ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У XVIII СТОЉЕЋУ · PDF file4 Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, postanak i upravna podjela, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine,

ГЛАВА VII

ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У XVIII СТОЉЕЋУ

У Бечком рату који је трајао од 1683. до 1699.године између Османског царства с једне, те

чланица „Свете лиге“ (Хабзбуршког царства, Млетачкерепублике, Пољске и од 1687. године и Русије) османскадржава претрпјела је више војних пораза. То је резулти -рало њеним великим територијалним губицима на просто -рима преко Саве и Дунава који су већ дуже времена билипод влашћу османских султана. Мировним уговором уСремским Карловцима у јануару (26.) и фебруару (7.) 1699.године Османско царство признало је територијалне гу -битке у Угарској, свим посједима преко Саве и Дунава, Лиции Крбави, као и у приморским далматинским крајевима.1

Одредбама овог мировног уговора дијелови дота -дашње територије Босанског ејалета припали суХабзбуршкој монархији и Млетачкој републици. Све тепромјене утицале су и на бројна кретања становништва.Са простора који су Карловачким мировним уговоромприпали службеном Бечу и Венецији повлачи се скороцјелокупно муслиманско становништво у она мјеста икрајеве који су и даље остали у саставу османске државе.2

Један дио тих породица населио се и у босанском ејалету. Истовремено је из ове османске покрајине један

дио немуслимана, прије свега католика, још у токуБечког рата, али и непосредно иза њега напустио својамјеста дотадашњег становања и населио се у пограни -чним крајевима који су ушли у састав хабзбуршке и мле -тачке државе.3 Сва та ратна дешавања имала су великепосљедице по стање и прилике у босанском ејалету којипослије 1699. године постаје најистуренија покрајинаОсманског царства у његовом европском дијелу. Нарочито

су настале промјене биле видљиве у новом администра -тивно – управном, урбаном, војном и економском погледу.Међутим, сва та дешавања су имала мањег потреса умјестима која су била далеко од фронта и директно нисубила обухваћена ратним дејствима. Међу таквим мјестимабила је и Ташлиџа, како су се током скоро цијелеосманске владавине називала данашња Пљевља.

Административно–управна подјела

Налазећи се у дубокој позадини ван главнихратишта, Пљевља и пљеваљски крај били су поштеђенисвих ратних искушења са којима су се сусретала другамјеста која су се налазила у зони војних операција. Збогтога и не изненађује чињеница да се друштвени, привре -дни и културни живот овога краја у првим деценијамаXVIII стољећа одвијао без значајнијих промјена у односуна претходно стољеће. То је утицало да се не мијења нипостојећа административно – управна организација.

У новоуспостављеним границама по одредбамаКарловачког мировног уговора, Босански ејалет био јеподијељен на пет санџака: босански, херцеговачки,зворнички, клишки и бихаћки који је у османско – мле -тачком рату (1714 – 1718) припојен босанском санџаку.Тако је Ташлиџа и даље током цијелог XVIII стољећабила службено сједиште херцеговачких санџакбегова.4

Тадашњи пљеваљски (ташлички) кадилук састојаосе од нахија: Пљевља, Кукањ, Вранеш, Кричко, Поблатје(Поблаће).5 Поред наведених у османским документима

1 Ešref Kovačević, Granice Bosanskog pašaluka prema Austriji i Mletačkoj republici po odredbama Karlovačkog mira, Sarajevo 1973, 64 – 151.2 Adem Handžić, Studije o Bosni, historijski prilozi iz osmansko – turskog perioda, Istanbul, 1994, 263.3 Enes Pelidija, O migracionim kratanjima stanovništva bosanskog ejaleta u prvim decenijama XVIII stoljeća, Zbornik radova, Migracije u Bosni

i Hercegovini, Sarajevo 1990, 119 – 132.4 Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, postanak i upravna podjela, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Djela, knj. XIV, Odjeljenje istorijsko

– filoloških nauka, knj. 10, Sarajevo 1959, 229 – 231 (dalje: H. Šabanović, Bosanski pašaluk).5 Ibidem, 230; Др. Ејуп Мушовић, Муслимани Црне Горе, Нови Пазар, 1997, 50 (даље: Е. Мушовић, Муслимани).

ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У XVIII СТОЉЕЋУ

се као нахије у овом крају спомињу Дробњак,6 и Буковица.7

Постојала је и посебна војна организација Херцеговачкогсанџака. Она је била непромијењена током цијелог XVIIIстољећа и своју војну компоненту задржала је све до 1851.године. То се види и из двију смотри које су забиљежене1759. (1173. по хиџри) године као и 1835. (1252.) како језабиљежено приликом вршења војне смотре. Те војнеподјеле су биле такође по нахијама. У наведеним попи -сним војним дефтерима са подручја пљеваљског кадилукаспомињу се нахије Кукањ и Поблаће (Поплатје - какоизворно пише).8

Од територија данашње пљеваљске општине, уXVIII стољећу Матаруге као нахија биле су у саставупријепољског кадилука.9 Према попису кадилука уевропском дијелу Османског царства који је за 1745. (х.1158) годину извршио Мостарац Абдуллах Хуремовић,пљеваљски је кадилук био у VI рангу (menasibi Inebahti).Ако се зна да су кадилуци према својој важности ранги -рани од I до XII мјеста, онда се с правом може за пљеваљскикадилук казати да је у судској хијерархији био на високомVI мјесту, тачније у средини рангираних.10 Разлог заовако високо и угледно мјесто кадилука Ташлиџе требаприје свега тражити у значају и мјесту које је ова касабаимала као сједиште Херцеговачког санџака. Наиме,Пљевља су још од 1576. године постала службено сједиштехерцего вачких санџакбегова и у континуитету остала сведо 1833. године.11 Захваљујући чињеници да су се касабаи кадилук Пљевља налазили у дубокој унутрашњостиосманске државе, за разлику од пограничних мјеста наовим просто рима током XVIII стољећа није долазило донеких значај нијих административно–управних исудских промјена.

Као службено сједиште херцеговачког санџака уПљевљима су се налазиле све службе и њихови носиоци,који су били заступљени и у другим санџацима. Ту субили и носиоци војних звања, иако је ова касаба билаотворено урбано мјесто, без већих војних снага и

родова.По томе је овај град био посебан у односу на скоросве веће урбане средине које су у правилу имале војнаутврђења са бројном посадом.12 Зато у опису Пљеваљајош из 1664. године најпознатији османски путописацЕвлија Челеби наводи да су у овој касаби најугледнијиљуди: муфтија, представник шерифа (некибу’л ешраф),прваци, угледни људи, представници Портиних спахија(сипах кетхуда yери), јањичарски сердар, тржни надзор -ник (мухтесибага), старјешина еснафа (шехер – ћехаја),харачки повјереник (харачага) и баждарага.13 Такођенаглашава да су и у том периоду били бројни трговци изанатлије.14 Наведени подаци из друге половине XVII,били су карактеристични за овај крај током цијелог XVIIIстољећа.

Посебну цивилну службу обављала је личност којује по своме избору именовао босански намјесник. Наконодласка намјесника који би их именовао, служба тихљуди би престајала. Неки би са новим намјесником поновобили бирани на то мјесто, али често су долазиле и новеличности. У правилу је то била угледна личност мјеста укојем би је везир именовао. Сви они имали су јединственназив – мутеселим. Они су надзирали рад представникацивилне власти и о свим промјенама обавјештавалибосанског намјесника, а по потреби и директно владу уИстанбулу. До XVIII стољећа мутеселима је било само увећим градовима. Међутим, послије 1699. године билоих је и у неким мањим мјестима која су била интере -сантнија за османске власти. Ова служба која је уведенајош од XVI, била је и у Пљевљима све до XIX стољећа.15

Њихова улога у спречавању цивилне власти да вршизлоупотребе често је, па и у XVIII стољећу била на зави -дном нивоу. У дјелокруг рада мутеселима спадали су:скупљање пореза; утјеривање дуга; привођење оптуженикасуду, затварање и пуштање ухапшених; спровођењекриваца у Травник који је у XVIII стољећу био сједиштебосанских намјесника; извиђања и испитивања; укори имање казне; увођење у посјед; регулисање брачних права;

6 У Академији наука и умјетности Босне и Херцеговине (даље: АНУ БиХ) налазе се бројни османски документи за XVIII стољеће. То су:Muhimme (M.d.), Maliye (Mal.d.), Ahkam (A.d.) и Šikayet defterleri (Š.D.). Ови документи и дефтери су регистарски означени. То су фотокопиједокумената из Bašbakanlik aršivi из Истанбула. Дио ових дефтера се у копијама може наћи и у Оријенталном институту у Сарајеву. Регеста зацитирану архивску грађу превео је сада већ рахметли проф. Абдулах Полимац. АНУ БиХ, Š. d. I, инв. бр. 85, бр.док. 196 24/4 1156/ 1743. годину,фотокопије и регеста (даље: f. r.)

7 АНУ БиХ, Š. d. III, инв. Бр. 85 /I, бр. док. 683 1192/ 1778. f.r. 8 Ahmed S. Aličić, Uređenje Bosanskog ejaleta od 1789. do 1878. godine, Sarajevo 1983, 27.9 H. Šabanović, Bosanski pašaluk, 230.10 Hazim Šabanović, Popis kadiluka u Evropskoj Turskoj od Mostarca Abdullaha Hurremovića, Glasnik Hrvatskog zemaljskog muzeja u Sarajevu,

br. LV, 1942, Sarajevo 1943, 314.11 Toma Popović, Kad je sedište hercegovačkog sandžaka premešteno iz Foče u Plevlja, Prilozi za orijentalnu filologiju, X – XI/1960 – 61, Sarajevo

1961, 271; Е. Мушовић, Муслимани, 88.12 Милан Васић, Градови под турском влашћу, Историја Црне Горе од почетка XVI до краја XVIII вијека, књига трећа, Титоград 1975,

506 (даље: М. Васић, Градови). 13 Evlija Čelebi, Putopis, odlomci o jugoslavenskim zemljama, Preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1996., 36, 397 (dalje:

E. Čelebi, Putopis).14 Ibidem, 399.15 Hamdija Kreševljaković, Muteselimi i njihov djelokrug, Izabrana djela, knj. I, Sarajevo 1991, 241/241.

150 ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У XVIII СТОЉЕЋУ

поправка јавних грађевина, примање молби оштећенихстрана; распродаја оставине, издавање потврда за сло -бодно кретање, правна заштита еснафа и друге све стварикоје су биле од општих потреба.16 То нам даје и одговорзашто су се оштећени људи из пљеваљског кадилука, каои других мјеста, без обзира на конфесионалну припа -дност, током XVIII стољећа често представницима властижалили на многе неправде и релативно брзо добивалиодговоре на тражене захтјеве или приговоре. Управо сумутеселими тјерали цивилну администрацију и кадије(судије) да буду ажурнији.

О становништву и познатијим породицамаПљеваља и пљеваљског кадилука у XVIII стољећу

Током цијеле османске владавине Пљевља и његоваоколина била је насељена православним и муслиманскимстановништвом. Процес преласка на ислам домаћегстановништва био је посебно евидентан у другој поло -вини XVI стољећа. То нам потврђују и османски пописнидефтери тога времена. Тако нпр. у пописном дефтеру из1585. године наводи се да је нахија Кукањ обухватала:касабу Пљевља (Ташлиџа) са околних 110 сеоских насеља,девет мезри (ненасељених посједа), 28 чифтлука и трипосебно удружена посједа. Даље се види да је таксативнонаведен 1891 посјед различите величине и прихода. Одтога су 866 биле баштине, а 672 чифтлука. Припаднициисламске вјере били су уживаоци над 1534 посједа, апреосталих 348 припадало је хришћанима. Исто тако сеу поименичном попису људи према конфесионалнојприпадности наводи да је 82% било муслиманско, а 18%хришћанско становништво.17

У истом дефтеру уписана је и нахија Поблатје(Поблаће). Она је била знатно мања и обухватала је 29сеоских насеља, једну мезру, шест чифтлука, један земин(већи комплекс обрадивог земљишта који нема статус нибаштине ни чифтлука), те других мањих врста посједа.У овој нахији пописом из споменуте 1585. године наводисе укупно 147 баштина и 105 чифтлука. Власници надовим посједом били су 51 хришћанин и 201 муслиман. Иовде је исказан процентуални однос муслиманског иправославног становништва у омјеру 84% муслиманског,према 16% хришћанског становништва.18

У наредном XVII стољећу усљед бројних ратова изаразних болест (куга), као и у другим дијеловима босан -ског ејалета тај омјер се помјерио у корист хришћана.Султанови поданици исламске вјере су као и из другихкадилука и санџака често били војно ангажирани. Прили -ком ратова су губили животе и били заробљени, тенајчешће и остајали у новој средини. Куга у пљеваљскомкадилуку харала је и у XVIII стољећу. Посебно је великиброј људи од куге умро између 1729. и 1739. године. Најви -ше смртних случајева било је у урбаним срединама.19

Све је то допринијело да већ у првим деценијамаXVIII стољећа у пљеваљском кадилуку се смањи бројчанои процентуално муслиманско у односу на немуслиманскостановништво. Иако су припадници ислама скоро уцјелости били људи домаћег поријекла, неки путописциих спомињу под именом „Турци“.20 Очито се радило о

ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У XVIII СТОЉЕЋУ 151

16 Ibidem, 245.17 ANU BiH, Opširan popis hercegovačkog sandžaka, br. 44/II од стране 197. Наведени дефтер превео је др Ахмед С. Аличић научни савјетник

Оријенталног института из Сарајева. (даље: A. S. Aličić, Opširan popis).18 Ibidem, 197.19 Богумил Храбак, Кужне радње у Босни и Херцеговини 1463 – 1800, Историјски зборник, год. II, бр. 2, Бања Лука 1981, 27/28.20 Др Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика XV-XVII вијека, Београд 1961, 173 (даље: Р. Самарџић,

Београд и Србија).

Сл. 1 – Прва страница Кур’ана Хусеин-паше Бољанића (1571)

неупућености странаца, какви су били и поједини францу -ски путописци. У ово вријеме, без обзира на конфесио -налну у националну припадност сви султанови поданицису се звали једним именом – Османлије. То име су узелипо оснивачу династије и државе емиру Осману још одбитке код Бафеона 1301. године.21 Међутим, сви народи иконфесије које су признавале власт османског султаназнали су шта су по националности. Тако је било и садомаћим муслиманским становништвом. О томе нам го -воре бројни османски, али и документи из других архива.22

Да су истакнутији становници пљеваљског крајабили везани за родно мјесто и бринули се о људима којису живјели у овом кадилуку, говори нам и примјер осни -вача касабе Пљеваља Хусеин–паше Бољанића. Он је каоистакнута личност Османског царства успио да својимвезама испослује код султана Селима II (1566 – 1574)извјесне повластице за сво становништво овога краја безобзира на вјерску припадност.23 Те повластице су важилеи у наредним стољећима. Вјероватно да је и то утицалона већу насељеност овога краја. То су примијетили и многисавременици који у својим дјелима наводе константноповећање броја кућа током цијелог XVII и XVIII стољећа.Од почетних неколико десетина 1806. године Пљевља суимала између 5.000 и 6.000 становника.24 У самом градубило је већинско муслиманско становништво, а грађевинесу као и у другим сличним срединама грађене у оријентално-исламском стилу. То наглашавају бројни путописци,нарочито из XVII стољећа. Такав изглед Пљевља сузадржала и у XVIII стољећу. У цијелом османском периодуу овом крају били су са својим вјерницима православнисвештеници (попови и калуђери).25

Вјероватно да дијелећи исту животну судбину и безнеког јачег спољњег утицаја ни у документима, ни одстране неких савременика се нигдје не наводе међусобнисукоби људи овога краја. Подједнако су од представникалокалне власти изложени разним неправилностима.Вјероватно да је и то утицало на међусобну солидарности поштовање. Међутим, подјела се осјећала према мате -ријалном стању појединаца и цијелих породица.

У XVIII стољећу међу најистакнутијим породицамаиз Пљеваља били су Селмановићи. Њихово богатство

настало је захваљујући појединим члановима који субили на истакнутијим цивилним и војним државнимположајима, како на територији Босанског ејалета, такои у другим покрајинама Царства. Захваљујући угледу имоћи, чланови ове породице су увећавали свој угледженидбено – удадбеним везама са сличним породицамаи из других мјеста босанског ејалета.26 Као санџакбегхерцеговачког санџака 1703. године био је Сулејман –паша Селмановић. У документима се наводи да је био упоодмаклој старосној доби, али и цијењен од оних који суга познавали као врло честиту особу. Чим је именован наовај положај Дубровачка република му је, по традицији,послала свога изасланика (елчија) са уобичајенимпоклонима. Као и у ранијим случајевима основни циљпосјете дубровачког изасланика био је да у име својевладе добије од Сулејман – паше писмену потврду на ранијестечене привилегије које им је дао његов претходникРеџеп-паша Шеић. Из писменог извјештаја сазнајемо даје аудијенција овог неименованог дубровачког посла -ника код новог херцеговачког санџакбега прошла веомасуздржано.27 Из непознатих разлога Сулејман–пашаСелмановић се на положају херцеговачког санџака ниједуго задржао. Да ли су у питању биле његове године илинеки пропусти на основу досадашњих извора непознатонам је.

У каснијем периоду имамо далеко више података одругим угледним члановима ове породице. На основуархивске грађе знамо да је породица Селмановић у XVIIIстољећу била господар нахије Дробњак. Одатле су имдолазили велики приходи. Међутим, имали су и бројнихпотешкоћа. Наиме, становништво Дробњака је показивалосталне знаке незадовољства према властима и томанифестовало у разним облицима кроз недисциплинуи непослушност. Због тога је 1705. године други члан овепородице Мустафа–паша Селмановић био присиљен даоружаном силом покори ово немирно племе, те данаплати уобичајене прописане порезе.28

Двије године касније у документима османскепровенијенције спомиње се и Сулејман–пашин унукМехмед. Посебну пажњу Мехмед-бег Селмановић јескренуо на себе двије деценије касније. Наиме, 1725.


21 Халил Иналџик, Османско царство,класично доба 1300 - 1600, Београд 2003, 9.22 Бројна архивска грађа која говори о Бошњацима као народу под овим именом се налази у Архиву Предсједништва владе у Истанбулу

(Bašbakanlik aršivi), Државном архиву у Дубровнику, у архивима Босне и Херцеговине. Ко су и шта су Бошњаци погледати рад академика ВасеЧубриловића: Порекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини, Одабрани историјски радови, Београд 1983.

23 М. Васић, Градови, 551.24 Ibidem, 527.25 Ibidem, 538, 548.26 Husnija Kamberović, Begovski zemljišni posjedi u Bosni i Hercegovini 1878. – 1918. godine, Sarajevo 2003, 72 (даље: H. Kamberović, Begovski

zemljišni posjedi).27 Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ) у Београду, Заоставштина Јована Н. Томића, ред. бр. 941, сигн. 8711/VI, а/20,

извјештај, Сплит 29. децембра 1703. године (даље: Томићева заоставштина).28 Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу, Београд 1930, 25 (даље: А.

Лубурић, Дробњаци).

године одбио је наређење централне османске владе(Порта) из Истанбула да преузме дужност заповједника(мухафиза) тврђаве Бихаћ. Био је то разлог да се и јавноодметне од легалне власти и побјегне у шуму.29

Тако недолично понашање једне истакнуте лично -сти и члана угледне породице изазвало је незадовољствоПорте. Три године касније из Истанбула је стиглонаређење да се сва имовина Мехмед–бега Селмановићакоја је била процијењена на 5 546 гроша* конфисикује, аон у што краћем периоду ухвати и спроведе босанскомдивану.30

Шта се у наредном периоду дешавало са овомличношћу није ми познато. Међутим, таква дешавања субила присутна и у другим покрајинама Царства са поје -диним угледнијим личностима и члановима познатијихпородица. Често су тим одметницима од централне владе

не само османске власти враћале конфисковануимовину, него су не ријетко бивши одметници билиименовани и на високе положаје. Такав случај био је и саМехмед–бегом Селмановићем. Зато нас и не изненађујеподатак да га Дубровчани 1741. године спомињу каоновог херцеговачког санџакбега. По традицији су и њемупослали изасланика. Овога пута био је то ДубровчанинОрсат Ћеруно. Он је са поклонима дошао новом санџак -бегу у родна му Пљевља. Приликом разговора, дуброва -чки изасланик је сада већ од Мехмед–паше Селмановићатражио обећање да ће трговцима Републике св. Влаха,како је било друго име за Дубровачку републику у свимневољама изаћи у сусрет и помоћи им.31

За разлику од дједа Сулејман–паше, Мехмед–паша је повјерени положај користио и за брже личнобогаћење. Најбољи начин за остварење овога циља видио


29 АНУ БиХ, М. д. 9915/87 – 2, концем мухаррема 1138. (око 8. октобра 1726. године).* Прерачунато у тадашње акче по важећем курсу то је износило 227.558 акчи. То је представљало велико богатство за тадашње вријеме.30 Ibidem, Mal. d. I, инв. Бр. 114а, 2969/ 51 – 1, 2. зил – хиџџета 1141 (30. јуни 1728. године f. r.)31 Државни архив у Дубровнику (даље: ДАД), Пријеписи 18 – 186 б 1, серија XXVII, подсерија 4, св. 1, док. 14, 9. мај 1741. године.

Сл. 2 – Кућа (резиденција) паша Селмановића, у пољу - Шеварима, грађена вјероватно 1554. годние.

је у добрим трговачким односима са Дубровчанима.Изгледа да је то веома успјешно радио јер се као особа упоодмаклој старосној доби спомиње и 1768. године.Наиме, тада га централна влада именује на положајзамјеника (кајмекама) босанског везира у Травнику.32

Било је то велико признање не само за Мехмед – пашуСелмановића и његову породицу, него и за цио пље -ваљски крај.

Његови синови Мустафа-паша и Смаил-бег наста -вили су каријеру очевим стопама. Године 1785. Мустафа-паша је слиједећи породичну традицију именован наположај херцеговачког санџакбега. У документима из1791. године наводи се као заповједник османске војскекоја је прогонила албанске одметнике на простору СтарогВлаха (Сјеница), Пљеваља, Пријепоља, Нове Вароши идругих сусједних мјеста.33 Учествујући у тој акцији, запао јеу дугове чија је висина износила 9.199 гроша. За тадашњеприлике био је то велики новчани износ. Прије смрти успиоје дужницима вратити око 1.000 гроша. У међувремену јеумро, па су зајмодавци од његових насљедника захтијевалида им из пашине оставштине врате дуг.34

Други Мехмед-пашин син Смаил-бег био је упериоду од 1778. до 1782. године са краћим прекидиматакође на положају херцеговачког санџакбега. Иако јебио на положају херцеговачког санџакбега, што значи даје био у звању паше, босански намјесници га у својимписмима титулишу као дробњачког заима.35 Из наведе -них података видимо да су чланови породице Селмановићиз Пљеваља у више наврата, током XVIII стољећа билина положајима херцеговачких санџакбегова. Вјероватноје један од разлога због којих их османске власти именујуи то што су поријеклом из Ташлиџе, сједишта санџак -бегова херцеговачког санџака, те су били и добри позна -ваоци прилика у овом дијелу покрајине.

Ништа мање по свом богатству и угледу у XVIIIстољећу нису заостајали ни чланови породице Ченгића.36

Према доступним подацима, чланови ове породице су сеу пљеваљски кадилук населили у задњим деценијамаXVIII стољећа. По истим османским изворима, један диоЧенгића се населио у Пљевљима, а други дио уБољанићима.37 Међутим, њихов боравак у Ташлиџи датиразнатно раније. Наиме, као угледна бошњачка беговскапородица, слично другим из овога времена, имала је иста -

кнуте појединце на свим важнијим државним и војнимположајима. Већ у првим деценијама XVIII стољећа уПљевљима као херцеговачки санџакбег (мутесариф)боравио је Дурмиш-паша Ченгић. Он је повјерену мудужност обављао 1712. године. На том положају насли -једио га је годину дана касније (1713.) брат Бећир-паша.Три године касније (1716.) исту дужност обавља и Дурмиш-пашин син Омер-паша. Дужност херцеговачког санџакбегаБећир-паша по други пут обавља 1722, а посљедњи трећипут 1736. године. Исте 1736. године је по наређењуцентралне владе из Истанбула извршио општу војнумобилизацију у свом санџаку, те са мобилизиранимјединицама из других дијелова Босанског ејалета отишаона руски фронт. У бици против руске војске код Очакова(Озије) 14. јула 1737. године са бројним официрима ивојницима живот је изгубио и Бећир-паша Ченгић.38 Нањегово мјесто Порта је 1738. године именовала Мурат-пашу Ченгића. Посљедњи члан ове породице која је уXVIII стољећу дала херцеговачког санџакбега био јемлађи син Бећир-паше, Џафер-паша. Он је на повјеренуму дужност дошао 1755. године.39

Из напријед наведеног се може видјети да суЧенгићи још у првој половини XVIII стољећа били послужбеној дужности у главном граду херцеговачкогсанџака, те да је то вјероватно и разлог њиховог сталногнасељавања у пљеваљски кадилук у другој половиниистог вијека. Интересантан је и податак да се Ченгићинасељавају у овај крај управо у вријеме када је другастаросједилачка пљеваљска породица Селмановића билау другој половини XVIII стољећа у пуној политичкој иматеријалној моћи. Који су разлози утицали на долазакЧенгића у пљеваљски крај тога времена из доступних мидокумената не могу да дам прецизнији одговор. Но,неспорна је чињеница да су чланови породица Селма -новића и Ченгића из Ташлиџе у XVIII стољећу билипознати, а често и присутни на политичкој и војнојпозорници цијелог Босанског ејалета, као најистуренијеосманске покрајине у њеном европском дијелу Царства.

Што се тиче података о другим породицама које суу XVIII стољећу биле насељене у касаби Ташлиџи (Пљевља),као и истоименом кадилуку, простор и вријеме ми недозвољава да се нешто шире осврнем на њих. Најброј -није податке имамо о муслиманским породицама овогакраја из једне ћефилеме (узајамног јамчења) која је


32 Dr Safvet-beg Bašagić, Znameniti Hrvati, Bošnjaci i Hercegovci u Turskoj carevini, Zagreb MCMXXXI, Izvanredno izdanje Matice hrvatske zagodinu 1931, 47 (даље: S. Bašagić, Znameniti).

33 Ibidem, 56.34 АНУ БиХ, Š.d. VI, инв. Бр. 85/ III, ред. бр. 708 VI 1567/1 1212/ 1797. f.r.35 S. Bašagić, Znameniti, 70.36 H. Kamberović, Begovski zemljišni posjedi, 289.37 Hamdija Kreševljaković, Čengići, prilog izaučavanju feudalnih porodica u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1950, 10 (даље: H. Kreševljaković, Čengići).38 Enes Pelidija, Banjalučki boj iz 1737. – uzroci i posljedice, Sarajevo 2003, 215 (dalje: E. Pelidija, Banjalučki boj).39 H. Kreševljaković, Čengići, 17 – 20.

настала 1809. године.40 Иако се подаци о њима наводе упрвој деценији XIX, управо нам она најдиректније говорио њиховом постојању у претходном XVIII стољећу.

Када је ријеч о православним породицама овогакраја, најпотпуније податке дао је Андрија Лубурић пишућио дробњачком племену.41 Да бих избјегао понављања илипреопширна објашњења опредијелио сам се да абецеднимредом наведем све породице које су ми познате да суживјеле у Пљевљима и његовом кадилуку током XVIIIстољећа. Уз неке сам дао само кратка објашњења поједи -них чланова тих породица. Такође сам у загради ставиогодину када се по мојим истраживањима или подацимаиз дјела других аутора први пут наводе. Као што се видинајвише ће их бити из споменуте ћефилеме пописапљеваљских породица из 1809. године.

Током XVIII стољећа у Пљевљима (Ташлиџи) ипљеваљском кадилуку живјели су Абазовићи (1809). Узадњим деценијама XVIII и првим годинама XIX стољећачлан ове породице по имену Дервиш био је у звању алемдара(бајрактара). Сљедеће породице су: Абдулахефендићи(1809), Агићи (1809), Ајановићи (1809), Ахмедагићи(1809), Арап (1809), Арамара (1809), Арнаут (1809),Авдиефендићи (1809), Бавчићи (наводе се срединомXVIII ст.). Име је добила по мјесту становања у селуБавчићи.42 Затим слиједе породице Бећирагићи (1809),Бећировићи (1809), Бехло (1809), Бједићи (1809),Бевабовићи (1809), Бешлије (1809), Бирча (1809), Биргал(1809), Бишчевићи (1809), Бојаџићи (1809), Бојић (1809),Босто (вић) (1809), Брашнић (1809), Бугарин (1809),Булић (1809), Бунак (1809), Цетињанин (1809), Ћатић(1809), Ћехајић (1809), Ћопо (1809), Ћулах (овић) (1809),Чаушевић (1747), Чанковић (1809), Челебић (1809), Ченго(1809), Ченгић (1777), Чибукчије (1809), Чизмо (1809),Чакар (1809), Чоле (1809), Чорбаџић (1809), Чутура(1809), Далкрлич или Далкилис (тешко за читање 1809),Делиахметовић (1809), Дурутљанин (1809), Делић (1809),Дробљен (1809), Дрнда (1738), Дунџеровић (1809),Дураковић (1809), Дурмишевић (1809), Ђубела (1809),Ђуловић (1809), Џафербеговић (1809), Џаферефендић(1809), Џамбас (1809), Џанковић (1809), Џеро (1809),Џериз (1809), Џесо (1809), Џораз (1809), Готовуша(1809), Гулшен (1756), Хабиб (1809), Харбић (1809),Хаџиавдић (1809), Хаџић (1809), Хаџиомеровић (1750),Хаџовић (1809), Хаџихајдаревић (1809), Хаџикадровић(1809), Хафо (1809), Халваћ (1809), Хамдић (1809),Хазнадаревић (1809), Хоџић (1809), Хоро (1809), Хот(1809), Хулуси (1809), Хусеиновић (1809), Ибрахимагић

(1809), Иглица (1809), Јахић (1809), Јахјабеговић (1809),Јахумић (1809), Јакић (око 1770), Јамаковић (1809), Јарац(1809), Јауковић (око 1740), Јазавац (1809), Јордамовић(1809), Јовашевић (1809), Качар (1809), Кадрибашић(1809), Кадрић (1809), Калајџија (1809), Камбер (1809),Караибрахимовић (1809), Катана (1809), Казаз (овић)(1809), Каваз (овић) (1809), Керимовић (1809), Кириџић(1809), Књажевић (1809), Коџо (1809), Каралић (1809),Кордић или Корда (1809), Костић (1809), Кртица (1809),Кошто (вић), (1809), Кучук (1809), Кујунџић (припадниции православне и исламске вјере 1640), Кулин (1809),Куло (1809), Купузис (?) (1799), Куловић (1809), Курдић(1809), Куртовић (1809), Лаушевић (1809), Лека (1809),Лоша (1809), Лучић (1809), Мечка (1809), Мехмедбашић(1809), Мерардин (1809), Мисирлић (1809), Митровић (упрвим годинама XVIII стољећа), Мисирлије (1809),Мусић (1809), Мушчић (1809), Наловић (1809), Намгалија(1809), Никшићанин или Нишић (1809), Новаковић,,Нововарошанин (1809), Нухановић (задња деценијаXVIII стољећа), Пајевић (1809), Пањо (1809), Пелидија(1809), Појатић (1809), Поробић (1809), Пузо (1809),Радовановић, Реџовић (1809), Рончевић (у кориштеномдокументу из 1809. године мисли се на припадникеисламске вјере), Ружић, Сачевић (1809), Садиковић (1809),Сајићамац (1809), Самарџије (1809), Сарач (1809),Сарван (1809), Сеферовић (1809), Селимбашић (1809),Селимпашић (1809), Селимовић (1809), Селмановић(1703), Сијарчић (1805), Силендрке (1809), Синџеровић(1809), Слијепчевић (1809), Смрка (1809), Софић (1809),Спужанин (1809), Србљановић (1788), Струњаш(огранак породице Србљановић), Сујић (1809), Сујолџије(1809), Суџука (1809), Сурулиз (1809), Табаковић (1809),Таловић (1809), Телачевић (1809), Темимовић (1720),Тиро (1809), Токмо (1809), Топаловић, Туцо (1809),Турко(вић) (1809), Шабанија (1809), Шаћировић (1809),Шахиновић (1809), Шеховић (1809), Шеро (1809),Шешанић (1809), Шкапара (1809), Шолда (1809), Шуле(1809), Вајзовић (1809), Велић (1809), Велијагић (1809),Влаховљак (1809), Вучинић (1750), Урлах (1809),Узуновић (1809), Ужичанин (1809), Зарубице, Жетицеили Жетвице (?) (1809), Златаревић (1809), Зуко(вић)(1809) и Жига (1809).

Када упоредимо наведене породице Пљеваља ињегове околине из XVIII стољећа са породицама које иданас живе на територији пљеваљске општине, долазимодо интересантног сазнања. Наиме, и поред бројнихмиграција насталих у разним временима и поводима у


40 Завичајни музеј у Пљевљима, инв. бр. 24/21, документ је писан 15. августа 1809. (3. реџепа 1224.). Овом приликом се захваљујемцијењеној колегиници Деспи Косорић која ми је уступила овај документ.

41 А. Лубурић, Дробњаци, на више страна у наведеној књизи.42 Ibidem, 97.

већини и данас потомци тих фамилија живе на терито ријипљеваљске општине. Такође се може примјетити данаведена презимена у највећем броју случајева имајуславенско поријекло. То значи да се ради о аутохтономстановништву овога краја. Исто се односи и на многепородице у којима презиме асоцира на османско–турскопоријекло. Но, за боље познаваоце то значи и да су некепородице добиле презимена по занимању њихових предака.То се може казати за Ајановиће, Бојаџиће, Ћатиће,Ћулаховиће, Чаушевиће, Чизме, Чорбаџиће, Чутуре,Халваће, Хазнадаревиће, Качаре, Калајџије, Кавазовиће,Кириџиће, Кујунџиће, Сараче, Сујолџије, Табаковиће идруге. Један дио породица из наведеног списка носипрезиме по поријеклу мјеста одакле потичу, а највећи бројих је вјероватно по именима родона челника и занимања.

Тако на примјер, Ајановићи су добили презиме посвојим прецима који су обављали ајанску службу. Убосанском ејалету у чијем се саставу налазио и пљеваљ -

ски кадилук током вишестољетне османске владавине,ајани су били богати и угледни људи. Они су обављалибројне послове у административној и војној служби.Међутим, најважнији ресор њиховог пословања било јеразрезивање и убирање пореза. Најчешће су били посре -дници између нижих и виших представника османскеуправе.43 Међутим, у пљеваљском кадилуку из XVIIIстољећа које се нису презивале Ајановићи, а обављале суајанске послове. Једна од њих била је и породицаХазнадаревић. Чланови ове породице су у наведеномпериоду били управо познати по обављању ајанске службе.Један од њих био је и ајан Алија. Он се у османскомдокументу из 1780. године спомиње као пљеваљскиајан.44 Користећи повјерену им службу, ајани су највећидио пореза пребацивали на оне које није имао неко јачида заштити. То се подједнако односило и на муслимане ина немуслимане.45 Међу породицама поред којих се ненаводи година када се први пут у документима или лите -


43 Avdo Sućeska, Ajani, prilog izučavanju lokalne vlasti u našim zemljama za vrijeme Turaka, Naučno društvo SR Bosne i Hercegovine, Djela, knj.XXII, Odjeljenje istorijsko – filoloških nauka, knj. 14, 22 / 3 (даље: А. Sućeska, Ajani).

44 АНУ БиХ, Š. d. Инв. Бр. 85/II, ред. бр. док. 38 161 1 1194/1780. f.r.45 A. Sućeska, Ajani, 191.

Сл. 3 –Детаљ михраба Хусеин-пашине џамије (1571)

ратури спомињу су и оне које немају датума. Те породиценаведене су на основу усменог народног предања. Прематоме се није могла ни навести година њиховог споми -њања у документима.

Такође се из наведеног списка може примјетити даједан дио старосједилачких пљеваљских породица подистим презименом живи и у другим санџацима која субила у саставу тадашњег Босанског ејалета. Како суПљевља од 1576. до 1833. године била службено сједиштеХерцеговачког санџака, вјероватно су у разним време нимаи поводима поједини чланови породица из других мјестадолазили у Ташлиџу било као службеници, занатлије,трговци или другим пословима. Многи од њих су се трајнонаселили, а временом њихови потомци су посталистаросједиоци. Није искључена ни могућност да супојединци у пљеваљски крај долазили не само због посла,него и бјежећи из свог краја због неких преступа илиосвете. Они су у пљеваљском кадилуку налазили сигурности мир, те се трајно насељавали. Сви ти поје динци и њиховефамилије су временом губили контакт са старим крајем, тесу се почели осјећати аутохтоним становништвом.

Према опису аустријског конзула из Травника,урбани дио Пљеваља или Ташлиџе – како се ова касабаслужбено називала 1811. године имала је 3.000 људиисламске и 5.000 људи православне вјере.46 До овакоосјетног пада муслиманског становништва у пљеваљскомкадилуку дошло је усљед бројних ратова које је османскадржава водила са сусједним земљама. У њима су мобили -зирани и султанови поданици са територије Босанскогејалета. Чак су у овој пограничној османској покрајинина њеном тлу током XVIII стољећа вођена три рата (1714 –1718; 1737 – 1739. и 1788 – 1791). У тим ратовима било јевеликих људских губитака. Исто тако је знатан дио људи,нарочито у градовима умро усљед бројних куга.47 Сва тадешавања нису мимоишла ни пљеваљски кадилук у комеје због болести или губитка живота нестао знатан диомуслиманског становништва.

Када се зна да у првим годинама XIX стољећа уовом крају није било неких већих промјена и расељавања,наведени број градског становништва у приближнојмјери могао се односити и на задње деценије XVIII сто -љећа. У односу на друга мјеста босанског ејалета, Пљевљасу убрајана међу највеће градове (касабе) ове покрајине.Као сједиште херцеговачких санџакбегова у XVIII сто -љећу су дуже или краће вријеме боравили херцеговачкисанџакбези из XVIII стољећа. Према архивској грађи истручној литератури у наведеном периоду као херцего -вачки санџакбези били су:

Реџеп–паша Шеић (1699 – 1703);Сулејман–паша Селмановић (1703);Сејфулах–паша Тешњак (1703);Дурмиш–паша Ченгић (1712);Бећир–паша Ченгић (1713);Омер–паша Ченгић (1716);Гази Ахмед–паша Рустемпашић (1727);Рустем-бег Рустемпашић (1727);Бећир–паша Ченгић Ротајац (1735 – 1736);Мурат–паша Дурмишпашић – Ченгић (1736);Мехмед–паша Селмановић (1741); Џафер–паша Ченгић (1755); Хајдар–бег (1762); Хасан–ага Јажић (1776);Смаил–бег Селмановић (1779 – 1782); Мустафа–паша Селмановић (1785) Ебу Бекир–паша Џаферпашић (1997)

Вјероватно је посљедњи од наведених херцего -вачких санџакбегова који су у XVIII стољећу боравили уПљевљима по службеној дужности Ебу Бекир – пашаЏаферпашић био син или неки од потомака Џафер –паше Ченгић. Није искључена ни могућност да се диопородице Ченгића баш у ово вријеме стално населио упљеваљски кадилук.

Од истакнутијих личности које су живјеле упљеваљском крају, несумњиво спадају и представницисудске власти кадије (судије) и наиби (замјеник; помоћник).Од кадија које су у XVIII стољећу обављали судске послове,до сада су нам познате као кадије сљедеће личности:

Сеид Ахмед (1709);Мустафа (1715);Мехмед Садик (1725);Мустафа (1731); Ибрахим Назиф (1731);Абдуллах (1734);шејх Ибрахим (1750);Гулшени Мехмед (1757) иХалил хаџи Алија (1766)

Из османских докумената као наиби у пљеваљскомкадилуку у наведеном XVIII стољећу до сада су познати:

Абдул Фетах (1707);Мехмед Сеид Мусић (1764);Али хоџа (1768) иАхмед Неџиб (1785)


46 Hamdija Kreševljaković – Hamdija Kapidžić, Sudsko–administrativna podjela Bosne i Hercegovine početkom XIX stoljeća, Istorijsko – pravnizbornik, Sarajevo 1950, 259.

47 E. Pelidija, Banjalučki boj, 83.

Досадашња архивска грађа међу истакнутије лично -сти из реда хришћана у пљеваљском кадилуку овогавремена помиње коџобашу (знаменит – првак) Гаврила.Он се у једном османском документу из 1742. годинеспомиње као угледна личност пљеваљског краја.48 Но, заразлику од световних, духовна лица из овога времена субројнија. Из до сада објављених османских докумената оманастиру Св. Тројице наводе се:

поп Антоније, син Пајин (1734), а од игумана:Никола Богичевић (1776) иАнтоније – архимандрит (1790), те јеромонаси: Тодор Тројичанин (1714) иТодор Богичевић (1776)

Највише познатих свештених лица која се спо -мињу као калуђери су:

Саватије, син Милошевиз манастира Премћани (1705);Филотије из манастира Довоље (1716);Мојсил, син Марков из манастира Св. Тројице (1724);Михаило, син Мијушков из манастира Св. Тројице (1734);Антоније, син Паје из манастира Довоље (1735);Арсеније из манастира Св. Тројице (1735);Мојсије из манастира Св. Тројице (1735);Данило из манастира Св. Тројице (1737) иМилентије Тројичанин (1769)

Имена угледнијих привредника (занатлија итрговаца) на овоме мјесту не наводимо из разлога што сеони спомињу у поглављу које говори о привредној акти -вности Пљеваља и пљеваљског краја у XVIII стољећу.

Злоупотребе власти од стране појединих представника локалне управе

У првим годинама XVIII стољећа Османско царствоје због опадања ауторитета централне власти, те великихтериторијалних губитака у бечком рату (1683 – 1699)запало у кризу. То је резултирало повећањем порескихпотраживања, не ријетко и незаконитим путем. Мито икорупција су узели маха у свим покрајинама османскедржаве. Такво стање користили су бројни појединцилокалне управе. Сви који су иоле нешто значили у

државној служби, покушавали су да се на незаконитначин обогате. Та појава није мимоишла ни Босанскиејалет у чијем саставу се налазио и пљеваљски кадилук.Злоупотребе и незаконити поступци појединих предста -вника локалне власти биле су присутне током цијелогXVIII стољећа. Њихове посљедице подједнако је осјећалокако хришћанско, тако и муслиманско становништво.Нарочито су се злоупотребе испољавале приликом ку -пљења пореза или наметањем незаконитих обавеза.

Непосредно иза Карловачког мировног уговора(1699), становништво пљеваљског кадилука упутило јехерцеговачком санџакбегу Реџеп-паши Шеићу и кадијиТашлиџе жалбу на неког наиба (кадијин помоћник) АбдулФетаха. За оптуженог се каже да већ самом чињеницомда је родом из овога мјеста, по закону није могао оба -вљати посао наиба. Наиме, по османским законскимпрописима ни једна личност није могла обављати судскудужност не само у родном мјесту, него и у околним мјестимаудаљених до 100 км. На тај начин је дуго времена судствобило самостално у доношењу одлука, а људи којима суповјеравани судски послови, без обзира колико стручнои некорумпирано радили, нису могли остати у једномкадилуку више од двије године. Послије тога би чекалина службу гдје им се давао кадилук у некој другој по -крајини Царства.49

Поштовање закона и законских прописа било јеприсутно на територији Османског царства све до крајаXVI стољећа. Од тада, заједно са другим класичним инсти -туцијама које су помогле да се османска држава уздигнеу ранг свјетских велесила, и судство почиње слабити. Тоје посебно дошло до изражаја у администрацији исудству XVIII, а нарочито у XIX стољећу. Већ тада јенастала народна изрека „кадија те тужи, кадија тисуди“. Овакво стање било је присутно скоро у свим мјестимапод султановом влашћу,па и у пљеваљском кадилуку.Посљедице таквог стања осјећали су нижи друштвенислојеви и муслиманског и немуслиманског становни -штва. Посебно су злоупотребе представника локалневласти биле видљиве приликом купљења пореза илинаметањем незаконитих обавеза.

Користећи несређене прилике у пљеваљском кади -луку тужени наиб Абдул фетах у овом крају чинио бројнезлоупотребе у циљу личног богаћења. Тако је нпр. 1699.године увео и разрезао незаконити порез на сво стано -вништво пљеваљског кадилука. Свјестан злоупотребеовлаштења, у свом одговору Абдул Фетах донешену одлукује правдао влади из Истанбула да је из личних средставаза потребе посла потрошио 1.880 гроша. Увођењем ове


48 М. Васић, Градови, 547.49 Халил Иналџик, Османско царство, класично доба 1300 – 1600, Београд 1974, 99 – 108; Jozef Matuz, Osmansko Carstvo, Zagreb 1992, 63;

Branislav Đurđev, O uticaju turske vladavine na razvitak naših naroda, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine, god. II, Sarajevo 1950, 51 - 59.

незаконите дажбине кроз њену наплату је желио надо -кна дити потрошени новац.50

Вјероватно, уважавајући његове разлоге, изгледада због ове незаконитости није кажњен. То се види изжалби, које против њега становништво пљеваљског кади -лука подноси вишим инстанцама власти у нареднимгодинама. Тако у једној жалби из 1707. године, цјелокупностановништво пљеваљског кадилука, обраћа се тадашњемнамјеснику босанског ејалета Сирке Осман – паши, као ихерцеговачком санџакбегу и пљеваљском кадији. Пље -вљаци од наведене личности траже заштите од Абдул Фетахакоји је својим сплеткама постао права напаст за цијели крај.51

Нико од позваних на изнесене оптужбе нијереагирао. Тек послије треће жалбене представке из 1709.године коју је становништво пљеваљског краја упутилоцентралној влади у Истанбул (Порта) као највишој држа -вној инстанци, у којој се наводе конкретни подаци какои од кога Абдул Фетах узима мито у новцу који дијели сапојединим локалним службеницима, пљеваљски кадијаприморан је да против оптуженог предузме потребнемјере. Абдул Фетах је као оптужени позван на суд, а кадија,чије име се у документу не наводи, доноси одлуку да сеоптуженом суди по закону (кануну).52 Како и на коју јеказну осуђен, из доступних докумената нам није познато.Међутим, на основу архивске грађе која се односи наПљевља и пљеваљски крај из првих година XVIII стољећавиди се да оптуженик није више био на мјесту наибапљеваљског кадилука. Неколико година касније његовоиме сусрећемо у документима из којих се види да службунаиба обавља у новопазарском кадилуку, те да и у новојсредини наставља са бројним незаконитим поступцима.

Користећи несређено стање Османског царства иззадњих деценија XVII и првих година XVIII стољећа којеје настало усљед дуготрајног бечког рата (1683 – 1699)незаконити поступци су били присутни и код личностикоје су обављале високе цивилне и војне послове. Тако сестановништво пљеваљског кадилуку 1707. године жалиловлади у Истанбулу на тадашњег херцеговачког санџакбегаСејфуллах – пашу. У поднесеној тужби оштећени истичуда је још прије непуне деценије 1698/1699. године на имебедели конака (порез на становање) и бедели нефира(порез за ослобађање од војне обавезе) незаконито узео1300 гроша. То је по тадашњем курсу износило 247.000акчи. Споменути санџакбег је ову незаконитост правдао

потребом за исхрану војске.53 Поступајући по жалби, судје донио одлуку да се незаконити новац врати и даСејфулах-паша из личних новчаних средстава надокнадиштету свима онима од којих је узео не само новац, него ихрану. Сматрајући да му нико ништа не може, па ни суд,на донешену пресуду паша се није освртао. Желећи пока -зати колико је моћан, те да је и изнад судских пресуда,исте 1707. године наредио је да се поново у пљеваљскомкадилуку на име пореза бедели конак од локалног стано -вништва наплати 580 гроша. За тај посао одредио јеједну неименовану личност која се у документима наводикао мубашир (изасланик) која је у пашино име требалаод становништва прикупити наведени новчани износ.54

Истовремено је безаконито почео хапсити појединеугледније личности и од њих на име пуштања на слободутражити новац који је завршавао у његовим џеповима.Желећи да се пред својим претпостављеним оправда збогнезаконитих и нечасних поступака, користио је свеприлике да о тим ухапшеним, али и неким другим угле -днијим људима пљеваљског краја за које је претпо -стављао да су му ненаклоњени, пише вишим инстанцамакао о негативним особама. То је посебно радио у кореспо -денцији са Истанбулом. Посебно је негативан став имаопрема образованијим људима (улеми). О њима је изми -шљао разне негативне приче.55 Тако је покушавао даприкрије своје незаконите поступке. Иако је са вишестране о томе обавијештена и Порта, централна владаније ништа предузела да се такве незаконитости сузбију.

Слично су поступали и други представници локалнеуправе. Приликом прикупљања редовних пореза, османскичиновници су бесплатно коначили и хранили се на теретстановништва онога мјеста у коме би боравили. Томприликом су без икакве накнаде од више села узималихрану, сијено, сламу и све друго што су сматрали да им јепотребно. Осим натуралног потраживања на име новчанихпореских износа, узимали су веће суме новца, него штоје то законом прописано. Не ријетко је та сума незако -нитог новца износила од 1.000 до 1.200 гроша.56

Као и у појединим другим покрајинама Царства иу босанском ејалету је у ово вријеме забиљежено да сустановници појединих села у настојању да избјегну тежапореска оптерећења ишли у друге крајеве османскедржаве који су били познатији по поштивању законскихпро писа. Одлазак радно способних људи са имања која


50 АНУ БиХ, Ш. д. инв. бр. 36/2 - 92, ред. бр. док. 27 1110/1699. ф.р. 51 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 139/V, 26/I, ред. бр. док. 114 1119/1707. f.r. 52 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 407/1, ред. бр. док. 422 1121/1709. f.r. 53 Dr Avdo Sućeska, Novi podaci o nastanku i visini taksita u Bosni, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu, br. 10/2, X/II, Sarajevo 1974, 136/7

(даље: A. Sućeska, Novi podaci).54 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 311/2, ред. бр. док. 343 1119/1707. f.r.55 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 299/1, ред. бр. док. 331 1118/1707. f.r.56 АНУБиХ, Š. d. Инв. бр. 92 481, ред. бр. док. 506 1122/1710. f.r.

су до тада обрађивали, имало је вишеструке негативнепосље дице. Напуштена имања није имао ко да обрађује,па су спахије (тимарници и заими) оставши без раднеснаге били лишени прихода са тих имања која су им наиме војне службе дата од стране државе. Истовременоштету је имало и Османско царство које је остајало бездотада шњих редовних пореских прихода. Све су товидјели и осјећали и носиоци саме власти који о тимпојавама и сами пишу.57 Наведена догађања била суприсутна и у пљеваљском кадилуку.

Посебно је то дошло до изражаја у дробњачкојнахији. О томе постоје сачувана свједочанства из срединеXVIII стољећа. Остајући без радне снаге, а то значи и безприхода у пољопривредним произовидима, стоци иновцу, власници чифтлука (приватни посјед) познатијипод заједничким именом чифтлук сахибије (господари;власници чифтлука) доводили су људе из других крајевакоји су тражили запослење и трајно се насељавали.Најчешће су ти људи и сами били из пасивнихпривредних крајева. Тако је средином XVIII стољећа ипочело са насељавањем албанског становништва успоменутој нахији. Но, убрзо су настали неспоразумикоји временом прерастају у отворене сукобе измеђустаросједилачког и новопридошлог становништва. Упојединим моментима међу њима је долазило дофизичких обрачуна, па и убистава. О свему томе постојебројни подаци које дробња чка раја истиче у жалбамапредставницима османске власти. У правилу, поредуказивања на све узроке погор шаног стања, старо -сједиоци Дробњака траже од власти да их заштити одноводосељених породица.58

Схватајући потешкоће у којима се налазило дро -бњачко старосједилачко становништво, а бојећи се итежих посљедица, централна влада из Истанбула је брзореаговала. Она је наредила власницима чифтлука дасвоје посједе дају на обраду онима који су и ранијеобрађивали њихова имања, а не људима и породицамакоје су недавно доведене са стране.59 Образложење заовакву одлуку налази се у шеријатским прописима покоме земљу (посједе – оп.) треба да обрађују старији ужи -ваоци, ако се обавежу да ће испунити законом прописанедужности. Поштујући одлуку Порте која је у то вријемедонекле ојачала свој ауторитет, власници чифтлука суприхватили да њихова имања обрађује и користи старо -сједиоци, а новодосељене албанске породице су се вратилеу крајеве одакле су и дошле.

Како је средином XVIII стољећа у више мјестаБосанског ејалета дошло до отворених побуна, прије свегамуслиманског становништва против представника локалневласти (1747 – 1757), та се несигурност осјећала и у пље -ваљ ском кадилуку. У овим неизвјесним годинама таквостање поново користе поједини представници локалневласти за незаконите поступке. Из жалбе која је упућенана Порту, цјелокупно становништво касабе Ташлиџе сежали на неког Мустафу и Омера. У писменој представцицентралној влади, људи их оптужују да су са својимистомишљеницима некажњено пљачкали поједина дома -ћинства, од људи отимали стоку и новац, а за своје поступкенису никоме одговарали. То је и разлог да многе поро -дице из касабе Пљевља спас потраже сељењем у другесигурније кадилуке.60

Године 1750. у селу Крушеву домаће муслиманскостановништво је покушало да дио својих пореских обавезапребаци на немуслимане. О томе је тадашњи пљеваљскикадија шејх Ибрахим писао Рамадан – аги, припадникувојног (спахијског) реда. Он је сматрао да ову појаву штоприје треба спријечити и путем закона натјерати порескеобвезнике да према држави измире своју обавезу.61 Тимеје отклоњен још један незаконити поступак.

Слично је било и са пребацивања пореза са једнекатегорије становништва на другу. У османском доку -менту из 1746. године мутесариф херцеговачког санџаканезаконито је од становништва пљеваљског кадилука наиме потребе за исхраном узео 700 гроша. Ни то му нијебило довољно, па је на име имдати сеферије (ратногпореза) узео још додатних 350, а посебно од трговаца заисти порез 400 гроша. Поред новца, од султанових пода -ника из овога кадилука је незаконито узимао стоку идруге вриједне ствари. Слично је поступао и према људимаиз пријепољског и чајничког кадилука који су у то вријемебили у саставу херцеговачког санџака. При томе нијеводио рачуна ни о припадницима исламске ни право -славне вјере. Међу оштећеним било је и припадникабогатијег друштвеног слоја из реда ајана, ага и улеме.62

Бројних неправилности било је присутно и коддругих мјештана. У жалби коју је упутио централној владиу Цариград, шејх Ибрахим, тадашњи наиб пљеваљскогкадилука, пише да се један мјештанин по имену хаџиХајдар Хаџиомеровић толико осилио да од његовихнезаконитих поступака трпи сво градско становништво,без обзира на вјеру. У томе му помаже и мјесна ешкија(одметници, разбојници). Због тога већ у првим вечерњим


57 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 284/1, ред. бр. док. 315 1118/ 1706. f.r.58 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 85 24/5, ред. бр. док. 197 1156/1743. f.r.59 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 85 24/5, ред. бр. док. 196 1156/1743. f.r.60 АНУБиХ, Š. d. Инв. бр. 85 47/5, ред. бр. док. 403 1158/1745. f.r. 61 АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 85 105, ред. бр. док. 758 1163/1750. f.r.62 АНУ БиХ, Ш. д. I инв. бр. 85 105, 693 ред. бр. док. 513 1159/1746. f.r.

сатима становници Пљеваља не смију да изађу на улицу,бојећи се неприлика.63

И док су једни незаконито узимали више новца на имеразних пореза, дотле су други, користећи свој положајузимали мито за учињене услуге и на тај начин сенезаконито богатили. Тако је радио и наиб пљеваљскогкадилука Али хоџа. Он је без икаквог устручавања од бројнихмјештана овога краја на име учињених услуга примао разнепоклоне. Због тога је од становника овога кадилука на Портии оптужен. У жалби оштећени траже да се наиб протјера, јеркао мјештанин, слично раније Абдул Фетаху, по закону нијемогао обављати повјерену му дужност.64

Сви наведени примјери су утицали мање или вишеда је пљеваљски кадилук у XVIII стољећу због изнесенихнезаконитости носилаца власти и поступака појединацаили група, долазило до периода када су људи збогнесигурности селили у друга мјеста. Чак су и цијела селаовога кадилука опустјела да би се у друго вријеме поновонаселила одбјеглим породицама које су се вратиле, илиновим домаћинствима из других крајева. Но, сигурно јеједно да до ових миграционих кретања у највећем бројуслучајева долази због евидентне личне и имовинскенесигурности.65 Сва та дешавања су имала негативанодјек и на привредни живот пљеваљског кадилука.

У самом граду, становништво је у појединимпериодима било и више оптерећено од људи са села.Наиме, поред законом прописаних пореза, људи из градасу били позивани и на кулук (бесплатан рад). Не ријеткосу поступајући по наређењу виших државних инстанци,представници локалне власти домаће мајсторе по потребислали да ради на подизању нових или оправкама старихутврђења у многа друга мјеста босанског ејалета. Тако сулокалне власти 1779. године тражиле од богатијих каса -балија да дају новац, а они који знају грађевинске пословеда узму непосредног учешћа и да заједно са другимљудима који су имали запрежна кола учествују на опра -вкама старих и изградњи нових камених кула на тимаримапо околним мјестима овога кадилука.66

Године 1780. се становништво дробњачке нахијежали пљеваљском кадији на Алију Хазнадаревића. Он је,говорећи да обавља ајанску дужност, од сељана ове нахијеувећао потраживања на редовне порезе и незаконито се

понашао. Својим поступцима изазвао је опште незадо -вољство.67 Сличне примјере имамо и у наредним годинама,Тако је 1785. године наиб пљеваљског кадилука АхмедНеџиб примио од више лица разне поклоне у новцу идругим вриједним предметима. На тај је начин, како се утужби истицало, стицао незакониту добит.68 Жалбе итужбе сличног садржаја упућиване вишим државниминстанцама биле су свакодневна појава и у нареднимгодинама. Подједнако се домаће становништво, без обзирана конфесионалну припадност, жалило против појединацаили група у османским локалним институцијама, као ипротив понашања појединаца и група чији поступци субили незаконити.69 Та борба за правду и законитост је билаперманентна и наставиће се и у наредном стољећу.

Однос османских власти према хришћанскомстановништву пљеваљског кадилука

Положај хришћанског (православног) становништвапљеваљског кадилука се у односу на ранија стољећаосјетно измијенио. Док је у претходним стољећима међухришћанским становништвом било спахија, те носилацадругих звања и богатијих људи, а у XVII је започетоуздизање богатог трговачког слоја из реда немуслимана,прије свега православног становништва, у XVIII стољећускоро да није било спахија, а смањен је и број богатијихтрговаца.70 Упоредо са наведеним слабио је и ауторитетпредставника османске власти. Такву ситуацију користепојединци и групе за лично незаконито богаћење. Тапојава је била присутна и у пљеваљском кадилуку. Међутим,не ријетко се сусрећемо и са коректним поступцима иузајамним уважавањима представника цивилне и судскевласти с једне, те православног свештенства с друге стране.

Године 1709. калуђери манстира Св. Тројице кодПљеваља су се молбом обратили пљеваљском кадији. Уписменој представци они су навели да им је временомпостојећа црква у лошем стању и траже од суда да имизда дозволу за њену грађевинску обнову. У краткомвремен ском периоду поднесени захтјев је размотрен икадија Ахмед калуђерима издаје дозволу за обновуоштећене цркве.71


63 АНУБиХ, Ш. д. I инв. бр. 85 108/5, ред. бр. док. 776 1163/1750. f.r.64 АНУ БиХ, Ш. д. III инв. бр. 85/I 62 4, ред. бр. док. 338 1182/1768. f.r.65 АНУ БиХ, Ш. д. III инв. бр. 85/I 121 10, ред. бр. док. 358 1190/1776. f.r.; Исто, инв. бр. 156 4, ред. бр. док. 571 1191/1777. f.r.66 Gazi Husrev – begova biblioteka u Sarajevu, Katalog sv. 3. Maliye defter IV 173 28 5 1193/1779. godine (даље: GHB, Mal. d.)67 АНУ БиХ, Š. d. IV инв. бр. 85/II 61 1, ред. бр. док. 381 1194/1780. f.r.68 АНУ БиХ, Š. d. IV инв. бр. 85/III VI 1/6, ред. бр. док. 6 1199/1785. f.r.69 АНУ БиХ, Š. d. IV инв. бр. 85/II 80 8, ред. бр. док. 532 1195/1780. f.r.70 М. Васић, Градови, 57271 Фехим Бајрактаревић, Турски документи манастира св. Тројице код Пљевља, Споменик Српске краљевске академије LXXIX, други

разред, филозофско – филолошке, друштвене и историјске науке, 62, 2, Сарајево 1935, бр. док. 75, пп. 23 23. џумада’л ахира 1121. (30. август 1709.;бр. док. 76, пп. 23, 18. реџепа 1121. (23. септембра 1709.) (даље: Ф. Бајрактаревић, Турска документа).

Међутим, из бројних докумената се види да поје динципокушавају вршити притисак на манастирске посједе. Упочетку опрезније, а касније и дрско настоје да узурпирајудио црквених земљишних посједа, па чак и цијелих имања.Све се то види и у изворној архивској грађи. На једној странисе налазе представници посједа у власништву православнецркве (игумани, калуђери и попови), а на другој они којинезаконито присвајају мана стирска добра. Не ријетко су међуњима и представници локалне власти, те незасити богатијипојединци. У правилу су се сви спорови рјешавали у мехкеми(судници) пред кадијом (судијом).

Тако нпр. у документу из 1724. године судски су сеспорили спахија пљеваљског кадилука по именуАбдуллах–ага и калуђери манастира Св. Тројице. Они суспоменутог агу оптужили да им је незаконито при својиодвије њиве. Поступајући по закону (шеријату и кануну)пљеваљски кадијa је донио пресуду да се неза конитоотете њиве врате правом власнику.72

Деценију касније поново се сусрећемо са сличнимспором. Године 1735. поново се калуђери манастира св.Тројице суде са чајничким емином (повјереником) Пири– агом око посједа који су били манастирско власништвона планини Чемерно. Они су се у ово вријеме спорилиоко власништва над својим имањима у селу Црљенце иманастира Дубочице. Уважавајући њихову законитостнад правим власником, кадија и овога пута доноси пресудуу корист оштећених калуђера.73

У ово вријеме водећа личност међу султановимправославним поданицима пљеваљског краја био јекоџобаша (старјешина; првак) Гаврило. Он је срединомXVIII стољећа од представника локалне власти именованда од хришћанског становништва овога кадилука при -купља порез. Користећи указану му прилику и он је каои други носиоци власти повећавао законом прописанепорезе и дио прикупљеног новца незаконито присвајао.Због тога су настале бројне жалбе против њега. Први пут сеу том контексту коџобаша Гаврило спомиње 1742. године.74

Но, поред негативних појава, сусрећемо се и са пози -тивним постпуцима османске власти према хришћанима.То се најбоље видјело у међусобним односима носилацалокалне власти, православног свештенства и калуђера.Она се најбоље манифестовала кроз разне грађевинске

дозволе. Када би односи били погоршани, онда захтјевиза оправкама одређених црквених зграда су отежавани,а када би односи били бољи онда би дозволе за грађевин -ске радове на црквама и манастирским објектима издаванибрже. Изгледа да су односи османских власти премахришћанима пљеваљског краја у четвртој деценији билибољи. То се види и из примјера када 1735. годинекалуђери од власти траже да обнове кров калуђерскихћелија манастира Довоље. Писменом дозволом прије -пољског кадије Мехмед Саида, поднесени захтјев био јеисте године позитивно ријешен.75

У Матаругама, које су у ово вријеме припадалепријепољском кадилуку, оправљена је 1762. године цркваДубочица.76

За све наведене послове било је потребно иматиновца. Како се из доступних докумената може видјети,православно свештенство у пљеваљском кадилуку имало јесолидне приходе. Приходи су му долазили са више страна.Још је у задњим годинама XVII, као и у првим деценијамаXVIII стољећа, манастир Св. Тројице добивао новчанупомоћ од богатијих трговаца из Сарајева.77 Помоћ је стизалаи из других мјеста. Године 1704. печујски је епископ ЈефремЈанковић у Русији тражио помоћ за овај манастир. И СаваВладиславић, богата и веома утицајна личност царскеРусије финансијски је помагао манастир св. Тројице.78 Састалним приходима од вјерника овога краја и помоћи састране, православна црква и њено свештенство је мате -ријално солидно стајало. То се види и из сљедећихпримјера: почетком 1796. године калуђери манастира св.Тројице су за 15.000 акчи купили ливаде у селу Вашково однеког Милована и синовца му Милисава.79 Десет годинакасније и калуђери манастира Довоље су купили од некогМилутина за 2.000 акчи баштинаску земљу.80 И у ововријеме православно свештенство је куповало посједе несамо од православног, него и муслиманског становништва.У документу из 1730. године наводи се да су калуђериманстира Св. Тројице код Пљеваља купили ливаду од некогЈусуфа који је настањен у прибојском кадилуку.81 Три годинекасније (1733.) калуђер Антоније из манастира Премћана за10.000 акчи купио је виноград. Он је био власништво Хуријекадуне и налазио се у селу Кучин које је било у саставуприбојског кадилука.82


72 Ibidem, пп. 24, бр. док. 83, 14. реџепа 1136. (8. април 1724.).73 Ibidem, пп. 26/7, бр. док. 98, 13. зул хиџџе 1147. (6. мај 1735).74 М. Васић, Градови, 547.75 Ф. Бајрактаревић, Турски документи, пп. 26, бр. док. 95, 11. мухаррема 1148. (3. јуна 1735.).76 Ibidem, пп. 28, бр. док. 107 25. зул хиџџе 1175. (17. јули 1762.).77 Сретен Петковић, Манастир света Тројица код Пљеваља, Београд 1974, 11 (даље: С. Петковић, Манастир).78 Ibidem, 112.79 Ф. Бајрактаревић, Турски документи,пп. 23, бр. док. 74 15. април 1706. (1118.). 80 Ibidem, бр. док. 81, пп. 24, почела 16. децембра 1716. (1129.).81 Ibidem, бр. док. 87, пп. 25, почела 17. јула 1730. (1143.).82 Ibidem, бр. док. 90, пп. 25, почела 14. јуна 1733. (1146.).

И османске власти су у конкретним случајевимаинтервенирале у корист оних којима је заштита билапотребна. Тако су на тужбу калуђера манастира у Рудницида се преко њихове ливаде прави нови пут, чиме им сенаноси штета, пљеваљски кадија Ибрахим издао мураселу(распис) којим се забрањује изградња пута преко наве -деног посједа.83

Црквена имања су се увећавала и поклонима пра -вославних вјерника. Тако је Милентија, кћи Милосављева,затим Мата, Лука, Јован, Мирко и Филип, сви синовиВукојичини из села Вашкова поклонили су своја имања„са свим њиховим принадлежностима“ калуђеримаманастира Довоље. То је протоколисано у суду уз плаћањепрописане таксе на земљу (ресм – земин) и обавезу дапримаоци поклона и даље плаћају надлежном чиновнику400 акчи, као што су и до тада плаћали дароватељи.84

Неколико година касније долази и до замјенеманастирске земље са посједима неког Аџи – бега. Наиме,посједи манастира Премћана у селу Вашкову којег јепредстављао калуђер Антоније, су замијењени са спахиј -ским посједом у Дворишти. Како је у документу наве -дено, све је протекло у најбољем реду и на обостранозадовољство.85

У појединим временским периодима, свештенствоје остајало без довољно новца. У таквим ситуацијама јепродавало или залагало извјесне драгоцјености како бидошло до потребног новчаног износа. Не ријетко су зало -жене црквене драгоцјености откупљивали богатији правосла -вни трговци и у виду поклона враћали га манастиру. Тако јепосту пио и богати сарајевски трговац хаџи Марко Николић.Он је 1756. године откупио од калу ђера заложени кивотманастира Св. Тројице и вратио га манастиру.86

Такође је у XVIII стољећу настављена манастиру Св.Тројице код Пљеваља да пристиже помоћ и из Русије. Увише наврата је из ове империје православним вјерницимаи наведеном манастиру пристизала разноврсна помоћкоја се састојала од скупоцјених књига, црквених стварии златног накита.87 Не ријетко су многи добивени поклонибили дјела познатих млетачких и њемачких мајстора.88

Коректни, а у појединим приликама и наглашенодобри односи представника локалне власти и право -славног свештенства били су и због тога што су, нарочитокалуђери, све своје пореске обавезе на вријеме изврш -авали. Било је случајева да су калуђери давали и већиновчани износ од прописаног пореза. У таквим ситуаци -

јама, локална администрација их је на то упозоравала иу наредној порезној години им тај вишак уплаћеногновца урачунавала за нову пореску обавезу.89

Из свега напријед наведеног се може закључити даје однос православног свештенства, а прије свега калуђераи представника локалне власти из Пљеваља у цијеломXVIII стољећу био најчешће коректан. То се види и изпримјера када појединци или мање групе покушају дананесу штету црквеним посједима. У правилу би локалневласти и суд брзо реагирали и ставили се на страни оште -ћеног. То нам и даје одговор зашто у пљеваљском крајунемамо у ово вријеме неких озбиљнијих међуконфе -сионалних сукоба као што је то био случај у некимдругим дјеловима Османског царства.

Учешће спахија из пљеваљског кадилука у ратовима које је османска војска водиласа сусједним државама у XVIII стољећу

Иако је још у ратовима које је Османско царствоводило са сусједним земљама у XVII стољећу (османско –хабзбуршки 1593 – 1606; кандијски 1645 – 1665; османско– хабзбуршки 1663 – 1664. и бечки 1683 – 1699) покази -вало озбиљне знаке слабости, а у бечком рату доживјелона више мјеста велике војне поразе и још веће терито -ријалне губитке, повлаштени друштвени слојеви заједноса султанима као да свега тога нису били свјесни. Насултановом двору и палачама високих државника се идаље раскошно живјело и трошило преко сваке мјере.Исто тако су се у војним круговима наставили правитипланови о новим ратовима, побједама и ратном плијену.Ријетки међу њима били су свјесни стања у коме се нала -зила османска држава. Они су указивали да нереалне жељеи планови могу само донијети нове неприлике којих је ибез тога Османска империја била пуна.

Међу онима који су били свјесни стања у коме сеЦарство налазило био је и султан Ахмед III (1703 – 1730).Послије ступања на пријесто, овај османски владар јепредузео одређене мјере у циљу јачања ауторитетацентралне власти. Истовремено је дужну пажњу почеопоклањати савременијој организацији својих оружанихснага. То је посебно дошло до изражаја у његовом инте -ресовању да замијени старо са новим наоружањем како


83 Ibidem, бр. док. 99, пп. 27, 31. децембра 1740. (12. шеввала 1149.).84 Ibidem, бр. док. 100, пп. 27, Год. 1155. (почела 8. марта 1742.).85 Ibidem, бр. док. 101, пп. 27, Год. 1160. (почела 13. јануара 1747.).86 С. Петковић, Манастир, 111/112.87 Ibidem, 112.88 Ibidem, 117.89 Ф. Бајрактаревић, Турски документи, бр. док. 109, пп. 28 17. мухаррема 1178. (17. јула 1764.).

би му војска на бојном пољу била равноправна са војнимснагама европских сусједа. Све је то проводио уз мјереодређене штедње коју је завео, као и јачања финансија.90

Временом су предузете мјере почеле давати позитивнерезултате. То је дошло до пуног изражаја због чега јесултан Ахмед III повео рат против Русије. На рускомпријестолу се тада налазио цар Петар Велики (1689 – 1725).

Крајем 1710. године Порта је због Шведске и њеногкраља Карла XII објавила Русији рат. Из свих крајеваОсманског царства мобилизиране су спахије. Иако суПљевља у османском периоду била град отвореног типабез већег и значајнијег војног утврђења, то не значи дана територији овог кадулука није било војске и војнихзаповједника. Наиме, још у другој половини XVII стољећаЕвлија Челеби наводи да у Ташлиџи, као сједишту Херце -говачког санџака, борави међу угледнијим личностимаграда и представник Портиних спахија (sipah kethudayeri) и јањичарски сердар.91 Исто тако је у пљеваљскомкрају, као и у свим другим кадилуцима Царства боравиоодређени број спахија. Они су за своју војну дужност којусу као коњаници обављали, били дужни у свим приликамакада би их позивале више војне и цивилне инстанце да себезпоговорно повинују позиву. У случају да избјегнуизвршавати војну обавезу, власти су од таквих одузималетимаре и давале другима који су били војно способни ипреузимали прописане војне обавезе. Зато се спахијеникада и нису изненађивале када би биле позване у ратса противничком војском са којом ратује Османскоцарство. Тако је било и овога пута када Османлије запо -чињу нови рат против Русије.

Од стране тадашњег босанског намјесника Ахмед– паше су из нахија Кукањ и Поблаће, које су припадалепљеваљском кадилуку позвани коњаници (спахије) којису у овоме крају за војну службу уживали тимаре. Из пописабосанских спахија наводи се да су из нахије Кукањ по -звана тројица заима (уживаоца посједа који је годишњедоносио од 20.000 до 99.000 акчи) и 39 тимарлија (ужи -ваоца посједа који је његовом носиоцу доносио приходдо 19.999 акчи.92 Иначе је у овом рату са територијебосанског ејалета као једне под османских покрајинаукупно мобилизирано 1.569 спахија.93

Од истакнутијих личности овога краја које суучествовале у рату против руске војске наводи се заимЏафер. Он је у то вријеме био писар (ћатиб) босанскогдефтердара. За своју службу од државе је уживао посједкоји му је доносио годишњи приход у износу од 23.280акчи. То имање се налазило у селу Заврш које је било усаставу нахије Кукањ.94

Такође је и други писар босанског дефтердара, поимену Абдуллах, био из пљеваљског краја. Он је уживаотимар (условни посјед који је држава давала својимподаницима за одређене цивилне и војне послове) којиму је годишње доносио приход у износу од 6.000 акчи.Из пописа се види да је спахија Абдуллах тај посјед имаона периферији Пљеваља, гдје је и живио.95

Најбогатији појединац који је из пљеваљског кади -лука учествовао у овоме рату био је заим Ахмед. Његовпосјед се налазио у селу Маочу које је припадало нахијиКукањ. Он је са свога зиамета имао годишњи приход уизносу од 34.000 акчи.96 У попису се наводе још тројицаспахија: Абдулфетах из села Страхов Дол97, чауш (нижичин у војсци) Мехмед из села Црно Брдо98 и Ајваз из ГорњеЗебине Шуме.99 Сва наведена мјеста била су у саставунахије Кукањ. Да ли су се све наведене спахије из пље -ваљ ског кадилука одазвале на позив Порте у рат противРусије, није нам познато. Но, документи који се односена ово вријеме говоре да је из више кадилука босанскогејалета дошло до одбијања појединих спахија да извршесвоју војну дужност. То је био разлог касније судскеистраге и кажњавања свих оних који су дезертирали.

Што се тиче османско-млетачког (1714 – 1718) иаустријско-османског (1716 – 1718) рата, не располажемоподацима да ли су и у којем броју спахије пљеваљскогкраја учествовали у биткама против млетачке и аустријскевојске. Слабо мобилизирање људи из пљеваљског кадилуказабиљежено је и у наредним османско – руском (1736 – 1739)и османско – аустријском рату (1737 – 1739). У тим ратовимапозната је битка код Озије Очакова (14. 07. 1737). Ту јесултанова војска доживјела војни пораз. Истовремено субраниоци Босне побједили аустријску војску код БањаЛуке (4. 08. 1737.). Извори наводе да су учешће узеличланови породице Селмановића.100


90 Enes Pelidija, Bosanski ejalet od Karlovačkog do Požarevačkog mira 1699 – 1718, Sarajevo 1989, 19 – 22 (даље: E. Pelidija, Bosanski ejalet) 91 E. Čelebi, Putopis, 39792 Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123. (1711.) године, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, свеска за хисторију

и етнологију, св. 2, год. XLII, Сарајево 1930. године. У попису се на више мјеста спомињу (даље: В. Скарић, Попис).93 Ibidem, 8.94 Ibidem, 91.95 Ibidem, 91.96 Ibidem, 91.97 Ibidem, 92.98 Ibidem, 9399 Ibidem, 94100 Тајиб М. Окић, Један заборављени историчар XVIII века Ахмед Хаџиомеровић из Прусца, Гајрет - календар 1939, Сарајево 1938, 188;

Вук С. Караџић, Бошњаци на Москву, Српске народне пјесме, Београд 1929, III, 521, бр. 86, стих 107 – 110; Enes Pelidija, Banjalučki boj, 427.

И у ратовима које је османска војска водила удругој половини XVIII стољећа, вјероватно је било спахијаиз пљеваљског кадилука, но извори до којих сам дошаоништа конкретно не наводе. За разлику од ранијег периода,када су у османској војци биле присутне и хришћанскеспахије од којих су неки имали и запажене команднеположаје, у XVIII стољећу њихово присуство је скоро употпуности изостало. Један од разлога је био да су потомцивећине тих спахија хришћана временом прешли на ислам.

Привреда пљеваљског кадилука у XVIII стољећу

Од успостављања султанове власти (1465.) Пљевљасу од средњовјековног трга до друге половине XVIстољећа прерасла у веће урбано насеље (касабу). Тако јеово мјесто и постало сједиште кадилука (између 1519. и1532.).101 Када су стекла статус касабе и постала један одвећих градова, Пљевља постају и центром херцеговачкогсанџака (1576.). Све је то допринијело да Ташлиџа будеједно од већих и значајнијих судско – административнихи привредних градова босанског ејалета. Временом сепљеваљска чаршија увећава отварањем бројних занатскихрадионица и трговачких дућана. Пљеваљске занатлије итрговци су још од XVI стољећа постали познати по својимпословним контактима не само са сусједним мјестима,него и у удаљеније крајеве. О томе говоре бројни доку -менти. Све је то имало директног и индиректног значајана мјесто и улогу пљеваљске чаршије не само у привредном,него и друштвеном животу овога града. Године 1664.када у ово мјесто борави најпознатији османски путописацЕвлија Челеби, наведен је податак да је пљеваљскачаршија имала поред дућана и три хана,велика каобезистан у облику тврђаве.102 Наведени број пословнихобјеката треба прихватити са резервом, јер је познато даје у опису мјеста овај најпознатији османски путописацзнао врло често писати више него што је објективно. Но,сигурно је да је пљеваљска чаршија у то вријеме спадаламеђу највеће и да је имала велику број занатских радњии трговачких дућана. Како је пљеваљски кадилук у вријемебечког рата (1683 – 1699) био далеко ван ратног подручја,то су сви урбани објекти сачувани. С обзиром на развојпривреде у овом крају, највјероватније је у XVIII стољећуи дошло до повећања постојећих пословних објеката, тепљеваљске чаршије у цјелини.

Захваљујући конфигурацији тла и климатскимусловима, највећи дио становништва бавио се сточар -ством и земљорадњом. Узгајале су се све врсте домаћихживотиња. Како град и његова непосредна околина, такосу и удаљенија села и засеоци били релативно добронасељени домаћим становништвом. Због тога су имањабила на цијени. На посједима земљорадници су се бавилиузгојем свих врста жита, поврћа и воћа разноврсних ста -бала која су се могла узгајати у овим климатским условима.Како то примјећују бројни странци који су пролазиликроз ово мјесто и његова околна насеља, скоро сва обра -дива земља била је култивисана.103

Међутим, сточарство је било основна привреднаграна околних села. Оно је у великој мјери утицало и надруге двије привредне гране: занатство и трговину.Још од XVI стољећа у граду је постојала табхана (кожара).Она се налазила у чаршији поред ријеке Брезнице јер језа штављење коже било потребно имати што веће коли -чине воде за испирање свих врста кожа. У овој радио -ници која је за наведено вријеме представљала једнуврсту фабрике, радници су припремали и штавили кожеза полуфабрикат. Затим су други мајстори настављалипослове за даљу обраду.104

Као и у претходним стољећима, многи занати билису директно везани за пословање табхана. Од квалитетапрерађене коже зависило је какви ће бити и њиховикожарски производи. То се прије свега односило назанатлије, као што су: табаци (мајстори за обраду коже),сарачи (седлари), чизмеђије и кундурђије (мајстори заизраду обуће). Посебно су бројни били мајстори заизраду сеоске обуће који су се по врсти њене израденазивали опанчари.

И трговци су били заинтересирани за обраду коже.Наиме, они су не само готове занатске производе, него инеобрађену кожу продавали и од тога имали добрузараду. Посебно је била позната пословна активност пље -ваљских трговаца са Дубровником. Највећи дио проданеробе је управо ишао преко дубровачке скеле на европскотржиште. То се види и из бројних докумената који се данасналазе у Државном архиву Дубровника. Године 1746. изизвјештаја дубровачке владе наводи се да је у град св.Влаха из Ташлиџе дошао неки хаџи Мустафа Османовић.Он је у град поред других занатских производа и робе дониои 109 бала овчијих кожа, те 552 вунена покривача.105

Поред коже и кожних производа трговци пље -ваљског кадилука су имали велику зараду и од вуне. Поправилу би трговци ову врсту робе откупљивали од


101 Dr Enes pelidija – Dr Behija Zlatar, Pljevlja i okolina u prvim stoljećima osmansko–turske vlasti, Pljevlja 1988, 19.102 E. Čelebi, Putopis, 398.103 Ibidem, 398.104 М. Васић, Градови, 564.105 ДАД, Sanita, IV (17 – 17); 13. VI 1746. године.

власника стада и давали другим људима на прераду.Када би вуна била опрана и доведена у задовољавајућестање, онда би је преузимале занатлије који би од њеправили одређене производе као што су: израда одређеневрсте одјеће (одијела, чарапе, шалове, рукавице и сл.).Но, посебно су у XVIII стољећу на цијени били производипљеваљских занатлија који су познати под именом халачи(пуцари који вуну прерађују за финалне производе) имутапчије (занатлије које су правили бројне производеод костријети). Генерацијски обављајући те врсте занатскихпроизвода, неке породице су се временом почеле и самепрезивати по занату којег су обављали. Такође су се одвуне у кућној радиности израђивале разне врсте про -стирки као што су: ћилими, серџаде, деке и слично.Везани за вуну као производ, били су везане и занталијепознате под именом ткачи. Ткањем су се највише бавилежене. Оне су веома успјешно ткале не само ћилиме,серџаде и друге врсте простирки, него и врсте платна којасу била потребна за разне врсте одјеће. Ту врсту платнакуповале су терзије (кројачи - занатлије које су у ововријеме за градско, као и сеоско становништво шилиразне одјевне предмете). Посебна врста кројача звала сеабаџије. Име су добили по грубом сукну од којег је пра -вљено одијело, најчешће за сеоско становништво, као идруге сличне предмете. У свом опису Пљеваља, ЕвлијаЧелеби наводи да људи у овом крају облаче „чоханедоламе, крајишки тијесне чакшире с копчама и грубепапуче, а на главу стављају крајишке калпаке од разно -бојне чохе, самура и куне; носе мачеве и пушке“.106

Традиционално је у Пљевљима био бројан бријачкизанат. Поред бријања и шишања муштерија, брице тогавремена су обављале и друге послове, као што су: вађењезуба, лијечење појединих болести (пуштање крви) ислично. У Пљевљима су традиционално биле занатлије којесу од племенитих метала (злато и сребро) правили накит сабројним украсним предметима, како за потребе домаћегстановништва, тако и за тржиште ван подручја пљеваљскогкадилука. Људи који су обављали ову врсту занатске дје -латности били су познати под именом кујунџије.

Иако у Пљевљима и његовој околини није билозначајнијих војних утврђења, ипак је ова касаба билапозната по занатлијама који су правили барут и прода -вале га сусједним мјестима. У заједничкој представци(арзухал) централној влади у Истанбулу (Порти)мјештани ове касабе по имену Ахмед, Мехмед, Осман,Хасан, Алија, Бећир, Мустафа, Ибрахим, Салих и другиХасан из Буковице, која је такође као посебна нахија

била у саставу пљеваљског кадилука, жалили су се напоједине људе, да се иако нестручни, несметано баве тимзанатом и то чак и уз подршку замјеника херцеговачкогсанџака (мутеселлима). У наредној представци османскимвластима, наведене личности истичу да су они изучилибарутчијски занат, те да од израде и продаје барута живе.Убрзо је са Порте стигло пљеваљском кадији наређењеда настали спор ријеши што прије по закону.107

Слично мијешање нестручних људи у пословепојединих заната и занатлија било је присутно токомцијеле османске владавине. То је нарочито био чест случају пушкарском (туфекчи) занату. Пљеваљске занатлијекоје су се бавиле израдом пушака биле су веома познатепо квалитетном раду који је имао одлике и умјетности.Нарочито су били познати по изради посебне врсте пушкепознате под именом далyан и боyли (дуга), те чакмаклипиштољима и друге врсте оружја која је само позната подименом пушка. О овим занатлијама који су се бавилиизрадом ватреног оружја, оставио је писмени траг ипутописац Евлија Челеби.108 Вјероватно је то био и разлогда се и нестручни људи покушавају бавити овим занатом,како би на слави пљеваљских пушкара и сами ималивећу продају и профит. Био је то разлог честих спороваизмеђу правих занатлија и приучених пушкара.

У жалбама кадијама Пљеваља и Пријепоља, пушкарОсман из Ташлиџе је испред овога еснафа оптужио вишеособа. Међу њима су се наки звали Мустафа, Ахмед идруги. Они су у пљеваљску чаршију дошли са стране ибаве се овим занатом којег стручно нису изучили. На тајначин им праве нелојалну конкуренцију. Како је тихжалби било више и послије провјере се показале тачним,то је из Истанбула стигло наређење пљеваљском кадијида убудуће ову појаву онемогући.109

Међу занатима и занатлијама који су били засту -пљени у пљеваљској чаршији било је ковача, месара(касапа), зидара, столара и других грађевинских мајсторапознатијих под именом дунђери (мајстори који суобављали све врсте грађевинских радова). Они су својезанатске услуге свакодневно пружали не само становни -цима Пљеваља и пљеваљског кадилука, него и у другиммјестима гдје је то било потребно. Често су и одлукомсаме покрајинске и централне владе одлазили да раде наоправкама старих или изградњи потпуно нових тврђаваи паланки. Та појава је посебно била присутна токомXVIII стољећа на територији цијелог босанског ејалета.О томе нам говоре и сљедећи примјери. Непосредно изаКарловачког мировног уговора (1699.) османске власти


106 E. Čelebi, Putopis, 399.107 АНУ БиХ, Š. d. III инв. бр. 85/I 174 5, ред. бр. док. 683 1192/1778. године f.r.108 E. Čelebi, Putopis, 399.109 АНУ БиХ, Š. d. 92 41/2, ред. бр. док. 32 1110/1699. године f.r.

су започеле са грађевинским радовима на кључкој тврђави.Према раније направљеном плану радове на овом војномобјекту су требали да изврше мајстори из кадилукаПријепоља, Пљеваља (Ташлиџе), Фоче и других мјеста.У писму тадашњег босанског намјесника – везира ЋосеХалил–паше кадијама споменутих мјеста, изричито сенаглашава да сви запослени према својој спреми и учешћуу пословима, треба да буду плаћени по тачно закономутврђеним дневницама које су за те врсте послова важилена територији цијеле Империје. Даље се у истом писмунаглашава да се убудуће не смију догађати никаквезлоупотребе, јер ће сви прекршиоци бити строгокажњени.110 Када су османске власти 1712. године вршилеоправку бањалучке тврђаве, позвани су најстручнијимајстори из више кадилука ове османске покрајине.Међу њима је било и 20 џерахора (зидарских радника),те 15 неџара (столара) из пљеваљског кадилука.111 Годинудана касније (1713.) Дурмиш-паша Ченгић који је био наположају херцеговачког санџака је по наређењу владе изЦариграда одредио да из пљеваљског кадилука наоправку оногоштске (никшићке) тврђаве иде 12 грађевин -ских мајстора, 24 обична радника, те шест воловскихкола. За тај посао предвиђено је да ће сви наведени мајстории радници по закону добити прописану надницу.112

Када је 1715. године османска војска освојила Габелукоја је до тада била под влашћу Млетачке републике,тадашњи босански намјесник Нуман–паша Ћуприлић јепредузео све потребне мјере да ово значајно геостра -тешко мјесто војнички што боље оспособи. За то му је биопотребан велики број грађевинских мајстора и радника.Слично као и његови претходници и он је из више кади -лука босанског ејалета позвао и из пљеваљског кадилука60 џерахора и 20 коњских кола.113

Посебно су били тражени грађевински мајстори(мерметчи) и клесари камена (ташчи) и дунђери. Свису они током цијелог XVIII стољећа одлазили из Пљеваљана бројне грађевинске радове који су обављани на тери -торији цијелог Босанског ејалета. Није искључено да сусвоје мајсторске услуге пружали и у другим покрајинамаосманске државе.

Као и у свим мјестима са већом чаршијом ипљеваљске занатлије су биле организиране у еснафе.Више људи једног заната су се удруживали ради заштитесвојих производа, квалитета и цијене робе. Ако не би био

довољан број једне врсте занатлија, онда би се у циљуповећања броја удруживале занатлије сродних заната уеснафе, који су по својој намјени и организацији подсје -ћали на западне цехове. Њихов главни представник кодлокалних власти звао се ћехаја (старјешина еснафа). Онје представљао занатлије једног еснафа и имао њиховупуну подршку у свим заступањима код власти.114 Таквеорганизације занатлија и трговаца су постојале и уПљевљима. Године 1780. пљеваљски табачки еснаф жалисе централној влади у Истанбулу на кадију Мустафу имутеселима Ахмеда. Они су од овога еснафа на име купо -вине простирке у судницу незаконито узели 50 гроша.115

Овај примјер нам говори колики су утицај представљалиеснафи и како су водили рачуна о заштити својих инте -реса. И док су у ранијим периодима ова занатска удружењаимала веома позитивну улогу у циљу заштите привре -дника, дотле ће временом постати кочница у осавреме -њивању заната и занатске производње. То ће временомпостати разлогом њиховог заостајања за индустријскимробама из више европских земаља. Сва та дешавања ћебити присутна и међу занатлијама и трговцима у пље -ваљском крају.

Захваљујући ријекама Ћехотини и Брезници наподручју пљеваљског кадилука налазио се релативновелики број млинова (воденица). У њима се мљело жито.Један дио ових млинова је био приватно, а већи диовакуфско власништво.116 Не ријетко је између власникапојединих воденица настајао спор због конкуренције.Тако су се спорили неки Мехмед, син Сулејманов и мирХасан. Они су у Пљевљима били власници млина. Временомје мир Хасан поред постојећег,у близини Мехмедовеводенице направио нови млин са шест витлова. На тајначин је угрозио Мехмедов, до тада успјешан рад. Био јето основни разлог њиховог спора на суду. 117

Традиционално су се од средњовјековног периодаПљевља налазила на важном цариградском друму. Такомуникација на потезу од Дубровника до Цариградазадржала је своју улогу и послије успостављања османскевласти. То је било од изузетне важности за пљеваљскикрај, те његове занатлије и трговце. По неким мишљењимадо XVIII стољећа већи дио трговачких послова обављалису пословни људи хришћанске вјероисповиједи.118 Међу -тим, на основу нових података мишљење др Вука Винаверане одговара чињеничном стању. Управо, тек од XVIII


110 АНУ БиХ, M. d. 26 26/I 19/I 24. 04. – 13. 10. 1700. (документ се налази у дефтеру писаном од средине зул – каде 1112, конац ребиул – ахира 1113.) f.r.111 Ibidem, M. d. 3439/134 – 4 29. 06. 1712. (23. џумадел – еввела 1124.) f.r.112 E. Pelidija, Bosanski ejalet, 140, 141113 АНУ БиХ, Mal. d. 3897/148 – 2, 19. сафер 1128. године (16. фебруар 1716.) f.r.114 Hamdija Kreševljaković, Esnafi i obrti u Bosni i Hercegovini, Izabrana djela, knj. II, Sarajevo 1991, 46115 М. Васић, Градови, 565116 Ibidem, 565117 ГХб, св. 3, Mal. d. IV 9 3 2 1192/1778. године118 М. Васић, Градови, 571

стољећа почиње развој православних трговаца који упретходном периоду нису имали оно мјесто у пословномсвијету, као послије 1699. године. Такво стање је било и упљеваљском кадилуку. О томе нам говоре бројни доку -менти из Државног архива у Дубровнику, као и АрхиваПредсједништва владе у Истанбулу.

Но, без обзира на конфесионалну припадност управилу су сви трговци своје највеће и најуспјешнијепослове обављали са Дубровчанима. Они су у Дубровникдолазили да продају разне сточарске производе, нештожита, мед, восак, кожу и друге производе. Истовременосу у граду св. Влаха за домаће потребе куповали разнетканине, накит, посуђе, зачине, шећер, јужно воће и другепроизводе. За разлику од неких других мјеста која су биље -жили пад трговачке размјене, у XVIII стољећу пљеваљскатрговина је била стабилна. Овом привредном граном бавилису се професионално не само трговци, него често и људииз непосредне близине херцеговачких санџакбегова. Упојединим приликама су се и сами санџакбези прекосвојих првих сарадника упуштали у трговачку размјену.

У одређеним временским периодима долазило једо неспоразума између трговаца и носилаца локалне ипокрајинске власти. Тако су 1703. године људи херцего -вачког санџакбега свјесно ометали обављање нормалнетрговине са Дубровником. У то вријеме су свим трговци -ма који су имали пословне контакте са Републиком св.Влаха наметали додатне порезе.119 Тада је дужностхерцеговачког санџакбега обављао Сејфулах–паша. Онје овим поступцима желио уцијенити Дубровчане.Рачунао је да ће послије затегнутих односа дубровачкипоклисари, како су и раније поступали у сличним ситуаци -јама, обасути га поклонима и новцем.

На основу дубровачке архивске грађе види се да јеу првим деценијама XVIII стољећа на релацији Пљевља(Ташлиџа) – Дубровник обављана уобичајена трговинскаразмјена, као и у претходном периоду. То констатујемона основу извјештаја из дубровачких лазарета у којимасу смјештени сви султанови поданици који су долазилина територију Дубровачке републике. Ради превентиве,задржавани су више дана у карантини. Ови извјештајису заведени у посебну врсту докумената, познатију подименом Санита.120 На основу докумената из овог фондавиди се да је у наведеном стољећу долазио релативно

велики број трговаца и из пљеваљског краја. Тако нпр. удокументу из 1720. године наводи се да је у дубровачкомлазарету боравио пљеваљски трговац хаџи МустафаТемимовић, заједно са два ортака, чија имена нису наведена.Од робе коју су донијели да продају наведена су 34 колутавоска, једна медвеђа кожа и четири махраме купљене уИстанбулу. Наведена роба била је усклађена у магациншест (6). Убрзо су је продали и вратили су се у Пљевљаприје него им је истекао карантин.121

Са Дубровчанима је пословне везе имао и Мехмед– паша Селмановић. Он је користећи своје именовање захерцеговачког санџакбега 1741. године појачао приснијеодносе са властима Републике св. Влаха и њиховимпословним људима. Први конкретнији контакти овогхерцеговачког санџакбега и представника дубровачкевладе били су приликом аудијенције Дубровчана кодМехмед-паше у Пљевљима. Том приликом је дубровачкоизасланство, поред уобичајених честитки и дарова којесу са собом донијели, замолило пашу да штити њиховеподанике, посебно трговце, као што су то радили и његовипретходници.122 Убрзо иза овога сусрета Мехмед–паша уДубровник је послао Салих–бега да као послован и пашиодани човјек у санџакбегово име обави неке трго вачкепослове. У наредном периоду, поред Салих–бегаМехмед–паша у Дубровник шаље и друге људе који ће,како наглашава у својим писмима, на обострано задо -вољство склапати трговачке послове.123

Захваљујући добрим односима херцеговачкогсанџакбега и дубровачких власти, робна размјена јеинтензивирана не само у првим мјесецима, него и унаредном периоду. Исте 1741. године у дубровачкимдокументима се наводи и неки Хусеин, трговац изПљеваља. Коју врсту робе је продавао Дубровчанима удокументу се не наводи.124 Године 1746. у Дубровник је изПљеваља дошао трговац Мустафа Османовић. Он је сасобом донио на продају 198 бала (смотак; свјежањ)кордована (фино учињена козија кожа), 109 бала овчијекоже и 562 вунена покривача.125

Као и у другим мјестима и пљеваљски трговци су уXVIII стољећу пресретани од одметничких група ипљачкани. У тим препадима учествовали су одметничкегрупе познате у народу као хајдуци. Њихови припадницибили су из свих вјерских конфесија.126 Пословни људи из


119 Вук Винавер, Дубровник и Турска у XVIII веку, САН, Посебна издања CCCXXXI, Историјски институт, књ. 11, Научно дело, београд 1960, 79120 ДАД, сигн. Sanita, III (17 – 17), 12; 13; 26. VII, 29. VII, 1. VIII, 20. VIII 1737; бр. док. 68, 13. VI 1740. и 27. VI 1740; бр. док. 73, 14. XII 1740,

27. XI 1740; бр. док. 86 и 87, 11. VIII 1741. и 1. IX 1741. године итд.121 Ibidem, сигн. Sanita, I (17 – 17), 2 6, 10. и 14. V 1720. године122 Ibidem, Преп.18 – 186 б1, серија XXVII, предсерија 4, св. 1, док. 14, 9. 05. 1741. године123 Ibidem, док. 21, 9. 05. 1741. године124 Ibidem, Sanita, IV (17 – 17), бр. док. 14, 30. 05. 1746. године.125 Ibidem, Sanita, IV (17 - 17), бр. док. 15, 13. 06. 1746. године.126 Halil Inaldžik, Osmansko carstvo, klasično doba 1300 – 1600, Zagreb 2002, Prof. dr Nenad Moačanin, Predgovor, 6 (VI)

пљеваљског краја посебно су постали мета напада крајемXVIII стољећа, одметника из скадарског санџака. Збогтога је тадашњи скадарски санџакбег Махмуд–пашаБушатлија послао Хасана Хота да ухвати и казни одме -тнике. О свим тим дешавањима био је обавијештен исарајевски мулла (кадија – судија вишег ранга) који једобивене информације прослиједио босанском намјесникуСелим Сирри – паши у Травнику. И умјесто да посљедицесносе прави кривци, то је највеће посљедице осјетилостановништво пљеваљског кадилука. Он је одлукомосманске власти био задужен да скупа са својим ајанимаи о своме трошку организирају потјеру против одметника.Такође су били дужни и нападнутима платити оштету.127

Висина пореза и начин његове исплате били суизвором честих неспоразума, па и сукоба појединаца ицијелих група и насеља пљеваљског краја са предста -вницима власти. Као и у другим кадилуцима и у пље -ваљском су султанови поданици плаћали све закономпрописане редовне порезе. Поред њих у XVIII стољећу суоптерећивани и ванредним (аваризи) пореским обавезамакоје су биле више у натуралном, него новчаном давању.Интересантно је примијетити да један дио новца саку -пљен на име пореза у пљеваљском крају ишао је за платевојних посада у тврђавама босанске крајине Рипач иБрековицу. Сличну обавезу имали су и становниципријепољског кадилука. На име плате официра (забит)и војника (неферлери) у наведеним утврђењима, у XVIIIстољећу је из пљеваљског и пријепољског кадилукауплаћиван годишњи износ у висини од 90.000 акчи.128

Од наведене суме за издржавање посаде Рипач давано је59.730 акчи, а остатак од 30.170 акчи ишао је за потребепосаде Брековица.129 Обје наведене тврђаве су сеналазиле у близини Бихаћа и имале су веома важнугеостратешку позицију у одбрани не само Бихаћа, него иБосанске крајине.130

Међу сакупљачима пореза у пљеваљском кадилукусе у првој пловини XVIII стољећа наводи неки ХаџиХусеин–ага.131 Како су пореске обавезе расле, а стано -вништво економски све више слабило, то се временомсве више почињу јављати појединачни, а затим и

масовнији отпори против већих пореских оптерећења.Интересантно је примијетити да су вође тих побуна билеиз реда муслиманског становништва. Таква једна мусли -манска побуна која је била присутна у многим мјестимаБосанског ејалета избила је 1747. године. Она је трајалацијелу деценију. Тек послије више покушаја побуну јеугушио босански намјесник везир Мехмед–пашаКукавица 1757. године.132 И у наредном периоду биљеженесу побуне становништва против пореза и сакупљачапореских обавеза. Једна од њих била је крајем XVIIIстољећа и међу становништвом Дробњака. Оно је 1799.године одбило да плати десетину на неке производе.133

То ће посебно доћи до изражаја у наредном XIX стољећу.

Образовање и култура

Као и предходном периоду османске владавине,османске власти су и у XVIII стољећу посвећивале пажњуобразовању, науци и култури. Но, за разлику из временакада је Царство било у успону, а државна каса билапунија и када је било више богатијих појединаца који судио стечене имовине завјештавали (увакуфљавали) заопштекорисне социјалне, образовне и научне потребе, уово вријеме свега тога је било мање. Истина, још јеприликом проласка кроз Ташлиџу 1664. године ЕвлијаЧелеби записао да се у граду налази десет џамија самихрабом, а посебно наводи Хаџи–Хусеинову, Хаџи–Ризванову, Хаџи Алијину, Одобашину и Ахмед – беговуџамију.134 Поред градских на ширем подручју тадашњегпљеваљског кадилука постојале су у свим већим селимагдје су живјели припадници исламске вјере џамије. Подосадашњим сазнањима на овом подручју их је укупнобило 16.135 У разним временима и поводима оне су укаснијем периоду порушене. У ово вријеме џамије супоред вјерског имале и образовну улогу. У њима су дјецамањег узраста стицала прва сазнања не само о вјери, негои писмености. Посебно су постојали мектеби у којима сепродубљивало стечено знање и уводили нови предмети.Они су једним дијелом одговарали основним школама.


127 Mula Mustafa Ševki Bašeskija, Ljetopis (1746 – 1804), prevod s turskog, uvod i komentar Mehmed Mujezinović, Sarajevo 1997, 250/1; Avdo Sućeska,Ajani,prilog izučavanju lokalne vlasti u našim zemljama za vrijeme Turaka, Djela, knj. XXII, Odjeljenje istorisko – filoloških nauka, knj. 14, Sarajevo 1965,191; Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Sarajevo 1997, 322; Salih Sidki Hadžihuseinović – Muvekkit, Povijest Bosne, knj. 1, Sarajevo 1999, 603;

128 ГХб, св. 1, Maliye defter, 10185/269 – 2 1155/1742. године129 Ibidem, 1163/202 – 8, 13. јануар 1728. године.130 Ibidem, као и у претходној напомени.131 АНУ БиХ, M. d. 1169 /203 – 4 1140/1727. године f. r.132 Bejtić Alija, Bosanski namjesnik Mehmed paša Kukavica i njegove zadužbine u Bosni (1752 – 1756 i 1757 – 1760), Prilozi za orijentalnu filologiju

i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom, VI – VII (1956 – 1957), Sarajevo 1958, 77 – 115; Авдо Сућеска, Буне сељака Муслимана у Босниу XVII и XVIII стољећу, Зборник радова, књ. I Историјски институт, Београд 1976; Enes Pelidija, Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do krajaDrugog svjetskog rata, Sarajevo 1998, 165.

133 Ibidem, Šikayet defterleri, инв. бр. 85/IV, св. VII 4/4, ред. Бр. док. 16 1214/1799. године.134 E. Čelebi, Putopis, 397/8.135 Bajro Agović, Džamije u Crnoj Gori, Podgorica, 2001, 263 – 270.

Таквих у Пљевљима било је три. Такође су постојале удвије средње школе (медресе), те двије текије у којима судервиши обављали зикр (врста молитве код дервиша),али се изучавала и суфијска филозофија.136

Постојање ових вјерских и образовних институција,поред манастира и православних цркава о којима смопретходно писали, говори нам да су Пљевља, као иоколна мјеста још у XVII стољећу имала релативно велики


136 Ibidem, 398.

Сл. 4 – Ф. Ј. фон Рејли, „Карта Србије“, Беч 1791.

број писмених људи. Ти појединаци и цијеле групе,својим интелектуалним радом, били су познати и вановога подручја.137

Такво стање је настављено и у наредном XVIIIстољећу. Поред постојећих мектеба, свој рад су наставилеи двије средње школе, познатије под именом: Хусеин -пашина, чије просторије су се налазили у близини исто -имене џамије 138 и Осман-пашина.139 Иако др. МаџидаБећирбеговић у своме раду наглашава да се не зна када јесаграђена зграда Хусеин-пашине медресе у Пљевљима140,

сигурно не можемо погријешити када устврдимо да се тодесило у задњим деценијама XVI стољећа. Тада је изсредстава оснивача касабе (града) Ташлиџе подигнутовише сакралних и профаних објеката. Међу осталимобјектима је највјероватније и зграда медресе која поХусеин-паши и носи име. Тада је и започео њен рад. Но,неких посебно конкретнијих података за њен рад немамони за претходна, као и за XVIII стољеће.

За разлику од Хусеин-пашине медресе, о другојОсман-пашиној се може казати да нам је непозната ли -чност њеног оснивача (вакифа) по коме се и једна пљеваљскачетврт (махала) звала. Но, имамо више података о њеномраду. На основу изворне османске грађе која говори оњеном наставном кадру, претпоставља се да је активностове средњошколске установе била почетком XVII сто -љећа.141 Између осталог наводи се да је плата за наставноособље ове медресе давана из средстава босанске џизије(главарина; лични државни порез, којег су под овимименом плаћали немуслимани, а нешто мање новчано имуслимани под именом испенџа). Рад медресе био је сведо почетка XX стољећа.142

У овим одгојно – образовним институцијама наставусу обављале стручне особе. Школованијих људи било је имеђу особљем које је било запослено у администрацији,посебно у судству, али и међу официрима. Све је тоутицало да у граду у континуитету има релативно, за товријеме, велики број образованих личности које су билепознатије под именом – улема. Као и у претходнимстољећима.143

Како у ово вријеме на територији Османскогцарства није било штампарије све до 1725. године, то сумноги појединци преписивали Кур’ан, као и назначај -нија дјела из теологије и свих научних области и умје -тничког стваралаштва. Ти преписивачи су биле цијењенеособе, поготово оне који су се истицали својим кали -графским способностима. Обично су то били заљубљеницинаучне области чија дјела су и преписивали. Још крајемXVII стољећа међу таквима је био и Абдуллах, син ХаџиМустафе. Он је још 1692. године преписао кратко дјело отеорији хадиса са коментаром („Nuzha an – nazar – šarhnuhba al firk“). Аутор овог дјела био је Шихабуддин Ахмед


137 Enes Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji pljevaljskog kraja – O naučnoj, kulturnoj i prepisivačkoj djelatnosti Pljevljaka na orijentalnim jezicimau vrijeme osmanske uprave, Anali Gazi Hurev – begove biblioteke, knjiga XVII – XVIII, Sarajevo 1996. godine, pp. 233 – 239.

138 Madžida Bećirbegović, Prosvjetni objekti islamske arhitekture u Bosni i Hercegovini,Prilozi za orijentalnu filologiju, XX – XXI, 1970 – 71,Sarajevo 1974, 283 (даље: M. Bećirbegović, Prosvjetni objekti).

139 Hajrudin Ćurić, Muslimansko školstvo u Bosni i Hercegovini do 1918. godine, Sarajevo 1983, 108; Ismet Kasumović, Školstvo i obrazovanje ubosanskom ejaletu za vrijeme osmanske uprave, Mostar, 1999, 224 (даље: I. Kasumović, Školstvo i obrazovanje).

140 M. Bećirbegović, Prosvjetni objekti, 283.141 I. Kasumović, Školstvo i obrazovanje, 224.142 Ibidem, 224/225.143 Enes Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji pljevaljskog kraja, O naučnoj, kulturnoj i prepisivačkoj djelatnosti Pljevljaka na orijentalnim jezicima

u vrijeme osmanske uprave, Almanah, časopis za proučavanje, prezentaciju i zaštitu kulturno – istorijske baštine Bošnjaka / Muslimana, br. 25 – 26,Podgorica, 2004, 85 – 88 (даље: E. Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji).

Сл. 5 – Страница Кур’ана Хусеин-паше Бољанића са минијатурама (1571)

бин Али бин Хакала ал Аскаланија.144 Исти преписивачје у периоду од 1692. до 1701. године преписао и дјелоаутора Хусаyна ‘Исбаи ас – Сараyи „Расправа о метафори“(„Fara‘id li tahqiq ma‘ani al – isti‘ara“). Наведени рад сеодноси на арапску стилистику, што значи да се и препи -сивач не само интересовао, него је био и њен зналац.145

У ово вријеме су се и друге образоване личности изпљеваљског краја интересовали за арапску стилистику.У жељи да што више и боље проуче ову научну дисци -плину, читали су дјела познатих аутора. Том приликомсу неке расправе и преводили. Вјероватно да је у ововријеме у Пљевљима настао и пријепис шест дјела изстилистике. То су:

1. „Краћа расправа о етимологији ријечи у арапскомјезику“ („Šarh ar –risala al –‘ adudiyya fi‘l wad‘„). Ауторнаведеног дјела био је Alija Ljušljija.

2. „Расправа о етимологији ријечи“ („Ar – risala al– wad‘iyya al – adudiyy“ од Aududdina Abdurrahmana b.Ahmada al – Igi – a.

3. „Коментар расправе о употреби ријечи у преносномзначењу“ („Fara‘id al – fawa‘id li tahqiq ma‘ani al – isti‘ ara“).Аутор овога дјела је Abu Lays Samarkandi.

4. „Коментар расправе о употреби ријечи у преносномзначењу“ („Šarh ‘ ala risala al – isti ‘ ara“) од ‘IsamuddinaIbrahima b. Muhammeda b. Arabšaha al – Isfara ‘ inija.

5. „Расправа о тумачењу ријечи ‘истиазе‘ и ‘бесмеле‘„(„Riyad at – talibin fi šarh al – isti – ada wa ‘ l – basmala“)од Galaluddina as – Suyuyja (догматика) и

6. „Глоса на Исамудинов коментар Самаркандијеверасправе о метонимији“ („Hašiya ‘ ala šarh ‘ Isamuddin lirisala as Samarqandi fi ‘ l – isti ‘ ara“) од Isma‘il b. Sinan as– Siwasi. У односу на друге рукописе, за ове се не знагодина пријеписа.146

На пријелазу из XVII у XVIII стољеће велику пажњупљеваљских преписивача привукла су и дјела из шери -јатског права. Већ 1697. године се сусрећемо са прије -писом Шеријатске дијацезе („Al – fatawa al – ‘ adliyya“)од Rasiila b. Saliha Aydinija. Ову правну расправу јепреписао Абдурахман, син Ахмедов.147 Три године касније

сусрећемо се са још два преписана дјела из шеријатскогправа. Абдулфетах, син шејх Мухамеда преписао је:

1. Књига казни и одлука („Kitab al – hudud wa‘ l –ahkam“) од Alija b. Magduddi aš – Šahwardija al Bistramija

и 2. Дјело о поступку шеријатског суда у случајевимa

контрадикторних доказа („Magla ‘ al – quddat ‘ inda ta‘arud al – Bayyinat“) од Ganama b. Muhammada al –Bagdadija.148

У Пљевљима је 1701. године Абдуллах, син ХаџиМустафе преписао Таблавијев спјев о метонимији скоментаром („Manzuma at – Tablawi fi‘l – isti‘ ara wašarhuha“) од Mansura Sibta Nasiruddina at – Tablawi.Пријепис овога дјела односи се на стилистику.149

У наредне три деценије XVIII стољећа до сада нисуоткривени радови или пријеписи и коментари познатихдјела којима би се образованије личности пљеваљскогкраја бавиле. Тек 1733. године Хусеин Емин, син мулаЗекеријаха преписао је Уџбеник, коментар дјела изшери јатског права („Wiqaya ar – riwaya fi mata ‘ il al –hidaya“) од Burhanuddina Sadra aš – Šarija.150

Већ сљедеће 1734. године Јахја, син Ибрахимов изТашлиџе преписао је Зборник фетви и збирка законасултана Сулејмана („Fetava /ma‘rudat/ i kanunname“).Аутор овога дјела је Ahmad b. Muhammad al – Imadi, AbuSu‘uda. У односу на друге пријеписе који су искључивобили на арапском, овај посљедњи је писан на турскомјезику.151 Сљедећи пријепис који наилазимо да је препи -сан у Пљевљима је из 1765. године. Од непознатог ауторапреписивач Ахмед, син Мустафе преписао је Дјело онасље дном праву („Al – fara‘id“). Рад је написан наарапском језику.152

Петнаест година касније (1780) наилазимо напријепис Коментар дјела из стилистике и реторике(„Šarh talhis al – miftah fi‘ l- ma‘ni wa‘ l – bayan“) одSa‘ududdina at – Taftazanija. Споменути коментар преписаоје Мустафа, син Османов.153

У Оријенталном институту у Сарајеву налази сепријепис Приручника из шеријатског права („Multaqa al


144 Muhamed Ždralović, Bosansko – hercegovački prepisivači djela u arabičkim rukopisima, knj. II, Sarajevo 1988, 100, br. 570. Наведени рукописсе данас налази у Гази Хусрев – беговој библиотеци у Сарајеву под редним бројем 338/1. Гази Хусрев – бегова библиотека је по сачуваномрукописном оријенталном фонду четврта у Европи. (даље: M. Ždralović, Bosansko – hercegovački prepisivači).

145 E. Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji, 88.146 Ibidem, 89.147 M. Ždralović, Bosansko–hercegovački prepisivači, књ. II, бр. 583, 102. Овај пријепис налази се у Оријенталној збирци Хрватске знаноси

и умјетности у Загребу под сигнатуром 1013.148 Ibidem, књ. II, бр. 587 и 588, 102/3. Први наведени пријепис налазио ссе у Оријенталном институту у Сарајеву и био регистрован под

бројем 741/2. Изгорио је у пожару Оријенталног института 19. 05. 1992. године у Сарајеву. Други рукопис се налази у Националној библиотеци уКаиру под бројем 46.

149 Ibidem, број 571, 100. Наведени пријепис налази се у Гази Хусрев – беговој библиотеци у Сарајеву под редним бројем 388/6.150 Ibidem, књ. II, број 805, 133/4. Овај пријепис налазио се у Оријенталном институту у Сарајеву и био заведен под сигнатуром 1933.151 Ibidem, књ. II, број 811, 134/5. Исто као и у претходној напомени под сигнатуром 1039. 152 Ibidem, књ. II, број 1238, 193. Исто као и у претходним напоменама под сигнатуром 4354.153 Ibidem, књ. II, број 1395, 215. Све као и у претходним напоменама под сигнатуром 1500.

– abhur“) од Ибрахима Халабија. Наведено дјело је 1794.године преписао Али, син Салих Темима из Ташлиџе.154

Поред већ наведених стваралаца и преписивачакоји су нам до сада познати, као и архиве у којима супронађена дјела и имена преписивача, новија истражи -

вања не само оријенталних рукописа, него и оних писанихна другим језицима и писмима временом ће употпунитидосадашња сазнања. И до сада знамо да су Пљевља ипљеваљски крај из XVIII стољећа били познати не самокао административни центар херцеговачког санџака, те


154 Ibidem, књ. II, број 1505, 233. Све исто као и у претходним напоменама под сигнатуром 3281.

Сл. 6 – Васкрсење Христово са сценама празника, прва половина XVIII вијека (Св. Тројица)

по својим занатлијама и трговцима, него и по образо -ваним личностима и ствараоцима. То нам говори да јетадашња Ташлиџа с правом убрајана и у познатије обра -зовне и културне центре босанског ејалета. Све наведеноје било присутно и у наредном XIX стољећу, тачније докраја османске власти 1912. године.

За разлику од многих других мјеста и крајева којису у XVIII стољећу били у саставу босанског ејалета,Пљевља су током цијелог периода била поштеђена некихвећих потреса које су са собом носила три рата која сувођена на територији ове најистуреније покрајине европ -ског дијела Османског царства. Становништво је живјелоуобичајеним мирнодопским начином, свакодневно оба -вљајући послове којима се професионално бавило.

На основу изворне архивске грађе овога периодавиди се да су се људи овога краја, без обзира на конфе -сионалну припадност, међусобно уважавали и пошто -вали. Од појединих представника локалне власти илинасилника, подједнаке потешкоће и неправилностиимало је и муслиманско и православно становништво.Нарочито је ова појава била видљива међу људима нижегсоцијалног слоја.

Одређене промјене које су у XVIII стољећу билепримјетне, видљиве су биле у привредној дјелатности.Дијелећи судбину Царства и привредници, посебнотрговци показују у ово вријеме знаке слабљења. Овуконстатацију уочавамо на основу изворне архивске грађеи стручне литературе које нам говоре о опадању привреднеразмјене. Посебно је интересантно да су у привредномразвоју пљеваљског кадилука веома запажено мјесто иулогу имале поједине породице. Из њихових редова суосманске власти именовале и личности које су имено -ване на неке веома важне положаје, како у родном крају,тако и у другим дијеловима босанског ејалета.

Иако у XVIII стољећу није забиљежено подизање иолепознатијег сакралног или профаног објекта, не рачунајућикуће за становање, те поједине занатске радње и трговачкедућане, ипак су људи и вјерске заједнице у границама својихфинансијских могућности у одређеним временскиминтервалима, приступали попра вкама и понеким проши -рењима истих. То се нарочито види из документације која сеодноси на манастирске објекте и цркве.

Слично стање се односи и на образовно – културниживот. Ни до сада се овом изузетно важном сегментуљудског стваралаштва у овоме крају није посвећиваланека већа пажња. Но, из наведених података се види да језа тадашње прилике образовни и културни живот био наразини просјечности која је карактеристична и за другамјеста османске државе. Посебно је важно напоменутида се просвети посвећивала дужна пажња, о чему намговори број основних и средњих школа у Пљевљима.

Гледајући у цјелини Пљевља и пљеваљски крај уXVIII стољећу подсјећају на мјесто које повезује ранијевјекове османске владавине из доба када настаје град сабројним сакралним и профаним знаменитијим објектима,те људским, привредним и културним развојем сабурним догађајима који долазе у наредном XIX стољећуи трају до краја османске владавине у овом крају, добалканских ратова 1912. године.


Documents

ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У XVIII СТОЉЕЋУ · PDF file4 Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, postanak i upravna podjela, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine,