrao je on, kaznu zaosuđenog grofa bi trebalo preinačiti u odru-bljivanje glave, što je širom Evrope smatranomnogo manje sramotnim. Na regenta je tajrazlog delovao i već je bio sklon da popusti, ka-da ga je Lo, koji je primio naročito k srcu sud-binu ubijenog čoveka, učvrstio u prvobitnojodluci da pusti da zakon ide svojim tokom.

Rođaci grofa D'Orna sada su bili prinuđe-ni na krajnje mere. Knez de Robek Monmo-ransi, izgubivši nadu u neko drugo rešenje,prodro je nekako u tamnicu u kojoj je držanzločinac i dao mu je čašu otrova, moleći ga da ih

spase sramote. Grof d'Orn je okrenuo glavu iodbio da popije otrov. Monmoransi je još jed-nom pokušao da ga nagovori, a kako je ovaj idalje odbijao, izgubio je svako strpljenje, okre-nuo se i prepustio ga njegovoj sudbini, uzvik-nuvši: “Crkni, onda, kao što hoćeš, bedničemalodušni! Ti i ne zaslužuješ ništa drugo dosmrt od dželatove ruke!”

Sam D'Orn je molio regenta da mu odrubeglavu, ali Lo, koji je imao više uticaja na regen-ta nego bilo koja druga osoba izuzev njegovogučitelja, ozloglašenog opata Diboaa, uporno jetvrdio da ne bi bilo pravedno da popusti prednavaljivanjem članova porodice D'Orn, kojivode računa samo o svojim interesima. Togmišljenja je od početka bio i regent, pa su u ro-ku od šest dana posle ubistva D’Orn i Mil bilipogubljeni na točku za mučenje na trgu Grev.Lestang, treći ubica, nije nikada uhvaćen.

Stanovništvo Pariza je bilo jako zadovoljnošto se pokazalo da je pravda tako brza i stroga, ačak je i gospodin de Kenkampoa, kako su zvaliLoa, dobio svoj deo hvala što je naveo regentada ne bude pristrasan prema jednom patriciju.Ali broj razbojništava i ubistava nije se smanji-vao. Pljačkanja mešetara nisu pobuđivala nika-kvu samilost: opšte srozavanje javnog morala,sasvim uočljvo i ranije, postalo je još izrazitijejer su i srednju klasu, koja je do tog vremenabila prilično neukaljana, brzo zahvatili otvore-ni poroci klase iznad nje i prikriveni zločiniklase ispod nje. Pogubna sklonost ka hazardira-nju preplavila je celo društvo i uništila sve javnei skoro sve privatne vrednosti.

Neko vreme, dok je poverenje trajalo, tr-govina je živnula, i to je imalo blagotvorno dej-stvo. Ono se naročito osećalo u Parizu. U pre-

43

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

stonicu su se slivali ljudi iz svih krajeva, rešenine samo da zarađuju novac nego i da ga troše.Regentova majka, vojvotkinja od Orleana, ra-čuna da se usled velikog priliva došljaka iz svihdelova sveta broj stanovnika u to vreme povećaoza 305.000 duša. Kućevlasnici su stavljali po-stelje za smeštaj stanara na tavane, u kuhinje,pa čak i štale, a grad je bio toliko zakrčen koči-jama i svakojakim drugim kolima da su se glav-nim ulicama morali kretati brzinom pešaka ka-ko ne bi došlo do nezgoda. Širom zemlje razbo-ji su vredno radili da obezbede bogate čipke,svilu, sukno i somot, koji su četvorostruko po-skupeli jer su plaćani papirnim novcem, kojegje bilo u izobilju. I namirnice su bile zahvaćeneopštim kretanjima; hleb, meso i povrće proda-vani su po dotad neviđenim cenama, a u istojsrazmeri povećane su i nadnice. Zanatlija, kojije ranije radio za petnaest sua dnevno, sada jezarađivao šezdeset sua. Na sve strane su građenenove kuće. Nad celom zemljom rasprostro sesjaj prividnog blagostanja i toliko je zaslepionaciju da niko nije video tamni oblak na obzor-ju koji je najavljivao naglo primicanje oluje.

U tom opštem blagostanju uživao je, razu-me se, i sam Lo – čarobnjak čija je magijska pa-lica dovela do tako zaprepašćujuće promene.Njegovoj ženi i ćerki udvarali su se najviši ple-mići, a naslednici vojvodskih i kneževskih kućaželeli su da se orode s njime. Kupio je dva div-na imanja u unutrašnjosti Francuske i poveopregovore s porodicom vojvode de Silija o ku-povini poseda markiza od Rosnija. Kako zbogsvoje vere nije mogao zauzimati visoke položaje,regent je obećao da će ga, ukoliko se javno izja-sni kao katolik, postaviti za glavnog nadzornikafinansija. Lo, koji se po čvrstini verskih ubeđe-

nja nije mnogo razlikovao od bilo kog drugogkockara od zanata, odmah je pristao, pa ga jeopat de Tensen krizmao u Melunskoj katedraliu prisustvu velikog broja posmatrača. †Tim po-vodom sročena je sledeća pošalica:

Foin de ton zele seraphiqueMalheureux Abbe de Tencin,Depuis que Law est Catholique,Tout le royaume est Capucin!

U svom prevodu Memoara Luja XV Žistansonje to preveo, ili tačnije parafrazirao ovako:

Tensene, nek je proklet tvoj anđeoski žarkojim si Škota naveo da pred naš oltar kleknepa smo sad svi siromašni kao kapucini!‡

Sledećeg dana izabran je za počasnog člana cr-kvene uprave u Parohiji sv. Roka, a on je tomprilikom parohiji uručio poklon od petsto hi-ljada livri. Njegova dobročinstva, uvek veomaizdašna, nisu uvek bila tako javna. On je i pri-vatno poklanjao znatne sume novca i nikad senije oglušio ni o jednu priču o istinskoj nevolji.

U to vreme Lo je bio daleko najuticajnijaosoba u državi. Vojvoda od Orleana imao je to-liko poverenja u njegovu mudrost i u uspehnjegovih zamisli da se savetovao s njime o svimvažnijim stvarima. Lo se ni u kom pogledu nijeuzoholio zbog svojih uspeha, nego je ostao onajisti jednostavni, prijatni, razboriti čovek kakavje bio i u nepovoljnim okolnostima. Pažnja ko-ju je ukazivao lepim damama i koja im je uvekprijala bila je toliko puna uviđavnosti, uglađe-nosti i poštovanja da mu čak ni ljubomorni lju-

44

Reč no. 79/25, 2009.

bavnici nisu mogli ništa zameriti. Ako je ikadaispoljio kakav znak nadmenosti, to je bilo u od-nosima s poniznim plemićima, koji su ga oba-sipali tolikim laskanjem da je to bilo odurno.Često je uživao u tome da gleda koliko dugomože da ih natera da mu se ulaguju radi samojedne usluge. Prema svojim zemljacima koji bise našli u Parizu i zatražili da ih primi on bi,naprotiv, postupao s krajnjom uljudnošću iobzirnošću. Kada ga je Arčibald Kembl, erl odAjleja i kasnije vojvoda od Argajla, posetio natrgu Vendom, morao je da prođe kroz predso-blje puno ličnosti najvišeg ugleda koje su nestr-pljivo čekale da ih veliki finansijer primi i nji-hovo ime stavi na spisak pretplatnika za nekunovu emisiju akcija. Sâm Lo je mirno sedeo usvojoj biblioteci i pisao pismo povrtaru svogporodičnog imanja u Loristonu o sađenju ne-kog kupusa! Erl se prilično dugo zadržao kodnjega, odigrao je partiju karata sa svojim ze-mljakom i otišao očaran njegovom neusiljeno-šću, razboritošću i uljudnošću.

Među plemićima koji su, zahvaljujući lako-vernosti tadašnjeg sveta, zaradili toliko para dasu mogli da poboljšaju svoje upropašćeno imov-no stanje mogu se pomenuti vojvode de Bur-bon, de Giš, de la Fors †Vojvoda de la Fors je za-radio mnogo novaca ne samo trgovanjem akci-jama nego i prodajom porcelana, začina i drugerobe. U Pariskom parlamentu dugo se vodilarasprava o tome da li on time što se bavi trgovi-nom začinima gubi pravo na aristokratsku titu-lu. Zaključak je bio da ne gubi. Pojavila se i jed-na karikatura na kojoj je on bio prikazan kaoulični nosač s velikom balom začina na leđima inatpisom: “Admirez la Force” (Divite se Forsu,to jest snazi).‡, de Šoln i d'Anten; maršal

d'Estre, kneževi de Roan, de Poa i de Leon. Iz-uzetno srećne ruke u trgovanju akcijama Kom-panije Misisipi bio je i vojvoda od Bourbona,sin Luja XIV i madam de Montespan. On je ob-novio svoju kraljevsku rezidenciju u Šantijiu uneuobičajeno raskošnom stilu, a kako je strasnovoleo konje, podigao je kompleks štala koje sudugo bile poznate širom Evrope i uvezao je stopedeset najboljih trkačkih grla iz Engleske kakobi oplemenio francuske pasmine. Kupio je i ve-liko zemljište u Pikardiji i postao je vlasnik sko-ro sve vredne zemlje između reka Oaz i Some.

Ako se ima u vidu da su ljudi sticali tako ve-lika bogatstva, nije čudno što je gramzivo sta-novništvo skoro obožavalo Loa. Nijednommonarhu se nije nikad toliko ulagivalo kaonjemu. Svi tadašnji sitni pesnici i pisci obasi-pali su ga laskanjem. Po njima, on je bio spasi-lac zemlje, zaštitničko božanstvo Francuske;sve su mu reči bile pune mudrosti, cela ličnostmu je zračila dobrotom, a sve njegove postup-ke odlikovala je razboritost. Kuda god bi po-šao, oko njegove kočije se tiskala tolika gomilasveta da mu je regent poslao jedan odred ko-njanika da mu bude stalna pratnja i krči muprolaz kroz ulice.

U to vreme se govorilo da u Parizu nikadaranije nije bilo toliko elegantnih i luksuznihpredmeta. Uvoženo je mnogo statua, slika i ta-piserija, i sve su brzo nalazile kupca. Oni kit-njasti sobni ukrasi i druge tričarije koje Fran-cuzi tako vešto izrađuju više nisu bili isključiveigračke aristokratije, nego su se u velikom bro-ju mogli naći i u domovima trgovaca i drugihpripadnika srednje klase.

Dragulji i nakit najskupocenije vrste dono-šeni su u Pariz kao na najpovoljnije tržište. Me-

45

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

đu njima je bio i čuveni dijamant koji je kupioregent za dva miliona livri i koji je po njemu inazvan. On je dugo krasio francusku krunu, aokolnosti pod kojima je kupljen pokazuju da sesam regent nije toliko obogatio od oživljavanjatrgovine kao neki njegovi podanici. Kada mu jetaj dijamant prvi put ponuđen, on nije hteo daga kupi, mada je žarko želeo da ga ima, navode-ći da mu dužnost prema zemlji kojom upravljane dozvoljava da toliko državnog novca potrošina jedan dragulj. To valjano i časno obrazlože-nje bacilo je sve dame na dvoru u veliku brigu, inekoliko dana nije se čulo ništa drugo osim ža-lopojki što će se dozvoliti da tako redak dragikamen ode iz Francuske, jer nijedan privatnipojedinac nije dovoljno bogat da ga kupi. Re-genta su neprekidno saletali molbama, ali sve jebilo uzalud dok se vojvoda od Sen Simona, kojije uz sve svoje sposobnosti bio i prilično blago-glagoljiv, nije poduhvatio tog teškog posla.Njegovim molbama se pridružio i Lo, pa je do-brodušni regent dao svoj pristanak, prepušta-jući Loovoj domišljatosti da obezbedi potrebannovac. Vlasnik je uzeo jemstvo da će mu se uodređenom roku isplatiti dva miliona livri, stim da u međuvremenu dobija interes od petodsto na tu sumu i da mu se predaju svi vredniopiljci koji ostanu posle obrade dijamanta. Usvojim Memoarima Sen Simon govori o sopstve-nom udelu u toj transakciji, ne krijući koliko jezbog toga zadovoljan sobom. Pošto je opisao daje dijamant veliki kao šljiva, skoro potpunookrugao, savršeno beo, bez ikakvog nedostatka itežak preko sto karata, on u zaključku ponosnoobznanjuje svetu “da smatra svojom velikomzaslugom što je regenta nagovorio da obavi takosjajnu kupovinu”. Drugim rečima, on se diči

što ga je naveo da se ogluši o svoju savest i poprevisokoj ceni kupi sebi nepotrebnu đinđuvudržavnim novcem.

Tako je taj sistem nastavio da cveta do po-četka 1720. godine. Upozorenja Parlamenta daće preterane emisije papirnog novca kad-taddovesti zemlju do bankrotstva bila su prenebre-gavana. Regent, koji nije znao ništa o filozofijifinansijskih operacija, mislio je da se sa siste-mom čije je delovanje tako blagotvorno ne mo-že nikada preterati. Ako je petsto miliona u pa-piru donelo toliko koristi, dodatnih petsto mi-liona će doneti još više koristi. Bila je to velikaregentova zabluda, koju Lo nije ni pokušao darazbije. Nezajažljiva pohlepa ljudi pothranjiva-la je to pogrešno uverenje, a što je vrednost ka-pitala Indijske kompanije i Kompanije Misisi-pi više rasla, emitovano je i više banknota da bise držao korak s tim povećanjem. Tako podig-nuto zdanje moglo se uporediti s veličanstve-nom palatom koju je onaj aristokratski ruskivarvarin sagradio da bi zadivio svoju caricu: bi-la je sačinjena od ogromnih blokova leda nasla-ganih jedan na drugi; jonski stubovi savršenooblikovani od leda obrazovali su raskošan por-tik; a kupola, od istog materijala, bleštala je nasuncu, koje je imalo samo toliko snage da je po-zlati, ali ne i da je istopi. Izdaleka je blistala kaopalata od kristala i dijamanata. S juga je, me-đutim, počeo da duva topao vetar i to veličan-stveno zdanje se istopilo, tako da se čak ni nje-govi odlomci nisu mogli pokupiti. Tako je biloi s Loom i njegovim sistemom hartija od vred-nosti. Samo što je dah nepoverenja javnosti po-čeo da postojanije duva na njega, on se sasvimurušio i niko više nije mogao da ga ponovo us-postavi.

46

Reč no. 79/25, 2009.

Do prvog malog znaka za uzbunu došlo jepočetkom 1720. godine. Princ de Konti, kivanšto Lo nije hteo da mu po ceni koju je sam od-redio proda još izvestan broj akcija Indijskekompanije, uputio je njegovoj banci zahtev damu isplati u gotovini tako veliki broj vredno-snih hartija da su za prevoz sveg tog novca bilapotrebna troja kola. Lo se požalio regentu iskrenuo mu pažnju kolika bi šteta nastala ako bise za tim primerom povelo mnogo ljudi. Re-gent je bio potpuno svestan toga, pa je pozvaoprinca de Kontija i naredio mu da, ukoliko neželi da izazove njegov gnev, vrati u banku dvetrećine gotovine koju je bio povukao iz nje.Princ je morao da posluša tu despotsku nared-bu. Srećom po Loov ugled, de Konti nije bioomiljen: svi su osuđivali njegovu škrtost igramzivost i smatrali da se nepravedno poneoprema Lou. Čudno je, međutim, što ta opa-snost, koju su za dlaku izbegli, nije ni Loa niregenta navela da se zamisle i da ograniče izda-vanje obveznica. Uskoro su se našli i drugi kojisu se, podstaknuti nepoverenjem, poveli zaprimerom koji im je de Konti dao u svojoj željida se sveti. Oštroumniji mešetari su s pravomsmatrali da cene ne mogu rasti u nedogled.Burdon i La Rišarijer, poznati po svojim raz-granatim poslovima s novčanim fondovima,počeli s neupadljivo i postepeno pretvarati svo-je obveznice u gotov novac, koji su potom slali uinostranstvo. Oni su kupovali i što su više moglisrebrnine i skupocenog nakita i tajno ih odaši-ljali u Englesku ili Holandiju. Vermale, meše-tar koji je naslutio dolazak oluje, nabavio jezlatnika i srebrnjaka u vrednosti od skoro mi-lion livri, koje je natovario na jedna seoska ko-la i prekrio senom i kravljom balegom. Onda se

preobukao u prljavu seljačku odeću i svoj dra-goceni teret bezbedno odvezao u Belgiju. Oda-tle je uskoro našao načina da ga prebaci u Am-sterdam.

Do tog vremena niko nije imao nikakvihteškoća da nabavi gotovinu za svoje potrebe. Alitaj sistem se nije mogao dugo održavati, a da neizazove nestašicu. Sa svih strana su se začule žal-be, povedena je istraga i ubrzo je ustanovljenuzrok. Savet je dugo raspravljao o tome šta tre-ba preduzeti da se stanje popravi, a Lo je, kadaje od njega zatražen savet, kazao da bi trebalodoneti dekret kojim bi se vrednost kovanognovca umanjila tako da bude za pet odsto nižaod vrednosti novca od hartije. Taj dekret je ibio objavljen, ali kako njime nije bio postignutželjeni cilj, donet je još jedan, kojim je to uma-njenje povećano na deset odsto. Istovremenosu isplate koje je banka vršila ograničene na stolivri u zlatu i hiljadu livri u srebru. Nijedna odtih mera nije povratila veru u papirni novac,mada se, zahvaljujući tome što su isplate u go-tovini bile ograničene na tako male iznose, po-verenje u banku i dalje održavalo.

Plemeniti metali su i dalje odašiljani u En-glesku i Holandiju, uprkos svim naporima dase to spreči. Ono malo kovanica što je ostalo uzemlji brižljivo je čuvano ili skrivano sve doknije došlo do tolike nestašice tog novca da se vi-še nisu mogle obavljati trgovačke operacije. Utoj kritičnoj situaciji Lo se odlučio na smeo ko-rak i predložio da se potpuno zabrani upotrebakovanog novca. U februaru 1720. godine obja-vljen je dekret koji je, umesto da povrati pove-renje u papirni novac, kako je nameravano,imao suprotno dejstvo i nepovratno ga uništio,a zemlju doveo do ruba pobune. Tim čuvenim

47

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

dekretom zabranjeno je, pod pretnjom visokeglobe i zaplene nađenog novca, da bilo ko držikod sebe više od petsto livri (20 funti sterlinga)u kovanicama. Bilo je zabranjeno i kupovanjenakita, srebrnine i dragog kamenja, a doušnicisu podsticani da traže prekršioce obećanjem daće dobiti polovinu iznosa koji eventualno ot-kriju. Ta nečuvena tiranija izazvala je talas ne-godovanja, koji je zahvatio celu zemlju. Svako-dnevno su se događala najgnusnija proganja-nja. Doušnici i njihovi agenti su grubo zadiraliu privatni život porodica. Vlastima su prijavlji-vani i najčestitiji ljudi jer je viđeno da imajukod sebe jedan lujdor. Sluge su prokazivale svo-je gospodare, građani su uhodili susede, a hap-šenja i zaplene su se toliko namnožili da su su-dovi jedva izlazili na kraj sa ogromnim poveća-njem posla do kojeg je zbog toga došlo. Bilo jedovoljno da neki doušnik izjavi da sumnja daneko krije novac, pa da se odmah izda nalog zapretres. Engleski ambasador lord Ster je pri-metio da se više ne može sumnjati u iskrenostLoovog prelaska u katoličanstvo jer je sada us-postavio i inkviziciju pošto je prethodno pružioobilne dokaze o svojoj veri u transupstancijaci-ju time što je toliko zlato pretvorio u hartiju.

Regent i nesrećni Lo obasipani su svim po-grdama koje je kivni narod mogao da smisli. Is-plate u kovanom novcu u bilo kom iznosu iznadpetsto livri bile su kažnjive, a papirni novac ni-je hteo da uzima niko ko nije morao. Niko nijemogao znati jednoga dana koliko će njegov pa-pirni novac vredeti sledećeg dana. “Ćudljivijevlade nije nikada bilo”, kaže Diklo u svojim Taj-nim memoarima iz vremena regentstva, “nikada luđa ti-ranija nije nametana tako nejakim rukama.Oni koji su bili svedoci strahota tih vremena i

koji sada gledaju na njih kao na ružan san nemogu da shvate kako nije izbila neka iznenadnapobuna – kako su Lo i regent izbegli neki tra-gični kraj. Na obojicu se gledalo sa strahovitommržnjom, ali ljudi nisu išli dalje od žalbi; sve jebila zahvatila tupa zaprepašćenost i mračno imalodušno očajanje, a ljudi su bili tako slo-mljenog duha da nisu bili kadri ni za kakav od-važan zločin.” U jednom trenutku se učinilo dase u narodu organizuje neki pokret. Pojavile suse buntovne poruke, koje su isticane na zidovi-ma ili slate u vidu letaka domovima najistaknu-tijih ljudi. Jedna od njih, navedena u Memoiresde la Regence, glasila je: “Gospodine i gospođo,ovim vas obaveštavamo da će, ako se stvari ne iz-mene, u subotu i nedelju ponovo doći do Var-tolomejske noći. Od vas se traži da ni vi ni vašaposluga ne izlazite iz kuće. Neka vas Bog čuva odognja! Prenesite ovo upozorenje svojim susedi-ma. Subota, 15. maj 1720. godine.” Ali u gra-du su se namnožile tolike uhode da su ljudi po-stali podozrivi jedni prema drugima, tako damir u prestonici nije bio ugrožen, ako se izu-zmu neki manji neredi koje je te večeri izazvalajedna beznačajna grupa i koji su bili uskorougušeni.

Vrednost deonica Kompanije Luizijane iliMisisipi pala je vrlo brzo i pokazalo se da maloko još veruje u priče koje su nekada ispredane oogromnom bogatstvu te oblasti. Stoga je uči-njen i poslednji napor da se povrati poverenjejavnosti u projekat Misisipi. U tu svrhu vlada jenaredila da se regrutuju svi nesretni odrpanciu Parizu. Preko šest hiljada pripadnika togdruštvenog taloga regrutovano je, kao u vremerata, i snabdeveno odećom i alatom, jer je –kako je bilo obznanjeno – trebalo da budu

48

Reč no. 79/25, 2009.

ukrcani na brodove za Nju Orleans i poslati darade u tamošnjim navodno mnogobrojnimrudnicima zlata. Dan za danom su oni vodani ustroju kroz ulice s pijucima i lopatama, a zatimsu u malim grupama upućivani u morske lukeda se ukrcaju za Ameriku. Dve trećine tih ljudinije nikada ni stiglo na odredište, nego su seraštrkali po zemlji, prodali budzašto svoje alat-ke i vratili se starom načinu života. Za manjeod tri nedelje polovina njih se opet mogla vi-deti u Parizu. Taj manevar je, međutim, doveodo izvesnog skoka vrednosti akcija KompanijeMisisipi. Mnogi su u svojoj preteranoj naivno-sti poverovali da su radovi zaista počeli u tomnovom Eldoradu i da će u Francuskoj opet bitizlatnih i srebrnih poluga.

U ustavnim monarhijama bi se našao nekibolji način za ponovno uspostavljanje povere-nja javnosti. Kada je u jednom kasnijem perio-du slična zaluđenost dovela do slične pometnjeu Engleskoj, mere za otklanjanje zla su bile sa-svim drukčije; ali u Francuskoj je na nesrećulek bio prepušten tvorcima zla. Regentove de-spotske mere, kojima je pokušao da zemlju iz-vuče iz teškoća, samo su je dublje zaglibile. Na-ređeno je da se sve isplate vrše u papirnim nov-čanicama, pa je od 1. februara do kraja martaizdato banknota u iznosu od preko milijardu ipo livri, ili 60.000.000 funti sterlinga. Alikada se jednom oglasio znak za uzbunu, ljudi-ma više ništa nije moglo uliti bilo kakvo povere-nje u banknote koje se nisu mogle zameniti zakovani novac. Predsednik Pariskog parlamentagospodin Lamber otvoreno je rekao regentu dabi radije imao sto hiljada livri u zlatu ili srebru,nego pet miliona u novčanicama njegove ban-ke. Kada je jednom prevagnuo takav opšti stav,

velike emisije papirnog novca samo su uvećava-le zlo, jer su dovodile do još veće nesrazmere iz-među količine kovanica i papirnog novca u op-ticaju. Regentov naum je bio da obori vrednostkovanica, a ona je rasla sa svakim njegovim po-kušajem da je umanji. U maju je zaključeno dabi bilo uputno da se Kraljevska banka spoji sIndijskom kompanijom. O tome je izdat ukaz,koji je Parlament ratifikovao. Država je ostalagarant novčanica banke, a nove su se mogle iz-davati samo po nalogu Saveta. Regent je savprofit banke stečen od kada je bila preuzeta odLoa i pretvorena u nacionalnu instituciju pre-dao Indijskoj kompaniji. Ta mera je dovela dokratkotrajnog skoka vrednosti akcija Luizijane idrugih deonica Kompanije, ali nije trajnoučvrstila poverenje javnosti.

Početkom maja održan je sastanak Državnogsaveta, kome su prisustvovali Lo, D'Arženson(njegov saradnik u upravljanju finansijama) isvi ministri. Tada je izračunato da ukupni iznospapirnog novca u opticaju iznosi dve milijarde i600 miliona livri, dok vrednost kovanica u ze-mlji ne dostiže ni polovinu te sume. Većini čla-nova Saveta bilo je jasno da se nešto mora učini-ti da se novac izjednači. Jedni su predlagali da sepapirni novac svede na vrednost kovanog, doksu drugi bili mišljenja da nominalnu vrednostkovanog novca treba podizati dok se ne izjedna-či s papirnim. Lo je navodno bio protiv oba pla-na, ali pošto nije imao nikakav drugi predlog,dogovoreno je da se vrednost papirnog novcasvede na polovinu. U skladu s time, 21. maja jeizdat ukaz kojim se nalagalo da se vrednost akci-ja Indijske kompanije i banknota postepenosmanjuje, tako da se do kraja godine svede napolovinu njihove nominalne vrednosti. Parla-

49

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ment je odbio da ratifikuje taj dekret; došlo jedo prave provale ogorčenja i stanje u zemlji jetoliko uzavrelo da je regentski savet na svoju sra-motu morao da – kao jedini način da sačuva mir– poništi vlastitu meru i sedam dana kasnije ob-javi drugi dekret kojim je papirnom novcu vra-ćena nominalna vrednost.

Istoga dana (27. maja) banka je prestala davrši isplate u kovanom novcu. I Lo i D'Aržen-son su smenjeni sa svojih položaja u državnojupravi. Slabi, kolebljivi i strašljivi regent svalji-vao je svu krivicu na Loa i odbio je da ga primikada je ovaj došao u Pale Rojal. Kada je paomrak, međutim, poslao je po njega, pa su gauveli u palatu kroz jedan tajni ulaz †Duclos, Me-moires Secrets de la Regence‡ i doveli do regenta, kojije pokušao da ga uteši, navodeći svakojake raz-loge zbog kojih je morao da pred drugima po-stupi tako strogo prema njemu. Regentovo po-našanje je bilo toliko nepredvidljivo da ga je dvadana kasnije poveo sa sobom u operu, pa je ta-ko Lo sedeo u kraljevskoj loži pored regenta,koji se na očigled sviju ponašao upadljivo bla-gonaklono prema njemu. Ali Lo je već bio toli-ko omražen da se taj eksperiment umalo nijezavršio kobno po njega. Rulja je napala kame-nicama njegovu kočiju upravo kad je ulazio nakapiju vlastite kuće, i da kočijaš nije naglo po-terao kola u dvorište, a sluge odmah zatvorilekapiju, njega bi po svoj prilici izvukli i rastrglina komade. Sledećeg dana rulja je napala i nje-govu ženu i ćerku dok su se u kočiji vraćale s tr-ka. Kada su regenta obavestili o tim događaji-ma, on je Lou poslao snažan odred švajcarskegarde, koji je bio danonoćno stacioniran udvorištu njegove rezidencije. Ogorčenje naro-da je na kraju toliko naraslo da je Lo, nalazeći

da ni pored tih čuvara nije bezbedan u vlastitojkući, potražio pribežište u regentovim odajamau Pale-Roajalu.

Sada je kancelar D’Ageso, koji je bio sme-njen 1718. godine zato što se protivio Loovomprojektu, pozvan da pomogne u ponovnom us-postavljanju poverenja. Regent je prekasnouvideo da nije bio u pravu što je bio tako okru-tan i nepoverljiv prema jednoj od najsposobni-jih, a možda i jedinoj časnoj zvaničnoj ličnostiu to korumpirano doba. Kada je pao u nemi-lost, D’Ageso se povukao u svoj letnjikovac uFresneu, gde je, utonuvši u duboke, ali prijat-ne filozofske studije, predao zaboravu ružnedvorske spletke. Regent je poslao u brzoj kočijisamoga Loa i viteza Konflana, gospodina iz re-gentove rezidencije, s naređenjem da dovedubivšeg kancelara u Pariz. D'Ageso je pristao dapomogne koliko može, mada su njegovi prija-telji smatrali da ne treba da prihvati poziv da sevrati na svoj položaj ako taj poziv potiče od Loa.Po njegovom dolasku u Pariz pet članova Parla-menta pozvano je na savetovanje kod komesaraza finansije, a 1. juna je ukinut zakon o zabraniposedovanju kovanica u vrednosti većoj od pet-sto livri. Dozvoljeno je da svako ima koliko želikovanog novca. Da bi se papirni novac mogaopovući, izdato je dvadest pet miliona novih ob-veznica s pokrićem u prihodima grada Pariza ikamatom od dva i po odsto. Povučene bankno-te su javno spaljivane ispred Gradske većnice.Većina novih obveznica vredela je deset livri; a10. juna banka je ponovo otvorena s dovoljnosrebrnog novca za njihovu isplatu.

Te mere su donele znatne koristi. Sve sta-novništvo Pariza pohitalo je u banku da svojemale obveznice zameni za kovanice, a kada je

50

Reč no. 79/25, 2009.

ponestalo srebrnjaka, isplate su vršene u bakar-nom novcu. Vrlo malo ljudi se žalilo na velikutežinu tog novca, mada su po ulicama stalno vi-đani jadnici kako se znoje i posrću pod teretomonoga što su dobili u zamenu za pedeset livri.Gužve oko banke su bile tolike da skoro nije bi-lo dana da neko nije bio na smrt prignječen.Devetog jula gomila je bila toliko zbijena i buč-na da su stražari postavljeni na ulaz u Žarden deMazaren, zatvorili kapiju i nisu hteli više niko-ga da puste. To je razjarilo rulju, pa su neki po-čeli da gađaju vojnike kamenjem između šipkigvozdene ograde. To je opet razjarilo vojnike,pa su zapretili da će otvoriti vatru na njih. Utom trenutku jednoga od njih je pogodio ka-men i on je dohvatio pušku i pucao u gomilu.Jedan čovek je odmah pao mrtav, a jedan drugije bio teško ranjen. Svakog časa se očekivalo dazapočne opšti napad na banku. Ali kada se ka-pija otvorila pred gomilom i kada su ljudi ugle-dali kako ih ceo odred vojnika spremno čeka sbajonetima na puškama, zadovoljili su se timeda svom besu daju oduška gnevnim povicima ipogrdama.

Osam dana kasnije zgrnulo se toliko mno-štvo da je petnaestoro ljudi stradalo u tiskanjuna vratima banke. To je toliko ogorčilo ljude dasu tela tri žrtve položili na nosila i s njima načelu pošli, njih oko sedam do osam hiljada, uPale Roajal da pokažu regentu koliku su nesre-ću on i Lo navukli na zemlju. Desilo se da jeLoov kočijaš, koji je sedeo na svom sedištu nakočiji svog gospodara u dvorištu palate, pokazaoviše žara nego pameti, pa je, ljutit što rulja takovređa njegovog gospodara, rekao, dovoljno gla-sno da ga neki čuju, da su svi oni dripci kojetreba poslati na vešala. Rulja je smesta nasrnu-

la na njega i razvalila kočiju, misleći da je Lo unjoj. Neoprezni kočijaš je jedva izvukao živuglavu. Nije pričinjena nikakva dalja šteta; poja-vio se jedan odred vojnika, pa se gomila mirnorazišla pošto je regent obećao da će ta tri telakoja su doneli da mu pokažu biti pristojno sa-hranjena o njegovom trošku. U vreme tog veli-kog meteža zasedao je Parlament, pa je njegovpredsednik izašao da vidi šta se dešava. Kada sevratio obavestio je članove da je rulja razvalilaLoovu kočiju. Članovi su listom poustajali, iz-ražavajući svoje zadovoljstvo glasnim usklicima,a jedan od njih, obuzet mržnjom više od osta-lih, povikao je: “A sam Lo, da li je i on rastrg-nut na komade?” †Vojvotkinja od Orleana dajedrukčiju verziju te priče; ali bez obzira na tokoja je od njih istinita, ispoljavanje takvih ose-ćanja ne služi na čast članovima jednog zakono-davnog tela. Ona kaže da je predsednika obuze-la tolika radost da je dobio nastup stihotvorstva,pa je, vraćajući se u dvoranu, doviknuo člano-vima:

“Messieurs! Messieurs! bonne nouvelle!Le carfosse de Lass est reduit en canelle!

(Gospodo, gospodo! Dobra vest!Lasova kočija je razbijena u paramparčad!)‡

Nesumnjivo, mnogo je zavisilo od poverenjanacije u Indijsku kompaniju, koja je bila garantza tako veliku sumu. Stoga je na ministarskomsavetu izneto mišljenje da bi bilo od izvanrednovelike koristi da joj se daju sve povlastice koje bijoj omogućile da odgovori svojim obavezama. Utom cilju je predloženo da joj se dâ isključivopravo na celokupnu prekomorsku trgovinu, pa

51

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

je u tom smislu objavljen i jedan dekret. Ali nanesreću nije se imalo u vidu da će se tom me-rom upropastiti svi trgovci u zemlji. Ideja o ta-ko velikoj povlastici izazvala je negodovanje ce-le nacije, pa su Parlamentu počele stizati peti-cija za peticijom da odbije da ratifikuje taj de-kret. Parlament je tako i postupio, a regent jeonda njegove članove proterao u Bloa, govore-ći da ne rade ništa drugo nego huškaju na bu-nu. Na zalaganje D'Agesoa mesto progonstva jepromenjeno u Pontoaz, pa su se članovi Parla-menta povukli tamo, rešeni da prkose regentu.Preduzeli su sve mere da svoje privremeno iz-gnanstvo učine što prijatnijim. Predsednik jepriređivao bogate večere, na koje je pozivaonajveselije i najduhovitije goste iz Pariza. Svakevečeri priređivani su koncerti i balovi za dame.Obično ozbiljni i dostojanstveni savetnici i su-dije pridruživali su se kartanju i drugim zaba-vama, vodeći nekoliko nedelja život pun raz-metljivog uživanja, s jedinom svrhom da re-gentu stave do znanja koliko ih je malo pogodi-lo izgnanstvo i pokažu mu da mogu od Pontoa-za načiniti boravište prijatnije od Pariza.

Francuzi su poznatiji od bilo kog drugognaroda po pesmama u kojima opevaju svoje ne-volje. S dosta istine je rečeno da se cela istorijate zemlje može pratiti u pesmama. Kada je Loizazvao ogorčenje zbog potpunog kraha svojihbrižljivo smišljanih planova, postao je, razumese, predmet poruge; karikature u kojima jeismevan su se pojavile u svim radnjama, a ulica-ma su odjekivale pesme koje nisu štedele ninjega ni regenta. Mnoge od tih pesama su biledaleko od pristojnih, a u jednoj se preporuči-valo da se Loove obveznice koriste za ono naj-nedostojnije za šta se hartija može upotrebiti.

Ali sledeća pesmica, sačuvana u pismima voj-votkinje od Orleana, bila je najbolja i najpopu-larnija, i mesecima se čula po svim pariskim tr-govima. Refren se sasvim dobro uklapa:

Aussitot que Lass arrivaDans notre bonne ville,Monsieur le Regent publiaQue Lass serait utilePour retablir la nation.La faridondaine! la faridondon.Mais il nous a tous enrichi!,Biribi!A la facon de Barbari,Mon ami!

Ce parpaillot, pour attirerTout l'argent de la France,Songea d'abord a s'assurerDe notre confiance.Il fit son abjuration.La faridondaine! la faridondon!Mais le fourbe s'est converti,Biribi!A la facon de Barbari,Mon ami!

Lass, le fils aine de SatanNous met tous a l'aumone,Il nous a pris tout notre argentEt n'en rend a personne.Mais le Regent, humain et bon,La faridondaine! la faridondon!Nous rendra ce qu'on nous a pris,Biribi!A la façon de Barbari,Mon ami!

52

Reč no. 79/25, 2009.

(Čim je u naš grad/ stigao Las/ gospodinregent je objavio/ da će Las biti koristan/ zaoporavak države./ A on nas je sve obogatio/na varvarski način/ prijatelju moj!

Da bi se domogao svih para Francuske/ tajprotestant je smislio/ kako da najpre zado-bije/ naše poverenje/ pa se odrekao svojevere./ Ali se lupež opet preokrenuo/ navarvarski način/ prijatelju moj.

Las, stariji Satanin sin/ sve nas je doveo doprosjačkog štapa./ Uzeo nam je sve pare inikom nije ništa vratio./ Ali će nam regent,čovečan i dobar,/ vratiti sve što nam je uze-to/ na varvarski način/ prijatelju moj.)

Iz tog vremena potiče i ovaj duhoviti epigram:

Lundi, j'achetai des actions;Mardi, je gagnai des millions;Mercredi, j'arrangeai mon menage,Jeudi, je pris un equipage,Vendredi, je m'en fus au bal,Et Samedi, a l'Hopital.

(U ponedeljak sam kupio akcije;/ u utorakstekao milione;/ u sredu sam opremio ku-ću;/ u četvrtak kupio kočiju; u petak otišaona bal/ a u subotu u sirotinjski dom.)

Među mnogobrojnim karikaturama koje supokazivale isto tako jasno kao i ozbiljnije stvarida se nacija prizvala pameti bila je i jedna čija jekopija sačuvana u Memoires de la Regence. Njen au-tor ju je ovako opisao: “'Boginja deonica' se vo-zi u trijumfalnoj kočiji, kojom upravlja Boginja

ludosti. U kočiju su upregnute personifikacijereke Misisipi, Južnog mora, Engleske banke,Kompanije zapadnog Senegala i raznih jemsta-va. Da se kočija ne bi kretala presporo, zastup-nici tih kompanija, prevejanog izraza i s lisič-jim repom, okreću paoce, na kojima su ispisa-ni nazivi raznih akcija i njihova vrednost, časvisoka čas mala, u zavisnosti od toga kako se to-čak okreće. Na tlu leže roba, trgovački dnevnicii poslovne knjige legitimne trgovine, smrvljenipod točkovima kočije Ludosti. Iza njih jeogromna gomila muškaraca i žena svih godina idruštvenog položaja, koji hrle za Fortunom iotimaju se o deonice koje im ona darežljivo de-li. Na oblaku sedi demon i pravi mehure od sa-puna; i oni su predmet divljenja i gramzivostiljudi iz gomile, koji skaču jedan drugome naleđa da bi ih dohvatili pre nego što se rasprsnu.Na putu ispred njih isprečila se velika zgrada stroja vrata, a kroz jedna od njih mora da prođei kočija i cela gomila koja ide za njom. Iznadprvih vrata su reči: “Dom ludaka”, iznad dru-gih “Dom bolesnika”, a iznad trećih “Domubogih”. Na jednoj drugoj karikaturi Lo jeprikazan kako sedi u velikom kazanu koji ključana ognju opšte pomahnitalosti, a okružen je la-kovernim mnoštvom koje ubacuje u kazan svesvoje zlato i srebro, a za uzvrat radosno primakomadiće hartije koji im on neštedimice deli.

Dok je to uzbuđenje trajalo, Lo se dobročuvao da se ne pojavi na ulici bez pratnje. Za-tvoren u regentovim odajama, on je bio zašti-ćen od svakog napada, a kada bi se i usudio daizađe, to je činio ili inkognito ili u nekoj oddvorskih kočija i praćen jakom stražom. O to-me koliko je bio omražen kod ljudi iz naroda išta bi mu se desilo da im je dopao šaka govori

53

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

jedna zabavna anegdota. Jedan gospodin poimenu Bursel prolazio je u svojoj kočiji ulicomSen. Antoan kada mu se na putu isprečila jed-na najamna kočija. Kočijaš g. Bursela je nestr-pljivo doviknuo tom drugom kočijašu da mu seskloni s puta, a kada je ovaj to odbio, udario gaje u lice. Za tren oka sjatila se gomila privučenasvađom i g. Bursel je izašao iz kočije da usposta-vi red. Vozač najamne kočije, pomislivši da sa-da ima posla s još jednim napadačem, dosetiose kako da se oslobodi i jednog i drugog, pa jepovikao iz sveg glasa: “U pomoć! U pomoć!Ubistvo! Ubistvo! Evo Lo i njegov sluga hoće dame ubiju! U pomoć! U pomoć!” Na to su ljudipočeli da izlaze iz svojih prodavnica s batinamai raznim oružjem, dok se gomila latila kameni-ca da se po kratkom postupku obračuna s na-vodnim finansijerom. Srećom po g. Bursela injegovog slugu, vrata jezuitske crkve su bila ši-rom otvorena, pa su, suočeni s toliko nadmoć-nijim neprijateljem, poleteli k njima što su br-že mogli. Stigli su do oltara s gomilom za peta-ma, pa bi se čak i tamo loše proveli da nisu, vi-devši da je sakristija otvorena, uleteli u nju i zasobom zatvorili vrata. Uplašeni i razljućeni sve-štenici su onda nekako nagovorili napadače daizađu iz crkve, a ovi su, videći da je kočija g.Bursela još na ulici, svoju mržnju iskalili nanjoj i znatno je oštetili.

Onih dvadeset pet miliona obveznica s po-krićem u gradskim prihodima Pariza nisumnogo privlačile ljude koji su imali veliki brojakcija Kompanije Misisipi jer su nosile kamatuod samo dva i po odsto. Pretvaranje jednih de-onica u druge nije stoga išlo lako; osim toga,mnogi su se i dalje držali akcija Loove kompa-nije, iako im je vrednost padala, u nadi da će

ipak doći do nekog povoljnog obrta. Stoga suvlasti, u želji da ubrzaju razmenu, donele 15.avgusta dekret kojim se zabranjivala svaka daljaupotreba vrednosnih papira u iznosu od jednedo deset hiljada livri, izuzev u slučaju kupovineanuiteta, polaganja na bankovni račun ili upla-te neizmirenih rata za deonice kompanije.

Sledećeg oktobra donet je još jedan dekretkojim je obznanjeno da će po isteku novembrate obveznice biti smatrane bezvrednim. Upra-vljanje kovnicom, ubiranje poreza i sve drugepovlastice Indijske kompanije ili KompanijeMisisipi ukinute su i ona je svedena na običnuprivatnu kompaniju. Bio je to smrtni udarac zaceo sistem, koji se sada našao u rukama svojihneprijatelja. Lo je izgubio svaki uticaj u Finan-sijskom savetu, a kako su kompaniji oduzete svepovlastice, ona više nije pružala ni tračak nadeda će moći da ispunjava svoje obaveze. Nastalaje potraga za svima za koje se sumnjalo da su senezakonito obogatili u vreme kada je zaluđe-nost naroda bila na vrhuncu, a okrivljeni suosuđivani na visoke globe. Pre toga je bilo na-ređeno da se sačine spiskovi prvobitnih vlasni-ka, da vlasnici koji još drže svoje akcije morajuda ih deponuju kod kompanije, a da oni kojinisu u celosti isplatili deonice za koje su se pri-javili treba da ih sada otkupe od kompanije poceni od 13.500 livri za svaku deonicu od 500livri. Ne želeći da plate tu ogromnu cenu za ak-cije koje su zapravo vredele manje i od svoje no-minalne vrednosti, akcionari su počeli pakova-ti svoju pokretnu imovinu i pripremati se da sesklone u inostranstvo. Na to je odmah izdatonaređenje svim lučkim i pograničnim vlastimada hapse sve putnike koji pokušaju da odu izkraljevstva i da ih drže u zatvoru dok se ne utvr-

54

Reč no. 79/25, 2009.

di da li imaju kod sebe srebrninu ili nakit, kaoi da li su se u bližoj prošlosti bavili trgovanjemakcijama. Protiv onih malobrojnih koji su po-begli doneta je osuda na smrt, a protiv onih ko-ji su ostali povedeni su krajnje proizvoljni sud-ski postupci.

I sam Lo je u jednom trenutku očajanja od-lučio da napusti zemlju u kojoj mu život višenije bio bezbedan. Najpre je zatražio dozvoluda se povuče na jedno od svojih poljskih ima-nja, što mu je regent rado dopustio. Regenta jemnogo pogodilo što su stvari uzele tako nesre-ćan obrt, ali njegova vera u valjanost i delotvor-nost Loovog finansijskog sistema ostala je ne-pokolebana. On je postao svestan sopstvenihzabluda i tokom ono malo preostalih godinasvog života stalno je priželjkivao priliku da tajsistem ponovo uspostavi na čvršćoj osnovi. Pri-likom Loovog poslednjeg prijema kod princa,on je, kažu, rekao: “Priznajem da sam počiniomnoge greške; počinio sam ih zato što sam čo-vek, a svi ljudi su podložni zabludama; ali naj-ozbiljnije Vam kažem da nijedna od njih nijeproistekla iz zlih ili nečasnih pobuda i da se ni-šta tako ne može naći u mom ponašanju tokomsveg tog vremena.”

Dva ili tri dana posle Loovog odlaska, re-gent mu je uputio vrlo ljubazno pismo, u komemu je dao dozvolu da ode iz kraljevine kada godzaželi i obavestio ga da je naredio da mu se pri-preme putne isprave. Istovremeno mu je po-nudio da mu dâ koliko god mu je novaca po-trebno. Lo je s puno poštovanja odbio novac iotišao je u Brisel u jednoj brzoj kočiji koja jepripadala gospođi de Pri, ljubavnici burbon-skog vojvode, a pratilo ga je šest vojnika na ko-njima. Odatle je otputovao u Veneciju, gde je

ostao nekoliko meseci i sve vreme bio predmetvelike radoznalosti, jer su ljudi verovali da imaogromno bogatstvo. Ništa nije bilo dalje odistine. Iako se to nije moglo očekivati od čovekakoji se veći deo života bavio kockanjem, on nijeiskoristio priliku da se obogati na račun upro-pašćene nacije. U vreme kada je ludilo narodaza akcijama Kompanije Misisipi bilo na vrhun-cu, on ni za trenutak nije sumnjao da će njego-vi projekti biti na kraju krunisani uspehom i daće zahvaljujući njima Francuska postati najbo-gatija i najmoćnija nacija u Evropi. Svu svojuzaradu on je ulagao u kupovinu imanja u Fran-cuskoj – što neosporno pokazuje da je bio uve-ren u valjanost svojih zamisli. On nije gomilaosrebrninu ili nakit i nije odašiljao novac u stra-ne zemlje, kao nepošteni mešetari. Sve što jeimao, s izuzetkom jednog dijamanta vrednogpet do šest hiljada funti sterlinga, uložio je uposede na tlu Francuske; a kada je otišao iz tezemlje, otišao je skoro kao prosjak. Samo to jedovoljno da uspomenu na njega oslobodi op-tužbi, koje mu se tako često i neopravdanoupućuju, da je bio varalica. Čim se doznalo zanjegov odlazak, sva njegova imanja i njegovabogata biblioteka bili su konfiskovani. Poni-šten je i ugovor o doživotnoj isplati anuiteta od200.000 livri (8.000 funti sterlinga) njego-voj ženi i deci, za koji je bio uplatio pet milionalivri, uprkos tome što se u jednom posebnomdekretu, donetom u danima njegovih uspeha,podvlačilo da se taj ugovor ne može poništiti niiz kakvog razloga. U narodu je zavladalo velikoogorčenje što je Lo pušten da pobegne. Rulja iParlament su želeli da ga vide na vešalima. Onimalobrojni koji nisu pretrpeli štetu od trgo-vačke revolucije radovali su se što je ta varalica

55

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

otišla iz zemlje; ali oni koji su bili pogođeninjome (a takvih je bilo mnogo više) žalili su štoje van zemlje kada bi njegov neposredan uvid uvelike finansijske nevolje zemlje i poznavanjeuzroka koji su do njih doveli mogli biti od ko-risti za nalaženje nekog leka.

Na jednom sastanku Finansijskog saveta iOpšteg regentskog veća izneti su podaci iz kojihse videlo da vrednost obveznica u opticaju izno-si dve milijarde i 700 miliona. Od regenta jezatraženo da objasni kako je došlo do neslaga-nja između datuma kada su te obveznice izdate idatuma na dekretima o zvaničnom odobrenjuza emisiju tih obveznica. On je bez bojazni mo-gao da preuzme svu odgovornost na sebe, alimu je više odgovaralo da jedan deo krivice svalina odsutnog Loa, pa je izjavio da je Lo u raznavremena na svoju ruku izdao 1.200.000.000obveznica, a da je onda on, videći da se to višene dâ ispraviti, zaštitio Loa tako što je antedati-rao dekrete Saveta kojima se odobravalo to po-većanje. Više bi mu služilo na čast da je, kada jeveć govorio o tome, izneo celu istinu i priznaoda su njegovo rasipništvo i nestrpljenje biliglavni razlozi zbog kojih je Lo prekoračio gra-nice bezbednog spekulisanja. Utvrđeno je i daje nacionalni dug 1. januara 1721. godine pre-mašio 124.000.000 funti sterlinga, a da ka-mata na tu sumu iznosi 3.196.000 funti. Od-mah je imenovana komisija da proveri sve ob-veznice u vlasništvu državnih poverilaca, koje jetrebalo razvrstati u pet grupa, s tim da se u prvečetiri ubroje oni koji su svoje obveznice kupilipravim novcem, a u poslednju unesu oni kojine mogu da pruže dokaze da transakcije kojimasu se bavili nisu bile fiktivne ili nepoštene. Na-ređeno je da se obveznice ovih iz pete grupe po-

nište, a da se vlasnici svrstani u prve četiri gru-pe podvrgnu vrlo strogoj i temeljnoj proveri.Po završetku rada komisija je podnela izveštaj ukome je preporučila da se kamata na te obve-znice smanji na pedeset šest miliona livri. Uprilog toj preporuci navela je prikaz raznihpronevera i iznuda koje je ustanovila, pa je uskladu s time objavljen dekret, koji su parla-menti kraljevine odmah ratifikovali.

Kasnije je osnovan jedan drugi sud, nazvanKomora Arsenala, koji je ispitivao malverzacijevladinih finansijskih nadleštava u prethodnomrazdoblju. Jedan sudija Apelacionog suda, poimenu Falone, bio je upleten, zajedno s opa-tom Klemanom i dvojicom njihovih službeni-ka, u razne pronevere u ukupnom iznosu odpreko milion livri. Prva dvojica su bila osuđenana smrt odsecanjem glave, a druga dvojica navešanje, ali kazne su im kasnije preinačene nadoživotni zatvor u Bastilji. Otkrivene su i mno-ge druge nepodopštine, čiji su počinioci osuđi-vani na zatvor i novčane kazne.

I D'Arženson je, zajedno s Loom i regen-tom, trpeo ozlojeđenost naroda koja se izlila nasve koji su imali veze s Kompanijom Misisipi iludilom izazvanim njome. On je bio smenjen spoložaja kancelara da bi na njegovo mesto biopostavljen D'Ageso, ali je zadržao zvanje čuvarapečata i bilo mu je dopušteno da prisustvujezasedanjima saveta. On je, međutim, smatraoda je bolje da ode iz Pariza i da neko vreme bo-ravi povučeno u svojoj poljskoj rezidenciji. Alita izdvojenost nije odgovarala njegovoj priro-di, pa je postao mrzovoljan i nezadovoljan, štoje pogoršalo bolest od koje je dugo patio, takoda je umro za manje od godinu dana. ŽiteljiPariza su bili toliko kivni na njega da ga je nji-

56

Reč no. 79/25, 2009.

hova mržnja pratila do samoga groba. Dok se pogrebna povorka s njegovim telom kretalaka Crkvi sv. Nikole iz Šardonerea, upokojištu njegove porodice, na nju je nasrnula razja-rena rulja, tako da su njegova dva sina, koji su kao pokojnikovi najbliži srodnici bili u ko-čiji odmah iza kovčega, morali da što brže skrenu u jednu sporednu ulicu kako se bes ne biiskalio na njima.

Što se Loa tiče, on je neko vreme živeo u nadi da će ga pozvati da se vrati u Francusku ipomogne da se poverenje u nju postavi na čvršće temelje. Ta nada se izjalovila 1723. godi-ne, kada je regent naprasno izdahnuo dok je sedeo kraj kamina i razgovarao sa svojom lju-bavnicom vojvotkinjom de Falaris, pa je Lo opet spao na to da se, kao ranije, izdržava koc-kom. Nekoliko puta je morao da založi svoj dijamant, jedini ostatak svog ogromnog bogat-stva, ali sreća na kocki mu je obično omogućavala da ga otkupi. Pošto su ga u Rimu proga-njali poverioci, otišao je u Kopenhagen, gde je od engleskog ambasadora dobio dozvolu dase vrati u rodnu zemlju, pošto mu je još 1719. godine bio izdat akt o pomilovanju za ubistvog. Vilsona. U Englesku je prevezen na admiralovom brodu, što je izazvalo jednu kraću ra-spru u Domu lordova. Lord Koningsbi je zamerio što je tolika čast ukazana čoveku koji seodrekao i svoje domovine i svoje vere, i upozorio da bi njegovo prisustvo u Engleskoj u vre-me kada je narod toliko pometen nečasnim poslovima direktora Kompanije Južnog moramoglo biti vrlo opasno. On je predložio da se to pitanje stavi na glasanje, ali se od toga od-ustalo jer nijedan član Gornjeg doma nije smatrao da je njegova bojazan opravdana. Lo jeostao u Engleskoj oko četiri godine, a onda je otišao u Veneciju, gde je i umro 1729. godi-ne u vrlo bednim uslovima.

U to vreme nastao je sledeći epitaf:

Ci git cet Ecossais celebre,Ce calculateur sans egal,Qui, par les regles de l'algebre,A mis la France a l'Hopital.

(Ovde počiva slavni Škot,/ račundžija bez premca,/ što je po pravilima algebre/ odveoFrancusku u sirotinjski dom.)

Njegov brat Viljem Lo, koji je sarađivao s njime u upravljanju i bankom i Kompanijom Lu-izijana, bio je neko vreme zatvoren u Bastilji zbog navodnih malverzacija, ali mu nije nika-da dokazana nikakva krivica. Pušten je iz zatvora posle petnaest meseci i postao je rodona-čelnik porodice čije su starešine i danas poznate u Francuskoj kao markizi de Loriston.

Original: Charles Mackay, “Mississippi Scheme”, Memories of Extraordinary PopularDelusions and Madness of Crowds, prvi put objavljeno 1841. godine.

57

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

58

Reč no. 79/25, 2009.