ИСТОРИЈА СРПСКА ЦРКВЕ XV – XVIII ВЕКА

Дамир С. Живковић 9:52 PM 25/03/2011 1

НАЦИОНАЛНА ИСТОРИЈА НОВОГ ВЕКА 1459 – 1804. (ПО ПРЕДАВАЊИМА ПРОФЕСОРА ВОЈИНА ДАБИЋА)

I - ИСТОРИЈА СРПСКА ЦРКВЕ XV – XVIII ВЕКА 1. СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ДО ОБНОВЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Једина релативно поуздана историја српске цркве је она коју је написао Ђоко Слепчевић. О

проблему обнове Пећке патријаршије је писано много, али мало објективно.

У науци због недостатка извора није разјашњено питање судбине српске цркве после пада

Деспотовине (1459) под турску власт. Није јасно када је Српска православна црква званично

укинута, чак ни да ли је уопште укинута. Једино се зна да је у првој половини XVI века

територија некадашње српске државе у црквеном погледу била потчињена Охридској

архиепископији. Вероватно се постепено угасила после 1459. а најкасније до 1463. када је умро

патријарх Антоније II. Рајко Веселиновић је сматрао да патријаршија никада није била званично

укинута већ је у њеном пропадању главну улогу имао материјални моменат.

Највероватније објашњење је да су области Пећке патријаршије тек постепено падале под

охридску власт и то без свог пристанка, али нису званично укинуте. Охрид је добијао нове

епархије онако како су Турци освајали поједине области. У томе је Охридску архиепископију

подржавала Цариградска патријаршија али нема података да су то чиниле и турске власти.

Истина, Љубомир Стојановић је тврдио још 1923. године да је двадесетих година XVI века

Сулејман II и званично укинуо патријаршију једним ферманом, али није навео да ли је видео тај

ферман и како је сазнао за њега.

Чињеница је да је постојао снажан отпор ширењу надлежности Охрида у српским

крајевима. Нарочито су јако отпор пружали манастири у којима се тих деценија запажа извесна

културна обнова. Тада се веома шири штампање књига на српском језику. Широка штампарска и

преписивачка делатност на српском језику су доказ навале употребе грчког језика у

богослужењу. Године 1466. је настао превод Номоканона на савремени српски језик. Превод је

начињен у Кратову, по жељи охридског архиепископа. Сама Охридска архиепископија упркос

свом ширењу, била јако нестабилна. Црквене старешине су се често мењале, неки су показивали

унијатске склоности и одржавали везе са Римом. Године 1726. је један Словен, подржан од Рима

чак постао архиепископ.

Године 1531. је избила побуна српског свештенства против превласти Охридске цркве.

Борбу је водио смедеревски митрополит Павле а борбе је започела још раније, 1528. године и

трајала све до 1541. Ова својеврсна буна је била озбиљан покушај обнове српске патријаршије

коју су помагали и одређени елементи у Османском царству. Турцима је посебна српска црква

била потребна због значаја Срба као војника. Обнову патријаршије је нарочито помагао

смедеревски санџак-бег.

Митрополит Павле се 1531. самовољно прогласио патријархом. Изгледа да је у свему томе

преценио сопствене снаге, па је чак покушао да преузме и старе области Охридске

архиепископије. Сачувана је грамата цариградског патријарха Јеремије којом се Павлов покушај

осуђује као узурпација. Чини се да је борба ипак била ограничена само на српске епархије.

Архиепископ Прохор је 1532. одржао сабор у Охриду на коме је Павле осуђен као расколник.

Касније је Павле попустио и настало је измирење. Оно је ипак било само привремено јер је Павле

некако успео да зароби Прохора и баци га у тамницу. Године 1541. је Прохор побегао из тамнице

и организовао нови сабор (20. јун 1541) на коме је Павле поново осуђен и искључен из цркве. Ни

овим чином борба није била завршена али је њен даљи ток потпуно непознат. Митрополит Павле

је потом напустио Турску и једно време боравио у Пољској и Русији. Даље му се губи сваки траг.

2. ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Са обновом самосталне Пећке патријаршије почиње ново доба у српској историји. Турцима је у

ово време било од интереса да обезбеде коректне односе са Србима. У свему овоме је од извесног

значаја била улога везира Мехмед-паше Соколовића. Међутим улогу његовог српског порекла не

треба ни прецењивати – од превасходног значаја су биле његове трезвене политичке процене.

Обнова патријаршије је била и у турском интересу.Од кога је потекла идеја за овај компромис,

није познато. Константин Јиричек је сматрао да је пресудно било заузимање Мехмед-паше

Соколовића а сличног мишљења је био и Станоје Станојевић. Али није много вероватно да је


иницијатива потекла од неког са Порте. Вероватно је то најпре тражио неко из српске средине.

Нови патријарх је остао Макарије, обично сматран за везировог брата, Макарија Соколовића.

Могуће је, дакле, да је иницијатива потекла од њега. Једини извор који ово спомиње је извештај

једног страног посланика око 1575. Постоје вести у Троношком родослову, непоузданом извору

насталом тек у другој половини XVIII века, да је Макарије био архимандрит Хиландара. Али у

изворима се помиње још један Макарије, епископ у оквиру Охридске архиепископије. Aко су они

иста личност, ко је архимандрита Макарија поставио за епископа? Тако нешто би тешко

дозволила Охридска архиепископија. Пада у очи да је охридски архиепископ Никанор умро баш

1557. године, када је и обновљена Пећка патријаршија. Ђоко Слепчевић је први истраживач који

је оспорио тврдњу да је Макарије био брат Мехмеда Соколовића.

Можда је патријаршија обновљена на сабору. Као патријарх, Макарије је често

практиковао сабор. Тако је, на пример, 1560. године монах Силвестер на сабору постављен за

епископа. Једини извори за датум обнове патријаршије су извештај једног млетачког посланика и

један псалтир штампан у Милешеви (оба из 1558). Других извора нема.

Макарије је на положају патријарха био упадљиво другачији од Макарија Соколовића

који је по Троношком летопису био архимандрит у Хиландару. Зато постоји знатна могућност да

је ова идентификација погрешна и да патријарх Макарије није архимандрит Макарије Соколовић.

Макарије је настојао да обнови организацију цркве, такорећи од почетка. При територијалној

организацији, Макарије се доследно држао етничког принципа па је обновљена Пећка

патријаршија обухватила готово сав српски народ. Грчkе области на југу није запоседао. Са

турским освајањима су проширене и границе патријаршије. Макарије је основао око 40 углавном

нових епископија.

Патријарх Макарије је умро почетком септембра 1574. године. Међутим, није био на

положају патријарха све до смрти, већ се повукао раније, вероватно због болести, 1571. или 1572.

године. Макаријево место је преузео његов братанац Антоније, раније херцеговачки митрополит.

Око 1575. је, не зна се у којим околностима, патријарх постао Герасим. И о њему се мало зна,

будући да се помиње само у неколико записа. Познато је да су књиге преписиване по наређењу

овог патријарха. У једном Панегирику из 1580. се Герасим спомиње као «патријарх свима

Србима и Бугарима и северним крајевима и осталим». Стефан Герлах је писао о Герасиму и

његовим обавезама према султану.

Герасим се последњи пут спомиње у једном запису као патријарх 1586. године. Не зна се када је

умро а подаци о његовим наследницима су још оскуднији. Један патријарх је био херцеговачки

митрополи Саватије (као митрополит је основао Пивски манастир, 1573. године) и умро

неколико месеци после ступања на патријаршијски престо. У годинама 1589 – 1590. се као

патријарх спомиње Јеротеј. Од 15. јула 1591. је на челу српске цркве био патријарх Филип. Њега

је већ следеће године сменио патријарх Јован II Кантул (1592 – 1614). Сви ови патријарси су

следили Макаријеву политику према турској држави. Промену доноси тек патријарх Јован II.

3. ОРГАНИЗАЦИЈА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Пећка патријаршије је обновљена из основе 1557. године. Поједини делови цркве су

функционисали потпуно независно. Макарије је имао потпуно одрешене руке од стране турске

државе па је могао да испуни принцип да се границе патријаршије одреде према српском

етничком простору. Било је неопходно да се уведе потпуно нова територијална организација.

Нова патријаршија је обухватила целу Србију, Босну, две мање области у Бугарској, Срем, Банат

и Бачку, турске делове Далмације, Хрватске и део Угарске (Арад, Темишвар, Будим).

Српски етнички простор се проширио до тог времена. У Турској је подстицано

насељавање опустошених области. По сламању покрета Јована Ненада (1528. године) у јужној

Угарској је остало много Срба. Али Срби заиста многобројни постају онда када је у тим

областима створено турско крајиште. Друга област у коју се Турци такође шире је Поуње и тамо

су населили велики број Срба из крушевачког и смедеревског санџака. У тим областима су оно

добили влашке повластице (које је добио и један број Мађара). И овај простор је укључен у

обновљену патријаршију.Турци су рано опустошили а затим Србима населили Далмацију. Тамо

су се учврстили већ после Мохачке битке. Срби и српско свештенство се помињу већ у првим

пописима: само у Книнском пољу је било 30 црква и 3 манастира. Вероватно је много Срба тамо

избегло и раније. Ту је било и полазиште српских сеоба према Жумберку. Ове парохије су

укључене у Пећку патријаршију али никада нису биле под Охридском архиепископијом.


Детаљни подаци за унутрашњост нису наведени. У свим рубним областима се ствара

велики број нових епископија (извори наводе цифру од 40, што је можда мало претерано). До

сада је потврђено постојање 30 епископија. Највећи простор је држала дабро-босанска

митрополија. Прва српска епископија у Срему је створена после 1521. године. Боље је позната

пожечка митрополија захваљујући митрополиту који је крајем XVI века пребегао у Аустрију.

Дабро-босански митрополит је проширио своју митрополију на Клис и Лику које су Турци

освојили (после 1537. године).

На југу Србије су основане самоковска и тетовска епископија. Пећка патријаршија је на

југу имала границу која отприлике одговара граници Милутинове краљевине почетком XIV века.

Сваки пећки патријарх је плаћао султану 100.000 аспри за берат којим потврђује своје ступање на

престо. Сваке године је исплаћивана дажбина у висини од 2000 дуката. Приликом промене

владара се морао плаћати нов берат. У фојничким регестама и другој грађи се види да су људи

српског патријарха узимали црквене дажбине и у томе имали подршку Порте.

Титула пећког патријарха је различито навођена али обично укључује «све српске земље и

поморске» а понегде се спомиње и Бугарска. Негде се наводи просто као «патријарх свих

српских земаља.»

У другој половини XVI века су обновљени многи манастири и парохијалне цркве. Стара

парохијална организација је обновљена у целини. Процветао је монашки живот и преписивачка

делатност. Већина фрушкогорских манастира је основана у ово време а то важи и за друге

манастире у Војводини.Прва криза у односима између Пећке патријаршије и Османског царства

је настала већ после смрти Сулејмана II (1566. године). Турске власти (управо велики везир

Мехмед-паша Соколовић) је отуђио неке српске цркве. О томе сведочи један италијански

путописац. Бранислав Ђурђев је, проучавајући дефтер за смедеревски санџак уочио повећање

давања разних манастира а повећане су и друге дажбине. Због финансијских проблема су неки

манастири привремено затворени (Старо Хопово и Раваница).

4. ЈОВАН II КАНТУЛ (1592 – 1614)

Патријарх Јован је имао посебно и незахвалну улогу будући да је био на челу српске цркве у

време Дугог рата (1593 – 1606) између Османског царства и Аустрије, у коме су Срби узели

активног учешћа. Јован II је изгледа поверовао да је у овом рату могуће веће повлачење Турака а

можда и ослобођење Срба од турске доминације. Преко свог посланика, монаха Дамјана

Љубибратића је ступио у додир са западним дворовима (био је у Напуљу, Фиренци и Шпанији) и

папом Климентом VIII. Патријарх је изгледа озбиљно схватио папине идеје о покретању новог

крсташког рата против Османског царства. Можда је пристао и на унију са римском црквом. Не

зна се која је била, и да ли је било, улоге српског патријарха у устанцима Срба у Банату и

Херцеговини. Вршачки владика Теодор Теодоровић је био један од вођа устанка у Банату али се

не зна да ли је радио по патријарховом налогу. Око 1609. године је патријарху Јовану II пошло за

руком да нешто прошири опсег Пећке патријаршије стварањем нове епископије у западној

Угарској, Славонији и Хрватској. Седиште ове епископије је било у манастиру Марчи и називала

Вретанијска епископија (или «епископија Вретанијских острва»).Патријарх Јован је и по

завршетку рата био у додиру са папом и разним италијанским владарима који су планирали

акције против Турака. Објективно гледано, од патријархове политичке активности су Срби имали

само штете. Сарадња са Западом је била примећена од стране Турака и вероватно је патријарху

донела смрт. Није познато како се нашао у Цариграду 1614. године. Претпостављајући да се неће

вратити, епископи су изабрали новог патријарха на сабору у Грачаници. Околности Јованове

смрти су нејасне, неки записи наводе да су га Османлије ухватиле и да је обешен у Цариграду,

14. октобра 1614. године, где је и сахрањен.

5. ПАТРИЈАРХ ПАЈСИЈЕ (1614 – 1647)

На челу Пећке патријаршије је Пајсије био наследник патријарха Јована. Отац му је био

свештеник Димитрије. Родио се у Јањеву и ту је и учио школу коју је касније наставио у

манастиру Грачаници. Веома је волео књиге и касније је чак имао и личну библиотеку. Био је

ученик патријарха Јована. Године 1612. је постављен за новобрдског митрополита. Сабор у

Грачаници 4. октобра 1614. је изабрао митрополита Пајсија за српског патријарха. Овај датум

наводи гроф Ђорђе Бранковић у својим Хроникама. Нешто доцније, 14. октобра исте године је

вешањем погубљен патријарх Јован. Можда је Јован поставио Пајсија за свог егзарха када је

путовао за Цариград.


Пајсије је одржавао везе са Римом али је отворио и нове са Русијом. Изграђени су стални односи

Пећке и Московске патријаршије. У руским државним документима се спомиње Пајсијева посета

Москви 1622. године. Патријарх је покушао да поправио и нарушене односе са турском државом.

Много је путовао и упознао све области у којима је живео ондашњи српски народ. Борио се и

против нових насртаја Охридске архиепископије. Успео је да обезбеди формално враћање

одузете имовине Пећког манастира, али већи део поседа није и заиста враћен.

У Пајсијево време се запажа и извесна културна обнова. Приличног маха је узело

преписивање књига. Изграђено је и нешто црква, мада су улогу црквених покровитеља играле

личности знатно скромније материјалне моћи од средњовековних ктитора. Сам патријарх је

написао Житије цара Уроша и једну Службу за последњег Немањића. Написао је такође и

Службу преподобном Симеону (Стефан Првовенчани) и Пролошко житије Симеоново.

Године 1641. Пајсије је боравио у Цариграду. Дана 1. октобра 1646. је отпутовао на

ходочашће у Јерусалим, одакле се вратио у лето 1647. Умро је ускоро после тога. У неким

записима се као датум смрти помиње 2. новембар 1647, од рана које му је задао неки бик. Други

записи наводе 3. октобар 1649. као датум смрти. Део имовине коју је скупио је отет иза његове

смрти.

6. ПАТРИЈАРСИ ГАВРИЛО (1647 – 1655) И МАКСИМ (1655 – 1680)

Пајсијев наследник је био патријарх Гаврило Рајић. О њему се зна још мање него о Пајсију. Пре

него што је изабран за патријарха је био рашки митрополит. Пореклом је из породице Рајића,

рашких кнезова. У својој делатности је више поступао као патријарх Јован него као патријарх

Пајсије. Ступио је у везе са Римом. Године 1649. је путовао у Цариград. Током 1650 – 1651.

године је обишао територију своје патријаршије.Коју годину касније, патријарх Гаврило одлази у

Русију. Тамо је покушао да оствари политичке везе као и да обезбеди материјалну помоћ за

српску цркву. Године 1655. је донео одлуку да остане у Русији а српским епископима је писао да

изаберу другог патријарха. Међутим, нешто касније се предомислио и вратио у земљу. Турци,

међутим нису дозволили да он поново постане патријарх. Постоје подаци и да су га Турци

погубили, због његових веза са Римом и Москвом. Због мученичке смрт је проглашен за

светитеља.Време патријарха Максима је слабо осветљено у изворима. Имао је непријатељски

однос према патријарху Гаврилу и његовом покушају да се поново врати на патријаршијски

престо. Није познато, међутим, да ли је Максим имао неку улогу у погубљену патријарха

Гаврила. У сваком случају, извори не помињу ништа слично. Максим је пореклом био из Скопља

а пре него што је изабран за патријарха био је рашки митрополит.У манастирским записима се

чето помињу Максимова путовања у све крајеве Пећке патријаршије. На путовањима су га

посебно интересовале књиге које је куповао, поклањао манастирима и на њима бележио датуме

својих посета (тако се може реконструисати кад је и где био). Првенствени разлог ових путовања

је било прикупљање црквених дажбина да би цркву ослободио дугова који су накупили у време

патријарха Гаврила. Под своју надлежност је ставио чак и босанске фрањевце. Патријарх Максим

је 1658. боравио на Светој Гори, 1661. је био у Влашкој а 1671. је забележено да је раније (не зна

се тачно кад) био и на ходочашћу у Јерусалиму.Максим је био у сукобу са Цариградском

патријаршијом и вероватно је већ 1658. био у Цариграду да се оправда пред Портом. Настојао је

да буде опрезан у односу са Турцима и да не одржава превише интензивне везе са страним

земљама. Ипак су 1662. вршачки митрополит Теодосије и архимандрит Никодим, уз дозволу

патријарха Максима, били у Москви да траже новчану помоћ за српску цркву. Теодосије је остао

у Русији и постао митрополит. Одржавао је и неке везе са Римом, преко опата и (од 1671) барског

надбискупа Андрије Змајевића. Односе су квариле гласи о притиску који патријарх врши на

босанске католике. До краја свог живота, Максим је својим предузимљивошћу обезбедио знатан

утицај међу турским званичницима. У његово време су грађене нове цркве и обнављане

старе.Патријарха је 7. марта 1669. погодила мождана кап и више се није опоравио. Од 1671. је

вођење већине послова препустио пећком митрополиту Арсенију. Нешто касније га је поново

ударила можда кап после чега је годинама био одузет. Умро је у Пећи 30. октобра 1680. године.

7. АРСЕНИЈЕ ЦРНОЈЕВИЋ (1680 - 1705)

На патријаршијски престо је дошао као наследник патријарха Максима (1655 – 1680). Сам је

тврдио да је рођен на Цетињу 1633. године. Такође је тврдио да је потомак владарске породице

Црнојевића. Презиме Црнојевић је додао имену тек око 1680. То је било време честог присвајања


права и сродства са старим племићким породицама. Није сасвим јасно да ли је и патријарх био

самозванац. Његов пријатељ, надбискуп Андрија Змајевић је тврдио да је патријарх збиља

потомак Црнојевића. Постоји варијанта да је чак признао верски примат Рима али писмо које би

то потврдило није нађено у Ватиканском архиву.

О младости Арсенија Црнојевића се не зна готово ништа. Године 1669. је постао пећки

митрополит. Од 1671. године је замењивао болесног патријарха. Патријарх је постао после

Максимове смрти, 1680. године.

Патријарх Арсеније се нашао у заиста тешким околностима када је Света лига западних

држава кренула у велики рат против Османског царства (Велики бечки рат, 1683 – 1699). У то

време су за придобијање Срба били заинтересовани Аустријанци, Млечани, Рим и Русија. Пре

рата је Арсеније много путовао, скупљао новац, куповао црквене књиге. Путовао је у Јерусалим

и о том путовању је оставио дневник. Арсенијев дневник је, додуше, прилично штур али свеједно

даје неке корисне податке. У Јерусалиму је био 22. марта 1683. године и о томе је оставио

сведочанство у једној књизи.

У време Арсенијевог повратка из Свете земље је Бечки рат већ био у току. Већ 18.

септембра 1683. су Турци претрпели велики пораз код Каленберга, надомак Беча. Уследило је

неколико година непрекидних успеха хришћанских држава. За Србе је нарочито значајно

аустријско освајање Београда 1688. године. Напредујући даље, Аустријанци су 1689. стигли све

до Скопља а онда били натерани на повлачење. Са њиховим одступањем је почела турска

офанзива из два правца, преко Виднина и преко Косова и долине Мораве. Значајно је да су се на

јужном правцу углавном налазиле нерегуларне трупе састављене од Татара, Черкеза и Арбанаса

које су пљачкале и убијале становништво крајева кроз којих би прошли.

У почетку Арсеније није знао којој страни да приволи. Био је наклоњенији Млечанима и

са њима је одржавао везе, али је под притиском околности морао да започне сарадњу са

Аустријанцима. Када је почело одступање аустријске војске, Арсеније се склонио у Београд где

је 28. јуна 1689. одржан сабор. То је био скуп свих оних који су бежали пред турском војском.

Хабзбурзи су тражили да буду признати за легитимне наследнике српског престола што је сабор

и прихватио. Срби су тада срочили текст привилегија које су захтевали. Привилегије које су има

касније дате су биле дословни преписи ових саборских одлука. Кључни захтев је била аутономија

вере и право избора црквеног поглавара.Најспособнији српски преговарач је био епископ Исаија

Ђаковић. Њега је сам патријарх Арсеније послао у Беч. Аутономија цркве је била прихваћена

мада је било приговора да је то повреда IX канона IV латеранског сабора из 1219. година. Чак је

прихваћено да сами Срби бирају свог епископа, што се иначе косило са угарским државним

правом. Арсеније није захтевао за себе право да бира епископе већ је то право добио један

«светски» (и духовни и световни) сабор. Срби су тражили да привилегије важе на читавом

Балкану, у свакој области коју би аустријске трупе евентуално освојиле (једино се не помиње

Славонија). Тражено је право на посебно судство у верским питањима.После сабора је Арсеније

прешао у Угарску. Био је сам, без новца. Током наредних 16 година, све до своје смрти, је успео

да скупио знатну личну својину у вредности од око 40.000 дуката.

8. ВЕЛИКА СЕОБА СРБА И ЊЕН ЗНАЧАЈ

Сеоба Срба у време Арсенија III Црнојевића није пресудна по броју учесника у сеоби (било је и

већих сеоба) већ по правним одлукама и њиховим последицама на живот Срба у Хабзбуршкој

монархији. Простори на које су дошли су већ били насељени Србима. У самој сеоби из 1690. је

учествовало највише око 40.000 људи. За време Бечког и других ратова се десио знатан број

мањих сеоба у којима је укупно прешло много више људи него у сеоби из 1690. године. Тих

година је омеђен српски етнички простор. Касније сеобе тај простор нису шириле већ су само

повећале број људи насељен у овим областима. Суштински значај ове сеобе је у привилегијама

које су за себе Срби добили од бечког двора. Најзначајније привилегије су она од 21. августа

1690. и она од 4. марта 1695. године.

Привилегија из 1690. године. Ово је прва привилегија коју су Срби добили и она

поставља оквир за све касније. Њена суштина је у следећем: 1) Срби добијају пуну слободу

употребе православног ритуала и старог календара; 2) Срби су изузете из надлежности католичке

цркве и угарских државних сталежа; 3) на самим Србима је да бирају свог архиепископа; 4) овај

архиепископ је могао сам да поставља епископе, без уплитања са стране. Није унапред


дефинисано да ли ће овај поглавар бити митрополит или патријарх. 5) Срби су имали право да

подижу цркве и рукополажу свештенике.

Дате привилегије су важиле у оним областима које су у време турске власти биле у

саставу Пећке патријаршије. Временски оквир привилегија је био да оне веже докле год су Срби

верни хабзбуршком цару. Као логична последица померања граница и добијања оваквих

привилегија, уследило је цепање српске цркве. Турци су већ 1690. године званично збацили

Арсенија III са положаја патријарха и уместо њега довели Калиника I. Нови патријарх је све

учинио да спасе и организује цркву у турским областима. Међутим, Арсенија није до краја

живота признао избор Калиника. Епископи у Хабзбуршкој монархији су патријарха Калиника

прихватили само прећутно, и то тек после Арсенијеве смрти.

Оба патријарха су у својим областима морала да уложе велике напоре да среде хаотично

стање. Унијатска пропаганда у Аустрији је били јака, али су даљи турски успеси приморали цара

да је заузда и изда Србима нове привилегије.

Привилегија из 1694. године. Ова привилегија се ређе спомиње у изворима. Издата је 31.

марта 1694. године. Срби су од цара захтевали посебну територију за себе, и то тзв. Малу Влашку

(западна Славонија). Дворски ратни савет је издао привилегију којом одобрава овај захтев али

она никада није испуњена. После смрти цара Леополда, његов наследник Јосиф I је потврдио и

ову привилегију али ни он није покушао да је оствари. Касније је овај проблем заборављен да би

га поново покренули тек на Темишварском сабору 1790. године. Владар је дозволио да се о овоме

расправља (жељена територија је сада била Банат) да би тако извршио притисак на непослушне

угарске сталеже. Идеја се наново јавила у време грађанског рата у Хабзбуршкој монархији 1848 –

1849. године када је створено Војводство српско (званично: Војводство Србија).

Привилегија из 1695. године. Издата је као допуна претходне привилегије,

подразумевајући све раније повластице. Текст привилегије је намерно нејасно срочен, са пуно

спорних места што је требало да омогуће накнадна тумачења. Основно је да се српским

епископима гарантује безбедан рад у односу на прелате католичке цркве.

У тексту привилегије се изричито набрајају сви српски епископи са својим епископијама.

Изостављена је само Пакрачка епархија, основана још 1557. године. Седиште ове епископије је

било у Ораховцу. Слановија је ослобођена још у годинама 1688 – 1691. али је пожечка епархија

(обновљена пакрачка) створена тек 1705. године. У међураздобљу је ту боравио један унијатски

епископ. У изворима се спомиње и да је епископ Јефрем Бањанин примио унију али се касније

вратио православљу и побегао у Србију. Изгледа да ово није учинио под притиском. Трећи

проблем српске цркве у Хабзбуршкој монархији је митрополит Стефан Метохијац, наводно

постављен за карловачко-јенопољског владику што раније није био. Ово владичанство је било у

саставу дабро-босанске митрополије чији је митрополит Атанасије Љубојевић пребегао у Лику.

Љубојевић је на тој дужности био у периоду 1681 – 1688. Касније се борио против унијатске

пропаганде сењских епископа због чега је морао да напусти Лику и склони се у Банију.

Својина и дажбине у привилегијама. Питање десетине је био први проблем који је

изазвао сукоб Арсенија III и католичке цркве. Привилегијом из 1690. су Срби добили слободу

вероисповести али су само њихови свештеници били изричито ослобођени од црквеног десетка и

других дажбина. Исаија Ђаковиђ је решио и ово питање и привилегијом из 1695. је решено да се

Срби ослобађају десетка, тј. да право убирања црквених дажбина међу Србима има њихова

православна црква (као што је било у време угарских краљева Матије Корвина и Владислава II

Јагелонског).

Десетак је као дажбина се јавља у VIII веку у Франачкој по аналогији са сличним

јеврејским обичајем из Старог Завета. Одатле се ширио по земљама Западне и Средње Европе. У

Угарској су феудални поседници убирали десетину а државни сталежи су бискупима плаћали

симболичну суму у замену за десетак. Како је била претворена у феудалну дажбину, угарско

племство је још у XV веку покушало да од Срба узме десетину. Чак је и царска комора у XVII

веку узимала десетину као један од главних прихода.

Да би нашао излаз из ове ситуације, патријарх се одрекао свог права на десетину у ужој

Угарској а Срби је нису плаћали угарским феудалцима. Касније су прављене и друге нагодбе.

Године 1779. је царица Марија Терезија откупила десетину од православне цркве у замену за

државну надокнаду (9.000 форинти годишње) које су карловачки митрополити примали све до

1918. године.


Повластицама из 1690. је српски архиепископ имао право да узме све оно што иза особе

српског порекла која би умрла без законитих наследника. Ово право није остварено у овом

облику већ је било ограничено искључиво на духовна лица. Питање је касније другачије

тумачено: 1779. је царица одлучила да се на овај начин може преузимати само имовина коју је

покојник стекао после добијања свештеничког чина (до 1/3 је могао да расподели тестаментом).

Значај српских привилегија. У целини, најважније српске привилегија су она из 1690. и

она из 1695. године. Арсеније III је пред своју смрт тражио обнову привилегија али када је то

двор одбио, он је већ био мртав. Касније се група епископа око Исаије Ђаковића залагала за

посебну српску цркву у оквиру Хабзбуршке монархије, као и за то да на челу те цркве буде

патријарх. Стефан Метохијац је заступао стварање посебне митрополије под врховном влашћу

Пећке патријаршије. Он је такође желео да сам постане тај митрополит. На сабору у Крушедолу

је основана посебна митрополија на чијем је челу био изборни архиепископ (супротно жељама

Стефана Метохијца). Одлучено је да се установе везе са Пећком патријаршијом, али само у

духовним питањима. Реално је одржавана много јача веза: Карловачка митрополија је слала

новац у Пећ (од милостиње и прилога). Чак је на сабору у Београду 1730. године питање

финансирања Пећке патријаршије институционализовано. После укидања Пећке патријаршије

(1766) Карловачка митрополија остаје аутокефална.

9. НАСТАНАК КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

У литератури се понекад назива и Крушедолском митрополијом јер је основана на сабору у

манастиру Крушедолу. У областима будуће Карловачке митрополије је био Срба већ у XV и XVI

веку. Патријарх Арсеније III није очекивао никакву црквену поделу између Срба у Турској и

Срба у Аустрији, нити је планирао да до краја живота остане ван Србије. Поред три раније

српске епископије у Угарској, патријарх је основао и више нових. Проширену организацију је

1695. потврдио цар Леополд I.

Патријарху је дозвољено да живи у манастиру Ораховцу али је он уместо тога боравио у

Сент Андреји где је постојала бројна српска заједница. Али царском дипломом од 4. марта 1695.

је потврђено канонско право Западне цркве у тим областима. Арсенију III је оспорена титула

патријарха (у писмима га називају митрополитом и архиепископом) и забрањено му је да путује

по својим парохијама. Православно становништво је требало да буде у надлежности католичких

бискупа одговарајуће дијецезе. Избијање устанка Ференца Ракоција (1704 – 1711) је спречило да

овај царски Рескрипт уђе у употребу а касније је просто заборављен.

Срби су пришли цару са посебном представком о својим верским правима. Двор је за

мишљење поводом српских захтева упитао кардинала Леополда Колонића и он је одговорио да

су стари краљеви Угарске имали неотуђиво право да потврђују свештенике које и сада важи, уз

ограду да изабрани црквени поглавар треба да буде Србин. На ову представку цар никада није

дао званичан одговор. Српски преговарач епископ Исаија Ђаковић је предложио хитан избор

новог старешине, одмах по смрти Арсенија III.

Напорима Исаије Ђаковића је 3. марта 1707. одржан састанак представника најважнијих

институција Аустрије у Бечу који су одобрили избор новог поглавара српске цркве у Угарској.

Инсистирало се да изабрани поглавар не може да носи титулу патријарха нити сме да буде

завистан од Пећке патријаршије. У септембру исте године су се народни представници скупили у

кући Стефана Метохијца у Сремским Карловцима где су изабрали делегате и усагласили ставове.

Одлучено је да се не прави раскид са Пећком патријаршијом. Од двора су добили право да

изаберу једног митрополита који ће водити српску цркву у Угарској. На овом збору је избио

сукоб између Стефана Метохијца и Исаије Ђаковића. Изгледа да је Метохијац очекивао да буде

изабран за митрополита без икаквог сабора.

Сабор је одржан у новембру 1707. године у манастиру Крушедолу где је и требало да буде

седиште нове митрополије. Пре почетка сабора, 6. новембра је у Варадин стигао владарев

представник, Христофор Кваријенти. Он је донео званичне царске услове за прихватање сабора а

међу њима и захтев да нова митрополија не буде зависна од Пећке патријаршије (4. услов). Срби

су на сабору одбили да прекину духовну зависност од Пећи али прихватали да не буде никакве

друге везе.

Било је спорно и право учешћа појединих поглавара на сабору. Званично су позвани само

црквени представници из неких насеља док они из Хрватске и Славоније изричито нису позвани.

По званичном схватању, српске привилегије и право учешће на сабору важе само за оне Србе


који су дошли са Арсенијем III, не и за раније насељене. Међутим, учињен је преседан: личко-

крбавски митрополит Атанасије Љубојевић се појавио у Крушедолу и састао са Кваријентијем.

Затим је учествовао на сабору под изговором да и у његовој епархијим има новодосељених Срба,

као и да неће признати митрополита у чијем избору не би сам учествовао. Кваријенти је допустио

Љубојевићу да учествује, јер је овај стари епископ био јако омиљен у народу. Иначе, царски

комесар је на сабору примио и мито.Сабор је одлучио да се избор архиепископа обавља тако што

се делегати договоре око три кандидата од којих се један изабере жребом. Али цар је желео да он

бира архиепископа. Право потврђивања је на крају остало владару. Да би заобишли овај проблем,

одлучено је да се првобитна одлука измени и да се једногласно бира само један епископ којег би

касније владар потврђивао. На овај начин је Крушедолски сабор утврдио систем и за касније

саборе. За првог митрополита је изабран Исаија Ђаковић. Неколико месеци касније, приликом

посете Бечу је умро.

10. КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА ДО РАТА 1737 – 1739.

Исаија Ђаковић је умро у Бечу 28. маја 1708. Његово место је дуже времена било упражњено и

тек 4. маја 1710. је изабран Софроније Подгоричанин, али и он је убрзо умро (7. јануара 1711).

Код Срба се јавила сумња да су Ђаковић и Подгоричанин били отровани. Тек је 6. маја 1713.

изабран за митрополита Вићентија Поповић. Он је у нашој историографија без разлога

потцењиван. Он је постигао значајне успехе у одбрани и проширењу српских привилегија. Током

XVIII века су својим активностима митрополити играли улогу државних власти а црквени сабори

су служили као нека врста земаљских сабора.После рата 1716 – 1718. се и Београдска

митрополија нашла у саставу Хабзбуршке монархије. У Србији је тада још постојала и Ваљевска

митрополија. Цар је 29. августа 1717. потврдио Мојсија Петровића за митрополита Србије.

Историчар Димитрије Руварац је ово постављење много замерао Петровићу. Београдска и

Карловачка митрополија су се сукобиле око Доњег Срема. На крају је Срем остао у саставу

Карловачке митрополије а Београдска је добила Банат са Темишваром. Да би обезбедили спајање

две митрополије, Срби су 1722. на сабору у Новом Саду изабрали Мојсија Петровића са

помоћника и наследника митрополиту Вићентију Поповићу. Али двор одлуке овог сабора није

прихватио и оне су формално поништене.Вићентије Поповић је умро 8. септембра 1725. Дана 5.

фебруара је одржан сабор на којем је Мојсије Петровић изабран за карловачког митрополита.

Тако су се две цркве практично спојиле у једну. Цар је прихватио Мојсија само као карловачког

митрополита док је у Београду требао да буде администратор. Касније су Срби покушавали да

ово ограничење заобиђу, изговарајући се да им царски комесар није саопштио ове одлуке. Због

свог несигурног положаја, Мојсије Петровић је био јако послушан царским властима.Проблеми

су наступали и зато што цар није хтео да дате привилегије прошири и на Краљевину Србију.

Посебном Деклараторијом (повученом 1735) је забрањено подизање нових цркава у Србији. На

челу обе митрополије је Мојсије Петровић остао све до смрти 1730. године. У Београду је

основао Архиепископски суд, реорганизовао црквену администрацију увођењем матичних

књига, почео је да подиже Сабору цркву и Митрополитски двор у Београду. Започео је реформу

парохијалног свештенства. На његову молбу су из Русије упућене књиге и учитељи. Ова мера је

побољшала културне прилике међу Србима али је изазвала и једну врсту кризе културног и

етничког идентитета. Питање јединствене управе у цркви је отворено после Мојсијеве смрти.

Народ и свештенство су се поделили. У Карловцима је 1731. одржан сабор на коме је царски

комесар био гроф Локатерн. За митр. је 31. марта изабран Вићентије Јовановић, арадски

епископ.Вићентије Јовановић је наставио политику ранијих епископа. Нови црквени сабор је

одржан у Београду 1732. и бавио се проблем дисциплине и понашања парохијалних свештеника.

Због злоупотреба су избиле и побуне. У време митрополита Јовановића је довршена раскошна

зграда Митрополитског двора са архивом и библиотеком. Митрополит је свакодневно одржавао

гозбе и пријеме у двору. Огромни трошкови су довели митрополита у финансијске проблеме које

је покушао да реши новчаним малверзацијама. Једна државна комисија која је испитивала

злоупотребе га је и званично оптужила.После Београдског мира (1739) је северна Србија враћена

у оквире Османског царства. Београдска митрополија је сведена на ранг епископије и враћена у

оквире Пећке патријаршије.

11. КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА 1737 – 1755.

Срби су били незадовољни стањем њихових права па су своје захтеве поднели директно цару.

Тражило се ново потврђивање свих привилегија. Такође су се жалили и на одлуке Хрватског


сабора из 1741. којима је забрањено постојање друге вере у Хрватској сем римокатоличке. На

сабору су царски комесари одговорили на српске захтеве исправом у XVII тачака. Нови

заштитни патент је, после много отпора, издат 1745. године.

Народни сабор се бавио и социјалним проблемима – издржавањем народне милиције и

другим пословима. Тражиле се и оснивање српске народне благајне и добијање права за

расписивање пореза међу Србима. Такође се тражило да Аустрија посредује код Млетачке

републике ради Срба у Далмацији чије су верске слободе биле угрожене. Двор је прихватио неке

од захтева, већину није.

Овај сабор је највиши узлет и успех Арсенија IV Јовановића. Ускоро је умро и 1747. се

састао сабор да би изабрао новог поглавара. Кандидат грађанства је био Исаија Антоновић мада

су његов избор поткопавале гласине (изнете у једној брошури) да је унијат и Шокац. Ипак је

изабран, мада су га приморали да се закуне да неће уводити новине које сабор не би одобрио.

Антоновић је кратко био митрополит а наследио га је Павле Ненадовић.

Ненадовић је рођен у Будиму 1699. године, на крштењу је добио име Петар. Знао је

немачки и латински језик и на њима је учио школе. Као млад је напустио кућу и закалуђерио се

на двору Мојсија Петровића. Био је писар, економ а водио је и разне црквене послове. Исте

послове је обављао и на двору Вићентија Јовановића (преводио је текстове привилегија на

српски језик). Инспирисао је митрополита да изврши неке реформе у српској цркви а такође га је

придобио за реформу живота у манастирима. Арсеније IV је Ненадовића постао за

горњекарловачког епископа. На двору је добио много прилога за своју епископију.

Када је 1749. године постао митрополит, одмах се суочио са низом проблема. У то време

се десила регулација Карловачког генералата и митрополит је спречио устанак незадовољних

Срба. Веома га је забрињавала апсолутна неписменост становништва и готово подједнака

неписменост свештеника. Успео је да у Влашкој оснује једну школу. Није успео да спречи

унијаћење Срба у Жумберку. Владару је на латинском језику поднео један огроман елаборат о

потребама Срба. Једна од његових идеја је била стварање редовне школе у Сремским

Карловцима. Како за ово није постојао фонд, митрополит је приложио својих 50 дуката за

оснивање школе. Касније је укупно 41.000 форинти потрошио на издржавање школе која је

постојала током двадесет година (1749 – 1769).

Ненадовић је одржавао добре односе са Пећком патријаршијом али није тражи формалну

потврду од патријарха Атанасија II Гавриловића. Тако је у пракси прекинута канонска веза са

патријаршијом.

У време митрополита Ненадовића пада и сеоба Срба у Русију. Укида се Потиско-

поморишка крајина и преко 100.000 Срба одлази у Украјину. Према овом исељавању је

митрополит Ненадовић имао крајње негативан став.

Од 1742. пада нови талас унијаћења. Посебно је био јак у Жумберку 1753. године. Тамо

није било довољно свештеника па су службу обављали монаси, иначе подложнији унији. Оним

монасима који унију нису прихватили су бранили да улазе у насеља чиме је прекидана веза са

верницима. Претила је опасност и да се ширење уније пренесе на Славонију. Једно време (од

1753) тамо није било епископа и појавила се идеја да се доведе унијат. Али, становништво се

побунило (1755. године) и истакло захтев да тамо не буде никаквих унијата. Захтев су истакли и

православни и католици.

12. ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Патријарх Арсеније IV Јовановић је у нашој историографији оцењиван сразмерно лоше (будући

необразован, грамзив, уске свести). Ипак, он је и такав био необично лукав и сналажљив човек и

умео је да одреди границе својих способности. Био је свестан свог необразовања и знао је да око

себе окупи младе и учене људе. Надимак му је био Шакабента. Рођен је 1699. године а 1721. је

постао рашки митрополит. То што је необразован човек стар двадесет и две године постао

митрополит сведочи о тешком стању Пећке патријаршије у XVIII веку. Био је егзарх и помоћник

патријарха Мојсија Рајовића. За патријарха је изабран 16. октобра 1726. године, у време када је

био у манастиру Св. Јована Рилског (постоји више записа за ту годину). О његовом боравку по

разним манастирима су сачувани још неки записи. Крајем априла 1734. године се Арсеније IV

потписује као «патријарх Срба, Бугара и Илирика». У његовој титули се и касније наводио

«Илирик» - у XVIII веку је архаизирање било прихваћен манир, којим се показивала ученост.


Додуше, постоје је и политички разлог: изражавају се претензије на црквену власт у читавом

ранијем Илирику.

Године 1737. Аустрија и Русије се налазе у рату са Турском. Арсеније IV је одмах стао на

страну хришћанских сила. Супротно очекивањима, рат није ишао добро по Аустријанце који су

након почетног продора почели да трпе поразе. У рату је посебно страдало градско

становништво Србије док је сеоско боље прошло јер је било раштркано и обогаћено искуствима

из ранијих ратова. Нарочито тежак погром је претрпело становништво Ниша. Сам Арсеније IV је

био принуђен да бежи из Пећи. Није успео да се склони у Ниш већ је отишао за Београд. Тамо је

стигао 16. септембра 1737. а већ у децембру је прешао у Угарску. Са њим је пошло неколико

хиљада Срба и нешто Арнаута (тзв. «Друга сеоба Срба»). Турска и Аустрија су 18. септембра

1739. потписали тзв. Београдски мир којим је Србија враћена Турској. Патријарх Арсеније IV је

задржао своју титулу али није смео да се врати у Пећ.

Стање у Србији је поново било јако тешко. Османлије су изгубиле свако поверење у Србе

и њихове епископе. Уместо њих, на чело патријаршије и епархија су довођени Грци – обично

купци положаја, коју су се брзо мењали. Фанариот Јован Ипсиланти је још 1730. саставио план о

интеграцији српских области у Цариградску патријаршију, који је поднео Турцима.

На месту патријарха је Арсенија IV наследио један грчки епископ, Јанићије Караџа. Према

неким (не баш поузданим) изворима је рођен у Призрену. Пореклом је био из богате трговачке

породице а посвећен је у Цариграду. Јанићије је постављен за патријарха одмах после одласка

Арсенија IV. Упркос отпору српских свешетника, Јанићије је дошао у Пећ и почео да поставља

Грке за епископе. На патријаршијском престолу је остао само неколико година, не зна се зашто

га је напусти и када. Одлазећи из Пећи, са собом је однео и патријаршијску ризницу.

Следећи патријарх је било Атанасије II Гавриловић (пре 1746 – 1752). Први пут се као

патријарх спомиње 23. јуна 1746. године. Био је српског порекла а раније је био на положају

скопског митрополита. Борио се против притиска грчке цркве и 1750. је слао свог егзарха,

Василија Петровића, у Карловце тражећи новчани помоћ због притиска Грка. О смрти патријарха

Атанасија II говори запис од 6. октобра 1752.

Даљи подаци су малобројни и нејасни. Као патријарси се спомињу Гаврило II, III и IV али

се не зна да ли је у питању једна или више особа. Можда је један ових патријарха некадашњи

сарајевски митрополит Гаврило. Као патријарх се Гаврило II спомиње први пут тек 1755. године.

Није постао патријарх избором већ султановим ферманом. Не зна се шта је био пореклом, али је

свакако постављао Грке за епископе. Запамћен је и као веома грамзив. У међувремену се као

патријарси спомињу и Србин Вићентије Јовановић и Грк Пајсије II о којима се не зна ништа.

Гаврило IV је давао Порти годишњи данак од 10.000 гроша све док није збачен, 1758.

године. Наследио га је Грк Кирило (иначе непознат) а 1762. је патријарх постао Василије Бркић

Јовановић. Рођен је 1719. године. Био је последњи који се борио против раста грчког утицаја.

Збачен је 1765. године и заточен на Кипру одакле је убрзо побегао. Све до своје смрти је

наставио да се потписује са титулом патријарха. Много је путовао већ као патријарх а после

укидања Пећке патријаршије је боравио у Црној Гори и хабзбуршким земљама. Умро је 26.

фебруара 1774. године.

Последњи Пећки патријарх је постављен 17. марта 1765. године. То је био Калиник II,

такође Грк. Он је био изразито неомиљен међу својом паством. Својом одлуком је 1766. окончао

постојање Пећке патријаршије.

13. ЦРКВЕНИ САБОРИ 1744 – 1790.

Срби у Хабзбуршкој монархији су између 1744. и 1792. одржали чак седам црквених сабора.

Старија историографија је делила ове сабора на расправне (оне на којима су се доносиле одлуке о

организацији и правилима у цркви) и изборне (оне на којима се бирао митрополит). Међутим, ова

подела је сасвим неодговарајућа јер су се законске одлуке доносиле на практично свим саборима,

без обзира да ли се бирао митрополит или не. На саборима су редовно доношене и одлуке од

општенародног значаја. У Бечу се углавном настојало да се ови сабори сведу на избор

митрополита.

Између 1744. и 1790. је одржано седам црквено-народних сабора у Хабзбуршкој

монархији. Сабор се бавио укидањем Потиско-поморишке крајине (о чему је Угарски сабор

одлучио још 1741.) и избором пећког патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте за поглавара

Карловачке митрополије. На сабору је прочитана и критика будимског грађанства (Инструкција


од 13 тачака) упућена против претеране власти и понашања високог свештенства. Сабор је донео

и листу захтева владару (Постулати, 24 захтева) који су се односили на одржање и побољшање

српских привилегија у монархији.

Године 1748. је одржан сабор са циљем да изабере новог поглавара после смрти

патријарха Арсенија IV. Сабор је отворен тек 5. септембра а дотле је функцију администратора

Карловачке митрополије обављао бачки епископ Висарион Павловић. За митрополита је изабран

арадски епископ Исаија Антоновић. Новом митрополиту су поднете Пунте -захтеви грађанства

слични онима које су упутили становници Будима на претходном сабору. Тражило се да текстове

привилегија чува посебно тело од шест чланова (два свештеника, два официра и два грађанина).

Новоизабрани митрополит је умро већ 22. јуна 1749. па се одмах приступило

организовању новог сабора. Он је отворен 12. јула а за митрополита је изабран Павле Ненадовић

кога је подржавао двор. Прихваћени су неки дворски захтеви у погледу територијалне

организације епископија а други су одбијени. Основан је Одбор од седамнаест чланова ради

решавања финансијских проблема (митрополија је имала озбиљне дугове).

Павле Ненадовић је био митрополит двадесет година а умро је током припреме за наредни

сабор (1769). Сабор је дуго заседао – од 4. маја до 7. октобра 1769. Највећи део расправе је

протекао у решавању материјалних питања и разматрању захтева царског комесара грофа

Хадика. На сабор су стигле бројне жалбе на злоупотребе свештеника. Међусобне оптужбе и

прекори су заузели велики део времена на сабору. У питању избора митрополита, сабор се

поделио између два кандидата – епископа карлштадског Данила Јакшића и вршачког Јована

Георгијевића (трећи кандидат, бачки епископ Мојсије Путник, није добио ни један глас). Иако је

у почетку имао мање гласова, изабран је Јован Георгијевић јер је добио подршку царског

комесара.Следећи сабор је одржан 1780. године, након смрти митрополита Георгијевића. Сабор

је отворен 26. маја и за митрополита је изабран Вићентије Јовановић Видак. Посланици су

царском комесару поднели листу жалби царици због царског Регуламента из 1770. и општег

стања Срба у Угарској. Како је митрополит умро већ следеће године, тада је одржан још један

сабор. Отворен је 9. јуна и искључиво се бавио избором митрополита. Овај пут је, захваљујући

подршци двора, Мојсије Путник изабран за митрополита.Далеко најзначајнији је био

Темишварски сабор из 1790. године. Одржан је у време унутрашње кризе Хабзбуршког царства и

смрти цара Јосифа II. Његову смрт и општу ситуацију је угарско племство видело као могућност

да обнови своје старе привилегије. Ситно и средње племство су имали велику улогу у

друштвеном животу ондашње Угарске. Националистички покрети који се тада јављају у

Мађарској иду све до захтева за независношћу. Под различитим притисцима, цар је пред своју

смрт морао да опозове већину својих напредних мери. Од за Србе значајних мера, на снази је

остао само Патент о верској толеранцији.

Уплашени могућношћу да ће изгубити своје привилегије, Срби су настојали да их потврди

Угарски сабор. Неки су сматрали да би најбоље било да Срби сазову сопствени сабор. Одлучило

се да се инсистира на учешћу Срба на Угарској дијети. Митрополит и епископи су 18. јуна 1790.

добили позив да учествују на сабору али као појединци, а не у види неке посебне српске

делегације. Међутим, митрополит Мојсије Путник је умро већ 9. јуна. У тој ситуацији, Срби

одустају од учешћа на Угарском сабору и спремају свој сабор у Темишвару. На сабор су позвани

и епископи из Ердеља и Буковине, али не и београдски митрополит. Обичан број представника

(75, по 25 свештеника, граничара и грађана) је проширен прихватањем једног броја Срба-

племића као делегата (укупан број је повећан на 100). Ово је био уступак Мађарима јер су готово

сви племићи били промађарски орјентисани.

На сабору су се сукобила два мишљења о будућности Срба у монархији. Већина је

сматрала да Срби треба и даље да инсистирају на својим привилегијама и да треба да добију и

своју посебну аутономну територију (мислило се на Банат). Друго мишљење су заступали

племићи које је предводио гроф Сава Текелија и оно је предвиђало укидање привилегија и

укључење Срба у правни систем Угарске краљевине, уз добијање својих заступника у Угарском

сабору. Преовладало је прво мишљење и сабор је 14. септембра поднео Елаборат са српским

захтевима и жалбама на лоше стање српског становништва и њихов неравноправан положај. За

митрополита је изабран будимски епископ Стефан Стратимировић (уместо дворског кандидата,

темишварског епископа Петра Петровића). Сабор је затворен 22. септембра. Цар је следеће

године (23. априла) објавио једно решење које је требало да задовољи захтеве сабора.


II - ДРУШТВЕНА ИСТОРИЈА СРБА У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ 1. АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА

Санџаци (арапски лива) су били основне војно-административне области у Османском

царству. На њиховом челу се налазио санџак-бег који је имао управну и судску власт. Санџак-

бегови су постављани султановим бератом и били су уживаоци хасова. Неколико санџака је

сачињавало беглербеглук (пашалук, вилајет). У прво време су постојала само два беглербеглука –

Румелија и Анадолија, док их је у XVII веку било чак 34. И санџак се касније назива пашалуком

јер у њему седи паша – санџак-бегови су најпре имали титулу бега а касније и титулу паше.

Територија српске средњовековне државе је под турском влашћу била подељена на више

санџака. У њеним јужним деловима налазило се Скопско крајиште које се касније делило на

Скопски, Ћустендилски и Oхридски санџак. Турци су желели да дуж путева и речних долина

имају лојално становништво па су насељавали тзв. Јуруке (Туркмени) у области Петрича,

Струмице, Овче Поља и Куманова, који су се интегрисали у околно становништво. У областима

Бранковића Турци су основали вилајет Вук који се потом поделио на призренски, приштински и

вучитрнски санџак. Становништво је у њима било претежно српско; муслиманског становништва

међу њима у прво време нема. Од области које су освојили 1454-1455. Турци су основали

Kрушевачки санџак (седиште у самом Крушевцу) који је у прво време био саставни део

Румелијског пашалука. Турским освајањем Смедерева 1459. године је завршено покоравање

Српске деспотовине изузев Београда и дела Зете.

Од области освојених 1459. Турци су створили Смедеревски санџак – језгро модерне

српске државе. Током XV и XVI века било још санџака у којима су живели Срби: Скадарски,

Босански (1463), Херцеговачки, Зворнички (1477), Клишки, Лички, Бихаћки. Последњих шест су

до 1580. чинили једну организациону целину, Босански пашалук. На простору јужне Угарске

основани су пожешки, сремски, сегедински и темишварски санџак.

Године 1476. је у Смедеревском санџаку било 76 пустих и 397 насељених села.

Приближно око 25% села је напуштено током турских освајања. Али територија некадашње

српске државе је почетком XVI века ипак била добро насељена. Турски дефтери из XVI века дају

податке о насељености појединих санџака. Са подручја Србије су се Срби ширили у правцима

турских освајања. Извориште српских миграција треба тражити у Крушевачком и Крагујевачком

санџаку.

2. ЗЕМЉИШНИ ПОСЕДИ И ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

Друштвени односи у Турској су се разликовали од оних који су постојали у Западној и Средњој

Европи. Ове разлике су се првенствено темељиле на схватању о земљишној својини. У Турској су

постојале државна, харачка и ушријска земља. Државна земља је била својина владара, односно

државе и обухватала је око 87% све земље у Османском царству. Она је сматрана својином

владара а обрађивали су је сељаци, корисници наследне баштине – чифлука за који су давали

ренту господару. Контрола над њима је била препуштена државним чиновницима. Над харачком

земљом држава није имала директно власништво већ су је држали сопственици који су њоме

слободно располагали али су обавезно морали да је обрађују. Она је обухватала свега око 5%

територије. Ушријска земља (десетинска земља) је била она коју су Турци током освајања

разделили својим војницима или другим групама муслимана. Обухватала је око 8% обрадиве

земље.На својинским односима грађени су специфични феудални односи коју су успостављани

само на државној земљи. Неки делови државне земље су препуштани на коришћене хришћанској

раји (као баштина) или муслиманској (чифт). Баштине су биле површине намењене земљорадњи

и корисник није могао да промени начин њиховог коришћења. Сељачка кућа, окућница, воћњак,

виноград и млин су били приватна својина. Баштина се није могла отуђити али се могла

наследити и давати у залог. Величина баштине је износила око 70-80 дунума добре земље (у XV

и XVI веку је површина дунума износила око 910 m²), односно 6,4 – 11,8 ha земље, зависно од

њеног квалитета. Изнад поменуте горње границе (11,8 ha) се није могла поседовати земља чиме

је спречено стварање крупног сељачког поседа. Уколико су баштиници обављали војну службу,

њихове баштине су биле ослобођене од пореза. Приходи са баштине су убирани у корист државе

и њених чиновника.


Турски феудални систем је познат као тимарски систем. Султан Сулејман II

Величанствени (1520 – 1566) му је дао коначан облик. Тимар је био стуб турског друштвеног и

војно-економског система. Постојале су три врсте поседа које је држава додељивала за војну

службу. Половином XVI века је број тимара у Турском царству износио око 30.000 и овај

земљишни фонд је био основна турске коњице. Постојала су три типа тимара. Хасови су били

поседи који су доносили приход од преко 100.000 аспри. Уживали су их сам султан, беглер-

бегови и санџак-бегови. Они су се добијали и губили са положајем. Зеамети су поседи који су

доносили више од 20.000 а мање од 100.000 аспри и били су везани за личност а не положај.

Обични тимари су били поседа чији је годишњи приход био мањи од 20.000 аспри. Поседовање

тимара није било земљишна већ пореска концесија. Држава није давала спахијама земљу и

сељаке већ право да од њих скупљају порезе. Сем муслиманских, постојале су и хришћанске

спахије, нарочито крајем XV и почетком XVI века. Према статистичким подацима, Срби су

поседовали 48% а муслимани 52% тимара у Смедеревском санџаку почетком XVI века. Међутим,

у погледу прихода Срби су добијали једва 15%. Хришћани-поседници тимара су представљали

остатке средњовековног племства као и кнезове влашких дружина.

3. РАЈА У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

Постојале су две највеће категорије српског становништва под турском влашћу – раја и власи.

Раја је живела на тимарима и имала је обавезе према држави и према спахијама. Власи су имали

обавезе према држави и према господару, али не као раја према спахији, него као према

војничком команданту. У старијој историографији је била прихваћена подела на влахе-сточаре и

рају-земљораднике. Међутим, и власи су се бавили земљорадњом, али од ње нису давали

дажбине; сама раја је такође гајила стоку. Раја су били поданици османског султана (реч раја

буквално значи стадо) о којима се он бринуо а који нису вршили војну службу. Раја је имала

непосредног а власи посредног господара. Муслиманска раја је давала дажбине од земље – ушур,

док је хришћанска раја давала личну рајинску дажбину испенџу свом господару и дажбине

држави – харач, авариз и девширму (давање мушке деце за јаничаре). Ове три обавезе није имала

муслиманска раја.

Харач је представљао основни приход турске државе од поданика немуслимана. Назива

се још и џизија или главарина. Харач је обавезивао владара да има заштитничке односе према

поданицима “штићеника” (зимија) што је подразумевало заштиту од спољних непријатеља али и

од припадника турског војног система. Харач је такође значио признање да је османски султан

господар сваког хришћанина који спада у рају. Харач се давао у новцу, на сваку харачку главу

једном годишње. Износ харача је био различит у појединим областима али је обично био око 1

дуката (не 1 дукат по глави). Овај износ је обично био нижи у пограничним областима. У

принципу се плаћао по глави, али се у Смедеревском санџаку плаћао по кући и почетком XVI

века је износио 16,5 аспри. Хришћани који су прешли и ислам и који су припадали војном

сталежу нису плаћали харач.

Авариз је био заједнички назив за групу изванредних намета и обавеза. Уведен је у XVI

веку и најпре је наплаћиван као помоћ раје држави за време рата. Током времена је постао стална

пореска обавеза.

Девширма или “данак у крви” је била најтежа обавеза хришћанске раје. Она је

подразумевала давање здраве и јаке мушке деце ради њиховог претварања у јаничаре. Узимала се

сваке треће или четврте године, по једно дете на сваких четрдесет кућа. Код Срба је најчешћи и

најсигурнији начин избегавања ове обавезе била рана женидба јер су углавном узимани дечаци

од око 15 година старости.

Обавезе раје према спахијама су биле испенџа, глобарина, бадухава и ушур. Испенџа или

спенџа је била једна од најважнијих обавеза. Износила је 25 аспри годишње и давала их је свака

за рад способна рајетинска глава. На основу давања ове обавезе се може видите укупан број за

рад способних хришћана у једном насељу па чак и извршити процену укупног броја становника.

Разне глобарине или глобе су били разни новчани намети који су припадали господарима

слободних тимара (тимара са имунитетом). Уколико тимар није било слободан, глобарину су

делили господар тимара и санџак-бег. Не зна се како је одређиван износ дажбине познате као

бадухава (“ваздух”). То је дажбина која је проистицала из самог ваздуха. Постојала је и у

Византији и у средњовековној Србији. У њу су улазили разни намети попут тапија за земљу,

крвнине, млађарине и др. Ни данас се не зна из чега је тачно произилазила. Основна натурална


дажбина је био ушур (десетина) чији је износ био 1/10 до 1/7 (зависно од обрачуна)

пољопривредних производа. Плаћали су га корисници тимара.

Једном успостављен, систем дажбина у Турској се тешко мењао. Он није следио вредност

новца која је постепено опадала током XVI века. Натуралне дажбине су зато увек доносиле

стабилније приходе, независне од инфлације. Раја је дакле, имала обавезе и према држави и

према спахијама. Није имала пуну слободу кретања а ако би напустио тимар, спахија је имао рок

од десет година да врати одбеглог сељака.

Обавезе раје су на прегледан начин изложене у самим турским дефтерима. Они су

објављени у издању Душанке Бојанић, Турски закон и законски прописи, Београд 1974. Ту

постоји и речник турских термина.

4. ВЛАСИ СМЕДЕРЕВСКОГ САНЏАКА

Хришћани су били најбројнија верска група у нашим земљама под турском влашћу. Муслимани

(Турци, Татари, Арапи и балкански конвертити) су чинили мањину али владајућу мањину.

Хришћани су били трпљено становништво у Османском царству. Сам султан је бранио

муслиманима да живе заједно са хришћанима у истим селима. Али и сами хришћани су били

подељени на рају (која је живела на тимарима) и привилеговане који су укључени у војни сталеж.

Ови други су живели на хасовима и били ослобођени неких дажбина у замену за војну службу. У

овој групу је највише било влаха који су имали коње и могли да носе оружје и боље одело од

остале раје. Код влаха је мушка одећа била раскошнија од женске а код раје обрнуто. Било је и

неких других друштвених група (соколари, слуге) од мањег значаја.

Треба нагласити да описан положај влаха важи за период до XVI века. Престанак освајања

и економска криза су у XVII веку довели до друштвених промена. Влаха је највише било у другој

половини XV века и почетком XVI а касније их је било мање. Власи у Смедеревском санџаку су

међусобно судили према тзв. «Деспотовом кануну» - обичајном законику који је забрањен 1516.

године. Али и сами турски кануни показују знатан утицај овог «Деспотовог кануна». Турци су

опустошене територије насељавали становништвом које је добијало влашки статус. Већина влаха

у Смедеревском санџаку, међутим, није морала доћи из других крајева. Удео влаха у

становништву санџака је 1476. године био 49% од 13.992 домаћинства. Вероватно је више од

половине становништва имало влашки статус због величине породица.

Власи су плаћали филурију – државни порез на свако огњиште. Назив потиче од итал.

фјорино (златник) и износи тачно један златник (45 аспри крајем XV века). Сем тога, свака кућа

је давала 15 аспри у време Божића, још 20 у време Ђурђевдана и 3 у време [нисам записао] –

укупно 83 аспре годишње по домаћинству. Висина филурије није мењана до 1530. године када је

почело укидање влашких привилегија у Смедеревском санџаку. Мада је филурија била значајна

за државну благајну, власи су држави доносили већу корист као војници. У време мира је на пет

влашких кућа мора да постоји спреман коњаник. У случају похода је свака влашка кућа давала по

једног коњаника. У јесен, око Ђурђевдана, је свака влашка кућа давала држави једног овна а у

пролеће око Ускрса по једну овцу са јагњетом.

Власи су плаћали и тзв. глобе, ванредни намет који је износио 5 аспри по кући. Радило се

о томе да су власи имали своје ниже судство а глоба је плаћана санџак-бегу да се не би мешао у

то. Иначе, термин глоба је означавао разне судске новчане казне.

У многим стручним радовима се власи одређују као сточари што често није тачно. Пошто

нису плаћали дажбине на земљу, њихову поседи нису бележени у дефтерима, што не значи да их

није било. Да су се бавили и пољопривредом се види из тога да су поред стоке, најчешће

продавали вино. Власи су палили ћумур и правили угаљ. Са друге стране, ни раја није била чисто

земљорадничко становништво јер је држала стоку.

За проблем влаха у Турској користити расправу Душанке Бојанић, Власи у северној Србији

и њихова први кануни, Историјски часопис 18 (1971). Доста података даје и расправа О

кнежинама Бакића.

5. ОСТАЛЕ ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

Мартолоси. Ова категорија становништва постоји само до краја XVI века. То су хришћани

примљени у турску војну службу, углавном као посаде по тврђавама. Чували су јавни ред и

добијали нагрде за то. Њихова плата је износила 2,5 до 4 аспре дневно. Заповедник им је имао

звање мартолос-баше и његова служба је била наследна. У принципу, мартолосима њихове плате

нису биле довољне за издржавање породица па су се бавили и земљорадњом. Обрађивали су


пустоселине за које нису плаћали испенџу, већ само ушур. Били су ослобођени од харача. Висина

плате сваког мартолоса је варирала у вези са значајем тврђаве. Ако су били на походу, имали су

право на део плена од чега би 1/5 давали санџак-бегу што се касније претворило у стално давање.

Један део мартолоса су били остатци старог средњовековног племства или тимарника који

су изгубили тимар. Други део су били повратници из Угарске које су позивале турске власти. Тај

статус је имао Павле Овчаревић који је 1521. прешао са 400 људи из Турске у Угарску.

Сарађивао је са Павлом Бакићем и његовом обавештајном мрежом. У четвртој деценији XVI

века, Смедеревски санџак више није био крајиште и мартолоси су (као и власи) изгубили своје

повластице. Тада је у санџаку било око 600 мартолоских породица. Иначе, било их је и у Банату,

Срему, Бачкој и Барањи. У тамошњим селима су се дуже одржали као кара-мартолоси.

Хусар је мађарски назив за коњаника. Хусари су били најпре у служби Јована Запоље али

су прешли у турску службу. Ту су имали исте повластице као и мартолоси. Било их је сасвим

мало.

Војнуци су слободни сељаци и баштиници који су своје баштине обезбеђивали војном

службом. У походе су ишли на коњима, носили су црна одела, поседовали оклоп, штит и копље.

Постојали су још у средњовековној Србији а Мурат II их је укључио у турски војни систем. У

историографији су често погрешно поистовећивани са власима. Били су организовани у мале

одреде – копља (једно копље је чинио војнук-заповедник и 2-7 јамака). Заповедали су им

лагатори (нижи војни заповедници, хришћани) и сераскери (виши заповедници, муслимани). У

Смедеревском санџаку су им заповедали само лагатори. Војнуци су као категорија укинути у

Смедеревском санџаку већ 1521. године. Иначе су постојали широм Балкана а посебно у

Бугарској.

Дербенџије су били земљорадници са војничким статусом. Старали су се о безбедности

путева, мостова, газова и кланаца. Углавном су били хришћани: муслимана-дербенџија има више

тек од друге половине XVI века. Учествовали су и у гоњењу хајдука. Својом главом и имањем су

одговарали за штету коју нанесу разбојници. Путописци често спомињу дербенџије. Они су се

старали и о одржавању мостова и скела, као и о исхрани поштанских коња. Панчево, на пример,

се у XVI веку развија као дербенџијско насеље. На путу од Београда до Софије је било у XVI

веку око 60 дербенџијских села. Дербенџијска служба је била наследна а ко би је напустио

прелазио би у статус раје. Дербенџије су давале војничке обавезе али не и рајинске.

6. ИСЛАМИЗАЦИЈА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА

Османско царство је било исламска империја на челу са исламском династијом. Централна власт

у османској држави је била заинтересована да има што више исламског становништва у својим

границама. У XV и XVI веку се није инсистирало на масовној исламизацији већ су само стварана

исламска острва у градовима, од досељених муслимана и мањег броја домаћих преобраћеника.

Хришћани и Јевреји су у исламским државама сматрани зимијама («штићеницима»),

становништву које ужива заштиту државе у замену за коју даје дажбине. Теоријска основа за ову

заштиту постоји у самом Курану, будући да се хришћани, као људи који поседују своју свету

књигу и верују у једног Бога, сматрају духовно сродним муслиманима.

У раним пописима становништва српских области под турском влашћу се види да је број

преобраћених хришћана био јако мало и да су већину муслимана чинили досељеници. Рецимо, у

Браничеву у XVI веку на велики број хришћана (43 – 58.000 у различитим пописима) је број

преобраћених знатно испод 1% (свега око 300). Преобраћени су добијали посебан статус (бенани)

и плаћали су свега 9 аспри главарине уместо 20 колико је плаћала раја. Међу становништвом

влашког статуса се у XV веку исламизација не може ни уочити као појава – конвертита нема пре

XVI века. Слично је било и у крушевачком, приштинском и призренском санџаку, како се види

из турских пописа.

У целини, исламизација слабо напредује у XVI веку. Муслимани чији број на Балкану

постепено растао су били различитог порекла, али ретко српског. Принудног прелажења на

ислам има више тек од Бечког рата али ни тада није било масовно а ретко је било трајно.

Посебан случај је Босна која је временом стекла велики број муслимана, знатно већу него

у Србији или Бугарској. Објашњење за ову појаву се најчешће тражило у богумилском пореклу

ових муслимана, који наводно били у стању блиском паганству и тако подложнији исламизацији.

Помињано је и то да су босански бегови потомци богумилског босанског племства које је

прихватило ислам да би одржало привилегије. Као аргументи се углавном узимају писма бискупа


Николе Модрушког (1427 – 1480) и папског легата Петра Мазаретија који је написао да верује да

је Босна лако пало због издаје богумила који су после прихватили ислам. Али ова аргументација

је тешко одржива будући да је богумилска црква већ била на издисају у предвечерје пада

Босанске државе. Краљ Стефан Томашевић је чак организовао и прогоне богумила у Босни.

Питање исламизације у Босни остаје отворено.

7. КРАЈИШНИЦИ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

За живот Срба у аустријском крајишту је извор Statuta Walachorum. Године 1537. су Турци

победили Аустријанце код Горјана и освојили источни део Славоније а до средине века и већи

део западног. Област је била опустошена све до Загреба. На пример, у Горском Котару је остало

само 33 људи. Српске избеглице су се најпре насељавале на надвојводиним поседима у

унутрашњој Аустрији. Из Крањске, Штајерске и Корушке је брањено оно што је остало од

Хрватске. Трошкови одбране су временом расли и већ 1556. године су износили близу милион

дуката. Немачки државни сталежи су одбили понуду да и даље плаћају трошкове одбране, па је

морао бити измишљен рационалнији систем. Уместо употребе најамника се дошло до

насељавања слободних сељака.

Пошто су пропали у покушају да Турке победе у одсутној битци (Горјани, 1537)

Аустријанци су се сконцентрисали на пограничну одбрану. Као војнике, Аустријанци су

врбовали Србе са влашким статусом који су бежали са турске територије. Сам аустријски

надвојвода је дао пример тако што је на својим поседима населио Србе и обавезао их да врше

војну службу. Користио је и напуштене поседе, као и имања одузета од цркве. Проблем је настао

тек касније, када је црква тражила да јој се врате одузети поседи.

Досељени Срби су се насељавали на местима углавном пустим већ више од пола века.

Обећана су им, али само усмено, иста права која су имали у Турској тј. у турским крајиштима.

Године 1595. је загребачки надбискуп изашао са захтевом да ови насељеници изгубе статус

слободних људи. То није прихваћано али се и на званично регулисање статуса српских

досељеника чекало око три деценије. Цар Фердинанд II је 15. новембра 1627. царском дипломом

загарантовао сва ранија права слободним сељацима насељеним на крајишту. Крајина је изузета

из надлежности угарских и хрватских сталежа и стављена под апсолутну управу владара и Ратног

савета. Оштећени земљопоседници су прихватили да се одрекну спорне земље уз надокнаду.

Влашке статуте (Statuta Walachorum) је донео државни сабор у Регенсбургу. Додељен је

Србима који се у документу називају власима јер им дата иста (влашка) права која су имали и у

Турској. Влашки статути су донети 5. октобра 1630. године. Документ се састоји из пет делова

(општине, судство, власништво, приватни и јавни деликти и војна служба). У I члану статута се

каже да су Срби бирали свог кнеза (од лат. comes, гроф или жупан у Угарској) – iudex sive

knezius. Власи су били подељени у три капетаније. Статут је издат и упућен читавој политичкој

заједници (comunitas). Кнезови су имали задатак и да воде бригу о појединим породицама. У

оквиру самоуправе је Србима било признато право на сопствено судство, за ниже злочине и

имовинске спорове.

Судски поступак у Крајини је у потпуности преузет (преписан) из Штајерске, уводећи

строгу форму у судство. Грађен је на традицијама римског права. Угарски државни закони су

важили само у случајевима који нису били регулисани статутом. Кнезови су били потчињени

заповеднику капетаније а не великом судији (како су мислили неки историчари). У војничкој

служби су били подређени својим војводама а у цивилним односима својим кнезовима. Употреба

заступника (адвоката) у судским споровима није била дозвољена.

Насеља која су добијали Срби у Крајини су била одвојена од осталих насеља. Ова одредба

је била веома важна за развој крајишког система одбране. Атар је био важан у управном смислу

јер је свако село било посебна административна и економска јединица. Земљиште је сматрано

приватном својином у пуном смислу и као такво је давано крајишницима. Ово се мења тек у

XVIII веку када се ови поседи претварају у једну специфичну врсту лена. Крајишници су војну

службу вршили као слободни сељаци. Постојало је и право залагања имовине а заштита имовине

је гарантована и судским путем. Право наслеђивања су имали сви, без обзира на узраст и пол. У

целини, ради се о кодификацији обичајног права са додатком римског права.

Надлежности су биле подељене на војне и локалне судове. Војни суд је био виша

инстанца. За своје потребе судови су узимали и допунске глобе.


Питање избора војвода је било веома важно за локалне крајишнике. Они су војводу сами

бирали и предлагали га великом капетану на потврду. Војвода је имао право и на одређени

проценат од војничких плата. Срби су били обавезни на војну службу почев од осамнаесте

године. У крајишту је скупљено око седам хиљада војника. Постепено, у време смиривања на

турској граници, крајишници су вођени и на европска ратишта (од половине XVII века).

8. КМЕТОВИ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

Приватно правни акт којим се регулиште однос између феудалног господара и кмета је урбар. У

овај однос се аустријска држава умешала тек у XVIII веку зато што стара регална права више

нису била довољна за одржавање војске. Развија се систем државничких пореза које сви плаћају.

Да би укмећени сељак уопште могао да плаћа порез, држава додељује урбар којим спречава

претерано исцрпљивање кметова. Први урбар је издао цар Карло VI и он је важио за Славонију и

Срем. Издат је после једне сељачке буне а на основу извештаја комисије која је испитивала

узроке незадовољства. Урбар је издат 1737. године.

Текст урбара је у 14 тачака. Најпре се одређује тежина кулука и његова могућа замена за

новац. Додатни, прекомерни кулук је био забрањен. У Славонији после Бечког рата (1683 – 1699)

није ни било властелинске резерве, сва земља на велепоседима је била подељена на парцеле

кметова. Поданицима се практично забрањује работа али се дозвољава откуп од 8 форинти.

После повлачења Турака је у Славонији остала једва трећина раније популације. Сељаци

су као феудалну ренту давали десетину (настала од некадашњег црквеног пореза). Земља која се

раније није обрађивала је морала бити дата сељацима на обраду, уз једину обавезу да плаћају

десетак. Све ово је било у функцији поновног насељавања Славоније и повећања производње.

Право крчмарења тј. точења вина је био монопол феудалаца у летњим месецима (између

Ђурђевдана и Михољдана). Сељаци су то право имали у осталим месецима. За личне потребе су

могле да производе и точе вино током целе године. Право точења ракије је било у рукама

феудалаца током читаве године. Такође је и држање касапница било феудално право (сељаци су

клали месо само за своје потребе, не и за продају). Спахија је могао да опорезује сваку воденицу

у висини од једне форинте годишње. Десетак је узиман и на жирење свиња.

По селима је била тзв. пандура који су одржавали ред. Њих су скупљали и плаћали сами

феудалци и општине. Због раширене хајдучије, пандура је морало бити јако пуно. Једини начин

супротстављања пљачкањима је био збијање насеља. Број пандура није могао бити повећан на

рачун сеоске општине.

Урбаром Карла VI су укинуте све аренде (закупи на земљу). Забрањено је кметове

кажњавати новчаним казнама које они не могу да плате. Сељаци су имали обавезу да доносе дрво

за печење цигле и опеке, у сврху градње тврђава и сличних војних објеката. За ову обавезу су

добијали наднице. Кметови у Славонији и Срему нису служили војску.

Урбар Марије Терезије. Царица је свој урбар издала 15. марта 1756. године. За разлику

од претходног урбара, у владарској титули се не наводи Србија. Побуне које су избиле у

Славонији су разлог за издавање новог урбара. Крајњи циљ овог документа је био да се постигне

да нико не буде оптерећен више него што може да плати. У односу на претходни урбар је ново то

што се уводе радне обавезе. Преко прописаних обавеза су сељаци могли да наплаћују свој рад.

Као нова категорија се спомињу и придошлице на поседу који нису имали земљу за обраду.

Њихове обавезе су биле нешто лакше од осталих сељака.

У то време су нова насеља и нове обрадиве површине у Славонији стваране крчењем

шума. Урбар изричито забрањује селима да крче шуме без дозволе феудалног господара.

Земљопоседник и даље има монопол на продају меса. Лов је такође био његова привилегија. У

случају градње и поправке кућа је био дужан да о свом трошку обезбеди материјал. Пашњаци на

велепоседу су били отворени за општу употребу. Слободни краљевски градови су имали своју

земљу и правно били третирани као феудалци.

У урбару су постојале и одредбе које би кажњавале кнезове због незаконитог коришћења

општинских средстава. Сељак није могао да поклања или продаје земљу која му је дата на

коришћење. За преношење писама су феудалци смели да ангажују само своје пандуре (не и

кметове) које би сами плаћали. Сељаци и даље не служе војску али су дужни да примају војнике

на конак.

Урбар се односио на Вировитичку, Сремску и Пожечку жупанију. Овакви урбари су

представљали значајан помак у правцу побољшања живота сељака.


9. КРАЉЕВИНА СРБИЈА 1718 – 1739.

Литература о проблему аустријске управе у Србији је јако оскудна. Основни рад о овом питању

је крајем XIX века написао Јохан Лангер, Србија под царском влашћу. Рајко Веселиновић је

обрадио ово питање у Историји Српског народа IV-1 као и Душан Поповић, Србија и Београд у

време аустријске власти. Мада се обично у литератури тврди супротно, извор за овај период су

јако богати а неки су чак и објављени. Архивске грађе за овај период има јако пуно у фондовима

Ратног и Коморског архива у Бечу.

Аустро-турски рат 1716 – 1718. је важан догађај у српској историји (и засебно испитно

питање). Мировни уговор у Сремски Карловцима (1699) је склопљен на 25 година. Османлије

нису могле да се помире са територијалним губицима у Бечком рату и планирали су ревизију у

неком будућем сукобу. Најпре су напали слабију Млетачку републику. Рат су објавили 9. априла

1714. користећи као изговор прелазак неких црногорских избеглица на млетачку територију. У

лето 1715. Турци су освојили Мореју а затим и Крит и почели су да прете млетачким поседима у

Далмацији.

Турски успеси су узнемирили Беч који је почео да размишља о превентивном рату против

Турске. Рат је нарочито гласно заговарао принц Еуген Савојски, председник Ратног савета у

Бечу. По Аустријанце је срећна околност била смрт Луја XIV 1. септембра 1715. године, чије је

престала могућност француског напада. Склопљен је савез са Млетачком републиком, док је

Велика Британија пружила новчану подршку. У Цариград је послато писмо, намерно срочено

увредљивим тоном, којом се захтевало враћање Мореје и новчана одштета Венецији.

Султан је одговорио објавом рата. Две турске армије су прешле у напад, једна на млетачку

Далмацију а друга у јужну Угарску. Турска армија је прешла Дунав и стигла до Петроварадина.

Тамо су је трупе Еугена Савојског потпуно разбиле, 5. августа 1716. године. Затим су

Аустријанци прешли у напад: Еуген Савојски је 13. октобра освојио Темишвар а до краја године

и цео Банат. Ова област је одмах потчињена Дворској комори. На претходном заузимању Баната

се инсистирало због обезбеђења пловидбе Дунавом. У Банату је аустријска војска презимила.

У пролеће 1717. је Еуген Савојски подигао мост код Вишњице и прешао у Србију где је

опсео Београд. Знатна турска војска је дошла у помоћ опседнутој тврђави. Испред Београда се

одиграла велика битка (16. августа 1717) у којој су Аустријанци победили изгубивши нешто

мање од 2000 људи – погинуло је чак 13.000 Турака а око 5000 је заробљено. Са обесхрабреним

турским гарнизоном је склопљен уговор којим су Турци безбедно напустили Београд. Турци су

били потиснути из Посавине а ускоро и из дела Подунавља.

Због рата који је 1718. почео са Шпанијом, цар Карло VI је хтео мир а то је, наравно,

одговарало и Турцима. Велики везир је преко Еугена Савојског покренуо иницијативу за

склапање мира. Преговори су започети уз посредовање Британије и Холандије. Аустријска

делегација на преговорима се сместила у Пожаревцу а турски и западни посредници у Костолцу.

Преговарачи су се састајали у једном шатору на пола пута између ових градова. Посебна

комисија је обавила разграничење, обишавши будућу границу у року од 193 сата (осам дана).

Организација аустријске управе у Србији. Аустријанци су освојене области јужно од

Дунава формално уредили као Краљевину Србију. Хабзбурзи су, између осталог, били угарски

краљеви а у њиховој пуној титули (иначе ретко коришћеној) је стајало и «rex Rasciae» (краљ

Рашке) што је преузето из средњовековне титуле угарских владара. Још је 1690. године српски

сабор у Београду признао цару Леополду I титулу српског владара. После освајања северне

Србије се опет посегло за историјским правом. У односу са друге делове Хабзбуршке монархије,

Краљевина Србија је била мала и имала незнатно становништво али њеним оснивањем се

постигло следеће: 1) добијен је легитимитет окупације једне турске области; 2) истакнуто право

даљег освајања балканских области; 3) ојачан је положај династије Хабзбурга која у то време

није имала мушких наследника; 4) извршен је притисак на Угарски сабор који је претендовао на

Србију да прихвати Прагматичну санкцију, и 5) Угарска је и географски одвојена од Турске (у

време устанка Ференца II Ракоција 1703 – 1711. су мађарски побуњеници покушали да обезбеди

себи и турску помоћ).

За Србе ова промена границе има сасвим други значај. Јавља се јака и много конкретнија

идеја о обнови српске државе. Та идеја више не јењава и траје кроз цео XVIII век. Привремена

војна управа у Србији је трајала од 21. јула 1718. до 1720. године а не њеном челу је био генерал


Јозеф фон Дојер као «командант главне граничне тврђаве Београда и Краљевине Србије.»

Батајницу је генерал добио као свој феудални посед. Али феудални земљишни односи нису у

целини успостављени у Србији, већ је главнина земље третирана као власништво државе.

Србијом су управљале бечке канцеларије. Стално цивилно тело, Администрација

Краљевине Србије је основано 7. октобра 1720. у Београду и одмах преузело управу.

Администрација је организована по угледу на сличну у Банату. Управа је била доста сложена,

војна и цивилна власт су биле раздвојене а председник администрације није имао своја

самостална овлашћења већ је за све морао да консултује чланове Администрације. Постојала је и

посебна Комисија новоосвојених области.

Краљевина Србија је била подељена на 15 дистриката. Ова подела је била готово

идентична турској подели на нахије. Седам од њих је било подређено Земаљској администрацији

у Банату. На челу дистрикта је био провизор коме је помагао ишпан. Као ниже управне јединице

су остале кнежине са обор-кнезовима и села са сеоским кнезовима. Насупрот мишљењу неких

историчара, кнежинска самоуправа није настала у ово време већ је много старија од

Пожаревачког мира.

10. СТАНОВНИШТВО И УПРАВА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

Од 1720. па до 1733. године је кнез Александар од Виртемберга (1683 – 1737) стајао на челу

управе у Србији. Кнез Александар је крајње занимљива личност, богате биографије. Рођен је

1683. у Виртембергу; отац му је био кнез Фридрих Карло а мајка грофица Елеонора. Са десет

година је послат на Универзитет у Тибингену где је остао кратко. Убрзо је добио чин пуковника

и отишао у рат против Француске. Од 1705. му је каријера блиско везана са каријером Еугена

Савојског у чијем је штабу био. Породица му је била лутеранска али је 1712. постао католик.

Извесно време по напуштању Србије је отишао да управља Виртембергом (1735 – 1737) али је и

од тога одустао и убрзо умро.

Кнез Александар се истакао у рату 1716 – 1718. и после рата је затражио да буде војни

заповедник у Србији што је прихваћено. Убрзо му је препуштена и цивилна администрација. У

Београд је стигао 13. октобра 1720. године. Одмах потом је почео да обилази Србију и уређује

тамошње односе. Пропутовао је целу границу са Турском – од ушћа Дрине до ушћа Тимака и о

стању на граници је саставио извештај. Кнез је био добар и храбар војник али изузетно лош као

цивилни управник. Он је покушао да дисциплинује администрацију у Краљевини Србији али је

само унео додатни немир. Није се уопште саветовао са својим замеником нити са члановима

савета. Чак се није ни озбиљније информисао о приликама у земљи. Године 1724. је спремао да

изведе попис становништва али ни то није извршено.

Александар од Виртемберга је водио раскошан и скуп живот. Своју плату администратора

за рок од шест година је морао да заложи код једног јеврејског трговца. Али године 1721. је

Ратни савет забранио официрима да се задужују без изричите дозволе више војне команде. Кнез

Александар је лични луксуз плаћао помоћу државних прихода и ванредних дажбина. Често се на

састанцима Дворске коморе расправљало о проблемима које он прави. Десетину од вина је узео

као лични приход. Користио је и рад сељака за своје потребе. У Београду је направо приватни

зоолошки врт за чију је изградњу употребљено око 10.000 трупаца дрвета. Током своје управе у

Београду се оженио грофицом Маријом Аугустом из италијанске племићке породице Таксис.

Венчање је прослављено 1725. године – Марија је била 22 године млађа од свог мужа (рођена је

1705). Грофица је родила мужу три сина који су сви добили исто име – Еуген.

Демографске прилике у Србији. Србија почетком XVIII века је била слабо насељена,

делимично и опустошена земља. Потпуно исцрпан попис становништва није изведен током

аустријске управе иако се то планирало (1720). Аустријски чиновници су спровели приближан

попис по коме је Краљевини Србији око 1720. било 3950 кућа или око 20.000 становника. То је

сигурно знатно мање од стварног стања јер се сељаци намерно нису пријављивали да би избегли

обавезе. Ипак, и према запажањима очевидаца следи да је у Србији оног времена било мало

људи. То је била последица ратова, нарочито Бечког у годинама 1688 – 1691. Према

испитивањима аустријских чиновника, највише је страдао централни део Србије, поготово

крајеви уз цариградски друм који су дословно опустошени.

Упркос сразмерно тешким околностима, број становника је растао током ових двадесетак

година (1718 – 1739). Исто се може рећи за површину обрађене земље. Најтежа година је била

1730. када је жетва подбацила а земљом харала сточна куга.


Дажбине становништва. У Србије није у значајнијој мери успостављен властелински

земљопосед. Комора је узела скоро сву земљу и није је продавала приватним лицима. На

властелинским земљопоседима у Угарској је основна дажбина сељака била тзв. контрибуција. То

је порез намењен издржавању војске. Њу је у Србији од становништва убирала сама Комора.

Расписана контрибуција је била висока али није ни изблиза убирана у тој мери. Тако је године

1723. скупљена само 1/12 од расписане контрибуције. Становништво јесте било доста оптерећено

али не онолико колико се чини из званичних докумената Уместо радних обавеза је скупљан

десетак и дажбина на земљу.. Основа за разрезивање пореза у Србији је био земљишни посед

(сесија) и количина стоке коју је неко поседовао. Али већ 1724. је постало јасно да је бесмислено

инсистирати на сесији па је пореска основа постала кућа. Десетак је био феудална дажбина на све

пољопривредне производе, али се могао давати и у новцу (сем ако се ради о пшеници и јечму).

Посебан порез је био тзв. арбанашки десетак. Сваке године је велики број сточара са

Косова терао своја крда у аустријски део Србије на испашу. Њима је за то наплаћивана десетина

од вредности гоњене стоке. Наплаћивало се искључиво у новцу а прикупљање су обављали

Срби-официри. Сточари са Косова су били највише Албанци али је било и других. Половину

арбанашког десетка је за себе узимао кнез Александар а највећи део друге половине су делили

официри који су га скупљали. Док није пао у немилост, за скупљање десетка је био задужен

официр Илија Стратимировић.

Значајан извор прихода је био монопол на со. Свако село је имало обавезну количину соли

коју је морало да купи. У почетку су ове квоте биле неумерено високе. Држава је имала монопол

и на точење ракије и справљање вина. Извесни приватни трговци су покушали да закупе овај

монопол. У једном тренутку су тројица Јевреја купили овај монопол али се не зна с којим

успехом су га користили. Двојица Јевреја су откупили концесију за пиво и отворили прву пивару

у Београду. На крају су банкротирали.

11. ВОЈНО УРЕЂЕЊЕ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

У периоду 1718 – 1739. Србија је била погранична област Хабзбуршког царства према Турској,

од веома великог значаја за одбрану и даље напредовање. Нарочито је велика пажња посвећена

изградњи београдских утврђења. Сем Београда, дуж границе је подигнут читав систем чардака –

утврђених осматрачница. У пограничним крајевима уз цариградски друм су грађени шанчеви

(мала укопана утврђења са дрвеном оградом). Касније су на истим локацијама били и шанчеви из

времена Првог српског устанка. У Србији је смештен и знатан број војника, преко 3000 пешака и

коњаника. Најстарији заповедник је био у Београду а четири филијална заповедника у Крушевцу,

Нишу, Шапцу и Јагодини. Коњичке регименте су издржава на коначишту по селима. Постојао је

генералат, главни комесаријат и одељење за провијанте.У Србији је изграђен и систем војних

пошта. Међутим, он није детаљније истражен тако да данас није познато како је тачно

функционисао. Дуж границе је подигнут санитарни кордон који је спречавао ширење заразних

болести из Турске. У време епидемије куге у турским областима (1730 – 1731) су сва писма из

тих крајева дезинфикована (и отварана). Писма су преузимана понедељком и средом – тзв.

поштанским данима.Сем регуларне војске постојала је и крајишка милиција. Крајишки систем је

организован и у Србији. Али и овај проблем је потпуно неистражен а у литератури је раширен

погрешан став да су крајишка села била разбацана по земљи без икаквог реда. У ствари су

крајишка села била распоређена дуж границе и цариградског друма. Крајишка села су у

документима називана хајдучким селима и била су ослобођена контрибуције и десетка.

Народном милицијом је заповедао аустријски генерал уз помоћ једног броја српских старешина.

Ови «хајдуци» су били дужни да обезбеде известан број компанија (одред од 150 пешака и 50

коњаника), најпре 13 а касније 18. Биле су четири обер-капетаније подељене на мање капетаније.

Једној од капетанија је заповедао Вук Исаковић. Како је у свакој компанији било 150 пешака, 50

коњаника и 40 припадника помоћног особља њихов укупан број је био 4320 наоружаних

крајишника, не рачунајући заповеднике. Њих је било око 200. Војно уређење у Србији се није

разликовало од осталих крајишта.

12. ТЕРЕЗИЈАНСКЕ РЕФОРМЕ

Епоха владавине Марије Терезије (1740 – 1780) је преломан период за Србе у Хабзбуршкој

монархији. Царица је током своје владавине стављала државни интерес пре свих осталих

интереса, чак испред верског и династичког. У нашој старијој историографији је њена владавина

најчешће негативно оцењивана, углавном због малог знања тих историчара.


Војне реформе. За Срба кључна реформа у систему војних мера Марије Терезије је

укидање Потиско-поморишке крајине која је основана после Бечког рата. Од 1739. ова крајина

није имала војничко оправдање и угарски сталежи су тражили њено укидање. Царица је на то

пристала али није могла да одмах и спроведе услед избијања Рата за аустријско наслеђе (1740 –

1748). Када се овој мери најзад приступило (1750 – 1752) део Срба се иселио у Русију, где су брзо

асимиловани. Рат за аустријско наслеђе је показао неупотребљивост крајишких војника у борби

са савременим европским армијама. Најпре су крајишници претворени у регуларну војску.

Систем војводстава и капетанија је укинут у корист регименти и компанија. На овај начин је

регулисан Вараждински генералат, па Карловачки па Банска крајина (од 1703. подређена Ратном

савету у Бечу). Нарочито је у Банској крајини било много отпора реформама, ту је доведено

много нових официра-католика. Укинута је и кнежевска самоуправа.

Црквене реформе. Марија Терезија је на почетку своје владавине признала српске

привилегије али уз извесна нова ограничења. Србима је ограничено повећање броја свештеника у

парохијама које су се драстично умножиле. Свештеници нису могли да живе од прихода из ових

малих парохија па су се бавили земљорадњом. Забрањено је даље изграђивање парохијалних

цркава без одобрења световних власти. Најмања парохија је морала да има бар 30 кућа. Да би се

добило одобрење за изградњу нове цркве, морали су да се приложе и планови. Из овог разлога се

тип новоизграђених цркава стандардизовао. Касније је објављена Деклараторија којом је трајно

регулисан проблем изградње цркава и на томе је и остало.

Реформом је обухваћен и систем верских празника. Промене су извршене почев од 1749.

па до 1784. године. Овим реформама је вишеструко смањен број празника у католичкој и

православној цркви (чиме је повећан број радних дана). Од 1776. је уведен јединствени цивилни

календар за целу монархију.

Школске реформе. Промене у овој области су Срби најтеже поднели. Царица је одлучила

да у сваком месту постоји нижа а у већим местима и виша основна школа. Проблем је настао око

издржавања школа које су требали да плаћају становници датих места. Уџбенике је контролисала

и цензурисала држава. Захваљујући овим реформама већ крајем XVIII века је око 80% било

обухваћено школским системом. За потребе нових школа је написан и први српски богословски

приручник (Рајићев катехизис) и први српски буквар.

Аграрне реформе. Циљ ове гране реформи је био повећање државних прихода од земље.

До тада су односи између сељака и земљопоседника били регулисани њиховим међусобним

урбаријалним нагодбама. Држава се сада умешала у овај однос са циљем да обезбеди и

материјално ојача сељака који је плаћао порез. Одређен је максимум давања и минимум земље

који једна сељачка породица може да има.

III - ШИРЕЊЕ СРПСКОГ ЕТНИЧКОГ ПРОСТОРА 1. ОКОЛНОСТИ ПРЕСЕЉАВАЊА СРБА У XV И XVI ВЕКУ

После пада Српске деспотовине, Београд је остао у саставу Угарске 1521. године. Током турских

освајања, Срби су претрпели сразмерно мање демографских губитака од неких других народа

које су Османлије освојиле. Опустошене територије су систематски насељаване, добровољно или

принудно. Неким насељеницима су даване правне привилегије – ослобођење од већине дажбина

и обавеза. Ови насељеници су обично имали статус влаха – најближе влашко село крај Београда

је био Железник. Око почетка XVI века је готово половина српског становништва имала овај

статус. Ово се посебно односи на области које су биле много пустошене. Тамо где није било

великог пустошења (на пример, Крушевачком санџаку) већина популације је била у статусу раје.

Победом на Мохачком пољу (1526. године) Турци су дефинитивно бацили Мађарску на

колена. Тих деценија се формира Хабзбуршка монархија која преузима и остатке Угарског

краљевства. Турци су користили рат између Јована Запоље и Фердинанда Хабзбуршког око

угарске круне, и освојили највећи део Паноније и скоро целу Славонију. Освајање Славоније је

углавном окончано после победе над Аустријанцима код Горјана (1537. године). Под притиском

турских напада, Хрвати су углавном напустили западну Славонија и она је насељена Србима са

влашким статусом (у периоду 1537 – 1552). Каснији аустријски назив за овај појас српских

насеља је «Мала Влашка».

Српска насеља су имала другачију организацију од ранијих хрватских и мађарских

насеља у Славонији. Код Срба је постојала институција сеоског кнеза – изборног локалног


представника који на корист државе убира дажбине. Према турским канунима кнезови се старају

о стању насељености и убирању пореза. Ова самоуправа је штитила становништво од претераног

уплитања турских власти. Касније се ова институција преноси и у аустријске области (Војна

крајина). Самоуправа српских села је званично прихваћена 1630. године изгласавањем Влашких

статуа (Statuta Walachorum) на сабору у Регенсбургу.

2. СРБИ У ЖУМБЕРКУ И ПОЧЕТАК КРАЈИШКОГ СИСТЕМА

Границу између турског и аустријског дела Славоније је чинио појас ничије земље. Славонска

крајина (Вараждински генералат) је створена ради заштите наследних аустријских земаља од

упада турске коњице. Године 1522. аустријски надвојвода се укључује у одбрану границе на Уни,

иако је Лудвик II још увек био краљ Угарске. Када се Фердинад Хабзбуршки прогласио за

угарског краља, он је ову област и формално преузео. Хрватски сталежи су прихватили обавезу

да додатно опорезују своје сељаке ради финансирања одбране државе. Године 1528. је надвојвода

Карло преузео одбрану Хрватске и Славоније. Одлуку о финансирању Војне крајине је донео

сабор на Мури. Касније је образован Карловачки генералат спајањем хрватске и приморске

крајине. Раније племићке тврђаве су сада користили гарнизони који су бранили Хрватску од

Турака. Плаћање ових посада (око 6.000 војника средином XVI века) је временом постао велики

проблем (одбрана је коштала око пола милиона златника).Искуство са колонизацијом Срба су

Аустријанци стекли још 1526 – 1530. године када су један број населили у Жумберку. То је била

основа за даљи развој крајишког система одбране. Године 1530. је група Срба из Турске пребегла

у аустријску службу. Прелаз је изведен 7. октобра и надвојвода их је сместио на свом приватном

поседу у Жумберку. Ова област је тада била опустошена и веома сиромашна. Пресељени Срби су

дошли из Гламоча, Хума и Срба у Лици. Надвојвода је раскинуо уговор са дотадашњим

закупцима имања. Насељено је око 400 породица (на имању једног манастира). Још око 450

породица је морало да чека на смештање. Старешине су добијале веће парцеле од осталих

досељеника (до 9 појединачних парцела) и племићке титуле. Од Срба насељених у Жумберку се

могло мобилисати око хиљаду војника.Србима у Жумберку је 5. септембра 1538. издата

владарска диплома и права дата у њој су важила за све оне који би се накнадно (из Босне и

Херцеговине) преселили. Насељени Срби су били слободни сељаци са извесном самоуправом

својих села. У Жумберку је тако испробан будући крајишки систем одбране. Године 1578. су

унутрашње аустријске земље формирале посебан Ратни савет са седиштем у Грацу. Он је био

независтан од Ратног савета у Бечу све до 1705.Становништво Жумберка је у XVIII веку, после

дужег притиска, примило унију. Двојица свештеника из Жумберка су (безуспешно) покушали да

отворе своју штампарију. Тада су се у Жумберку налазила 44 српска села и много заселака. Један

мањи број Срба се преселио у Мариндорф («Бела крајина»).

3. НАСЕЉАВАЊЕ СРБА У УЖОЈ ХРВАТСКОЈ

У XVI и XVII веку Хрватска обухвата само узак појас од Драве до Саве и одатле до планинских

гребена у приморју. На овом простору, који су турска освајања знатно сузила, су се досељавали

Срби. Због интензивних турских напада у XV и XVI веку, они су овај простор затекли већим

делом пуст. Највећи део ових земаља је припадао породици Франкопана (посебно Фрањи

Слуњском и Фрањи Озењском). Али највећи део ових поседа је преузела круна због непостојања

наследника (мада је тврђење било спорно а одлука спроведене без исправне судске процедуре).

Поседи Слуњских су одмах заузети док су поседи Фрање Озењског били предмет дуготрајног

спора. Катарина, сестра Фрање Озењског, се удала за Николу Зринског и покушавала да свог

мужа прогласи за наследника. Када је Фрања Озењски умро (1577) круна је преузела највећи део

његове земље, остављајући мањи Катарини али само као мираз. Тада се појавила и трећа грана

Франкопана што је само продужило спор. Владар је на крају узео све што је хтео.

Срби су стизали преко Лике и крајем XVI века су населили спорно земљиште. У почетку

их је било свега неколико стотина. Биле су има обећане слободе какве су већ имали Срби у

Жумберку. На обнову и насељавање ових територија је владар потрошио око 80.000 форинти.

Међутим, Франкопани и Зрински су наставили спор и тражили да их Срби прихвате за господаре,

као кметови. Угарски сабор је 1604. пресудио да Срби треба да признају за господаре ону страну

која победи у спору. Владар је ово прихватих али је захтевао да му се исплати оних 80.000

форинти које је уложио у ови област, што ни једна од ових породица није била у стању. Године

1612. је један Франкопан постао заповедник Огулина и њему су били потчињени и ови Срби.


Године 1632. је требао да буде склопљен уговор о откупљивању Срба од кметских обавеза

за 10.000 форинти (пола би дао двор) али уговор није потписан. Локални српски официр,

Манојло Манула је из својих личних интереса убедио сународнике да не потписују уговор.

Уговор је ипак потписан, али тек 1667. године. Срби из Гомира су постали законити власници

своје земље без права владара или заповедника да им земљу отуђују. Међу осталим правима су

добили и аутономију нижег судства. Дали су 300 јутра земље ради оснивања манастира Гомирје.

Границе свих сеоских атара су биле тачно утврђене и описан (у тзв. котарским листовима).

Сламање зрински-франкопанске завере из 1671. није помогло ослобађању Срба-кметова

јер је ових и тако било мало. Незадовољни племићи су покушали да Хрватску предају Турцима

али их ови нису озбиљно схватили. Ухапшени су и погубљени у Бечу као издајници. Преостале

поседе Зринских и Франкопана је узела држава, сем неких делова које је добио хрватски бан.

Загребачки бискуп је притом добио неке уступке на штету српских свештеника. Око тога су

започели спорови који су трајали све до избијања Бечког рата (1683. године).

4. НАСЕЉАВАЊЕ СРБА У ЛИЦИ И КРБАВИ

У Лици и Крбави је насељена најкомпактнија српска маса. Ове области су и најбоље статистички

обрађене. Почетком XVI века су их Турци опустошили. Тек 1577. када је склопљен мир, Турци

су престали да упадају у ове области. Како су биле напуштене, Турци су обавили колонизацију

користећи српско становништво. Јужни део ових крајева су притискали Сењски ускоци.

Противно народном предању, они су били најобичнији гусари – пљачкали су и наметали данак

локалном становништву. Сељаци су данак плаћали и турским заповедницима који су упадали у

те крајеве.

Тежиште Дугог рата (1594 – 1606) је било у Панонији и Беч није намеравао да нешто

предузима у области Лике. Ни у време избијања Бечког рата (1683) нису обраћали пажњу на овај

простор. Али већ убрзо (1684) су се уместо њих активирали Млечани, пресељавајући људе са

турске територије. Касније је чувени сердар Јанковић Стојан изводио провале у Лику и одводио

већи број људи у млетачке области. Укупно је око 2.500 српских породица пресељено из Лике у

Далмацију. Касније су се и Аустријанци умешали али са малим успехом. Њихове трупе су

спалиле око 4.000 кућа и однеле више хиљада грла стоке. Заробили су и више турских

крајишника, иначе углавном српског порекла. Ово пресељавање је довело до готово потпуног

напуштања Лике и Крбаве, већ око 1685. Укупно је отишло око 20.000 људи. Турци су остали без

великог дела војника и раје у овој области па су морали да је напусте.

Управу над Ликом и Крбавом је преузела Дворска комора из Беча. Колонизовање ове

области је практично било повратак ранијег становништва. Акта о насељавању су добиле читаве

сеоске заједнице али не и појединци. Многи се нису враћали у своја ранија села, већ само у она

најбогатија, са најбољом земљом.

Војна комора је тежила да за све породице обезбеди земљу, јер су војску служили само

они који су поседовали земљу. Састављена је комисија које је само признала стање затечено на

терену а онима без земље је остало да се сами снађу. По попису извршеном 1712. године у Лици

и Крбави је било 26.503 становника. Од тог броја су 20.500 били Срби православци а 6003

католици различитог етничког порекла. Комисија је имала задатак да обави и верску

унификацију насеља. Део ових католика су били Власи а највећи део насилно покатоличени

муслимани. Део муслимана која је одбио промену вере је поубијан на путу за Удбине. Ово је

било без царевог знања – када је Леополд I сазнао за ово, осудио је насилно покатоличавање у

писму од 30. марта 1690. године. Последње насилно крштење је било 1704. године. Многи

муслимани су бежали из ових крајева па је уместо њих доведен и један број Хрвата.

5. БАНСКА КРАЈИНА

У старијој литератури се обично правила разлика између Банске и Покупске крајине. Међутим,

тзв. «Покупска» крајина је највећим делом историографска измишљотина. Права Банска крајина

је створена ради одбране преостале Хрватске од турских упада. У XVI веку је Хрватски сабор

увео посебне порезе за одбрану. Али ту «Покупску» крајину је чинило само неколико стотина

војника који су држали обалу Купе. После мира на Житви (1606) су се границе усталиле.

Крајишници који су бранили Банску крајину су били ослобођени кметови. У околини Сиска је и

пре и после било много кметских буна.

Али Банска крајина је створена тек у време Бечког рата (1683 – 1699) у области између

Уне и Купе (без икакве везе са «Покупском» крајином). Крај је у правном погледу припадао


тврђави Нови. Тврђава Сисак је припадала Загребачком капитолу. Планско насељавање је почело

од 1688. године. Војвода Лудвиг Баденски је упутио више позивних писама Србима да пређу на

аустријску страну. Војвода се није добро слагао са хрватским племством током рата. Из своје

војске је протерао хрватске бандеријалце јер су били склони пљачкању. Хрватски сталежи су

тражили да њима припадну крајеви између Уне и Купе.

С обзиром да су Срби били једина популација која је могла да насели ове крајеве,

Аустријанци су им обећавали крајишке повластице ако пређу из турских области. Кнежеви су

водили мање или веће групе избеглица. Мало је конкретних података о преласцима и самом

насељавању. Све се одвијало заједно са ратним операцијама, уз губитак великог дела имовине.

Према процени Ратног савета у Бечу из 1696. године преселило се око 6.000 породица са близу

30.000 људи. Хрватски бан и сталежи су се позивали на историјско право када су ове крајеве

тражили за себе. Али владар је мислио другачије, намеравајући да област између Купе и Уне

припоји ранијим крајинама.

Посебан проблем је изазвала промена границе и питање опстанка Вараждинског

генералата. Како је Славонија ослобођена, Вараждински генералат више није могао да оправда

своје постојање. Једино се могао одржати ако би се проширио и обухватио неку област на

граници. За овакво решење су били заинтересовани и официри и становници генералата, а и сам

двор (из финансијских разлога). Против намере Хрватског сабора да област између Уне и Купе

подели племићким породицама су се побунили и досељени Срби – они су дошли на обећање да

ће постати крајишници. Беч је 1696. ову област ставио под надлежност Вараждинског генералата

али је нови спор избио већ 1699. Протесте хрватских сталежа је подржао Угарски сабор, па је

нађен компромис: област између Уне и Купе остаје једна крајина али под командом хрватског

бана и хрватских официра. Одатле назив Банска крајина (Банија).Цар је већ 1701. променио

мишљење и област је вратио под управу Вараждинског генералата што је дефинитивно обављено

1703. Иначе, већ тада је било много српских жалби због покушаја бана да их претвори у кметове.

Ратни савет у Бечу је остао надлежан за ову област али је хрватском бану учињен уступак – савет

се обавезао да ће га увек бирати за војног команданта банијских крајишника. Цивилна управа

није прецизно одређена и разграничена. На крају је територија подељена на 26 кнежија, у свакој

просечно 10 села и 350 кућа. Сви сеоски кнежеви су добили звање капетана.Са Србима се из

Босне преселио и један број католика. Они су се организовано населили око Костајнице. Хрвати

постепено долазе у крајеве јужно од Купе. Ту настаје више нових властелинстава у XVIII веку.

Ови поседи су били изузети из крајишке надлежности све до 1781. када их је двор (принудно)

откупио и укључио у Банску крајину. Крајем XVIII века су католици чинили приближно 1/8

становништва ове области.

6. ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БИСКУПСКЕ ПОСЕДЕ. НАСЕЉАВАЊЕ У СЛАВОНИЈИ

Топуско властелинство је било велики посед католичке цркве у крају између Купе и Уне,

организовано око напуштеног манастира Св. Девице Марије у Топуском. Властелинство су

опљачкали и опустошили Турци више пута тако да се обнавља тек крајем XVII века. Војне

власти су одмах предузеле неке мере да спрече загребачког бискупа да окрњи територију

намењену новој крајини. Војници су спречавали сељаке да насељавају напуштени посед.

Земаљски сабор је ипак вратио топуско властелинство бискупу и одредио реку Глину као

границу са крајишким земљама. Неки Срби су добили статус приватних влаха а остали су одбили

укмећење и одлучили се на оружани отпор. Тада су банске трупе, на захтев бискупа, извеле

масакр побуњених Срба (1701. године). Најгласнији заступник репресивних мера је био Амбра

Кузмић, управник бискупских поседа.Када је 1703. дефинитивно створена Банска крајина се

јавља и промена у држању банских официра. У то време је бан био на самрти, без изабраног

заменика. Бискуп је то искористио и наредио хапшење извесног броја српских кнезова. Један

кнез је под присилом пристао да себе и своје људе потчини бискупу. Међутим, локални официр

је збацио овог кнеза и послао жалбу у Беч, инсистирајући да бискуп нема право да предузима

такве мере. На крају је загребачки бискуп добио признање топуског властелинства док су Срби

добили статус бандеријалаца. Срби су ово стање покушали да измене на самом терену, али су

временом протерани са властелинства.

Слично је било и на храстовачком властелинству. Када су овде избили немири око борбе

за јурдистрикцију Срби су се побунили против бискупа. Једини световни посед у тој области је

био тзв. слуњско властелинство грофовске породице Кегловића.


За време Бечког рата се одиграла и сеоба Срба у тзв. Малу Влашку. То је област у

западној Славонији. Током ратова су крајишници ову област пустошили а Турци су је

колонизовали. Једну већу колонизацију су покренули око 1660. али су успели да обнове само

мали број села. Када су се током Бечког рата повлачили, Турци су извели погром затеченог

становништва а аустријска војска га је довршила заузимајући Славонију 1688. године. До 1691.

су Турци потиснути из читаве Славоније. После тога се вратио сасвим мали број људи. Цела

област је била жалосно опустела.

Војвода Лудвиг Баденски је већ 1689. обавестио цара да према Славонији треба

преусмерити избеглице из данашње западне Србије. Не зна се тачно где су се ови досељеници

населили, можда између Вараждина и Илове. Владар је и овде прихватио идеју насељавања

пребега из Србије. Али за насељавање Мале Влашке су далеко значајнији Срби из Босне.

Насељавали су углавном ранија муслиманска села. Прекомпоновање етничке карте Славоније је

завршено већ 1697. године када војвода Баденски провалио у Босну и са собом довео већи број

Хрвата и Срба (око 20.000). Хрвати су се населили око Ђакова а Срби у Малој Влашкој и око

Слатине.

7. ЦРКВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА СРБА У ХРВАТСКОЈ

У XVI и XVII веку је католичка црква била у јако дубокој кризи. Европом се ширила

реформација а најезде Турака су уништиле велики број католичких епископија. Простор који су

Срби у Хрватској населили је углавном био без организоване цркве. Највећи део те територије је

припадао старој крбавској бискупији (касније модрушка бискупија) о чијој се организацији мало

зна. Хрватска црква је уопште била крајње особена са словенском службом и глагољашким

књигама. Од читаве бискупије је остала само једна капела у Огулину.

У Риму нису били спремни да прихвате овакво стање. Напуштена крбавска бискупија је

предата на управу сењском бискупу (чија је дијецеза турским освајањима сведена на сам Сењ). У

овим крајевима се јавља и реформација. Али тек током XVII века сењско-крбавска бискупија

заиста и стиче нешто епархија. Загребачка бискупија је такође изгубила велики део своје

територије. Област источно од Загреба су Турци или освојили или опустошили.

У таквим околностима се досељавају Срби. Најпре је у Жумберку створено 26

православних парохија. Временом су све оне подлегле унији. Не зна се када је тачно створено

православно марчанско владичанство. Можда је то били 1596. када је пожечки епископ прешао

на аустријску страну. Године 1609. је пећки патријарх Јован II потврдио Симеона, «епископа

Британије и западних страна». Од тада па до 1670. се мењају марански епископи. Током тог

периода је више пута неуспешно покушано са увођењем уније у Марчи. Истина, понеки епископ

је декларативно прихватио унију али је није и спровео у пракси.

Унија је добила реалне изгледе 1671. године, када је загребачки бискуп постигао хапшење

марчанског епископа Гаврила Мијашића. За новог епископа је владар поставио Павла Зорчића,

једног необразованог унијату. Касније је дипломом папе Климента X је Зорчић проглашен за

епископа Срба насељених на територији загребачке бискупије. Исте године (1671) је Зорчић

положио заклетву којом се одрекао духовних веза са Пећком патријаршијом. Заклео се да од

патријарха неће тражити потврду свог архиепископског звања.

Једна делегација крајишника се жалила Бечу али без успеха. Павле Зорчић је био

инсталиран тајно, без икакве подршке пастве. Како није имао свој ауторитет, тражио је помоћ

силе световних власти. Нису га прихватили ни гомирски калуђери који су се такође жалили

двору. Чак 14 калуђера из Лепаве и Гомира је ухапшено и послато на Малту, на тежак физички

рад. Касније је створено ново православно владичанство али о њему се готово ништа не зна.

8. СРБИ У КАРЛОВАЧКОМ ГЕНЕРАЛАТУ

У хрватским земљама је још од XV века било покушаја да се изгради систем граничне одбране од

турских упада. Ово је остварено тек када је Хрватска признала врховну власт Хабзбурга и тек

пошто су је Турци освојили већим делом. Систем одбране су издржавали аустријски сталежи.

Године 1553. је погранична одбрана реформисана у јединствен систем под командом врховног

капетана. Касније ће цар Рудолф II (1576 - 1612) поставити свог стрица, надвојводу Карла (који је

уједно био покрајински кнез у Штајерској, Корушкој и Крањској) за заповедника границе у

Хрватској, у својству сталног генерала. Да би заштитио хабзбуршке наследне земље од турских

упада, надвојвода је 1579. подигао тврђаву Карловац, наспрам најистуренијег дела турске

границе. Ту је и касније било седиште генерала који је заповедао Крајином па је она по томе


названа Карловачки генералат. За ранији период (пре 1579.) се у литератури среће израз Хрватска

крајина.

Карловачки генералат су населили Срби из Мале Влашке, преневши тамо и своје

топониме. Срби су тамо обновили насеља, раскрчили шуме и засновали земљорадњу. Били су

укључени у војну организацију. Фактички су били слободни сељаци али им је правни статус био

споран. Покушаји да се они приволе да пређу у статус кметова су били појединачни и нису

имали подршку Беча. Срби су били сасвим свесни својих права и свог значаја и веровали су да

могу рачунати на подршку двора. Године 1627. је цар Фердинанд II издао диплому којом је Србе

узео у своју заштиту. Похвалио је њихове заслуге за одбрану државе и потчинио их свом

непосредном надзору. Војна крајина је тако издвојена из састава Угарске краљевине и из

надлежности угарских сабора.У датим околностима је систем управе морао бити темељно

реорганизован. Године 1630. су државни сталежи издали Statuta Walachorum – збирка прописа

путем којих је Србима признат статус политичке заједнице. Српско обичајно право је

прилагођавано потребама крајишког система. Ово законодавство је признало сеоске заједнице

као управне јединице на чијем су челу били кнезови. Кнезови су били потчињени доживотно

изабраним старешинама – војводама (њих 145 укупно). Изабраног војводу је потврђивао владар.

Заповедници капетанија су били војни команданти али нису имали судску власт. Постојала је и

институција војних судова који су у Аустрији настали после 1578. године а судили свима који су

положили војну заклетву. На челу ових судова су били школовани војни аудитори. Ови судови су

судили за тешке злочине. Све остале спорове су решавали крајишки судови. У случају

својинских спорова војни суд је могао бити апелациони суд.Срби нису били задовољни

добијеним статутима па су се жалили владару. Садржај ових жалби није познат. Кнезови су

свакако били незадовољни, можда зато што су постали изборне и ненаследне сеоске старешине

(у Турској су то били доживотно).

9. ВАРАЖДИНСКИ ГЕНЕРАЛАТ

Крајина која је штитила Славонију је створена истовремено када и Карловачки генералат.

Посебан генерал је постављен за Славонску крајину и она је уређена на сличан начин –

финансирали су је сталежи, била је под директном надзором двора и прихватала пребегле Србе

из Турске као војне колонисте са влашким статусом. У XVII веку је стално средиште славонског

генерала постао Вараждин и одатле назив Вараждински генералат.

Према попису из 1610. године било је 58 влашких села са 1218 кућа (просечно 21 кућа по

селу) у Вараждинском генералату. Опстала су и неке села староседелаца – «Словинаца».

Одређено је да свако село мора да има јасно дефинисан атар. Скуп тих атара је чинио територију

Војне крајине. Између ње и турске територије је био неодређен појас ничије земље. Овај пусти

простор је постепено колонизован – 1739. је пописано 7815 кућа у Вараждинском генералату.

У српске заједнице су се укључивали и непривилеговани становници – Славини, приватни

власи и тзв предавци. Појам «предаваца» је споран, њихов социјални статус и етничко порекло

нејасно. Неки истраживачи им име изводе од речи «предавати». Славини је назив за старо

хрватско становништво у Славонији. Њихов господар, загребачки бискуп им је знатно олакшао

обавезе па се они нису укључили у крајишки систем.

Крајем XVII века се зависно становништво помера из Банске крајине у Вараждински

генералат. Војне власти су ове сеобе подстицале да би повећале број католика у Крајини.

Повећање становништва и даље досељавање је проузроковало уситњавање земљишних парцела.

Већ 1733. је тзв. Карповашким (?) статутима забрањено досељавање нових породица. Одлуке

нису спроведене и средином XVIII века је у генералату било око 10.000 породица. Касније се

одустали и од начела да свако село има свог кнеза већ је један старешина имао више села (што

правно није било могуће).

УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА (према делу Х. Иналџика, Османско царство. Класично доба 1300 – 1600)

ДИНАСТИЧКА СВЕСТ. Владајућу династију у Турској је основао Осман Гази, првобитно само поглавица једног полуномадског туркменског племена. Према турској традицији, његова власт је имала легитимно исламско порекло. У почетку потчињен емиру Кастамоније, он је освојио једну важну византијску тврђаву после чега га је султан прогласио бегом и дао му симболе властодршца (одора части, застава, коњ и ратни добош). После победе над


Византинцима код Бафеона се прогласио потпуно независним (1301). Дервишки редови су приписивали династији мистичко порекло – Осман је примио благослов од шејха Едебалија, поглавице једног од ахијских братстава, чијом се ћерком и оженио. Братства су одиграла важну улогу у успостављању династије јер су подржали Оркана, Османовог сина, као наследника. Да би показао своју моћ, он је ковао први турски новац. Касније су мање анадолске кнежевине признале посебан статус османских владара. Мурат I је узео титуле худавендигара (императора) и султан-и-азама (најузвишенијег султана). Године 1395. је Бајазит I добио од египатског халифе титулу султан ал-Рума (султан Византије). Погранични бегови су турске владаре у XV веку признавали за канове. Са освајањем Цариграда је Мехмед II постао најугледнији исламски владар, упоређиван са четворицом првих халифа. Држећи Цариград, себе је сматрао наследником римских и византијских царева и за то обезбедио признање и поданичких верских ауторитета – епископа Генадија је поставио за грчког патријарха а у Цариград је довео и јерменског патријарха и главног рабина. После освајања Сирије и Египта, Селим I је постао више од обичног султана газије већ је добио титулу халифе и (што је још значајније) титулу заштитника Меке и Медине, чувара ходочасничких путева. Он је пренео пророкове реликвије у свој двор у Цариграду али није себе сматрао у класичном смислу халифом целог исламског света. Ипак, каснији турски владару су себе сматрала и заштитницима целог муслиманског света и јединим законитим носиоцима царске титуле. СТУПАЊЕ НА ПРЕСТО. Османска династија је била централни стуб турске државе без које се она не може замислити. Наслеђивање престола није било замисливо ван ове династије. Питање преношења власти је било један од централних друштвених проблема. Прама исламској традиција, владар мора да буде одрастао мушкарац, здраве памети. Није постојало никакво правило које је регулисало редослед и начин наслеђивања. Према турским схватањима, именовање владара је у Божјим рукама и сваки покушај доношења закона о томе је супротстављање Алаховој вољи. Да би ступио на престо, сваки османски принц је тежио да за себе придобије саму престоницу, државну благајну и архиве, те подршку јаничара, улеме, бирократије и дворана. У пракси је од смрти Мехмеда I (1421) најважнији чинилац била подршка јаничара. Овакво схватање је често водило принчеве у грађански рат чији је исход сматран божанском одлуком. Поражени принц је могао да бира између смрти и бекства у неку страну земљу. Због овог проблема, Мехмед Освајач је у својој Канун-нами озаконио већ прихваћен поступак – право султана да погуби своју браћу ради добра државе. Ово решење није спречило ратове јер је турска државна традиција налагала да чим синови султана уђу у пубертет (са 12-13 година), они буду упућени да управљају неком провинцијом и тако стичу искуство. На њихову делатност у добијеној области се будно мотрило. За живота свог оца су принчеви намесници настојали да обезбеде провинцију што ближу престоници. Због грађанских ратова, Селим II (1566 – 1574) и Мурат III (1574 – 1595) су постављали за намеснике само своје најстарије синове. У таквој ситуацији, нови султан би без отпора стигао у престоницу и побио своју браћу. Принчеви који нису добили провинцију су смештани у посебан део двора, тзв. кафес (кавез). Ту су били под сталним надзором, са ограниченом слободом кретања. Убијање претендената се наставило до краја XVII када су Ахмед II (1691 – 1695) и Мустафа II (1695 – 1703) раскинула са убијањем сродника. Тако ће се у XVIII веку усталити начело наслеђивања по старости, без обзира да ли је у питању син или брат. Међутим, тек је проглашењем устава из 1876. године добијен званичан закон о наслеђивању. ПОЈАМ ДРЖАВЕ И СИСТЕМ КЛАСА. Османско схватање државе је еволуирало и мењало се. Појам пограничне газе је био основни и непроменљив принцип кроз све то време. У почетку су османски владари управну и законодавну власт препуштали исламским учењацима, улеми. По источњачким схватањима, најважнија суверенова дужност је да обезбеђује правду својим поданицима – да их штита од злоупотреба власти, насиља моћнијих а посебно од превеликих намета. Потреба да се повећају приходи и војска је била директно повезана са тежњом за праведном владавином. Правда се схватала као суверенова милост, што је став који је дошао из Персије. По блискоисточним схватањима, читаво друштво је било подељено на два дела: на онај који чине султан, његови намесници и војска и на рају, тј. класу поданика који су плаћали порез.


Владареве слуге из више класе су се делиле на војничку класу и на чиновништво. Ови слојеви нису плаћали порез а заузврат су своје способности стављали директно у службу владара. Под «војничком класом» су подразумевани и цареви рођаци, свештенство и робови. У зависности од занимања којима су се бавили, и порески обвезници су били подељени на групе – земљораднике, трговце, сточаре и градске занатлије. Појам «опроштена раја» је подразумевао прелазну класу које је била ослобођена дела обавеза у замену за вршење одређених служби. Прелазак из класе раје у војничку класу или обрнуто је сматран кршењем једног од основних државних принципа. ШЕРИЈАТ И КАНУН. Исламски правници се нису међусобно слагали по питању неопходности световног законодавства. Неки од најугледнијих исламских теоретичара (Ибн Халдун) су сматрали да је шеријат сасвим довољан да реши сва питања и да је законодавство које доноси султан сасвим излишно. Шеријат је скуп исламских верских прописа који имају за циљ да обезбеде моралан и богоугодан живот сваког муслимана. Изводи се из самог Курана, и из исламске традиције о Мухамеду (Суна). Такође, допуштено је откривање шеријата и на основу закључивања по аналогији (Кијас) или просто на основу општег мишљења учених људи (Џима). Канун је чисто световно законодавство, које доноси владар ради решавања многих практичних питања које шеријат не третира. Од кануна се захтева да буде сагласан са шеријатом мада је у пракси могао да му буде и сасвим супротан. Османски канун се сводио на фермане – «оно што султан наређује». Канун се састојао од низа указа које је сваки нови владар морао поново да потврђује. Постојале су три врсте кануна. Прва су били султанови декрети са карактером закона који су важили за специјалне случајеве. Њих је сачувано на десетине хиљада и они чине претежан део османских кануна. Друга група су декрети који односе на неку посебну област или на одређену друштвену групу. Најзад, трећу групу чине опште канун-наме, законски зборници који су се примењивали у целом царству. Већину ових закона је састављала султанова влада у зависности од административних потреба а нишанџија (шеф султанске администрације) их је подносио султану на потврђивање. У освојеним областима Османлије нису укидале домаће законе, обичаје и институције. Вршиоци пописа становништва у свакој области су давали предлоге за ревизију и допуну локалних закона. Сваки санџак је имао свој дефтер, од времена Бајазита II је заведено правило да сваком дефтеру претходи канун-нама одређеног санџака, ради решавања локалних спорова. Мехмед Освајач је издао две опште канун-наме, два велика зборника закона – један 1453. а други око 1476. Први се углавном односи на рају а други претежно организације државе и чиновништва. Каснији владари су ове зборнике допуњавали. Посебан облик султановог указа је адалет-нама, распис којим се осуђују и кажњавају злоупотребе државне администрације. ОСМАНСКИ ДВОР. Владарева палата на Блиском Истоку је одувек била средиште свеукупне власти, много више од обичне владарске резиденције. После освајања Цариграда (1453), Турци су идеју средишта царске власти чврсто везали за тај град. Легитимни султан је могао бити само онај који држи Цариград. Раније су као владарске резиденције служили Бруса у Анадолији и Једрене у Европи. У периоду 1453 – 1455. Мехмед II је подигао двор у средишту нове престонице (Стари сарај). Како му је било непријатно усред града, 1459. је почела изградња нове резиденције (Топкапи сарај) на рту који лежи између Босфора и Мраморног мора. Двор је завршен 1464. године а 1478. су подигнути и бедеми који су га изоловали од осталог града. Двор је био подељен на Унутрашњи (ендерун) и Спољашњи двор (бирун). Посебна дворана је подигнута за Царску веће а изнад ње висока кула, тзв. «Здање правде». Султанов двор је на сваки начин био средиште власти. Сви који су потицали са двора (намесници, војне старешине, слуге) су били султанови робови. На двору су султанови робови стицали образовање за своје будуће послове, међу којима су била и највише звања у држави. Таква организација је позната као кул (робовски) систем. Султани су имали робовску војску а управне положаје су попуњавали школованим робовима. У XIV веку су ти робови били претежно ратни заробљеници, као и купљени робови. И касније су коришћени ови извори робова, али је од XV века преовладавао начин прибављања познат као девширма (данак у крви). Комисија под надзором локалног кадије и спахија је обилазила села и прибављала мушку децу између 8 и 12 година старости. Они су узимани искључиво из редова раје. Ради девширме се једна иста област обилазила сваке треће и седме године. Најспособнији од узетих дечака су постајали ичоглани (дворски пажеви) у Цариграду или Једрену, док су остали службовали код


анадолских сељака, све док не стасају за јаничарску обуку. Ичоглани су под старатељством евнуха проводили две године а затим би били подвргавани строгој селекцији (чикма). Најбољи су одлази у службу у Више и Ниже одаје двора а остали у капукулу коњицу. Над пажевима су строг надзор спроводили ак-аге (бели евнуси) којих је било око четрдесет. Њима је руководио капу-ага, главни бели евнух. Он је био и надзорник и султанов опуномоћеник у целом Сарају. Бити султанов роб се сматрало чашћу и привилегијом. Харемске девојке нису прикупљане девширмом већ искључиво куповином, ратом или гусарењем. Пре Сулејмана I су сви бирали своје супруге а женили су се и ћеркама страних владара. Оне су постајале њихове легалне супруге. Сулејман је склопио брак са робињом Рокселаном а султани у периоду 1574 – 1687. су престали да склапају шеријатски легалне бракове. Девојке на двору су биле под надзором ћаја-кадуне (главне надзорнице) и у почетку су се налазиле у статусу аџамија (почетница). Училе су основне ислама и разне корисне вештине, према својим способностима. Временом су добијала одређена звања која су била хијерархијски поређана. За султанову Личну одају су биране оне најбоље а ако би неку султан узео за своју постељу, постајала би хас-одалик или хасећија. Ако и нису склапани легални бракови, четири најцењеније хасећије (четири је шеријатски легалан број супруга) су добијале титулу кадуне и посебан третман. Прва жена која би султану родила сина је постајала баш-кадуна. Харем је чувао главни црни евнух – дарусаде-ага или ага харема. Сви харемски службеници су примали дневну плату. ДВОРСКЕ СЛУЖБЕ. Султанову службу (Унутрашњи двор) су чиниле четири одаје: Хас-ода или Лична одаја, Хазина или Благајна, Ћилер или Остава, и Сеферли-ода (Ратна одаја). На челу Личне одаје је био Хас-ода-баша док се четрдесет пажева старало о султановим потребама и његовој безбедности. После капу-аге то је био најугледнији достојанственик у Сарају. Сулејман I је хас-ода-башу Ибрахима поставио 1522. на положај великог везира. Друге службе у Личној одаји (по хијерархији) су биле: силхадар (носилац султанове сабље), рикабдар (придржавао је султанову узенгију), чохадар (старао се о султановом оделу), дулбенд-оглан (бринуо се о царевом рубљу) и сир-ћатиб (поверљиви лични секретар султана). Пажеви из Личне одаје су после унапређења постајали старије аге тј. вршиоци виших служби у двору или официри у јаничарским или спахијским корпусима. Благајна је била служба за похрањивање и чување султанових драгоцености. Њено особље је бројало око шездесет пажева. У Остави их је било око тридесет; припремали су храну за султана и служили га при обеду. Ратна одаја је основана тек почетком XVII века и обухватала је разне службе: пераче рубља, слуге који су помагали султану при купању, бербере, музичаре, певаче. Године 1679. је у овој служби било 134 човека. Из ових одаја су пажеви били унапређивани у Личну одају. Спољна служба је обухватала све организације које су регулисале султанове односе са спољним светом, протокол, државне послове и стајаћу војску. Она је имала низ службеника којима је био подређен знатно већи број људи него у Унутрашњем двору. И они су овде наведени по хијерархијском редоследу. Најпре долази миралем, чувар владарских инсигнија (заставе, коњских репова, чадора и војне музичке пратње) и човек задужен за церемоније; почетком XVII века је имао 1.063 човека у својој служби. Капиџи-баша (старешина чувара Врата) је руководио чуварима на свим спољним улазима у двор; ових стражара је било око 500 1510. године а чак 2007 око 1660. Капиџилар-ћехаја је позивао оптуженике пред Царски диван а био је надлежан и за извршење казни батинања. Мирахор и његов заменик (нижи мирахор) су водили службу која се старала о дворским животињама, шталама, кочијама и носиљкама (у оба дела двора). Они су око 1540. имали 2.080 људи у својој служби а око 1600. већ 4322. Чакирџи-баша је био главни соколар који се старао о султановим ловачким птицама. Имао је око 3.500 својих људи у другој половини XVI века. Чешнегир-баша је био главни кушач и са својим људима је служио обеде члановима Царског дивана. Чауш-баша је заповедао чаушима – људима који су се старали о дисциплини и протоколу свих дворских церемонија, надзирали су и војну дисциплину а слати су и као спољни изасланици и гласоноше. Чауши су често преносили наређења, уручивали награде и ослобађали службенике дужности. У Спољној служби су се налазили и синови паша и вазалних господара који су се називали мутеферике. Учествовали су у дворским церемонијама, имали своје униформе и примали плату.


У Спољну службу су рачунати и војни команданти у двору. Ага јаничара је био заповедник јаничарског корпуса који је увек био скупљен и на располагању цару (10.000 људи 1480, 12.789 1568. и чак 37.627 1609). Ага спахијских буљука је заповедао коњичком дворском армијом (3.000 коњаника 1480, 11.000 1568, 20.869 1609). Џебеџи-баша је био главни оружар а топчи-баша заповедник артиљерије. ЦЕНТРАЛНА АДМИНИСТРАЦИЈА. Главни орган османске државе је био Велики диван или Диван-и-хумајун. Он се пре свега сматрао највишим дворским судом који је делио правду свима у држави али је уједно био и највиши орган владе. Термин капу или Дергјах-и-али (Висока порта) је првобитно означавао место са којег је султан пратио спорове а тек много касније је добило значење османске владе. Диван се до почетка XVIII века састајао у Сарају а касније углавном у резиденцији великог везира. Султан је могао да дели правду и мимо дивана, што је чинио петком пре одласка на молитву, или када се спремао да оде у лов или војни поход. И странци су могли да се обрате султану ако су били изложени неправдама. А понеки султан би се прерушио и одлазио да лично надзире људе о којима се говорило да чине неправде. Један од инструмената правде су биле и адалет-наме. У принципу је обавеза саслушавања жалби и пресуђивања у споровима пренета не великог везира од оног доба када је Мехмед II престао да лично преседава седницама дивана (1475). Царско веће је дакле, било и врховни суд и нека врста кабинета. Она је у свом делокругу имало три групе питања: политичке проблеме, правосуђе и финансије. На челу Порте се налазио велики везир на кога је султан преносио своју извршну и судску власт. Сличан ауторитет су имали и остали везири али подређен великом везиру. О његовој смени је могао да одлучује једино сам султан. Он је био султанов апсолутни заменик у свим пословима још од времена Махмуд-паше (који је био велики везир 1455 – 1468). Каснији велики везири су углавном бирани међу султановим робовима (Махмуд-паша је био из чиновничке породице). Ипак, везир никада није био толико моћан да је могао да се супротстави султану (Ибрахим-паша 1536. и Насух-паша 1614. су погубљени јер су пожелели султанат). Везири су били хијерархијски поређани а посебан статус је имао други везир, често кандидат са великог везира. Сем везира, у Царско веће су (ако се радило о судским питањима) улазили и казаскери (кадиаскери) Румелије и Анадолије – највиши судски чиновници. Дефтердари или највиши финансијски чиновници су такође присуствовали седницама Порте а за њихову смену је била потребна сагласност султана. Ту је обавезно био и нишанџија, управник владарске канцеларије и први човек у османској бирократији. Беглербег Румелије је имао виши ранг од осталих провинцијских намесника и увек је присуствовао седницама дивана што је Сулејман I потврдио законом. Он је био командант највећег дела провинцијских спахија а дешавало се више пута да велики везир и румелијски беглербег буду иста личност. Са порастом значаја ратне флоте (средина XVI века) и њен заповедник капудан-и-дерја (велики адмирал) постао стални члан дивана. За рад дивана су била значајна и три чиновника који нису били његови чланови. Ћехаја-

бег је био опуномоћеник великог везира за политичка и војна питања. Чауш-баша је био надлежан да у име Царског већа прима жалбе и судске тужбе. Диван је имао и свог главног секретара, који је уједно био и чувар државних уредни и закона, реисулкутаба. Седницама дивана је повремено присуствовао и ага јаничара који иначе није био члан. Он је био потчињен непосредно султану што је на одређен начин ограничавало ауторитет великог везира. Шејхулислам није био члан Царског савета нити је имао одређену политичку власт; ипак његов утицај у друштву је био огроман. Шејхулислам је био постављан од стране султан и представљао султанов верски ауторитет. Он се налазио на челу улеме и био најпозванији да оцењује верску и правну коректност одлука владе. Ипак је и он повремено био присутан на састанцима Порте. Мада нису били чланови Царског савета ипак су и капу-ага и султанов шејх утицали знатно на државне послове. Капу-ага је вршио надзор над дворским особљем али је обављао и сва наименовања и унапређења у Сарају, не подлежући власти великог везира. Султанов шејх је био владарев духовни ментор и саветник у верским питањима, али и нека врста личног пророка и астролога. У зависности од својих способности и султанове личности, шејх је могао имати велики утицај на државне послове. На редовним седницама Царског већа султан често није био присутан. Али он је морао бити увек обавештен о одлукама донетим на седницама и он је увек имао последњу реч у њиховом прихватању. Велики везир је реферисао султану о донетим резолуцијама и подносио


их на усвајање или одбијање. О свим променама у саставу Царског већа је одлучивао једино султан. ДРЖАВНА БИРОКРАТИЈА. У складу са старим традицијама Блиског Истока, Османско царство је било добро развијена бирократска држава. Исламска политичка теорија је доста пажње посвећивала «човеку од пера» и убрајала његов посао у практичне науке. Ова професија је обухватала две делатности: кореспонденцију и финансије. На челу владарске канцеларије се налазио нишанџија, често врло образован човек из редова улеме. Велики број писара који су радили за Царски диван су потицали из дворске школе и стога били робови. Међутим, у османској бирократији гледаној у целини то није био случај а многи теоретичари из XVI века су оштро критиковали увођење робова у бирократију. Постојао је и низ специјалних приручника намењених члановима администрације. На челу сваког писарског одељења, престоничког или провинцијског, су се налазили хаџегјани. Као и занатски рад, писарска вештина се учила кроз однос мајстор-шегрт. Хаџегјани су, између осталог, бринули о раду почетника и упућивали га у вештине заната. Шегрт који би положио испит би добијао потврду о својој вештини и звање мулазима. Назив за активног писара је био ћатиб. Приликом прихватања ћатиба за неки посао је најважнија била демонстрација професионалних способности. Високи чиновници у администрацији нису морали да имају високо исламско образовање али је то често био случај. Успон до највишег звања у администрацији, положаја нишанџије је био дуг. Он је морао да прође кроз низ хијерархијских звања где није било много простора за брза унапређења. Подразумевало се да дуго мора да служи као тескерџија. Следећи ранг је био реисулкутиб, и тек после би кандидат добио звање нишанџије. Више истакнутих писара су били врло образовани људи и чланови улеме. Огроман бирократски апарат је лако постао извор најразличитијих облика корупције, што је већ крајем XVI века постало озбиљан проблем. Са друге стране, административни чиновници су били мање конзервативни од улеме и склонији да уносе практичне иновације у државну управу. Ово чињеница је нарочито била од значаја од краја XVIII века када је све већи број везира биран из редова чиновништва. Сви велики везири реформатори XVIII и XIX века су били професионалне бирократе. ПРОВИНЦИЈСКА УПРАВА. Почетци османске управне организације су у XIV веку. Још у најстарије време је султан поверавао управу над извесном облашћу једном бегу (припадник војничке класе) и кадији (припаднику улеме). Током времена се овај систем јако развио. Док је Османско царство било само погранична кнежевина, њена територија је дељена на «султанов санџак» и санџаке којима управљају султанови намесници. Реч «санџак» је првобитно означавала заставу (симбол власти) који је намесник добијао од владара. Временом је све више означавала саму област дату на управу. Територија Османског царства је била подељена на управне области санџаке. Као представник војне власти, санџаком је управљао санџак-бег који је имао седиште у једном граду на територији санџака. Обично се по овом граду и санџак звао (Скопски, Видински, Смедеревски итд.). У време рата је санџак-бег командовао спахијским одредима из свог санџака. Међутим, судска власт је била у рукама кадије кога је такође постављала централна власт. Институција кадије је чинила важан стуб османског управног система. Санџак-бег је био надлежан за спровођење полицијских мера, судских одлука, погубљења – али ништа од овога није могао без кадијине одлуке. У случају да санџак-бег поведе војску у поход, кадија је преузима цивилну управу у датом санџаку. Бег је могао да уклони кадију или дефтердара који би злоупотребили своју власт али је о томе морао да одмах извести престоницу. Кадија је често био подложан корупцији па је рано трајање његове службе смањено на свега годину дана у једној области, како се не би повезао са локалним моћницима. Рано се појавила потреба и за организовањем већих управних области од санџака. Нагло проширење османских области на Балкану у другој половини XIV века и релативна изолованост тих области је тражила да се над више санџак-бегова постави беглербег, како би се ефикасније одржала контрола. Румелија је била први беглербеглук, основан 1361. године са центром у Једрену (касније је седиште премештано у Софију и Битољ). И касније су разлози за оснивање беглербеглука били чисто војни. Беглербег је имао свој санџак којим је управљао, док је у време рата био надлежан за војна питања на целом подручју беглербеглука. Године 1393. је Бајазит I


основао и Анадолски беглербеглук са седиштем у Анкари (који је обухватао целу западну Малу Азију) и Амасијски око 1400. (за централне области). Временом се број беглербеглука увећавао, освајањима и деобом оних који су били превелики. Крајем XVI века је уведена редукција њихове величине а тада је за беглербеглук почео да се користи и термин ејалет. Године 1520. је било само шест беглербеглука у Османском царству а крајем владавине Сулејмана I чак шеснаест. И санџаци су били подељени на мање области, субашилуке којима су заповедале субаше. Субаше је живео у највећем граду свог субашилука (ако је града било) заповедао локалним спахијама. Чак су и већа села имала свог чиновника-намесника, черибашу. Паралелно са овом поделом је постојала подела на кадилуке тј. управно-судске области кадија. Кадија је био главни судија у својој области али је могао имати и заменике који су судили за мање прекршаје. Али постојали су и многи изузетци од овог система у провинцијској управи. У шест беглербеглука - Египат, Багдад, Абисинија, Басра и Лахсе (Либија) – није успостављен тимарски војни систем. Ове су области имале и већу аутономију – султан је постављао намесника, кадију и дефтердара, као и јаничарске гарнизоне у важнијим градовима. У погледу војне и финансијске организације, ове провинције су живеле у својим традиционалним оквирима. Провинцијски доходак нису добијале спахије већ је слат централној управи под именом салјана. Ове провинције су називане салјанским. Један број санџака у источној Анадолији је сачувано извесне црте раних туркменских кнежевина и њиховог начина живота. Они су се звали хукумет (самостални) санџаци. Њима је управљао наследни бег који је давао одређен број ратника за војску, већ према султановој процени. Међутим, и у овим областима је била јаничарских гарнизона. Специјалан случај су чиниле хришћанске вазалне земље: Молдавија, Влашка, Ердељ, Дубровник, Грузија и Черкезија. Оне су имале унутрашњу самосталност али су давале трупе у време рата и годишњи данак. Кримски Канат је био исламска вазална држава над којом је надзор био нешто строжији него над поменутим хришћанским државама. Посебан статус, освештан исламском традицијом, је имао шерифат Меке у западној Арабији. Такође, пограничне провинције су имали сразмерно милитаризованију управу и већу слободу намесника. Провинције у северозападној Африци су све време остале у том статусу (Триполис, Тунис и Алжир). ТИМАРСКИ СИСТЕМ. У већини провинција је био на снази тимарски систем, један од најважнијих елемената турске војне организације. Он је настао као покушај да се искористи релативно богатство обрадиве земље и надомести недостатак кованог новца за издржавање војске. «Тимар» је персијска реч и у Ирану је заиста постојао сличан систем у XIV и XV веку. У Византији је нешто слично било пронија. Уместо да сама скупља порезе од сељака и новцем од њих издржава војску, држава је делила самим војницима приходе од земљорадника, уз услов да их сами скупљају. Уживалац тимара, спахија, је живео на селу где му је био близу извор прихода, и где је лако могао да издржава свог коња (спахије су били коњаници). Спахије су образовали главнину војске у класичном добу османске државе, стављајући јој на располагање бројну и квалитетну коњицу. Да би одржавала тимарски систем, Порта је морала да развије добру финансијску контролу и да буде упозната са свим могућим изворима прихода. Непосредно после освајање, и касније када би пореске промене биле неопходне (на седам, десет, двадесет или тридесет година) Порта би слала финансијског чиновника ил-јазиџија да изврши порески попис и утврди изворе прихода. У детаљан регистар (дефтер) се уписивало име главе сваке породице и величина обрадивог земљишта којим располаже. На крају се обрачунавала количина новца коју свако село треба да плати, при чему је раздвајан износ који се давао спахијама од оног који је добијала држава. Састављан је и један сумарни регистар коју је садржао поделу прихода са спахијских поседа, чију је једну копију добијао беглербег а друга је ишла у нишанџијину канцеларију. У овом систему је обрадива земља бира државно власништво. Сељак ју је обрађивао и имао статус наследног закупца који није могао бити отеран са земље. Право на коришћење земље је губио ако је не би обрађивао током три године, без оправданог разлога. Своја права је аутоматски преносио у наслеђе синовима али их није могао пренети на треће лице, без посебне дозволе. Борба између приватног власништва и државног поседа је чинила један од најважнијих проблема у Османском царству, као што је то био случај и у Абасидском калифату, царству Илханида и Византији. Био је прихваћен систем подељене својине, будући да су право на земљу


уживали сељаци, спахије и држава. Спахије су се рангирале према величини прихода које су добијале од земље. Тимар је био назив за посед који је носио приход мањи од 20.000 аспри. Субаше су добијале веће приходе, до 100.000 аспри (зеамет). За султана, чланове његове породице и везире су били резервисани хасови, поседи са којих је приход био већи од 100.000 аспри. На сваких 3.000 аспри прихода, спахија је био дужан да са собом доведе још једног потпуно опремљеног коњаника. За своје личне потребе, спахија је добијао један чифт величине 60-150 дунума. Толико је било и просечно сељачко имање. Тимарски систем је био и једно од оличења султанове власти у провинцијама. Пошто је беглербег руководио провинцијском управом, њему су били потчињени и чиновници надлежни за контролу тимара. Тимар-дефтердари и дефтердар-ћехаје су решавали разна питања везана за тимаре, понајвише финансијска. Редовним приливом новца у царску благајну су се бавили хазине-дефтердари. Он је, попут кадије, одговарао само централној власти и био независтан од бега. Сви ови чиновници су имали своје посебне канцеларије. Беглербег је имао и свог личног ћехају (административног настојника) и тескерџију (службеника који се стара о кореспонденцији). РАЈА И ТИМАРСКИ СИСТЕМ. Појам раје је у најширем значењу подразумевао класу произвођача, било муслимана или хришћана. У ужем смислу појам раје је обухватао земљораднике насупрот војницима, градском становништву и номадима. Спахија је са тимаром добијао земљу и извесна права над сељацима. Земља није вредела без радне снаге па је спахија имао право да силом врати сељака који је побегао са земље, за шта му је требао кадијин указ. Уколико је сељак прешао у град и постао радник, био је обавезан да спахији исплати чифт-

бозан-акчу тј. намет због напуштања земље. У XIV и XV веку је радне снаге било мање него обрадиве земље. Велики демографски раст у XVI и XVII веку је створио проблем несташице земље и сиромаштва сељака који је нису имали. Постојала су и робови-земљорадници коришћени углавном на поседима султана и његових највиших чиновника. Они су стицани ратом и куповином а положај им је подсећао на позицију кметова у средњовековној Европи. Сва земља на којој је радила раја је чинила државну земљу или мирију. Почетком XVI века је око 87% укупних обрадивих површина у царству спадало у мирију. Ван ње је била приватна земља или мулк и земља поклоњена верској задужбини, односно вакуфу. Султан је статус мулка и вакуфа могао да промени по свом нахођењу. Сељаци су дуговали извесна давања држави и своме спахији. Од пољопривредних производа су спахији давали ушур или десетак. То је била натурална дажбина а на спахији је било да ове производе претвори у новац. Положај сељака у Османском царству је у принципу био лакши од оног у европским земљама XIV-XV века. Готово потпуно се одустало од работа (изузев неколико дана у лето, за косидбу и сечење дрва) која су замењена новчаним данком који је износио 22 акче и звао се чифт-ресм (раја га је звала испенџа). Хришћанско становништво је плаћало и посебан порез џизију који је колоквијално називан харач. Њен износ је варирао и плаћала се за сваку главу у породици. Џизија је у класично доба била један од најважнијих прихода царске благајне и њу су могли да скупљају само њени чиновници (никако спахије). ТРГОВАЧКИ ЗНАЧАЈ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА. Значај Анадолије као међународне раскрснице путева је био у порасту од XIII века. Каравански путеви су водили са Далеког Истока преко централне Азије, Ирана и Јерменије. Италијански трговци су долазили преко Средоземног мора и преузимали источњачку робу у лукама Пајас и Трапезунт; често су и сами путовали у унутрашњост. Главни пут је био тзв. Царски друм који је ишао од Табриза, преко Ерзерума и Сиваса, да би у Анадолији дошао до Коње и даље до Анкаре и Мраморног мора. Њега је секао пут који је повезивао луку Трапезунт и унутрашњост Мале Азије. Преко Анадолије се обављала и трговина са севером – она је била посредник између арапских земаља у Азији и татарских области у Источној Европи. Испрва су градови источне Анадолије били главни центри трговине. Са падом царства Илханида у Ирану и успостављања јединствене османске управе у западној Анадолији, и центар трговине се преместио даље на запад у Брусу. Основу развоја и напретка овог града је чинила трговина источњачком свилом. Нагло опадање трговине свилом је уследило у XVI веку, као последица интензивних ратова између Турске и Персије. Сем свиле, са истока су долазили мошус, порцелан и разни зачини. Трговци из Арабије и Персије су у Турској продавали робу за златни и сребрни новац, или је мењали за европске вунене тканине или брокат и кадифу који су израђивани у текстилним радионицама у самој Бруси.


Веома важан поморски трговачки пут у Индијском океану, који је повезивао Египат и Индију је после 1516. и 1517. године дошао у посед Османског царства. У то време су се Португалци појавили као озбиљна конкуренција исламским трговцима на Индијском океану, али упркос свим покушајима нису успели да пресеку директан доток робе из Индије на Блиски Исток. Упркос повременим несташицама, европски трговци су редовно преузимали источну робу (зачине, пре свега) у Алепу, Каиру, Бруси и Цариграду. Египат и Сирија су имали у тој трговини пресудну улогу а њихов значај је био још већи због производа добијаних на њиховој територији (житарице, неки зачини, шећер, сапун). Преко Египта је ишла и трговина са тропском Африком, одакле су добијани суданско злато и црни робови. Око трећине укупног прихода царства је добијано из ових провинција. Због неопходности контроле поморске везе са Египтом је Сулејман I и водио рат против витезова са Родоса (1521 – 1522). ЗНАЧАЈ ЦАРИГРАДА. У традиционалним империјама Блиског Истока се држава старала о свим јавним здањима и њиховом одржавању. Османски владари су од почетка настојали да своје резиденције претворе у велике градове. У том смислу је нарочито значајан напор који је Мехмед II уложио у развијање Цариграда. У тренутку освајања, некада највећи град на свету је имао највише око 40.000 становника и био у жалосном стању. Султан је предузео низ мера које су овом граду вратиле стари сјај. На много начина је настојао да приволи људе да дођу у Цариград. Оне заробљенике који су му припали као део плена је населио у Фанару, ослобађајући их на неко време и плаћања дажбина. У разне делове граде је населио хришћане из Амасре, Старе и Нове Фокеје, Трапезунта, Коринта, Аргоса, Караманије и Кафе – занатлије и трговце углавном. Ова лица су била принудно насељена и није им било дозвољено да напуштају град али су били ослобођени дела дажбина. Током XV и XVI века је подстакнуто и насељавање Јевреја у граду. Цариградска патријаршија је наставила да постоји али је патријарха постављао султан. У престоницу је доведен и јерменски патријарх а установљена је и функција главног рабина. Уз привилегије које је град имао доселио се и велики број муслимана. Подржаван од највише власти и редовно снабдеван, Цариград је растао несразмерно брже од других градова у држави. Већ 1477. је у њему живело 16.324 породице тј. око сто хиљада становника. До средине XVI века је Цариград поново био највећи град у Европи са око 400.000 душа а почетком XVII века их је имао око 700.000. Он је био не само управни већ и привредни центар Османског царства, а како се у њему налазио Сарај и низ медереса, он је имао и улогу највеће културног и образовног центра. За потребе нове престонице је у њој подигнут већи број имарета. То су градски јавни објекти издржавани приходима са вакуфа. Изградња имарета је веома значајна чињеница у развоју Цариграда, мада је њих било доста и у свим другим градовима. Имарети су били џамије, медресе, ханови, болнице, водоводи, јавна купатила, библиотеке, путеви и мостови, подизани из хуманитарних и верских побуда. Имарети су најчешће организовани као вакуфи (задужбине). Документ о оснивању задужбине се звао вакуфија (вакуф-нама) и састављао се у присуству кадије који га је уписивао у свој сиџил. Било је потребно да га касније султан потврди. Оснивач је одређивао сврху вакуфа, начин и услове коришћења, као и особу која ће бити старатељ вакуфа (муветелија). Пошто су вакуфи имали карактер слободне имовине, њих је контролисала држава. Систем вакуфа је омогућио настајање комплекса културних и трговачких објеката у престоници. Један од најранијих је безистан (затворен базар) који је подигао Мехмед II после претварања Аја Софије у џамију. Тај безистан је имао 118 радњи са магацинима а на околним пијацама је подигнуто још 984 дућана. ПРОСВЕТА, МЕДРЕСЕ И УЛЕМА. Према тада општеприхваћеним схватањима османског енциклопедисте Тешкеприлизадеа све науке су биле подељене на седам група које се деле на духовне и оне које то нису. У ово другу групу спадају калиграфске науке (писање), оралне (језик и фонетика, етимологија, реторика, прозодија, поетика, историја и књижевност) и рационалне (логика и дијалектика). Духовне науке су теоријско-рационалне науке (општа теологија, природне науке и математика), практично-рационалне (етика и политичка теорија), теоријске верске (студије Курана и предања о Пророку, исламска теологија, шеријатско право) и практичне религијске науке (практична етика, лепо понашање, свакодневни живот муслимана и богослужење). Сем ове поделе, постоји подела на добре и лоше науке (у односу на веру) и на корисне и некорисне (у односу на практичан живот).


Османско царство је имало раширен образовни систем заснован на исламској културној традицији. Назив за школу у османском царству је била медреса. Њен значај и квалитет је зависио од места у коме се налази и наставника којих у њој предају. Стуб исламског образовања је био мудерис – познавалац верских и духовних наука. Он је радио као наставник у медреси и од њега се очекивало да има велико знање из свих духовних и верских наука, као и одговарајуће познавање језика. Морао је такође да буде посебно велики стручњак у бар једној посебној области. Мудерис је имао већи значај од саме школе, па су ученици долазили из далека да слушају предавања наставника из области која их занима. Прва османска медреса је основана 1331. године у Никеји, у просторијама некадашње цркве. У XIV и првој половини XV века су учени људи довођени из Персије и арапских земаља, све док број османских школа није порастао у довољној мери. Османски владари су често подизали медресе. После освајања Цариграда Мехмед II је осам цркава претворио у медресе. Када је око 1470. довршио изградњу своје џамије, око ње је подигао комплекс од осам чувених медреса познатих као Семанија (Сахн-и-семан). Затим је саградио још осам виших медреса које су обезбеђивале разне специјализације и осам нижих које су биле припремне школе за Семанију. Саграђена је велика заједничка библиотека а свака медреса је имала своју мању библиотеку. Свака медреса је имала по деветнаест просторија, од којих су петнаест биле намењене за студенте који су дошли на специјализацију (називани су данишменд). Сваки од њих је из вакуфског фонда добијао по две акче дневно и храну из имарета. Дневна плата предавача је износила око 50 акчи. Асистент мудериса је биран међу данишмендима и његова плата је износила око 5 акчи дневно. Семанија је имала највиши ранг међу свим школама у царству. Медреса Дарулхадис коју је основао Мурат II у Једрену је била следећа по рангу а затим су долазиле медресе ранијих владара, подигнуте у Бруси. Све османске медресе су се делиле на спољне медресе (хариџ) у којима су се добијале основне свих знања и унутрашње медресе (дахил) у којима се стицало више знања тј. теолошка наука. Обе врсте ових школа су биле подељене у три степена.

Исламска друштва нису имала никакву клерикалну класу али је њену улогу тумача и чувара правоверја умногоме преузела улема. Под овим појмом су подразумевани сви људи образовани у исламским духовним наукама тј. они који су се школовали у медресама. Задатак улеме је био двострук: она је имала да буде и тумач и извршилац верског закона. У пракси су ове дужности обављале муфтије и кадије који су увек били припадници улеме. Своје право на тумачење шеријата су припадници улеме правдали својим познавањем науке о вери. Да би неко могао да буде члан улеме он је најпре морао да проучава ислам (да студира одговарајућу медресу) што је у најмању руку значило да стекне сва знања потребна за разумевање Курана. Потом се захтевало да неки признати члан улеме провери кандидатово знање и изда му потврду о њему. Улема у Османском царству је имала круту хијерархију у коју су улазили мудериси, муфтије и кадије. Највиши ранг у улеми је имао шејхулислам а тај положај се добијао султановим наименовањем. Касније је шејхулислам добио и надзор над судством. После њега су највиши ранг у улеми имали казаскери Румелије и Анадолије, цариградски кадија и кадије у осам најзначајнијих градова царства. Сваки члан улеме је у принципу имао право да издаје фетве (мишљење о одређеном питању). Свако веће насеље је имало свог муфтију који је обављао овај задатак. Муфтије су чиниле посебан слој подређен шејхулисламу.

Цар Јован Ненад (резиме предавања)

После освајања Београда (1521) турски султан Сулејман Величанствени (1520-1566) решио је

да настави рат са Угарском, па је 1526. његова војска продрла у централни део Угарске и у бици

на Мохачком пољу поразила угарску војску. Том приликом погинуо је и последњи угарски краљ

из династије Јагелонаца- Лудвиг II (1516-1526) , кога су Мађари звали Лајош.. Премда је угарска

држава била обезглављена, Турци нису покушали да је прикључе свом царству и уведу у њој

своју управу. Због тога се Турска војска, после пустошења и пљачкања централних области

Угарске, почела да враћа преко Београда у Цариград. Главнина војске на челу са султаном

прешла је 9.10.1526. у Срем и оставила посаде у тамошњим тврђавама. Сремски предели, које су

Турци тада почели да сматрају за саставни део своје државе, подређени су смедеровском

санџакбегу.


Смрћу краља Лудвига II отворено је питање избора новог владара, а на угарску круну истакла

су претензије два кандидата. Први је био надвојвода аустријски Фердинанд Хабзбуршки,

господар аустријских земаља и брат шпанског краља и немачког цара Карла V Хабзбуршког

(1519-1558). Његове претензије биле су утемељене на уговорима склопљеним са ранијим

угарским краљевима, као и на околности што је краљица Марија, удова Лудвига II, била његова

сестра.. Њега је подржавао део угарског племства, посебно из западног дела земље. Они су били

уверени да Угарска може да опстане и избегне покоравање од стране Турака само уз ослонац на

аустријске земље и Немачко царство, па су због тога 16.12. 1526. на сабору у Пожуну изабрали

Фердинанда за угарског краља. Њему је пре тога пошло за руком да придобије на своју страну

чешке сталеже, који су га изабрали за краља Чешке(23.10.1526.). Тиме је започело стварање

Хабзбуршке монархије. Подршку краљу фердинанду пружао је његов брат КарлоV.

Приликом повлачења Турака успео је Јован Запоља, чија је војска избегла страдање на

Мохачком пољу, да овлада централним делом Мађарске, укључујући и Будим. Због тога му је

доста лако пошло за руком да придобије на своју страну велики део угарског племства и дасе

крунише за угарског краља у Стоном Београду 11.11.1526. Његове присталице и он сам

темељили су овај избор на закључцима Угарског сабора из 1505., када је било одлучено да у

случају изумирања лозе Јагелонаца нови краљ мозе бити изабран само из редова припадника

угарских сталеза. Јован Запоља уживао је подршку Француске, Енглеске, Венеције и римског

папе, односно антихабзбуршке лиге. склопљене у коњаку.Држање Турака према избору Запоље

за угарског краља није сасвим јасно , али се чини да султан Сулејман није имао ништа против

тога, премда је у исто време сматрао да Угарска по закону мача припада њему. На то право ће се

касније више пута позивати као основу за уплитање у збивања у Угарској и, на крају, за

укључивање знатног дела њене територије у Турско царство.

Рат између два законита краља био је неминован и обојица су због тога тражили присталице у

земљи. У овај сукоб, који је омогућио нова турска уплитања у збивања у Угарској и довео до

неколико турских похода против Фердинанда Хабзбуршког, био је укључен и цар Јован Ненад,

који се у изворима помиње као Јован Ненада или Црни човек (Homo niger, Der Schwarce Mann,

Fekete Ember), због тога што је био изразито тамне пути. И његово порекло је тамно и до данас

није осветљено, јер је Јован Ненад свесно или несвесно избегавао да о њему говори, остављајући

својим савременицима и потоњим истраживачима наше прошлости могућност да у недостатку

поузданих обавештења праве разне претпоставке. У једном документу он је себе називао Јован

од Бога послани цар, вероватно желећи да његови савременици препознају у њему цара из једног

византијског пророчанства о пропасти света. Пре него што дођу последњи дани , за које се тада

веровало да следе у блиској будућности, требало је да се према пророчанству појави цар-

ослободилац, „који уништењем неверника отвара доба мира, радости и благостања, које треба да

траје све до појаве Антихриста, коме ће уследити други долазак Христов и Страшни

суд“.Физички обележен (имао тамну, прст широку пругу која му се пружала десном страном тела

од слепоочнице до стопала), што је само по себи било довољно за тадашње људе да поверују да

је он изабран од Бога за неки наум , Јован Ненад се трудио, чини се, да такав утисак још више

појача- уколико је утемељено саопштење енглеског посланика код Јована Запоље, Црни човек је

имао обичај да ноћу два сата спава, а трећи се моли Богу. Поред тога, волео је да прави

пророчанства и да се представља за пророка.

Цар Јован Ненад се појавио на историјској позорници недуго после Мохачке битке и повлачења

главнине турске војске јужно од Дунава, када је очистио од заосталих турских пљачкашких чета

велики део Бачке. Након тога се његова војска, коју су чинили углавном Срби, упустила

почетком новембра 1526. у ослобађање Срема и заузимање тамошњих турских утврда. Тада је

одсвојио Черевић и Боноштор, а намеравао је да запоседне Петроварадин и Илок и да потом

пређе преко Саве ради прогона Турака. Вероватно је са тим наумом тражио од титуларног

српског деспота Стефана Бериславића, који је требало да брани јужне угарске границе, да му

позајми топове. Деспот се међутим оглушио о његову молбу. Међу његовим савременивима

ширила се прича да Јован Ненад верује у то да га је Бог послао да Турке казни и искорени, а

његово деловање, пак, указивало је да он борбу против Турака подређује свему другом.

Постоје различите процене о величини војске Цара Јована Ненада- она је процењивана од 10.000

до 25.000 људи, а од тога 1.300 до 1.500 коњаника. Уколико рачунамо да је имала само око

10.000 људи, била је она за тадашње прилике прилично бројна. Окосницу те војске чинили су


Срби, који су у Јужној Угарској ,а посебно у Срему, били бројни још и у време постојања српске

државе. Касније се њихов број, због жеље многих од њих да се склоне од Турака, само повећавао,

па је међу њима Јован Ненад налазио највише присталица за своју антитурску политику. Снагу

ове војске, која је имала и одред речних ратних чамаца- шајки, није могао да занемари ни Јован

Запоља, нити Фердинанд Хабзбуршки. На ово је , између осталог, указала свом писму брату

Фердинанду од 13.4.1527. , краљица Марија, удова ЛудвигаII : Што се тиче Црног Човека, какав

да је, саветницима... Међу бројним присталицама Цара Јована није било једино српских племића,

који су по својим схватањима и држању били блиски мађарским племићима.

Поп Ђорђе Сремац, хроничар пропадања самосталног Угарског крањевства и најважнији извор

обавештења о тадашњим збивањима, тврди да се Цар Јован Ненад прво приближио Јовану

Запољи и положио му заклетву верности. Наводно су његови изасланици присуствовали и

Запољином крунисању у Стоном Београду. Ову причу не потврђују други извори, а оспорава је и

порука Цара Јована Фердинанду, коме је изјавио да за никога није везан заклетвом. Чини се да

тај савез и није био могућ, или, бар, да није могао да буде дугорочан, јер се Јован Ненад

неминовно сукобио са угарским феудалцима , који су на територији под његовом контролом

имали своје поседе и желели да на њима врше своју власт и остварују феудална права. Пошто у

томе оружјем спречавани, угарски феудалци су покрет Јована Ненада доживљавали као обичну

буну која их је подсећала на недавно угушени Дожин сељачки устанак. Премда су му7 његови

лични интереси налагали да бунтовног вођу Срба у Јужној Угарској придобије за себе и

искористи за рат са Фердинандом. Пдозрење Јована Запоље према Црном човеку и његовом

покрету порасло је у пролеће 1527., када је већ постало јасно да ће се он у сукобу између два

краља определити за Фердинанда.

Сукоб Цара Јована Ненада са угарском феудалном годсподом започео је у првим месецима 1527.,

али је први озбиљнији напад угарске феудалне војске, које је предводио Ладислав Чаки, господар

Чоме, завршио поразом нападача. Потом је напад на Јованову војску предузео Петар Перењи,

ердељски војвода, али је и он морао да куша горчину пораза. :а разбојишти је остало неколико

хиљада његових војника и у Угарској се тада са претеривањем говорило да је у овој бици

погинуло више Мађара него у Мохачкој бици. Ратна срећа променила се 25.6. исте године, када

су две феудалне војске напале војску цара Јована Ненада и тешко је поразиле. На бојишту је

остало , наводно, око 8.000 Срба, војника Црног човека.

Премда тешко поражен, Цар Јовамн Ненад није посустајао и даље је окупљао око себе војску и

припремао се да помогне фердинанду приликом његовог упада у Угарску који је непосредно

предстојао. Фердинанд га је о томе обавестио и тражио му да се придружи са својом војском

приликом напада на Будим.. Са тим циљем се Јован Ненад са одабраним трупама упутио из

Бачке узводно уз Дуанав,али смртно је рањен у Сегедину. Али с е не зна још увек поуздано датум

његовог рањавања. На самрти му је његов заклети непријатељ валентин Терек , феудални

господар Суботице, одсекао главу и послао је Јовану Запољи. Према казивању попа Ђорђа

Сремца то се догодило 26.7.1527., али неки други подљаци изазивају сумњу у тачност Сремчеве

хронологије. Трупе Фердинанда Х. ушле су 23.8. у Будим,а потом 27.9. исте године у бици код

Токаја нанеле одлучујући пораз војсци Јована Запоље.

Присталице Цара Јована Ненада , а исто тако и његови војници, разишли су се после смрти свога вође на разне стране, а највише их је, чини се , прешло у Срем и прихватило турску власт. Његов војсковођа Радослав Челник, прикључио се тада Фердинанду Х. и добио од њега неке поседе. На тај начин је окончан један недовољно истражен покрет дела нашег народа у Јужној Угарској, као и први покушај Срба да утичу на односе снага на политичкој сцени подељене Угарске. Далеки одблесак овог покрета, који скоро није оставио никакав траг у нашој народној традицији, била је можда појава Цара Павла крајем XVI бека , али она по свом значају не заслужује посебну пажњу....

Documents

ИСТОРИЈА СРПСКА ЦРКВЕ XV – XVIII ВЕКА