Dajana Kartland

PRIJATELJSKI DOGOVOR

Petak, trinaesti april, je počeo kompletnim haosom. Telefon je počeo da zvoni pre devet i Adrijana je morala da se uspravi u krevetu i otvori oči ne bi li se razbudila u dovoljnoj meri da shvati šta joj pričaju svi ti ljudi.

Muzički urednik je obaveštavao da je neko presnimio traku sa muzikom za emisiju te večeri, a direktor da joj je stari ugovor istekao i da ne mogu da joj isplate platu dok ne potpiše nov.

Direktor gimnazije u Batersiju je pozivao na sutrašnju dobrotvornu priredbu na kojoj

e se sakupljati novac za savetovalište i bolnicu za AIDS. Akciju je pokrenula upravo serija njenih emisija te nedelje i nikako nije mogla da odbije poziv.

Automehaničar je obaveštavao da će joj neko dovesti »mini morisa« sa popravke, ali tek popodne. To je iznerviralo jer je u jedanaest imala zakazan sastanak sa gostom emisije za to veče i nije imala predstavu kako da bez kola stigne do Krojdona.

Bob, sa kojim je studirala na Londonskoj školi novinarstva, zvao je peti put za poslednje dve nedelje da je ubedi da pređe iz Radio-stanice Čelsi u kablovsku TV-mrežu u kojoj je on bio direktor. Ovog puta je nudio platu od koje joj se zavrtelo u glavi.

— Čuj, Bob, kako da ti objasnim da ni za milion funti ne bih naokolo išla napuderisana i natapirana, pa još dozvoljavala da me milioni gle- daju takvu — promrmljala je.

— Ti si luda, Adrijana Lenli! — urlao je sa druge strane i ona je morala da odmakne slušalicu za trenutak. — Dvesta ljudi konkuriše za to mesto, a ja te tretiram kao princezu! I otkad ti smeta šminkanje? Ličila si na Indijanca dok si pevala rok!

— Odavno sam prošla fazu izluđivanja direktora gimnazije, Bob. Ako hoćeš, pomoći ću ti da od tih dvesta odabereš pravu osobu. Kad je audicija?

— Cele sledeće nedelje pre podne — zvučao je očajno.— Dobro, ako me budeš budio telefonom, obećavam da ću

doći. I ne paniči, dobićeš čir! — nasmejala se i spustila slušalicu.Protegla se i pomislila kako nema smisla da opet pokuša da

spava. Otišla je u kupatilo i dugo stajala pod tušem, uživajući u kapima koje su joj masirale svaki umorni mišić.

Zvono na ulaznim vratima se oglasilo upravo kad je po- kušavala da raščešlja dugu, plavu kosu.

— Do vraga! — besno je uzviknula, obukla bade mantil i sa četkom u ruci pošla niz stepenice u prizemlje, pitajući se ko to pokušava da je izludi upornom zvonjavom. Svi koji je poznaju znaju da njena emisija na Radio-Čelsiju traje do jedan noću i da nikad ne ustaje pre jedanaest pre podne.

Otvorila je ulazna vrata i ugledala svoja tri bratanca od pet, četiri i tri godine, sa buketima u rukama. Iza njih je, sa osmehom od uveta do uveta stajala njena snaha Lindzi. Bila je u savršenom

zelenom kostimu i sa savršenom smeđom punđom na glavi. Držala je buket ruža i veliki šareni paket.

— Srećan rođendan, teta Adrijana! — rekli su dečaci uglas.— Morali smo da te probudimo da nam ne bi pobegla —

izvinjavajućim tonom je kazala Lindzi i Adrijana ih je propustila u kuću uzimajući usput cveće i poklon.

Sa punim rukama se uputila pravo u kuhinju. Lindzi je ostavila dečake u dnevnoj sobi i donela vaze.

— Ne valja da stojiš bosa na pločicama, Adrijana.— Ovako rano, nemam poj- ma ni kako se zovem, a kamoli na

čemu stojim — mrmljala je tražeći u zamrzivaču sladoled za dečake. Napokon ga je našla ispod smrznutih pica i stavila ga na sto.

— A da probaš malo da središ život kao ostali smrtnici?— dobroćudno je pitala Lindzi uzimajući činije za sladoled.

— Moj život je sasvim sređen na moj način. Nikad neću ostaviti svoj posao i postati srećna domaćica — namrštila se Adrijana i njene plave oči su opasno blesnule, kao i uvek kad bi brat ili snaha pokušali da počnu razgovor na tu temu. Raspoređivala je cveće u vaze i, kad je došla do Lindzinih ruža, uzviknula:

— Znaš, ja danas punim dvadeset osam, a ne dvadeset devet!— Kupili smo jednu više jer je paran broj baksuz — mirno je

objasnila Lindzi koja je nekako uspela da podeli sladoled u pet činija i odnese dečacima njihov pre nego što se Adrijana izborila sa četiri buketa i otvaranjem kutije u kojoj je bio Marsovac lutka sa antenama na glavi.

— Ne moraš da ostaviš posao, ali zašto bar ne prihvatiš onaj u kablovskoj televiziji?

— Odakle ti znaš da mi nude taj posao? — ponovo se namrštila Adrijana i sela podigavši noge na drugu stolicu, jer je počela da oseća hladnoću pločica.

— Neko iz te mreže je skoro imao ideju da te Mark na- govori.

Obe su se veselo nasmejale ideji da bi Mark na bilo šta mogao da je nagovori. Da Lindzi nije uporno održavala porodične veze, njih dvoje bi se verovatno viđali ređe od jednom godišnje.

Bili su suviše različiti, kao da nisu brat i sestra. Zbog deset godina razlike nisu se nikada družili, a kad su im roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, za njega je osamnaestogodišnja rokerka bila više problem nego sestra. Mlad, ambiciozan advokat nikada nije razumeo roditeljski propust u vaspitavanju ćerke. Nije mu bilo jasno kako jedan lekar i jedna istoričarka umetnosti mogu da stvore ženskog monstruma koji peva u noćnim klubovima i radi u poludivljoj radio-stanici koja noću kruži Temzom.

— Zašto ipak ne razmisliš o tome, Adrijana? — nije odu- stajala Lindzi. — Imala bi bolje radno vreme i veću platu.

— Koliko god razmišljam, dolazim do samo jednog zak- ljučka, a to je da ona šarena kutija zaglupljuje, dok radio ima šarma.

— Mogla bi da radiš u nekoj većoj radio-stanici, danju . . .— Znaš šta je tvoj problem, Lindzi? Nikad nećeš shvatiti da

smo Mark i ja različiti. On uživa u tome da radi za najstariju i najveću advokatsku kancelariju u Londonu i mirno ubira pare od svojih sposobnosti. Ja uživam u tome da pravim emisije za anonimnu stanicu i da mi slušanost raste iz nedelje u nedelju.

— Ali, mogla bi da te gleda čitava Britanija! — trepnula je Lindzi i Adrijana je znala da ništa nije shvatila.

— Neću da me gledaju, nego da me slušaju. I neću da radim ni u kakvoj radio-instituciji. Mnogo je interesantnije stvarati institucije nego u njima posle raditi.

Telefon je zazvonio ko zna koji put tog jutra i Adrijana je umorno ustala i otišla do predsoblja da podigne slušalicu.

Organizator iz Radio-stanice joj je javljao da je njen gost programa za to veče imao lakši infarkt i da je u bolnici.

— Do vraga! Pošalji mu cveće u moje ime. A pre toga mi kaži gde do večeras da nađem drugog advokata koji se bavi pitanjima zdravstva? iznervirano je pitala.— Od deset sa moje liste, šest trenutno nisu u gradu, a ostali

su dosadni. Moraćeš da improvizuješ sa nekim kome to nije uža specijalnost, ali je zgodan za medije — zabrinuto je rekao Dejv, a Adrijana se pitala ima li uopšte kraja komplikacijama tog dana. Dečaci su pravili buku od koje nije mogla da misli.

— Svratiću do stanice malo kasnije, pa ćemo videti — rekla je i spustila slušalicu. Naslonila se na komodu na kojoj je stajao telefon, prebirajući po glavi sve pravnike koji su joj ikada bili gosti. Niko joj se nije činio dovoljno dobar sagovornik za tako širok spektar pitanja koja je od slušalaca očekivala o svemu i svačemu vezanom za AIDS — od prava bolesnih na normalan ži- vot, do prava zdravih na zaštitu od bolesnih.

— Lindzi! — uzviknula je očajno vraćajući se u kuhinju. — Koliko prokletih pravnika poznaješ?

Lindzi je pogledala začuđeno i odgovorila:— Mnogo, ali zavisi šta ti treba. Možemo da pozovemo

Marka. On ih ipak poznaje više nego ja.Adrijana je sela i ponovo podigla noge na drugu stolicu.

Nastavila je nervozno da četka kosu razmišljajući kako će joj trebati bar pola sata da je osuši.

— Treba mi neko ko se bar malo razume u prava zdravih i bolesnih, a neće se spetljati u radio-emisiji.. . i ko ne priča dosadno kao profesor prava .. i ko može da ćaska sa svim vrstama ljudi koji će se javiti u program ...

Uopšte nije očekivala odgovor od svoje snahe koja uglavnom nije imala predstavu čime se sve bave kolege njenog muža koje je viđala na prijemima, večerama, izletima i zabavama. Zato se iznenadila što čuje njen glas sa druge strane stola.

— Znam jednog koji je trenutno medijska zvezda.— Ne gledam televiziju, Lindzi. O kome pričaš? Misliš da bi

neki TV snob pristao da dođe u noćni program Radio- -Čelsija? — rasejano je postavila gomilu pitanja.

Lindzi se bleskasto smeškala kao da hoće nešto značajno da nagovesti. Napokon je rekla:

— Pa, s obzirom na sve noći koje je proveo na Čelsiju, možda bi i pristao da propusti večerašnju zabavu u zamenu za celovečernji povratak u mladost. Uostalom, već godinama si toliko moderna u Londonu da ti niko nije odbio dolazak.

— Skrati priču i zovi tog tipa ako imaš broj — uzdahnu- la je Adrijana nemajući živaca za životne priče Markovih kolega.

— Zovi ga sama. Sigurno nisi zaboravila broj.

— Čiji broj? — već je gubila strpljenje od tih šifri u kojima se razgovor odjednom odvijao.

— Da li je moguće da se ne sećaš da u ovom gradu živi Pol Stanton — Rajli? — provokativno je pitala Lindzi.

Bilo je to prvi put posle pet i po godina da se neko usudi da joj ga pomene, ili napravi iluziju na vezu koju su imah. Za Marka je to bio problem koji treba što pre zaboraviti, a za njegovu ženu neprijatna tema koju je trebalo izbegavati.

Adrijanina prava reakcija je bila panika. Duboko je udahnula vazduh i naredila sebi da se sabere. Posle toliko vremena nije bilo razloga da se bilo čega boji.

— Pol?! Zar on nije specijalista za oslobađanje terorista? — ironično je pitala podigavši obrve.Samo je uspeo da oslobodi ljude koji su greškom sedeli u zatvoru deset godina dok on nije uzeo slučaj. Usput je skinuo neke glave u Skotland Jardu i pravosuđu. Sjajan je! -— zanela se Lindzi u priči o slučaju koji je prethodne godine potresao London. Čak je i Adrijana morala da napravi nedeljnu seriju emisija o terorizmu kad je Pol digao prašinu i uzdrmao sistem.— Priznajem mu sve advokatske kvalitete i talenat nasleđen od deset generacija pravnika, ali treba mi neko ko se razume u zdravstvo, a ne u kriminal i terorizam — podsetila je Adrijana.— Ma hajde, Adrijana, Mark kaže da taj čovek ima u glavi celu biblioteku kancelarije Stanton-Rajli. A pre dve godine je dobio za Lidiju veliki odštetni zahtev od neke klinike u Ulici Harli. Sigurno se razume ponešto u zdravstvo i svakako se neće spetljati u studiju. Adrijana se automatski češljala dalje, ne znajući šta da kaže. Pol se sigurno ne bi spetljao ni pred crnim đavolom,ali nije bila sigurna da se ona sama neće spetljati sa njim. Nervirao je Lindzin pogled koji je vrebao reakcije njenog lica.— Sigurna sam da večeras ima pametnija posla od sedenja u studiju lokalne radio-stanice — probala je da zvuči ravnodušno.— Možda će doći ako to budeš tražila od njega. Možda još uvek imaš tu moć — zakikotala se Lindzi kao da je sve to jako zabavlja.

— Moć? Imala sam samo moć da ga izludim. Na kraju mi je zabranio da mu izlazim na oči — Adrijanin smeh je krio nervozu.— Kada se ceo skandal sa tekstom u »Smajlu« raščistio, mesecima je bio depresivan. Ipak si ti njemu na kraju zalipila slišalicu.

* * *

— Advokatska kancelarija Stanton-Rajli — izrecitovao je ženski glas sa druge strane linije i Adrijana je pomislila kako mora da je poludela kad je pristala da je Lindzi nagovori na poziv.— Želela bih da razgovaram sa gospodinom Rajlijem — ne- rvozno je skratila prezime i izostavila ime.— Gospodin Stanton-Rajli nije u kancelariji. Imate li po- ruku?— Da . . . Poruka glasi da će Adrijana narednih pet minuta čekati da joj se javi — brzo je izgovorila i namignula Lindzi koja je pokrila usta dlanom, da priguši smeh.Ovo je budalasto, Lindzi. Čak i ako se javi i time dokažem da ga je pet godina pekla savest, ja uopšte ne želim da ga vidim — rekla je prekinuvši vezu. Međutim, Lindzi je uopšte nije slušala.

— Treba oko dva minuta da mu preko pejdžera stigne poruka — pričala je gledajući na sat — a onda će mu skočiti pritisak, gde god da se nalazi. Potom počinje zabava . . .

— Pobogu, poslednje što mi treba je zabava oko njega. Treba mi samo gost za emisiju.. . a uopšte više nisam sigurna da bi on bio pravi gost. . .

— Naravno da bi bio pravi gost i naravno da će ti biti za- bavno, baš kao i meni da sve to posmatram. Sad imaš distancu da ga malo mučiš i osvetiš mu se za ono što je uradio i rekao.

— Lindzi! — skoro histerično je prekinula — ja uopšte ne želim da ikad više u životu sa njim petljam nešto privatno.

— Ko kaže da treba da petljaš? — trepnula je Lindzi gle- dajući je začuđeno. — Treba samo malo da ga pometeš i sludiš tako što ćeš ga podsetiti na najveću glupost koju je počinio u

životu. Tada te toliko povredio da je zaslužio da mu se vraćaš kao noćna mora, tu i tamo.— Noćna mora posle pet godina? Ne budi smešna. Ako se uopšte javi, reći ću mu da je u pitanju greška da ne bih ispala smešna.Kad je telefon zazvonio, obe su se trgle.

Adrijanina ruka je jedva primetno zadrhtala dok je uzimala slušalicu nadajući se da je neko drugi, a ne on.

— U kakvoj si to opet nevolji, rokeru? — bio je to glas koji godinama nije čula i koji joj se obraćao sa istim starim nonšalantnim tonom kao da su se u najvećoj ljubavi razišli pola sata ranije.

Upotrebio je čak i istu rečenicu kao nekada kad je odgovarao na njene hitne poruke.

— Otkazao mi je večerašnji gost učešće u emisiji. Treba mi neko. Jesi li zainteresovan? - uspela je nekako da bude nonšalantno-poluzainteresovana za njegov odgovor, iako je osećala strah da će je odbiti.

— U svako doba. Znaš da nikada ništa nisam mogao da odbijem tvojoj radio-stanici - nasmejao se grohotom i ona je bila pomalo ženski razočarana što nije galantno rekao da nije mogao da odbije njoj lično. Ipak je i sama morala da se nasmeje setivši se vremena kad je čitava postava broda Radio-Čelsija bila hapšena iz noći u noć. Moćna konkurencija, kojoj su otimali slušaoce i sponzore, svakog dana ih je prijavljivala za neovlašćeno emitovanje programa na osnovu toga što nemaju stacioniran studio. I svake noći je Pol do- lazio da ih vadi iz pritvora po čitavom Londonu dok mu jednog dana nije dosadilo, pa je prosto tužio policiju, gradske vlasti i nekoliko velikih radio- kuća za uznemiravanje, maltretiranje i ometanje posla. Bio je to njegov prvi slučaj propraćen medijskim skandalom i prvi veliki javni uspeh. A Radio-Čelsi, brod sa skromnom tehnikom koji su njih desetak kupili kao veliku igrač- ku, dobio je odštetu kojom je mogao da kupi najjače odašiljače i odjednom postao sasvim ozbiljna mala radio-stanica.

— Pa, vrlo ti se isplatilo. Sa nama si postao slavan — za- dirkivala ga je.

— Čini mi se da je zadovoljstvo bilo obostrano — podsetio je i ona nije bila sigurna na šta on misli — na uspeh i slavu koji su došli, ili na ono što se dogodilo između njih dvoje.-Treba da porazgovaramo o nekim detaljima u toku dana — prešla je ponovo na posao ne dozvoljavajući sebi da je obuzmu patetična sećanja i osećanja.

— O. K. Hoćeš odmah? Ja sam slobodan već sada — je- dnostavno je odgovorio.

— Da ... naravno ... Gde hoćeš da se nađemo? Nemoj samo mnogo daleko. Kola su mi u kvaru — smušeno je izgovorila.

— Doći ću po tebe za oko pola sata — prekinuo je vezu pre nego što je stigla bilo šta da mu odgovori.

— On dolazi za pola sata ... - promucala je Adrijana gledajući Lindzi u stanju šoka.

— Odlično, mi onda idemo - smeškala se Lindzi izlazeći napolje iz kuhinje i dozivajući dečake da pođu.

— Šta će meni ovo? — gunđala je Adrijana sebi u bradu dok je rasklanjala krš koji su Majkl, Ted i Sebastijan ostavili u dnevnoj sobi.

Pogled joj je pao na dedin prastari radio u uglu i uramljene fotografije koje su iznad njega visile na zidu. Sve su bile svedočanstvo raznih faza Radio-Čelsija, trenuci zauvek sačuvani od zaborava — bivša rok grupa koja farba stari brod, ona u studiju za vreme svoje prve emisije »Duli iz Čelsija«, naslovna strana »Tajm- sa« posle procesa koji je Pol dobio . . . deset otkačenih rokera u ofucanim farmerkama i kožnim jaknama i budući osmi lord Stanton-Rajli u odelu iz Savil Roa, nasmejani ispred suda, srećni kao da su osvojili svet...

Noć posle snimanja te fotografije, počela je njena i Polova ludnica . .. burna, skandalozna veza sa mnogo svađa i pomirenja . .. Veza koju nisu razumeli ni njeni rokeri, ni njegovi uštogljeni advokati, nad kojima su se zajedno zgražavali njegov otac i njen brat.

Tri godine je ličilo na san i završilo se kao noćna mora u kojoj ju je Pol tužio za uvredu zbog nečega što je neko napisao u jednom tračerskom časopisu i potpisao njenim imenom.

— Ja sam hladnokrvna . .. ja sam sasvim mirna ... — mr- mljala je sebi u bradu. — On je taj kome treba da bude ne-prijatno.

Polako je pošla uz stepenice u spavaću sobu smišljajući šta da obuče.

— Da li sam ja normalna? — zapitala se naglas stojeći pred punim ormarom. Besno ga je zatvorila i obukla obične uske crne farmerke i tirkizni pamučni džemper. Htela je da izgleda sasvim obično i nepretenciozno i bila je zadovoljna onim što je videla u ogledalu.

Zadovoljna mlada žena kojoj nisu potrebni ni šminka ni garderoba da bi bila samouverena, pošla je da otvori vrata kad se oglasilo zvonce. Bila je potpuno spremna da se susretne sa prošlošću koja ju je nekad davno povredila.

* * *

Duže od pola sata je sedela u fotelji prekoputa njega i ob- jašnjavala mu šta hoće od emisije.

— U redu je, Adriana — odmahnuo je Pol rukom nestrpljivo, prekinuvši je usred rečenice. — Shvatio sam. Da li sad mogu da dobijem piće? Već je jedanaest sati i moramo vrlo hitno o nečemu da razgovaramo i to sasvim ozbiljno.

Zbunjeno ga je pogledala pokušavajući da na koščatom muževnom licu pročita bilo šta, ali je ono bilo ozbiljno i bezizražajno. Nije otkrivalo ništa. Smeđe oči su gledale ne- gde kroz nju.

Ustala je i prišla bifeu. Nasula im je viski i pružila mu čašu. Osećala se čudno posle više od pet godina ponovo sa njim u istoj prostoriji. I dalje je bio najprivlačniji muškarac koga je poznavala, visok i vitak, sa širokim snažnim ramenima.

Kad ga je još kao dete upoznala, bio je Markov prijatelj iz veslačke ekipe Oksforda i mislila je da je Apolon lično.

Kada su joj roditelji poginuli i kada je ubedio Marka da joj ostavi kuću i podeli samo novac, jer je njegovo školovanje mnogo koštalo, bila je ubeđena da je on njen dobri vitez.

Kada su je prvi put uhapsili nije joj palo na pamet da pozove brata. Znala je instinktivno da iz sosa može da je izvuče samo Pol koji je bez podrugljivosti izgovarao reč »rokerka«.

Tri naredne godine su se obožavali, svađali i mirili, ali uvek je među njima vladao osećaj poverenja, bliskosti i prirodnog pripadanja onom drugom.

Taj osećaj više nije postojao. U njenoj dnevnoj sobi je sedeo najpoželjniji londonski neženja, sjajan advokat i nje- na najveća zabluda iz rane mladosti.. . neko za koga je samo mislila da ga poznaje i da on zna nju kao niko drugi.

— O čemu hoćeš da razgovaramo, Pol? — pitala je pijuckajući svoj viski.

— O tvom privatnom životu — izgovorio je gledajući je pravo u oči onim pogledom kojim je obično fiksirao i sluđivao svedoke na suđenjima.

— Molim? — otegnuto je rekla ne verujući sopstvenim ušima.— Ništa suviše lično. Samo me zanima prost odgovor na

prosto pitanje: postoji li neki muškarac u tvom životu ovog trenutka?

Zvučao je poslovno, kao da je pita da li su joj kola u voznom stanju i ona mu je istim tonom odgovorila:

— Ništa značajno ovog trenutka.— Dobro — ustao je iz fotelje i, sa rukama u džepovima

sivkastoplavih pantalona, otišao do prozora. Šareni sportski džemper i sasvim kratko ošišana smeđa kosa su činili da s leđa izgleda kao sportista, a ne kao strah i trepet palate pravde.— U tom slučaju mi je potrebna jedna tvoja usluga. Misliš li da možeš ponešto da žrtvuješ narednih devedeset dana? — govorio je gledajući napol je u Oukli Strit.-Tebi je potrebna usluga od mene? — nasmejala se gledajući ga u potiljak s nevericom. — Kaži, Pol. Posle onoga sa zaostavštinom mojih roditelja i šestomesečnog svakonoćnog vađenja moje malenkosti iz policijskih stanica širom grada, nema te usluge ko- ju neću za tebe učiniti!

— Lepo — učinilo joj se da je u njegovom glasu nazrela blagu ironiju. — U tom slučaju se obuj i uzmi ličnu kartu. Toni radi u

Opštini Čelsi danas do jedan, a treba mu bar pola sata da popuni papire za venčanje.

— Čije venčanje, Pol? — polako je ustala. Baš kad je po- mislila kako je nervira to što mora da mu gleda potiljak, okrenuo se i pogledao je.

— Naše — jednostavno je rekao. Njegove oči su rendgenski posmatrale svaki detalj njenog lica koje se pretvorilo u zabezeknutu grimasu. Da nije sedela, verovatno bi se srušila od iznenađenja.

— Pol, šta nije u redu s tobom? — oprezno je upitala napokon sposobna da nešto izgovori.

— Treba mi žena. Mislim, tehnički mi treba žena da bih postao stariji partner u kancelariji objasnio je poslovno.

— Stariji partner? — nikad se nije dobro razumela u hi- jerarhije bilo čega, pa ni advokatske kancelarije Stanton- Rajli. Mislila sam da ti već neko vreme, zapravo, vodiš tu kancelariju.— Praktično da, ali ne i formalno, jer je pre sto godina neka budala u pravilima napisala da stariji partneri mogu postati ugledni oženjeni advokati posle određenog broja dobijenih procesa. Onog trenutka kad to postanu, ništa ih više odatle ne može pomeriti, pa ni razvod. Sve to možemo da završimo za oko tri meseca.

— Nije li lakše promeniti ta interna pravila nego tražiti ženu naokolo? To je ipak tvoja kancelarija i verujem da bi svi stariji partneri glasali za promenu ... — pitala je pokušavajući da se sabere i dobije na vremenu.

— Svi osim mog džangrizavog oca koji ih sve na neke načine drži u šaci. Jedini način da dođem na njegovo mesto je da nađem bilo kakvu ženu i pobedim ga na glupe formalnosti na kojima insistira.

— Svašta! — uzdahnula je i iskreno ga pitala: — zar ti je baš toliko stalo da postaneš zvanični stariji partner i stekneš pravo pristupa u one smešne društvene klubove?

— Nije stvar u glupim klubovima, nego u parama i uticaju na to kojim će se poslovima kancelarija baviti — sarkastično je primetio. — Četiri polusenilna starca dele četrdeset posto mojih prihoda na konto kao bajagi savetovanja, a ja moram da se služim

ucenama, podmetanjima i ostalim glupostima da bismo pri- hvatili ono što se na kraju ispostavi kao najatraktivniji slučajevi.

Skoro da joj ga je bilo žao kad je shvatila na kakve gluposti mora da troši energiju.

— Znam, ali pogrešna žena može da te košta više od če- trdeset posto prihoda — nije izdržala da ga ne zadirkuje. — Šta ćeš ako ti za tri meseca budem tražila doživotno pedeset posto?

Dobila je napad smeha pri pomisli na tu situaciju. On se namrštio tako da su mu se obrve sastavile, a oči opasno sevnule.

— Adrijana Lenli, uopšte me ne zanima šta ćeš tražiti za tri meseca. I tako većina tog novca završava u nekakvim dobrotvornim fondovima i, kad malo bolje razmislim, svejedno mi je da li finansiram nekakve nadriumetnike, nadobudne studente, ili hipi radio- stanicu.

— Znam, ali zar nisi mogao da nađeš neko manje skanda- lozno rešenje od mene? — i dalje se smejala pri pomislina izraz lica sedmog lorda Rajlija kad shvati šta mu se desilo.

— Možda mi treba baš takvo rešenje — nasmešio se kra- jevima usana i skoro da joj je ponovo bio blizak u trenutku kad je shvatila da u svemu ima i dečačke igrarije.

Otišao je u predsoblje i ona se za trenutak pitala šta mu bi. Vratio se noseći njene patike.

— Obuvaj se i polazi, Adrijana! — bilo je to skoro na- ređenje. Poslušala ga je bez reči i onda ustala.

— A šta se uopšte očekuje od mene, osim da danas potpi- šem te papire? — setila se da pita dok su žurnim koracima išli prema Kings Roudu i opštini. Morala je skoro da trči za njim.

— Vrlo dobro, Adrijana, napokon si počela da razmišljaš dalje od prvog sledećeg koraka — podrugljivo je rekao bacivši na nju nehajan pogled preko ramena.

— Prestani da se praviš pametan, Pol. Ovaj put ja tebi činim uslugu! — besno je uzvratila.

— Dva meseca vrlo intenzivnog društvenog života pošto metuzalemima treba mesec da izglasaju odluku, i još mesec da postane punovažna deklamovao je poslovnim tonom. — Za to vreme ćeš morati da se preseliš u moj stan na Belgrejviji. Možeš

da biraš koju od tri spavaće sobe hoćeš. Uvešću ti i zasebnu telefonsku liniju.

— Hoću i plaćeno mesto za parkiranje na ulici ispred kuće .. . i odvojenu dnevnu sobu, i garanciju da neću morati da razmenjujem recepte sa tvojom starijom sestrom i obećanje da nećeš tamaniti pice sa pečurkama iz zamrzivača, a da ih ne nadoknađuješ. Mrzim kad ogladnim u pola noći, a nema ih — zadihano je ređala dok su trčali uz stepenice opštinske zgrade ka Tonijevoj kancelariji.

— Prošli put nisi imala toliko zahteva. U stvari, pristala si bezuslovno — ironično je prokomentarisao.

— Prošli put nije bio posao - odgovorila je ne trepnuvši, jedva se savlađujući da ga ne udari. Podsećao ju je na nešto što je pet godina pokušavala da potisne i zaboravi i što je odjednom ponovo izazivalo bol.»Mora da sanjam čitav današnji dan!«, očajno je pomislila kada ju je uhvatio za ruku i uveo u kancelariju svog prijatelja sa pecanja.

* * *

Da nije odspavala dva sata pred emisiju, Adrijana bi verovatno pala od umora sa stolice u studiju. Posle sulude ceremonije venčanja, Pol ju je odvukao na luksuzni Najtsbridž da u najskupljim londonskim radnjama bira večernje haljine i cipele. Uopšte se nije mešao, samo je potpisivao račune koji su bili astronomski. Emisija je bila sjajna uglavnom zato što je Pol bio interesantan sagovornik za sve one koji su te noći opsedali telefonske linije Radio-Čelsija. Adrijana je imala vrlo malo potrebe da se mešatadva sata je uglavnom provela bezuspešno pokušavajući da se namesti udobno na tako malom prostoru, a da ga ne dodirne ni jednim delom tela. Njegova blizina ju je čudno uznemiravala i posle toliko vremena i dve sasvim ozbiljne veze koje je imala sa drugim muškarcimaposle njega. Gotovo je fizički osećala toplinu njegovog tela u svojoj blizini, ta toplina je nekontrolisano budila sećanja na lju- bav i strast koja je samo sa njim bila tako intenzivna. Bila joj je potrebna sva moć koncentracije da ne počne da vrišti kad ju je

nekoliko puta slučajno dodirnuo kolenom ispod stola. Nije više bila sigurna da će posle pet godina biti u stanju da mu prijateljski vrati bar deo usluga koje joj je u životu učinio.

Naizmenično je želela da mu iskopa oči zbog toga što je po- verovao da je ona napisala onaj glupi članak, i da ga pita sasvim iskreno, kao nekad, da li se i on pored nje oseća čudno.

— Pazi kako se predstavljaš u odjavi emisije — podsetio je u pauzi za vreme poslednje muzičke numere i ona je kao automat klimnula glavom.

Gledala je njihove odraze u pregradnom studijskom staklu i pomislila kako izgledaju sasvim spremni za veliki skandal koji treba da naprave kasnim zajedničkim pojavljivanjem na Lidijinoj zabavi. On je bio u smokingu, a ona u elegantnoj, dugoj tirkiznoj haljini sa dubokim izrezom na leđima.

Dejvid je počeo da joj daje panične znake sa druge strane stakla i ona je shvatila da treba da počne da govori.

— To bi bilo to, narode! Stigli smo do kraja jedne od naj- uzbudljivijih nedelja do sada i svi ste bili divni. Vidimo se sutra pre podne u Batersi parku i čujemo ponovo u ponedeljak u jedanaest. Dotle će se događaji već pobrinuti za sebe, a o njima će sa vama naklapati kao i uvek, Adrijana Stanton-Rajli. Spavajte lepo i volite se oprezno. Laku noć vam žele duhovi Čelsija.

Crvena lampica se ugasila i ona je sa olakšanjem skinula slušalice, ustala i izašla u hodnik. Mahnula je momcima iz tehnike i gotovo potrčala napolje na vazduh. Pol ju je stigao tek na parkingu i zajedno su prešli desetak metara do njegovog sportskog »mercedesa«.

— Ima li smisla da uopšte stižemo na tu zabavu u jedan i petnaest noću? — pitala je pomalo nesigurno.

— Lidijine zabave se nikad ne završavaju pre četiri izjutra — rekao je bespogovorno i otvorio joj vrata da uđe u kola.

— Mrzim Lidijine zabave — progunđala je. — Uvek sam ih mrzela.

— Čuj, draga ženo, moja mlađa sestra je svakako prokleti snob, ali je njena zabava najpouzdaniji način da sutra ceo grad zna da smo se venčali.

— Da li će i tvoj otac biti tamo? — pitala je.

— Najverovatnije. Da li te to plaši? — nasmejao se i ona se pridružila tom smehu. Stari lord Stanton-Rajli je svojevremeno bio prosto užasnut činjenicom da mu ona može postati snaha i nije propuštao priliku da joj ponešto neprijatno i namrgođeno ne dobaci kad god je vidi. Naravno, ni ona njemu nije ostajala du- žna, služeći se osmehom i finom ironijom na račun svega i svačega iz njegovog sistema vrednosti. Stvar je prestala da bude smešna i simpatična kad je lord javno pokrenuo kampanju za pooštrenje kriterijuma za abortuse, a ona napravila nedeljnu seriju emisija na tu temu, posle čega su mu feministkinje danima demonstrirale pred kućom.— Trebalo je da mi kažeš da nisi napisala onaj članak— iznenada je rekao Pol i Adrijana se trgla i ukočila u sedištu dok je automobil lagano klizio pustim ulicama ka Belgrejviji.— Trebalo je da znaš da ja tako nešto nikad ne bih napisala — uzvratila je mirnim glasom i dodala: — To sad ionako nema nikakvog značaja. Htela je da izbegne svaki razgovor na tu temu od koje joj se grčio želudac. Posle toliko vremena nije imala nameru da mu govori koliko ju je povredilo njegovo nepoverenje i koliko još uvek nije u stanju to da prihvati. U dugim mesecima bez njega, uspela je samo da potisne čitavu stvar i prosto prestane da razmišlja o tome.Članak koji je neko iz tračerskog »Smajla« potpisao njenim imenom, niko ne bi primetio da ga u nedeljnom izdanju nije preneo »Standard«, zajedno sa gomilom članaka za i protiv abortusa. Još uvek je pamtila svako slovo poslednjeg pasusa oko kojeg se napravio cirkus.

»I, na kraju, možda bi vredelo ozbiljno razmatrati komični predlog lorda Rajlija, pod uslovom da nam iskreno odgovori na pitanje šta je on radio u vreme kada je kontracepcije bilo mnogo manje nego danas. Da li je prosto prestao da radi one stvari sa svojom ženom kad je bio zadovoljan brojem naslednika i kako se to odrazilo na psihičko zdravlje njih dvoje?«Pamtila je i kako je tog jutra najpre Mark uleteo kod nje kao furija, besno vičući, a desetak minuta kasnije Pol u istom takvom stanju. Nikome od njih nije padalo na pamet da je bilo šta pita.

Pol je mesec dana pred venčanje sve otkazao i zabranio joj da mu izlazi na oči. Sasvim sigurno bi poludela da Lindzi nije bila uz nju i da momci iz Radio-stanice nisu uz pomoć istih policajaca koji su ih ranije hapsili, uspeli da pokrenu istragu o prokletom čl- anku.

Kada je pola godine kasnije, na prvoj strani kolor dodatka nedeljnog »Standarda« izašao zvaničan rezultat istrage sa javnim izvinjenjem, kada je državni tužilac protiv urednika »Smajla« pokrenuo postupak i kada je Pol napokon pozvao telefonom, imala je samo toliko snage da mu mirnim glasom kaže da prihvata njegovo izvinjenje, ali da ne vidi razlog da se dalje viđaju pošto ima novog momka.

— Hoćeš li da izađeš ili misliš da sediš u kolima do zore? — upitao je Pol nestrpljivo. Kola su bila parkirana ispred kuće u čijem je prizemlju bila advokatska kancelarija Stanton-Rajli, a na spratu njegov stan. Stotinak metara dalje, ispred Lidijine kuće je bila gomila sličnih limuzina i ona se polako zaputila u tom pravcu.

— O, zaboga, istina je! — uzviknula je muška prilika koja im je išla u susret teturajući se i gunđajući nešto o tome kako ne zna gde da kupi cigare.

— Imaš ih iza ugla, Martine - nehajno je rekao Pol i Ad- rijana je prepoznala jednog od urednika državne televizije.

— Mani sada cigare, Pol - češkao se Martin zamišljeno po bradi. — Malopre je neko uključio radio da čuje da li se emisija završila da bismo znali kada da te očekujemo. I, znaš šta? Bar polovina prisutnih je čula odjavnu špicu. Da li ste se vas dvoje sa- mo šalili, ili smo dobili buduću ledi Staton-Rajli?— Sumnjam, Martine — iscerila se kiselo Adrijana. — Kako trenutno stoje stvari, sedmi lord je čvrsto rešen da sahrani osmog, zajedno sa njegovom ledi.I Martin i Pol su prasnuli u smeh.— Ja bih se na vašem mestu što pre pobrinuo za devetog — brundao je Martin dalje i pošao sa njima ka ulazu u kuću, vodeći Adrijanu pod ruku.

Kad su ušli, zgrabio je dva prazna srebrna poslužavnika sa stola u holu i udario njima nekoliko puta proizvodeći nesnosan zvuk koji je sve naterao da se okrenu u njegovom pravcu.

— Dame i gospodo, vest je i zvanično potvrđena — viknuo je nadvikujući muziku koju je neko odmah isključio. Nastala je grobna tišina, u kojoj je Martin mogao da nastavi sasvim normalnim glasom.

— Duh sa Čelsija je došetao među nas kao osma ledi Staton-Rajli! Molim one koji se plaše duhova da se uzdrže od vrištanja i padanja u nesvest!

Zatim je, isto tako iznenada kao i tišina, nastala neopisiva graja sa čestitanjima i komentarima koji su bili različiti.

Adrijanu je sve to zabavljalo kao dobra pozorišna pred- stava sa čitavom lepezom raznoraznih likova. Najsmešniji su joj bili njen brat Mark i Polove sestre, Lidija i Dajana, ispod čije se usiljene ljubaznosti krio zapravo iskreni šok. Polov otac je bar bio dosled- an u večitoj ljutnji na oboje kada im je rekao:

— Trebalo je da znam da ćete se već ujediniti na prvom sledećem perfidnom rušenju sistema i reda.

— Trebalo je da znaš da sistem treba menjati kad mu pravila postanu glupa — odvratio je veselo Pol, gledajući oca koji je streljao očima čas jedno, čas drugo.Adrijana se za trenutak zapitala kako je uopšte moguće da dva čoveka budu toliko fizički slična i toliko mentalno različita kao otac i sin Rajli. Mogla je sasvim lepo da zamisli Pola kako u sedamdesetoj izgleda isto kao otac, ali je mogla da se kladi da nikada neće izgubiti smisao za promene koje život čine interesantnijim i boljim.

Pol joj je prebacio ruku preko ramena i poveo je do stola za kojim je bilo hrane.

— Čim se najedemo, idemo. Sutra imam onu priredbu u Batersiju i hoću da spavam — promrmljala je držeći u ruci pun tanjir raznih salata.

— Nema problema. Možemo i odmah da krenemo, ako hoćeš. Ima valjda nešto i u mom frižideru — bio je ljubazan i gotovo zabrinut kad ju je pogledao i video umor u plavim očima.

— Još se nisam preselila kod tebe. Sve stvari su mi u kući, a treba mi normalna garderoba za sutra — počela je da objašnjava — Uostalom, zašto celom ovom cirkusu treba da dodamo i preseljenje? Svi znaju da si se oženio da bi preuzeo kancelariju, a da si to uradio sa mnom samo da bi ih šokirao.

— Možda... — Nasmešio se i pronicljivo je pogledao. Mrzela je taj pogled kojim je nekada bio u stanju da joj čita misli — ali matoro gunđalo je u stanju da proglasi taj brak nevažećim ako napravim samo jedan pogrešan korak. Zato ćemo ovu predstavu odigrati kako treba do kraja.

— Samo mi još kaži da će instalirati kameru u tvojoj spa- vaćoj sobi — ledeno je rekla tek da prikrije zbunjenost. Morala je da izvede bilo šta, makar i bezobrazluk, da na površinu ne bi izbili svi njeni strahovi. A odjednom se užasno bojala da će iz svega ponovo izaći povređena.

— Sumnjam da će ići tako daleko, ali nemam ništa protiv da se pobrinem i za taj aspekt stvari — nasmejao se veselo, a onda se zamislio za trenutak i dodao: — Koliko me pamćenje služi to je bilo jedino sa čim nikada nismo imali problema.

Osetila je kako crveni i to je dovodilo do ludila.— Bila bi to čista fiziologija — procedila je i zadovoljno primetila kako mu je jedan mišić na licu jedva primetno zaigrao. Odlučila je da ga dotuče i zauvek mu iz glave izbije bilo kakve ideje na tu temu. — Uostalom, koliko sam shvatila, predmet ovog smešnog bračnog ugovora je samo devedeset dana našeg zajedničkog društvenog života.

— Slažem se — slegnuo je ramenima i koncentrisao se na hranu kao da je to najvažnija stvar na svetu.

Adrijana je jela polako i pokušavala da razmišlja o onome što je očekuje sutra, o programu za sledeću nedelju, o modi za sledeću sezonu. Jedini rezultat je bila gomila zbrkanih misli u njenoj glavi.

* * *

Priredba u Batersiju je bila pun pogodak. Martin je, na opšte iznenađenje, poslao ekipu jutarnjeg programa Državne televizije

da intervjuiše organizatore i snimi atmosferu. Do podneva su sakupili dvostruko više ličnih i telefonskih donacija za savetovalište i bolnicu, nego što su planirali i najsmeliji prognozeri.Adrijana se i pored umora sjajno provodila u delu parka gde su

bili rok sastavi. Sva ta gužva i buka su je vraćali u jedno davno šašavo vreme kad je najvažnije bilo pevati i ludovati.

Upravo se dogovorila sa vođom sastava »Seksons« da budu gosti njene emisije u ponedeljak, kad joj je prišao Martin noseći dve konzerve koka- kole.

— Da li smo to upravo dobili sledeći moderni rok-bend?— pitao je gledajući u ono što je ona našarala u notesu.

— Ne znam, zasad su dobri— odgovorila je i zahvalno uzela konzervu. — Hvala što si poslao TV ekipu. Nismo to očekivali.

— Hm, recimo da sam se jutros probudio i pomislio kako je krajnje vreme da vam malo pomogne neka velika kuća. Dosta su vas maltretirali. Uostalom, radite sjajne stvari.

Morala je da se nasmeje videvši razdragan izraz na njegovom licu. Na glavi je imao kapu koja je tog dana prodavana i na kojoj je pisalo »Volite se mnogo, ali oprezno«. U farmerkama, kaubojskim čizmama i kariranoj košulji, sa prosedom kratkom bradom, pre je ličio na ostarelog američkog rokera nego na nekog iz kruga Lidijinih snobovskih poznanika.— Šta velike sprečava da rade sjajne stvari? — pitala je. — Oni

bar imaju sve što nama uglavnom nedostaje. Novac, tehniku . . .— Da bi nešto bilo sjajno mora da bude drugačije, a lju- di se

boje promena kad se jednom dočepaju novca i moći. Malo ko ima petlju kao tvoj muž, na primer.Adrijana se za trenutak iznenađeno trgla. Pomislila je kako će

joj trebati vremena da shvati da će je ljudi narednih meseci posmatrati kao Polovu ženu.Tog trenutka ga je ugledala kako im prilazi ne baš dobro

raspoložen. Prethodne noći su na njegovo insistiranje otišli do

njene kuće da se ona spakuje. Pošto drugačije nije mogla da izađe sa njim na kraj, ostavila ga je da sedi u dnevnoj sobi u fotelji i jednostavno otišla gore da spava. Kad se ujutru probudila i pošla, on je sedeo i spavao u istoj fotelji u kojoj ga je ostavila, sa nogama na stočiću, i verovatno potpuno ukočen.

— O, evo i mog dragog, tek probuđenog muža — zacvrku- tala je glumeći nevinašce kad je stigao do njih.

— Vidim, lepo vam ide — rekao je ne obazirući se na njen bezobrazluk. Samo ju je posesivno zagrlio oko struka i ona je jednostavno morala da se osloni na njega.

— Moraću da vodim svoju neispavanu ženu kući da se malo odmori da mi večeras ne bi zaspala na premijeri — objasnio je Martinu i, pre nego što je mogla da se snađe, poveo je ka izlazu iz parka, prema svojim kolima.

— Kakvu, do đavola, premijeru?! — vikala je pokušavajući da izvuče ruku iz njegove, ali njemu nije padalo na pamet da je pusti.

— Opersku — procedio je gurajući je u kola.— Opersku?! Ti si sišao s uma! Mrzim opere. Ja sam bivši

roker i radim u rok radio- stanici! Šta pokušavaš? Da uništiš moju reputaciju?! — besno je vikala dalje kad je i on seo u kola i pokrenuo ih.

— Čuješ li me, Pol? Naš društveni život neće uključivati o- pere! — odlučno je rekla.

— Ovu hoće — njegov glas nije trpeo pogovor. — I ne sekiraj se, večeras će tamo biti sve sami ljubitelji opere poput tebe.

— Što uopšte dolaze kog vraga? — gunđala je.— Nemam pojma, ali dolaze, a sve pare od večerašnje

predstave idu za dečju kliniku.— Što prosto ne uplatiš te pare dečjoj klinici? — nije

odustajala.— Zato što je to prosto jedna od stvari koje želim da uradim

dva puta godišnje, jer je moja majka pevala u operi - naglo je zakočio na semaforu i Adrijana je gotovo udarila glavom u staklo.— Nisam znala — promucala je izvinjavajućim tonom. Znala je samo da je njegova majka poginula na nekakvom krstarenju kada je on imao devet godina.

— Ranije nikada nisi išao u operu — dodala je.— Ranije sam išao bez tebe, jer si rekla da je ne podnosiš. Iskreno, mislim da je to neka zaostala pubertetska kvačka u tvojoj glavi i da nikad, zapravo, nisi ni pokušala da odslušaš neku operu — podrugljivo je rekao i ona je u sebi morala da prizna da je u pravu. To je prosto bilo nešto što su radili njeni roditelji protiv kojih se uvek bunila.— Gde, do đavola voziš? Moram kući po stvari — pobunila se primetivši da on vozi ka svojoj kući.— Sve iz tvojih prokletih ormana je preneto tamo gde ćeš i ti biti ovih dana. Zar si mislila da ću dva meseca provesti na fotelji u tvojoj dnevnoj sobi? – pitao je hladno.

***

Od trenutka kada su ušli u zgradu Opere, Adrijana je imala utisak da svi bulje u nju sa čuđenjem. Bar svi sa kojima se Pol u holu i na putu do lože pozdravio. Nije imala želju da pamti ni imena ni lica ljudi sa kojima je upoznavao u prolazu.

Raspoloženje joj je u startu te večeri pokvarila Lidija koju je pozvao da smesta donese u njegov stan kutiju sa porodičnim nakitom »sa kojima se dosta šepurila«. Došlo je do užasne scene u kojoj je ona tresnula tu kutiju na sto od mahagonija u njegovoj dnevnoj sobi, vičući kako to treba da nose žene iz porodice, a ne falš privremene žene koje on hoće da pokaže svojim ljubavnicama.

Adrijanu uopšte nije interesovalo da li su te ljubavnice u publici ili na sceni, ali je nerviralo to što se oseća kao neki predmet koji on pokazuje naokolo.

Opera joj se dopala i zarekla se sebi da će jednog dana odgledati i sve ostalo što je Verdi, osim Travijate, napisao. Zamarala ju je pomisao na koktel na koji su pošli po završetku.— Mogla bi da ne izgledaš kao da ideš na gubilište — šapnuo joj je Pol na ulazu u blistavu salu po kojoj su, između napirlitanih gostiju, uparađeni konobari nosili srebrne poslužavnike sa kristalnim čašama.

— Ako mi pokažeš sve svoje ljubavnice, učiniću napor da im se čarobno osmehnem — procedila je popravljajući nabore duge smaragdnozelene haljine.

Uhvatio je za ruku i okrenuo prema sebi. Očekivala je da poludi kao i obično kad bi ga namerno izazivala. Ali, on je samo prošao rukom kroz njenu kosu sklanjajući dugi plavi pramen iza uva, tako da se vidi naušnica sa safirima koji su u nizu visili i bili kom- plet sa ogrlicom.

Čitavim njenim telom prošla je prijatna jeza kada su se njegovi prsti zaustavili na njenom ramenu. Bila je suviše zbunjena da bilo šta kaže ili uradi, nesposobna da odvoji pogled od njegovog.

— Bože, još ću pomisliti da si ljubomorna — muklo je iz- govorio — i da sam ti sve ovo vreme nedostajao.— Samo bi mazohisti nedostajao neko ko ga je povredio

- rekla je tiho, kao da govori loše naučen tekst. Ni samu sebe nije uspela u to da ubedi.

Nisam želeo da te povredim . . . Samo sam ja bio prvi put u životu povređen što se od svih ljudi na ovom svetu baš ti baviš tim idiotskim tračom o lošem braku mojih roditelja. Imala si sreće što te nisam zadavio u nastupu ludila — zvučao je pomalo tužno i Adrijana je jedva izdržala da ne dodirne to lice koje joj je nekad bilo tako drago.

— Poštedi me tvoje tužne priče — vratila se u stvarnost i ironično počela. — Ni tebe baš naročito nije interesovala moja. Bar ne dok je šest meseci kasnije nisi pročitao u novinama.

— Šta je trebalo da pomislim kad sam ušao i zatekao Marka kako viče na tebe. Posle ga umalo nisam ubio kad se sve razjasnilo — tiho je pričao prelazeći lagano palcem liniju njene brade.

— Do đavola i Mark! Ta uštogljena budala je godinama mislila da se drogiram i naterao je tatu da mi uradi sve analize da bi se stvar ispitala — gotovo je vikala i nekoliko ljudi u njenoj blizini se okrenulo.

Pol je sa nevericom zurio u nju i polako pitao:— Šta je uradio?

Odjednom više nije mogla da izdrži ni dodir njegove ruke, ni njegov pogled, ni njegovu blizinu, ni sva ta sećanja koja su navirala.

Okrenula se na peti i potrčala napolje. Htela je samo da je svi ostave na miru. Suze su joj se slivale niz lice drugi put u životu i prvi put posle pet i po godina.

Pol je stigao kad je sa trotoara pokušavala da zaustavi taksi. Uhvatio je za ruku i povukao prema parkingu.

— Ostavi me na miru! Hoću kući! — viknula je.— Idemo kući — mirno je rekao i otvorio vrata kola. — Uđi,

Adrijana.— Hoću mojoj kući! — rekla je kroz jecaje.— Ključ od tvoje kuće je u mojoj kući i zato prvo idemo tamo

— objašnjavao je kao da se obraća detetu od tri godine i to je iritiralo, ali nije više bila u stanju da se raspravlja sa njim. Uhvatio je još jači napad plača i samo se sklupčala na sedištu obgrlivši kolena rukama.

Još uvek je plakala i kad su ušli u stan, i kad je skinula naušnice i ogrlicu i ubacila ih u kutiju na stolu, i kad joj je dao papirnu maramicu da obriše nos, i kad joj je pružio čašu sa viskijem.

Popila ga je odjednom i tek to je imalo efekta. Vrela tečnost joj je palila grlo i odjednom je ostala i bez daha i bez suza.— Jesi li sad bolje? — pitao je Pol kad je spustila čašu na sto. Stajao je dovoljno blizu da je mogla da oseti miris njegovog losiona za brijanje i čuje njegovo disanje u tišini.

— Da ... valjda ... Žao mi je ako sam napravila scenu pred nekim ko ti je važan — polako se okrenula prema njemu i hrabro ga pogledala. Od njenog ponosa i tako nije ništa više ostalo, ali mogla je bar da dokaže da je odrasla osoba.

— Probaću da se ponašam pristojno do isteka prokletog ugovora — nastavila je pošto on ništa nije rekao — ali obećaj mi da više nećemo razglabati šta je ko trebalo ili nije trebalo da uradi pre pet go- dina.

— Misliš da stvari ne treba raščistiti u životu? — napravio je korak i opasno joj se približio.

— Možda, dok to ima smisla. Neke stvari se prosto završe tako kako se završe .. . Bole koliko bole i na kraju želiš samo da ih zaboraviš.

— Daj mi recept za to, Adrijana. Baš bih voleo da ga čujem — jedva čujno je rekao i pomilovao je po obrazu. — Kako se zaboravlja da si povredio nekoga ko te voleo?

— Nemam pojma, nikad nikog nisam povredila — nervozno je rekla. Nervirala ju je njegova griža savesti koju je Lindzi predvidela, a nervirao je i ispad koji je napravila.

— Moraćeš sam da izađeš na kraj sa svojim grižama savesti, Pol, ali ako ti je tako lakše, ja već godinama nisam ucveljena i živim normalan život. Mogu da ti budem čak i prijatelj, pod uslovom da prestaneš da me podsećaš na zablude koje sam imala.

Odjednom, njegove ruke su se našle oko njenog struka i on je poljupcem prekinuo sva njena teoretisanja.

Nežno je vrhom jezika prelazio preko njenih usana dok nije počela da mu uzvraća. Njene ruke su se same sklopile oko njegovog vrata, a telo pripilo uz njegovo.

Bila je to potpuno spontana reakcija, bez razmišljanja. Refleks prepoznavanja dva tela koja su se nekada bezbroj puta sjedinila u ludoj želji.

Topila se pod vrelim dodirima njegove ruke koja je otkopala rajsferšlus na njenim leđima i ostavljala vrele tragove po

koži. Drhtavim prstima nestrpljivo je otkopčavala dugmiće njegove košulje i milovala čvrste, zategnute mišiće njegovih grudi i stomaka.

Komadi odeće ostajali su za njima na podu dok su išli ka spavaćoj sobi, ljubeći se bez daha.

Isprepletana, užarena tela našla su se na krevetu, spajajući se nestrpljivo, gotovo divlje u obostranoj želji za posedovanjem i davanjem.

Iako su prošle godine razdvojenosti, iako su drugi ljudi i druge žene prolazili kroz njihove živote, Pol nije zaboravio nijednu sitnicu koja je njeno uzbuđenje činila većim, a Adrijana je kao hipnotisana tražila i nalazila usnama sve njegove osetljive tačke.

U tišini koju su razbijali samo njihovi sve strasniji uzdasi, Adrijana je jedva zadržala krik neopisivog zadovoljstva dok ju je

sve bržim pokretima vodio do vrhunca. U njenoj svesti bio je samo vrtlog blistave svetlosti i ona mu se prepustila osećajući kako joj se utrobom razliva toplina posle eksplozije Polove strasti.

Mir se polako vraćao u Adrijanu dok je potpuno ispražnjena i iscrpljena osluškivala otkucaje njegovog srca pod obrazom. Bilo je tako toplo i udobno u njegovom naručju i ona je lagano klizila u san bez ikakvih misli.

* * *

Probudila se ubeđena da još uvek sanja. Bila je u istom velikom krevetu u kome se nekada često budila, u crno-beloj modernoj sobi za koju su ona i Pol zajedno birali svaki detalj.

Bunovno se uštinula za obraz. Ipak je bila budna i rumenilo joj je oblilo obraze kad se setila prethodne noći.

— O, ne . . . — uzdahnula je.Nije bila dete i nije se stidela strasti koja je nekontrolisano

buknula među njima. Pol je bio u pravu. To je uvek nepogrešivo funkcionisalo.

Problem je bio u tome što im to nije bilo potrebno kao komplikacija dogovora koji su napravili. Ovako je sve prestajalo da biva prosto vraćanje starih usluga i ponovo postajalo potpuna veza . . . na određeno vreme.

Problem je bio to što nijedno od njih dvoje nije želelo vezu ni na određeno, ni na neodređeno vreme. Njemu je iz tehničkih razloga bila potrebna žena, a ona je na to pristala u ime svih onih starih bitki kroz koje su zajedno prošli.

Nikakve intimnosti nisu predviđene. To poglavlje je odavno završeno. Njemu je ostala griža savesti, a njoj malo dečje povređenosti, ali život se u međuvremenu odvijao i ona je stvorila svoj sopstveni svet bez njega.

— Ubiću Lindzi prvom prilikom — rekla je naglas, stojeći pod tušem, nesvesna vremena koje je prolazilo. Zatvorila je vodu tek kad je potrošila svu toplu. Umotala se u veliki žuti peškir koji je našla u plakaru i otišla do druge spavaće sobe u koju je pret- hodnog dana Pol doneo njene stvari.

Sa gomile koja je bila bačena na krevet izvukla je žute helanke, belu majicu i žuto-belu prugastu jaknu. U kesama sa obućom je jedva našla bele patike. Pomislila je kako će joj trebati večnost da rasporedi po ormanima to što je Pol pokupio i istresao za pola sata, ali nije imala živaca da sada počinje taj posao.

Htela je da ode po svoja kola koja su dan ranije ostala u Batersiju kad je Pol došao po nju. Htela je i da razmisli o razgovoru koji sa njim treba da obavi na temu njihovog budućeg odnosa, a nije mogla da razmišlja u zatvorenom prostoru. Uzela je ključeve od stana i svoju veliku kožnu torbu koja je visila u predsoblju i krenula napolje. U prizemlju je kroz odškrinuta vrata čula glasove iz kancelarije. Ispred kuće je bio parkiran čitav niz limuzina i pomislila je kako mora da negde padaju sekire ako su se svi advokati kancelarije Stanton-Rajli skupili u nedelju u glavnoj kancelariji. Tu je obično sedelo samo »veće staraca«, kako je Pol zvao svog oca i tri starija partnera. Ostali su radili, primali stranke i držali sastanke u prostorijama jedne od poslovnih zgrada na Najtsbridžu.

Morala je da se nasmeje videvši Lidijinog muža kako, obučen u odelo kao da je radni dan, trči iz pravca njihove kuće.

— Zdravo, Adrijana! — doviknuo je u prolazu, nameštajući kravatu.

Markov »sab« je bio parkiran preko puta i pored njega se uz škripu kočnica zaustavio »BMW« iz kojeg je istrčao Sebastijan koji je sa Polom i Markom studirao na Oksfordu. Nedostajao je Timoti pa da veslački četverac bude kompletan. Baš kad je to pomislila, stigao je i on na motoru koji je prislonio na ogradu kuće.

Gotovo su je srušili protrčavajući pored nje.— Zdravo, Adrijana! — uglas su joj dobacili i ona je samo odmahnula glavom i pošla brzim korakom niz ulicu. Baš je zanimalo zbog čega ih je lord Rajli sve digao sa nedeljnog ručka i odlučila je da pita Pola kad se vrati, ako se uopšte seti.

Na Sloun Skveru je uskočila u autobus koji je stajao na semaforu i brzo stigla do Batersija. Zatim je kolima otišla do stanice i zatekla Dejvida, Denija i Filipa kako ručaju na palubi. Linda je bila u tehnici, a Sajmon je vodio emisiju.

— Zdravo, miledi — zadirkivao je Deni praveći joj mesta na drvenoj klupi da sedne.

— Smirite doživljaj, momci. Nikad neću postati miledi. Ud- ata sam samo na tri meseca, a sumnjam da će Pol dotle na- sledili titulu — kratko im je objasnila ono što se dešava, shvativši da je odjavna špica njene emisije u petak i za njih bila iznenađenje.

— Na tri meseca?! — ponovio je Filip gledajući je preko naočara.

— Čuj, direktore, ne zapitkuj suviše. Ne bih i u slobodno vreme da razmišljam o tome — namrštila se i navalila na salatu od rakova koja je ostala u činiji.

— Kad si poslednji put jela? — zabrinuto je pitao Dejvid.— Juče kad si mi doneo sendvič — odgovorila je posle kra-

ćeg razmišljanja. Velikodušno su stavili pred nju sva tri kolača i nisu je ništa dalje zapitkivali.Filip je po ko zna koji put te nedelje počeo da ih ubeđuje da treba da otvore istu takvu radio stanicu u Mančesteru.— Ma hajde, Filipe — lenjo ga je prekinuo Deni — za to je danas potrebno brdo para, a ja sam tek otplatio hipoteku na kuću. Ne mogu opet da razmišljam o parama.— Biće mnogo lakše pošto »Čelsi« sada donosi sigurne prihode. Ne mogu da verujem! Gde vam je smisao za avanturu?! — uzviknuo je Filip.— Kakva avantura u Mančesteru? — zaprepastio se Dejvid.Deni je kopao po Adrijaninom rancu i iz njega napokon izvadio gumicu kojom je vezao dugu, tamnu kosu u rep.— Ako uđemo u tu avanturu, hoćemo li zarađivati do-- voljno za njegove gumice? — pitala je Adrijana i svi su se nasmejali.Dejvid se protegao i promrmljao:— Uostalom, stvarno, ko bi uopšte radio u Mančesteru?— Sajmon i Džef su i tako svaki čas tamo zbog one dve cure — ozbiljno je objašnjavao Filip. — Oni bi sigurno prešli. Linda nema ništa protiv da ide. Prijala bi joj promena posle razvoda. Ako odem i ja, to je već četiri. Možemo da za- poslimo lokalne klince koji sigurno znaju grad bolje od nas.

— A ko će ovde da radi? — prasnuo je Deni u smeh.

— Pa zaposlićemo nove ljude! — uzviknuo je Filip izner- viran što ga niko ne shvata ozbiljno.

Dejvid je svima sipao hladno belo vino u plastične čaše i ka- zao:

— Ako ja dobro razumem celu stvar, bivši menadžer lokalne rok grupe, a današnji direktor lokalne radio-stanice, nas za deset godina zamišlja kao vlasnike čitave radio-mreže.

Sasvim se uozbiljio pre nego što je dramatičnim glasom nastavio:

— Bićemo zatrpani papirima i brigama za naše investicije, i više nikad nećemo imati vremena da gluvarimo na Temzi u nedeljno popodne. Zato uživajte dok još možete, narode.

— Možda će nas odlikovati i kraljica — dodao je Deni.— Teraćemo decu da rade sve ono što su nas naši roditelji

terali — verglao je Dejvid.— Ako mu fiks-ideja uopšte uspe — umešala se veselo Ad- rijana. — Zaboravili ste damožemo da pogubimo kuće koje ćemo staviti pod hipoteku.Tačno! — Deni je značaj- no podigao obrve. — U tom slučaju moraćemo pod stare dane opet da uzmemo instrumente i sviramo u metrou . .. Morali bismo čak da se podelimo u više grupa da ne stvaramo gužvu.

Njihov veseli smeh se razlegao kroz tišinu sunčanog nedeljnog popodneva na reci i izazvao nekoliko šetača na keju da se okrenu.

— Uhapsiće nas za javno točenje alkohola i narušavanje reda i mira ako tako nastavite — nervirao se Filip, ali su se i njemu smeškali krajevi usana.

— Što da ne, odavno nam se nije desilo — iskezio mu se Deni.— A i tako ponovo imamo advokata u porodici — dodao je

Dejvid.— Stvarno, Adrijana, kakva je sad to priča na tri meseca?

— setio se da pita Filip.— Našem bivšem advokatu je tehnički bila potrebna žena na određeno vreme onog istog dana kad sam ja tražila gosta za emisiju. Po nekim prepotopskim pravilima ne može da preuzme kancelariju dok nije oženjen — objasnila im je malo pobližei nadala se da će prestati dalje da je zapitkuje.

— Znao sam da će na kraju izmisliti neku budalaštinu da te vrati — zadirkivao je Dejvid.

— Ja mu samo vraćam usluge koje je on učinio svima vama — slegla je ramenima i popila malo vina iz čaše.

— Eto ti ga sad — umešao se i Deni u priču. — Još će da ispadne da smo je prodali da bismo platili advokata.

Znala je da će morati stoički da izdrži sve blesave primedbe koje grupi mogu da padnu na pamet, baš kao što ih je do malopre trpeo Filip. Duboko je udahnula vazduh i spremno čekala ko će nastaviti sa napadom duhovitosti na njen račun.

— A ona se toliko sludela što je za rođendan dobila muža, pa nije ni primetila naš poklon. Nisam znao da je toliko patila od usedeličkog sindroma. Da si nam rekla, našli bismo ti mi odavno muža — brbljao je Flip sav srećan što su se njemu skinuli s vrata i okačili se nekom drugom.Ja joj nikad ne bih izabrao boljeg. Uz duhove idu samo lordovi i zamkovi, a ovaj živahni duh iz Čelsija prosto zahteva jednog lorda koji is kače iz šablona . . . Da, momak mi se zapravo dopada — sa odobravanjem je mrmljao Dejvid i svima ponovo nasuo vino.

— A šta kažete na to da ga opet angažujemo kako bi An- drijana morala do kraja života da mu vraća dugove? — pitao je Deni vragolasto i svi četvoro su se ponovo veselo smejali.

— Dobro, dosta sada! — pre kinula ih je Andrijana uozbi- ljivši se. — O kakvom to poklonu pričate?

— Eno ga u tehnici. Juče sam se ceo dan saplitao o njega — pokazao je Deni rukom i dodao gledajući je kako ustaje. — Pošto smo ti jednu ruinirali, morali smo da se pobrinemo da dobiješ drugu.

— Gitara? — nasmešila se i požurila u kabinu da je odmah uzme.

Linda joj je dodala instrument sav umotan u ružičastu hartiju i Andrijana se kao uzbuđeno dete vratila na klupu na palubi. Njena prva gitara, koju je za deseti rođendan dobila od roditelja pod uslovom da se upiše u muzičku školu, završila je na poslednjoj Filipovoj zabavi tako što je Sajmon sa svojih stotinak kilo- grama pao na nju i spljeskao je.

Sa uživanjem je štimovala žice dok su momci ćaskali o tome kako bi bilo lepo otići na pecanje narednog vikenda.

— Ostavite se pecanja, do kakvog smo zaključka došli? — nije odustajao Filip od svoje zamisli.

— Založićemo kuće, a ako propadnemo, Andrijana će, kao što priliči svakoj ledi koja drži do sebe, otvoriti svratište za propale rokere — rekao je Dejvid.

— Da li to znači da pristajete? — razvedrio se Filip gledajući ih upitno.

Deni je slegnuo ramenima pijuckajući svoje vino. Razmišljao je ukupno dve sekunde pre nego što je izgovorio:

— Što da ne, ali pod uslovom da odmah zovemo Pola da nam napravi sve te međusobne komplikovane ugovore.

— Više mu nismo atraktivni kao slučaj, Deni, naplatiće nam — šalila se Adrijana, ali je zapravo najozbiljnije užasavala pomisao da Pol ponovo postane deo baš svih njenih do gađanja. Nije želela da je splet okolnosti ponovo dovede dotle da ga viđa više nego što je neophodno.

— Pa, neka nam naplati! — ustao je Dejvid i pošao u kan- celariju u unutrašnjost broda. Vratio se uskoro, noseći beži

— ni telefon i poluraspadnuti crni imenik.— Nećeš ga valjda stvarno zvati? — uzdahnula je Adrijana i

prestala da svira. — Te papire može da ti sredi bilo koji advokat.— Možda, ali ovaj nam donosi sreću — ton Filipovog glasa je

bio sasvim ozbiljan, kao da izgovara krunski argument protiv kojeg ne očekuje više nikakav komentar.

I, zaista, svi su samo klimnuli glavama jer su svi zapravo bili pomalo sujeverni.

Adrijana je znala da ne vredi da se buni jer bi to izazvalo samo nove provokacije i šale na njen račun, koje je želela da izbegne.

»Neka ga pozovu«, pomislila je. »To je i tako nešto što će im oduzeti samo sat dogovora i pola sata potpisivanja papira koje će im verovatno doneti na potpis neki pripravnik iz Polove kancelarije«.

* * *

Nad Londonom se odavno smrklo i Džef je zamenio Sajmona a Dejvid Lindu. Adrijana je već treći sat svirala i pevala sve što joj je padalo na pamet sa Denijem koji je u skladištu našao neku staru gitaru. Sjajno su se zabavljali podsećajući se svega što su ikada zajedno svirali — od Bahovih minijatura iz muzičke škole do Saj- monovih kompozicija sa Lindinim tekstovima iz vremena kad su bili rok-grupa lokalnog značaja.

Pol je došao pola sata pošto su ga pozvali, i to sa Markom. Adrijana je sa čuđenjem konstatovala da njen brat prvi put ne posmatra sve njih sa visine i ne pravi sarkastične primedbe. Čak je u znak solidarnosti skinuo kravatu i strpao je u džep sakoa. Kako je vreme prolazilo, Filip mu je dosipao sve više vina, a on je sve više ličio na ljudsko biće sa plavom kosom koju je razbarušio vetar sa Temze.

Pol je došao u običnim farmerkama i kašmirskom džemperu i izazvao iskrenu radost svih koji su se te večeri muvali po palubi Radio-Čelsija. Na neki način su ga i dalje smatrali za polubožanstvo koje ih je spasavalo u vremenima kad su bili mladi, ludi i buntovni. I, kao da su podetinjili, svi su verovali da je dovoljno da on bude tu, pa da im uspe bilo šta na ovom svetu.

Adrijana je odahnula kad je napokon čula Filipovu rečenicu:— Onda smo se dogovorili Vi ćete nam spremiti papire, a mi

ćemo valjda uspeti da stavimo kuće pod hipoteku sledeće nedelje.— A kako se uopšte stavlja kuća pod hipoteku? — setila se da

pita. Nije imala predstavu šta sve treba da uradi za to. Kad su ulagali novac u brod i opremu Radio-Čelsija, ona je jedina imala gotov novac koji je ostao iza roditelja.

— Što to tebe zanima kad ne moraš da zamaraš mozak? — pitao je začuđeno Filip.

— Kako misliš ne moram? Mislite da me izbacite iz kom- binacije? — podigla je obrve i pogledala Filipa, pa Sajmona i na kraju Denija.

Za drvenim stolom je odjednom nastala tišina i svi su se zagledali u nju. Napokon je Filip odgovorio:

— Pa ti imaš pare . . .— A odakle mi, ako smem da pitam? — namrštila se pitajući

se odakle mu ta blesava ideja. Da je imala pare, sasvim sigurno bi

odavno zamenila sve slavine u kući i »mini morisa« koji je bio polovan i kad ga je kupila pre deset godina. Već joj je bilo muka od majstora koje je svaki čas morala da zove.

— Šta si radila s parama, Adrijana? — dubokim ozbiljnim glasom je izgovorio Mark.

— Jela, oblačila se, išla na godišnje odmore, dvaput sam okrečila celu kuću — ironično je nabrajala spremna da ga zadavi golim rukama ako pred svima počne da joj drži predavanje o tome kako nema nikakav odnos prema novcu.

— Pa, mora da je jela samo kavijar i u samoći se nalivala najskupljim šampanjcem — nasmejao se Sajmon. — Ja nemam drugo objašnjenje pošto smo mi bili radna snaga za krečenje, a letovala je van zemlje samo jednom, kad smo išli na festival u Francusku.

— Da li ćete i vi da mi držite predavanja? — stisla je usne i podigla bradu. Njene plave oči su prostostrljale Sajmona, Filipa i Denija. Od njih nije očekivala da se pridruže Marku.

— Samo se pitamo kako ti je uspelo — oglasila se Linda sa drugog kraja stola blagim tonom.

-Tačno, princezo — počeo je Deni sasvim prijateljski. — Za to vreme smo mi otplatili kredite koje ti nisi imala. A ja sam čak morao i bivšu ženu da izdržavam. Bogu hvala da se ponovo udala!

— Pa ne znam kako vam je uspelo — slegla je ramenima i spustila gitaru na pod. Osećala je sa leve strane Polov prodoran pogled i to je nerviralo. Uvek joj je govorio da nema pojma šta radi sa novcem kad bi dva dana pred platu išla peške na posao, jer nije imala pare za benzin. Otkad nisu bili zajedno, stavila je sebi u zadatak da sredi finansijski deo svog života i čak je bila strašno ponosna što više ni od koga ni za šta ne mora da pozajmljuje ni cent.

— Zaista, Adrijana, na šta si slupala sve ono što smo podelili kad smo naplatili osiguranje i prodali vikendicu i opremu iz tatine ordinacije? — pitao je Mark bez trunke pridike u glasu. Bio je samo naj- iskrenije zainteresovan samo da čuje objašnjenje.

— Pa, uložila sam ih u radio-stanicu! — skoro je viknula. — Ako si zaboravio, posedujem deset posto ovoga što vidiš i verovatno nikad ne slušaš.

— Ako smem da primetim, valjda ovde nešto i zarađuješ — trgla se kad je čula Polov bariton. Okrenula se prema njemu i videla iskrice u smeđim očima i osmeh koji mu je lebdeo na usnama. Bio je prokleto privlačan i prokleto se dobro zabavljao i ona se odjednom osetila napadnuto sa svih strana. Nervi su počeli da joj popuštaju i odjednom je bila na ivici plača bez razloga.

Morala je brzo nešto da izvede da se odbrani i od zadirkivanja grupe i od Polovog podsmeha. Najlakše joj je bilo da napadne Filipa.

— Filipe, ili su ovde svi ludi, ili ti meni daješ najmanju platu, iako vodim najslušaniju emisiju.

— Svi imamo iste plate, Adrijana. Ti čak imaš i bonus od deset posto na slušanost — pravdao se Filip i ona se osećala još gluplje nego pre. Duboko je udahnula vazduh i izbrojala u sebi do deset. To joj je pomoglo da se sabere bar privremeno.

— O. K. pametnjakovići, da čujem kojom čarolijom je svima vama uspelo da sve to uradite sa svega dvesta funti nedeljno.

— Kakvih dvesta funti? Ko te pita za platu? Brzo priznaj šta si radila sa ostalim parama. Nećemo ti ništa ako si ih investirala u nešto pametno, na primer fabriku gumica za kosu. Čujem da im je potrošnja naglo porasla u poslednjih desetak godina — šalio se Sajmon i na njen i na Denijev račun istovremeno. Svi osim nje su se smejali grohotom i Dejvid je provirio iz kabine tehnike da vidi šta se dešava.

— Kojim ostalim parama?! - viknula je. Osećala se kao zrela za ludnicu. Svi su pričali o nekakvim nebuloznim parama i smejali se na njen račun. Taj smeh joj nikad ranije nije smetao. U Radio-Čelsiju se uvek neko šalio na nečiji račun i to je život činilo zabavnim. Ovog puta joj ništa nije bilo smešno.

— Pa ,sa vlasniičkim prihodima od Radio-stanice, Adrijana! I prestani da se praviš luda, jer će neko pomisliti da sam te opljačkao, a ja imam sve dokaze da sam ti uredno uplaćivao pare na račun u Bankli banci — pričao je Filip kome su gotovo suze išle na oči od smeha.

— Nikad u životu nisam otvorila račun u Barkli banci! — nagla se preko stola i unela mu se u lice. Za stolom je odjednom zavladao tajac. Napokon su shvatili da je potpuno ozbiljna.

— Neko očigledno jeste, i tebi se pare izgleda gomilaju tamo poslednjiih deset godina - promucao je Filip. — Ja prosto imam taj broj računa među papirima i pare idu tamo. . . i znaš šta, Adrijana, od vas devet totalnih diletanata za bilo kakve poslovne tiransakcije, ti si definitivno najveći. . . Niko od njih nikad nije pitao zašto toliko malo ili toliko mnogo novca dobija, ali samo tebi uopšte nije palo na pamet da uopšte treba da ga dobiješ.

— Što bih ja voleo da su mi se negde nagomilale pare! Kad častiš, Adrijana? — Deni je prekinuo tišinu koja je nastala posle Filipovih reči.

— Ko je otvorio taj račun, a da mi nije rekao? — ledeno je pitala.

— Ja sam ti ga otvorio. Sećaš se valjda da si posle ostavinske rasprave upala kod mene u kancelariju i pitala me kaliko možeš odmah sve pare da spiskaš na Radio-sitanicu? — oglasio se Pol i ona ga je zabezeknuto pogledala. Uspela je samo da procedi:

— Ne, pitala sam Marka kako mogu da ih prebacim kao ulog za Radio-stanicu, a on je rekao da neće da učestvuje u spiskavanju onog što su naši roditelji sticali.

Mark se nasmejao i Adrijana je pomislila kako ga valjda prvi put u životu vidi da se smeje.

— Priznajem da uopšte nisam verovao u celu stvar i sad se kajem, časna reč! Pol je pristao da ti pomogne i prestani da se duriš ko uvređena grofica. Lično si mu potpisala desetak raznih ovlašćenja i ostavila mu da sve uradi. Trebalo bi da si srećna što sad imaš sve te pare.

— Mislim da mi je muka. Idem kući — ustala je ne mogavši više da sluša ni hvalospeve Polu, ni šale na svoj račun.

— Sačekaj, idem i ja, da ne mora Mark da me vraća kući — ustao je i Pol. Pozdravio se uljudno sa svima, i dok se Adrijani dizala kosa na glavi, dogovorio se sa Filipom da mu javi kad bude potrebna bilo kakva transakcija njenog novca.

Vozili su se ćuteći u njenom »mini morisu« u koji su jedva stali njih dvoje i gitara. Iskreno se nadala da će se negde usput pokvariti, kao i bezbroj puta do tada, i da će sa uživanjem moći da posmatra kako ga budući osmi lord Rajli gura na najblaži parking.

Ali, ništa se nije dogodilo. »Mini« je bez problema stigao do Polove kuće i ona je parkirala iza njegovog »mercedesa«.

— Dokle misliš da se duriš, Adrijana? — pitao je kad su ušli u stan.

Pošla je pravo u kuhinju i izvadala picu zamrzivača. Bez reči ju je stavila u mikrotalasnu pećnicu. Potpuno je ignorisala to što je došao za njom i naslonio se na radni deo.

Posmatrao ju je par trenutaka, a onda samo odmahnuo glavom i počeo da postavlja sto za večeru.

Adrijana je bila suviše ljuta da bi mu se uopšte obraćala, čak i da mu kaže da ne želi da večera sa njim. Kad je pica bila gotova, spustila je bez reči na sto i sela prekoputa njega da jede.

— Znaš, kad bi mi rekla zašto si poludela, možda nam ovaj obrok ne bi priseo — umorno je rekao.

— A kad bi ti prestao da praviš budalu od mene, možda ne bih imala želju da te zadavim ovog trenutka — odvratila je ne gledajući ga. Koncentrisala se na hranu.

— Nikad u životu nisam pra vio budalu od tebe — ponovo joj se obraćao kao detetu od tri godine i to je izluđivalo. Podigla je pogled i hladno ironično rekla:

— Da, zaboravila sam, sve je bilo samo smešno. . . prosto neverovatno zabavno za sve prisutne!

— Ne budi smešna, Adrijana, tamo se niko nije smejao zato što je mislio da si budala. Prosto je bilo suludo.

Skoro se zadavila zalogajem koji je naglo progutala i on joj je pružio čašu sa mlekom. Istovremeno mu je bila zahvalna i nervirao je sa svojim nepogrešivim pravim potezima.

— Znaš šta, Pol, baš me briga šta je ko mislio i zašto se ko smejao! — prasnula je. — Odakle ti pravo da mi to za taj račun ne kažeš kad smo raskinuli? I gde su uopšte dokumenta, izveštaji i sve ostalo od banke? To je moralo negde da stiže sve ove godine!

— Stizalo je tamo gde si potpisala da treba da stiže. Mogu sutra u kancelariji da ti pokažem sve što si potpisala i što je stizalo.

Prestao je da jode i naslonio se laktovima na sto.

— Ja potpisala?! — tupavo je ponovila. — Mislila sam da potpisujem samo za taj jedan transfer novca.

Odjednom je jako počela da je boli glava. Spustila je viljušku i nož na sto i protrljala slepoočnice.

— Šta sam još potpisala tog dana?— Izjavu da imaš krive noge i buljave oči, ali to je bila samo

proba da vidim imaš li pojma šta potpisuješ — smeškao se.— Ti prokleti. .. — nije znala koju reč da upotrebi. — Hoćeš

da kažeš da sam bila maloumna? Ja sam ti samo verovala!— Znam. Zato taj papir i nisam pokazao Marku.— Kakve sad on veze ima sa tim? — užasavala ju je pomisao

da su zajedno isplanirali tu malu proveru njene uračunljivosti.— Nikakve — jednostavno je odgovorio. — To je bilo samo

između tebe i mene.Čitava serija nevezanih slika i sećanja na trenutke koji su bili

samo njihovi pre nego što je veza počela, vrtela joj se po glavi i pretila da je sasvim sludi. Napregla je svu snagu volje da se ponovo vrati u stvarnost.

— I sve ovo vreme ti nije palo na pamet da mi treba nešto od tih prokletih para? Na primer, da kupim kola, ili prosto da ne umrem od gladi — pitala je ironično.

— Ne budi patetična, Adrijana. Znao sam da ne umireš od gladi. Iskreno sam mislio da ti taj prihod nije neophodan, kao što i nije bio.

— Da, ja prosto obožavam da vozim onaj krš! I koliko tamo uopšte ima para? Pretpostavljam da opet neću imati za kola kad sve to uložim u radio-sitanicu — na licu joj jebio izraz nemoći i očajanja, a baš tako se i osećala.

— Mislim da preteruješ. Stvari i ne stoje tako loše sa tvojim finansijama. Možemo sutra da pogledamo. Uostalom, posmatraj stvari sa vedrije strane. Kako bi te, inače, čitava ulica zapazila kad si se ponovo pojavila ovde?

Njegov veseli smeh je izluđivao, a njegov pogled koji se nije skidao sa njenog lica počeo je da joj smata.

— Stvari su se malo promenile sa mnom u poslednjih deset godina, Pol. Ako nisi primetio, odavno sam izgubila želju da bilo

koga šokiram. Sva energija mi treba za mene — ustala je i počela da sklanja i sudove i nepojedenu večeru.

Bilo joj je dosta toga što je smatra za kompletnu ludaču.— Nikada i nisi bila samo neko ko šokira. Bez pameti nikad

ne bi stigla tu gde si sada — bio je to skoro kompliment iz njegovih usta i ona nije mogla da veruje sopstvenim ušima.

Spustila je sudove u sudoperu i okrenula se polako. Gledao ju je sa iskrenim divljenjem i srce joj je brže zakucalo od uzbuđenja. Za trenutak, u vazduhu je lebdela čarolija nalik na one davne mo- mente u kojima joj se činilo da se savršeno razumeju i ra- zmišljaju kao jedna osoba.

Osetila je oštar bol u grudima kad joj se u svest vratila činjenica da je i onda sve bio samo privid.

— Reci mi da li sam taj kompliment zaslužila kad sam po- stala voditelj najslušanije emisije u Londonu, ili si svoje uvaženo mišljenje o meni promenio kad je počeo da me sluša i jugoistok zemlje? — pitala je sa kiselim izrazom na licu. Nije želela da mu pokaže slabost. Glas joj je bio sarkastičan kao kad bi u emisiji pre- silišavala nekog nadobudnog gosta.

— Kako se na ocenu moje pameti odražava diletantizam što se novca tiče? — nastavila je ne dozvoljavajući da je zbuni njegov osmeh.. . najlepši muški osmeh na svetu koji joj je nekada tako često upućivao.

— Niko na ovom svetu nije talentovan za sve. Tvoje slabosti su samo deo tvog šarma.

Osetila je dozu zadirkivanja u njegovom glasu dok je sita- jao i prilazio joj. Načas je pomislila kako će je zagrliti, ali on se samo nasloni na kuhinjski orman iza njenih leđa.

Potpuno se ukočila zureći u njegovo rame u visini svojih očiju. Bila je zarobljena i nije se usuđivala da se pomakne da ga ne bi dodirnula telom.

— Uzalud pokušavaš da se svađaš sa mnom, Adrijana. Od- avno sam se zarekao da mi se to sa tobom više nikad neće desiti.

— Št... šta ti... — zamucala je — . . .nikad neće. ..— Svađanje sa tobom... mogu da brinem o tvojim parama, da

učestvujem u tvojim blesavim emisijama, da vodim ljubav sa tobom, ali me više nikad neće izvesti iz takta ništa što uradiš,

kažeš ili napišeš. . . Potpuno sam hladan, razumeš?- ozbiljno je rekao i dodao:— Sa tim sam prosto završio u životu.

Zvučalo je tako konačno, kao da želi da joj kaže da ga više nikad ne zamara glupostima, ili kao da je neka dosadna domaća životinja koja nikako da shvati gde joj je mesto i ona se trgla kao da joj je udario šamar. Nikad u životu se nije osetila tako poniženo. Grozničavo je razmišljala o tome kako da najbezbolnije pokupi ostatke svog samopouzdanja.

I sama se začudila mirnoći svog glasa kad je progovorila:— U redu, Pol... više nikad neću pokušavati da se svađam sa

tobom zbog stvari za koje sam sama kriva. . . prebaciću sutra sva punomoćja na Timotija ili Sebastijana da bismo izbegli ovu vrstu nesporazuma. Neću te više zvati ni u svoje blesave emisije.

— Pogledaj me, Adrijana! — strogo je rekao i jedinom rukom joj podigao bradu. — Zašto namerno izvrćeš moje rači? Nisam mislio ništa loše kad sam rekao da su blesave.

Pogled joj se stopio sa pogledom njegovih tamnih očiju koje kao da su pokušavale da joj pročitaju misli.

— Ne zanima me šta si mislio, Pol. Ne živim od tvog mi- šljenja, nego od sponzora. I ne prekidaj me, nisam završila — znala je da mora što pre da završi tu priču i iskobelja se iz poze u kojoj ju je zarobio. Nije bila sigurna koliko još dugo može da kontroliše sopstvene misli i postupke pod pogledom koji je uvek terao na iskrene i spontane reakcije i u blizini tela koje je magnetski privlačilo.

— Trudiću se da sve ovo završimo civilizovano. Okači mi negde raspored društvenih događanja na kojima je moje pri- sustvo poželjno i ja ću biti sasvim pristojan komadni nameštaj... I da se više nisi usudio da me dodirneš — namrštila se završavajući tiradu. — Seks nikad nije bio deo ugovora.

— Možda, ali nisam primetio da si se bunila, mlada damo — provocirao je bezobrazno siguran u svoju neodoljivost kad je ona u pitanju. Na njen užas, njegovi prsti su lagano skliznu sa njene brade na vrat i zausitavivši se na potiljku. Na usnama mu je lebdeo nadmoćan osmeh kad je postao svestan njene reakcije.

Nije vredelo da se dalje raspravlja sa njim, jer je bio potpuno u pravu.

— Nisam rekla da mi nije prijalo, nego da neću da mi se to dešava — priznala je hrabro, nadajući se da će poštovati njenu želju.

— Zašto? — pitao je začuđeno. Nije mu padalo na pamet da skloni ruku sa njenog vrata.

— Zato što to komplikuje stvari.— Još jedina od tvojih jedinstvenih teorija. Meni se uvek

činilo da ih pojednostavljuje. I mislim da sam u pravu... Vidiš... — mrmljao je milujući joj rame i spuštajući ruku do malih čvrstih grudi čije su bradavice izdajnički reagovale i kroz tanku pamučnu tkaninu njene majice — na primer, čovek samo tako može ponekad da te smiri.

— Večeras mi uopšte nije potrebno sredstvo za smirenje —rekla je jedva prepoznajući sopstveni glas — a fiziološku re- akciju ćeš uvek moći da izazoveš. Jedino što to nema smisla u ovoj situaciji.

Pol se samo nagnuo i dodirnuo joj usnama slepoočnicu. Kratkim, laganim poljupcima je prešao put do njenog uha i šapnuo:

— Nemam pojma da li ima smisla, ali noćas imam nameru dugo da izazivam te fiziološke reakcije... I šta god usput nasklapala, znam da se nećeš braniti. . . uživaćeš. . . i učestvovaćeš.

— Možeš samo da sanjaš — rekla je Adrijana i napravila pokret u levu stranu da se izvuče iz te nemoguće situacije koju više nije mogla da kontroliše. Ali, kolena su joj otkazala poslušnost i Pol je, smejući se, jednostavno podigao i poneo u spavaću sobu.

— Umem da hodam, Pol, pusti me!Nije se obazirao na njene proteste. Spustio ju je tek na krevet i,

pre nego što je stigla da se snađe, preklopio je svojim telom tako da je jedva mogla da diše.

— Pusti me! — probala je da ga odgurne rukama, ali je to bio smešan pokušaj bez ikakvog efekta. Samo ga je iza- zvala da je poljubi grubo, kažnjavajuće tako da su je usne zabolele.

Suze su joj se pojavile u očima i on je prestao da je ljubi istog trenutka kad ih je primetio.

— Prokleti snagatoru — procedila je — sklanjaj se sa mene!— Kako dama kaže — rekao je učtivo i stisak njegovih ruku,

koje su držale njene pritisnute na jastuku, je popustio.A onda ju je čvrsto zagrlio oko struka i okrenuo se tako da je on

ležao na leđima, a ona preko njega, sa licem zagnjurenim u njegovo rame i suviše iznenađena za bilo kakvu reakciju u prvom trenutku.

— Opusti se, i uživaj, Adrijana — tiho joj je govorio po- vlačeći njemu majicu naviše i milujući joj leđa. — Ovaj ugovor ne mora da se pretvoriti u pakao... Oboje još možemo da uživamo u njemu.

Nežnost njegovog glasa i dodira kao da su imali dejstvo magije na nju i prestala je da se brani. Jednostavno je uživala u dugoj, predivnoj noći koja je počnjala.

* * *Napolju je tek počelo da se razdanjuje kad se Adrijana trgla iz

košmarnog sna. Polova ruka je bila preko njenog struka i morala je polako da se izvuče iz kreveta da ga ne probudi.

Otišla je do kuhinje i nasula čašu mleka. To je obično imalo efekta pre više od pet godina, kada je iz noći u noć sanjala taj isti san i budila se sa gušenjem i lupanjem srca.

Slike u tom snu bile su lepe. Blistava površina vode i stara zdanja na obali obasjane suncem. Ličilo je na dan kad su je roditelji odveli na tradicionalnu trku četveraca Oksforda i Kembridža. Mark, Pol, Timoti i Sebastjan u svom čamcu su izgledali isto kao što ih je zapamtila iz tog perioda. Jedino je ona bila drugačija. Bila je odrasla i nije sedela u publici, već sasvim sama u jednom od čamaca koji nije imao vesla.

Trka je počinjala i svi osim nje su krenuli sa starta. Mark, Pol, Tim i Seb su pobedili, baš kao što se i u stvarnosti dogodilo. Publika, učesnici i njeni roditelji su se razilazili, a ona je ostala da pluta dok se smrkavalo i svi zvuci nestajali. Nije bila u stanju da proizvede nikakav glas kad je želela da dozove nekoga da je izvuče na obalu.

Meseci u kojima se taj san ponavljao bili su najgori koje je u životu pamtila. . . Stvarnost je odjednom bila tako prazna bez Pola, njegova tužba joj je visila nad glavom kao dodatni stres. Osećala se kao Zombi koji više ni o čemu ne misli, ali radi kao manijak. Nekim čudom su emisije bile sve bolje i sve slušanije. Lindzi joj je svakog dana donosila ručak jer je zaboravljala da jede. Linda i momci iz Radio-stanice su radili sve oko istrage i zaustavljanja procesa do okončanja istrage, jer je njoj bilo sve- jedno šta se dešava.

I tako sve dok se u njenom životu nije pojavio Ted kome je nekako uspevalo da je neprestano zasmejava. Tada su i košmari prestali. Zbog smeha je provela sa njim dve godine, baš kao i sa Džefom posle njega. Sa obojicom su to bile lagane, neopterećujuće veze, bez suviše uzbuđenja, ali i bez trauma.

— Ja neću to više da sanjam! — rekla je naglas, kao da po- kušava da programira mozak za ubuduće. Počela je da oseća hladnoću poda i brzo se vratila u sobu i sala na krevat.

Pol je i dalje mirno spavao i imala je neodoljivu potrebu da dodirne to drago, opuštemo lice. U svim godinama koje su prošle, užasno joj je nedostajao, i ta misao je odjednom izbila na površinu iz njene podsvesti. Bes, povređenost, ravnoduanost. . . bila su to samo osećanja koja je lakše podnosila.

Sad je ponovo bio tu, pored nje, ali samo kao deo budala- stog dogovora... I seks bi trebalo da bude samo nešto u čemu će oboje neko vreme nailaziti zadovoljstvo. . . kao odrasle osobe.

I ;sve je bilo prokleta greška od početka do kraja! Nije trebalo da ga pozove u emisiju, ni da pristane na to da mu prijateljski vrati uslugu za sve usluge koje joj je učinio. Trebalo je da zna da ga nikad nije prevazišla. Samo se godinama pravila da on ne postoji.

Trebalo je da zna da će završiti sa istim starim bolom, jer nikad nije prestala da ga voli, a on je nikad neće voleti. .. baš kao što je nije voleo ni onda dok je veza trajala, ni onda kad ju je, ko zna zbog čega, zaprosio, ni onda kada je otkazao venčanje jer nije imao poverenja u nju.

Uzela je polkrivač i otišla u treću spava

u sobu u kojoj nije bilo stvari na krevetu. Želela je da bude i fizički sama. Nervirala je pomisao da je Pol samo fizički pored nje.

Ovaj put je unapred znala svoju funkciju i da može da očekuje samo dobrog advokata, ako joj je potreban, i ljubavnika dok oboje u tome uživaju. Jedini problem bio je u tome što se stani bol javljao iz početka. I jedini njen izlaz je bio u tame da se bar fizi- čki što više udalji od njega. Tako možda ima šanse da ne poludi potpuno kad se sve uskoro završi.

* * *

Naredni dan je počeo Bobovim paničnim telefonskim pozivom. Vikao je kako je jedva našao njen novi broj i kako je čeka na audiciji.

Pol je već bio izašao i Adrijana je bila srećna što ne mora da se sretne sa njim. Brzo se spremila i pošla.

Na pauzi za ručak je poželela da jede ribu u jednom i- talijanskom restoranu, ali njen „mini moris« nije imao nameru da se pokrene. To je dovelo do ludila. Otišla je taksijem pravo do Polove kancelarije na Najtsbridžu, rešena da odmah, za svoje sopstvene pare, kupi bilo šta novo na četiri točka.

Pol nije bio tamo. Od poznatih je našla samo Sebastijana.— Zdravo, Riđobradi — ve- selo ga je pozdravila, ulazeći u

njegovu kancelariju i sadajući u udobnu kožnu fotelju.— O, moj omiljeni i nepresušni izvoru iznenađenja! —

nasmejao se podižući pogled sa papira. Obraćao joj se na isti način kao i svih sedamnaest godina otkad ga je upoznala.

— Znaš li gde su ovlašćenja koja sam potpisala Polu pre deset godina i moji bankovni izveštaji koji su stizali do da- nas? — pitala je odmah prelazeći na stvar, jar je imala još samo sat do nastavka Bobove audicije.

— Verovatno negde među svim ostalim Polovim papirima. Zašto?

— Hitno su mi potrebni. Možeš li da ih nađeš? — rasejano je pitala misleći kako je zapravo dobro što ne mora da ga sretne.

— Ne mogu — iznenadio je Sebastijanov odgovor.

— Ali, Seb, nemaš pojma koliko su mi neophodni! Samo ih traži od one aždaje od sekretarice koju ne poznajem! — počela je molećivim tonom kojim je od njega uvek uspevala da dobije sve.

— Adrijana, ni njegova sekretarica nema pristup njegovim papirima ikad on nije tu. Samo on zna kombinaciju ko- ja otključava bravu te prostorije — objasnio je izvinjavajućim glasom.

— Šališ se, Seb! — nasmejala se gledajući ga sa nevericom.— On drži fascikle u sefu koji čak nije ni sef nego cela soba?

— A gde bi ti držala dokumenta vezana za ugovore i sporove vredne stotine miliona? - pitao je sa osmehom.

— Nemam pojma — slegla je ramenima. Nije je zanimalo koliko su vredni Polovi slučajevi. — Znam samo da mi treba nekoliko hiljada da kupim kola d to odmah... ih bar što pre. Onaj krš je opet stao i ja više neću da ga popravljam, a ovih dana baš i nemam vremena da čučim ovde čekajući da se Ali Baba vrati i otključa pećinu. Reci mu da to sve ostavi sutra kod tebe.

— Naravno, tvoja reč je za mene zapovest pošto si šefova žena! — zadirkivao je dok je ustajala.

Sebastijan nije mogao da je iznervira baš nikako, pa čak mi tom blesavom šalom. Napravila je smešnu grimasu i izašla iz njegove kancelarije praćena smehom.

Jedva je raznim prevozima uspela da se vrati na vreme u Bobov studio, a ista stvar se ponovila kada je uveče odatle išla u Radio-staniou. Bila je potpuno samlevena kada je oko pola dva no

u sela u taksi da bi se vratila kući.Pitala se šta joj bi da ponudi Bobu pomoć verujući da je to samo

prepodnevno dešavanje. Trebalo je da zna da će se audicija iz dana u dan otezati ad jutra do mraka zbog šminkanja, friziranja i osvetljenja.

Kada je ušla u Polov stan i upalila svetlo u predsoblju, imala je samo jednu misao na umu — da što pre zaspi. Onda je videla da je dnevna soba potpuno prazna i zbunjeno se osvrnula oko sebe. Sve vitrine, stolovi, stolice, fotelje, sav onaj nameštaj iz osamnaestog veka je nestao i ostale su samo slike na zidovima, kineski tepisi i poneka skulptura na podu.

Oprezno je provirila u sobu u koju je prešla prethodne noći i videla isti prizor. Udoban viktorijanski krevet, toaletni sto, orman . .. sve kao da je isparilo.

Ni sama ne znajući zašto hoda na prstima, ušunjala se u sobu sa svojim stvarima i umalo vrisnula. Bila je prazna.

Sa strahom je napokon ušla u Polovu sobu. Na svetlu koje je dopiralo iz hodnika, mogla je jasno da vidi da je sve na svom mestu i da on mirno spava. Strah je polako ustupio mesto besu i Adrijana je upalila lampu iznad njegove glave.

— Pol, gde je, do vraga, nameštaj?! — uzviknula je.On je pospano jednom rukom poikrio oči, a drugom ugasio

lampu.— Na restauracijii — promrmljao je i nastavio da spava.— A gde ću ja da spavam?! I gde su moje stvari? — ljutito je

nastavila i on je, ne otvarajući ači, promrmljao:— Damaćica ih je poslagala u plakar. . . mislim levo... I,

zaboga, lezi i spavaj, ovaj krevet je širok dva metra.Sledeće sekunde je ponovo utonuo u san dišući ravnomerno.Da je Adrijana imala kola, smesta bi otišla u svoju kuću, ali niije

imala ni svoj automobil, ni javni prevoz u to daba naći, a ni novac za taksi jer nije stigla da podigne platu u petak. Nije imala baš nikakav drugi izbor osim da legne i spava pored njega.

Uostalom, spavao je kao top i izgledao savršeno bezopasno, a ona je bila suviše umorna da i bilo šta više smišlja u to doba.

* * *

Dok je pokušavala da dođe sebi umivajući se ledenom vodom, Adrijana je poimisilila kako je Lindzi definitivno u pravu u nekim stvarima. Noćne emisije su postajale prenaporne, čim zbog nečega ne bi mogla da spava pre podne.

Otišla je do kuhinje i stavila vodu za kafu. Iz frižidera je izvadila sir i šuinku s nameram da napravi sendvič. Dok je na stolu sakla hleb, pogled joj je pao na cedulju koja je tu stajala na hrpi nekakvih ličnih dokumenata. Uzela je da je pročita.

»Majstori od danas popravljaju vodovodne instalacije u tvojoj kući. Imaš tri nedelje da razmišljaš o tapetima i tepisima dok ne

završe sa strujom, vodom, drvenarijom i radovima na fasadi. Kupi poklon za Timotijeve blizance koji u nedelju slave rođendan. Ja se vraćam u subotu uveče«.

Rukopis je bio Polov i ona je protrljala oči ne verujući u ono što je pročitala. Onda je pogledala u pasoš, ličnu kartu, isaobraćajinu i vozačku dozvolu, ključeve od kola i tri zlatne kreditine kartice od raznih banaka. Sve je bilo na ime Adrijana Stanton—Rajli. Slike je verovatno pronašao seleći njene stvari, a sa svim advoka- tskim i lordovskim društvenim vezama, nije mu bilo teško da sve obavi za jedan dan.

Saobraćajna dozvola je važila za nov »reno 5«, automobil koji bi verovatno i sama kupila, jer nije mogla da vozi velika kala. I njenoj kući je bila potrebna popravka od podruma do krova, ali ju je iznerviralo to što je sve uradio umesto nje, kao da nije bila u stanju našta sama da preduzme. Sva dokumenta je trebalo još samo da potpiše.

Pol Stantan—Rajli je dan ranije očigledno uradio svu silu stvari koje hiljade muževa svakodnevno rade za svoje žene, ako su one prirodni antitalenti za svakodnevne stvari. Jedini njen problem bio je njegov motiv. On je samo izvršavao svoj deo pogodbe i od- rađivao obaveze kao zastupnik kome je odavno potpisala gomilu ovlašćenja.

Očajno je sela za sito i spustila lice na dlanove.— Ja ću poludeti... ja ovo neću moći da izdržim. .. zajecala je,

potpuno sluđena zbrkanim mislima i silinom kontardilktorndh osećanja.Svi odbrambeni mehanizmi, koje je izgradila kad je ostavio pre više od pet godina, nestali su i sve je ponovo bilo tu. Magnetska privlačnost, njena ljubav i njegova ravnodušnost, želja da pobegne i potreba da ga zadrži... Sve kao da se juče dešavalo i danas nastavljalo, kao da ničeg nije bilo između.

* * *

Čitave sedmice Adrijana je, kao automat, spavala, radila i jela. Sve misli na Pola je odbavljala istog trenutka kad bi se javile, tako

što bi u sebi poočinjala da recituje dečje pesmice, ili da preslišava note kratkih Bahovih kompozicija iz muzičke škole. I, sistem je funkcionisao. Bar više nije imala one užasne napade plača kao u utorak ujutru.

U subotu pre podne se našla sa Lindzi i Sebastijanovom ženom Sarom da pokupuju pklone za Timotijev petogadišnje blizance.

To je trajalo dok se radnje u pet sati nisu zatvorile i sve tri su se sjajno zabavljale u robnim kućama sa igračkama. Na kraju su, sa rukama punim paketa, otišle da jedu u Sohou.

Uopšte nisu primetile koliko je vremena prošlo dok Sara nije pogledala na sat i kazala:

— O, bože, već je osam i petnaest! Moja deca su dosad sigurno poludela jadnu devojku koja ih danas čuva!

— I moja — nasmejala se Lindzi — ali me ne peče savest! Adrijana, nemaš predstavu kako je lepo ponekad zaboraviti na sve i pobeći! Čak i kad ih sve obožavaš.

— Uzalud joj pričaš dok se Pol ne pobrine za njeno lično obdanište — namignula je Sara.

— Teško da ćeš gledati taj film — namrštila se Adrijana. — U ovom braku neće biti dece. Ovog braka neće biti za tri meseca.

Nadala se da će prekinuti sa tim dokonim zadirkivanjem ko je joj je izazvao mučninu u želucu.

— O, da, ta priča o preuzimanju kancelarije je stvarno luda! Sećam se kako mi je Seb oko Božića pričao kako su se dva Rajlija posvađala oko toga u Polovoj kancelariji — pri- sećala se Sara.

— Mark je tog dana došao kući ubeđen da će do kraja dana jedan ad njih dvojice biti mrtav — dodala je Lindzi.

— Zamisli samo, ko je mogao da predvidi tu situaciju kad su pravila pisana. . . Do sada je za buduće starije partnere problem bio da sakupe broj slučajeva, a ne da se ožene.. . I da se oženi tek u trideset osmoj — Sara se iskreno čudila, a Adrijana se pitala kako su uopšte prešle na tu temu posle dana u kome su ćaskale o modi, filmovima i igračkama iz svog detinjstva.

— Sebastijan se uplašio da — e se Pol oženiti sa prvom koja mu prođe kroz krevet, Tim

je bio ubeđen da će stari ipak popustiiti ikad svi stariji partneri napune sedamdeset i odu u penziju, a Mark je mislio da će se Pol

odvojiti u novu advokatsku kancelariju. Čak su i kladionicu napravili na poslu - brbljala je Lindzi.

— I onda iz čista mira — Adrijana! Savršeno rešenje i savršen šak za sistem! Vas dvoje baš imate talenta za te stvari. Sad se svi pitaju koliko ćeš mu uzeti kad se budete razvodili — veselo je pitala Sara, čekajući kao dete da čuje tajnu.

— Ništa. Možeš slobodno da se kladiš na to ako su otvorili novu kladionicu — suvo je odgovorila Adrijana. — Samo mu vraćam stare dugove. Jedna sasvim mala usluga za gomilu svih onih velikih koje je on učinio meni. . . I zar vas dve nemate pametnije teme za razgovor od ove?

— Naravno, ali tek kad nam sasvim iskreno kažeš da li se nešto ipak dešava. Umiremo od radoznalosti! Sa vama dvoma čovek nikad nije siguran. Još bi i ozbiljno moglo da se završi — pola u šali, a pola ozbiljno je nastavila Sara i obe su je posmatrale kao da je neka retka eksperimentalna životinja.

— Stvarno ste dokone. To što vama može da padne na pamet, ne događa se ni u naučnofantastičnim filmovima! I mislim da je krajnje vreme da pođemo kućama. Muževi su vam verovatno već stigli s puta, a deca čekaju da ih poljubite za laku noć — izdeklamovala je Adrijana, ustala i počela da skuplja svoje kese sa poklonima za Timotijevu decu.

— Hm, baš me interesuje kako su se njih četvorica provodili sami po Južnoj Americi? — imala je Lindzi blagi ljubomorni ispad dok su išle prema kolima.

— Kako god da su se provodili, nadam se da su završili ono zbog čega su otišli. Kad naplate taj posao, mi ćemo moći da zamenimo kuću za veću — uzdahnula je Sara, gurajući pakete u gepek. — Daj i tvoje kese, Adrijama.

— Ne, hvala, prošetaću. Vidimo se sutra kod Timotija i Heder — rekla je Adrijana i polako pošla ka Pikadiliju.Da se zadržala sa njih dve samo još koji minut, verovatno bi počela da vrišti. Baš i nisu morale na kraju da joj upropaste dan pričama o Polu.

Gradska gužva joj je prijala i skretala joj misli, ali kad je izašla iz vreve subotnje večeri u centru, i našla se u tihm ulicama

Belgrevije, sa svakim korakom koji je približavao Polovom stanu, bilo joj je sve teže da suzbije paniku u glavi.

Počela je da smišlja gde bi mogla da pobegne čim ostavi pakete, ako je on stigao. Nije joj se nigde lišilo, jer je bila umorna, ali nije želela da bude blizu Polu dok je budan i raspoložen da uživa u jedinoj stvari s kojom nikad nisu imali problema.

Mogla je da ode do »Havana« kluba u kome se njeno društvo skupljalo subotom uveče... ili do Linde... ili samo do Radio-stanice i vrati se kasno, kad Pol već zaspi.

* * *

U stanu ju je dočekala užasavajuća buka kaja je trebalo da bude pevanje i sviranje na njenoj gitari. Zvuci su dolazili iz kuhinje i Adrijana je, sa punim rukama, pošla u tom pravcu.

Na vratima je zastala, suviše iznenađena da bilo šta kaže. Prizor je bio komičan. Pol i Sebastijan su sedeli na stolicama nasred kuhinje, Mark na stolu, a Timoti na radnom delu.

Naokolo su bili prljavi tanjiri sa ostacima hrane, prazne čaše i flaše u kojoj je nekad bio viski. Timoti je pokušavao da odsvira oksfordsku himnu i sva četvorica zajedno su, sasvim ozbiljno, pokušavali da je otpevaju. Nije im baš uspevalo, jer su jedva uspevali i da sede.

Nalkašljala se i, kad su je iznenađeno pogledali, pitala:— Znaju li vaše žene da se alkoholišete u slobodno vreme?— Ne gunđaj, Adrijana, samo smo svratili na jedno piće da

proslavimo! — počeo je Mark.— Upravo gledaš u osobe koje su izdejistvovale najveće me-

đunaradno poravnanje u istoriji kancelarije — dabacio je Tim.— I to je bio razlog da iskapite bocu od dva litra? — pitala je

Adrijina stavljajući svoje stvari na frižider.— Nije bila puna... — otegnutiim glasom se neuverljivo

pravdao Pol.

— I nismo hteli baš sve da popijemo. Baš kad smo polazili, neko se setio da se Pol oženio, pa smo i tome nazdravili — brundao je Sebastijan - češkajući se po riđoj bradi.

— Čudi me da niste otišli da veslate malo po Hajd parku- nasmejala se setivši se kako su završili posle Timovog venčanja.

— Hteli smo, ali se Sebastijan setio da su kapije parka zatvorene u ovo daba noći — napravio je Mark smešnu grimasu.

Stavila je vodu za kafu jer im je ona bila najpotrebnija tog trenutka. Četiri kravate su visile na zakačkama za kuhinjsike krpe, sakoi su bili na radijatoru, koferi i aktovke nabacani u uglu, a njih četvorica su sedeli u dopola raskopčanim košuljama, zavrnutih rukava, čupavi i neobrijani.

Tim, čije su crne kovrdže padale preko čela i očiju, ponovo je probao da pagodi intonaciju oksfordske himne.

— Instrument ne greši, moje ruke to znaju da urade i u snu.. . Zašto se onda mom sluhu uparavo čini da nešto nije u redu? — pitao se Timoti češkajući se po glavi. Ostali su samo slegli ramenima i nastavili da pevaju.

— Tim — morala je Adrijana da vikne da ih nadglasa — instrument ne greši, ali ga držiš napako! Podešan je za levaka, a ti sviraš desnom rukom.

Sva četvorica su počela da se smeju kao šašavi. Ona im je podelila šolje sa kafom i otišla da javi njihovim ženama da ne brinu. Zatim je pozvala taksi i zamolila da se vozač popne gore po tri vesela momka.

Kada se vratila u kuhinju, po boji pantalona je naša Markov sako i pomogla mu da ga obuče. Onda je to isto uradila sa Timom i Sebom. Uzela je tri kravate i samo ih prebacila preko njihovih vratova kad se taksista pojavio. Dala mu je cedulju na kojoj je na- pisala njihove adrese, podelila im kofere i tašne i pokazala im na vrata.

„— Sad ćete biti dobri dečaci i pratićete ovog čiku do kola pazeći da se ne polomite niz stepenice — rekla je odlučnim tonom, padigavši kažiprst, i oni su kao đačići poslušali.

Odahnula je kad su se vrata za njima zatvorila i okrenula se prema Polu koji je i dalje sedeo, ali je stolicu primakao stolu, a glavu naslonio na ruku.

— Ponašaš se skoro kao sve prave žene — rekao je smeškajući se i gledajući je pravo u oči. — Jedino što si efikasnija od njih. . . Čestitam... U životu nisam video nekoga ko je sa manje buke i problema spakovao tri pijana muškarca u taksi.

— Da si trezan, nikad mi taj mali talenat ne bi priznao — kiselo se osmehnula. Nije bila raspoložena za njegova pripita naklapanja. — Diži se i smesta idi u krevet. Izgledaš kao da te poplava izbacila.

Uhvatila ga je za ruku i prebacila je preko svog ramena kad je ustao.

— Žena na koju se uvek može osloniti! — poljubio je u kosu i ponovo se nasmejao. Išli su polako kroz dnevnu sobu i on je na ulazu u spavaću stao i rekao:

— Kad malo razmislim, pretvorila si se u savršenu ženu.— Pol, težak si kao slon i alko smesta ne kreneš dalje, ja ću te

pustiti — opomenula ga je.— Razumem! — salutirao je i ponovo pošao, ali ne presta- jući

da priča. — I kad bi me malo manje mrzela, još bi moglo da nam bude i zabavno.

— Ne mrzim te uopšte, Pol — uzdahnula je umorno, po- mažući mu da se skine pored kreveta.

— Ne mrziš me?. . . Onda još i ima šanse da. . . — nije za- vršio rečenicu. Zaspao je istog trenutka kad je legao.

Adrijana je odahnula i pokrila ga. Čak i tako pod dejstvom ko zna koje količine alkohola, bio je u stanju da je izludi svojim glupim pričama o tome kako su dovoljno od- rasli da malo i uživaju u poslu u koji su upleteni.

Jedna stvar je bila dobra te večeri. Bio je previše pijan da bilo šta pokuša i bar je mogla mimo da spava ne razmišljajući o tome gde da pobegne.

* * *

Probudila je buka iz kuhinje u kojoj je Pol verovatno poku- šavao da skuva kafu. Adrijana je brzo ustala i šmugnula u se i ja istuširam.

— Misliš li skoro, Adrijana? — iznenadio je njegov glas iz blizine posle nekog vremena. Videla je njegovu siluetu kroz mutno staklo tuš kabine.

— Biću gotova dok spremiš doručak! — doviknula je.— Kakav doručak? Već je podne i mi kasnimo! — nestr-

pljivo je doviknuo. — Izlazi da se i ja istuširam.— Ne mogu odmah, perem kosu — kazala je sipajući pola

boce šampona na glavu i nemajući nameru da izađe pored njega bez ičega na sebi. Nadala se da će otići nazad u kuhinju.

Ogromna količina sapunice joj se slivala niz lice kad su se vrata otvorila i on ušao unutra.

— Ako budem čekao, potrošićeš svu toplu vodu — rekao je jednostavno i ona se povukla u ugao, pokušavajući refleksno da izbegne dodir njegovog tela.

— Misliš li da završiš već jedinom? Prokleti šampon mi je pojeo ači! — nervozno je pitala žmureći već treći minut.

— Naravno kad si sipala dovoljno šampona za čitavu ergelu, a ne samo jednu grivu. Uostalom, pod tušem ima dovoljno mesta — odgovorio je i aona je osetila kako je hvata za ruku i privlači tako da su oboje stajali pod toplim kapima. Na njen užas, počeo je da joj trlja kosu.

— Da se nisi pomakla, Adrijana. Dole je jezero sapunice, a ja nemam nameru da poginem hvatajući te da ne padneš ako se oklizneš — naredio je, kao da joj je pročitao misli.

Samo je zabacila glavu unazad da bar ispere lice jer joj je dosadilo da žmuri. Odjednom, njegove ruke nisu više bile u njenoj kosi. Privlačile su je u zagrljaj.

— Prestani, Pol! — otvorila je oči i pogledala ga strogo.— Hoću čim mi kažeš bar jedan pametan razlog za to —

osmehnuo se samouvereno i njoj se već mutilo u glavi od načina na koji su njegovi dlanovi skiznuli niz njena leđa i zaustavili se na bokovima. Znala je kako će sve završiti ako brzo nešto ne smisli.

— Kasnimo! — pala joj je na pamet spasonosna misao.— To je vrlo glup razilog, gospođo Stantan—Rajli — podsetio

je na to da je njegovo privremeno vlasništvo i posednički je poljubio.

Sav njen otpor se istopio za nekoiko sekundi potpunog dodira dva tela i Adrdjana je počela da mu uzvraća željno i bez daha.

Iznenada kao što je i počeo, odmakao je od sebe i zatvorio vodu. Kroz maglu pare, gledala ga je zabezeknuto kako otvara vrata i izlazi iz kabine. Vratio se da joj doda peškir.

— Ne gledaj me tako, Adrijana... obećavam ti da ćemo i unutra to uraditi, prvi put kad ne potrošiš prethodno svu toplu vodu — namignuo joj je veselo i izgubio se ponovo. Čula ga je kako se brije i polako počela da se briše.

Čitavo telo joj je gorelo i Adrijana se pitala kako da smiri otikucaje srca i uspostavi kontrolu nad disanjem. Umotala se u peškir i izašla iz tuš kabine tek kad je pretpostavila da je on završio brijanje i otišao iz kupatila.

Pol je stajao naslonjen na lavabo i ona je osetila kako joj se puls ponovo ubrzava pri pogledu na njegovo kao izvajano talo. Pružio joj je četku i ona je počela da se češlja. Kad je ugledala svoje lice u ogledalu, shvatila je zbog čega on ne prestaje da je posmatra.

Oči su joj bile tamnoplave, a zenice proširene od uzbuđenija. Usne su joj jedva primetio podrhtavale, ali je znala da mu to nije promaklo. Jedinom rečju, izgledala je kao da je s uma sišla, a ne ume da se vrati u normalu ni na koji način.

Počela je fenom da suši kosu, pitajući se koliko će vremena proći dok joj ne ispadne iz ruke.

— Šta stojiš tu kao da su te zakucali za taj lavabo, Pol? Zar nemaš pametniji način da potrošiš vreme? — napokon je pitanja.

— Postoji samo jedan način da čovek pametno potroši vre- me, a to je da radi ono u čemu uživa — zamišljeno je rekao. — Ja trenutno uživam u tome da te gledam.

— Šta je to tako zanimljivo osim što izgledam kao odbegla iz ludnice? — glas joj je bio tih i nervozan.■— Izgledaš kao da ćeš eksplodiratii ako odmah ne budemo

vadilii ljubav — konstatovao je bez zadirkivanja, sa za- dovoljstvom. Svaka njegava reč joj je dodatno ubrzavala krvo- tok.

— I šta sad? Hoćeš medalju za dejstvo koje imaš na mene?— Neću ništa osim da vodimo ljubav — nasmejao se njenom

neuspelom pokušaju da zvuči ironično.

— Opet si zaboravio da kasnimo.— Što se mene tiče, ne moramo ni da idemo — slegao je

ramenima. — Pitanje je samo šta ti hoćeš.— Hoću da idemo, i to smesta — isključila je fen i spustila ga

na policu.— Ovako umotani u peškire, ili predlažeš da se ipak prvo

obučemo? — nasmejao se i pošao u sobu.Stajali su svako ispred svog dela otvorenog plakara i Adrijana je,

suviše smušena da o bilo čemu misli, izvukla iz njega tamnoplave farmerke.

— Kakvo je vreme napolju? — pitala je jer nije mogla da vidi prozor i oceni šta da odabere kao gornji deo.

— Promenlljivo oblačno, ali kiša neće padati — izmotavao— se Pol, a onda provirio iza vrata plakara i pitao: — Da li ćeš

od sada pričati o vremenu u spavaćoj sobi, kao sve poštene Enigleskinje u vicevima?

— Prestani da me izazivaš, Pol — izgubila je živce.— A ti prestani da se ponašaš kao histerična seoska mlada

odgojena u manastiru. Ranije se nisi stidela svojih poriva. Odakle ti sad taj mazohizam?

— Mazohizam? — tupo je ponovila.— Tačno tako, Adrijana! Podjednako mnogo želimo jedno

drugo i ja se uopšte ne osećam dabro kad me odbiješ, ali ću to sigurno lakše podneti nego ti sve te zidove koje sebi postavljaš — ozbiljno je rekao gledajući je u oči.

— I znaš — dodao je sa besom koji se jedva nazirao, ali ga je ona registrovala — ja više neću da ih rušim za tebe, jer to nikud ne vodi! Neću te više ni dodirnuti dok sama ne kažeš da me želiš!

Nestao joj je ponovo sa vidika i Adrijana ga je čula kako pretura stvari. Za trenutak je bila zatečena onim što je rekao. Znala je da će održati rteč. Pol je prosto uvek govorio ono što misli, osim kad se šali. A nije se šalio.

Više od straha da će boleti kad se sve završi, više od sećanja na sve stare bolove, bolela je pomisao da više nikada neće imati nikakvu nit koja ih spaja.

Odjednom se od svih zbrkanih osećanja u njenoj glavi, kristalno jasno izdvojilo samo jedno. Ljubav! I bilo joj je sve- jedno šta

dobija zauzvrat. Ako je seks bio jedino što je on želeo da joj da, pristaće i na to. Pristaće na deliće njegove pažnje i njegovog vremena, i voleće ga bez ograda i zidova. Biće joj dovoljan i privid bliskosti. . .

— Želim te, Pol — jedva je čula sopstveni glas.— Moraćeš da dođeš sa ove strane prokletih vrata plakara i to

mi kažeš — rekao je i nestrpljivo uzdahnuo.Obazrivo je napravila nekoliko koraka i našla se iza njegovih

leđa. Stajao je i preturao po polici na kojoj su bili složeni džemperi.

Meki beli tepih je prigušio njene korake i on se, jedva pri- metno, iznenađeno trgao kad je osetio njenu ruku na ramenu.

Dodirnula je svaki milimeitar snažnih muških leđa kao da je želela da se uveri da je stvaran, prisutan i njen, makar i na neko vreme.

— Kaži, Adrijaina — terao je da naglas izgovori ono što im je oboma bilo jasno kad ga je zagrlila klizeći prstima preko njegovog ravnog stomaka naniže.

— Želim te, Pol... Sad, odmah — sasvim razgovetno je izgovorila i on se polako odkrenuo i uhvatio je za ruku. Naterao je da razveže svoj, pa njegov peškir koji su dotle stajali između njih.

— Koliko me želiš, Adrijana? — pitao je fiksirajući po- gledom njene oči. Oboje su sve dublje i teže disali. Ona nije mogla da izgovori više nijednu reč, jer bi mu odala da to nije prosto želja nego ljubav... i on bi joj možda rekao da je patetična.

Samo se popela na prste i poljubila ga svom ljubavlju i strašću koje je nosila u sebi tog trenutka. Zatim ga je blago povukla za sobom ka krevetu, ne prestajući da ga ljubi. Trenutak u kome je bio iznenađen je prošao i on je ležao pored nje milujući je po čita- vom telu i gledajući sa uživanjem efekat koji je svaki njegov dodir proizvodio.

— Ti Si nešto najluđe što su moje oči videle, Adrijana... — uzdahnuo je — i svakako najlepše.

Nasmešila se i spustila kažiprst na njegove usne dajući mu znak da ćuti.

Spustila je poljubac na prevoj između njegovog vrata i ramena. Miris i ukus njegove kože bili su nešto tako dobro poznato, a opet izluđujuće lepo za otkrivanje iz početka, i njen jezik krenuo je u pohod naniže izazivajući podrhtavanje njegovih mišića.

Pod njenim dodirima i poljupcima njegovo uzbuđenje je raslo i znala je da je potrebno samo još malo da ga dovede do ludila. Glas kojim je izgovorio njeno ime joj je sve govorio.

Obuhvatio je dlanovima njeno lice i naterao je da se vrati. Njene čvrste bradavice su klizile preko njegovog stomaka i grudi jedva ih dodirujući, sve dok se njeno lice nije naišlo nad njegovim.

Adrijana je gotovo poverovala u čaroliju potpunog duhovnog spajanja dva bića, osećajući se kao da tone u pogledu taminih očiju koje su gorele. Nije se brinula zbog tog osećaja. Pustila je da je pone- se. Veliilkodušmo i bez straha, svaki njen atam želeo je da mu pošalje samo ljubav koja će ga čuvati i onda kad nje vi- še ne bude u blizni.

Nedzgovorena poriuka našila je odgovar u načinu na koji su njegove ruke prešle liniju njenog struka i zaustavile se na kukovima. Privlačio je milimetar po milimetar, sve dok ga nije osetila duboko i potpuno u sebi.

Pol se prepustio njenim pravilnim ritmičkim pokretima i oslobođenoj senzualnosti, gledajući sa divljenjem vitko, gotovo krhko telo kako se izvija u igri staroj kao i svet.

Disanje im je postajalo sve i ubrzanije i, sluteći tronutak potpunog oslobađanja, silovito je privukao njene bokove svo- jima i zagrlio je kad je klonula preko njega.

Obuzeta davno potisnutim emocijama, osećala je kako im se oboma disanje smiruje dok je milovao njenu dugu, plavu kosu. Mogla je tako provesti večnost i ništa na ovom svetu joj ne bi nedostajalo.

— Mislim da bi ipak trebalo da se pojavimo tamo danas. Ja sam kum onoj deci — prekinuo je njegov glas magiju i vratio je u stvarnost.

* *

Bilo im je potrebno svega pet minuta da obuku farmerke, košulje i jakne od teksas platna. Adrijana je vezala kosiu u rep. Pol je pokupio poklone i poneo ih do kola, dobacdvši joj da jpožuri.

Vozili su se praznim nedeljnim ulicama putem prema Vimib-ldonu, gde su Tiimoti i Heder imali kuću sa ogromnom baštom. Razgovarali su o teniskom prvenstvu kaje će uskoro započeti i Adrijani je prijala neutralna tema kao što je sport.

— Hoćeš da sledećeg vikenda odemo do imanja u Glosteru na jahanje? — pitao je iznenada i njoj su kroz glavu, kao ubrzani film, proletele slike svih onih divnih vikenda koje su tamo provodili jašući lordove takmičarske konije — na njegov užas.

— Misidš li da bi mi dozvolio da priđem njegovim konjima? — nasmejlla se.

— Ni onda ga nismo pitaili, pa nećemo ni sada — jedinos- tavno je odgovorio. — Da se kladimo da neće smeti ni reč da kaže?

— Nikad neću razumeti vaš odnos, Pol — palo joj je na pimet da kaže naglas ono što joj zaista nikada nije bilo jasno. — Kao da se sve vreme rvete oko nečega.. . skoro mi ga je žao kad vidim da ga stalno pobeđuješ.

— To je samo naš interni ritual... valjda drugačije ne umemo da komuniciramo — slegao je ramenima gledajući u put.

— Što ste ga uopšte započinjali? — izletelo joj je pre nego šito je shvatila da je se to zapravo ne tiče.

— Pretpostavljam da je to bio jedini način da skrenem pažnju na sebe — zamislio se kao da zaista pokušava da dokuči razlog. — Da ga podsetim da je on birao da ima mene.

Adrijana se nasmešila setivši se svojih roditelja, kojima je takođe povremeno bila potrebna ta vrsta podsećanja.

— Mislim da svi roditelji po nekad zaborave da su oni tu zbog dece, a ne obratno. Valjda to ide u rok službe — rekla je.

— Moji roditelji nikad nisu na taj način zamenjivali teze. Oni su prosto bili ravnodušni — rekao je kao da priča priču koja se uopšte ne odnosi na njega.

— Ne budi šašav, Pol. Koji su roditelji ravnodušni na so- pstvenu decu? To jednostavno nije moguće! — oprezno je rekla osećajući instinktivno da se iza slučajno započetog razgovora krije nešto jako važno za njega.

— Sasvim je moguće kad jedan lord kao trofej ulovi pri- madonu za kojom uzdiše London, a primadona upeca lorda kao prestižni momenat. Onda se rode neka deca na koju niko ne obraća pažnju.. . Važno je samo da su sva na broju.

Užasavala ju je slika koju je zamislila, a još više ravnodušnost s kojom je to pričao. Setila se članka iz Smajla i naježila se. Negde duboko u sebi, Pol mora da je čitavog života nosio nešto... bol ili bes.. . bilo šta, inače nikada ne bi onako nekontrolisano i iracionalno poludeo. Da je tada znala čitavu priču, uradila bi nešto. Možda bi ga polila kofom vode da dođe sebi. Svakako bi ga naterala da je posluša. Ne bi samo stajala šokirana i povređena činjenicom da se pridružio njenom ludom bratu u predubeđenju da je ona sposobna za sve najgore stvari na ovom svetu...

Osetila je nesnoisain pritisak u grudima. Pet godina je prošlo u nepovrat i zauvek ih udaljilo, a sve je bio najobičniji kratak spoj davnih stresova koji nisu imali veze ni sa njom, ni sa njim.

— Mora da je nešto ipak postojalo, Pol. Stvari nikada nisu samo loše — tupo je rekla, nastavljajući razgovor. To što ga je izgubila nije bio razlog da ne proba da mu pomogne da se suoči sa tom groznom prazninom u sebi.

— Neko vreme su baš tako izgledale... Gospođa je poginula na jahti sa ljubavnikom, a gospodin je za to vreme bio u Škotskoj sa ljubavnicom . . . Dajana je za to vreme bila na školovanju u Americi, Lidija u intematu u Švajcarskoj, a ja u Itonu. I svi smo iz novina saznali šta se dogodilo.

Adrijana se osećala kao da sluša horor priču i pitala se kako je moguće da njegov glas bude tako ravnodušan i da mu ruke tako mirno počivaju na volanu, a pogled na putu.,

— Mora da ste vas troje bili izluđeni ako su se toga još i novine dočepale — kazala je tiho.

— Bili smo na smrt preplašetni da će se on oženiti omom užasnom gospođom MekDuval.. . i da će nam ona pretvoriti život u pakao tako što će nas zauvek ostaviti u internatima po svetu, a

useliti svog gadnog pegavog sina u našu kuću.. . U sve naše kuće, da budem precizniji — nasmejao se. To je bila prva njegova re- akcija na sopstvena sećanja.

I Adrijana se nasmejala zamišljajući nekakvog groznog pegavog balavca koji se multiplicira i useljava u sve kuče Rajlijevih istovremeno. Ta slika je zaista bila smešna.

— Kako ste se oslobodili dotične gospođe? Jeste li joj sipali ricinus u hranu, ili je prosto dosadila njegovoj ekselenciji jednog dana? — pitala je kroz smeh.

Pol je parkirao kola i izašao, a zatim njoj otvorio vrata.— Čitavo leto smo smišljali šta da radimo dok ja nisam našao

u biblioteci knjigu sa porodičnim pravom i pokazao dragim sestrama šta su njegove dužnosti prema nama — objašnjavao je vadeći iz gepaka poklone. Pošli su polako kroz kapiju i stazom prema ulazu u kuću.

— Pametnjakuše su me delegirale da mu to izdeklamujem i zahtevam od mjega da se pridržava naših uslova za budućnost.

— I ti si mu tada, sa deset godina, držao predavanje iz porodičog prava? — sa nevericoim je promucala i zastala na stepeništu.

— Ne baš — osmehnuo se prisećajući se. — Naučio sam desetak članova napamet i kombinovao ih sa onim što smo mi hteli, onako kako nam je odgovaralo. Verovatno je zvučalo smešno, ali je njemu ispala cigara iz usta i prihvatio je zahteve.

— Tek tako? — nije mogla da veruje u to što je čula.Pol je seo na stepenice, a ona pored njega. Čitav čopor dece je

projurio pored njih u trku ako kuće. Lin i Dek su zastali tek da pokupe poklone i trčali dalje. Pol je nastavio priču:

— Prethodno me pitao da li sam siguran da ću se ja, jednog dana, pridržavati baš svih članova tog zakona. Bio sam zbunjen, jer se nisam sećao ostatka.

Adrijana je osetilla talas nežnosti pri pamisli na zbunjenog, preplašenag, a ipak hrabrog desetogadišonijaka.

— Šta si smislio kao odgovor? — piitala je.— Rekao sam mu da neću imati porodicu dok u to ne budem

siguran. To mi je zvučalo logično, a prvo što te u školi u Itonu nauče je da budeš logičan kad god ne znaš šta da radiš... Eto, tako

je moje prvo advokatsko vrdanje oborilo mog oca s nogu. Posle nam je, valjda, prešlo u naviku da se nadmećemo ako prava koja svaki od nas ima.

Odjednom se ispred njih pojavila Heder u trudničkoj žutoj haljini i sa poslužavnikom na kome su bila dva tanjira

puna hrane i dve konzerve koka-kole.— Zdravo, Adrijana. Sjajno izgledaš danas — rekla je uz

osmeh i stavila poslužavnik na stepenice između njih dvoje. — Ako ste odlučili da kampujete sa ove strane, vaša stvar, ali ne mogu da dozvolim da poumirate od gladi.

Pre nego što su išta stigli da joj kažu, izgubila se iza ugla. Nijedno od njih dvoje nije pokazivalo nameru da se pomakne sa mesta na kom su sedeli, bar ne još. Među njima je lebdela gotovo nestvarna prijateljska blikost koju nisu želeli da prekidaju.

— Jesi li siguran da si na celu tu priču sa svojim roditeljiima baš sasvim ravnodušan? — pitala je oprezno. Nije želela da bude dosadina, ili da ga povredi. Samo je htela da mu pomogne da izbaci iz sebe to što ga pritiska.

— Ne znam... valjda — iskreno je odgovorio i nabrao čelo kao da mu se po glavi mota nešto što ne može da definiše.

— Celog života sam ubeđivao sebe da mi je svejedno. I onda, sa tobom, stvarno mi je bilo svejedno. Bili su nevažna. Imao sam svoju priču koja sa tim nije imala veze.

— I onda si samo iracionalno poludeo zbog glupog članka — podsetila ga je. Čitava plima sećanja joj je navirala u svest i bol je ponovo nailazio. Počela je da jede kao da je to najvažnija stvar na svetu, ne bi li skraenula pažnju.

— Tačno... — odsutno je promrmljao između zalogaja. — To sam shvatio tek kad se pojavio demanti sa izvinjenjem u »Standardu«. Zmaš li ko je podmetnuo taj glupi članak?

— Ne znam — smušeno je odgovorila. — Mogao je bilo ko ko je želeo pometnju u porodici Rajli. Nije me naročito zanimalo.

Pol je otvorio konzerve koka-kole i pružio joj jedinu. Uzela je zahvalno, jer odjednom nije znala šta će sa rukama kad je sve pojela.

— Merne je počelo da interesuje kad sam došao sebi. Znaš šta sam otkrio? Da sin gopođe MekDugal radi u »Smajlu« kao nazovi

novinar. To niko osim njega nije mogao da uradi. Maltretirao sam urednika tužbama dok mi ga nije isporučio zajedno sa priznanjem

-rekao je tonom dečaka ponosnog na uspeh. — Uspeo sam da ga osude na godinu dana zatvora.

Adrijana se zagrcnula koka- kolom i Pol je potapšao po leđima.— Zaboga, nije b to ipak suviše? — počela je kad je došla do

vazduha, ali je om prekinuo.— Ljudi treba da odgovaraju za svoje postupke. Naročito ako

brljaju po tuđim životima.— Naravno, samo što to ne može da popravi stvari — slo- žila

se sa rezervom. Osvetoljubivost nikad nije volela.— Slažem se, ali ponakad pomaže da ih lakše prevaziđeš —

jednostavno je kazao Pol i Adrijana se ponovo naježila od praznine koju je osetila u njegovom glasu. Zvučao je kao da je zaista sve u životu prevazišao i krenuo dalje, a ona se odjednam osetila kao u onom čamcu iz sna... sama, uplašena i nemoćna da bilo koga dozove u pomoć.

Stavila je tanjire i konzerve nazad na poslužavnik i pošla oko kuće ka velikom zadnjem dvorištu. Tamo su dvadesetak ljudi i isto toliko dece pravili veselu gužvu. Niko od njih nije mogao da joj pamogne suštinski, ali buka i neobavezni razgovori su pomagali da skrene misli sa Pola... i sa činjenice da ju je prevazišao.. . i sa sopstvenih osećanja.

* * *Proslava se odužila do mraka. Kad su svi ostali gosti otišli, Pol,

Mark, Sebastijain i Timoti su i dalje sedeli na baštenskim stolicama i živo razgovarali.

Adrijana je, prijatno umorna od igranja fudbala sa decom, pošila u kupatilo na spratu da se umije. U povratku je, silazeći niz stepenice, čula Markov i Polov glas iz ikuhinje. Mogla je tačno da zamisli sliku kako kopaju po frižideru, jer su ogladneli. Pitala se kako to da od njih četvorice Mark i Pol neprestano žvaću, a Tim i Sebasitijan dobijaju višak kilograma.

Htela je samo da prođe pored kuhinije u prizemlju, ali je zastala kao ukopana kad je čuila Markov glas:

— Ti nisi normalan, Pol! Kad misliš da joj kažeš? Posle ću opet ja da budem za sve kriv i sve će se završiti tako što će tebi iskopati oči, a sa mnom neće razgovarati ni jednom godišnje!

Adrijana se ukočila predosećajući kako se tu nešto od- nosi na nju.

— Ne drami, Mark — rekao je Pol mirno. — Kazaću joj kad bude gotovo renoviranje njene kuće...

— Kakve veze ima njena kuća sa tim? Zašto si uopšte po- činjao to renoviranje u ponedeljak? — Mark je bio blago uspaničen.

— Kako zašto sam počinjao? Zato što joj je trebalo reno- viranje! Kako si ti mogao da dozvoliš da ti sestra živi u kući u kojoj ništa nije urađeno poslednjih deset godima.

— Tako što poslednjih pet godina priča sa mnom samo o vremenu, a i to kad je Lindzi dovuče kod nas! Zabranila mi je da tamo ulazim, ako smem da te podsetim. Kako je, do vraga, trebalo da znam da su joj instalacije propale?

— To sad više nije važno, Mark. Reći ću joj kad kuća bude gotova, jer ne mogu da dozvolim da ode u hotel kad sazna.

Adrijani ništa nije bilo jasno i nije više mogla da sluša kalko pričaju o njoj kao dva staratelja o maloumnom detetu.

— Šta da sazmam? procedila je ulazeći u kuhinju i stajući na vrata. Njih dvojica su je gledali zapanjeno, ukočeni sa polupojedenim semdvičima u rukama.

Mark je imao uplašen izraz lica, a Pol je umorno uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu.

— Mark! — strogo i ljutito je izgovoriila — šta treba da znam?— A, ne! — odmahnuo je njen brat glavom. — Ja se više ne

mešam ni u šta!Žurnim korakom je izašao, i Pol i Adrijana su ostali sami.— Matoro gumđalo je prošle nedelje, u osam sati ujutro,

promenio interna pravila kancelarije. U devet mi je zvanično predao papire, ključeve i ovlašćenja — polako je rekao Pol, fiksirajući je ornim svojim pogledom za sluđivanje svedoka.

Njoj je sporo dopiralo do svesti šta to zapravo znači.— Onaj cirkus u podne je onda bio prvi sastanak koji je novi

šef sazvao — rekla je prvo što joj je palo na pamet.

— Ne. Ja nikada neću držati sastanke u kući. To je biila oproštajna govorancaja mog oca i ostale trojice partnera — objasnio je, ne prestajući da je posmatra ispitujuće.

— Lepo... pretpostavljam da je time naš poslovni aranžman okončan — uspela je nekako da izgovori ne trepnuvši i ničim ne pokazujući koliko je taj iznenadni obrt događaja zapravo pogađa.

Više nije bilo razloga da provode vreme zajedno i žive u istom stanu. Mogli su mirno da se raziđu i nikad više ne vide, samo da nije bilo njene kuće kojoj je trebalo renoviranje i da je oma imala gde da spava u međuvremenu.

— Ne misliš da je ipak trebalo to da mi kažeš, pa da ja odlučim gde ću, dok su mi majstori u kući? — pitala je oša- mućeno. Gledala ga je pravo u oči i pokušavala da u njima pročita razlog što je uporno smatra nesposobnom da obavlja sopstvene poslove. — To što imaš deset godina više, i neka ovlašćenja, ne čini te doživotno mojim starateljem. I ko je uopšte to od tebe tražio?

— Uopšte ne smatram sebe tvojim starateljem — spustio je nepojeden sendvič na sto i, kao da se savlađuje da ne počne da viče, opasno tiho nastavio: — Bilo bi lepo kad bi, za promenu, prestala da izvrćeš naopačke sve što radim i donosiš te sulude zaključke. Taman kad pomislim da si ušla u normalno stanje, ti poludiš iz početka.

— Ja poludim?! — bila je zapanjena njegovom drskošću. — Pokaži mi osobu koja ne bi poludela da joj se sve ovo dešava i ja ću potpisati da sam neuračunljiva! A sad hoću da me smesta odvezeš na Belgreviju da spakujem svoje stvari.

Okrenula se i pošla pravo ka glavnom izlazu, ne javljajući se društvu u bašti. Nervi su joj bili na granici izdržljivosti i samo neverovatnim naporom volje je uspevala da se ne rasplače dok su se vozili u tišini.

Nije htela da napravi još je- dnu scenu pred njim i pokaže mu slabost. I tako je već dovoljno svojih slabosti pokazala za tih desetak dana.

Njeno telo, njena osećanja i njen razum sve vreme su je rastrzali na tri različite strane i činili da izgleda kao potpuna luda. Pol je video samo spoljnu manifestaciju svega. Više se nije moglo

očekivati od nekoga ko je došao kod nje samo sa poslovnim predlogom.

* * *

■— Imaš li predstavu u šta ćeš da spakuješ sve te stvari i gde ćeš uopšte da ih odneseš noćas? — pitao je Pol stoje

i iza njenih leđa kad je otvorila vrata plakara.— Tamo gde je trebalo da ih odnesem pre nedelju dana. Bilo

gde! Uzeću tvoje kofere. Da li još uvek stoje u onoj ostavi? — nervozno je zapitala i okrenula se da pođe i uzme ih. Već na prvom koraku je naletela na njega i umalo izgubila ravnotežu.

Pol je uhvatio za ruku i sa namrgođenim izrazom lica pitao:— Od čega si sad odlučila da pobegneš?— Ne bežim, nego idem jer nema potrebe da više budem ovde

— pokušala je staloženo da objasni svoj postupak. — I sad me lepo pusiti da se spakujem, jer sam dovoljno odrasla i stvarno nema potrebe da brineš o mom smeštaju.

— Slušaj, Adrijana, zaista mi je sve teže da te razumem. Pre pet godina sam mislio da sam samo ja lud, ali...

— Ali sam u međuvremenu i ja malo poludela! — prekinula ga je cinično, iritirana i njegovom blizinom i zabrinutim tonom njegovog glasa. — Prihvati to kao činjenicu, Pol, i pusti me da se vratim tamo gde sam bila pre deset dana. Što pre to obavim, to bolje za oboje. Bar nećeš više imati potrebe da gledaš jednog ludaka u svojoj blizini!

— Ja nisam rekao da neću da te gledam u svojoj blizini, a ni da si ludak! Ne izmišljaj, do vraga! — izgubio je živce i stegao je jače. Njegovo lice se preteći nadnelo nad njeno i imala je osećaj da bi bila mrtva da pogled može da ubije.

— Ja ne izmišljam i ne pravi me luđom nego što već jesam! Pre pola sata si mi rekao da sam luda, a pre deset dana dati treba usluga od mene. Pošto je usluga završena, ja idem. Sam si rekao mom bratu da ću kadtad kad saznam. Hoćeš da kažeš da sam i to izmisilila? — narogušila se i uzvratila mu podjednako ubistven pogled. Zaista joj je bilo dosta toga da je pravi budalom.

— Ne očekuješ, valjda, da ozbiljno razglabam sa tvojim bratom o tome šta se ovde dešava? Da li bi više volela da sam mu rekao da u nedelju uveče nisam stigao da ti kažem, jer smo imali pametnija posla? — bezobrazno je provocirao. Da je mogla da oslobodi ruke od njegovog čeličnog stiska, sasvim sigurno bi ga udarila. Umesto toga, samo je procedila kroz zube:

— Ne tiče me se šta razglabaš sa mojim bratom i smesta me pusti. Ne očekuješ, valjda, da sedim ovde do sutra ne bi li ti još jednu noć malo uživao? Nađi ljubavnicu, Pol. Tebi to bar ranije teško da izvedeš kad god hoćeš, sa svim tim titulama i parama.

Njene plave oči su trijumfalno zablistale kad su na njegovom licu spazile šok, ah tre- balo mu je samo delić sekunde da se pribere.

— Meni ne treba ljubavnica! Imam ženu! I mislio sam da smo to oko uživanja definitivno raščistili jutros — opasno tiho joj je rekao. — I, ako ne prestaneš da histerišeš. ..

— Mrzim te, Pol! Prestani da mi nabijaš na nos prokleti seks i da. . . — glas joj se izgubio usred rečenice i suze su nekontrolisano počele da joj se slivaju niz lice. Odjednom je bila potpuno slomljena i bez snage da nastavi tu glupu svađu. Nije više mogla da izdrži njegov pogled i spustila je glavu.

— Pusti me da se spakujem i odem, Pol. Molim te — šap- nula je.

— Kaži mi bar jedan pametan razlog za to, i ja ću ti lično pomoći da se spakuješ, Adrijana — glas mu je odjednom postao blag.

— Mrzim kad mi tražiš pametne razloge. Zar nije dovoljan razlog to što ludim? Sam si rekao da pravim pakao naokolo. . . Ne znam odakle mi ideja da pristanem na čitav ovaj aranžman.. . Sve ponovo.. . i sve će se opet završiti .. i ja ne mogu sto puta da te volim i gubim... — nevezano je pričala i bilo joj je svejedno kakva će budala ispasti i šta će on pomisliti.

— Odluči se već jednom, Adrijana; da li me voliš ili mr- ziš? — uhvatio je njeno lice rukama sasvim nežno i podigao ga prema svom ponovo.

— Volim te, do vraga! — pro mrmljala je kroz suze. — Zato i ne mogu... više da podnesem. .. sve ovo.. . i sve što radiš za

mane .. i što spavaš pored mene... jer će sve presita- ti kad se razvedemo... ili kad moja kuća bude gotova... i biće mi lakše da to prekinem što pre...

— Ali ja ne želim da preki- nem... Čitav taj aranžman je bio samo izgovor.

Jedva je razabirala njegove reči jer je počeo poljupcima da joj briše suze.

— Kakav izgovor? Prestani da me sluđuješ, Pol, — pro- šaputala je nemoćno, ne shvatajući Više ništa.

— Da te vratim... jer nikad nisam prestao da te volim. Zar misliš da bih se oženio zbog proklete kancelarije? To smo samo pričali kao vic mesecima...

Gledala ga je kroz maglu suza i nije verovala sopstvenim ušima.— Ali, rekao si... — promucala je, ali je on prekinuo dugim

poljupcem od kojeg joj se zavrtalo u glavi.— Nemam pojma šta sam sve rekao. Znam samo da sam pet

godina sanjao o tome da te sretnem, ili da me pozoveš, jer si mi onda rekla da ti se više ne javljam... i da sam morao brzo nešto da smislim da se sve ne bi završilo na emisiji — priznao je sa izrazom nestašnog dečaka koji zna da će mu biti oprošteno.

— šališ se? — podozrivo je pitala.— Ne šalim se. Bila su mi potrebna ta dva meseca kao šansa da

me ponovo zavoliš... Kad sam dobio kancelariju, tako sam se uplašio da ćeš otići da sam ti napunio kuću majstorima da ne bi imala gde da se vratiš... i izbacio nameštaj u podrum da bi morala da spa vaš pored mane.

Adrijana se setila noći u kojoj je zatekla prazan sitan i nasmejala se kroz suze.

— Sve je ovo tako suludo i toliko se toga desilo za ovih deset dana — uzdahnula je požuni pogled ka njegovom. — Bojim se da ću se probuditi i shvatiti da sam sve sanjala... Kaži mi da ne sanjam. ..

U njegovim očima je videla ljubav i shvatila odgovor pre nego što ga je izgovorio.

— Biću tu kad god se probudiš, gospođo Rajli. Imam nameru da potrošim ostatak života pokazujući samo to koliko te volim. . . ako mi daš pri licu.

Svi nesporazumi prošlost su iščezli zauvek i Adrijana se više ničeg nije plašila. Njegov glas bio je najlepša muzika dok

joj je kratkim poljupcima obasipao oči, usne, čitavo lice.— Pol... — promrmljala je sklapajući ruke oko njegovog vrata.— Molim?Nasmešila se opuštena, srećna i potpuno smirena posle ko zna

koliko vremena. Sve što joj je ikada bilo potrebno, bilo je tu.— Nikad nemoj da pomisliš da ti neću dati priliku!

K R A J By Voki