ВИСОКА СТРУКОВНА ШКОЛА ЗА ПРЕДУЗЕТНИШТВО

ЦАРИНКИ СИСТЕМ, МЕЂУНАРОДНА ШПЕДИЦИЈА И ТРАНСПОРТНО

ОСИГУРАЊЕ

Припремио: Мр. Душко Костић

Београд, 2008.

САДРЖАЈ

ДЕО I

ЦАРИНСКИ СИСТЕМ И ЦАРИНСКИ ПОСТУПАК

Глава I - ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И• ВРСТЕ ЦАРИНА

1. Појам царина.................................................................................................1 2.Улога и значај царина...................................................................................2 3.Врсте царина....................................................................................................3

3.1. Царине према правцу кретања робе. 3.1.1.Увозне царине. 3.1.2 Извозне царине. 3.1.3. Провозне или транзитне царине.

3.2. Царине према сврси којој служе. 3.2.1. Фискална или финансијска царина. 3.2.2. Економска или заштитна царина. 3.2.3. Социјално-политичка царина.

3.3. Царине према начину обрачуна. 3.3.1. Царине према вредности робе (царине ad valorem). 3.3.2. Специфичне царине. 3.3.3. Комбиноване или мешовите царине.

3.4. Царине према начину прописивања. 3.4.1. Аутономне царине. 3.4.2. Уговорне или конвенционалне царине. 3.4.3. Комбиноване или мешовите царине.

3.5. Царине према специфичном економско-политичком дејству. 3.5.1. Прохибитивне (забрањујуће) царине. 3.5.2. Ретрозивне (борбене или ратничке) царине. 3.5.3. Преференцијалне царине. 3.5.4. Диференцијалне царине. 3.5.5. Антидампиншке царине. 3.5.6. Компензаторне царине. .

4. Ефекти царина...........................................................................................14 4.1. Ефекти царина на увоз. 4.2. Ефекти царина на домаћу производњу. 4.3. Ефекти царина на понуду и на потражњу робе. 4.4. Ефекти царина на цене. 4.5. Кумулативно дејство царина. 4.6. Протекционистички (заштитни) ефекат царина. 4.7. Фискални ефекат царна. 4.8. Преваљивање царина. 4.9. Ефекат царина на потрошњу. 4.10. Ефекат царина на запосленост. 4.11. Платно-билансни ефекат царина. 4.12. Ефекат извозних царина и ефекат царина на извоз.

III

Глава II - ЦАРИНСКИ УПРАВНИ ПОСТУПАК

1. Појам и врсте царинског поступка.......................................................22 2.Извори царинског права..........................................................................24

2.1 Аутономно национално право. 2.1.1. Царински закон. 2.1.2. Закон о царинској тарифи. 2.1.3. Закон о слободним зонама. 2.1.4. Закон о спољно трговинском пословању. 2.1.5. Закон о девизном пословању. 2.1.6. Остали прописи.

2.2. Међународно право. 2.2.1. Билатерални споразуми. 2.2.2. Мултилатерални споразуми.

2.3. Међународни трговачки обичаји и узансе. 3.Право заступања у царинском поступку...............................................31 4. Обавештења о примени царинских прописа.......................................32 5. Вођење управног поступка......................................................................33

5.1.. Начела царинског управног поступка. 5.2. Надлежност у вођењу управног поступка. 5.3. Начин вођења управног поступка. 5.4. Доношење одлуке. 5.5. Жалбени поступак.

ГЛАВА III - ИНСТИТУТИ ЦАРИНСКОГ СИСТЕМА 1. Царински прелаз......................................................................................37 2. Царинско подручје...................................................................................39 3. Царински погранични појас...................................................................39 4. Царинска роба...........................................................................................40 5. Царинске повластице - ослобађање од плаћања увозних дажбина.41

5.1.Ослобађање од плаћања увозних дажбина за страна лица. 5.2. Ослобађање од плаћања увозних дажбина за физичка лица. 5.3. Ослобађање од плаћања увозних дажбина за правна и друга лица. 5.4. Роба на коју се не плаћају увозне дажбине.

6. Царински поступак у путном промету...................................................44 7. Царински надзор и контрола....................................................................46

7.1.Појам, сврха и значај. 7.2. Врсте царинског надзора.

8. Смештај царинске робе...............................................................................48 8.1.Царинско складиште. 8.2. Слободне зоне.

9. Исправе у царинском поступку..................................................................51 9.1. Царинске исправе.

9.1.1. Јединствена царинска исирава (ЈЦИ)

IV

9.1.2. Декларација о царинској вредности (ДЦВ) 9.1.3. Сажета декларација (СД) 9.1.4. Списак пошиљке (СП)

9.2. Комерцијалне и транспортне исправе 9.3. Остале исправе.

10. Царинска вредност робе.............................................................................56 11. Порекло робе.................................................................................................58

11.1. Непреференцијално порекло 11.2. Преференцијално порекло

Глава IV - ЦАРИНСКИ ДОЗВОЉЕНО ПОСТУПАЊЕ СА РОБОМ 1. Улазак робе у царинско подручје...............................................................60 2 Стављање робе у царински поступак.........................................................61 3 Стављање робе у слободан промет..............................................................63

3.1. Поступак царињења робе у увозу. 3.1.1. Пријем ЈЦИ и других прописаних исирава. 3.1.2. Преглед робе. 3.1.3. Обрачун царине и других увозних дажбина. 3.1.4. Наплата царине и других увозних дажбина

4. Посебни царински поступци........................................................................68 4.1. Транзит робе. 4.2. Царинско складиштење робе. 4.3. Активно оплемењивање робе. 4.4. Прерада робе под царинском контролом. 4.5. Привремени увоз робе. 4.6. Пасивно оплемењивање робе. 4.7. Извоз робе.

5. Други облици царински дозвољеног поступања или употребе робе.....74 5.1. Уношење робе у слободну зону. 5.2. Поновни извоз, уништење или уступање робе у корист државе

Глава V МЕЂУНАРОДНА ЦАРИНСКА САРАДЊА И ЦАРИНСКИ СПОРАЗУМИ 1. Мултилатерална царинска сарадња и царински споразуми...................76 2.Општи споразум о царинама и трговини (ГАТТ).......................................77 3. Светска трговинска организација (СТО)....................................................78

3.1. Србија и светска трговинска организација (СТО) 3.2. Пасивна и активна заштитна политика Србије као предуслов уласка у СТО

4. Царински систем Европске Уније.................................................................83 4.1. Царински закон Европске Уније и његови институти

5. Светска царинска организација (WCO)......................................................84 6. Билатерални (двострани) царински споразуми.........................................85

Глава VI - ПОВРЕДА ЦАРИНСКИХ ПРОПИСА 1. Царински деликти...........................................................................................87

V

2. Врсте царинских деликата..........................................................................89 2.1. Кривична дела кријумчарења 2.2. Царински прекршаји

2.2.1. Казне за теже царинске прекршаје. 2.2.2. Казне за лакше царинске прекршаје.

3. Заштитне и друге мере.................................................................................96 4. Органи за вођење прекршајног поступка................................................97

ДЕО II

МЕЂУНАРОДНА ШПЕДИЦИЈА Глава I - МЕСТО ШПЕДИЦИЈЕ У СИСТЕМУ СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ 1. Настанак и развој међународне шпедиције.............................................99 2. Развој међународне шпедиције у нашој земљи.....................................100 3. Појам међународне шпедиције.................................................................101 4. Однос међународне шпедиције и спољне трговине..............................102 5. Однос међународне шпедиције и међународног транспорта..............103 6. Однос међународне шпедиције и осталих учесника у транспорту....103 7. Значај међународне шпедиције................................................................104 8. Правна регулатива међународне шпедиције.........................................104 Глава II - ПОСЛОВИ И ПРЕДРАДЊЕ ШПЕДИТЕРСКОГ ПОСЛА 1. Послови међународне шпедиције............................................................106

1.1. Основни шпедитерски послови. 1.1.1.Консултативни послови. 1.1.2. Пројектни послови. 1.1.3 Оперативни послови. 1.1.4 Контролни послови. 1.1.5. Информативни послови.

2. Предрадње шпедитерског посла...............................................................109 2.1. Дефинисање извозно-увозног статуса робе. 2.2. Шпедитерска преткалкулација. 2.3. Анализа елемената будућег купопродајног уговора.

2.3.1. Уговарање транспортне клаузуле. 2.3.2. Документи који служе као доказ о испоруци робе. 2.3.3. Уговарање транспортног паковања. 2.3.4. Уговарање динамике испоруке.

2.4. Калкулација транспортних трошкова. 2.5. Шпедитерска понуда. 2.6. Закључење уговора о шпедицији.

2.6.1. Обавезе шпедитера из уговора о шпедицији. 2.6.2. Одговорност шпедитера из уговора о шпедицији. 2.6.3. Права шпедитера из уговора о шпедицији.

VI

Глава III - ИЗВРШЕЊЕ ШПЕДИТЕРСКИХ ПОСЛОВА ИЗВОЗА, УВОЗА И СПЕЦИЈАЛНИ ШПЕДИТЕРСКИ ПОСЛОВИ

1. Извршење шпедитерског посла извоза......................................................117

1.1. Пријем диспозиције од комитента 1.2. Отварање предмета 1.3. Закључење уговора о превозу 1.4. Пријем робе ради отпреме. 1.5. Организација инспекцијских прегледа робе 1.6. Закључење уговора о осигурању 1.7. Организација извозног царињења робе. 1.8. Авизирање пошиљке. 1.9. Праћење извршења транспорта 1.10. Полагање рачуна комитенту 1.11. Наплата трошкова и закључење предмета

2. Извршење шпедитерског посла увоза...........................................................121 2.1. Пријем диспозиције. 2.2.Отварање предмета. 2.3. Опозив робе. 2.4. Закључење уговора о превозу. 2.5. Организација успутног претовара и складиштења. 2.6. Праћење извршења транспорта. 2.7. Организација инспекцијских прегледа робе. 2.8. Организација увозног царињења робе. 2.9. Предаја робе примаоцу. 2.10. Полагање рачуна комитенту. 2.11. Наплата трошкова и закључење предмета.

3. Специјални шпедитерси послови..................................................................125 3.1. Организација збирног транспорта. 3.2. Паковање и маркација робе. 3.3. Вагање и сортирање робе. 3.4. Узорковање робе. 3.5. Долеђивање робе. 3.6. Храњење и појење живих животиња. 3.7. Контрола квалитета и квантитета робе. 3.8. Издавање FIАТА докумената. 3.9. Издавање гарантних писама. 3.10. Заступање комитента. 3.11. Кредитирање комитента. 3.12. Саобраћајно-агенцијски послови. 3.13. Сајамски послови. 3.14. Консигнациони послови. 3.15. Лизинг послови.

VII

ДЕО III

ТРАНСПОРТНО ОСИГУРАЊЕ 1. Појам, елементи, субјекти, документи и врсте осигурања.......................133

1.1. Појам осигурања. 1.2. Елементи осигурања.

1.2.1. Ризици. 1.2.2. Премија осигурања. 1.2.3. Накнада из осигурања.

1.3. Субјекти осигурања. 1.4. Документи осигурања.

1.4.1. Полиса осигурања. 1.4.2. Лист покрића. 1.4.3. Сертификат осигурања. 1.4.4. Потврда о склопљеном осигурању.

1.5. Врсте осигурања. 2. Осигурање робе у међународном транспорту..............................................139

2.1. Појам транспортног осигурања. 2.2. Значај карго осигурања. 2.3. Начела транспортног осигурања. 2.4. Развој транспортног осигурања и значај Лојда. 2.5. Врсте карго осигурања. 2.6. Ризици у међународном карго осигурању.

2.6.1. Основни ризици. 2.6.2. Допунски ризици. 2.6.3. Осигурање против свих ризика. 2.6.4. Ризици који нису ванредни спољни догађаји. 2.6.5. Ризици штете из било ког разлога. 2.6.6. Ратни и политички ризици.

2.7. Штете у карго осигурању. 2.8. Уговор о осигурању робе у међународном транспорту.

2.8.1. Закључење уговора о осигурању робе у међународном транспорту. 2.8.2. Дужности уговарача осигурања и осигураника.

2.8.3. Дужности осигураника код наступа осигураног случаја. 2.8.4. Накнада штете као дужност осигуравача

2.9. Франшиза. 3. Реосигурање........................................................................................................151

3.1. Појам реосигурања. 3.2. Уговор о реосигурању. 3.3. Врсте уговора о реосигурању. 3.4. Основни типови уговора о реосигурању.

4. Осигуравајуће организације код нас и у свету............................................153 4.1. Осигуравајуће организације у Србији. 4.2. Осигуравајуће организације у свету.

Литература.............................................................................................................156

VIII

ДЕО I

ЦАРИНСКИ СИСТЕМ И ЦАРИНСКИ ПОСТУПАК

1

Глава I

ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И• ВРСТЕ ЦАРИНА

1. Појам царина. 2.Улога и значај царина. 3.Врсте царина. 3.1. Царине према правцу кретања робе. 3.1.1.Увозне царине. 3.1.2 Извозне царине. 3.1.3. Провозне или транзитне царине. 3.2. Царине према сврси којој служе. 3.2.1. Фискална или финансијска царина. 3.2.2. Економска или заштитна царина. 3.2.3. Социјално-политичка царина. 3.3. Царине према начину обрачуна. 3.3.1. Царине према вредности робе (царине ad valorem). 3.3.2. Специфичне царине. 3.3.3. Комбиноване или мешовите царине. 3.4. Царине према начину прописивања. 3.4.1. Аутономне царине. 3.4.2. Уговорне или конвенционалне царине. 3.4.3. Комбиноване или мешовите царине. 3.5. Царине према специфичном економско-политичком дејству. 3.5.1. Прохибитивне (забрањујуће) царине. 3.5.2. Ретрозивне (борбене или ратничке) царине. 3.5.3. Преференцијалне царине. 3.5.4. Диференцијалне царине. 3.5.5. Антидампиншке царине. 3.5.6. Компензаторне царине. .4. Ефекти царина. 4.1. Ефекти царина на увоз. 4.2. Ефекти царина на домаћу производњу. 4.3. Ефекти царина на понуду и на потражњу робе. 4.4. Ефекти царина на цене. 4.5. Кумулативно дејство царина. 4.6. Протекционистички (заштитни) ефекат царина. 4.7. Фискални ефекат царна. 4.8. Преваљивање царина. 4.9. Ефекат царина на потрошњу. 4.10. Ефекат царина на запосленост. 4.11. Платно-билансни ефекат царина. 4.12. Ефекат извозних царина и ефекат царина на извоз. 1. ПОЈАМ ЦАРИНА

Царина у модерном значењу је дажбина (посредни порез) која се наплаћује, најчешће на увозну робу у виду одређеног новчаног износа, а по царинским стопама утврђеним у Царинској тарифи, било у циљу заштите домаће привреде, било из фискалних, социјалних или других разлога.

Правило је, дакле, да се царина наплаћује на робу као дажбина, и то најчешће на робу која се увози у подручје одређене државе. Али од овог правила има и одступања, па у неким земаљама постоји и царина која се наплаћује на робу која се извози из земље. Извозне царине најчешће се уводе из социјалних разлога. На пример, наплата таквих царина у Индији уведена је на житарице, чај и неке друге прехрамбене артикле како би се спречио извоз тих роба. На тај начин се путем царина омогућава задржавање на индијском тржишту производа потребних за прехрањивање домаћег становништва. Из тих разлога овакве, извозне царине називају се и социјалним царинама.

Извозне царине се ретко срећу и њихова примена нема већи значај ни перспективу. Извозне царине дестимулишу извоз јер се роба плаћањем царина и при извозу и при увозу два пута терети - једном у земљи извоза, а други пут у земљи увоза. На тај начин роба која је царињена два пута постаје далеко скупља и тешко налази свога купца. Јер, царину у земљи увоза, увек сноси купац.

Према царинском закону СР Југославије из 1992. године (са низом измена и допуна) плаћању царине не подлеже роба која се извози, износи или шаље из царинског подручја

2

Југославије, ако у Царинској тарифи није другачије одређено. Закон о царинској тарифи из 1997. године, у свом нормативном делу, не прописује наплату извозних, већ само увозних царина. То је разумљиво будући да је наша привреда оријентисана на извоз робе и да царинским инструментима треба да поспеши и стимулише извоз повраћајима царина (drawback), повраћајима других увозних дажбина, слободним зонама и др., а не да наплатом извозних царина потпуно дестимулише извоз. Извоз и продаја наше робе у иностранству су неопходни за побољашање платног биланса наше земље и за обезбеђивање већег девизног прилива, развоја домаће производње, веће домаће упослености и др.

Према важећем царинском закону наше земље постоји могућност увођења извозних царина и у наш царински систем, под условом да их изричито предвиди Закон о царинској тарифи. Важећа царинска тарифа Србије у садашњем моменту уопште не предвиђа, наплату извозних царина. До тога сигурно ни у перспективи неће доћи. Јер, основни циљ наше привреде је константно повећавање извоза, а тиме и побољшање платног биланса земље, односно обезбеђивање већег девизног прилива.

Провозне (транзитне) царине данас не наплаћује већина земаља у свету. Оне су на међународном плану укинуте још 1921. године Барселонском конвенцијом о слободи транзита, коју су ратификовале (прихватиле) многе државе. Корисно је, свакако, што на међународном плану не постоје провозне царине јер би оне негативно деловале на отворену међународну робну размену. То је непојмљиво у данашњим условима отворених робних размена које су прокламоване GАТТ-ом, односно GАТТ-овом „наследницом” Светском трговинском организацијом.

Историјски гледано, термин царина означава врсту дажбине која се некада и код нас наплаћивала на робу (било при увозу, извозу или провозу) и која је била приход владара, феудалца, односно цара, па отуда, по неким ауторима, и добија назив „царина” јер је означавала дажбину која се наплаћивала за цара.

2. УЛОГА И ЗНАЧАЈ ЦАРИНА

Савремена царина, има улогу, пре свега, да заштити домаћу производњу и да јој омогући адекватнији и успешнији развој. Јер наплатом царине, роба која се увози у царинско подручје једне државе постаје мање конкурентна на тржишту земље увоза. Домаћи купац је мотивисан, врло често, да се определи за куповину домаће робе, под условом да је она приближног квалитета, или чак и мало лошија од иностране робе на коју је наплаћена царина. Домаћа роба не само што је јефтинија у односу на инострану него је често за њу обезбеђен адекватнији и бржи сервис, а некада се може купити на кредит.

Са наплатом увозне царине, инострана роба постаје скупља за износ наплаћене царине. Она је, поред тога, скупља и за износ трошкова који увозну робу терете од места испоруке до места увоза (трошкови превоза, осигурања, складиштења, провизије и др.). Али, и поред тога све државе у свету и даље имају инструмент царина као снажно економско средство за заштиту своје производње. То је и примарна улога савремених царина. Међутим, савремена царина има и секундарну улогу, она представља и значајан извор прихода државе и њеног буџета. Раније је, овај однос био обрнут, па је примарна улога царине била фискална, а секундарна - заштита домаће производње. И данас је тако у неким државама, азијског и афричког континента, код којих су стопе у царинској тарифи енормно високе и крећу се у распонима од 150 до 300% (на пример, Судан, Арапска

3

Република Сирија, Мароко и неке друге), па чак и у неким државама америчког континента (Бразил, Перу, Колумбија, Боливија), где увозне царинске стопе прелазе проценат од 100%.

Са даљим развојем међународне привредне сарадње, и посебно Светске трговинске организације, царина ће све више добијати улогу регулатора заштите домаће производње, а све мање имати фискалну улогу.

Некада је царина имала, пре свега, фискалну улогу и служила је за повећање владаревих и државних прихода. Наплаћивана је при промету робе, првобитно при преласку кроз подручје владара (феудалца), односно цара, а касније и у оквиру једне државе. Тек касније, је царина примила савремени облик дажбине која терети робу при промету између држава, а не у оквиру једне државе, и то не само из фискалних него и из заштитних разлога.

Улога царина се, гледано историјски, мењала. Тако је између XVI и XVIII века царина била један од основних инструмената заштите домаће производње. Циљ је био да се развија и повећава домаћа производња, да се упосли домаћа радна снага и да се ограничи увоз (период меркантилизма). У овом периоду долази не само до повећања производње него и до повећања међународне трговине. Ниво царине и царинске заштите се повећавао до те мере да онемогућава увоз робе, али се, истовремено, мерама премирања и субвенцијама настојао поспешити извоз.

У првој половини XIX века у Енглеској је уведен систем слободне трговине, мада се први зачеци либерализма јављају у Француској. Смисао либерализма је међународна размена без икаквих ограничавања, тј. слободна међународна трговина. Концепција либерализма доживела је кулминацију у периоду 1823-1827. године, када су смањиване царине које су прелазиле 30% од вредности робе. Период либерализма у спољнотрговинској размени замењен је периодом протекционизма, чији је циљ да се одређеним заштитним механизмима и царинама створе бољи услови за развој домаће производње и уклоне штетне последице слободне трговине. Повећањем царина настојао се омогућити развој домаће производње и остварити већа запосленост. То је у то време, доводило до смањења увоза и развоја домаће производње.

После Другог светског рата јача улога царине као економског инструмента заштите домаће привреде. Данас смо сведоци да царина има посебну улогу и значај у заштити домаће привреде од иностране конкуренције (при увозу робе), али се у исто време у многим царинским системима траже одговарајућа решења да царина има и стимулативну улогу при извозу робе (на пример, повраћај царине на увозну робу који се уграђује у домаћу робу ради извоза - drawback, преференцијалне царине, које треба да поспеше робну размену и извоз; слободне зоне, које такође треба да буду експортно оријентисане и др.). 3. ВРСТЕ ЦАРИНА

Данас у царинским системима многих земаља постоје различите врсте (облици) царина. Царине се могу класификовати према следећим критеријумима:

1) правцу кретања робе - на увозне, извозне и провозне; 2) сврси којој служе - на фискалне, економске или заштитне и социјално- политичке; 3) начину обрачуна - на царине према вредности, специфичне и комбиноване; 4) начину прописивања - на аутономне, конвенционалне (уговорне) и комбиноване и

4

5) специфичном економско-политичком дејству - на прохибитивне (забрањујуће), реторзивне (борбене), преференцијалне (повлашћујуће), диференцијалне, антидампиншке и компензаторне.

5

3.1. Царине према правцу кретања робе.

Према правцу кретања робе, царине могу бити: увозне, извозне и провозне. 3.1.1.Увозне царине се наплаћују при увозу робе у одређену државу (царинско подручје). Данас се сматра да све савремене државе имају ову врсту царине. Увозна царина може да има различите сврхе и мотиве наплате. У неким царинским системима царина се наплаћује у циљу заштите, у другим у циљу убирања прихода (значи царина је фискалног карактера), у трећим - у циљу забране (прохибиције) увоза и сл. Међутим, за увозну царину је битно да се наплаћује при увозу роба, без обзира из којих се разлога и побуда наплаћује (да ли ради заштите домаће производње, пуњења буџета и др.). 3.1.2 Извозне царине. данас представљају реткост и неке државе их у свој царински систем заводе из чисто финансијских (фискалних) или социјално-политичких разлога. Оне су данас непожељне, јер спутавају међународну робну размену, односно извоз домаће робе на инострана тржишта. Дакле, извозне царине би биле дестимулативне за извоз, па их већина земаља нема у свом царинском систему. Ове царине има, на пример, Индија на житарице, чај и друге животне намирнице, како би их задржала на властитом тржишту за прехрањивање домаћег становништва. Међутим, извозна царина се може увести и из чисто монополистичких и фискалних разлога, као што је то учино Чиле за шалитру.

У нашем царинском систему извозне царине су постојале од 1919. године па све до Другог светског рата. Данас их нема, мада Царински закон оставља теоретску могућност да се извозне царине могу увести и у наш царински систем, под условом да су предвиђене у Закону о царинској тарифи. Међутим, Закон о царинској тарифи не предвиђа наплату извозних царина за било коју робу, што значи да је наша привреда извозно оријентисана и да царина не може и не сме да буде брана и сметња извозу. Насупрот томе, царина треба да буде у функцији извоза и да својим решењима (повраћајима царина, преференцијалним царинама и др.) поспеши извоз. 3.1.3. Провозне или транзитне царине. савремене државе су укинуле још 1921. године усвајањем Барселонске конвенције о слободи транзита, јер су директна брана међународним привредним општењима и разменама робе, будући да би се роба непотребно теретила царинама у транзиту (провозу) преко одређених царинских подручја. 3.2. Царине према сврси којој служе.

У вези са овом поделом постоје фискалне или финансијске, економске или заштитне и социјално-политичке царине. 3.2.1. Фискална или финансијска царина. се уводи ради повећања прихода државе (фискуса) паје због тога и добила назив фискална, односно финансијска царина. Царина је у почетку имала искључиво фискални карактер, а од доба меркантилизма се уводи из економско-заштитних и социјално-политичких циљева.

Данас царина нема примарно фискални циљ, јер се она уводи пре свега, из економских или заштитних разлога. Међутим, и савремена царина, поред примарног циља - заштите домаће производње, има и секундарни ефекат - представља значајан извор прихода државе. С друге стране, иако је модерна царина, пре свега, заштитна, тј. иако су и у целини

6

у одређеној држави царинска тарифа и стопе у царинској тарифи заштитног карактера, она у појединим сегментима исте царинске тарифе, за одређене производе, може бити и фискална. Тако, на пример, ако би нека северно-европска држава увела царину на јужно воће, кафу и сл., то би представљало фискалну царину јер она у том случају не би, имала карактер заштите домаће производње, будући да не би штитила ниједног постојећег, као ни потенцијалног домаћег произвођача.

Исто тако, ако би, на пример, наша земља увела царину на авионе и остале ваздухоплове неоперативне масе преко 15.000 kg. (у овом моменту у Царинској тарифи наше земље није предвиђена наплата царине на њих), она би у том случају имала карактер фискалне царине. Значи наплата царине на такве авионе и ваздухоплове код нас не би имала карактер заштитне царине, јер у земљи не постоје произвођачи таквих авиона и ваздухоплова, а нити ће их, с обзиром на наше економске потенцијале, у блиској перспективи и бити. За друге, мање авионе и ваздухоплове постоји и код нас заштитна царина и на тај начин се штити домаћа производња, на пример, „Утва” из Панчева, која је произвођач мањих авиона и ваздухоплова.

Међутим, царина на робу која се тренутно не производи у земљи, али се у блиској перспективи очекује производња такве или сличне робе (на пример, производња компјутера и сл.), представљала би не фискалну, већ заштитну царину. У том случају, царина би штитила потенцијалног произвођача у тој држави и стварала му услове за производњу и развој. Дакле, ако се одређена роба и не производи у некој држави, али је извесно да ће се у скорој будућности производити, царина би имала заштитни карактер. Насупрот томе, ако се нека роба у одређеној земљи не може производити ни у блиској перспективи (а ни у моменту увоза се та или слична роба не производи у земљи), царина би имала фискални или финансијски карактер.

3.2.2. Економска или заштитна царина, штити домаћу производњу од иностране конкуренције. У том случају увозна царина повећава цену иностраног производа за износ плаћене царине и тако смањује конкурентност иностраног производа на домаћем тржишту. На тај начин, спречава се увећана продаја иностраних производа на домаћем тржишту. Домаћи купац се све више оријентише на куповину домаћих производа (под условом да су истог или сличног квалитета као страни производ), јер су јефтинији и често их прате одређене погодности (рецимо, куповина на кредит, боља снабдевеност резервним деловима, адекватан сервис и сл.).

Државе које у свом царинском систему имају заштитну царину морају да воде рачуна да царинске стопе у царинској тарифи буду тако одређене да домаћа производња „трпи” разумну конкуренцију а да царина не „затвори врата увозу”. Дакле, заштитне царинске стопе не смеју бити ни сувише високе (па да царина забрањује увоз или га у знатној мери спречава), јер би у том случају домаћа производња постала аутархична и изолована. Не смеју, међутим да буду ни сувише ниско одређене, па да домаћа производња трпи сувише велику инострану конкуренцију и да се инострана роба масовно увози, а да домаћи произвођач своје производе не може да пласира на домаћем тржишту баш због претераног увоза иностране робе и ниских царинских стопа. То би било непожељно, јер би домаћи произвођач производио робу која не би могла да нађе купца. Роба би се, у том случају, лагеровала у складиштима и магацинима, морално рабатила и не би било проширене репродукције, што би било непожељно по домаћу производњу. То значи да царинске стопе у царинској тарифи за сваки конкретан производ морају да буду тако предвиђене да

7

омогућавају увоз иностране робе и стварају разумну конкуренцију иностраних технологија на домаћем тржишту, што доводи до даљег развоја домаће производње. При томе треба бити опрезан, јер једна држава, па тако ни наша, не сме отићи у другу крајност и сувише либерализовати заштиту домаће привреде. Последице би у том случају биле погубне за развој домаће привреде јер би се при ниским царинским стопама претерано увозила инострана јефтинија и конкурентнија роба, а то би довело до стагнације развоја домаће производње.

Дакле, заштитна царина у царинској тарифи мора да буде одређена на реалним основама, имајући у виду потребе и развој домаће производње, али и потребе за увозом и разумном конкуренцијом иностраних производа на домаћем тржишту. При томе домаћа привреда треба да има разумну конкуренцију иностраних технологија.

Заштитна или економска царина треба да има и „васпитну” улогу за домаћу производњу. Творац „васпитне” улоге царина био је Фридрих Лист који је у свом делу Das Nationale Sistem der Politischen Ekonomie (1840. године) презентирао теорију заштитне и васпитне улоге царина. Заштитна или економска царина своју „васпитну улогу” треба да има све док постоји држава, јер се не може говорити о тренутном процесу васпитавања домаће привреде. То је трајан процес, јер човеков ум стално усавршава производњу, изналази нова техничко-технолошка решења, и то ће тако трајати док је човека и државе. Дакле, „васпитавање” домаће производње није тренутна мера, већ трајан процес и васпитна царина при том процесу треба да се смањује са развојем производње, али не и да се укида. То смањивање заштитне, односно васпитне царине са развојем домаће производње могуће је јер су развијена привреда и њени савремени техничко-технолошки производи у ситуацији да се конкурентно „носе” са такође савременим производима из иностранства и уз плаћање мање увозне царине. Да поменемо пример Јапана, који се стално „васпитава” у домаћој производњи (стално је усавршава, изналази нова техничко-технолошка решења и унапређује своје производе, како у погледу квалитета, тако и у погледу дизајна и сл.), а да при томе прилагођава и царинску заштиту, односно смањује ниво царинске заштите у царинској тарифи, јер се његови квалитетни производи, и без високих царинских стопа, одупиру иностраној конкуренцији.

Дакле, заштитна или економска царина треба да се смањује са развојем домаће производње. Значи да она није константна и прописана у царинској тарифи за сва времена, већ да се мења и прилагођава потребама заштите у одређеном времену. Заштитна царина није само привремена мера, већ један дугорочан концепт и константан инструмент заштите домаће привреде. Међутим, сматра се да ниво царинске заштите у почетној фази развоја домаће индустрије треба да се креће у распону царинских стопа између 40-60% од вредности робе, а касније, са развојем домаће производње, и у нижем распону.

Вођење заштитне царинске политике и њена конкретизација у царинској тарифи сваке земље је врло осетљиво питање и држава која води царинску политику мора бити посебно обазрива при конкретизацији заштитне царинске политике у царинским тарифама. Та обазривост би се огледала, пре свега, у томе да зацртана царинска политика у царинским тарифама не сме да буде ни сувише висока - да спречава увоз робе, путем зацртаних високих царинских стопа, као ни обрнуто - да царинске стопе буду сувише ниске и да се увоз сувише либерализује, не водећи рачуна о развоју домаће производње. Решења треба тражити у средњем приступу да царине у погледу нивоа буду реално одмерене, тј. да не буду ни претерано високе ни претерано ниске, али да буду тако постављене да омогућавају разумну конкуренцију и разуман увоз иностране робе.

8

Неки сматрају да разлика између заштитних и фискалних царина није „оштра”. Међутим, разлике и ефекти које испољавају фискалне и заштитне царине сасвим су јасно раздвојене и разлика је прилично оштра. Јер, код фискалних царина примарни циљ је убирање прихода, а код заштитних царина заштита домаће производње. Свакако да ту постоје и одређени споредни ефекти: да заштитна царина - путем прикупљања новчаних средстава у буџет државе, као и фискална царина, може да буде и финансијског карактера, као и обратно, да у неким сегментима и фискална царина може да буде заштитног карактера за домаћу производњу. 3.2.3. Социјално-политичка царина дразумева царину која се уводи из социјалних и политичких разлога и ту се углавном ради о извозној царини која се односи на одређене производе, на пример, на животне намирнице које су намењене широкој потрошњи у циљу заштите домаћег становништва. Слично је било и са извозом житарица у другој половини XIX века, када су и неке европске земаље уводиле извозне царине. Али, интервентним увозом жита из САД на европско тржиште пред Први светски рат, ова царина је потпуно изгубила свој карактер. 3.3. Царине према начину обрачуна.

Према овом критеријуму, царине се деле на: царине према вредности, специфичне и комбиноване или мешовите царине. Овакву класификацију царина не усвајају сви аутори. Према начину обрачуна царине се деле с обзиром на начин царињења или с обзиром на основицу која служи за наплату, при чему се задржава иста подела царина. Међутим, све ове поделе своде се на класификовање царина према начину обрачуна и наплате, јер се и царине према начину обрачуна углавном своде на ову класификацију. 3.3.1. Царине према вредности робе (царине ad valorem) сматрају се савременим обликом царина и већина држава их има у својим царинским системима. Добра страна царине према вредности је што ефикасно штити домаћу производњу, јер најчешће оптерећује робу у одређеном проценту њене вредности. Тако ону робу која је мање вредна, тј. јефтинија, мање терети у односу на робу која је вреднија и скупља. Неки то сматрају и лошом страном царина ad valorem јер оне често спречавају увоз модернијих и скупљих роба. Код ње је позитивно што за критеријум оптерећивања робе узима њену вредност, а што се одражава и на адекватну заштиту домаће производње. Стога се може говорити о извесној вези између заштитних (економских) царина и царина од вредности.

Царине од вредности су махом заштитне, мада могу бити и фискалне. Фискалне су када је проценат оптерећења или износ царине који се наплаћује по вредности далеко изнад онога што је потребно за заштиту домаће производње (на пример, царинске стопе од преко 200% на вредност увезене робе).

Добра страна царине од вредности јесте и у томе што у време инфлаторних кретања на светском тржишту, сразмерно повећава цену увозне робе (за износ наплаћене царине) и тиме боље штити домаћу производњу. Међутим, има аутора који истичу да је то и рђава страна царина ad valorem пошто се инострана инфлација увозом преноси и на домаће тржиште, па се повећање цена на иностраном тржишту, уз повећање износа царина у земљи увоза, аутоматски одражава и на повећање цена, на домаћем тржишту. Тада се може говорити и о „увозној инфлацији”.

9

Царина од вредности, и поред изнетих негативних својстава (преношења и повећавања иностраних цена на домаћем тржишту, тј. дестимулације увоза савремених производа, потешкоћа у вези са реалним утврђивањем вредности робе при увозу и формирања реалне царинске основице и сл.) опште је прихваћена у неком броју земаља у свету, баш ради адекватне заштите домаће производње.

Код царина ad valorem је најзначајније питање адекватног утврђивања царинске вредности робе која се увози, тј. да ли је и вредност робе тачно исказана у фактури, као исправи која прати робу. Врло често се дешава да и увозници и царински обвезници настоје да избегну адекватно плаћање царине путем нетачног декларисања вредности увезене робе и прибављања лажних фактура. Питању нетачног декларисања вредности увезене робе велики број царинских администрација у свету поклања посебну пажњу, и то на више начина, на пример, у својим царинским законодавствима предвиђају оштре санкције за прекршиоце који нетачно декларишу вредност царинске робе која се увози.

Постоје два интереса, и то опречна, у вези са утврђивањем царинске вредности робе и њеног декларисања у царинским документима:

а) интерес царинских органа држава увозница, који желе и настоје да се обрачун и наплата царина изврши на тачно утврђену реалну вредност робе, како би се тиме спровела и одговарајућа царинска заштита и

б) интерес увозника, царинског обвезника, који жели да плати што мањи износ увозне царине и због чега врло често незаконитим радњама и нетачним приказивањем вредности робе настоји да умањи царинску основицу и на тај начин избегне, односно делимично избегне плаћање увозних царина. Ова два супротна интереса „помирио” је закон земље увознице, који је предвидео под којим условима треба да се обрачунава царина од вредности.

Да би се обезбедила адекватна наплата царина од вредности, у многим царинским системима се предвиђа да се, поред контроле царинских органа, приликом царињења робе и утврђивања њене вредности спроведе и накнадна (постериорна) контрола, која, најчешће, обезбеђује право царинским органима да изврше накнадни преглед робе и провере исправност царинске вредности оцарињене робе, као и да изврше преглед документације у вези са оцарињеном робом, преглед пословних књига предузећа и сл. Ово вођење накнадне контроле од стране царинских органа и констатовање одговарајућих неисправности у вези са царињењем робе и утврђеном царинском вредношћу, односно царинском основицом, може да доведе и до одговарајућег казненог поступка и кажњавања делинквената. 3.3.2. Специфичне царине представљају облик царина у царинском систему једне земље када се не наплаћују на царинску основицу, односно вредност, већ се обрачунавају и наплаћују по јединици мере, на пример, по комаду, литру, метру, кубном метру, килограму и сл.

Систем наплате специфичних царина има добре стране, као што су: 1) смањује се могућност злоупотреба царинских обвезника у вези са царињењем робе,

као што је то случај при царињењу роба према вредности (јер нема испостављања лажних фактура);

2) држава са сигурношћу рачуна на унапред утврђени приход од царина и тај приход не зависи од кретања цена на страним тржиштима, већ од јединица увезене робе и

10

3) оне представљају стабилност царинских стопа и осигуравају безбедну и еластичну заштиту, па се заштита може повећавати и смањивати.

Специфичне царине имају и одређене слабости, као што су: 1) неравномерно оптерећују робу, тако да се може догодити да нека скупља роба буде

оптерећена мањим износом царине и обратно, да мање вредна и роба слабијег квалитета буде оптерећена већим износом царине;

2) начин наплате је компликованији и захтева обучене кадрове, јер на пример, свака фаза оплемењавања робе утиче на износ царине, и

3) специфичне царине не осигуравају стабилност цена у земљи увоза. Оне обезбеђују сатилност царинских стопа.Тако се може догодити да при расту цена специфичне царине изгубе заштитни карактер. 3.3.3. Комбиноване или мешовите царине у теорији се називају и покретним царинама и представљају посебан вид комбиновања царина према вредности и специфичних царина. Тако постоје три начина комбиновања царина према вредности и специфичних царина:

а) у царинској тарифи је за неке производе предвиђена наплата царине по јединици мере (специфична царина), а за друге производе - царина према вредности;

б) у царинским тарифама за поједине врсте робе предвиђа се наплата царина и по јединици мере и према вредности, и

в) царина се у Царинској тарифи за неке производе наплаћује према вредности, а према предвиђеној стопи, тако да наплаћена царина не може бити мања од специфичне царине, јер би се у том случају наплатила специфична царина. У случају да је царина од вредности већа од специфичне царине, само би се она и обрачунавала на увозну робу 3.4. Царине према начину прописивања.

Према начину прописивања, царине могу бити: - аутономне, - уговорне или конвенционалне и - комбиноване.

3.4.1. Аутономне царине су облик царине коју једна држава заводи самостално, аутономно и независно од међународних норми снагом свог суверенитета. Таква царина се, без икаквих посебних ограничења, може мењати, смањивати или повећавати, односно укинути. Царине су све до половине XIX века биле прописиване искључиво по овом основу. Али, од половине XIX века јављају се све више царине које се доносе на бази сагласности две или више држава и тада почињу деловати уговорне или конвенционалне царине. 3.4.2. Уговорне или конвенционалне царине се прописују на бази двостраних или вишестраних споразума, тј. конвенција између две или више држава. Тако је, на пример, Римским уговором о оснивању Европске економске заједнице, прописано стварање царинске уније између држава чланица са постепеним снижењем царинских стопа, све до потпуног укидања царине између земаља чланица Европске економске заједнице. То се и остварило и Европска економска заједница је прерасла у царинску унију - са потпуним укидањем царина при промету роба између земаља чланица Уније. Међутим, ЕУ има

11

заједничку царинску тарифу према трећим земљама, што је пример уговорне или конвенционалне царине.

Заједничка царинска тарифа ЕУ је адвалорна и двоколона, са посебним царинским оптерећењем и стопама царине према трећим земљама (уобичајеним и преференцираним царинским стопама, са оним земљама које су закључиле посебан аранжман са овом унијом). Та царинска тарифа је првобитно била израђена на бази Бриселске номенклатуре, а касније према Хармонизованој номенклатури, па сада има 21 одељак и 97 глава, сређених према пореклу робе и степену обраде, односно дораде. Јединствена царинска тарифа земаља тадашње Европске економске заједнице ступила је на снагу средином 1968. године, од када су укинуте царинe између држава те интеграције, а за робу изван земаља интеграције уведене су заједничке царине. То је плод потписаног уговора о оснивању Европске економске заједнице. У другом делу истог уговора, уз остварење царинске уније, предвиђено је увођење слободног промета робе и постепено троетапно снижавање царина до њиховог потпуног укидања у промету робе између држава чланица ове интеграције, што је и остварено. Дакле, царинска тарифа Европске економске заједнице, односно сада Европске Уније (ЕУ) представља облик конвенционалне или уговорне царине коју су државе чланице ове интеграције прихватиле и оне тако делују према трећим државама, односно при увозу робе из трећих држава.

Слична ситуација са уговорним или конвенционалним царинама постоји и у земљама чланицама ЕFТА. Тако су увозне царине укинуте у трговини између земаља чланица ЕFТА.

Посебан облик конвенционалних царина предвиђао је и GАТТ (Општи споразум о царинама и трговини), а сада и Светска трговинска организација (СТО) путем клаузуле највећег повлашћења. Том клаузулом предвиђа се могућност да се царинска снижења и смањења плаћања царине која су дата једној држави GАТТ-а, односно СТО, аутоматски проширују и на друге државе чланице GАТТ-а, односно СТО.

Може се рећи, да уговорне или конвенционалне царине представљају врло користан облик царина, јер се помоћу њих врло често поспешује трговинска и робна размена између држава које уговарају такав облик царина. Оне су најчешће у интересу држава које такву царину уговарају, а циљ је да се премосте царинске препреке и унапреди робна размена између држава уговорница. Могу се сматрати једним од савремених облика царина по начину прописивања. 3.4.3. Комбиноване или мешовите царине. првдстављају комбинацију аутономних и уговорних царина. То комбиновање аутономних и уговорних царина може да буде различито. Тако, на пример, наше царине и царински систем су комбиновани са аспекта прописивања царина, јер је наша царинска номенклатура међународног карактера (донета је на бази универзалне међународне Хармонизоване номенклатуре), а стопе царина и основне царинске институте аутономно прописује наша држава. Свакако, ни ту раније није постојала потпуна аутономност, будући да је Југославија била стални члан GАТТ-а и да је своје царине и заштитну царинску политику морала прилагођавати захтевима те организације. Међутим, у садашњем тренутку, када чланство Србије није реактивирано у GАТТ-у, односно у његовој наследници СТО, наша царина и царинска тарифа су комбиноване јер су у овом моменту стопе царина у Царинској тарифи наше земље потпуно аутономно одређене, а Царинска тарифа је донета на бази међународне Хармонизоване

12

номенклатуре. Дакле, извршена је комбинација међународне номенклатуре и потпуно слободног, аутономног одређивања стопа царина у истој тарифи.

Царине могу да се комбинују и на друге начине, па се стопе царина у царинској тарифи неке државе могу комбиновано прописивати а да царинска тарифа буде потпуно аутономна. (Такав је случај са земљама које имају уговорне односе са другим државама, а имају своју номенклатуру која није заснована на међународним решењима. Мада је то ређи случај.)

3.5. Царине према специфичном економско-политичком дејству

У оквиру ове поделе могу се навести следеће врсте царина: • прохибитивне (забрањујуће), • реторзивне (ратничке или борбене), • преференцијалне (повлашћене или повлашћујуће), • диференцијалне (ограничавајуће и отежавајуће), • антидампиншке и • компензаторне.

3.5.1. Прохибитивне (забрањујуће) царине су царине чије су царинске стопе толико високо изражене да практично онемогућавају увоз робе на тржиште земље. На тај нанин се датим царинама индиректно, посредно забрањује увоз. Такав је случај са прописаним царинским стопама у царинским тарифама великог броја земаља у развоју азијског и афричког континента, где се оне крећу и изнад 150% вредности робе. Високо прописане царинске стопе не само да су фискалне царине него су и прохибитивне јер, у ствари, забрањују увоз робе на тржиште тих земаља. То је и лоша страна прохибитивних царина. Она може да проузрокује и меру реваншизма од стране државе која је при увозу своје робе на та тржишта претрпела примену тако високе царине, тј. да и та држава, као противмеру, уведе ратничку или борбену царину на робу која је пореклом из државе која је увела прохибитивну царину за њену робу.

Понекад прохибитивна царина може да има и позитивну улогу, па се тако висока стопа - која доводи до забране увоза робе, уводи у циљу продаје домаће робе (у одређеном временском периоду, када је увећана производња и отежан пласман домаће робе). Али, свакако, није пожељно да се дуже примењује. 3.5.2. Ретрозивне (борбене или ратничке) царине.јављају се као врста противмере, тј. када нека држава увећаном царинском стопом или отежаним, шиканирајућим царинским поступком према роби из одређене државе доведе до тога да се и та друга држава „реваншира” на исти начин, тј. примени увећане царинске стопе или отежани царински поступак према тој истој држави, односно према њеној роби и превозним срвдствима. Јављају се као облик претње и реваншизма у међународним привредним односима између две или више држава. Оне нису пожељне у савременим привредним општењима. Али и сама претња да се могу увести у међународно привредно општење и у поједине царинске системе може да буде од користи јер спречава поједине државе да примене сувише

13

увећане царинске стопе или отежане царинске поступке, који су често шиканирајућег карактера.

У нашем царинском систему је предвиђено увођење плаћања тзв. додатне царине или отежаног царинског поступка за оне земље које у току царинског поступка са робом српског порекла или са српским бродовима и другим превозним средствима не поступе исто као са робом, бродовима и другим превозним средствима других земаља. Тада Влада може прописати да се на увоз робе из те земље плаћа додатна царина, односно да се на робу или превозна средства те земље примени отежани, посебни поступак, при чему треба имати у виду обавезе које је наша земља преузела по међународним уговорима. У таквим случајевима кад Царинском тарифом наше земље није предвиђено плаћање царина, Влада може одредити плаћање царине у одређеном проценту вредности робе.

Један други облик реваншизма, односно реторзивне царине предвиђен је у Закону о царинској тарифи, где је одређено да се стопе из Царинске тарифе наше земље примењују на робу која је пореклом из земаља које су са Србијом закључиле уговор са клаузулом највећег повлашћења или које такву клаузулу примењују на робу која је пореклом из Србије. Истим прописом се предвиђа да се на робу из осталих земаља, које на робу српског порекла не примењују клаузулу највећег повлашћења, примењују стопе које су предвиђене у Царинској тарифи увећане за 70%. Дакле, и у том случају се ради о једном облику царине као противмере, односно реторзивне царине. 3.5.3. Преференцијалне царине треба да поспеше робну размену, јер се путем њих врши снижење постојеће стопе царине из Царинске тарифе за одговарајући проценат у робној размени са земљама које су међусобно предвиделе овакву погодност путем закљуненог споразума. Путем ових царина се, дакле, стварају услови за увећану робну размену између одређених држава (које су закључиле посебан споразум о преференцијалном царинском третману своје робе). То се најчешће постиже снижавањем постојећих царинских стопа у царинским тарифама (или прописивањем посебног списка роба са сниженим царинским стопама) при робним разменама између одређених држава. 3.5.4. Диференцијалне царине отежавају робну размену, јер робу из једне земље доводи у неповољнији положај у односу на робу из других земаља, пошто се на њу наплаћује увећана царина. Дакле, роба одређене земље се додатно оптерећује путем царина.

Диференцијална царина се може појавити у два облика, и то: • као прохибитивна, где стварно онемогућава увоз робе у једно подручје јер је

царинска стопа претерано висока, • као реторзивна јер се увећана царинска стопа прописује према роби из одређене

државе као облик противмере. 3.5.5. Антидампиншке царине су облик допунских царина. Уводе се ради изједначавања цене иностране робе која се увози на неко тржиште а која је нижа од нормалне, реалне цене (дампинг цена) и када увоз такве робе може да нанесе штету привреди одређене земље. Тада се у земљи увоза наплаћује допунска, односно антидампиншка царина, која представља разлику између нормалне, реалне цене робе и цене робе која се увози (дампинг цене). Она се најчешће наплаћује као неки облик „казнене” царине, па се читава разлика између дампинг цене и нормалне цене робе која се увози наплати као антидампиншка

14

царина и још се плати царина по редовном царинском поступку, а на уговорену, односно нормалну цену и уз примену стопе из Царинске тарифе.

Циљ антидампиншких царина је да сузбију дампинг цене у међународној трговини, које су супротне тежњама за отвореном међународном робном разменом и правилима GATT-а, а сада и СТО, која се боре против дампинг цена, предвиђајући баш наплату антидампиншких царина, које би обухватиле наплату разлике између нижих, односно дампинг цена и реалних цена робе која се увози. 3.5.6. Компензаторне царине се уводе за робу која је у земљи порекла или извоза добила одређену субвенцију, премију у виду стимулације извоза, па се у циљу неутралисања таквих субвенција наплаћује компензаторна царина до износа тих субвенција.

GАТТ, и СТО се такође боре против субвенција и премија при извозу робе и предвиђају наплату компензаторних царина са циљем да неутралишу премирање цена и да их сведу на реалан ниво. Премирање извоза, свакако, није у духу отворене међународне трговине. Извоз се може стимулисати одговарајућим мерама економске, пореске и фискалне политике једне земље, стабилношћу курса валуте и сл.

Компензаторне царине, као и антидампиншке, неки називају и царинама за изједначење јер оне треба да изједначе нижу цену робе која се увози (било са премираном или дампинг ценом) са реалном ценом робе. 4. ЕФЕКТИ ЦАРИНА

Царина, као економска категорија, испољава низ ефеката на:

4.1. Ефекти царина на увоз. - Прописана царина у царинској тарифи земље директно утиче на увоз, па ће увоз бити већи или мањи зависно од конкретно зацртане царинске стопе у Царинској тарифи, односно да ли је она виша или нижа. Дакле, прописаном царином, односно царинским стопама у Царинској тарифи може се вршити директан утицај на увоз робе у одређено царинско подручје. Тако, на пример, када се у одређеној Царинској тарифи предвиде ниже царинске стопе, домаћа производња ће имати већу конкуренцију иностране производње, односно увоз ће бити увећан. И обратно, када су у

15

Царинској тарифи стопе увећане, увоз се смањује. Поред тога што су царинске стопе прописане у Царинској тарифи (као дугорочним инструментима царинске политике), може се водити и еластична царинска политика путем низа еластичних инструмената који постоје у сваком царинском систему, као што су, на пример: царински контингенти, сезонске царинске стопе, рампласман, и др., помоћу којих се често постојећа царинска стопа и зацртана царинска политика може мењати и прилагођавати потребама земље (за увећаним или смањеним увозом) у одређеном времену.

Значи, путем царина и инструмената царинске политике може се вршити непосредан утицај на увоз робе, као, на пример, снижавањем царинских стопа или њиховим повећањем, и тако се постићи повећан или смањен обим увоза на тржиште одређене земље. Тако, на пример, кад дође до дефицитарности одређене робе, да би се сузбиле такве несташице, држава може снижавањем царинских стопа (под условом да је увозни режим либералан) постићи већу интервенцију, односно већи увоз иностране робе и на тај начин санирати недостатак робе на тржишту. 4.2. Ефекти царина на домаћу производњу. - Царине директно утичу на домаћу производњу и њен развој. Оне, по правилу, надокнађују разлику између домаћих и иностраних трошкова производње, те тиме изједначавају и услове привређивања и домаћу производњу штите од прекомерног утицаја иностране производње, стварајући услове за њен несметан развој. Дакле, путем зацртаних стопа у царинској тарифи сваке земље може се водити одговарајућа заштитна политика домаће производње. То свакако не значи да се царинским стопама затвара домаће тржиште од иностране конкуренције и ствара аутархично тржиште. Насупрот, заштитном царинском политиком и царинским стопама у царинским тарифама мора се омогућити разуман увоз роба и, у одређеној мери, конкуренција домаћој производњи. На тај начин домаћа производња може да се даље развија.

Царинским стопама у царинској тарифи једне земље, не може се водити царинска политика која би довела до изоловања домаће производње од иностране конкуренције, односно до стварања аутархичног и изолованог тржишта. Таква политика би, као крајњи резултат довела и до стагнације и застоја у развоју домаће производње. Домаћа производња не би имала могућности да прати савремена међународна техничко-технолошка решења и не би увозила савремене компоненте за производњу финалних производа. Речју, домаћа производња би заостајала у развоју јер би била исувише заштићена. То није добро, посебно за увозно зависне привреде земаља у којима домаћа роба зависи од увоза компонената и репродукционог материјала који се уграђују у домаћу робу. Високе царинске стопе довеле би не само до поскупљења увозних компонената, него и до поскупљења финалних домаћих производа. То би све утицало на стагнацију домаће производње, јер би сувише скупи домаћи производи тешко налазили купца, а тиме не би било проширеног процеса репродукције.

Изнесено не значи да је у царинским системима пожељно потпуно либерализовање увоза са ниским царинским стопама. Ниске царинске стопе, под условом да нема других административних и спољнотрговинских ограничења, такође би се негативно одразиле на развој домаће производње. Снижене царинске стопе при увозу директно би утицале на развој домаће производње, тј. такође би довеле до њене стагнације. У том случају домаћи произвођач своје производе не би могао да прода на домаћем тржишту и они би се лагеровали у магацинима, морално се рабатили, што, свакако, не би значило даљи развој

16

домаће производње. Дакле, домаћи произвођач, због ниских царинских стопа не би могао да продаје своје производе. Инострани производи би били јефтинији јер су произведени у савременијим условима произвођења, а уз снижену царинску стопу били би још јефтинији, па би домаћи купац био мотивисан да купује само иностране производе.

Излаз из ове две супротности (сувише високих и сувише ниских царинских стопа) средње је решење, тј. да се царинске стопе у царинској тарифи тако одреде да оне доиста представљају заштиту развоја домаће производње, где би она трпела одређену, разумну конкуренцију, али да прописана царинска стопа омогућава и несметан развој домаће производње. Са развојем домаће производње ниво царинске заштите требало би да опада и да се на тај начин повећава конкурентност иностране производње, али и способност домаће производње да се и сама „носи” са иностраном конкуренцијом. То се постиже одговарајућим аналитичким процењивањем потребе заштите домаће производње и развојне способности привреде, па да се на основу процене, одреди одговарајућа царинска стопа за сваки конкретан производ.

Није, међутим пожељно стварати аутархичну, изоловану привреду, али ни сувише отворену привреду, јер и у једном и у другом случају спутава се развој домаће производње. Дакле, царинске стопе у царинским тарифама морају бити тако одређене да омогуће разумну конкуренцију иностраних роба на домаћем тржишту, али оне никако не смеју да затворе домаће тржиште за инострану робу, и да доведу до стварања аутархичне привреде и тржишта. 4.3. Ефекти царина на понуду и на потражњу робе. - Царине имају значајну улогу и на понуду и на потражњу одређене робе на домаћем тржишту. Тако, на пример, ако је понуда одређене робе на домаћем тржишту мала, путем вођења одговарајуће царинске политике, односно снижавањем царинских стопа (под условом да спољнотрговински услови увоза нису рестриктивни), може се директно утицати на повећање понуде иностране робе тј. на увоз робе. Супротно томе, у случају да је понуда одређене робе на домаћем тржишту велика, а потражња мала, путем повећања царинских стопа у царинској тарифи може се утицати на смањење понуде робе из увоза.

Дакле, кад настану поремећаји на домаћем тржишту, било због смањења, било због увећања понуде, као и потражње, одговарајућом царинском политиком и царинским стопама ти поремећаји могу ефикасно да се реше. Тада се повећањем царинских стопа неутралише претерана понуда иностране робе, тј. омогућава се реализација продаје домаће робе, као и обрнуто, смањењем царинских стопа повећава се понуда иностране робе и подмирује увећана тражња на домаћем тржишту. Значи, одговарајућим стопама царина и инструментима царинске политике може се постићи одговарајућа политика на плану смањења понуде иностране робе или њеног увећања на домаћем тржишту, зависно од понуде и тражње за том робом. 4.4. Ефекти царина на цене. - Царина врши значајан утицај и на цену робе. На пример, увозна царина непосредно утиче на цену увозне робе јер се укључује у коначну цену робе, коју, по правилу, сноси увозник, што значи купац, односно потрошач робе. Тако царина директно утиче на цену робе која се увози, па се и ту може водити одговарајућа политика, путем смањења или увећања царинских стопа, што неминовно доводи до смањења или увећања коначне цене увозне робе (зависно од тога да ли је царинска стопа смањена или повећана).

17

Царине могу да утичу на цене и индиректно. Тај посредан утицај царина на цене домаће робе се манифестује индиректним деловањем увозне царине на формирање цена друге исте или сличне робе из домаће производње. Примера ради, ако се увози инострана роба са вишом царинском стопом, несумњиво је цена тој увозној роби већа за износ повећања стопе царине. Повећање цене увозне робе због увећања стопе царине не подиже само цену увозној роби већ посредно доводи и до повећања цена сличне или исте домаће робе. До тога долази што домаћи произвођач, цене својих производа на домаћем тржишту, често одређује поредећи своје цене са ценама исте или сличне робе из увоза. Када су цене исте или сличне робе из увоза више, и домаћи произвођач настоји да цене својим производима подигне на ниво цена производа из увоза. На тај начин, се често инфлација преноси са иностраних на домаће тржиште. То се огледа не само у повећању цена робе која се непосредно увози из иностранства, него и цена домаће робе на одређеном тржишту. Тако се догађа да се увозна инфлација шири у земљи увоза, јер се путем царина у систему царина ad valorem цена иностране робе још више увећава због плаћене царине, а то увећање цене се попут таласа шири и на осталу исту или сличну робу домаће производње. Ово је, свакако, непожељан ефекат који царина испољава на тржишту одређене земље, уколико земља увоза није на њу отпорна.

Царина може да доведе до пораста цена одређене робе на домаћем тржишту тачно за износ царине одређене при увозу те робе, уз константне трошкове који терете робу при увозу. Када је царина заједно са превозним трошковима мања од разлике иностраних и домаћих трошкова произвођења, тада долази до пораста цена тачно за износ који се на име царина наплаћује при увозу. Али, када је износ царине и превозних трошкова већи од разлике домаћих и страних трошкова производње, царина доводи до увећања цена за износ мањи од царине. Могуће је, у одређеним случајевима, као кад при увозу робе има више посредника и наплаћују посредничке провизије, да царина више утиче на повећање цена. До тога долази јер се посредничке провизије укључују у царинску основицу и приликом обрачуна царина по одређеној стопи износ царина се увећава.

Царина, дакле, делује на поскупљење увоза. Али, у случају да дође до смањења царинске стопе, царина може да утиче и на смањење цена на домаћем тржишту. Треба, међутим, рећи да царина, штитећи домаћу привреду, не штити некакву појединачну конкретну цену производа, већ само друштвено признату цену која је израз рационалних трошкова произвођења.

Царина, дакле, врши велики утицај на цене, посебно на цене робе која се увози, било да се ради о увозу готових производа или репродукционог материјала као компонената које се уграђују у финални производ. Ту се одговарајућом царинском политиком, повећањем или снижавањем царинских стопа у царинској тарифи сваке земље, може вршити одговарајући директан утицај и на цене робе која се увози. Да ли ће ове цене бити ниже или више, зависи, пре свега, од тога да ли су царинске стопе снижене или повећане. Путем царина и одговарајуће царинске политике увоза, врши се и одговарајући индиректан, посредан утицај и на цене домаћих роба. Домаће тржиште, свакако, није имуно на скокове или прекомерна снижења цена робе из увоза. То се неминовно рефлектује и на цене домаће робе. Одговарајућом царинском политиком, међутим, повећањем или смањењем царинских стопа, може се индиректно (посредно) утицати и на цене домаће робе. Томе треба приступити посебно опрезно, јер се свако померање цена негативно одражава на домаћу производњу (да ли ће она бити мотивисана да и даље производи у истом обиму или не).

18

4.5. Кумулативно дејство царина. - Царинска заштита се не односи само на заштиту финалних производа већ и на полупроизводе, а на тај начин се штите и финални произвођачи и њихови финални производи. Такав ефекат царина назива се и кумулативним, дејством царина. При томе се у одређеној грани врши изравнавање иностраних и домаћих производних трошкова који се односе на полупроизводе и финалне производе. Значи, при увођењу царина на полупроизвод повећава се и цена производа на домаћем тржишту, па уведена царинска заштита финалног производа постаје недовољна јер се полупроизводи због тога набављају по већим ценама. Долази до новог затварања круга, па се у циљу постизања равнотеже повећавају царине на финалне производе до висине разлике у домаћим и светским трошковима производње финалног производа и одређеног полупроизвода који је основа у финалном производу. Тако се царинска заштита са финалних производа проширује и на полупроизводе. Увећана царинска заштита на полупроизводе доводи и до повећања цена финалног производа. 4.6. Протекционистички (заштитни) ефекат царина. - Савремена царина штити развој домаће производње тако што смањује могућност повећања пласмана иностране робе на домаћем тржишту. На тај начин увозна царина повећава могућност пласмана и домаћих производа на домаћем тржишту.

Протекционистички, заштитни ефекат царина може да буде толико изражен да царинска стопа спречава увоз иностране робе. Тада се ефекат претвара у прохибитиван, односно забрањујући по увоз.

Протекционистички ефекат је врло подесан за домаћу производњу јер дозвољава њен даљи развој, који пре увођења или повећања царине није био задовољавајући. Нужно је да економски и царински политичари буду врло обазриви, јер стално повећање царинских стопа у циљу заштите домаће производње може негативно да се одрази на домаћу производњу, тј. услед слабе конкуренције може да је пасивизује и зачаури на одређеном нивоу продуктивности. 4.7. Фискални ефекат царина (ефекат царина на повећање државних прихода). - Царине, без обзира на врсту, несумњиво имају и одређени фискални ефекат, тј. делује и на повећање државних прихода. У савременим царинским системима није примарна оваква улога царина. Значи, зависно од тога о којем се царинском систему ради, може се рећи да царина негде има примарно фискални ефекат (на пример, у азијским и афричким државама, где су царинске стопе високо изражене и где царине служе, пре свега, да се убере значајан приход за државу), али да она у тим истим земљама може имати и секундарни заштитни ефекат, па да у неким сегментима испољава и функцију заштите домаће производње. И обрнуто, царина у земљама у којима има примарно заштитну улогу домаће производње, поред заштитне улоге, може имати и секундарну улогу значајне фискалне, односно финасијске ставке у буџету државе. 4.8. „Преваљивање царина.” - Правило је да царину у конкретном царинском подручју сноси увозник, тј. купац, односно крајњи дестинатор - корисник робе, јер царина улази у коначну цену робе која се увози. Међутим, могуће је да у извесним случајевима међународне трговине дође и до тога да део царине не сноси купац, односно увозник робе,

19

већ да то сноси инострани продавац. То се догађа у случајевима када инострани продавац тежи да сачува одређено тржиште, посебно у случајевима када на том тржишту дође до повећања царине. Тада он може да одлучи да сноси ново повећање царине или део тога повећања тако што би се одрекао повећања цене или дела цене својих прозвода.

Дакле, инострани произвођачи могу да спрече дејство увећања царина у земљи увозници путем обарања цене својих производа и на тај начин делимично или у целости „превале” терет повећања царине са „плећа купца на плећа продавца”. Институт „преваљивања” царина познат је у царинској теорији и врло често долази до изражаја када у земљи увоза дође до повећања царинских стопа, па инострани продавци, да не би изгубили тржиште, одлучују да цене својих производа смање за одређени проценат (врло често за повећани износ царине).

„Преваљивање царина”, можемо објаснити и примером. Тако, инострани продавац и произвођач одређених марки и типова аутомобила сваке календарске године повећава цену својим аутомобилима за 5% до 10%, зависно од одређених измена на новом, модификованом типу аутомобила или од кретања цена на светском тржишту аутомобила. Међутим, ако у земљи увоза дође до повећања царине на аутомобиле, што уз повећање пореза на додату вредност, може да доведе до знатнијег пада тражње, односно продаје аутомобила на конкретном тржишту, инострани продавац настоји да кризу продаје својих аутомобила на том тржишту на неки начин избегне. Он то чини тако што планирано повећање цене својих нових аутомобила за одређени проценат, у тој календарској години не примењује у земљи у којој је дошло до повећања царине на аутомобиле. У том случају, инострани продавац индиректно (посредно) повећану царинску стопу и повећани износ царина, у ствари, „преваљује” на себе и тиме обезбеђује даљу продају својих аутомобила на том тржишту. 4.9. Ефекат царина на потрошњу. - Путем царина се може испољити и одређени ефекат на потрошњу, односно царина може да утиче на повећање или смањење потрошње. Царина, у сваком случају, делује као одређени намет - такса на потрошњу, јер повећава цену робе која се увози, најчешће за износ плаћене царине. Кад је домаћа тражња еластична, ефекат на потрошњу ће бити значајан и обрнуто. Умањена потрошња на домаћем тржишту оријентише домаћег купца на домаће производе који се производе као супститути увозних производа. Јер, цена домаћег супституисаног производа је нижа од цене увозног производа са плаћеном царином. Тада се потрошња не смањује, него долази до померања потрошње са увозних производа на супституисане домаће производе. Када дође до смањења потрошње у земљи увоза, јавља се у ствари, дефлационистички ефекат, нарочито када домаћа потражња није задовољена преоријентацијом на домаће супституисане производе.

Царина, дакле, доводи до смањења потрошње јер она, у ствари, повећава цену робе која се увози, коју плаћају домаћи потрошачи. 4.10. Ефекат царина на запосленост. - Царина утиче и на запосленост, посебно када због повећања царинских стопа дође до смањења увоза. Међутим, то је политика на кратку стазу јер се смањење увоза одражава и на смањење извоза, што значи да се смањује и запосленост. Зато се проблем запослености не може решавати путем царина, већ треба решавати у оквиру домаће политике развоја запослености и домаће производње.

20

Ефекат на запосленост би се манифестовао, пре свега, смањењем увоза, а повећањем домаће потрошње и домаће производње. Увођењем увозних царина или њиховим повећањем, домаћи купци би били оријентисани на куповину домаћих производа. То би довело до повећања домаће производње и веће упослености домаће радне снаге. Међутим, проблем запослености на тај начин се може решавати само на краћи рок, а право решење запослености зависи од развојних могућности домаће привреде и производње. 4.11. Платно-билансни ефекат царина. - Поред основне улоге савремене царине - заштите домаће производње, она има и низ споредних, секундарних ефеката, међу којима је и ефекат поправљања платног биланса земље. Увозна царина смањује увоз иностраних роба и на тај начин делује директно на платни биланс. Јер, сваки увоз означава и одређени девизни одлив, на основу куповине робе. Насупрот томе, у земљама, које у свом царинском систему имају извозне царине, дестимулисан је извоз домаће робе, што значи смањивање девизног прилива и спречавање повећања активе у платном билансу.

Може се закључити да заштитне, васпитне царине посредно нису пожељне за платни биланс једне земље јер увозне заштитне царине смањују увоз робе, а код увозно зависних привреда без увоза нема ни извоза, који доноси значајан девизни прилив. Значи, смањени увоз у оваквим привредама, доводи и до смањеног извоза. Решење побољшања платног биланса једне земље, дакле, не може се тражити у драстичном смањивању увоза. Морају се, тражити разумна решења за заштиту домаће привреде али не путем претераног увоза (што, несумњиво доводи до мањег девизног одлива), како би се у увозно зависним привредама омогућило реализовање производње за извоз (што, свакако, доводи до значајнијег девизног прилива и на тај начин до побољшања платног биланса једне земље, односно до повећања њене активе). 4.12. Ефекат извозних царина и ефекат царина на извоз.- У оквиру разматрања ефеката царина потребно је истаћи и ефекат који имају извозне царине, али и ефекат царина на извоз. У погледу извозних царина нужно је истаћи, као што је већ наведено, два момента. Први је тзв. социјални ефекат, који се огледа у томе што извозне царине „задржавају” одређене дефицитарне робе на домаћем тржишту и на тај начин се омогућава прехрањивање домаћег становништва (пример Индије и њених извозних царина на чај, житарице и сл.). Други се састоји у томе што извозне царине онемогућавају повећање девизног прилива одређене земље и на тај начин онемогућавају побољшање њеног платног биланса, тј. повећања њене активе.

Међутим, царина може да има и стимулативан ефекат на извоз, тј. она може да буде у функцији извоза у виду повраћаја царинских, пореских и других дажбина као мера подстицаја извоза. Таква решења позната су и у нашем царинском систему, где се раније (пре 90-их година) један део од наплаћених царина одвајао у посебан фонд који је служио за премирање извоза. Тај проценат се често кретао између 45 и 49% од наплаћене увозне царине а средства „одлазила” за стимулисање извоза. За стимулисање извоза служио је и инструмент drawback-a (повраћаја царине), којим се омогућавало да се део наплаћене царине поврати увознику, под условом да увезену робу угради у финални домаћи производ који је намењен извозу.

У складу са наведеним решењима - да царине буду у функцији поспешивања извоза, код нас су уведене слободне зоне. Оне су код нас замишљене тако да поспеше извоз, и то на тај начин што се роба која се увози у слободну зону ослобађа од плаћања царине, под

21

условом да се роба произведена у слободној зони извезе у иностранство. Од плаћања царине ослобађа се и опрема и репродукциони материјал који се увози у наше слободне зоне.

У функцији повећања извоза су и царински преференцијали, који такође могу да поспеше робну размену са иностранством и тако повећају извоз домаће робе.

22

Глава II

ЦАРИНСКИ УПРАВНИ ПОСТУПАК

1. Појам и врсте царинског поступка. 2.Извори царинског права. 2.1 Аутономно национално право. 2.1.1. Царински закон. 2.1.2. Закон о царинској тарифи. 2.1.3. Закон о слободним зонама. 2.1.4. Закон о спољно трговинском пословању. 2.1.5. Закон о девизном пословању. 2.1.6. Остали прописи. 2.2. Међународно право. 2.2.1. Билатерални споразуми. 2.2.2. Мултилатерални споразуми. 2.3. Међународни трговачки обичаји и узансе. 3.Право заступања у царинском поступку. 4. Обавештења о примени царинских прописа. 5. Вођење управног поступка. 5.1.. Начела царинског управног поступка. 5.2. Надлежност у вођењу управног поступка. 5.3. Начин вођења управног поступка. 5.4. Доношење одлуке. 5.5. Жалбени поступак. 1. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЦАРИНСКОГ ПОСТУПКА У свакој друштвеној заједници постоје многобројна и разноврсна правила којима се регулишу понашања људи и њихови међусобни односи. То су друштвена правила (обичајна, морална, правна) која уређују бројне односе у које грађани ступају међусобно или са органима друштвене заједнице. Њима се усмерава понашање људи у правцу обезбеђења интереса друштва као целине, као и интереса сваког појединца у друштву.

Правна правила која прописују државни органи разликују се од осталих правила која владају у друштвеним односима јер држава прописује и санкције за њихову повреду и непоштовање и својим апаратом принуде санкционише појединце који их се не придржавају.

Правна правила којима се регулишу односи међу лицим, органима и организацијама друштвене заједнице, њихова права, обавезе и правни интереси, чине материјалноправне прописе, односно материјално право.

Да би надлежни органи и организације правилно примењивали материјално право такође су потребни правни прописи који то регулишу. Значи, примена материјалноправних правила на конкретне случајеве, односно на решавање појединачних правних ситуација, спроводи се у форми и на начин који је строго регулисан одређеним правним прописима.

Стога и царински поступак, као сегмент општег правног система једне земље, обухвата правна правила која одређују како ће царински органи примењивати материјалноправне прописе из области царинског права, као и каква ће права и обавезе имати учесници у том поступку.

У царинском поступку органи царинске службе, по службеној дужности или на захтев странке - учесника у том поступку, испитују да ли у конкретним ситуацијама постоје услови за утврђивање одређене обавезе или права, односно да ли је дошло до повреде или угрожавања правног поретка.

23

У даљем току царинског поступка органи царинске службе утврђују све правно релевантне чињенице за примену правне норме којом је прописано неко право или обавеза субјекта царинског поступка.

Царински поступак је скуп правних правила којима се одређују радње и њихове форме које предузимају учесници у том поступку (странке и царински органи), примењујући при том материјалноправна правила којима је регулисан царински систем једне земље.

Царински поступак, схваћен у најширем смислу, представља скуп правила која регулишу рад органа царинске службе у обављању послова из њихове надлежности, као и других лица, субјеката тог поступка, у остваривању њихових права, обавеза и правних интереса.

Читав низ прописа из области царинског, спољнотрговинског, девизног, као и општег управног поступка регулише материју која чини садржину царинског поступка.

Царински поступак у ужем смислу може се схватити као скуп конкретних мера и активности свих учесника у поступку које они предузимају у зависности од врсте тог поступка, као и фазе у којој се налазе у току вођења царинског поступка.

Посматрајући царински поступак у целини, пре свега се намеће утисак да се ради о веома сложеном и прецизном поступку. Сложеност царинског поступка резултира из чињенице да његово вођење подразумева примену читавог низа прописа којима се регулише не само царински систем већ и спољнотрговински, девизни и порески систем. У том смислу царински систем представља подсистем широког окружења, који остварује своју функцију у складу са интересима и циљевима привредног система једне земље. Посматрамо га, с једне стране, као део правног система одређене земље, а с друге, као интегрални део привредног система те земље у конкретном остваривању њених интереса и циљева.

Царински поступак као заокружену целину сачињава велики број различитих поступака чији су основни институти и инструменти регулисани:

• законима где се подразумева и ратификација билатералних и мултилатералних међународних споразума и конвенција, а затим:

• уредбама, • одлукама, • решењима, правилницима и другим прописима. Нарочите врсте царинских поступака су: - пријављивање царинске робе; - смештај царинске робе; - ослобађање од плаћања царине; - царински дозвољени поступци;

• поступак пуштања робе у слободан промет; • поступак транзита; • поступак царинског складиштења; • поступак активног оплемењивања; • поступак прераде под царинском контролом; • поступак привременог увоза; • поступак пасивног оплемењивања; • поступак извоза робе;

24

- царински поступак у: • железничком саобраћају, • друмском саобраћају, • воденом саобраћају, • ваздушном саобраћају, • поштанском саобраћају;

- царински управни поступак; - царински прекршајни поступак и др.

2. ИЗВОРИ ЦАРИНСКОГ ПРАВА Извори права уопште, па и царинског, представљају опште основе којима се регулишу

односи у друштву. То су у исто време и конкретни акти којима се формалноправно уређују права, обавезе и одговорности друштвених субјеката који их спроводе.

Царинско право сваке земље проистиче из два међусобно повезана основа: - материјалног, у смислу суверенитета државе, као неотуђивог права и израза политичке воље да уређује систем царине и заштитне царинске политике и

- формалног, као конкретних правних аката које доноси држава преко својих органа (законодавна, извршна, судска и управна власт), а који се изражавају у облику закона, подзаконских аката (уредбе, одлуке, правилници, решења) и других прописа.

Формалноправни извори царинског права су: 1. аутономно национално право, 2. међународно право и 3. међународни трговачки обичаји и узансе.

2.1 Аутономно национално право

У формалноправном смислу, аутономно национално право регулише права, обавезе и одговорности привредних и других субјеката у области царине, царинске заштите и царинског поступка, а под њим се подразумевају закони, подзаконски акти и други прописи који самостално (аутономно) доносе законодавни, извршни и судски органи једне земље.

Најзначајнији закони у овој области су: - Царински закон, - Закон о царинској тарифи, - Закон о спољнотрговинском пословању, - Закон о девизном пословању, - Закон о општем управном поступку, - Закон о слободним зонама и др. Законе из области царинског система у Србији доноси Скупштина Републике Србије

по законом утврђеној процедури, а законска акта и друге прописе, по правилу, Влада

25

Републике Србије, док су за неке правне норме овлашћени ресорни министри и старешине органа управе.

Царински управни поступак је посебан управни поступак којим се уређује метод рада царинских органа и других учесника поступка у остваривању права и обавеза прописаних низом правних аката.

Царински управни поступак је део општег управног поступка који обухвата опште норме и начела за поступање органа управе и других државних органа и организација при вођењу управног поступка.

У управном поступку успоставља се однос између државног органа, односно органа управе, с једне, и странке, с друге стране. Тај однос карактерише субординација, што значи да државни орган иступа у име државе и појављује се у односу на странку са јачом вољом.

Сви органи управе, као и други органи и организације, када решавају о управној материји у конкретним стварима, придржавају се одредаба прописаних Законом о општем управном поступку. Овај закон, поред општих начела, садржи и правила по којима су дужни да поступају како органи који воде поступак, тако и остала лица која у њему учествују. Међутим, будући да постоје велике разноликости у управним материјама, у пракси су се формирали посебни управни поступци. Такав је случај и са царинском правном материјом. По правилу, Закон о општем управном поступку примењује се у целини у свим случајевима који нису регулисани одредбама посебног управног поступка. Сходно томе, и у царинском праву и поступку у свим случајевима који су регулисани Царинским законом као посебним примењиваће се одредба тог закона, а све што њиме није обухваћено регулисаће се према правилима које прописује општи управни поступак.

Управа царина и царинарнице воде управни поступак и доносе решења у складу са одредбама прописа о општем управном поступку, ако одредбама овог закона није другачије одређено. Због специфичности појединих управних материја, какав је и царински управни поступак, донесен је читав низ посебних правних одредаба које регулишу ову област друштвених односа, али су им основне карактеристике исте. То су следеће карактеристике:

- управни поступак је формалан; - спроводи га орган управе и

- управни поступак је двостепен. 2.1.1. Царински закон

Један од најважнијих правних аката који чини темељ царинског система Србије је Царински закон. Царински закон је скуп нормативних правила и инструмената који, флексибилно и компатибилно са привредним системом, регулише важне категорије царинског система. Решења дата у Царинском закону нашем царинском систему обезбеђују атрибуте модерног, савременог, рационалног и ефикасног система.

Нови царински закон рађен је по стандардима Европске уније и садржи савремена решења која се примењују у земљама Европске уније и Светске трговинске организације, као и у већини других држава широм света. Таква решења у Закону стварају реалне услове да Управа царина буде знатно ефикаснија, економичнија и одговорнија у извршавању својих задатака.

26

Делови Царинског закона су: - Примена и дефинисање појмова; - Примена међународних уговора и вођење управног поступка; - Увозне дажбине; - Статус робе од уласка у царинско подручје до одређивања царински дозвољеног поступања или употребе;

- Царински дозвољено поступање или употреба робе; - Царинске повластице; - Царински дуг и обрачун увозних дажбина; - Продаја робе и распоред прихода; - Казнене одредбе. Други део Царинског закона садржи прописе којима се регулише функционисање Управе царина, и то: - Надлежност и организација Управе царина; - Прикупљање, евиденција, обрада и заштита података; - Рад запослених у Управи царина; - Запошљавање, премештаји и унапређења; - Кодекс понашања царинских службеника; - Финансирање царинске службе и др.

2.1.2. Закон о царинској тарифи Поред Царинског закона, други темељни правни акт царинског система је Закон о

царинској тарифи. Царинска тарифа, као веома значајан институт царинског система који одражава

стратегију дугорочног развоја привреде Србије, по свом облику, садржају и правилима примене, у потпуности је усклађена са царинском тарифом Европске уније.

Царинска тарифа Србије је прилагођена савременом Хармонизованом систему шифровања и обележавања робе Комбиноване царинске тарифе коју примењује Светска трговинска организација.

На тај начин је обезбеђен јединствен царински језик за потребе српске привреде (увозници, извозници, шпедитери, учесници у царинском поступку) и државних органа, који без икаквих сметњи могу водити пословно-комерцијалну конверзацију са светским економским окружењем.

Нова царинска тарифа урађена је тако да се несметано могу уграђивати измене номенклатуре Европске уније. Истовремено је и довољно флексибилна да се могу отварати нове позиције, ако то захтевају интереси наше привреде.

Инструменти царинског система, а посебно стопе царине у Царинској тарифи, као основни инструмент заштите домаћег економског простора, нису усаглашени са Европском унијом. У припремама за почетак преговора са Светском трговинском организацијом полази се од нових решења у Закону о царинској тарифи који је ступио на снагу 2001.године.

Распон стопа је од 1-30 одсто.

27

Царинска тарифа садржи: - 21 одељак, - 99 глава и - 8.543 позиција.

Просечна непондерисана стопа царине је 9,38 одсто. Царинске стопе су сврстане у 7 група, и то од: 1,5,10,15, 20,25 и 30 одсто.

Управа царина је такође извршила квалитетне промене у технологији рада. Битно је поједностављен царински поступак. Поједностављење царинског поступка и нова технологија рада у потпуности су прилагођени пракси Европске уније.

Нова технологија рада остварена је у условима пуне модернизације послова и задатака царинске службе како Управе царина, тако и царинарница и радних места у организационим јединицама царинарница. Технички моћан, савремен информациони систем обезбеђује услове да се царински поступак над робом, одмах по преласку царинске линије, после два минута обавља правилном и једнообразном применом прописа. Сем тога, то је једини информациони систем који, за потребе државних и других органа, радних организација и других корисника, обезбеђује све податке који се односе на спољнотрговински промет Србије са светом.

Савремена Царинска тарифа, прилагођена светским стандардима, затим нова технологија рада, поједностављење царинских поступака и нови информациони систем су највиши домет ефикасности института система који се назива царинска тарифа.

Нова царинска тарифа, потпуно усаглашена са Комбинованом царинском тарифом Европске уније, нова технологија рада и информациони систем царинске службе, као реална подршка царинском систему Србије, представљају потпун пословни амбијент у којем се одвијају послови спољнотрговинске размене Србије са светом.

2.1.3. Закон о слободним зонама Поред Царинског закона и Закона о царинској тарифи, значајан правни акт којим се

уређује нормативно правна регулатива царинског пословања јесте и Закон о слободним зонама. Овај закон правно уређује функционисање слободних зона, и то: оснивање зоне, пословање у зони и престанак рада зоне.

2.1.4. Закон о спољнотрговинском пословању Као темељни закон спољнотрговинског система, Закон о спољнотрговинском

пословању, садржи одредбе о: - условима за вршење спољнотрговинског промета; - облицима извоза и увоза; - посебним облицима спољнотрговинског промета; - услугама у спољнотрговинском промету; - привременом извозу и увозу; - осталим одредбама о извозу и увозу; - прибављању и уступању права индустријске својине и знања и искуства; - привременим мерама; - унапређењу извоза робе и услуга; - обављању привредних делатности у иностранству;

28

- правима физичких лица; - пријављивању спољнотрговинских послова и - казненим мерама.

2.1.5. Закон о девизном пословању Законом о девизном пословању уређују се: - плаћање и наплаћивање средствима плаћања у пословању између резидената и нерезидената, као и пренос тих средстава;

- плаћање и наплаћивање страним средствима плаћања у пословању између резидената;

- куповина и продаја средстава плаћања између резидената и нерезидената, као и куповина и продаја страних средстава плаћања између резидената;

- једнострани преноси средстава плаћања из земље у земљу који се не врше по основу извршења посла између резидената и нерезидената;

- текући и депозитни рачуни резидената у иностранству и резидената и нерезидената у земљи, осим динарских текућих и депозитних рачуна резидената у земљи.

Преузимајући обавезе по Закону о девизном пословању, Народна банка Србије овлашћена је да доноси прописе ради спровођења овог закона.

2.1.6. Остали прописи Царинска тарифа и Царински закон, као два угаона камена темељца царинског

система, обогаћени су низом подзаконских прописа којима се прецизирају неки његови елементи. Међу најзначајнијим подзаконским прописима су:

- Уредба о царински дозвољеном поступању са царинском робом, пуштању царинске робе и наплати царинског дуга и

- Правилник о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и других образаца у царинском поступку.

а. Уредба о царински дозвољеном поступању са царинском робом, пуштању царинске робе и наплати царииског дуга, садржи одредбе о: - јединственој царинској стопи; - пореклу робе и издавању одговарајућег уверења; - царинском поступку у:

- путничком промету, - друмском саобраћају, - железничком саобраћају, - ваздушном саобраћају, - речном саобраћају и - поштанском саобраћају;

- прегледу робе, налазима и другим мерама које предузима царинарница; - поједностављеним царинским поступцима; - поступку складиштења; - поступку прераде под царинском контролом;

29

- привременом увозу са потпуним ослобађањем од плаћања увозних дажбина; - извозу робе; - уступању стране робе у корист државе; - царинским повластицама; - обезбеђењу за наплату царинског дуга; - спровођењу мера за заштиту права интелектуалне својине на граници и - продаји царинске робе.

б. Правилник о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и других образаца у царинском поступку, прописује које се исправе користе, каквог облика и садржине, начин попуњавања и поступак са њима. Сем тога, овај правилник садржи Шифарник - систем шифара којима се поједностављује царински поступак и омогућава максимално коришћење информационог система царинске службе (ИСЦС). 2.2. Међународно право

Међународни правни извори царинског права су: а) билатерални споразуми и б) мултилатерални споразуми (конвенције).

2.2.1. Билатерални споразуми регулишу питања из области царине и царинске заштите у међусобној размени робе двеју земаља. То су међудржавни акти којима се регулишу међусобни спољнотрговински односи између двеју земаља потписница. Важност споразума је, по правилу, средњорочног или дугорочног карактера.

Споразуми између двеју држава о царинама и царинској заштити могу бити посебни, а могу бити и у оквиру споразума о трговинској сарадњи. Споразуми о царинској сарадњи двеју држава детаљно дефинишу облике, форме и методе сарадње царинских органа двеју држава у циљу ефикасног спровођења споразума. Билатерални споразуми обухватају:

- обим и структуру међусобне робне размене применом повлашћеног режима извоза и увоза;

- снижење или укидање царине и других увозних дажбина; - поједностављење царинског поступка и - развој и унапређење сарадње царинских органа земаља потписница споразума. Овим споразумом могу се регулисати и робни промет између суседних земаља,

погранични и малогранични промет, промет преко двовласничких односа и др. 2.2.2. Мултилатерални споразуми се закључују између више земаља и могу бити општи и специфични. Општим споразумима се регулише шири круг питања, док специфични обухватају само одређене уже области.

Најзначајнији мултилатерални споразуми су: - Општи споразум о царинама и трговини (GATT), који је 1995. године трансформисан у Светску трговинску организацију,

- Споразум о промени члана VII Општег споразума о царинама и трговини, - Бечка конвенција о дипломатским односима,

30

- Бечка конвенција о конзуларним односима, - Конвенција о царинским олакшицама у туризму, - Конвенција и Статут слободног транзита, - Царинска конвенција за међународни превоз робе на основу ТIR карнета (Transport

International Routier), - Царинска конвенција о АТА карнету за привремени увоз робе, - Царинска конвенција за контејнере и - Царинска конвенција о привременом увозу амбалаже. Међународни билатерални и мултилатерални споразуми су конвенционални извори

правних норми, што значи да иза њих не стоје аутономно материјално право или нека међународна сила. Њих добровољно закључују овлашћени органи држава потписница, тако да од дана ратификације они постају део националног правног система.

Одредбе међународних споразума могу бити у целости или делимично уграђене у законе и друге прописе из области царина и царинске заштите и тако они постају део националног законодавства.

Царински систем Србије, поред аутономних, садржи и низ међународних прописа који су после ратификације уграђени у домаће законодавство. 2.3. Међународни трговачки обичаји и узансе.

Дуга традиција постојања и развоја трговине уопште, па и међународне, утицала је на спонтано стварање одређених навика и обичаја, односно правила понашања учесника у њој. У спољнотрговинској размени та правила се називају међународни трговачки обичаји и узансе.

Међународни обичаји се не заснивају на државном суверенитету, нити их доноси законодавна власт, па њихово непоштовање не повлачи материјалне, кривичне и друге санкције од стране државе. Међутим, нека правила понашања имају велики значај за развој међународне робне размене и за економску сигурност субјеката у њој, па су и уграђена како у аутономна, тако и у билатерална и мултилатерална правна акта. Тако су неки пословни обичаји постали право у спољнотрговинској размени, а тиме и у царинском праву.

Међу познатијим пословним (трговачким) обичајима су: част, лојалност у конкурецији, давање истинитих података о фирми, поштовање датих обавеза, неодавање пословних тајни и др.

У случају непоштовања наведених правила примењују се различите мере: јавни укор, бојкот, јавно објављивање имена фирме због пословног неморала, осуда судова части при трговачким асоцијацијама и др.

Под трговачким узансама подразумевају се систематизоване и јавно написане обичајне норме и друга правила која се примењују у међународним трговинским односима. Оне могу бити опште, универзалне обичајне норме које су објављене и тако постале доступне и обавезне за све субјекте у светској трговини или посебне, као писмено утврђена правила понашања за субјекте у посебним облицима продаје (берзе, аукције) или у купопродаји, начину решавања спорова итд.

Међународни трговачки обичаји и узансе имају, по правилу, утицај на обликовање царинских система великог броја земаља у свету. На пример, царински поступак са дипломатским и конзуларним особљем између земаља дуго се спроводио на основу

31

обичајних норми као право реципроцитета, а касније је то обичајно право трансформисано у Бечку конвенцију о дипломатским и конзуларним односима. У царинском поступку примењују се и трговачки обичаји у погледу мере - техничких стандарда, паковања робе, начина транспорта, стандарда квалитета и сл. Неке трговачке узансе се примењују и непосредно у пракси.

3. ПРАВО ЗАСТУПАЊА У ЦАРИНСКОМ ПОСТУПКУ

У поступаку пред царинским органима примењују се одредбе закона који уређује општи управни поступак. Ове одредбе се не примењују када се ради о плаћању увозних дажбина за робу која се увози и спровођењу царинског поступка ако је то друкчије уређено међународним уговором.

Ради потпунијег и правно прецизнијег обављања управног поступка, који је у основи правна садржина царинског поступка, законом је уређено право заступања у том поступку.

Тако је законом регулисано да лице о чијим се правима и обавезама одлучује може одредити заступника за предузимање свих или само неких радњи у поступку који води царински орган. Заступник мора имати седиште, односно боравиште у Србији.

Заступање може бити непосредно или посредно. Непосредно заступање је када заступник иступа у име и за рачун другог лица. Посредно заступање је када заступник иступа у своје име, а за рачун другог лица. Посредни заступник је правно лице регистровано за послове међународне шпедиције

уписано у посебан регистар заступника код Управе царина. Посредни заступник је дужан да води евиденцију о свим радњама које предузима као заступник пред царинским органима, а на начин који одреди Управа царина.

Да би обављало наведене послове, лице запослено код посредног заступника мора да

буде стручно, царински обучено. Дозволу да може да ради као царински агент издаје му Управа царина.

Да би добио дозволу од Управе царина, царински агент мора да испуни следеће услове:

- да положи испит после обуке коју организује и чији програм утврђује Управа царина;

- да није запослен у Управи царина или да није члан уже породице лица запосленог у Управи царина и

- да није правоснажно осуђиван или кажњаван за кривична дела или прекршаје спољнотрговинских, девизних, царинских или пореских прописа или за друга дела или прекршаје неспојиве са положајем царинских агената.

Царински агент може извршење појединих радњи у царинском поступку поверити другом лицу, запосленом код посредног заступника. Царински агент је одговоран за радње тог лица.

Управа царина води регистар царинских агената. Царинским агентима уписаним у регистар додељују се посебан идентификациони број, идентификациона картица и лични печат, чији облик и садржину прописује директор Управе царина.

Управа царина може привремено, најдуже шет месеци, одузети дозволу царинском агенту ако не плати царински дуг или ако не поступа у складу са обавезама утврђеним Царинским законом и другим прописима који из њега проистичу.

32

Управа царина може трајно одузети дозволу царинском агенту ако после издавања дозволе наступе околности предвиђене као услов за добијање дозволе.

Поновни захтев за издавање дозволе не може се поднети пре истека рока од три године од дана правоснажности одлуке о одузимању дозволе.

Заступник се мора изјаснити кога заступа, да ли је заступање непосредно или посредно, а на захтев царинског органа, мора поднети и веродостојну исправу са овлашћењем за заступање.

Сматраће се да заступник иступа у своје име и за свој рачун ако се не изјасни о заступању или ако о наведеном заступању не може поднети веродостојну исправу.

4. ОБАВЕШТЕЊА 0 ПРИМЕНИ ЦАРИНСКИХ ПРОПИСА

Законом су регулисане обавезе Управе царина да даје општа обавештења о примени царинских прописа и обавезујућа обавештења о њиховој примени.

Као општа обавештења сматрају се обавештења Управе царина о примени царинских прописа на захтев лица које увози или извози робу.Такав захтев заинтересованог лица обавља се без накнаде.

Царински орган је дужан да одговори на постављена питања у року од 15 дана од дана пријема захтева, под условом да информације које представљају тајну и информације које се односе на трећа лица сматра поверљивим.

Обавезујућа обавештења су обавештења која на захтев подносиоца издаје Управа царина, а која под одређеним условима обавезују Управу царина и друге учеснике у царинском поступку.

На писани захтев подносиоца Управа царина издаје: - обавезујуће обавештење о сврставању робе по Царинској тарифи и - обавезујуће обавештење о пореклу робе. Наведена обавезујућа обавештења имају дејство одлуке донесене у управном

поступку. Обавезујуће обавештење о сврставању робе по Царинској тарифи обавезује царински

орган према лицу којем је дато за робу за коју се царински поступак спроводи после датума издавања тог обавезујућег обавештења. Обавезујуће обавештење о пореклу робе обавезује царински орган према лицу којем је дато за ону робу за коју је поступак утврђивања порекла, спроведен после датума издавања тог обавезујућег обавештења.

Када се ради о коришћењу обавезујућег обавештења о пореклу робе, лице које се позива на обавештење мора да докаже да роба и околности на основу којих се одређује порекло робе у свим елементима одговарају роби и околностима које су описане у обавештењу.

Обавезујуће обавештење Управа царина ће поништити ако се заснива на неистинитим или непотпуним подацима које је дао подносилац захтева.

Обавезујуће обавешење о сврставању робе по Царинској тарифи престаје да важи - ако дође до измене прописа.

Обавезујуће обавештење о пореклу робе, престаје да важи - ако дође до измене прописа или закључења међународног уговора.

33

Влада прописује обавезу плаћања посебне накнаде (висину и начин плаћања) Управи царина за издавање обавезујућих обавештења.

Управа царина дужна је да обавезујућа обавештења за која је овлашћена изда у најкраћем року, а најкасније у року од 150 дана од дана подношења захтва.

Обавезујуће обавештење важи три године од дана издавања, под условом да чињенице на којима је засновано, укључујући и правила о пореклу робе која су важила у време одлучивања, остану упоредиве. Ако у поступку оцене обавезујућег обавештења Управа царина донесе друкчију одлуку, поништава обавезујуће обавештење под условом да заинтересовано лице унапред обавести о томе.

5. ВОЂЕЊЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА 5.1.. Начела царинског управног поступка

Вођење управног поступка у Управи царина обавља се у складу са одредбама закона о општем управном поступку ако царинским законом није другачије предвиђено.

Општи управни поступак подразумева правна правила, одређене правне норме којима се уређује начин организације, како појединих облика друштва, тако и државе у целини. Карактерише га управно правни однос између органа и странке, који орган управе решава као орган власти. Отуда се у управном поступку успоставља одређени однос између државног органа, у овом случају Управе царина и странке.

Управни поступак уопште или посебне управне поступке, као што је царнске управни поступак, карактерише следеће:

- управни поступак је формалан; - управни поступак спроводе органи управе; - управни поступак је двостепен. Органи управе који доносе одлуке у управним стварима морају се придржавати

општих начела утврђених Законом о општем управном поступку, и то: - начела законитости, - начела ефикасности, - начела заштите права грађана и заштите јавног интереса, - начела самосталности у решавању, - начела права на жалбу, - начела економичности доказа, - начела помоћи неукој странци, - начела правоснажности решења, - начела саслушања, - начела материјалне истине итд. Учесници у царинском управном поступку су лица и органи који предузимају

одређене радње као учесници у царинском поступку. Царински органи који воде поступак су главни учесници, а странке у поступку су остали учесници (учесници у поступку, сведоци, вештаци итд.).

34

5.2. Надлежност у вођењу управног поступка

Царински управни поступак води се, од почетка до окончања, у царинској служби. Организација овог важног поступка у Управи царина, а у складу и са одредбама Царинског закона, тако је уређена да царинарнице, као подручни органи, воде искључиво првостепени, а Управа царина другостепени управни поступак. Међутим, Управа царина се изузетно може појавити и у улози првостепеног органа ако је то позитивним прописима одређено.

У царинском управном поступку првостепени царински органи су царинарнице, као подручни органи Управе царина. Највећи број ових поступака води се и завршава доношењем решења у царинарници, што са становишта обима и садржине посла представља највећи део царинског управног поступка.

Првостепени царински управни поступак по правилу се покреће по захтеву странака. У одређеним, Законом предвиђеним случајевима, овај поступак се покреће по службеној дужности.

Лице које од царинског органа захтева доношење одређене одлуке мора изнети све чињенице и околности и поднети исправе и друге доказе значајне за доношење одлуке. Управа царина доноси одлуку без одлагања, а најкасније у року предвиђеном одредбама закона који уређује општи управни поступак.

Ако царински орган у царинском поступку у целини прихвати захтев, може одлуку по захтеву дати у виду забелешке на самом захтеву. На захтев подносиоца, царински орган одлуку издаје у писаној форми. 5.3. Начин вођења управног поступка

Првостепено решење, зависно од утврђених чињеница, може се донети у редовном и скраћеном поступку.

Редовни поступак се спроводи, по правилу, усменом јавном расправом чиме се странкама пружа могућност да код утврђивања чињеница и околности које су од значаја за доношење решења учествују у поступку, а тиме се осигурава заштита њихових права и правних интереса. У вођењу првостепеног царинскг управног поступка странка има право да учествује у испитном поступку и да при томе износи чињенице и аргументе који могу бити од утицаја за решење случаја, односно побијати тачност навода који се не слажу са њеним наводима. Тиме се пружа могућност да странка остварује своја права и законом заштићене интересе.

Првостепено решење по скраћеном поступку доносе непосредно царински органи, јер нису потребне посебне процесне радње у управном поступку (увиђај, усмена расправа, саслушање сведока итд.). То су најчешће случајеви када се стање може утврдити на основу службених података којима располаже царинарница и није потребно саслушање странака, као и када је материјалним прописом предвиђена могућност доношења решења.

Ближа упутства, доноси директор Управе царина у редовном или скраћеном поступку. Директор Управе царина може да пренесе своја овлашћења на организационе јединице у царинарници.

35

5.4. Доношење одлуке

У царинском управном поступку доносе се одлуке у форми решења и закључка. Решење је правни акт којим се одлучује о роби на основу чињеница и аргумената

утврђених у спроведеном поступку. Поред класичних решења, којима се решава у вези са одређеном радњом, карактер решења има и царинска декларација - Јединствена царинска исправа, после спроведеног поступка царињења. Дакле, Јединствена царинска исправа после обављеног царињења робе има карактер решења царинарнице.

Поред решења у царинскм управном поступку, који као првостепени органи воде царинарнице, користи се и друга врста правног акта, који се назива закључак. Разлика између закључка и решења је у томе што се решењем одлучује о предмету управног поступка, а закључком се решава о питањима која се тичу поступка, која се јављају као споредна у вези са спровођењем поступка а не решавају се решењем.

Решење се доноси у писаној форми, а закључак се заинтересованим лицима саопштава такође писмено.

Другостепени орган за вођење управног поступка је Управа царина. Уредно поднесена жалба на првостепено решење захтева решавање предмета у другом степену. Право на жалбу има свако лице чије је право решењем у првом степену повређено. По правилу су то лица која су учествовала у првом поступку у својству странке. Поред права странака да изјаве жалбу на решење, то могу учинити и државни органи који нису учествовали у првостепеном поступку али су овлашћени да могу изјавити жалбу (јавни тужилац и јавни правобранилац). 5.5. Жалбени поступак.

Против првостепене одлуке коју доноси царински орган може се уложити жалба Комисији за жалбе Управе царина.

Жалба не задржава извршење одлуке. Комисија за жалбе Управе царине има пет чланова из реда службеника Управе

царина, које на предлог директора Управе царина, именује министар финансија и економије, као надлежни функционер који руководи Управом царина. Комисија доноси пословник о свом раду.

По пријему жалбе са списима предмета, другостепени орган, пре свега, испитује да ли је жалба допуштена, благовремена и да ли је изјавило овлашћено лице.

Решавајући по жалбама које су уредне, другостепени орган може: - да одбије жалбу; - да поништи решење првостепеног органа у целости или делимично; - да решење измени и - да поништи првостепено решење и сам реши предмет (изузетно). Решење у царинском управном поступку може бити извршено тек када постане

правоснажно, коначно и извршно. Правоснажност означава непроменљивост једне одлуке. Правоснажним решењем

сматра се решење против којег се не може изјавити жалба нити покренути управни спор. Правоснажност, коначност и извршност су кумулативни услови и ако недостаје само један од њих, решење губи обележје правоснажности.

36

Коначно решење у управном поступку је решење против којег се не може изјавити жалба уопште или због протека времена.

По правилу се против коначних решења може водити управни спор. Извршним решењем у царинском управном поступку сматра се решење које се може

извршити. Другостепено решење којим је измењено првостепено решење постаје извршно када

се достави странци. Закон о општем управном поступку, поред жалбе, као редовног средства за

остваривање одређених права странака у поступку, предвиђа и ванредна правна средства. Ванредна правна средства користе се у строго одређеним случајевима са наглашеном селективношћу у њиховом коришћењу како би се обезбедила сигурност правног система.

Ванредна правна средства у царинском управном поступку су: - обнова поступка; - мењање и поништавање решења у вези са управним спором; - захтев за заштиту законитости; - поништавање и укидање по праву надзора; - укидање и мењање правоснажног решења уз пристанак или по захтеву странке; - ванредно укидање и - оглашавање решења ништавним. По правилу, против решења у царинскм управном поступку која доноси Управа

царина управни спор може да се води пред надлежним судом. Такође се за извесна решења у управном поступку које Управа царина доноси у првом степену, а против којих није допуштена жалба, може покренути управни спор.

У поступку решавања управног спора Врховни суд решава у облику пресуде. Закон о управним споровима детаљно регулише овај поступак.

37

ГЛАВА III

ИНСТИТУТИ ЦАРИНСКОГ СИСТЕМА 1. Царински прелаз. 2. Царинско подручје. 3. Царински погранични појас. 4. Царинска роба. 5. Царинске повластице - ослобађање од плаћања увозних дажбина. 5.1.Ослобађање од плаћања увозних дажбина за страна лица. 5.2. Ослобађање од плаћања увозних дажбина за физичка лица. 5.3. Ослобађање од плаћања увозних дажбина за правна и друга лица. 5.4. Роба на коју се не плаћају увозне дажбине. 6. Царински поступак у путном промету. 7. Царински надзор и контрола. 7.1.Појам, сврха и значај. 7.2. Врсте царинског надзора. 8. Смештај царинске робе. 8.1.Царинско складиште. 8.2. Слободне зоне. 9. Исправе у царинском поступку. 9.1. Царинске исправе. 9.1.1. Јединствена царинска исирава (ЈЦИ) 9.1.2. Декларација о царинској вредности (ДЦВ) 9.1.3. Сажета декларација (СД) 9.1.4. Списак пошиљке (СП) 9.2. Комерцијалне и транспортне исправе 9.3. Остале исправе. 10. Царинска вредност робе. 11. Порекло робе. 11.1. Непреференцијално порекло 11.2. Преференцијално порекло 1. ЦАРИНСКИ ПРЕЛАЗ

Царински прелаз је место одређено за увоз, извоз и транзит робе, као и за прелаз лица и превозних средстава преко царинске линије на граничном прелазу.

Одлуку о отварању царинских прелаза и њихову категоризацију доноси Влада Републике Србије.

Царински прелази могу бити копнени, водени и ваздушни. Копнени прелази су прелази који су отворени на граничним прелазима Србије, а чине

их железнички и друмски путеви за међународни саобраћај путника, робе и моторних возила.

У водене царинске прелазе спадају луке на мору и пристаништа на рекама и граничним језерима који су отворени за међународни саобраћај.

Ваздушни царински прелази су пристаништа, односно аеродроми одређени за међународни ваздушни саобраћај.

Промет царинске робе, као ствари које се у царинско подручје Србије увозе (уносе) и извозе (износе) или се преко тог подручја превозе, као и промет путника и моторних возила, мора се одвијати само преко царинских прелаза - путева за међународни саобраћај.

Царински прелаз може бити: - међународни и - погранични.

Међународни царински прелази су места која су законом одређена за међународни промет путника, робе и саобраћајних средстава.

Погранични царински прелази се по правилу одређују билатералним споразумима, односно међународним уговорима између двеју заинтересованих држава. Међународне уговоре ратификује парламент, а одређује их Влада. Преко пограничних царинских

38

прелаза могу прелазити и преносити царинску робу лица која то право имају на основу закона или међународних уговора. Преко ових граничних прелаза двовласници могу преносити ствари потребне за обрађивање својих имања, као и друге ствари предвиђене међународним уговорима.

Лекари, ветеринари и друго медицинско особље који имају боравиште у царинском пограничном појасу могу, у случају хитне потребе, преко ових прелаза преносити инструменте и лекове за обављање своје делатности. У случају елементарних непогода, ватрогасци и друге екипе које учествују у спасавању људи и имовине могу преко ових граничних прелаза преносити потребну опрему и остала техничка средства.

Ако је гранични прелаз за погранични саобраћај истовремено и гранични прелаз за међународни саобраћај, лица двовласници могу увозити, односно извозити и другу робу без права коришћења повластице која важи за путнике у међународном саобраћају.

Царински гранични прелаз за међународни железнички или друмски саобраћај по правилу се налази непосредно на граници, а ако се не налази на граници, царинским путем се сматра пут од царинске линије до најближе организационе јединице граничне царинарнице.

Луке на мору, односно пристаништа на граничним рекама и језерима на којима се отвара организациона јединица царинске службе која ће обављати послове и задатке из своје надлежности, у одвијању међународног саобраћаја такође одређује Влада по предвиђеном поступку.

Царински гат, као део луке, односно пристаништа отвореног за међународни саобраћај одређује царинарница уз сагласност лучких, односно пристанишних органа.

Бродови који саобраћају на иностраним линијама могу пристајати само на царинским гатовима лука и пристаништа отвореним за међународни саобраћај.

У случају више силе или по потреби, бродови могу пристајати и ван наведених места, али уз одобрење царинарнице. Уколико због деловања више силе дође до заустављања брода на другим местима ван царинског прелаза, заповедник брода је дужан да, без одлагања, обавести најближу царинарницу. Ако у близини нема царинарнице, онда обавештава најближи орган унутрашњих послова.

У унутрашњем саобраћају на мору, граничним рекама и граничним језерима бродови могу пристајати само у лукама отвореним за домаћи или међународни саобраћај, а уз царински гат једино уз одобрење царинарнице.

Ваздухопловима који саобраћају на међународним линијама дозвољено је прелетање царинске линије само на одређеним местима. Слетање и полетање је дозвољено само на ваздухопловним пристаништима која су отворена као царински прелази. Ако због деловања више силе ваздухоплов слети ван пристаништа отвореног за међународни ваздушни саобраћај са царинском службом, капетан је обавезан да одмах обавести најближу царинарницу која ће предузети мере царинског надзора и обавити царински поступак над ваздухопловом, посадом, робом и путницима, а ако царински органи нису близу, онда најближи орган унутрашњих послова обезбеђује надзор до доласка царинских органа.

Директор Управе царина одређује време у којем роба може бити унета или изнета из царинског подручја.

Роба која подлеже граничним инспекцијским контролама (санитарна, фито-санитарна, ветеринарска и др.) превози се, односно преноси преко царинских прелаза који су одређени прописима који уређују контролу.

39

2. ЦАРИНСКО ПОДРУЧЈЕ Царинским законом је дефинисан појам царинског подручја као основног чиниоца

царинског система на који се примењују институти тог система. Царинско подручје је територија на којој се јединствено спроводе институти, инструменти и мере царинског система.

По правилу, царинско подручје се поклапа са државном територијом земље на којој се примењује законодавна, судска и извршна власт.

Царинско подручје Републике Србије обухвата територију, територијалне воде и ваздушни простор изнад Србије. Оно је ограничено царинском линијом која је истоветна са границом Србије. Царинско подручје Србије у Закону је дефинисано као јединствено.

Царинску линију на копну чини видно обележена државна граница. На граничним рекама и језерима гранична линија, а тиме и царинска линија, иде средином матице, а језером на начин који утврђују државе које се граниче са тим језером.

3. ЦАРИНСКИ ПОГРАНИЧНИ ПОЈАС

Свака држава аутономно одређује део подручја на граници на којем важе посебне мере царинског надзора и царинског поступка, зависно од економских и политичких интереса у односу на суседне земље. Тај појас назива се царински погранични појас.

Царински погранични појас је део царинског подручја уз границу чију површину и ширину свака држава аутономно одређује и за које прописује посебне мере царинског надзора.

Одредбама важећег Царинског закона регулисано је да царински погранични појас на копну обухвата део царинског подручја Србије у ширини од 15 km од царинске линије Србије у дубину територије. Исто правило примењује се и кад царинска линија пролази граничном реком.

Царинско погранични појас на граничним језерима обухвата део царинског подручја Србије од царинске линије на језеру и до 5 km копна од обале језера.

Теже је одредити простор који обухвата царинско погранични појас на мору него што је то случај на копну или граничним рекама и језерима. Одредбама Царинског закона утврђено је да царински погранични појас на мору обухвата део царинског подручја у ширини од 5 km копна од обале, подручје од обале до спољне границе територијалног мора, као и подручје у ширини од две наутичке миље, рачунајући од спољне границе територијалног мора у правцу отвореног мора.

Кад царински погранични појас обухвата део насеља, сматра се да је цело насеље у оквиру тог појаса.

Влада Републике Србије утврђује линију царинског пограничног појаса, посебна права и обавезе грађана који живе у царинском пограничном појасу.

На овом простору овлашћени царински службеници спроводе појачане мере царинског надзора и контроле над лицима и царинском робом.

40

4. ЦАРИНСКА РОБА

Појам царинске робе је, разумљиво, другачији од самог појма робе. Ако је роба производ људског рада намењен тржишту, не значи да је то и царинска роба. Царинска роба је због специфичности дефинисана царинским законом јер је она основни елеменат царинског система једне земље.

Царинска роба су све ствари које се у царинско подручје увозе, односно уносе или примају и које се из тог подручја извозе, односно износе или шаљу, или се преко тог подручја у транзиту преносе.

Законом се прецизније формулише шта се сматра царинском робом, што за неке учеснике у царинском поступку може да буде и дискутабилно. Као царинска роба сматрају се и:

- живе животиње које се увозе, извозе или су у транзиту (превозе); - електрична енергија, гас или течност који се електричним водовима, гасоводима, нафтоводима, цевоводима или на други начин увозе, износе или превозе;

- превозна, односно преносна средства којима се роба и путници превозе преко царинске линије или која су намењена за превоз робе и путника преко царинске линије;

- бродови и авиони који се набављају у иностранству ако се почну привредно искоришћавати пре преласка царинске линије;

- ствари које су на царинско подручје Србије доспеле на други начин; - домаћа роба која се превози из једног места у Србији у друго преко страног царинског подручја. Царинском робом сматра се и роба која је пренета у царинско подручје Србије а чији

власник није идентификован. Такође је дата прецизна дефиниција да се царинском робом у смислу Царинског

закона не сматрају: - јавне исправе, - писмоносне пошиљке које не садрже царинску робу, - трговачка кореспонденција, пословне књиге и робна, правна и финансијска документација,

- чекови, менице, обвезнице, акције и ефективни новац. Ако се као критеријум за поделу царинске робе узме кретање робе преко царинске

линије, онда царинска роба може бити увозна, извозна и провозна. Увозна царинска роба је роба иностраног порекла која се у царинско подручје увози.

Увозна царинска роба има такав третман од момента преласка царинске линије до окончања царинског поступка и њеног пуштања у слободан промет, тј. стицања карактера национализоване робе, односно њеног враћања у иностранство ако је у питању привремени увоз царинске робе.

Роба која се из царинског подручја Србије извози у иностранство, сматра се извозном царинском робом. Царински третман извозне робе обухвата све радње од покретања поступка извозног царињења до тренутка преласка робе преко царинске линије. За све то време извозна роба се налази под царинским надзором, тако да је искључена могућност њеног коришћења.

41

Роба иностраног порекла која се превози преко царинског подручја Србије назива се провозна роба. Провозна роба се налази под царинским надзором од момента преласка царинске линије Србије на улазу до момента преласка царинске линије на излазу из царинског подручја Србије. Да би се обезбедило да ће провозна роба сигурно напустити царинско подручје Србије, прописан је поступак полагања обезбеђења путем одређених гаранција.

5. ЦАРИНСКЕ ПОВЛАСТИЦЕ - ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ПЛАЋАЊА УВОЗНИХ ДАЖБИНА

Опште правило је да се за робу која се увози на царинско подручје Србије морају платити царина и друге увозне дажбине. Изузеци су, по правилу, одступања која су уобичајена у савременим царинским системима, а резултат су или уобичајених правила царинског поступка или су регулисани билатералним или мултилатералним међународним споразумима. 5.1.Ослобађање од плаћања увозних дажбина за страна лица

Ослобођени су од плаћања увозних дажбина: - шефови страних држава и изасланици шефова страних држава у специјалној мисији, као и чланови њихове пратње - на предмете намењене службеним потребама и личној употреби;

- међународне организације - на предмете намењене службеним потребама; - међународне и друге стране хуманитарне организације - на робу намењену пружању хуманитарне помоћи;

- дипломатска и конзуларна представништва страних држава - на предмете намењене службеним потребама;

- шефови страних дипломатских представништава у Србији и чланови њихових ужих породица - на предмете намењене личној употреби. У складу са одредбама међународних уговора ослобођени су од плаћања царине и:

- дипломатско особље страних дипломатских представништава и чланови њихових ужих породица - на предмете намењене личној употреби;

- особље страних дипломатских и конзуларних представништава на предмете домаћинства. Роба увезена из иностранства и ослобођена од плаћања царине и других увозних

дажбина за страна лица не може се отуђити, дати на коришћење другом лицу или друкчије употребити у року од три године осим у сврхе за које је била ослобођена од плаћања увозних дажбина, пре него што се плате увозне дажбине. Ова роба се не може давати у залог, на позајмицу или као обезбеђење за извршење друге обавезе.

У супротном, увозне дажбине се обрачунавају и наплаћују према стању робе и у складу са прописима који важе на дан доношења решења о наплати увозних дажбина. 5.2. Ослобађање од плаћања увозних дажбина за физичка лица

Ослобођени су од плаћања увозних дажбина:

42

а) путници који долазе из иностранства - на предмете који служе њиховим личним потребама за време путовања (лични пртљаг), без обзира да ли их носе са собом или су их дали на превоз возару;

б) домаћи путници (поред предмета личног пртљага) - на предмете које уносе из иностранства ако нису намењени препродаји (као роба трговачког карактера) до укупне вредности од 100 евра у динарској противредности. За пошиљке чија је укупна вредност већа од наведеног износа, као и за недељиву робу, не може се користити ова повластица;

в) страни држављани који су добили држављанство и страни држављани који су добили азил, односно одобрење за стално настањење у Србији - на предмете за своје домаћинство, осим на путничка моторна возила.

Предмете за домаћинство које увози, односно уноси, према списку по врстама и количини, корисник повластице може да увезе у року од једне године од дана добијања држављанства Србије, односно азила или одобрења за стално настањење у Србији; г) домаћи и страни држављани - на предмете које приме из иностранства у пошиљкама. Царинарница у вези са овом повластицом ставља забелешку на поштанску царинску пријаву, односно декларацију корисника повластице;

д) домаћи и страни држављани - на лекове за личну употребу које примају из иностранства у пошиљкама;

ђ) домаћи држављани и стално настањени страни држављани - на предмете наслеђене у иностранству;

е) домаћи држављани, стално настањени страни држављани, предузећа, заједнице и друге организације - на одликовања, медаље, спортске трофеје и друге предмете које добијају у иностранству на такмичењима, изложбама и приредбама од међународног значаја;

ж) научници, књижевници и уметници - на сопствена дела која уносе из иностранства; з) домаћи држављани који живе у пограничном појасу - на производе земљорадње, сточарства, рибарства, пчеларства и шумарства добијене са својих имања која се налазе у пограничном појасу суседне државе, као и на приплод и остале производе добијене од стоке која се због пољских радова, испаша или зимовања налази на пограничним имањима;

и) инвалиди - на ортопедска и друга помагала која служе као замена телесних органа који им недостају, односно оштећених телесних органа, и на резервне делове и потрошни материјал за коришћење тих помагала, осим за путничке аутомобиле које унесу или приме из иностранства за личну употребу;

ј) инвалиди I и II категорије као и лица чији степен инвалидитета одговара инвалидитету I и II категорије, који се после спроведене професионалне рехабилитације оспособе за одређену делатност - на опрему за обављање те делатности која се не производи у Србији; к) организације лица са посебним потребама (глуви и наглуви, слепи и слабовидни, дистрофичари, параплегичари, оболели од неуромишићних болести и др.), односно чланови тих организација - на специфичну опрему, уређаје и инструменте, на њихове резервне делове и на потрошни материјал за коришћење те опреме који се не производе у земљи;

л) грађани - на специфичну опрему, уређаје и инструменте за здравство који се не производе у Србији и на резервне делове и потрошни материјал за коришћење те опреме за личну употребу.

43

5.3. Ослобађање од плаћања увозних дажбина за правна и друга лица

Ослобођени су од плаћања увозних дажбина: а) организације Црвеног крста - на робу коју увезу из иностранства која се не производи у Србији а која служи за обављање њихових хуманитарних задатака;

б) ватрогасне и спасилачке организације и друштва - на опрему и делове те опреме која се не производи у Србији а намењени су за гашење пожара и за спасилачке делатности;

в) музеји и уметничке галерије - на збирке, делове збирки и појединачне предмете, као и на архивски материјал;

г) лица, осим физичких, која се баве научном, образовном, културном, спортском, рекреативном, хуманитарном, верском делатношћу, техничком културом, уметношћу, делатностима заштите природе и културних добара и контролом квалитета животне средине - на робу која се не производи у Србији а служи непосредно за обављање тих делатности, осим алкохола и алкохолних пића, дуванских производа и путничких моторних возила;

д) лица, осим физичких - на робу коју бесплатно приме из иностранства за научне, просветне, културне, спортске, хуманитарне, верске, здравствене и социјалне сврхе, као и за заштиту животне средине, осим алкохола и алкохолних пића, дуванских производа и путничких моторних возила;

ђ) лица, осим физичких - на робу коју бесплатно приме из иностранства или је набаве од средстава која су добила из иностранства као новчану помоћ ако је намењена отклањању последица проузрокованих елементарним непогодама (земљотреси, поплаве, суше, еколошки удеси и сл.) ратни или оружани сукоби.

Ово право може се остварити ако Влада Србије утврди да су последице елементарних непогода такве да за њихово отклањање треба дозволити увоз робе уз ослобађање од плаћања царине и ако се та роба увезе у року који она одреди;

е) предузећа у области здравства - на специфичну опрему, уређаје и инструменте за здравство и њихове резервне делове и на потрошни материјал за коришћење те опреме, као и за лекове који се користе у болничком лечењу који се не производе у земљи и ако се увозе ради опремања и потреба тих предузећа у складу са програмима развоја здравства;

ж) предузећа за професионално оспособљавање и запошљавање инвалида - на опрему и резервне делове који се не производе у земљи а користе се за професионално оспособљавање и радно ангажовање инвалида;

з) лица, осим физичких - на опрему која се не производи у земљи а служи за заштиту животне средине; и) лица, осим физичких - на медаље и плакете које примају из иностранства ради додељивања на међународним такмичењима која се организују у Србији.

Роба увезена за правна и друга лица ослобођена плаћања царине и других увозних дажбина не може се отуђити, дати другом лицу на коришћење или друкчије употребити у року од три године, осим у сврхе за које је била ослобођена од плаћања увозних дажбина, пре него што се увозне дажбине плате. Ова роба се не може давати у залог, на позајмицу или као обезбеђење за извршење друге обавезе.

У противном, увозне дажбине се обрачунавају према стању робе и у складу са прописима који важе на дан доношења решења о наплати увозних дажбина.

44

5.4. Роба на коју се не плаћају увозне дажбине

Увозне дажбине не плаћају се на: а) опрему по основу улога страног лица, у складу са одредбама закона којим се утврђују страна улагања;

б) рекламни материјал и узорке који се бесплатно примају из иностранства. Као рекламни материјал и узорци не сматрају се цигарете, жестока алкохолна пића,

парфеми и други козметички препарати и друга роба широке потрошње, осим када, имајући у виду начин и величину паковања, очигледно и искључиво служе за демонстрације. Наведена роба се не може продавати нити употребљавати у друге сврхе осим у сврхе због којих је увезена;

в) предмете страних излагача који учествују на међународним сајмовима и продајним изложбама, a који се уносе и примају из иностранства ради уобичајене расподеле или потрошње за време одржавања сајмова, односно изложби;

г) жигове, патенте, моделе и пратеће исправе, као и пријаве и поднеске за признавање права, који се достављају организацијама за заштиту права интелектуалне својине.

6. ЦАРИНСКИ ПОСТУПАК У ПУТНИЧКОМ ПРОМЕТУ

Сваки путник је дужан да при преласку царинске линије пријави и на захтев царинског радника покаже лични пртљаг и све ствари које са собом носи.

Пролазак путника кроз „контролни зелени пролаз” сматра се његовом пријавом да нема робу која подлеже плаћању увозних дажбина, односно робу чији је увоз забрањен.

Ствари које путник није пријавио до тренутка када га је царински радник позвао да покаже свој лични пртљаг и ствари, сматрају се непријављеним. За непријављену царинску робу против путника се покреће прекршајни поступак, при чему се, поред казне, изриче и заштитна мера одузимање робе.

Ствари које носе дипломатски курири, на основу дипломатског курирског писма, не подлежу прегледу.

Ако постоји основана сумња да путник код себе има ствари које није пријавио, врши се лични претрес. Лични претрес путника врши лице истог пола у посебној просторији. О извршеном личном претресу саставља се записник, који потписује лице које врши лични претрес и лице над којим се врши лични претрес.

Ствари које нису пријављене а пронађене су приликом прегледа односно личног претреса путника привремено се одузимају до окончања одговарјућег поступка.

Ако је приликом прегледа ствари или личног претреса путнику нанесена материјална штета, путник има право на накнаду штете. Ово право губи се ако су приликом контроле нађене скривене ствари а штета није учињена намерно или грубом непажњом.

Домаћим путником сматра се држављанин Србије или страни држављанин са пребивалиштем у Србији који путује на основу путне исправе, као и члан посаде и особља домаћег превозног средства које саобраћа са иностранством.

Страним путником сматрају се страни држављани са пребивалиштем у иностранству који на основу путне исправе долазе у Србију на привремени боравак као туристи, ради одмора и спорта, из здравствених и породичних разлога и ради студија или других

45

послова, страни држављанин који пролази преко царинског подручја Србије, као и члан посаде и особља страног превозног средства које саобраћа са иностранством.

Ако домаћи путник при одласку у иностранство износи и ствари које ће му служити за време путовања а које се не пријављују као лични пртљаг, дужан је да те ствари упише у Списак ствари које путник привремено износи, који оверава царинарница.

Робу коју путник уноси из иностранства царини гранична царинарница по скраћеном или редовном царинском поступку.

По скраћеном поступку царини се роба коју путник уноси из иностранства а намењена је за коришћење у сопственом домаћинству чија укупна вредност не прелази износ од 3.000 евра у динарској противвредности.

Јединствена царинска стопа од 10 одсто примењује се на робу намењену за коришћење у сопственом домаћинству коју страни држављани и држављани Србије носе са собом приликом доласка из иностранства или је примају из иностранства.

Ако се роба царини по скраћеном поступку, овлашћени царински службеник попуњава Обрачун увозних дажбина за робу коју путници са собом носе, у који уписује име и презиме путника, вредност робе, износ царине и других увозних дажбина (и пореза), место и датум издавања, као и трговачки назив робе. На захтев цариника, ако је у пртљагу роба која се мора пријавити другим органима (радио-станице и др.), у образац се уносе подаци за идентификацију те робе.

По редовном царинском поступку царини се роба чија се количина, врста, каквоћа и вредност не могу утврдити у скраћеном поступку, као и роба чија је укупна вредност већа од 3.000 евра.

Путник се изјашњава да ли се слаже с налазом царинског службеника у погледу количине, врсте, каквоће и царинске вредности робе, као и у погледу износа царине, других увозних дажбина (и пореза).

Ако се путник сложи с налазом овлашћеног царинског службеника, плаћа укупан износ дажбина по Обрачуну, а царински службеник, по извршеном плаћању, предаје путнику оверени примерак Обрачуна и ставља му робу на располагање.

Ако се путник не сложи с налазом царинског службеника или не плати укупан износ дажбина, дужан је да царинарници поднесе сажету декларацију ради стављања робе у одговарајући царински поступак.

Ако грађанин Србије на привременом раду у иностранству и грађанин који борави у иностранству ради школовања, специјализације и сл. приликом привременог доласка у Србију привремено унесе предмете, дужан је да те ствари упише у Списак ствари које путник привремено уноси. У образац се уписују: име и презиме путника, број путне исправе и ко је издао, пребивалиште и подаци о предметима које путник привремено уноси, као и напомена: ,”Ако путник при одласку из Србије не пријави царинарници да износи предмете које је привремено унео по Списку, а нису оцарињени, сматраће се да те предмете није изнео, чиме је извршио прекршај.”

Путник ће уписати све предмете у Списак (у два примерка) појединачно, по врсти и количини, уз навођење свих карактеристичних ознака на основу којих се може утврдити њихова истоветност приликом враћања у иностранство (марка, тип, фабрички број и др.).

Овлашћени царински службеник сравњује податке из Списка са стањем робе и правилно попуњен Списак оверава службеним печатом и својим потписом. Први примерак ствари Списка царинарница здржава, а други предаје путнику. У путној исправи, на страни за забелешке, овлашћени царински службеник ставља забелешку: „Привремено унео робу” (скраћено: ПУР), уписује датум увоза и то оверава својим потписом.

46

Списак ствари царинарница чува две године. Путник који је задужен са ПУР ознаком дужан је да привремено унесену робу врати у

иностранство или да захтева други царински дозвољен поступак или употребу робе. Путник који одлази из Србије и износи робу коју је привремено унео по Списку

дужан је да Списак преда излазној царинарници. Пошто утврди истоветност робе, овлашћени царински службеник поништава забелешку ПУР у путној исправи и то оверава службеним печатом и својим потписом.

Уколико путник робу из Списка пријави за царињење, овлашћени царински службеник који је одобрио други царински дозвољен поступак или употребу робе поништава забелешку ПУР у његовој путној исправи, а Списак ствари прилаже декларацији по којој је роба оцарињена.

Ако путник захтева други царински дозвољен поступак или употребу за само један део робе из Списка, овлашћени царински службеник ставља на Списак забелешку о броју и датуму декларације и врсти поступка и враћа га путнику, с тим што у путној исправи не поништава забелешку ПУР.

За страног путника који долази на привремени боравак у Србију и привремено уноси предмете за личне потребе док је на путовању важи истоветан поступак као и за домаће путнике (Списак робе).

Ако предмети буду задржани у Србији као поклон или за друге потребе, осим продаје, царинарница их царини по скраћеном или редовном царинском поступку.

За стране путнике који из иностранства са собом уносе справе, инструменте, алат и сличне предмете који им за време привременог боравка у Србији служе за обављање њихове делатности, а не поседују карнет АТА (Admission temporaire) важи исти поступак као и за стране путнике.

Приликом одласка страног путника из Србије царинарница проверава да ли путник износи предмете уписане у Списак и поступа на начин предвиђен прописима.

Ако домаћи или страни држављанин са пребивалиштем у иностранству дође у Србију путничким моторним возилом изнајмљеним у иностранству по систему „rent a car” и возило преда овлашћеном представнику (рентал агенту), тај представник је дужан да преузето возило пријави царинарници надлежној за место предаје возила.

Резервни делови за путничка моторна возила које домаћи или страни држављанин привремено уноси ради оправке привремено увезеног моторног возила са страном регистрацијом подлежу истом поступку као и домаћи и страни путници (Списак ствари). Домаће или страно лице мора пријавити царинарници замењене делове, која на предлог тог лица, одлучује како ће се поступити са замењеним деловима (вратити у иностранство, предати царинарници, уништити под царинским надзором и др.) 7 ЦАРИНСКИ НАДЗОР И КОНТРОЛА 7.1.Појам, сврха и значај

Надзор над царинском робом је веома значајна обавеза царинских органа. Обавеза спровођења мера царинског надзора над робом која се увози, извози или провози преко царинског подручја Србије настаје преласком робе преко царинске линије, а траје док се не оконча царински поступак, односно док се не заврши поступак царињења и роба преузме из надлежне царинарнице или док роба не иступи из царинског подручја наше земље.

47

Царински органи овлашћени су да предузимају и спроводе мере царинског надзора и контроле које сматрају неопходним за примену царинских и других прописа.

Сам појам царинског надзора и контроле може се дефинисати тако да царински надзор обухвата мере за спречавање неовлашћеног поступања са царинском робом и за обезбеђење њене истоветности док се не спроведе царински поступак. То је, у ствари, скуп одговарајућих мера које предузимају (по овлашћењу) царински органи да би се до окончања царинског поступка обезбедило да стање увезене робе, како по количини тако и по врсти, каквоћи и вредности као релевантним елементима вођења поступка, остане непромењено.

Под мерама царинске контроле подразумевају се радње које предузима Управа царина и царинарнице, као што су: преглед робе, узимање узорка, контрола постојања и аутентичности документације, преглед књиговодствених и других докумената, преглед превозних средстава, преглед пртљага и друге робе коју једно лице носи са собом или на себи и спровођење службених провера и сличних радњи у циљу обезбеђивања правилне примене царинских и других прописа.

Мере царинског надзора и контроле засноване су на одредби закона да је забрањено скривање или лажно приказивање царинске робе ради избегавања царинског надзора и контроле. 7.2. Врсте царинског надзора

Мере царинског надзора које се примењују у царинском поступку могу бити спроведене непосредним ангажовањем царинског радника или пак посредно.

Непосредан царииски надзор подразумева физичко присуство царинског органа који обавља царински надзор. Неке од тих мера су:

- чување, а по потреби и преглед царинске робе; - преглед, а по потреби и претрес превозних средстава; - спровођење робе и превозних средстава и - преглед личног пртљага, а по потреби и лични претрес путника. Под посредним мерама царинског надзора подразумевају се оне мере којима се

царинска роба обезбеђује стављањем царинских обележја на робу и превозна средства. Стављање царинских обележја као мера царинског надзора се доста користи, али по

правилу у случајевима када физичко присуство царинског радника или није могуће или није целисходно. Класичан пример посредног надзора над робом јесте привремени увоз робе, која се враћа у непромењеном стању, када се роба задржи извесно време код увозника (корисника), али се истоветност робе и други релевантни подаци о њој обезбеђују стављањем царинских обележја.

Царинским обележјима називају се прописом утврђени спољни знаци којима се царинска роба обележава да би се од момента стављања под царински надзор до окончања царинског поступка обезбедило неовлашћено поступање са царинском робом и њена истоветност. Које ће царинско обележје бити коришћено зависи од врсте робе, односно од превозног средства, облика, односно режима увоза и др.

Царинска обележја су дефинисана прописима , а најпознатија су царинска пломба, отисак царинског печата и царинског жига, службеног броја царинског радника и др.

Царинским законом је утврђено да царински надзор обухвата нарочито: - чување и преглед царинске робе; - спровођење царинске робе;

48

- стављање царинских обележја; - узимање узорака, проспеката, фотографија или других података којима се обезбеђује истоветност робе;

- преглед и претрес превозних и преносних средстава и возачког особља, односно посаде и

- преглед пртљага путника и лични претрес путника. Царинском надзору, односно контроли, подлежу:

- царинска роба; - путници; - превозна средства на копну, возачко особље и путници који користе та средства а прелазе царинску линију;

- превозна средства на мору, међународним рекама и граничним рекама и језерима и њихова посада и путници и

- ваздухоплови, посада и путници. Царинском надзору и контроли не подлежу: - домаћи и страни војни бродови; - бродови док плове на деловима граничних река на којима се по међународним уговорима не може вршити царински надзор;

- бродови и ваздухоплови органа унутрашњих послова и - домаћи и страни војни ваздухоплови. Контроли подлежу посаде које се укрцавају и искрцавају на бродове и ваздухоплове

који не подлежу царинском надзору и контроли, као и саобраћај између бродова и обале. Директор Управе царина је овлашћен да прописује врсту и тип царинских обележја и

начин њихове употребе. Врста и тип царинских обележја који су коришћени у поступку царинског надзора не

смеју се мењати док их надлежни царински орган не скине. За случајеве оштећења или скидања царинских обележја супротно овим прописима, предвиђене су веома строге санкције у прекршајном поступку.

8. СМЕШТАЈ ЦАРИНСКЕ РОБЕ

8.1.Царинско складиште Смештај царинске робе има посебан значај за правилну примену прописа у царинском

поступку. Смештај царинске робе и царински надзор треба да обезбеде неспорно утврђивање битних чињеница о роби (врста, количина и вредност), али и да спрече неовлашћено располагање том робом. Царински органи су обавезни да царинску робу држе под царинским надзором од момента преласка царинске линије до окончања царинског поступка и пуштања у слободан промет, односно изласка робе из царинског подручја Србије. Ову обавезу органи царинске службе извршавају тако што царинску робу непосредно држе или спроводе такве мере царинског надзора код других држалаца, ако се роба код њих ускладиштава, да увек и без тешкоћа могу идентификовати и утврдити право стање ствари, као и неовлашћено располагање царинском робом.

Нови царински закон, који је у примени од јануара 2004. године, максимално је прилагођен стандардима и пракси земаља Европске уније и чланица Светске трговинске организације, као и земаља које тргују са њима иако нису њихове чланице. Знатно је

49

поједностављена процедура смештаја царинске робе, а посебно облици тог смештаја. Међутим, повећана је ефикасност спровођења мера царинског надзора и одговорност држалаца царинске робе.

За смештај царинске робе у царинском поступку са робом користи се царинска складишта. Царинско складиште је место где се роба може сместити у складу са прописаним условима које одобри царински орган а које је под царинским надзором. Поступак царинског складиштења може се одобрити за смештај робе у царинско складиште:

- стране робе која не подлеже плаћању увозних дажбина и мерама комерцијалне политике и

- домаће робе намењене извозу, која смештајем у царинско складиште подлеже мерама које се примењују на извоз робе. Царинско складиште може бити: - јавно складиште и - приватно складиште. Јавно складиште је царинско складиште у којем правно или физичко лице може

складиштити робу, а које је регистровано за обављање складиштења робе. Приватно складиште је царинско складиште намењено складиштењу робе држаоца

складишта. Приватна царинска складишта отварају учесници у царинском поступку који имају развијенији систем спољнотрговинског пословања. Предности приватних складишта у односу на јавна складишта су економичност пословања, ефикасност и ажурност обављања делатности.

Држалац складишта је лице којем је царинарница одобрила да управља царинским складиштем.

Корисник складишта је лице које је, према декларацији, обавезно да стави робу у поступак царинског складиштења или лице на које су пренесена права и обавезе тог лица.

За управљање складиштем потребно је одобрење царинског органа, осим у случају да царински орган управља царинским складиштем.

Лице које жели да отвори и управља царинским сладиштем мора царинарници да поднесе писмени захтев, са образложењем економске потребе за складиштењем робе и подацима да су испуњени услови царинског надзора и контроле потребни за давање одобрења.

Одобрење царинарнице за управљање царинским складиштем садржи услове под којима се управља царинским складиштем.

Одобрење за управљање царинским складиштем може се издати лицима са седиштем или пребивалиштем у Србији.

Држалац царинског складишта одговоран је: - да се роба смештена у царинском складишту не узима или не премешта без мера царинског надзора;

- за испуњење обавеза које произлазе из поступка царинског складиштења; - за испуњење посебних услова садржаних у одобрењу за управљање царинским складиштем. Права и обавезе држаоца складишта могу се, уз сагласност царинског органа, пренети

на друго лице. Када постоје оправдани економски разлози, царинарница може одобрити:

- да се у простору царинског складишта смести домаћа роба, осим царинске робе;

50

- прераду стране робе у просторима царинског складишта, у оквиру поступка активног оплемењивања, у складу са условима за спровођење тог поступка;

- прераду стране робе у просторима царинског складишта, у оквиру поступка прераде под царинском контролом, а у складу са условима спровођења тог поступка. Држање робе у поступку царинског складиштења није временски ограничено. У царинском складишту се, ради очувања робе, побољшања њеног изгледа или

квалитета и припреме за тржиште, може поступати на уобичајен начин. Сви послови у вези са царинском робом обављају се под царинским надзором, уз претходно обавештење царинарнице.

Ако то захтевају посебне околности, роба се може привремено изнети из царинског складишта, уз одобрење царинског органа. Царинарница може одобрити да се роба у поступку царинског складиштења премести из једог царинског складишта у друго. 8.2. Слободне зоне

Слободне зоне, какве данас познајемо, представљају резултат борбе нове класе која се зачиње у феудализму - буржоаске класе, против привилегија и ограничења властеле која је држала градове, путеве, луке, пристаништа и мостове и ограничавала слободан промет и трговину разним порезима, дажбинама, таксама и наметима. С обзиром на све већу економску моћ младе класе - занатлија и трговаца, као резултат борбе за измену привредних услова долази до давања слободног статуса појединим градовима и лукама, којима је повељама признаван посебан режим робне размене у односу на друге делове земље. У тим деловима била је ограничена власт владара и властеле у погледу обавеза плаћања наведених намета, а трговина се обављала слободно на начин на који су то одређивали градски савети, ханзе, гилде и друга удружења трговаца. Због тога се до данашњег дана у земљама западне Европе задржао назив „free ports” као назив за слободне и царинске зоне.

У свету се под изразом „слободна зона” подразумевају не само слободне зоне какве ми познајемо већ и зоне слободне трговине као облик производње и економске интеграције земаља чланица. Даље ће бити речи о слободним зонама на начин на који је то предвиђено прописима у Србији.

Слободне зоне прописане су Законом о слободним зонама као место где се под посебним царинским режимом обавља производни процес и промет робе. Самим тим је основна њихова карактеристика да се формирају ради обављања процеса производње робе, чији се законом прописани део мора извести. Слободне зоне се могу отварати у лукама и пристаништима отвореним за међународни саобраћај, на ваздухопловним пристаништима, магистралним путевима, у индустријским и трговачким центрима итд.

Слободна зона се отвара решењем Владе, на основу захтева предузећа које ће је држати и управљати њеним пословима. Поред држаоца слободне зоне, у њој могу обављати послове и корисници слободне зоне, на основу закључених уговора са држаоцем.

Увоз, односно извоз робе у зону и из зоне је слободан, тј. на робу се не примењују режимска ограничења нити се плаћају царина и друге увозне дажбине, акциза и порез на додату вредност.

У слободној зони се не може обављати промет робе на мало. Роба смештена у слободну зону, пошто се обави процес производње, може се извести

у иностранство или увести на царинско подручје Србије.

51

Царински органи спроводе мере царинског надзора и контроле над слободном зоном и пре њеног отварања издају уверење о могућности спровођења мера царинског надзора. Да би те мере могле да се спроводе, слободна зона мора да буде ограђена, да на капију зоне буде стављена табла са натписом „слободна зона” и називом њеног држаоца. Царински органи спроводе мере царинског надзора и над робом смештеном у слободној зони у погледу врсте, количине и вредности, као и одређених царинских поступака, па држалац и корисници зоне морају водити посебну евиденцију о роби која се смешта у зону. Евиденција се води на листовима картотеке за држаоца и сваког корисника, које оверавају царински органи и у које се мора уносити свака промена настала у вези са робом.

Над робом произведеном у слободној зони која се увози у царинско подручје земље спроводи се поступак царињења као и за сваки увоз. Ако је вредносно учешће домаћег улога (сировина, репродукционог материјала и производног рада) веће од 50 одсто укупне вредности робе, за њу се не прибавља право на увоз пошто роба стиче статус робе домаћег порекла. У сваком случају, без обзира на учешће домаћег репродукционог материјала у вредности робе, царина и друге увозне дажбине се плаћају на вредност стране компоненте, али по стопама царине за готов производ.

Ако се роба произведена у слободној зони извози, над њом се спроводи поступак извозног царињења. У случају да проценат додате вредности у зони прелази 51 одсто од укупне вредности, царински органи, на захтев извозника, издају уверење о домаћем пореклу робе. Ова околност је изузетно важна за држаоце слободних зона, јер оне морају бити извозно оријентисане и извозити у иностранство најмање 30 одсто произведене робе.

9. ИСПРАВЕ У ЦАРИНСКОМ ПОСТУПКУ

9.1. Царинске исправе У царинском поступку користе се различите исправе ради његовог спровођења. То су

царинске исправе, комерцијалне исправе (фактуре, проспекти, спецификације, пакинг листе и др.), транспортне исправе (камионски товарни листови - CMR, железнички товарни листови - CIM, ваздухопловни или бродски манифести, бродски рапорти и теретнице), разна уверења која издају државни органи или пара државне асоцијације и друге исправе. Када говоримо о исправама у царинском поступку, под њима подразумевамо законом прописане исправе које садрже потребне податке за вођење тог поступка. Исправе у царинском поступку имају карактер јавних исправа.

Царински поступак је строго формалан поступак. Отуда су исправе које се користе бројне, али као јавне исправе морају обезбедити правилност у примени царинских прописа.

Исправе у царинском поступку обухватају: - царинске исправе, - комерцијалне и транспортне исправе и - остале исправе. На основу Царинског закона, министар финансија и економије Србије донео је

Правилник о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и других образаца у царинском поступку. У царинском поступку користе се следеће исправе:

- Јединствена царинска исправа (ЈЦИ),

52

- Декларација о царинској вредности (ДЦВ), - Сажета декларација (СД) и - Списак пошиљке (СП).

9.1.1. Јединствена царинска исправа (ЈЦИ)

Сет обрасца Јединствене царинске исправе (ЈЦИ), и додатни лист (ЈЦИ БИС), састоји се од појединачних листова са осам листова, односно пет листова двонаменског сета.

Јединствена царинска исправа БИС је царински образац који је саставни део ЈЦИ, а користи се ако се једном ЈЦИ пријављује роба која се сврстава у више од једне тарифне ознаке.

Рубрике ЈЦИ и ЈЦИ БИС попуњавају се писаћом машином или штампачем. Унесени подаци, не могу ce прецртавати или исправљати.

Рубрике у ЈЦИ и ЈЦИ БИС означене су бројевима и великим словима. Рубрике означене бројевима попуњава подносилац декларације, на начин прописан за тражени царински поступак, односно употребу или коришћење робе.

Рубрике означене великим словима попуњава царинарница. У попуњавању наведених декларација, а ради једноставности, користи се систем

шифара. Шифре које се уписују у поједине рубрике дате су у кодексу шифара за попуњавање исправа у царинском поступку, који је саставни део Правилника о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и других образаца у царинском поступку.

9.1.2. Декларација о царинској вредности (ДЦВ) Један од најважнијих елемената за утврђивање и обрачун царине и других увозних

дажбина јесте вредност увезене робе, односно царинска основица. Циљеви заштите домаћег економског простора, фискалне функције, правилна примена прописа на јединственом царинском подручју Србије и низ других могу се остварити уколико се обезбеди реална вредност царинске робе. Отуда су прописи о утврђивању царинске вредности међународно санкционисани, као што је Бриселска конвенција о царинској вредности. Највећи број прекршаја у спровођењу прописа из области царинског пословања односи се на утврђивање царинске вредности.

Царински закон и пратећи прописи садрже стандарде и праксу земаља Европске уније и Светске трговинске организације. Тако је регулисано да се, поред других исправа, у царинском поступку обавезно користи и декларација о царинској вредности (ДЦВ). Декларацију о царинској вредности подноси декларант на начин прописан Правилником о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и других образаца у царинском поступку.

Подносилац декларације о царинској вредности одговоран је за тачност и потпуност података и веродостојност докумената којима се доказују унесени подаци.

Декларација о царинској вредности је образац на коме се уносе подаци о вредности робе за једну пошиљку ради наплате царине и других увозних дажбина. Ако се у декларацију о царинској вредности (ДЦВ), уносе подаци за робу сврстану у више од три тарифна става Царинске тарифе, подноси се одређен број додатних листова (ДЦВ БИС), потребних да се обухвате сви тарифни ставови који су садржани у ЈЦИ.

53

Рубрике ДЦВ и ДЦВ БИС попуњавају се писаћом машином или штампачем, а подаци се не могу прецртавати или исправљати.

Рубрике означене бројем попуњава подносилац декларације, рубрике означене великим словима попуњава царинарница.

Шифре које треба да се упишу у одређене рубрике налазе се у Кодексу шифара за попуњавање исправа.

Декларација о царинској вредности робе се прилаже уз сваку ЈЦИ за робу која подлеже наплати царине и других увозних дажбина „ad valorem”, осим у следећим случајевима:

- ако је укупна царинска вредност пошиљке до 5.000 евра у динарској противредности, односно еквивалентан износ у другој конвертибилној валути;

- ако увезена роба није комерцијалне природе; - ако се увезена роба царини на основу поступка поједностављене декларације; - ако се царини роба на основу замене за неисправну робу и роба која се враћа из иностранства као неодговарајућа или непродата;

- ако се привремено увози роба уз потпуно ослобађање од плаћања увозних дажбина; - ако се царини роба, без плаћања противвредности, чија је царинска вредност пошиљке до 1.000 евра у динарској противредност и

- ако се извози роба за коју се не плаћају царинске дажбине. Подношењем потписане декларације о царинској вредности (ДЦВ) подносилац

одговара за тачност и потпуност података датих на свим страницама декларације, као и за веродостојност свих докумената који се подносе уз ту исправу.

Подносилац ДЦВ је дужан да пружи све додатне податке и исправе неопходне за утврђивање царинске вредности робе.

9.1.3. Сажета декларација (СД) Сажета декларација (СД), је образац који се користи за пријављивање робе царинском

органу и стављање робе у привремени смештај. Облик, форма и садржина, начин подношења и попуњавање регулисани су Правилником о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларација и других образаца у царинском поступку.

Рубрике означене бројем попуњава подносилац декларације на начин прописан за тражени поступак, односно употребу или коришћење робе.

Рубрике означене великим словима попуњава царинарница. Сажета декларација се попуњава писаћом машином, штампачем или ручно, у којем

случају се подаци уписују читким штампаним словима хемијском оловком. Подаци се не могу прецртавати или исправљати.

9.1.4. Списак пошиљке (СП)

Списак пошиљке (СП), је образац који се користи као описни део ЈЦИ за транзит робе и чини њен саставни део, осим у случају транзита наведених у шифарнику IX Кодекса шифара.

Ако се уз ЈЦИ за транзит робе подноси списак пошиљке, не може се поднети ЈЦИ БИС.

54

Рубрике означене бројем попуњава подносилац списка пошиљке, а рубрике означене великим словима царинарница.

Списак пошиљке попуњава се писаћом машином, штампачем или ручно, у којем случају се подаци уписују читким штампаним словима хемијском оловком. Подаци се не могу прецртавати или исправљати.

Списак пошиљке подноси се у истом броју примерака као и образац на који се односи, а најмање у три примерка. Он носи исти број као ЈЦИ за транзит робе на коју се односи. Уписивање тог броја овлашћени царински службеник оверава потписом и отиском службеног печата.

9.2. Комерцијалне и транспортне исправе У царинском поступку се многе битне чињенице о царинској роби не могу утврдити

њеним прегледом, већ само на основу података из исправа које су учесници у трговачкој трансакцији издали један другом. Из исправа се најчешће утврђује врста комерцијалног посла, вредност робе, уговорени паритет, висина превозних трошкова, разни попусти, ограничења итд.

Према томе, комерцијалне и транспортне исправе које се подносе уз царинску исправу у царинском поступку садрже већину битних података о царинској роби, који се, ради лакшег вођења поступка, преписују у одговарајућу царинску исправу на исти или другачији начин. У царинском поступку се, уз царинску исправу, најчешће подносе фактура, превозна исправа и полиса осигурања.

Фактура, као конкретизација или извод из купопродајног уговора (који може бити закључен у писаној форми или усмено), представља основну комерцијалну исправу о роби. Она садржи број под којим је издата и референтни број, податке о продавцу и купцу, комерцијалној врсти робе, количини, цени по јединици мере и укупној вредности у уговореној валути, датум издавања и потпис овлашћеног лица. Фактура понекад садржи и друге податке, као, на пример, уговорени паритет, разни попусти итд.

Полиса осигурања је битна исправа која се мора поднети у поступку царињења ради утврђивања износа плаћене премије осигурања, који се урачунава у царинску основицу. Ако увозник не поседује полису осигурања, мора поднети изјаву о висини трошкова осигурања за робу која се царини.

Поред напред наведених, најчешће комерцијалне исправе које прате робу су разне спецификације, пакинг листе, уверења о пореклу, квалитету и др.

У случају да се у пошиљци налази више разних врста робе, фактура се може издати збирно за целу пошиљку, без навођења детаља о појединим врстама робе, док се у спецификацији наводе ближи подаци о роби (врста, количина, вредност, примаоци и др.).

Ако се ради о пошиљци која садржи више паковања робе исте врсте или различитих врста, у пакинг листама се наводе подаци о врсти паковања, њиховом броју, ознакама, регистарском броју превозног средства које робу превози итд. Ови подаци су важни како примаоцу, да би знао која је његова роба и у којем паковању у збирној пошиљци, тако и царинским органима, који по врсти и броју паковања идентификују робу ради њеног прегледа, стављања под царински надзор или у царински поступак.

Поред комерцијалних исправа, за вођење царинског поступка су изузетно значајне и превозне исправе. У превозним исправама се наводе подаци о превозном средству (регистарском броју камиона, броју вагона, називу брода и сл.), пошиљаоцу, примаоцу,

55

бруто тежини робе, разним претоварима и превозним трошковима, који се урачунавају у царинску основицу за релацију до границе Србије.

За превоз робе друмским превозним средствима у међународном саобраћају издаје се камионски товарни лист - CMR. Ова превозна исправа се издаје само за једно превозно средство и робу у њему, а врло ретко за више камиона који у оквиру једног уговора о превозу, превозе робу једном купцу (конвој).

Железнички товарни лист - CIM представља превозну исправу за вагон и робу у њему. На полеђини ове исправе се уписује обрачун превозних трошкова према железничким тарифама од упутне железничке станице до пријемне станице или се, ако се ради о превозу преко територија више држава, уписује обрачун превозних трошкова за сваку државу посебно.

Авионски товарни лист - AWB издаје се не за превозно средство већ за сваку пошиљку која се превози једним ваздухопловом. С обзиром на величину авионских пошиљки, за један ваздухоплов се може издати 50 и више авионских товарних листова. За разлику од других товарних листова, у авионском товарном листу се често наводе и плаћени износи осигурања за пошиљку.

Бродска теретница (bill of leding) представља не само превозну исправу већ и исправу о власништву над робом која се превози бродом. Њен оригинал се предаје само лицу које поседује тачно одређену копију којом се легитимише као њен власник. Као и у ваздушном превозу, и у бродском су честе ситуације да се превози роба више власника, због чега се издаје више бродских теретница.

9.3. Остале исправе

Поред наведених царинских, комерцијалних и транспортних исправа, у царинском поступку се користи велики број исправа које се односе на царинску робу која се увози или извози. Прописима је дефинисано која роба је предмет какве контроле, ко је обавља, у каквој форми се доставља надлежном органу итд. То значи да поред царинске контроле којој подлеже сва роба у увозу, извозу и транзиту, одређене врсте робе подлежу обавезној контроли овлашћених органа у увозу, извозу и транзиту. У ове органе се убрајају инспекције (санитарна, фитопатолошка, ветеринарска, тржишна, еколошка и др.) и други овлашћени органи.

Највећи број контрола обавља се пре извозног односно увозног царињења, и то углавном на граничним прелазима, који могу бити одређени за прелаз робе која треба да буде предмет контроле.

Органи који спроводе контролу овлашћени су да забране увоз, извоз или превоз робе ако је не прати одговарајућа исправа (уверење - цертификат, одобрење, потврда, атест и др.) или ако роба не испуњава прописане услове за стављање у промет.

Карактеристичне остале исправе су: а) санитарно уверење; б) ветеринарско уверење; в) фитопатолошко уверење; г) уверење о квалитету робе; д) исправа о контроли радиоактивности робе која се увози;

ђ) дозвола за увоз отрова;

56

е) дозвола за увоз и извоз опојних дрога; ж) одобрење за стављање у промет лекова; з) мерила, атести, хомологације и др. а) Санитарно уверење издају законом овлашћени државни органи санитарне

инспекције на прописаном обрасцу, а након што утврде здравствену исправност одређене робе. Овом исправом се потврђује да је роба која је предмет контроле произведена по свим санитарним правилима и прописима и да не садржи никакве штетне материје по људско здравље. Царински орган не може да води царински поступак док не добије потврду од надлежног санитарног инспектора да производи одговарају прописаним условима здравствене исправности.

б) Ветеринарско уверење издаје овлашћени ветеринарски институт на прописаном обрасцу. Овом исправом се потврђује да животиње, млеко, јаја и њихови производи не садрже никакве материје штетне по здравље људи, стоке и шире околине.

в) Фитопатолошко уверење је исправа коју издаје надлежна установа, односно инспектор за заштиту биља за биљне производе и производе биљног порекла који се увозе или извозе да су исправни и да не могу пренети биљне болести и штеточине.

г) Уверење о квалитету робе је исправа коју издаје надлежни државни орган - тржишна инспекција, којом се потврђује да је роба која је предмет царињена, а подлеже контроли квалитета, исправна. Поред тога, ова контрола обухвата и контролу количине, паковања, означавања, амбалаже, превозних средстава, начина транспорта итд.

д) Исправу о контроли радиоактивности робе која се увози сачињава овлашћени државни орган, чиме тврди да роба која се увози а по прописима подлеже овој контроли, није опасна за животну средину.

ђ) Дозволу за увоз отрова издаје надлежан државни орган. Пошто су увоз, извоз и превоз отрова под засебном државном контролом, а овај промет посебно регулисан, ова дозвола је изузетно значајна за царински поступак.

е) Дозвола за увоз и извоз опојних дрога је такође једна од важних исправа у царинском поступку, јер се ради о роби од посебног значаја која подлеже изузетној контроли. Дозволу издају надлежни државни органи.

ж) Одобрење за увоз и стављање у промет лекова је под посебном државном контролом, тако да се без одобрења надлежног државног органа не може обавити царински поступак извоза и увоза ове врсте робе.

з) Мерила, атести и хомологације за робу која се увози такође су регулисани законом и пратећим прописима.

10. ЦАРИНСКА ВРЕДНОСТ РОБЕ

Једна од веома важних економских категорија у царинском систему Србије, као и у свету уопште, јесте царинска вредност увезене робе. Царинска вредност робе утврђује се ради примене стопа царине из Царинске тарифе и обрачуна осталих увозних дажбина, као и примене нетарифних мера, посебно мера трговинске политике у складу са прописима којима се уређује спољнотрговински промет.

57

Царинска вредност увезене робе је њена трансакцијска вредност, коју чини стварно плаћена цена или цена коју треба платити за робу која се продаје ради извоза у Србију, увећана за одређене додатне трошкове (прибитне ставке).

Стварно плаћена цена или цена коју треба платити приликом утврђивања царинске вредности је укупно извршено плаћање или плаћање које треба да изврши купац продавцу или у његову корист за продату увезену робу или плаћање које треба да изврши купац трећем лицу да би се измирила обавеза продавца. Плаћање се може извршити готовим новцем, акредитивом или другим договореним инструментом плаћања.

Ако царинска вредност увезене робе не може да се утврди на основу стварно плаћене цене или цене коју треба платити уз додавање прибитних ставки трошкова, царинска вредност се одређује као трансакцијска вредност идентичне робе продате за извоз у Србију и извезене у исто или приближно исто време као и роба која се вреднује.

Ако царинска вредност увезене робе не може да се утврди на основу вредности идентичне робе, одређује се као трансакцијска вредност сличне робе продате за извоз у Србију и извезене у исто или приближно исто време као и роба која се вреднује.

Уколико се трансакцијска вредност увезене робе не може утврдити ни на наведени начин, онда се примењује следећи метод. Наиме, ако се идентична или слична увезена роба продаје у Србији у истом стању у каквом је увезена, царинска вредност робе која се вреднује утврђује се на основу јединичне цене по којој се највећи број јединица идентичне или сличне увезене робе продаје у исто или приближно исто време као и роба која се вреднује, под условом да се цена умањи за износ:

- уобичајене провизије која је плаћена или коју треба платити или остварене добити и покрића општих трошкова продаје у Србији,

- уобичајених трошкова превоза и осигурања робе и других пратећих трошкова који настају у Србији или

- царине и других увозних дажбина које се плаћају у Србији приликом увоза и продаје робе. Када се у наведеним моделима утврђивања царинске вредности увезене робе појави

више од једне трансакцијске вредности (идентична, слична и др.), примењује се најнижа од постојећих вредности.

Уколико се царинска вредност робе не може утврдити на један од наведених начина, утврђује се на основу расположивих података у Србији.

Царинска вредност робе не обухвата плаћања и трошкове који нису урачунати у стварно плаћену цену или цену коју треба платити а односе се на:

- изградњу, монтажу, подизање, одржавање или техничку помоћ после увоза индустријских постројења, машина или опреме;

- превоз робе после њеног уласка на царинско подручје Србије или - камате које се односе на куповину увезене робе а које проистичу из финансијског споразума у писаној форми који је закључио купац, с тим да каматна стопа не прелази уобичајену висину за такве трансакције у време и у држави у којој је финансирање обезбеђено. У поступку утврђивања царинске вредности робе прихватају се све врсте снижења

цена и готовинских попуста уобичајених за увезену идентичну или сличну робу ако су уговорени пре обављеног увоза и остварени у уговореном року.

Царинска вредност робе која се оштети пре пуштања робе подносиоцу декларације утврђује се на основу одговарајуће цене умањене за проценат оштећења, који утврђује царински орган.

58

Царинска вредност робе која се извози са царинског подручја Србије је фактурна вредност, франко граница Србије, без додавања било каквих трошкова насталих у земљи.

Ако су елементи за утврђивање царинске вредности робе изражени у страној валути, страна валута се прерачунава у динаре по званичном курсу, који важи на дан утврђивања износа увозних дажбина. 11. ПОРЕКЛО РОБЕ

За правилан третман робе у међународној робној размени и примену инструмената

којима се подстиче светска трговина неопходно је утврдити порекло робе. Светска царинска организација је такође изградила систем утврђивања порекла робе.

Наш царински систем разликује: - непреференцијално порекло робе и - преференцијално порекло робе.

11.1. Непреференцијално порекло

Непреференцијално порекло робе прописано је законом ради: - примене царинске тарифе; - примене мера комерцијалне политике и - издавања уверења о пореклу робе. Робом пореклом из одређене државе (односно заједнице држава) сматра се:

- роба у целини произведена у тој дражави и - роба која је у довољној мери прерађена у тој држави. Влада Србије је, у складу са правилима Светске трговинске организације и

препорукама Светске царинске организације, прописала услове и начин доказивања порекла робе.

Робом домаћег порекла сматра се роба која се у потпуности произведе у Србији, и то: - минерални производи извађени из земљишта; - биљни производи узгојени или убрани; - приплоди животиња рођених и узгојених у Србији; - производи добијени од живих животиња узгојених у Србији; - производи добијени ловом и риболовом у Србији; - производи добијени од риба узгојених у Србији и - производи морског риболова и други производи извађени из мора изван територијалних вода пловним објектима регистрованим у Србији који плове под њеном заставом. Робом домаћег порекла сматра се роба која је у Србији произведена од увезене робе

којој су у том процесу битно промењена првобитна својства.

59

11.2. Преференцијално порекло

Правила о преференцијалном пореклу робе која у царинском поступку обезбеђују повољнији третман утврђују се међународним уговорима и усклађују са аутономним преференцијалима или царинским мерама са одлагањем које обезбеђују смањење увозних дажбина или ослобађање од плаћања увозних дажбина за одређене врсте робе.

Уверења о домаћем пореклу робе која се извози у државе са којима су закључени и ратификовани споразуми о слободној трговини издају се у складу са правилима о пореклу робе утврђеним одредбама тих споразума.

Преференцијално порекло домаће робе доказује се уверењем о пореклу робе, које издаје надлежна царинска испостава на писани захтев заинтересованог лица. Ово уверење мора:

- да изда надлежни орган или овлашћена служба; - да садржи потврду да је роба за коју се издаје пореклом из одређене државе; - да садржи податке који су потребни за идентификацију робе за коју се издаје, а нарочито о врсти робе, начину и врсти паковања, броју колета, количини, маси или запремини робе у стандардним мерним јединицама, као и о произвођачу и испоручиоцу робе. Надлежна царинска испостава издаје Уверење о домаћем пореклу робе EUR-1, а у

случајевима када је то предвиђено ратификованим међународним уговором или када то захтева држава - давалац преференцијала, на обрасцу Form А.. Обрасци Уверења о домаћем пореклу робе су једнобразни.

На захтев заинтересованог лица који се подноси у писаној форми, са извозном декларацијом извозника и неопходним доказима, надлежна царинска испостава издаје уверење о домаћем пореклу робе.

Приликом увоза у Европску унију, производа пореклом из Србије, ради коришћења царинских повластица, подноси се:

- уверење о домаћем пореклу робе ЕUR-1 или Form А. Услови за коришћење царинских повластица за извоз домаћих производа у Европску

унију су: - да се роба директно превози у Европску унију; - да је надлежна царинска испостава на територији Србије издала уверење о домаћем

пореклу робе на обрасцу ЕUR-1 и - да се царинским органима Европске уније омогући да провере аутентичност

докумената или податке о пореклу робе. Уверење о домаћем пореклу робе, царинска испостава издаје на писани захтев

извозника или лица које он овласти, на обрасцу ЕUR-1, односно на обрасцу ЕUR-1 (FormА).

Подносилац захтева дужан је да унесе потребне податке у декларацији извозника и приложи документа којима се доказује да роба која се извози испуњава услове за добијање уверења о домаћем пореклу робе ЕUR-1.

Уколико су испуњени прописани услови, царинска испостава издаје Уверење о домаћем пореклу робе. Захтев за издавање Уверења царинска испостава чува најмање три године.

Уверење о домаћем пореклу робе ЕUR-1 важи четири месеца од дана када је издато и у том року подноси се царинским органима у држави извозници.

60

Глава IV

ЦАРИНСКИ ДОЗВОЉЕНО ПОСТУПАЊЕ СА РОБОМ

1. Улазак робе у царинско подручје. 2 Стављање робе у царински поступак 3 Стављање робе у слободан промет.3.1. Поступак царињења робе у увозу.3.1.1. Пријем ЈЦИ и других прописаних исирава. 3.1.2. Преглед робе. 3.1.3. Обрачун царине и других увозних дажбина. 3.1.4. Наплата царине и других увозних дажбина 4. Посебни царински поступци. 4.1. Транзит робе. 4.2. Царинско складиштење робе. 4.3. Активно оплемењивање робе. 4.4. Прерада робе под царинском контролом. 4.5. Привремени увоз робе. 4.6. Пасивно оплемењивање робе. 4.7. Извоз робе. 5. Други облици царински дозвољеног поступања или употребе робе. 5.1. Уношење робе у слободну зону. 5.2. Поновни извоз, уништење или уступање робе у корист државе 1. УЛАЗАК РОБЕ У ЦАРИНСКО ПОДРУЧЈЕ

Роба која улази у царинско подручје Србије подлеже мерама царинског надзора од тренутка преласка царинске линије. Уколико има потребе примењују се и мере царинске контроле. Царинска роба остаје под царинским надзором док се не утврди њен царински статус или се њен статус не промени, односно док се роба не смести у слободну зону, поново извезе из царинског подручја, уништи или уступи у корист државе.

Лице које уноси робу у царинско подручје дужно је да робу пријави царинским органима и да је без одлагања, на начин и у року који тај орган одреди, превезе до царинарнице или до другог места, односно смести у слободну зону ако то царински орган одобри. Лице које преузме одговорност за превоз робе после уношења у царинско подручје одговорно је и за извршавање обавезе према царинском органу.

Заповедник брода који стиже у царинско подручје или друго одговорно лице, као и заповедник ваздухоплова који стиже на царинско подручје или лице које је тај заповедник овластио, одмах по доласку, а пре истовара робе, дужан је да царинском органу поднесе манифест за сву робу која се превози као терет бродом или ваздухопловом.

Брод или ваздухоплов не могу напустити царинско подручје (луку односно аеродром) без одобрења царинског органа. Заповедник брода, односно заповедник ваздухоплова који напушта царинско подручје или овлашћено лице пре одласка подноси царинарници манифест за сву робу која се превози као терет тим бродом, односно ваздухопловом. Форма и садржина манифеста за ваздухоплове морају бити у складу са стандардима Међународног удружења за ваздушни саобраћај (IATA).

Заповедник брода или ваздухоплова, односно овлашћено лице одговара за манифест. Манифест мора да садржи комплетне, истините и тачне податке о роби која се превози тим бродом или ваздухопловом.

Када је брод или ваздухоплов приморан да се због непредвиђених околности или више силе заустави или привремено задржи у царинском подручју, а да при том није у могућности да испуни обавезе у погледу поступка пријављивања робе, заповедник брода или ваздухоплова или лице које поступа уместо њега, дужно је да одмах о томе обавести

61

царински орган. Царинарница утврђује мере које треба предузети да би се омогућио царински надзор над робом.

Царинска роба која је ушла у царинско подручје подлеже царинском надзору и контроли. До добијања одобрења за царински дозвољено поступање или употребу роба допремљена царинском органу има статус робе у привременом смештају. Док се налази у овом царинском статусу, роба може бити смештена на месту и под условима које је одобрила царинарница. Најчешћи облик привременог смештаја робе јесте смештај у царинском складишту.

Уколико царинарница процени да за време привременог смештаја робе може настати царински дуг, може затражити од држаоца робе да положи обезбеђење за наплату тог дуга.

За време привременог смештаја робе, могу се предузимати радње неопходне за њено очување у непромењеном стању, али такве мере којима се не мењају изглед и битна својства робе.

Царински дозвољено поступање или употреба робе обухвата: стављање робе у царински поступак; уношење робе у слободну зону; поновни извоз робе из царинског подручја; уништење робе и уступање робе у корист државе.

2. СТАВЉАЊЕ РОБЕ У ЦАРИНСКИ ПОСТУПАК Царински дозвољено поступање или употреба робе одређује се за робу која је ушла у

царинско подручје Србије, без обзира на врсту, количину, порекло, одредиште или начин отпреме. Изузетак чини роба чија би употреба била у супротности са мерама заштите јавног морала, заштите здравља и живота људи, животиња или биља, заштите националног блага, историјске, уметничке или археолошке вредности или заштите права интелектуалне својине. За робу над којом треба да се спроведе царински поступак подноси се декларација за тај царински поступак. Домаћа роба пријављена за извоз, пасивно оплемењивање, поступак транзита или царинско складиштење налази се под царинским надзором од тренутка прихватања декларације до тренутка напуштања царинског подручја, уништења, односно раздужења декларације.

Декларација се подноси: - у писаној форми; - електронском разменом података или - другим радњама којима држалац робе захтева стављање робе у царински поступак. Редовна декларација у писаној форми подноси се на прописаном обрасцу, попуњена

на прописан начин и са потписом њеног подносиоца. Мора да садржи све податке неопходне за примену прописа којима је уређен царински поступак за који се роба пријављује. Уз декларацију се прилажу исправе потребне за правилну примену царинског поступка за који се роба пријављује.

Царинарица прихвата поднесену декларацију под условом да је роба обухваћена декларацијом допремљена царинарници.

Декларацију са потребним исправама за одређени царински поступак може да поднесе увозник, односно извозник или лице које он овласти. Када царински орган прихвати декларацију, царинарица може, на захтев декларанта, одобрити измену једног или више података у декларацији, изузев у случајевима када је:

- обавестила декларанта да намерава да прегледа робу;

62

- утврдила да су подаци у поднесеним исправама нетачни или - робу пустила декларанту. Законом је предвиђена могућност поништења прихваћене декларације. Царинарница

поништава декларацију ако њен подносилац достави доказе да је роба грешком пријављена за царински поступак или да над пријављеном робом није оправдано спровођење царинског поступка. Ако је захтев за поништење декларације поднесен после обавештења царинског органа да ће извршити преглед робе, захтев за поништење декларације се не прихвата док се преглед не обави.

Декларација се, по правилу, не може поништити после стављања робе у слободан промет. Царински поступак за који је роба декларисана спроводи се по прописима који важе на дан прихватања декларације.

Ради контроле прихваћене декларације царинарница може да: - прегледа исправе приложене уз декларацију; - захтева да декларант достави и друге исправе и - прегледа робу или узме узорке ради њене анализе и испитивања. Преглед робе и узимање узорака, као поступке неопходне за преглед и узимање

узорка, обавља декларант који има право да присуствује томе поступку, или се обавља на његову одговорност. Трошкове који из тога настану сноси подносилац декларације.

Уколико је извршена контрола декларације, резултати до којих се дошло и утврђене чињенице представљају правни основ за примену прописа који уређују царински поступак за који је роба пријављена.

Право је царинарнице да обави царински поступак без контроле декларације. Декларацију може проверити накнадно. У таквим случајевима када декларација није контролисана, као основ за примену прописа који одређују царински поступак служе подаци које је подносилац навео у декларацији.

Царинска обележја која на робу или превозна средства ставља царински орган, може уклонити или уништити само орган царинске службе, осим у случајевима више силе, односно непредвиђених околности.

Роба се пушта испод царинског надзора по плаћању царинског дуга или полагању обезбеђења у висини царинског дуга. Изузетак чини поступак привременог увоза са делимичним ослобађањем од плаћања увозних дажбина. Уколико царинарница захтева полагање обезбеђења због природе царинског поступка, роба се пушта по полагању обезбеђења.

Уколико роба не може бити оцарињена због тога што декларант није обезбедио услове за преглед робе у одређеном року, што нису поднете исправе или царински дуг није плаћен, односно дато обезбеђење у прописаном року или је роба предмет забране и ограничења, или роба није преузета у прописаном року после царињења, царинарница ће предузети потребне мере, укључујући враћање робе у иностранство, одузимање и продају.

Да би се обезбедио ефикаснији рад царинске службе у обављању послова и убрзање циркулације робе од преласка царинске линије до њеног пуштања у слободан промет, односно коришћења робе у процесу репродукције, предвиђен је поједностављени царински поступак: царинарница може, на захтев декларанта, прихватити поједностављену декларацију за стављање робе у прописани царински поступак. Поједностављена декларација не садржи све податке, односно уз њу се не прилажу неке од прописаних исправа.

63

Када се у царинском поступку користи поједностављена декларација, декларант је дужан да у року од 30 дана царинарници поднесе допунску декларацију.

Допунска декларација и поједностављена декларација чине целину на коју се примењују прописи који важе на дан прихватања поједностављене декларације.

Ако декларант не достави допунску декларацију у року који је одредила царинарница (али не дужем од 30 дана), царинарница окончава одговарајући царински поступак по службеној дужности.

Накнадна контрола исправности декларације застарева у року од пет година од дана прихватања декларације.

3. СТАВЉАЊЕ РОБЕ У СЛОБОДАН ПРОМЕТ Стављање робе у слободан промет подразумева окончање прописаних поступака у

вези са увозом робе, као и наплату свих прописаних увозних дажбина, акцизе, пореза на додату вредност и других накнада. Стављањем у слободан промет страна роба стиче статус домаће робе.

3.1. Поступак царињења робе у увозу Царињење робе је најважнији део послова у царинском поступку које обавља

царинска служба. Циљ сваког увозника или извозника јесте да се роба оцарини како би се обезбедила основна намена увоза, односно извоза. Циљ спољнотровинског промета је да сировине и репродукциони материјал што пре уђу у процес репродукције, односно у производни процес, да се опрема или резервни делови што пре монтирају и активно укључе у производњу или да се робни фондови обогате робом широке потрошње и тиме се домаће тржиште обогати у погледу обима и асортимана робе. Царињењем робе у извозу поред обезбеђења девизног прилива у функцији монетарног система Србије, остварују се економски ефекти у привреди и др.

Царињење робе одвија се у неколико фаза, и то: - пријем Јединствене царинске исправе и прописаних исправа; - преглед робе и контрола сврставања робе по Царинској тарифи и другим тарифама; - утврђивање царинске вредности, износа царине и других увозних дажбина, акцизе,

пореза на промет и других такси које терете робу и - наплаћивање утврђеног износа царине, других увозних дажбина, акцизе, пореза на додату вредност и др. Царињење робе која се увози у царинско подручје Србије спроводи царинарница код

које је роба пријављена за царињење, односно царинарница коју одреди директор Управе царина.

Роба се, по правилу, царини у просторијама и просторима седишта царинарнице, односно њене организационе јединице (царинска испостава, царински реферат). На захтев декларанта, царинарница може одобрити да се роба која се увози, односно извози, царини ван тих места, у просторијама и просторима који одговарају подносиоцу декларације.

64

3.1.1. Пријем јединствене царинске исправе и других прописаних исправа Прва фаза у поступку царињења робе коју обављају царински органи, а на основу

поднете ЈЦИ и прописаних исправа, јесте пријем ЈЦИ. По пријему ЈЦИ са прописаним исправама царинарница утврђује:

- да ли су декларација и друге исправе правилно и уредно попуњене (у складу са прописима); - да ли су приложене све прописане исправе потребне за царињење робе; - да ли су исправе издали надлежни органи или организације и да ли оне садрже све податке потребне за царињење робе; - да ли је увоз, односно извоз, робе забрањен и - да ли се подаци из приложених исправа слажу са подацима у декларацији. Ради сигурнијег спровођења поступка царињења робе подносилац ЈЦИ има право да,

пре подношења ЈЦИ, а под надзором царинарнице, претходно прегледа робу и утврди: - количину, - врсту и - квалитет робе, као и да узме узорке робе у потребној количини. Ако је у овој фази царињења утврђено да је све у складу са прописаном процедуром,

царински орган предузима мере за спровођење осталих фаза царињења. Ако утврди да постоје недостаци и неисправности у поднетим исправама,

царинарница ће ЈЦИ са прилозима вратити подносиоцу, назначујући на њој у чему се састоји пропуст. Уколико се подносилац ЈЦИ не слаже са налазом царинарнице у погледу недостатака и неисправности, царинарница је дужна да донесе решење којим ће одбити пријем ЈЦИ као неисправне. 3.1.2. Преглед робе

Преглед робе је веома важна фаза у поступку царињења. Прегледом робе треба да се утврди фактичко стање робе према подацима из ЈЦИ и приложених исправа.

Царинарница може прегледати робу у целини или делимично, што зависи од нахођења царинских органа. Том приликом царинарница утврђује:

- да ли подаци наведени у декларацији и приложеним исправама одговарају стварном стању у погледу: врсте, количине, каквоће, вредности и порекла;

- да ли се роба, према стварном стању, сврстава у тарифни број, односно у тарифну ознаку коју је подносилац ЈЦИ уписао. Када су у питању сировине и репродукциони материјал, делови за текуће одржавање,

делови за уградњу у нове производе, као и потрошни материјал, чији је увоз слободан, царинарница може прегледати робу у процесу производње. Тиме се остварује функција царинске службе у поједностављењу послова и задатака и утицај на повећање обима производње, продуктивности рада, економије трошкова и повећање рентабилности пословања.

Роба се прегледа у организационој јединици царинарнице, у време које одреди царинарница, а у присуству подносиоца декларације или лица које он одреди. У изузетним случајевима, а на захтев декларанта, царинарница може одобрити да се роба прегледа на другом месту, с тим да трошкове прегледа сноси декларант.

65

Када царинарница одлучи да прегледа робу, обавештава декларанта или његовог заступника (усмено, телефоном, телефаксом, електронском поштом) и одређује време прегледа.

Декларант је дужан да царинском службенику пружи сву потребну помоћ. Уколико он одбије да присуствује или је пружена помоћ неодговарајућа, царински службеник одређује рок у којем декларант мора да испуни своју обавезу. Ако декларант у одређеном року не поступи у складу са захтевом царинарнице, царински службеник наставља преглед робе на ризик и о трошку декларанта, захтевајући, ако је потребно, и услуге другог лица.

Подаци о прегледу робе констатују се забелешком у декларацији или записнику о контроли прихваћене декларације.

Уколико резултати контроле декларације и приложених исправа или резултат прегледа робе не одговарају наведеним подацима из декларације, царинарница у записнику наводи податке који су од утицаја на обрачун царинског дуга и других обавеза које могу проистећи из утврђених података, као и примене одговарајућег царински одређеног поступка.

На основу утврђених чињеница, царинарница обрачунава царину и друге увозне дажбине и наплаћује царински дуг.

Декларант може, по пријему записника о прегледу робе, да уложи приговор у року од три дана од дана пријема записника. O приговору одлучује комисија у царинарници коју именује управник царинарнице. Ако наведена комисија одбије приговор и декларанту изда решење да остаје при свом налогу, подносилац декларације може уложити жалбу комисији за жалбе Управе царина.

Жалба не задржава извршење одлуке. Ако је декларација сачињена у писаном облику, подаци о пуштању робе у слободан

промет и датум пуштања исписују се на декларацији или, када је то потребно, на приложеној исправи, а примерак декларације или исправе враћа се декларанту. Уколико се нису стекли услови за пуштање робе у слободан промет, односно роба не може бити оцарињена због непоступања декларанта по захтевима царинарнице, царинарница обавештава декларанта о томе и одређује рок за отклањање, који не може бити дужи од 30 дана.

Уколико декларант не поступи по налогу у одређеном року, царинарница поништава декларацију и поступа у складу са прописима.

Када је у питању транзит робе, царинарница може прихватити идентификацију робе коју је извршила страна царинска служба стављањем пломби (нпр. ТIR карнет) ако је начин идентификације прихватљив за њу.

3.1.3. Обрачун царине и других увозних дажбина После прегледа робе, као фазе у поступку царињења, наставља се фаза обрачуна и

наплате царине, других увозних дажбина, акцизе и пореза на додату вредност. Основни принцип у царинском систему, када је у питању поступак са царинском робом, јесте плати дажбине држави па носи робу.

Приликом обрачуна царине и других увозних дажбина, изузетно је важно на прави начин утврдити стварну (реалну) царинску основицу на коју се примењују стопе из Царинске тарифе, инструменти заштите, а потом акциза и порез на додату вредност.

Примери утврђивања царинске вредности и обрачун царине и других увозних дажбина

66

а) Обрачун царинске основице на увоз телевизора марке SONY из Немачке Услови:

- купљено је 20 ком. телевизора, - фактурна вредност робе је 500 евра по комаду, - одобрен је попуст од 10%, - трошкови превоза:

Берлин - граница Србије 500 евра граница Србије - Београд 300 евра

- трошкови осигурања робе до границе Србије 250 евра Званични курс 1 евро = 80 динара

Утврђивање царинске вредности 20 ком ТВ х 500 евра = 10.000 евра

-10% одобреног попуста 1.000 евра

С в е г а: 9.000 евра

Царинска вредност укупно: 9.750 евра

Обрачун царине и других увозних дажбина: Царинска вредност 9.750 евра х 80 ..... = 780.000 дин.

15% стопа царине .................................... = 117.000 дин. накнада за услуге царинског органа ..........= 3.500 дин.

Свега царина и друге увозне дажбине = 120.500 дин.

Ако је у питању роба акцизног карактера, односно роба широке потрошње, потребно је обрачунати износ акцизе и пореза на додату вредност. Основицу за обрачун акцизе чини царинска вредност робе и износ царине и осталих увозних дажбина које терете робу.

Конкретан обрачун акцизе и пореза на додату вредност који царинска служба обрачунава и наплаћује приликом увоза робе:

а) По Закону о акцизама и порезу на додату вредност Републике Србије, акциза на увоз цигарета наплаћује се у паушалном износу од 120 дин. по боксу.

Наведена пошиљка из увоза оцарињена у количини од 10.000 kg, садржи 50.000 боксова.

Обрачун акцизе 50.000 х 120 дин. = 6.000.000 дин. б) Ако је Законом о акцизама и порезу на додату вредност прописано плаћање акцизе у процентима, онда је поступак обрачуна следећи: царинска вредност 100.000 дин. царина 10% 10.000 дин.

67

накнада за услуге цар. органа 500 дин. Свега: 110.500 дин. Обрачун акцизе: 110.500 х 5% = 5.525 дин.

Пореску основицу за обрачун ; чине:

- царинска вредност робе, - царина; - увозне дажбине и - акциза.

У наведеном примеру обрачун пореза на додату вредност (ПДВ) од 18 одсто био би: царинска вредност робе 100.000 дин. царина 10% 10.000 дин. накнада за услуге царинског органа 500 дин. акциза 5% 5.525 дин. Пореска основица 116.025 дин.

Обрачун ПДВ (18%): 116.025 х 18% = 20.885 дин

Спецификација дажбина царина и друге увозне дажбине 10.500 дин. акциза 5.525 дин. ПДВ 20.885 дин.

Свега 36.910 дин.

3.1.4. Наплата царине и других увозних дажбина

Обрачунати износ царине, других увозних дажбина, акцизе и пореза на додату вредност представљају царински дуг који се мора платити. Царински дуг је обавеза према држави за плаћање увозних дажбина по основу увоза царинске робе или пропуста поводом увоза робе у царинско подручје Србије.

Царински дужник је подносилац декларације - декларант, односно лице за чији је рачун декларација поднесена.

Царински дуг мора да буде плаћен у року од осам дана од дана пријема обавештења. Правило је да се у највећем броју случајева у царинском поступку, износ царинског дуга уноси у декларацију.

У принципу, све док се дуг не плати или не положи прописано обезбеђење за наплату дуга, роба не може бити пуштена испод царинског надзора.

Царине и друге увозне дажбине плаћају се готовински или другим прописаним средствима плаћања. Уместо дужника, износ царинског дуга може платити треће лице.

Наплата царинског дуга обезбеђује се депоновањем готовине или јемством. Влада је такође прописала да се као облик обезбеђења за плаћање царинског дуга може користити гаранција банке (банкарска гаранција). Банкарска гаранција се подноси Управи царина, а садржи клаузулу „без приговора” којом се обезбеђује наплата царинског дуга, камате и других обавеза ако царински обвезник не измири обавезе у прописаном року. Јемац се у писаној форми обавезује да ће у року доспелости, солидарно са царинским дужником,

68

платити царински дуг обухваћен јемством, укључујући камате и трошкове настале у поступку наплате неплаћеног царинског дуга.

4. ПОСЕБНИ ЦАРИНСКИ ПОСТУПЦИ

Посебни поступци у вези са царинском робом односе се на увозну робу а примењују се на основу одобрења царинских органа.

Посебни поступци обухватају: - транзит робе; - царинско складиштење робе; - активно оплемењивање робе уз примену система одлагања; - прераду под царинском контролом; - привремени увоз робе; - пасивно оплемењивање робе и - извоз робе. Посебни поступци обухватају и робу која је стављена у поступак са одлагањем и робу

над којом је на основу поступка активног оплемењивања, уз примену система повраћаја, спроведен поступак стављања у слободан промет.

Наведени посебни поступци примењују се на основу одобрења царинарнице. Одобрење се може издати лицу које пружи потребне гаранције да ће правилно применити одобрени поступак (носилац одобрења) и када су обезбеђене мере царинског надзора и контроле. Одобрење мора да садржи услове прописане за примену одређеног царинског поступка. Уколико после издавања одобрења дође до промене датих услова, носилац одобрења је обавезан да о тим чињеницама обавести царинарницу.

За спровођење одобреног царинског поступка, када је потребно да се положи одговарајуће обезбеђење за плаћање царинског дуга (транзит робе), носилац одобрења дужан је да то обезбеђење положи на законом утврђен начин. Сматра се да је посебан царински поступак окончан када се одреди нови царински дозвољен поступак или употреба за робу која је била стављена у тај поступак или за добијене или прерађене производе после оплемењивања.

Царинарница предузима мере предвиђене прописима (враћање у иностранство, одузимање робе под одређеним условима и продаја) уколико одобрени поступак није завршен у складу са прописаним условима.

Неки од наведених посебних поступака могу се, уз испуњење потребних услова, пренети на друго лице. 4.1. Транзит робе

Транзит преко царинског подручја Србије подразумева кретање стране и домаће робе. Страна роба при томе, по одредбама Барселонске конвенције, коју је ратификовала и примењује и Србија, не подлеже плаћању царине и других увозних дажбина. На ову робу се такође не примењују квантитативне и друге мере комерцијалне политике.

Третман транзитне робе може имати и домаћа роба намењена извозу за коју је поступак извозног царињења спроведен у царинарници у унутрашњости земље.

69

Страна и домаћа роба може се кретати: - у транзиту; - на основу ТIR карнета - на основу АТА карнета који се користи као транзитни документ; - од једног места до другог у истом царинском подручју; - путем поште, укључујући и поштанске пакете. Царински поступак за робу у транзиту почиње декларисањем робе у улазној

граничној царинарници или царинарници где је роба претходно декларисана, а завршава се предајом робе, одговарајућих исправа и транзитних докумената одредишној царинарници.

Одредишна царинарница окончава поступак када контролом података о роби у транзиту код улазне граничне, полазне и одредишне царинарнице утврди да је поступак завршен на прописан начин. По напуштању царинског подручја одредишна царинарница обавештава о томе улазну (граничну), односно полазну царинарницу, чиме је поступак окончан.

Поступак транзита је специфичан, а спроводи се по правилима Барселонске конвенције. Лице које је преузело одговорност за робу у транзиту, поред обавезе да одредишној царинарници преда предметну робу у непромењеном стању, у одређеном року и уз поштовање мера царинског надзора, дужно је да положи обезбеђење за плаћање царинског дуга, односно царине и других увозних дажбина које би могле настати.

Обезбеђење царинског дуга може бити: - појединачно - за један транзитни поступак или - генерално - за више транзитних поступака, уз одобрење директора Управе царина уколико су испуњени одређени услови. Обезбеђење за плаћање евентуално насталог царинског дуга не полаже се за робу која

се: - превози поштом или ваздушним саобраћајем; - превози железницом или - преноси цевоводом или далеководом.

4.2. Царинско складиштење робе Царинско складиштење, као један од посебних поступака одобрава царинарница и у

царинско складиште смешта се: - страна роба, која у том случају не подлеже плаћању увозних дажбина и мерама комерцијалне политике и

- домаћа роба намењена извозу, која смештајем у царинско складиште подлеже примени мера на извоз робе из Србије. Држалац царинског складишта обавезан је да води евиденцију о роби која се налази у

поступку царинског складиштења. Евиденција се води у облику магацинске књиге или картотеке са подацима из магацинске књиге. Евиденцију је могуће водити и методом електронске обраде података.

Директор Управе царина овлашћен је да прописује јединствен начин евиденције робе у поступку царинског складиштења.

70

4.3. Активно оплемењивање робе Активно оплемењивање у царинском подручју обухвата примену једног или више

процеса оплемењивања, и то за: - царинску робу за коју се не плаћају царина и друге увозне дажбине нити роба подлеже мерама комерцијалне политике а намењена је поновном извозу у облику добијених производа. Овај облик је познат као систем одлагања. Роба је власништво иностраног партнера а враћа се кроз добијене производе прерадом, и

- царинску робу која је стављена у слободан промет уз плаћање царине, за коју се може одобрити повраћај царинског дуга ако се извезе из царинског подручја у облику добијених производа (систем повраћаја). Активно оплемењивање је процес обраде робе, монтаже, склапања и уградње у другу

робу, затим оправка, рестаурација и довођење робе у исправно стање. Царинарница, на писани захтев лица које активно оплемењује или одобрава оплемењивање робе одобрава:

- оплемењивање уз употребу еквивалентне робе; - да производи добијени од еквивалентне робе могу да се извезу пре увоза робе. Роба добијена од еквивалентних произовда мора да буде истог квалитета и истих својстава као и увозна роба. Због тога се увозна роба сматра еквивалентном робом, а еквивалентна роба увозном. Одобрење за активно оплемењивање робе издаје се лицима са седиштем или

пребивалиштем на царинском подручју Србије: - ако се увозна роба може препознати у добијеним производима и - ако се поступком активног оплемењивања добијају повољнији услови за извоз или поновни извоз добијених производа. При томе не смеју да буду угрожени основни интереси домаћих произвoђача истих или сличних производа. Царинарница одобрењем одређује рок у којем добијени производи морају да се извезу

или поново извезу. Уколико се наведена роба не извози, онда се мора захтевати други дозвољени поступак или употреба робе. Рок се одређује зависно од тога колико је времена потребно за обављање активног оплемењивања и отпрему добијених производа. Рок се може продужити на основу оправданог захтева који је благовремено поднесен царинарници, али укупан рок не може бити дужи од 12 месеци, рачунајући од дана када је царинска роба стављена у поступак активног оплемењивања.

Да би се царинска роба у поступку активног оплемењивања могла извести преко добијених производа, царинарница такође у одобрењу утврђује норматив за производе добијене из одређене количине увозне робе, односно метод за утврђивање норматива. Норматив се утврђује према околностима у којима се врши активно оплемењивање. Уколико је предмет активног оплемењивања увезени штоф и остали репроматеријал за производњу мушких одела, увезени материјал се раздужује извозом сашивених одела по моделима и величинама на основу норматива (на пример: 3 метра штофа = 1 одело).

Поступак активног оплемењивања завршава се када се добијени производи и роба у непромењеном стању поново извезу са царинског подручја. У изузетним случајевима, царински поступак може се окончати стављањем добијених производа и робе у непромењеном стању у слободну зону, царинским складиштењем или стављањем робе у слободан промет.

Повраћај царине и других увозних дажбина може захтевати носилац одобрења за поступак активног оплемењивања ако царинарници докаже да је увезена роба која је била стављена у слободан промет у оквиру система повраћаја, у облику добијених производа

71

или робе у непромењеном стању извезена или извозно оцарињена или (у намери да се поново извезе као транзитна роба) стављена у поступак складиштења, привременог увоза, активног оплемењивања или у слободну зону. У набројаним случајевима добијени производи и роба у непромењеном стању сматрају се страном робом.

Повраћај увозних дажбина може се захтевати најкасније у року од једне године од дана када је настао царински дуг.

4.4. Прерада робе под царинском контролом

Прерадом робе под царинском контролом држава, а тиме и носиоци ових одобрења остварују повољније пословне ефекте. Овај поступак царинарница одобрава у случају када се прерадом добија роба за коју су прописане ниже стопе увозних дажбина од царинских стопа које су прописане за робу која се прерађује (сировине, репроматеријал, полупроизводи и др.) и ако се та роба увози. Значи, носилац посла добија производе који ће због нижих увозних дажбина на прерађене производе мање оптеретити продајне цене прерађених производа, а тиме утицати и на бољу снабдевеност домаћег тржишта.

За прераду под царинском контролом одобрава се употреба стране робе на домаћем царинском подручју ради прераде којом се мења њена природа или стање. На увезену робу која се прерађује на овај начин не плаћају се царина и друге увозне дажбине, нити се примењују мере комерцијалне политике. Међутим, производи добијени прерадом могу се ставити у слободан промет уз обрачун увозних дажбина по стопи која је за њих утврђена.

Одобрење за прераду робе под царинском контролом издаје царинарница на основу писаног захтева лица које прерађује робу или организује њену прераду. Одобрење се издаје лицима која имају седиште или пребивалиште у Србији:

- ако се увозна роба може препознати у прерађеним производима; - ако није економски оправдано да се производ од прерађене робе врати у првобитно стање;

- ако се прерадом робе под царинском контролом не избегава примена правила о утврђивању порекла робе или количинска ограничења која се односе на увоз робе која је добијена прерадом (квоте, дозволе и др.). У одобрењу царинарница одређује рок у којем се може обавити тражена прерада,

зависно од услова и околности, али он не може бити дужи од 12 месеци. Царинарница утврђује и норматив за производе добијене прерадом увезене робе, односно метод утврђивања норматива.

Царинска вредност робе добијене прерадом под царинском контролом декларисане за слободан промет утврђује се по методу трансакцијске вредности идентичне робе продате за извоз у Србију и извезене у исто или приближно исто време када се утврђује вредност прерађене робе или као царинска вредност увезене робе увећана за трошкове прераде, ако је то повољније за декларанта.

4.5. Привремени увоз робе

Привремени увоз представља царински поступак где се омогућава да се роба власника из стране државе привремено увезе на царинско подручје Србије, с тим да се у одређеном року поново извезе у непромењеном стању, осим смањења вредности због употребе. Један од карактеристичних облика привременог увоза је посао „лизинга”.

72

Царинарница одобрава поступак привременог увоза и употребу стране робе, уз делимично или потпуно ослобођење од плаћања царине и других увозних дажбина и без примене квантитативних ограничења, односно ограничења увоза мерама комерцијалне политике.

На писани захтев лица које употребљава робу или организује да се она употреби, царинарница одобрава привремени увоз ако се може утврдити истоветност увезене робе. У одобрењу се одређује рок у којем увезена роба мора поновно да се извезе или одобри нови царински дозвољен поступак, односно употреба робе. Дужина рока треба да буде довољна да се постигне сврха привременог увоза, а царинарница може, на писани захтев заинтересованог лица, продужити рок.

Влада је, на основу Царинског закона, прописала случајеве у којима се привремени увоз потпуно ослобађа од плаћања увозних дажбина.

Увозне дажбине које се делимично плаћају на привремено увезену робу утврђују се у висини од три одсто износа увозних дажбина које би се платиле за робу када би се она ставила у слободан промет на дан прихватања декларације за привремени увоз, и то за сваки месец за време док је роба привремено увезена. Оне не могу бити више од увозних дажбина које важе за робу која се ставља у слободан промет.

Када се привремено увезена роба ставља у слободан промет, носилац одобрења дужан је да плати компензаторну камату на царински дуг за период од дана прихватања декларације за привремени увоз до дана стављања у слободан промет, по стопи коју одређује Влада.

4.6. Пасивно оплемењивање робе Пасивно оплемењивање одобрава се за домаћу робу која се привремено извози ради

оплемењивања. На привремени извоз домаће робе примењују се мере комерцијалне политике и други услови предвиђени за извоз домаће робе из царинског подручја.

Одобрење за поступак пасивног оплемењивања издаје царинарница на писани захтев лица које организује оплемењивање или је преузело обавезу организовање њеног оплемењивања. Одобрење се издаје лицима са седиштем или пребивалиштем у царинском подручју када се може утврдити да су добијени производи произведени од привремено извезене робе и ако давање одобрења не угрожава основне интересе домаћих произвођача. Царинарница у одобрењу захтева за поступак пасивног оплемењивања, одређује рок у којем се добијени производи морају поново увести у царинско подручје Србије. На основу оправданог и благовремено поднесеног захтева носиоца одобрења, тај рок се може продужити најдуже до 12 месеци од дана извоза.

У одобрењу се такође утврђује норматив или начин утврђивања норматива за раздужење привремено извезене робе.

Производи добијени пасивним оплемењивањем могу се ставити у слободан промет са потпуним или делимичним ослобађањем од плаћања увозних дажбина. Потпуно или делимично ослобађање од плаћања увозних дажбина одобрава се када се добијени производи декларишу за стављање у слободан промет у име или за рачун носиоца одобрења или лица које има сагласност носиоца одобрења а испуњава услове из одобрења. Наведене царинске повластице се не одобравају ако носилац одобрења не испуни неку од обавеза у вези с поступком пасивног оплемењивања.

73

Царинска вредност привремено извезене робе утврђује се на начин на који се утврђује вредност увезене робе.Уколико се не може тако утврдити, узима се вредност која одговара разлици између царинске вредности добијених производа и трошкова оплемењивања.

Роба привремено извезена ради поправке за коју је одобрен поступак пасивног оплемењивања, може бити стављена у слободан промет с потпуним ослобађањем од плаћања царине и других дажбина ако царинарница утврди да је роба бесплатно поправљена у складу са уговореном или законом прописаном (гарантном) обавезом или због грешке у производњи.

Роба привремено извезена уз плаћање поправке може се делимично ослободити плаћања увозних дажбина.

Увозна дажбина утврђује се на основу елемената за обрачун који важе за добијене производе на дан прихватања декларације за њихово стављање у слободан промет, при чему је царинска вредност једнака висини трошкова поправке, под условом да ти трошкови представљају једино плаћање носиоца одобрења.

4.7. Извоз робе Роба која се извози предмет је царинског поступка који обављају царински органи у

оквиру својих надлежности. Роба иначе не може да се извезе у иностранство пре него што се оцарини. Она подлеже царинском надзору од тренутка царињења до напуштања царинског подручја, односно преласка царинске линије.

Сам поступак извозног царињења подразумева примену прописа из области царинског и спољнотрговинског система. То значи да се роба за чији је извоз неопходно прибављање одговарајућих исправа или пак испуњење одговарајућих услова не може извозно царинити без исправа којима се то доказује. При томе се, пре свега, подразумевају мере квантитативних ограничења, односно мере комерцијалне политике.

Према Закону о спољнотрговинском пословању, облици спољнотрговинског режима су:

А) ИЗВОЗ Б) УВОЗ ......ЛБ - слободан извоз ............ ЛБ - слободан увоз ........Д - извоз на основу дозволе ............ Д - увоз на основу дозволе ........К - извоз на основу квоте

Кк - извоз на основу квоте по количини Кв - извоз на основу квоте по вредности

Извозно царињење робе, као и увозно царињење, обавља царинарница којој је поднесена извозна ЈЦИ.

Царински поступак извоза домаће робе одобрава царинарница на захтев подносиоца, чиме се одобрава изношење домаће робе из царинског подручја Србије. Поступак извоза одобрава се под условом да се роба извезе у стању у којем је била у тренутку прихватања извозне декларације.

Извозна декларација подноси се царинарници надлежној за седиште или пребивалиште извозника или за место у којем се роба пакује, односно утовара за извоз.

74

Извозну декларацију не подносе: - путници за лични пртљаг који са собом носе, или који дају на превоз превозним средствима којима су допутовали, односно који дају на превоз другим превозним средствима, поштом или на други начин;

- лица која шаљу у иностранство предмете који се не сматрају царинском робом; - лица у пограничном појасу која прелазе преко пограничних царинских прелаза. Поступак царињења робе у извозу истоветан је поступку царињења у увозу. Разлика

је у томе што се у извозу не обрачунавају и не наплаћују царине и друге дажбине. Отуда је сама процедура поједностављена и одвија се знатно брже.

Царинарница која је извозно оцаринила робу упућује је излазној царинарници преко које је под царинским надзором опрема у иностранство. Она је такође дужна да на захтев извозника, по поступку који је прописан, изда уверење о пореклу робе (ЕUR-1 или Form А).

По приспећу робе излазна цринарница најпре испитује стање царинских обележја којим је обезбеђен царински надзор над извозно оцарињеном робом. Ако су царинска обележја оштећена или недостају, царинарница проверава стање робе и саставља записник, који потписује и возач, о чему одмах обавештава царинарницу која је извозно оцаринила робу.

Ако утврди да су царинска обележја исправна, излазна царинарница може, по потреби, сравнити стање робе са царинским исправама које прате робу. Уколико утврди да подаци наведени у исправама одговарају стању робе и превозног средства, излазна царинарница дозвољава иступ робе из Србије и о томе одмах обавештава отпремну царинарницу ради раздужења пошиљке. Потврда иступа робе са царинског подручја Србије шаље се, по правилу, преко информационог система царинске службе, одмах по отпремању робе. 5. ДРУГИ ОБЛИЦИ ЦАРИНСКИ ДОЗВОЉЕНОГ ПОСТУПАЊА ИЛИ УПОТРЕБА РОБЕ

Царински дозвољено поступање или употреба увозне робе подразумева поступак царинарнице којим се одобрава тражени царински поступак. Стављање робе у царински поступак и други облици царински дозвољеног поступања обухватају:

- уношење робе у слободну зону, - поновни извоз робе - уништење робе или - уступање робе у корист државе.

5.1. Уношење робе у слободну зону

Страна роба смештена у слободној зони може се: - ставити у слободан промет; - подвргнути уобичајеним облицима руковања ради очувања, побољшања изгледа или квалитета, односно припреме за тржиште, без посебног одобрења царинарнице;

- ставити у поступак активног оплемењивања; - ставити у поступак прераде под царинском контролом; - привремено увести; - уништити или

75

- уступити у корист државе. Када се царинска роба смештена у слободну зону ставља у царински поступак

активног оплемењивања, поступак прераде под царинским надзором и привремено увози, царинарница мора да обезбеди ефикасан царински надзор. Мере за спровођење царинског надзора прилагођавају се техничким условима за рад конкретне слободне зоне.

Домаћа роба намењена извозу која је смештена у слободној зони може бити предмет уобичајеног поступања за чување робе и побољшања њеног квалитета, изгледа, односно припрема за тржиште.

5.2. Поновни извоз, уништење или уступање робе у корист државе

Страна роба се може поново извести из царинског подручја. Предвиђено је да се увезена роба може вратити у иностранство до тренутка предаје царинском обвезнику, односно подносиоцу ЈЦИ. Захтев за враћање робе у иностранство за неоцарињену робу може поднети лице на које гласи превозна исправа, односно возар, ако превозна исправа није откупљена. Ако је роба оцарињена, а налази се под царинским надзором, захтев за враћање робе у иностранство може поднети подносилац ЈЦИ, односно овлашћени возар. Захтев у писаној форми подноси се царинарници под чијим се надзором роба налази. Ако се роба врати у иностранство, царинарница је дужна да подносиоцу захтева врати уплаћену царину и друге увозне дажбине.

Увезена роба изузетно се може вратити у иностранство и после њене предаје царинском обвезнику, и то:

- ако је у гарантном року утврђено да не одговара уговореним условима; - ако гарантни рок није био уговорен, а корисник робе у року од шест месеци од дана пуштања робе у слободан промет стави приговор испоручиоцу робе да роба не одговара уговореним условима;

- ако страна фирма, осим у наведеним случајевима, пошаље истоветну или другу робу одговарајуће вредности или врати износ који одговара вредности враћене робе, или

- ако се машине, апарати, уређаји, превозна средства, инструменти и сл. враћају у складу са уговором (лизинг послови и др.). У случају враћања у иностранство робе која је у поступку слободног промета била

оцарињена, царинарница је дужна да врати наплаћене увозне дажбине. Роба напушта царинско подручје под царинским надзором и контролом путем који

одреди царинарница. Поступак враћања робе подразумева одговарајуће мере царинског надзора. Уништење

стране робе одобрава царинарница под одређеним условима. Уништење робе не сме произвести трошкове који би пали на терет државе. За отпад и остатке настале уништењем робе, а који се могу искористити, царинарница одређује одговарајући царински поступак или употребу у складу са прописима. Роба се уступа у корист државе на основу писане изјаве о уступању робе. Изјаву потписује увозник или држалац робе која се уступа, уз обавезу да преузима одговорност за све последице које тиме могу наступити. Царинарница не прихвата царинску робу која може да угрози живот и здравље људи, животиња, биљака, односно животну средину.

76

Glava V

МЕЂУНАРОДНА • ЦАРИНСКА САРАДЊАИ ЦАРИНСКИ СПОРАЗУМИ

1. Мултилатерална (вишестрана) царинска сарадња и царински споразуми. 2.Општи споразум о царинама и трговини (ГАТТ) 3. Светска трговинска организација (СТО). 3.1. Србија и светска трговинска организација (СТО) 3.2. Пасивна и активна заштитна политика Србије као предуслов уласка у СТО 4. Царински систем Европске Уније 4.1. Царински закон Европске Уније и његови институти 5. Светска царинска организација (WCO) 6. Билатерални (двострани) царински споразуми. 1. МУЛТИЛАТЕРАЛНА (ВИШЕСТРАНА) ЦАРИНСКА САРАДЊА И ЦАРИНСКИ

СПОРАЗУМИ

Мултилатералном (вишестраном) царинском сарадњом унапређују се међународни царински системи и међународни облици привредне сарадње.

Међународна царинска сарадња је посебно значајна за привреду, привредне субјекте и царински систем једне земље. Путем међународне царинске сарадње постиже се једнообразност (униформност) правне царинске регулативе, а тиме и царинских система различитих земаља. Осим тога, једнообразношћу царинских система уједначава се и процедура, односно поступак реализације одређених права привредних субјеката при увозу и извозу робе. Тиме се њихова права брже остварују, смањују се одређене царинске процедуре и робе брже долазе до крајњег корисника.

Плод мултилатералне царинске и спољнотрговинске сарадње су многе међународне организације (Светска трговинска организација, Међународни монетарни фонд и др.). Путем међународне царинске и спољнотрговинске сарадње, данас се у свету стварају многе регионалне економске интеграције чији је циљ несметани промет робе, капитала и уз поједностављивање спољнотрговинских и царинских процедура и многе увозне олакшице и повластице (неплаћање царина и других увозних дажбина и др.). Примера таквих интеграција на економском плану данас је много - ЕU, ЕFТА, LАFТА, САFТА и др.

Плод међународне царинске и спољнотрговинске сарадње су и многе закључене конвенције (споразуми), мултилатералног или билатералног карактера, које имају за циљ да унапреде и поједноставе спољнотрговинску размену робе, капитала и услуга, да убрзају реализацију низа закључених међународних привредних послова, да смање трошкове у вези са реализацијом међународних уговора, речју, да роба што пре стигне до крајњег корисника. На међународном плану постоји читав низ мултилатералних и билатералних конвенција које се односе на ову област, као што су: Споразум о GАТТ-у, Споразум о Светској трговинској организацији (СТО), Римски споразум о оснивању Европске економске заједнице (из 1957. године), Уговор о успостављању Европског удружења слободне трговине - ЕFТА (закључен у Стокхолму 1959. године), као и конвенције које имају за циљ унапређење и поједностављење при царинском пословању (Царинска конвенција о вредности, Бриселска конвенција о номенклатури, Хармонизована

77

конвенција о номенклатури, Царинска конвенција о контејнерима, Царинска конвенција о палетама, Конвенција TIR, Царинска конвенција о олакшицама у туризму и др.). 2. ОПШТИ СПОРАЗУМ О ЦАРИНАМА И ТРГОВИНИ (GАТТ)

Да би се унапредила међународна робна размена, Међународна трговинска организација у оквиру ОУН израдила је нацрт Хаванске повеље која није прихваћена у целини, већ само IV глава те повеље, тј. Општи споразум о царинама и трговини. Општи споразум о царинама и трговини (GАТТ) потписан 30. 10. 1947. године, постао је врло значајан облик међународне трговинске и царинске сарадње. Циљ Споразума је био да се унапреди међународна трговина и смање царине. Важио је све до 1. јануара 1995. године, од када наставља рад његова наследница Светска трговинска организација.

GАТТ је, у ствари, имао три дела. Први део представљали су чланови I и II, тј. чланови који су садржавали клаузулу највећег повлашћења, односно национални третман и тарифни део. Клаузулом највећег повлашћења било је предвиђено да се све привилегије и погодности које одобри једна уговорница - чланица GАТТ-а, за било коју робу, аутоматски и безусловно проширују и на све друге чланице. Та клаузула највећег повлашћења, односила се на све земље чланице, како при увозу, тако и при извозу роба. Иста клаузула се односила и на дажбине, таксе, царине и међународни трансфер при увозу и извозу робе. Иако је та клаузула била општа и безусловна, извесна ограничења су се односила на повластице у пограничном промету, повластице дате у оквиру царинских унија, слободних царинских зона и царинске преференцијале.

Чланови III до XXIII представљали су други део GАТТ-а и у њему су били истакнути принципи трговинске политике који немају карактер царина, већ инструмента административног протекционизма и сл.

Трећи део односио се на процедуру у GАТТ-у у току преговора и друге поступке у вези са територијалном применом у промету у царинским унијама, приступањем тој организацији и сл.

Од оснивања GАТТ-а одржано је више тзв. царинско-тарифних конференција, на којима су постигнути значајни резултати у погледу снижавања царина. У почетку су то били билатерални преговори по принципу „производ по производ” и „земља према земљи” да би касније такав традиционалан метод унапређења трговине и смањења царинских баријера био замењен новом, савременијом техником линеарног снижења царина, која је датитрала још од покојног Кенедија, америчког председника, и која је била позната као „Кенеди рунда.” Касније је у GАТТ-у било још таквих „рунди” - „Токијска”, „Уругвајска” и др. Поменутом „Кенеди рундом” било је извршено линеарно снижење царина за 50% за индустријске производе, али до таквог снижења није дошло, него је у просеку реализовано 35%-тно снижење, које је варирало од групе до групе производа и од земље до земље. Пошто су оваквим начином снижавања царина и овако високим процентним снижењем царина биле посебно оштећене земље у развоју, касније је то исправљено, па су земље у развоју добиле посебан третман и могле су да одступе од линеарног снижења царина.

Некадашња СФРЈ је у периоду од 1950. па све до 1958. године имала статус посматрача, а од 1959. до 1962. године статус придруженог члана. Од 1962. године Југославија је ступила у привремено чланство - потписивањем Декларације о привременом приступању ФНРЈ GАТТ-у (01. 11. 1962. године). На крају је наша земља 25. августа 1966.године постала стални члан GATT-а, што је она била све до настанка Светске трговинске организације, која је наставила делатност GАТТ-а.

78

3. СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (СТО)

Светска трговинска организација, као „наследница” GАТТ-а, основана је 1. јануара 1995. године. Она представља правни и институционални основ мултилатералног трговинског система и предвиђа основне уговорне обавезе којима се земље чланице обавезују да их укључе у домаћу регулативу у области спољне трговине. Основне функције те међународне организације су надзор и спровођење мулталтералних (вишестраних) трговинских споразума, који заједно представљају СТО; форум за мултилатералне преговоре; решавање трговинских спорова; надзор над националним трговинским политикама и сарадња са осталим међународним институцијама које су укључене у глобално креирање економских политика.

Споразум о оснивању Светске трговинске организације садржи 29 посебних правних текстова (споразума) и више од 25 министарских декларација, одлука и меморандума који предвиђају даље обавезе за чланице СТО. Споразумом о оснивању СТО се предвиђа трговина без дискриминације између чланица организације и домаће и увезене робе. То је у складу са чланом I. GАТТ-а, који је предвиђао (а што акцептира и СТО) клаузулу најповлашћеније нације. Према тој клаузули, чланице су обавезне да производима других чланица организације дају третман који није неповољнији од третмана који дају било којој другој земљи. Из тога произилази да ни једна држава не може другој дати посебне трговинске повластице или је дискриминисати. Све земље су једнаке и све оне деле користи од снижавања трговинских препрека. Али, постоје и бројна ограничења од овог принципа, која се односе на царинске уније и зоне слободне трговине.

Следећи облик недискриминације који је усвојила СТО, а што је познавао и GАТТ, јесте „национални третман”. То подразумева да одређена роба и производи када уђу на неко тржиште, не могу бити неповољније третирани од домаћих производа (члан III GATT-а).

Осим модификованог GАТТ-а (под називом „GАТТ из 1994. године” који је саставни део споразума о СТО), постоје и други СТО споразуми који садрже битне одредбе које се односе на клаузулу најповлашћеније нације и национални третман, као што је Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (који такође, уз неке изузетке, садржи клаузулу најповлашћеније нације и захтев за националним третманом заштите интелектуалне својине чланица СТО). Ту је и Општи споразум о трговини услугама (GАТS), који захтева од чланица да дају третман најповлашћеније нације услугама и пружаоцима услуга.

Светска трговинска организација промовише фер конкуренцију. Она није институција потпуне слободне трговине јер допушта царине и у ограниченим случајевима друге видове заштите. Она предвиђа и правила о недискриминацији. Ранија правила GАТТ-а која су предвиђала антидампиншке и компензаторне дажбине проширена су у новим споразумима Светске трговинске организације.

Светска трговинска организација је стварна „наследница” GАТТ-а. Наиме, Уругвајском рундом новембра 1982. године на министарском састанку GАТТ-а у Женеви креиран је нови систем. Тај састанак министара је пропао због питања пољопривреде, али је он представљао основ за будуће преговоре у Уругвају, где се 1986. године и „лансира” Уругвајска рунда. Године 1988. у Монтреалу (Канада) извршена је ревизија постигнутих резултата, у Бриселу 1990. године донета је одлука да се рунда продужи, а децембра 1991. године израђен је нацрт „финалног акта”, који је садржавао правне текстове. Протекло је

79

неколико година док преговори о стварању СТО нису били окончани 15. априла 1994. године у Маракешу (Мароко).

Светска трговинска организација има неке разлике у односу на GАТТ. Оне се огледају у следећем:

- GАТТ се примењивао привремено (иако више од 40 година), а СТО стално и потпуно.

- Правила GАТТ-а су се примењивала на трговину робом, а СТО обухвата услуге и трговинске аспекте права интелектуалне својине.

- За разлику од GАТТ-а, који је функционисао као међународни споразум, СТО је међународна организација трајног карактера са статусом правног лица.

- Систем решавања спорова у СТО је много бржи и мање подобан за блокирање. - GАТТ је обављао надзор над националним трговинским политикама и успостављао

механизме заштите, док је СТО шира међународна организација која успоставља трговинске, макроекономске, привредно-системске и развојне функције у циљу даље глобализације светске привреде.

GАТТ из 1947, који је остао на снази до 1995. године, омогућио је странама уговорницама да приступе Светској трговинској организацији. Штавише, „GАТТ из 1994.” представља измењену и ажурирану верзију оригиналног GАТТ-а и саставни је део интегралног Споразума о оснивању Светске трговинске организације.

Већина чланица СТО су биле уговорнице GАТТ-а које су потписале завршни акт Уругвајске рунде у Маракешу 1994. године. Неколико земаља које су приступиле GАТТ-у касније су такође потписале завршни акт Уругвајске рунде, завршиле преговоре о приступу тржишту робом и услугама и на тај начин постале пуноправне чланице Светске трговинске организације. 3.1. Србија и светска трговинска организација (СТО)

Некадашња СФРЈ постала је пуноправни члан GАТТ-а 1966. године. Она је такође била и врло активан учесник Уругвајске рунде, као и других мултилатералних трговинских преговора. Суспензијом економских санкција које су биле уведене против СРЈ новембра 1995. године, створени су услови да се наша земља обрати СТО са захтевом за регулисање свог статуса у овој организацији. Како је у међувремену истекао период паралелног постојања GАТТ-а и СТО (31. децембар 1995. године), до када је било могуће стећи статус члана Светске трговинске организације (СТО), на бази ранијег чланства у GATT-у, под условом да се прихвати пакет споразума Уругвајске рунде и обаве преговори о концесијама у домену царина и услуга, то је остало Србији да затражи поновни пријем у чланство ове међународне организације, што је и учињено.

При поновном учлањивању у ову мултилатералну и посебно значајну организацију, наша земља би желела да не пролази исту процедуру као при пријему сваког новог члана, с обзиром на то да је она била 30 година пуноправни члан GАТТ-а, као и да је услед економских санкција ОУН била принуђена да пропусти прелазни рок (крај 1995. године) који јој је давао аутоматски статус пуноправног члана СТО. Међутим, ако се те жеље не остваре (па се не заобиђу све предвиђене процедуре у вези са пријемом), она ће највероватније проћи кроз постепене фазе, с тим што је већ примљена у статус посматрача СТО (што ће нам давати сва права и бенефиције, као и да смо пуноправни члан, осим формалног гласања у организацији). Касније би наша земља поново стекла статус пуноправног члана у овој организацији (када прође одређене фазе у вези са

80

прилагођавањем царина и спољнотрговинског система систему који захтева СТО, односно преговора са осталим чланицама организације у погледу нивоа царинске заштите у нашој Царинској тарифи и либерализације спољнотрговинског режима). Колико ће проћи времена до нашег пуноправног укључења у СТО, може се само предвиђати. Сматра се да ће то за нашу земљу, која је и раније била пуноправни члан ове организације, ићи врло брзо (неке прогнозе говоре да би то могло да буде у идућој години или почетком 2003. године). То све и није тако дуго, јер ћемо са статусом посматрача остваривати сва права у овој организацији, али без права гласа (Кина „чека” на пријем четрнаест година, Албанија је примљена за само осамнаест месеци).

Наш пријем у стално чланство Светске трговинске организације ће захтевати одређену процедуру и прилагођавање нашег спољнотрговинског, девизног и царинског система, како би се испунили ригорозни захтеви ове међународне организације. Али, у исто време то ће зависити и од међународног политичког окружења, и укидања тзв. спољног зида економских санкција према Југославији (а које је међународна заједница условљавала низом мера које представљају политичка питања наше земље, на пример, демократска права, слободе медија, али и економска питања, која се односе на спољнотрговинску регулацију и режиме, ниво царинског оптерећења у Царинској тарифи и др.).

Наше чланство у Светској трговинској организацији (сада у статусу посматрача, а у будућности у пуноправном чланству) даће несумњиво значајне предности нашој привреди, јер би она при извозу робе добила низ погодности које дају клаузуле највећег повлашћења и националног третмана увезене робе. Приступањем наше земље у Светску трговинску организацију (СТО), српски привредни субјекти оствариће низ спољнотрговинских, царинских и ванцаринских погодности у погледу пласмана своје робе на тржишта земаља чланица СТО, које би се пре свега огледале у повољнијем царинском и спољнотрговинском третману, са сниженим царинама и већим увозним квотама, без плаћања царина или са сниженим преференцираним (повлашћеним) царинама.

Србија ће у наредном периоду у домену спољнотрговинског и царинског система, морати да изврши одређена прилагођавања и ревизију системских прописа на унутрашњем плану, пре свега Закона о спољнотрговинском пословању, Закона о царинској тарифи и Царинског закона. Системским прописима извршила би се ревизија постојећих института и инструмената нашег спољнотрговинског и царинског система како би се створили погодни услови да на том плану не буде оспоравања и одуговлачења са пријемом наше земље у пуноправно чланство у Светску трговинску организацију (СТО). Приоритетно питање свакако ће бити ревизија царинске заштите у системским законима из ове области у нашој земљи. На том плану већ се чине одређени напори, па се константно ради на ревизији Закона о царинској тарифи у вези са смањењем царинског оптерећења увезене робе и даље либерализације спољнотрговинског промета робе и услуга у Закону о спољнотрговинском пословању. То је нужно јер наше законодавство, тј. прописи, морају бити у потпуној сагласности са одредбама Споразума о Светској трговинској организацији (СТО), као и са прописима Европске уније. 3.2. Пасивна и активна заштитна политика Србије као предуслов уласка у СТО

У вези са инструментаријем пасивне заштитне политике наше земље било би нужно што мање ослањање на могућност квантитативних ограничења увоза, а предност би требало дати ценовним и другим мерама са сличним ефектом. Квантитативна ограничења

81

увоза требало би постепено укидати, а нужно је извршити и тарификацију квантитативних ограничења увоза пољопривредних производа.

Систем активне заштите наше привреде суочиће се и са проблемима недостатка адекватног система повраћаја наплаћене царине. На том плану је потребно да министарство за економске односе са иностранством у оквиру мера припрема за регулисање пуноправног чланства у СТО, измени постојећи систем повраћаја наплаћених царина по просечним стопама које важе за грану и да уведе међународне стандарде. Тако би српски извозник примао из државног буџета износ наплаћене царине или део наплаћене царине за материјал уграђен у производњу, у року од 15 до 30 дана. Овакав систем повраћаја царина (drawback) познају многе земље у свету, као и земље ЕУ, и он је потпуно у складу са важећим правилима СТО.

За Србију, као значајног извозника пољопривредних производа, од посебног је значаја примена правила СТО и резултата Уругвајске рунде у области ове гране, с обзиром на то да наша земља нема средстава за унутрашњу подршку пољопривреди, а располаже и малим средствима за субвенционисање извоза пољопривредних производа. Чланство у СТО ће свакако допринети већем извозу српских пољопривредних производа, посебно у земље чланице СТО.

С друге стране, српска привреда имала је и дугу традицију извоза текстила и одеће, а посебно у реализацији тзв. дорадних послова. Поставља се питање у којој ће мери моћи да се остваре бенефиције и погодности при извозу текстила и одеће, пошто ћемо на свим тржиштима, осим можда на тржиштима Европске уније, имати карактер „новопридошле земље”, јер се код овог извоза као квота узима трогодишњи просек извоза. Наша земља уопште није извозила текстилне производе у периоду 1993-1995. године. Самим тим наша квота за извоз текстилних производа на тржишта земаља СТО била би значајно умањена. То ће свакако изискивати додатне напоре за учлањење наше земље у СТО.

Србија је у доброј мери либерализовала приступ стране робе на своје тржиште, али ће она морати и даље да чини напоре ка што већој либерализацији приступа на сопствено тржиште, како би добила повољнији третман за своје производе на иностраним тржиштима. То подразумева ревизију постојећих механизама система заштите, односно политике заштите домаће привреде. Ту је нужна ревизија постојеће Царинске тарифе, као и преиспитивање и гранско постављање нивоа заштите, али и адекватно одређивање заштите сваког производа, с тим што распони царинске заштите морају бити усклађени са захтевима Светске трговинске организације (СТО). С тим у вези нужно је било и опредељење наше државе за статус Србије у Светској трговинској организацији као земље у развоју, а не земље у транзицији.

Сматрамо да је финални акт Уругвајске рунде о заштитном систему повољнији за земље у развоју него за земље у транзицији, не само због могућности продужавања периода примене заштитних мера него и због других квалитативних погодности (у складу са чл. 9 Споразума о заштитном систему). Влада се определила да наша земља затражи статус земље у развоју, приликом подношења нашег захтева за пријем у чланство СТО. Тако би се различито огледао наш третман при учлањењу у стално чланство СТО, јер би постојали различити услови и периоди прилагођавања нашег постојећег спољнотрговинског, царинског и девизног система у СТО.

Како је услов нашег привредног развоја повећање извоза, који је (пошто смо увозно зависна привреда) условљен увозом одређене робе и репродукционог материјала, при сагледавању нашег приступа сталном чланству у СТО треба развити инструменте активне заштите, односно политику унапређења извоза. Без повећања извоза неће бити могуће ни

82

трајније повећање домаће производње. Активна заштита не подразумева само премирање извоза. Државе које „помажу” извоз - ЕУ, САД, Јапан, ту своју праксу субвенционисања и премирања извоза морале су да пријаве СТО и да у одређеном року од таквих мера одустану. У складу са правилима СТО, директне субвенције нису дозвољене, али се индиректне дозвољавају, на пример, у циљу побољшања квалитета производа, унапређења маркетинга, пласмана производа и сл. Дакле, оно што по правилима СТО може да се упражњава, у нашем спољнотрговинском и царинском систему није довољно заступљено.

У нашој земљи функционише систем повраћаја дажбина који је као системско решење преузет из савремених држава. Међутим, тај систем повраћаја дажбина у Србији никад није у довољној мери функционисао, па га је нужно развијати као законити систем унапређења извоза, пошто га у извесној мери и под одређеним околностима прихвата и СТО.

У погледу активне заштите наше привреде, свакако је нужно обезбеђивање стабилности курса националне валуте јер се и правилима Светске трговинске организације свим земљама чланицама налаже да константно смањују царинску и укупну заштиту, а тиме и да сужавају распоне у структури царинских стопа. То исто ће се односити и на извоз, где ће се ниво свих облика извозних подстицаја знатно смањивати. Дакле, инструменти активне и пасивне заштитне политике неће моћи више да исправљају или да допуњују недостатке у политици девизног курса и стабилности домаће валуте. С обзиром на у перспективи низак ниво заштите и њене сужене распоне, због обавеза наше земље за приступање СТО свака, па и мала грешка у политици девизног курса учинила би политику активне и пасивне заштите потпуно неефикасном. Пример за то је случај када је код нас постојала очигледна несразмера између званичног курса домаће валуте и конвертибилних курсева и незваничног, тзв. курса на црном тржишту, када ни високе заштитне стопе нису имале функцију заштите домаће привреде.

Политика девизног курса мора да стимулише производњу за извоз, а не само за домаће тржиште, што значи да ефективни девизни курс за увоз не сме да буде већи од ефективног девизног курса за извоз. У супротном извоза неће ни бити. Дакле, курс динара према страним валутама мора да буде стабилан како би поспешио извозне тенденције наше привреде. Активна заштитна политика захтева да тај курс буде једнак и за увоз и за извоз. Она не тражи високу заштиту код увоза, него само неутралну политику ефективног девизног курса и система подстицаја.

Ниво пасивне заштите наше земље биће одређен и преговорима Србије са чланицама СТО. Али, структура номиналних царинских стопа углавном је везана за развојну политику Србије. Номинална заштита се одређује одлукама о структури потрошње, а ефективна заштита је релевантна за доношење одлуке о структури производње. Номиналне царинске стопе поскупљују увозну робу за одређени проценат, а потрошач на основу тога одлучује да ли ће куповати домаћу или страну робу. Међутим, произвођач, односно потенцијални произвођач, управља се према стопама ефективне заштите која је резултанта нивоа номиналне царинске стопе на финални производ и номиналних царинских стопа на све елементе и компоненте утрошака који су садржани у том производу. Стога ефективна заштита може бити и негативна ако су царине на компоненте више од царинских стопа за финални производ.

Нашој земљи предстоје значајна прилагођавања и усклађивања постојећег спољнотрговинског и царинског система како би што пре могла да се укључи у

83

пуноправно чланство Светске трговинске организације и на тај начин испуни захтеве које она поставља.

Светска трговинска организација је најзначајнија међународна спољнотрговинска и царинска мултилатерална организација која има за циљ да унифицира правила и поступке у вези са унапређењем међународне привредне сарадње, увоза и извоза робе, пружања услуга и др. између земаља чланица. Наша земља је заинтересована да се што пре укључи, односно врати у ту међународну мултилатералну спољнотрговинску организацију, не само као посматрач, већ као пуноправни члан.

4. ЦАРИНСКИ СИСТЕМ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Европска економска заједница (ЕЕЗ) у почетку свога рада, а и касније, била је позната и под називом Заједничко европско тржиште (ЗЕТ), мада то није званичан назив, јер званичан назив је био Европска економска заједница, која је створена Римским уговором 1957. године. Исти уговор ступио је на снагу 1. јануара 1958. године, а закључили су га: Белгија, Италија, Холандија, Француска, Савезна Република Немачка и Луксембург, али су касније истој унији приступиле и још неке земље. Њен циљ је био стварање заједничког тржишта, стварање царинске уније и узајамна привредна сарадња. Тај циљ је последњих година и остварен, тако да је створена Европска унија, између чијих чланица су од 1995. укинуте царине и створено је јединствено тржиште, с перспективом да буде јединствено плаћање, односно јединствена валута, што се остварило 1. 1.2002. године, када је у дванаест земаља из ЕУ почела да се примењује и јединствена монета Еуро (Евро), изузев земаља Британије, Данске и Шведске.

Још с потписивањем Споразума о оснивању Европске економске заједнице 25. марта 1957. године постављени су темељи ЕЕЗ-а као облика царинске уније. Али, са стварањем Европске уније као обликом потпуне царинске уније укинуте су у међусобној робној размени земаља чланица царине и остварена је јединствена царинска заштита, с јединственом царинском тарифом у трговини с трећим земљама, а које се налазе изван Европске уније. Та царинска тарифа Европске уније донета је на бази Хармонизоване номенклатуре и има XXI одељак, 97 глава и 1 241 тарифни број. Она је прилагођена електронској обради података, а царинске стопе одређене су према захтевима земаља чланица Уније и обезбеђују јединствену царинску заштиту за читаво царинско подручје свих земаља чланица Уније.

4.1. Царински закон Европске Уније и његови институти

Европска унија је усвојила Царински закон октобра 1992. године, који је у неколико наврата мењан и допуњаван. Савет Европске уније, с обзиром на то да се Европска унија заснива на царинској унији, био је мишљења да треба да се у једном пропису обједине царински прописи, што је и учињено доношењем овог царинског закона. То је интерес и Европске уније и привредника с обзиром на то да ће се на једнообразан начин уредити царинске формалности, а да ће се на унутрашњем тржишту царинске формалности и контроле укинути или, бар, ограничити на најмању могућу меру.

1. Примена прописа. - Чланом 1. овог царинског закона ЕУ предвиђено је да исти обухвата и прописе који су донети на нивоу Уније или на националном нивоу ради њихове примене. Исти ће се примењивати у трговини између земаља Уније и трећих земаља, и то на робу обухваћену Споразумом о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик

84

Споразумом о оснивању Европске економске заједнице, Споразумом о оснивању Европске заједнице за атомску енергију. Овај закон, као што смо истакли, примењиваће се једнообразно на целој територији Уније, осим уколико није на други начин предвиђено међународним конвенцијама или уобичајеном праксом ограниченог географског и економског подручја, односно аутономним мерама Уније. Одређени прописи могу се примењивати и изван царинског подручја Уније на основу прописа којима се регулишу одређене области или на основу међународних конвенција.

2. Шта регулише Царински закон ЕУ? - Овим законом се на системски начин регулишу основни институти из области царина, који се једнообразно примењују на царинском подручју Уније, као што су: царинска роба, царински надзор, царинска контрола, царинско подручје, царинска вредност робе и начини утврђивања те вредности, пријављивање царинске робе царинарници, одобравање царинског поступка над царинском робом, привремени смештај царинске робе, царински поступци над робом, дефинитивно царињење робе, односно стављање царинске робе у слободан промет, царинска складишта, слободне зоне и слободна складишта, поступак активног и пасивног оплемењивања царинске робе, привремени увоз, ослобођења од плаћања царинских дажбина и многи други институти који су од значаја за земље ЕУ.

У царинском закону Европске уније садржане су још одредбе о низу значајних института царинског система ове уније, али и царинских система уопште, као што су: увоз робе у царинско подручје ЕУ и мере царинског надзора и контроле; пријављивање робе у царинарници; упрошћено пријављивање и истовар робе која је пријављена царинарници; обавезе да се за робу која је пријављена царинарници одобри царински поступак или употреба; о привременом смештају робе; одредбе које се примењују кад је у питању превоз робе која није из ЕУ, а на основу транзитног поступка; о царинским поступцима; царинској декларацији и осталим декларацијама; стављање робе у слободан промет (дефинитивно царињење робе); царинским поступцима с економским дејством (који у себи садржи: царински смештај, поступак активног оплемењивања, прераду под царинском контролом, привремени увоз и поступак пасивног оплемењивања); о спољњем транзитном поступку; о царинским складиштима; поступку активног оплемењивања; о посебним одредбама које се односе на систем повраћаја дажбина; о преради под царинском контролом; привременом увозу; о поступку пасивног оплемењивања; извозу; унутрашњем транзитном поступку; слободним зонама и слободним складиштима; о поновном извозу робе, њеном уништавању и уступању, као и о роби која напушта подручје ЕУ; о ослобођењима од плаћања царинских дажбина; роби која је враћена; царинском дугу; повраћају и отпису износа дажбина; праву жалбе и др. 5. СВЕТСКА ЦАРИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (WCO)

Светска царинска организација WCO (World Customs Organization) основана је 1952. године као Савет за царинску сарадњу, са седиштем у Бриселу, а с циљем да унапреди систем царинског пословања и да побољша ефикасност царинских администрација. Оснивачкој седници, која је одржана 26. јануара 1952. године, присуствовало је седамнаест држава. Како се број земаља у овој организацији стално увећавао, то је довело до тога да она промени име, тј. да из Савета за царинску сарадњу прерасте у Светску царинску организацију. Она данас представља организацију с преко 150 земаља чланица, које учествују са око 95% у укупној међународној трговини.

85

Наша земља је још 1960. године прихватила Конвенцију о номенклатури и Конвенцију о царинској вредности и на тај начин је приступила Савету за царинску сарадњу, у којем је у то време било свега тридесет земаља чланица.

Основни циљ Савета за царинску сарадњу је унапређење ефикасности царинских администрација и обједињавање земаља чланица у области царина. Осим тога, ова организација приређује, ажурира, подржава и осигурава примену међународних инструмената с аспекта хармонизације и униформне примене царинских режима и процедура, као и упрошћавања царинских поступака и повећања ефикасности у пословању царинских органа, а ради лакше и једноставније циркулације роба, људи и транспортних средстава који прелазе царинске линије. Ова организација, поред изнетога, подржава напоре земаља чланица да се обезбеди поштовање законске процедуре, али уз ефикасан царински поступак и адекватну царинску сарадњу. Поред тога, ова организација помаже земљама чланицама да савладају изазове модерног пословања и да прилагоде своје пословање савременом пословању.

Светска царинска организација је једна међународна организација која се бави искључиво царинским питањима и она представља институцију у коју су делегирани представници свих земаља чланица, а где сваки представник државе има равноправан глас при решавању одговарајућих царинских питања. Државе чланице могу да се користе и услугама које ова организација даје својим чланицама, као што су, обука кадрова, техничка помоћ и сл.

Светском царинском организацијом управљају заједнички Савет и Комисија за општу политику, а о финансијским питањима одлучује Комитет за финансије. Савет посредује између Комитета и секретаријата, а обавеза му је да реализује задатке који су одређени у плану који почетком сваке календарске године доноси Светска царинска организација.

Основни комитети Светске царинске организације су: Стални технички комитет, с поткомитетом за информатику; Комитет за борбу против кријумчарења; Комитет за Хармонизовани систем, с поткомитетима за ревизију Хармонизованог система и научним поткомитетом; Технички комитет за царинску вредност и Технички комитет за правила о пореклу робе.

У Светској царинској организацији земље - чланице имају посебну мисију при наплати царинских и пореских дажбина, где се захтева ригорозност, ефикасност, фер понашање и интегритет, као и давање подршке развоју привреде и њених привредних активности, али уз обезбеђивање економске заштите националне територије.

У Светској царинској организацији ангажовано је више десетина техничких експерата изабраних из земаља чланица, који се укључују у различите програме и пројекте ове царинске организације, и то посебно ради веће стандардизације, хармонизације и поједностављења царинског поступања и уједначавања царинских формалности на свим континентима. У Светској царинској организацији се посебна пажња поклања обуци кадрова и даљем њиховом остручавању баш због униформне и законите примене царинских прописа и адекватне царинске заштите националних економија. 6. БИЛАТЕРАЛНИ (ДВОСТРАНИ) ЦАРИНСКИ СПОРАЗУМИ

За међународну царинску сарадњу су, значајни и двострани (билатерални) царински споразуми (конвенције) које закључује одређена држава са другом државом у циљу решења низа заједничких царинских аранжмана, као што су, на пример: решења у вези с

86

ослобађањем од плаћања царине у малограничном промету, друга ослобађања од плаћања царине, неке олакшице за држављане једне, односно друге државе и сл.

Наша земља је закључила низ двостраних споразума, посебно са државама у суседству (нпр, са Румунијом, Мађарском, Бугарском, Италијом), о малограничном промету, којима су регулисана питања ефикаснијег преласка царинске линије, ослобађања од плаћања царине за лица која живе у том појасу, уноса и износа робе и новца у том појасу од стране становништва, отварања појединих малограничних прелаза где ће се обављати малогранични промет и др.

Билатералним облицима царинске сарадње и закључивањем споразума омогућава се боља комуникација и сарадња између држава, већа циркулација робе и људи и ефикаснији и поједностављени царински поступак.

87

Глава VI ПОВРЕДА ЦАРИНСКИХ ПРОПИСА

1. Царински деликти. 2. Врсте царинских деликата. 2.1. Кривична дела кријумчарења 2.2. Царински прекршаји 2.2.1. Казне за теже царинске прекршаје. 2.2.2. Казне за лакше царинске прекршаје. 3. Заштитне и друге мере. 4. Органи за вођење прекршајног поступка. 1. ЦАРИНСКИ ДЕЛИКТИ

Управа царина, као извршни орган Владе Србије, обавља послове и задатке из области спољнотрговинске размене робе, а посебно:

- царински надзор и контролу при увозу робе на царинско подручје Србије, провозу преко територије земље и извозу робе из Србије;

- царински дозвољено поступање са робом, односно употребу робе; - контролу робе чији је увоз, односно извоз посебно регулисан и - девизно-валутну контролу у међународном путиичком и пограиичном промету са иностранством. Поред наведеног, органи царинске службе овлашћени су и за: - спречавање и откривање царинских прекршаја и вођење првостепеног и другостепеног управног поступка и првостепеног прекршајног поступка;

- спречавање и откривање кривичних дела и царинских прекршаја у царинском поступку;

- спречавање и откривање девизних прекршаја у међународном путничком и пограничном промету са иностранством и др. Царински систем је интегрални део привредног система, а чини га скуп института,

инструмената и законских мера којима се регулише царински поступак на јединственом царинском подручју наше земље, без обзира да ли су уведени одлукама надлежних органа или међународним конвенцијама и споразумима које је Србија ратификовала.

Институтима правног система регулисани су правни темељи односа у друштву, али и конкретна права, обавезе и одговорности органа у спровођењу прописа везаних за спољнотрговинску размену.

Привредни систем Србије заштићен је правним нормама од делатности појединаца или група људи које угрожавају његово ефикасно функционисање. При томе је посебно важно да постоје правне норме за сузбијање незаконитог понашања одређених субјеката који својом активношћу нарушавају законом дефинисан систем привређивања на јединственом царинском подручју Србије.

Функцију ефикасног спровођења прописа из области робног и путничког промета са иностранством царински органи остварују правилном и једнообразном применом прописа из своје надлежности. Уколико те прописе злоупотребљавају учесници у поступку, појединци или групе, против починилаца таквих дела примењују се репресивне мере.

88

Царински деликти, односно царински прекршаји представљају незаконите радње и поступке који носе обележја кријумчарења, царинске утаје. То су уобичајени облици криминалитета са којима се најчешће срећу царински органи.

У спољнотрговинској размени јављају се следећи облици царинских деликата: - Нерегуларним, односно незаконитим увозом или извозом робе угрожава се предвиђена заштита домаће производње.

- Утајом увозних дажбина онемогућава се нормално функционисање државе. - Незаконитим увозом робе изазива се нелојална конкуренција на домаћем тржишту

(сива економија) и доводе се у привилегован положај појединац или група људи на штету привредних субјеката који законито послују.

- Увозом нетачно декларисане робе по квалитету или намени, преко повећаних нереалних увозних цена „пере” се новац, што доводи до удара на монетарни систем, а декларисање мање количине робе и нереалне вредности код извоза, као и погрешан режим увоза, у целини представљају подривање економског система земље.

- Незаконито изношење домаће валуте у иностранство или противзаконит поступак са страном валутом доводе до поремећаја у области платног промета са иностранством и монетарне политике у целини.

- Илегалним уношењем робе чији је увоз забрањен или је за њен увоз предвиђена одређена процедура на царинско подручје Србије, као што је случај са оружјем, муницијом, експлозивом и другим убојним средствима, затим опојним дрогама и психотропним супстанцама, могу да се угрозе сигурност грађана, живот и здравље појединаца и безбедност земље.

- Недозвољеним изношењем робе уметничке, археолошке, историјске и друге вредности осиромашује се културно наслеђе и природно богатство земље.

Повредама царинских прописа угрожавају се: - домаћа производња и тржиште; - државни буџет, платни биланс и монетарни систем; -јединствени услови привређивања и равноправна конкуренција у производњи и на тржишту;

- сигурност грађана и безбедност земље, здравље и живот људи и - културно наслеђе и природне реткости. Царински деликти, по правилу, прате укупне односе у друштву, а посебно ефикасност

правног система земље. Са повећањем националног богаства и животног стандарда грађана, царински и други деликти се по правилу смањују и обрнуто.

Карактеристични облици тешких царинских прекршаја били су шверцовање увоза цигарета, алкохолних пића и других акцизних производа, горива, те покушаји илегалног изношења девиза, уношење или преношење дроге и др. Поред тога, било је доста случајева фалсификовања увозне документације ради избегавања плаћања обавеза држави, исказивања нетачних података и прекршаја у надзору над царинском робом са циљем стицања богаства на рачун државе. Све је то реметило нормално функционисање домаћег тржишта.

89

Главни носиоци послова откривања кривичних дела и других облика повреде прописа су органи унутрашњих послова. Поред њих, значајну улогу у откривању и гоњењу прекршилаца прописа са царинском робом имају органи царинске службе.

У погледу царинских деликата и њиховог сузбијања доминантну улогу имају царински органи, који су специјализовани за те послове. Зависно од облика и карактера прекршаја, органи царинске службе остварују сарадњу како са органима унутрашњих послова, тако и са надлежним инспекцијама и другим органима.

У оквиру Управе царина постоји сектор за контролу примене царинских прописа као специјализована служба која ради на сузбијању царинских деликата. Служба за сузбијање кријумчарења и царинске истраге у оквиру царинске службе, професионално, стручно и одговорно обавља послове сузбијања кријумчарења, али су и сви радници царинске службе укључени у јединствен систем контроле увоза, провоза и извоза робе и ефикасног сузбијања шверца, криминала и сиве економије.

Органи царинске службе су стручно оспособљени, кадровски организовани да веома ефикасно обављају послове на сузбијању царинских деликата.

У обављању овог сложеног задатка царински органи остварују висок степен сардње и са царинским администрацијама других земаља, а посебно са службама Интерпола. 2. ВРСТЕ ЦАРИНСКИХ ДЕЛИКАТА

2.1. Кривична дела кријумчарења

Казнене одредбе у Царинском закону изражавају спремност државе да путем принуде, ако је то потребно, обезбеди извршење оних правних норми које царинске обвезнике и друге учеснике у царинском поступку обавезују да се одговорно понашају.

Понашање противно утврђеним правилима сваке државе изазива, разумљиво, одређене санкције. Тежња државе да се заштити од одређених незаконитих радњи правних лица или појединаца изражена је у различитим облицима репресивних мера.

У казненим одредбама Царинског закона предвиђене су две категорије противправних радњи за које је законодавац прописао одговарајуће казне. То су:

- кривична дела кријумчарења и - царински прекршаји. Као кривична дела кријумчарења, законом су инкриминисане радње лица (правних и

физичких) која преносе робу преко царинске линије избегавајући мере царинског надзора и контроле или уносе такву робу у царинско подручје Србије. У ова кривична дела спадају радње лица која примају, скривају, купују, продају или на други начин омогућавају транспорт царинске робе. За носиоце наведених кривичних дела предвиђене су казне затвора од шест месеци до пет година и новчана казна, зависно од тежине кривичног дела.

За онога ко наведене кривичне радње изврши у групи, наоружан или уз употребу силе или претње, предвиђена је казна затвора од једне до осам година и новчана казна.

Законом је такође за оне који организују мрежу ради преношења робе преко царинске линије избегавајући мере царинског надзора и контроле, односно уношења такве робе у царинско подручје и друге наведене радње, предвиђена казна затвора од две до осам година и одговарајућа новчана казна. Под ово кривично дело потпада и организовање продаваца или посредника у оквиру нелегалног увоза царинске робе. Извршилац је лице које организује растурање робе над којом није спроведен одговарајући царински поступак преко мреже продаваца или посредника. Препродавци су лица која се неовлашћено баве

90

продајом неоцарињене робе, на илегалан начин. Мрежа посредника обухвата више лица међусобно повезаних са циљем да за неоцарињену робу нађу купца или друга лица која би се бавила препродајом такве робе.

У циљу сузбијања кривичних дела кријумчарења опојне дроге, оружја, нуклеарног материјала и опасних отпадних материја запрећене су још теже казне. За учиниоце наведених кривичних дела предвиђена је казна затвора од две до десет година и новчана казна.

Роба која је предмет наведених кривичних дела одузима се. Ако се роба не пронађе или се не може одузети, од учиниоца кривичног дела наплатиће се царинска вредност робе, царина и друге увозне дажбине.

Превозно, преносно и друго средство које је послужило за превоз или скривање робе која је предмет извршења наведених кривичних дела одузеће се. Да би превозно, преносно или друго средство могло бити одузето, потребно је да буду испуњени следећи услови:

- да вредност робе која је предмет кривичног дела прелази једну трећину вредности превозног, преносног или другог средства у време извршења кривичног дела, утврђену по царинским прописима;

- ако учинилац кривичног дела није власник превозног, преносног или другог средства којим је учињено наведено кривично дело, оно ће се одузети, ако је власник знао или је могао и био дужан да зна да ће оно бити употребљено за извршење кривичног дела.

Уколико је превозно, преносно или друго средство специјално направљено или преправљено да омогући скривање робе, одузеће се без обзира на вредност робе или право својине на том превозном средству. Ако се наведена средства не пронађу, односно из других разлога се не могу одузети, наплатиће се износ у висини царинске вредности средстава у време извршења кривичног дела.

Одузета роба, превозна, преносна и остала одузета средства у кривичном поступку предају се царинарници на даљи поступак, а приход од њихове продаје, на прописани начин спроведене, уплаћује се у буџет Републике.

2.2. Царински прекршаји Царински прекршаји су повреде царинских прописа којима су утврђене обавезе

учесника у царинском пословању (увозник, држалац царинске робе, шпедитерске организације, извозник, корисник царинске робе и друга правна и физичка лица). То су радње или пропусти који су у супротности са одредбама Царинског закона и подзаконских аката који регулишу царинско пословање.

Царински прекршаји се могу поделити на више начина, али је најпрецизнија подела на: кријумчарење, царинске утаје и царинске неуредности.

Под појмом кријумчарења царинске робе подразумевају се прекршаји при чијем је извршењу царинска роба недоступна царинском надзору. Царинске утаје су радње и пропусти при чијем је извршењу царинска роба доступна царинским органима, али учинилац прекршаја настоји да избегне царински надзор. Остали царински прекршаји спадају у групу царинске неуредности.

Полазећи од критеријума сродности и међусобне повезаности, царински прекршаји се деле на следеће групе:

- прекршаји који се чине непријављивањем царинске робе и избегавањем мера царинског надзора и контроле;

91

- прекршаји који настају када се у царинским и другим исправама у царинском поступку упишу нетачни подаци о роби у намери да се избегне плаћање царине и других увозних дажбина или да се оне плате у мањем износу;

- прекршаји који настају нетачним пријављивањем података о царинској роби; - прекршаји којима се повређују царински прописи о царинским повластицама и другим привилегијама при увозу, односно извозу робе;

- прекршаји којима се царинским органима отежава правилна примена прописа, спровођење мера царинског надзора, наплата царине, других увозних дажбина, акцизе, пореза на додату вредност и др.;

- прекршаји који настају стављањем у промет неоцарињене робе или држањем такве робе. Поред учинилаца царинских прекршаја, у прекршајном поступку се појављују и

саучесници. Саучесници у царинским прекршајима су правна и физичка лица која су примила предмете (царинску робу) за коју су знали или су могли знати да су предмет прекршаја. Они се такође сматрају учиниоцима прекршаја.

Законом је прописано да се ако је учинилац прекршаја или саучесник, службено лице (царински или државни службеник или полицајац), кажњава казном у висини двоструког износа казне прописане за такав прекршај.

Плаћањем казне за царински прекршај починилац прекршаја не ослобађа се од обавезе плаћања увозних дажбина прописаних за робу која је предмет прекршаја.

Законом је такође уређено да поступак који се води за царински прекршај не искључује вођење поступка ради утврђивања учињеног кривичног дела.

Новчане казне за царинске прекршаје изричу се према вредности робе, која се утврђује по одредбама Царинског закона.

Царински прекршаји према тежини деле се на лакше и теже прекршаје те се утврђују казне за теже царинске прекршаје и казне за лакше царинске прекршаје. 2.2.1. Казне за теже царинске прекршаје

Веома је тешко систематизовати теже прекршаје и висину предвиђених казни. Зато смо пошли од тога да висина изречене казне изражава и њихову тежину.

Према томе највеће казне (а тиме и најтежи царински прекршаји) јесу оне које се изричу у виду новчаних казни од једноструког до петоструког износа вредности робе која је предмет царињења.

Највећом казном казниће се правно лице или лице које преко царинског прелаза пренесе или покуша да пренесе скривену робу, затим лице које поднесе неверодостојан документ који је у вези са царинским поступком или га користи у трансакцијама у вези са пословима царине, као и лице које робу која је била стављена у слободан промет уз повлашћени царински третман употреби у друге сврхе, а не у сврхе због којих је био одређен повлашћен царински третман. Наведена казна примењује се и на лица која приликом превоза робе преко границе истоваре робу у међупростору између границе и најближе царинарнице, затим капетан брода или друго одговорно лице које превози робу преко границе на реци, односно језеру противно прописима, приближи се луци, усидри се, пристаје на местима где нема царинарнице, претовара робу без царинског надзора, превози робу без одговарајућег манифеста, без докумената за транзит.

У теже царинске прекршаје спадају прекршаји када капетан ваздухоплова или друго одговорно лице унесе робу у царинско подручје ваздушним путем на незаконит начин,

92

превози робу без одговарајућег манифеста, превози робу са места где је ваздухоплов слетео без одговарајућих царинских исправа, слети на неко друго место уместо на међународни аеродром, а о слетању одмах не обавести царински орган или орган унутрашњих послова, и утовара, истовара или претовара робу, путнике или њихов пртљаг без одобрења царинског органа.

У ову групу спадају и прекршаји лица која покушају да извезу или увезу, робу за коју постоји забрана или ограничење, поседују робу која је увезена на наведени начин ако су знала или морала знати да је та роба увезена у супротности са ограничењем или забраном, затим лица која уклоне или неовлашћено измене идентификациони број моторног возила (VIN), располажу робом за коју је одобрен транзитни поступак, уносе или износе робу од вредности за националну културу, супротно прописима, и лица која у поштанској пошиљци износе или уносе робу за коју постоји забрана или ограничење.

Када је извршилац прекршаја правно лице, у свим наведеним случајевима изриче се казна и одговорном лицу у правном лицу.

Новчаном казном од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја казниће се лице које царинском органу не пријави робу коју уноси у царинско подручје, пренесе или покуша да пренесе ван граничног прелаза, царинском органу лажно прикаже да уноси робу коју је као путник привремено изнео или излазној царинарници пријави да привремено износи робу коју не носи са собом.

У групу казни за теже царинске прекршаје, где се изричу казне од једноструког до троструког износа вредности робе која је предмет прекршаја, спадају - прекршаји лица које не допреми робу надлежном царинском органу; које приликом декларисања робе у документима искаже податке о количини, вредности, врсти и пореклу робе различите од оних које је утврдио царински орган; лица које у декларацији за привремени увоз робе, поступак активног и пасивног оплемењивања, прераду робе под царинским надзором као и за поступак система стандардне замене, у намери да избегне плаћање царине и других увозних дажбина у прописаном износу, означи другу врсту, количину и вредност робе, у односу на ону коју је утврдио царински орган, и лица које у увозној декларацији, односно документацији, у намери да избегне плаћање увозних дажбина у прописаном износу, означи другу врсту, количину и вредност робе од оне коју је утврдио царински орган.

Овде спадају и прекршаји када лице стави у слободан промет робу из царинског складишта над којом није одобрен поступак стављања робе у слободан промет - и лице које пријави вредност или количину робе смештене у царинско складиште која се разликује од вредности или количине коју утврди царински орган. У том случају плаћа казну на разлику између пријављене и утврђене вредности или количине робе.

У ову групу прекршаја спадају и прекршаји када лице које робу стављену у царински поступак са одлагањем стави у слободан промет без одобрења царинарнице или је употреби противно условима које је одредио царински орган, затим прекршаји лица које робу за коју је одобрен неки од посебних поступака употреби у друге сврхе, а не ону за коју је одобрен поступак, те лица које лажним приказивањем чињеница издејствује или покуша да издејствује ослобађање од плаћања увозних дажбина или робу која је пуштена у слободан промет ослобађањем од плаћања увозних дажбина употреби супротно условима на основу којих је ослобађање одобрено.

Новчаном казном од једноструког до двоструког износа вредности робе која је предмет прекршаја казниће се лице које у поступку транзита одредишној царинарници преда робу у промењеном стању.

93

Царинским законом су предвиђене новчане казне за учиниоце царинских прекршаја у висини од једноструког износа вредности робе која је предмет прекршаја. Ова казна изриче се и за прекршаје лица која у транзитне документе унесу податке о врсти, количини и вредности робе који се разликују од оних које је утврдио царински орган, као и лице које по одобрењу царинарнице привремено смести или покуша да смести робу која је различита по количини, врсти и вредности од оне коју је утврдио царински орган..

Законом су прописане новчане казне за прекршаје, које се обрачунавају у односу на укупан износ увозних дажбина које треба платити.

У групи царинских прекршаја за које је прописано да се казна за учиниоца прекршаја изриче у новчаном износу од једноструког до десетоструког износа од висине увозних дажбина су прекршаји лица које у декларацији за поновни увоз робе стављене у поступак пасивног оплемењивања пријави количину робе која се разликује од оне коју утврди царински орган.

Царински прекршаји за које се изриче казна у висини двоструког до петоструког износа увозних дажбина су прекршаји:

- када лице у декларацији за поновни извоз робе стављене у поступак привременог увоза или поступак активног оплемењивања пријави количину робе која се разликује од оне коју утврди царински орган;

- када лице у декларацији за поновни увоз робе стављене у поступак пасивног оплемењивања пријави количину робе која се разликује од оне коју утврди царинарница, на утврђену разлику количине робе која недостаје;

- када лице замени робу стављену у царински поступак са одлагањем без обавештења царинског органа. За следеће царинске прекршаје изриче се новчана казна једноструког до троструког

износа увозних дажбиина: - лицу које у декларацији за привремени увоз робе стављене у поступак активног оплемењивања пријави квалитет робе који се разликује од квалитета који је утврдио царински орган;

- лицу које у декларацији за поновни извоз робе стављене у поступак привременог увоза или у поступак активног оплемењивања пријави квалитет робе који се разликује од оног који је утврдила царинарница, на утврђену разлику;

- лицу које након што подносе исправе за раздужење, у декларацији за поновни извоз пријави количину робе мању од оне стављене у поступак активног оплемењивања са одлагањем, за робу која недостаје. Поред казни за царинске прекршаје које се изричу у новчаном износу, а обрачунавају

се на царинску вредност робе која је предмет прекршаја или на основу укупног износа увозних дажбина, за одређене прекршаје законом су утврђене казне у паушалном износу према неким мерилима.

Тако је прописано да се за тежи царински прекршај капетану брода или ваздухоплова, ако у манифест унесе податке о количини, вредности, врсти и пореклу робе различите од оних које утврди царинарница, изриче новчана казна

Новчаном казном, казниће се заповедник брода или ваздухоплова ако: - одбије да поднесе манифест; - одбије укрцај, односно улазак царинског радника на брод, односно авион; - напусти бродом, односно ваздухопловом луку или аеродром без одобрења царинског органа.

94

Казниће се новчаном казном: - заповедник брода, односно ваздухоплова који касни са подношењем манифеста. - лице које је преузело превоз робе под царинским надзором, ако одступи од пута који

је одредио царински орган, - лице које касни са предајом робе, -лице које оде са робом без одобрења царинарнице, - лице које робу која чека на одобрење за царински дозвољено поступање или

употребу држи у привременом смештају супротно условима које је одредила царинарница, - лице које у документацији коју подноси царинарници приликом уласка у царинско

подручје прикаже податке који се разликују од оних које је утврдио царински орган, -лице које неистинито и нетачно прикаже да испуњава прописане услове и на основу

тога му се изда одобрење за царинско дозвољено поступање или употребу робе, - лице које поступи супротно одобрењу у погледу вођења евиденције или евиденцију

не води уредно, - подносилац декларације - извршилац царинског прекршаја који у извозној

декларацији, односно у документацији која се подноси уз извозну декларацију намерно означи другу врсту, количину и вредност робе, односно порекло робе у односу на оно што је утврдио царински орган,

- лице које у увозној декларацији за привремени увоз робе, поступак оплемењивања, прераду робе под царинским надзором, поступак система стандардне замене или у документацији која се подноси уз ове царинске декларације, а на основу којих се не врши обрачун и не наплаћује царина и друге увозне дажбине, означи врсту, количину и вредност робе које не одговарају стварном стању,

- правно или физичко лице које онемогући царинарници да накнадно контролише комерцијална документа у вези са увозом или извозом робе,

- подносилац декларације који у декларацији за привремени извоз робе стављене у поступак пасивног оплемењивања пријави робу која се по квалитету и количини разликује од квалитета или количине које утврди царинарница,

- лице које не поштује прописане рокове или које не поступа у складу са правилима која утврде царински органи у односу на складиштење робе у поступку са одлагањем,

- лице које је у складу са законом обавезно да обезбеди уређај за мерење а које употреби или омогући употребу неодговарајућег уређаја за мерење,

- одговорно лице, уколико извозно оцарињену робу не преда излазној царинарници или је преда у измењеном стању,

- лице које утовари, истовари или претовари робу, путнике или њихов пртљаг без одобрења царинарнице,

- лице које скине, замени или измени царинску пломбу, односно друго царинско обележје које је стављено на превозно средство или робу.

2.2.2. Казне за лакше царинске прекршаје Казниће се новчаном казном: - лице које робу у поступку активног оплемењивања не извезе или не извезе у року

који је одредио царински орган, - лице које у прописаном року привремено не извезе робу у систему стандардне

замене,

95

- лице које прекорачи одређене рокове за неки од посебних поступака, односно која у одређеном року не врате из иностранства робу за коју је одобрен поступак пасивног оплемењивања.

- декларант, који приликом декларисања робе у документима која поднесе унесе нетачне податке о роби од којих зависи обрачун царине и других увозних дажбина;

- лице које наведе нетачне податке у захтеву за издавање цертификата о пореклу робе, на основу чега би таква роба могла имати повлашћен третман у земљи увоза;

- лице које није у датим роковима предузело потребне радње за спровођење царински дозвољеног поступања или употребе робе;

- лице које онемогући почетак прегледа робе у року који је одредила царинарница. Ако су учиниоци наведених царинских прекршаја правна лица, онда се кажњава

новчаном казном и одговорно лице у правном лицу. Када због непредвиђених околности или више силе, није могуће пријавити робу,

односно брод или ваздухоплов, на редован начин, а не поступи се на начин прописан за такве случајеве, против учиниоца царинског прекршаја изриче се новчана казна.

Казниће се новчаном казном: - лице које не поднесе декларацију у прописаном року, односно лице које у року који

му је одредила царинарница не декларише страну робу за коју је одобрен поступак оплемењивања уз употребу еквивалентне робе,

- носилац овлашћења који за робу стављену у поступак активног оплемењивања са одлагањем не поднесе на време исправу за раздужење,

- лице које не поступи у складу са роковима у оквиру којих је робу стављену у поступак привременог увоза требало поново извести или за такву робу одредити ново царинско поступање или употребу,

- лице које не поштује било који рок који одреди царински орган у оквиру царинског поступка са одлагањем,

Домаће или страно физичко лице које не пријави царинарници робу коју уноси у царинско подручје, чији увоз није забрањен, а намењена је за њега или чланове његове уже породице (брачни друг, деца, родитељи, браћа и сестре), односно за потребе његовог домаћинства казниће се новчаном казном до једноструког износа вредности робе која је предмет прекршаја. Ако је вредност робе мања од 50.000 динара овлашћени царински службеник наплатиће на лицу места новчану казну до 9.000 динара.

Законом су прописане санкције и за неуредност у царинском поступку. Тако је санкционисано да се декларант који учини пропуст или грешку у царинској декларацији коју је могуће лако исправити, а која је очигледно учињена без намере или грубе непажње, може казнити новчаном казном до 6.000 дин. Под пропустима и грешкама сматрају се, између осталих:

- грешке у писању; - грешке у рачунању у декларацији и пратећим исправама; - ненамерни пропусти у односу на царинску вредност, грешке у прерачунавању страних средстава плаћања;

- нетачан обрачун одбитака или процената; - нетачно сврставање робе по Царинској тарифи, ако су природа и остале карактеристике робе правилно декларисани и др.

96

3. ЗАШТИТНЕ И ДРУГЕ МЕРЕ Законом су прописане казне за све врсте царинских прекршаја. Против извршилаца

царинских прекршаја по правилу се изричу две врсте казни: - новчане казне и - заштитна мера одузимања робе која је предмет прекршаја. Новчана казна је прописана за све царинске прекршаје, док се заштитна мера

одузимања примењује само за неке прекршаје. То значи да се, по правилу, сваком извршиоцу царинског прекршаја изриче новчана казна. Заштитна мера одузимања робе примењује се само у оним случајевима које је законодавац изричито одредио. Одузимање робе, превозних или преносних средстава која су предмет прекршаја изриче се уз новчану казну као главну. Ако није изречена новчана казна као главна, не може се изрећи ни заштитна мера одузимања. Од овог општег правила има изузетака, а то су:

- роба и превозно или преносно средство, којим је извршен прекршај могу се одузети и када се поступак против извршиоца прекршаја обустави због тога што је у време извршења био малолетан;

- роба и превозна или преносна средства могу се одузети и када се против учиниоца није могао водити прекршајни поступак због тога што је непознат, недоступан царинском органу или због постојања других законских сметњи, осим у случају наступања апсолутне застарелости. Превозно, преносно или друго средство које је послужило за превоз или скривање

робе која је предмет прекршаја, у прецизно одређеним случајевима, одузеће се у складу са законом. Наведена средства се одузимају у царинском прекршају ако вредност робе која је предмет прекршаја прелази једну трећину вредности возила, превозног, преносног или другог средства.

Када учинилац прекршаја није власник средстава која се одузимају у прекршајном поступку, превозно, преносно или друго средство одузеће се ако је власник знао или је могао знати да ће оно бити употребљено за извршење прекршаја.

Превозно средство које је специјално направљено или преправљено да омогући скривање робе одузеће се без обзира на вредност робе или право својине на том превозном средству.

Ако се роба за коју су прописане мере одузимања не пронађе, односно из било којег разлога не може одузети од њеног држаоца, наплатиће се њена царинска вредност, царина и друге увозне дажбине.

Роба која је предмет царинског прекршаја задржава се под царинским надзором до окончања прекршајног поступка. Лако кварљиву робу која је привремено задржана по основу царинског прекршаја царинарница може одмах продати, уколико не постоји могућност да се одлука о прекршају донесе у року од 24 сата.

Уколико се роба стављена под царински надзор у току вођења царинског поступка оштети, а у спроведеном поступку се утврди да царински прекршај није постојао, штета се власнику надокнађује на терет државног буџета.

Уколико се роба која је предмет царинског прекршаја не одузима, царинарница покреће поступак царињења по службеној дужности.

Царинарница може, у оправданим случајевима, на захтев лица које је извршило прекршај, вратити робу, под условом да то лице плати њену царинску вредност и све увозне дажбине на дан доношења решења. Царинарница која је водила прекршајни

97

поступак у првом степену може одобрити да се новчана казна и вредност робе плате у ратама, са роком отплате који не може бити дужи од 12 месеци.

4. ОРГАНИ ЗА ВОЂЕЊЕ ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА Прекршајни поступак у првом степену води подручни орган Управе царина, односно

царинарница. Поступак води комисија за прекршаје у царинарници, која доноси и одлуку о царинском прекршају. Комисију чине председник и два члана. Председник и чланови комисије, ради ефикаснијег рада, могу имати заменике. Комисија може овластити једног свог члана да преузима поједине радње у прекршајном поступку.

Директор Управе царина именује председника и чланове комисије, као и њихове заменике, из састава радника царинарнице.

Прекршајни поступак покренут против лица чије је боравиште ван царинског подручја, сматра се хитним и одлука се мора донети у року од 48 сати од тренутка покретања поступка.

Царински прекршајни поступак је двостепен. Против првостепеног решења, које доноси Царинарница, може се изјавити жалба Министарству финансија и економије.

Жалба се подноси у року од осам дана од дана саопштавања решења, односно дана пријема писменог отправка решења.

Прекршајни поступак застарева ако протекну три године од дана када је прекршај учињен. Застаревање се прекида сваком радњом надлежног органа која се предузима ради гоњења учиниоца прекршаја. Застаревање почиње поново да тече сваким прекидом, али апсолутна застарелост гоњења настаје по истеку рока од шест година од дана када је прекршај учињен.

98

ДЕО II

МЕЂУНАРОДНА ШПЕДИЦИЈА

99

Глава I

МЕСТО ШПЕДИЦИЈЕ У СИСТЕМУ СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ 1. Настанак и развој међународне шпедиције. 2. Развој међународне шпедиције у нашој земљи. 3. Појам међународне шпедиције. 4. Однос међународне шпедиције и спољне трговине. 5. Однос међународне шпедиције и међународног транспорта 6. Однос међународне шпедиције и осталих учесника у транспорту 7. Значај међународне шпедиције 8. Правна регулатива међународне шпедиције

1. НАСТАНАК И РАЗВОЈ МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ

Међународна шпедиција јe настала на оном степену развоја међународног робног промета када је дошло до издвајања транспорта из гране трговине. Транспорт је унутар трговине, захваљујући развоју транспортних технологија, сједне, и повећању обима међународне робне размене, с друге стране, достигао висок степен развоја који му је омогућио да се издвоји у самосталну делатност.

Стално повећање обима међународне трговине и специјализација унутар саобраћајне гране створили су услове за појаву нових делатности које би посредовале између њих. Једна од тих делатности била је и међународна шпедиција, чији почеци сежу још у ХIII век. Њена појава је везана за средњовековну Венецију, која је важила за важан трговински и саобраћајни центар Медитерана и средње Европе. Венецијански трговци су робу куповали у прекоморским, а продавали је у средњоевропским земљама или обрнуто. Они су били истовремено и продавци и превозници, а робу су транспортовали товарним коњима (караванима). Како нису могли код сваке испоруке лично да предају робу купцу, слали су своје поверенике, односно посреднике, чији је задатак био да брину о безбедности каравана у току путовања и да предају робу купцу. По предаји би добијали писмену потврду, признаницу о пријему робе потписану од купца, која је представљала први транспортни документ у међународном робном промету.

Продавчеви повереници или посредници гарантовали су трговцима да ће роба стићи на одредиште и, на основу доказа да су робу предали на одредиште, стицали право на награду. Они су касније почели да кредитирају трговце за трошкове каравана, као и да организују каравански транспорт других роба назад до луке Венеција. То су били почеци међународне шпедиције јер посредници нису били трговци већ њихови повереници, а нису били ни транспортери јер каравани нису били њихово власништво.

После великих географских открића дошло је до наглог развоја трговине између Европе и прекоморских земаља. Осим тога, појава парне машине и пароброда омогућила је нагли развој саобраћаја и превоз великих количина робе на велике удаљености. Шпедиција се брзо прилагођавала новонасталим променама, а најбрже се развијала у великим европским лукама. Може се рећи да је шпедиција у XVII веку била значајна привредна делатност као посредник између трговине и поморског транспорта. О њеном статусу као самосталној делатности први писани траг се налази у француском Трговачком законику из 1807. године.

100

О међународној шпедицији као развијеној привредној делатности може се говорити тек у XX веку. Шпедитери постају добри познаваоци трговинских и транспортних прилика на светском тржишту, као и пословних обичаја, правне и царинске регулативе. Поједина шпедитерска предузећа отварају своје пословне јединице у значајним привредним и саобраћајним центрима. Такође, почиње и сарадња међу шпедитерима како на нивоу земље тако и на међународном плану. Шпедитери формирају своја удружења на локалном и националном нивоу и доносе прве опште уcлове пословања, који су први правни акти те врсте. У њима се на јединствен начин регулишу правни и економски статус шпедиције као делатности, опис послова, права и одговорности из уговора о шпедицији. Убрзо је дошло до удруживања шпедитера на међународном нивоу и већ 1926. године формирано је светско удружење шпедитера.

Његов пуни назив је Међународни савез удружења шпедитера (FIАТА, franc. Federation Internationale des Associations des Transitaires et Assimiles). Чланице FIАТА нису поједина шпедитерска предузећа, већ удружења појединих земаља. Основни задаци FIАТА су унапређење шпедитерске делатности на међународном нивоу и заштита интереса шпедиције у целини.

Данас се може говорити о шпедицији као веома развијеној делатности у свету. Њен значај за одвијање међународне трговине и транспорта је огроман. Данас се више од 95% међународне робне размене одвија посредством међународне шпедиције, што потврђује да је нашла своје место у систему светске привреде. Према најновијим подацима, у свету има преко 40.000 шпедитерских предузећа, у којима је запослено око осам милиона радника. 2. РАЗВОЈ МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ У НАШОЈ ЗЕМЉИ

О развоју шпедиције у нашој земљи може се говорити тек у периоду између два светска рата. Тада су се пословима међународне шпедиције готово искључиво бавиле велике западноевропске шпедитерске компаније које су имале филијале у свим већим градовима наше земље. Доминација страног капитала имала је за последицу одливање профита из земље, али је, упркос томе, одиграла веома значајну улогу у развоју и функционисању спољнотрговинског система ондашње Југославије.

Филијале шпедитерских компанија биле су релативно добро опремљене, располагале су складиштима, а неке и сопсвеним превозним средствима. Такође, располагале су збиркама превозних тарифа за све видове транспорта, затим пратећим прописима, као и стручним кадровима који су дошли из њихових централа. Највредније што је наслеђено из овог периода били су шпедитерски кадрови, обучени од инструктора из Западне Европе. Они ће одиграти значајну улогу у организацији и функционисању шпедиције у каснијем периоду.

После Другог светског рата развој међународне шпедиције кретао се у другачијем смеру, јер је, уместо филијала страних фирми, основано државно предузеће које је имало монопол и преко њега се одвијала целокупна шпедитерска делатност. Од 1945. до 1947. године оно се звало „Детранс”, од 1947. до 1949. „Миншпед” а од 1949. до 1952. „Трансјуг”.

Децентрализацијом целокупне привреде 1952. године дошло је до значајних измена и у фукционисању међународне шпедиције. Оснивају се самостална шпедитерска предузећа од државног предузећа „Трансјуг”, а формирају се и потпуно нова у друштвеној својини, тако да је њихов укупан број достигао цифру 30.

101

Основна карактеристика ове фазе развоја шпедиције код нас јесте самосталан наступ шпедитерских предузећа на домаћем и иностраном тржишту и конкуренција међу њима. Иако домаће шпедитерско тржиште није функционисало у правом смислу као у развијеним европским земљама, то је била веома значајна новина која је допринела повећању квалитета шпедитерских услуга и унапређењу шпедитерских знања. То је условило напредак у организацији рада, техници пословања, ширењу мрежа филијала шпедитерских предузећа и афирмацији на иностраном тржишту.

Најновија фаза у развоју међународне шпедиције код нас почиње 1991. године. Њен почетак је обележио распад СФРЈ, који је довео до сужења домаћег тржишта и других економских и политичких невоља у којима се нашла цела привреда. Друга значајна карактеристика ове фазе јесте почетак процеса приватизације, односно промене власничке структуре капитала у свим предузећима у друштвеној својини. Тај процес треба да омогући да својина над предузећем добије титуларе који ће, пропорционално власничком уделу, учествовати у управљању предузећем и подели профита. Осим тога, дошло је до формирања више хиљада приватних шпедитерских предузећа, која су постала њихова озбиљна конкуренција.

Данас се међународна шпедиција у нашој земљи налази у прелазној фази, са многим карактеристикама из претходног периода и наговештајима нових трендова развоја са обележјима функционисања тржишта. Њен даљи развој биће условљен разрешењем политичке и економске кризе. 3. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ

Производња једног материјалног добра завршена је онда када то добро стигне до потрошача, односно крајњег корисника. Пошто се место производње и место потрошње готово никада не подударају већ су често веома удаљена, потребно је робу физички преместити од првог до другог места. Ту функцију обавља делатност транспорта, превозећи робу из места производње у место потрошње.

Ако роба у току транспорта прелази најмање једну државну границу или је у транзиту преко треће земље, онда се ради о међународном транспорту. Међународни транспорт робе је, дакле, пренос материјалних добара из једног места у друго ради задовољења потреба у превозу и несметаног обављања робног промета, при чему роба прелази најмање једну државну границу.

Процес међународног транспорта не обухвата само превоз робе, већ и низ других активности пре, у току и после превоза. Те активности могу бити: утовар, успутни претовар, истовар, складиштење, препакивање, долеђивање и сл. Паралелно са њима, потребно је обављање царинских, транзитних или инспекцијских формалности, прописаних од стране земаља извоза, увоза или транзита робе. Све ове активности обављају поједини учесници, специјализовани за једну или више делатности, па је било неопходно њихов рад синхронизовати и координирати.

Трошкови превоза чине веома значајну ставку у укупној цени робе и од њих некада зависи да ли ће до купопродаје доћи, а директно утичу на профитабилност и рентабилност конкретног посла. Из тога произлази да се мора изабрати најповољнија комбинација расположивих транспортних могућности која ће обезбедити најниже трошкове транспорта, с једне, и његову брзину и сигурност, с друге стране. Све те активности око изналажења таквих решења и организације целокупног транспорта обавља међународна шпедиција.

102

Реч шпедиција потиче од италијанске речи Spedire, што у преводу значи послати, отправљати, отпремати.

Међународна шпедиција је услужна спољнотрговинска делатност која се бави организацијом транспорта и свих активности везаних за њега, са циљем да роба од произвођача до потрошача стигне на економичан, брз и сигуран начин.

Међународна шпедиција је спољнотрговинска делатност због тога што ради по налогу и за рачун једног од актера међународне купопродаје (продавца или купца) и заступа његове интересе према осталим учесницима у транспорту.

Она је услужна делатност због тога што не обавља превоз робе нити било коју од успутних активности, већ их организује и координира. „Производ” њеног рада није опредмећен, материјализован, нити се може издвојити из процеса рада. Пружање шпедитерске услуге је непосредна, директна продаја самог процеса рада, тј. продаја знања, вештине и искуства комитенту у циљу задовољења његових потреба за организацијом транспорта робе, која је предмет међународне купопродаје.

Организација транспорта робе је процес изналажења оптималне солуције транспорта, избор извршилаца транспорта и координација њихових активности од момента преузимања робе до момента њене предаје примаоцу. Пратеће активности су царинске, транзитне, инспекцијске и друге прописане формалности које се морају обавити пре, за време и после транспорта.

Економичност транспорта подразумева његово извршење уз најниже могуће укупне транспортне трошкове, брзина подразумева извршење транспорта у што краћем временском периоду, а сигурност избор солидног превозног средства и солидног превозника са минималним ризицима по робу и потпуно извршење транспорта. Оптимална комбинација економичности, брзине и сигурности услов је рационалног транспорта.

4. ОДНОС МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ И СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ

Без развијене спољне трговине међународна шпедиција не може да постоји као делатност. Шпедиција се развила из трговине, постала самостална делатност и развила се захваљујући њој. Целокупна шпедитерска делатност усмерена је пружању услуга спољној трговини. Када се говори о односу међународне шпедиције према спољној трговини, могу се дефинисати две њене функције. Прва је функција шпедиције као посредника између спољне трговине и других делатности које учествују у реализацији транспорта, а друга је функција помоћника спољне трговине.

Међународна шпедиција је посредник између спољне трговине и свих учесника у извршењу транспорта, како оних који га обављају, тако и оних који врше послове који су у вези са транспортом. Трговац (продавац или купац, извозник или увозник), који је за шпедитера налогодавац или комитент, поверава шпедитеру целокупну организацију транспорта, а овај у своје име, али за његов рачун, закључује уговоре са осталим учесницима у транспорту. У реализацији тих уговора шпедитер заступа интересе свог комитента и брине о благовременом и квалитетном извршењу транспорта.

Вршећи функцију помоћника спољне трговине, основни шпедитеров задатак јесте ослобађање свога комитента брига и трошења времена око организације отпреме или допреме робе која је купљена или продата. Други задатак је обезбеђење што мањих укупних трошкова транспорта, уз оптималну брзину и максималну сигурност. Трећи

103

задатак шпедитера јесте да стручним саветима и упутствима помогне комитенту да закључи и реализује купопродајни уговор на што повољнији начин.

У реализацији спољнотрговинског посла, међународни шпедитер може бити ангажован од продавца или купца. Пошто су продавац и купац две правне особе из различитих земаља, у пракси готово увек сваки од њих има свог шпедитера. Шпедитер продавца организује транспорт до места или тачке испоруке, а шпедитер купца прихвата испоруку и организује транспорт до места одредишта.

Данас се претежни део светске трговине обавља преко делатности међународне шпедиције, што указује на чињеницу да спољна трговина прихвата међународну шпедицију као ослонац и незаобилазног партнера у организацији транспорта робе.

5. ОДНОС МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ И МЕЂУНАРОДНОГ ТРАНСПОРТА

Међународна шпедиција није саобраћајна делатност јер се не бави превозом робе, већ његовом организацијом. Ако шпедитер, у оквиру организације транспорта, обавља и превоз или део превоза сопственим превозним средствима, он се тада бави превозом као споредном делатношћу и, у том делу, преузима одговорност превозника. Међутим, функција организације транспорта, као главна шпедитерска делатност, је спољнотрговинска, а превоз робе саобраћајна делатност.

Као организатор транспорта, међународна шпедиција се према међународном транспорту појављује као корисник услуга превоза робе. Она је на транспортном тржишту значајан фактор потражње, јер наступа са захтевима свих својих комитената, што може бити значајан обим роба које треба превести на различитим релацијама и разним превозним средствима. Сви превозници, из свих видова саобраћаја, заинтересовани су да са шпедитерима развијају што боље пословне односе јер им то омогућује бољу запосленост. У наступу према шпедитерима долази до изражаја конкурентност превозника не само унутар једног вида транспорта, већ између два или више видова транспорта.

Осим тога, шпедитер је одличан познавалац међународног транспортног тржишта, расположивих транспортних технологија и робнотранспортних праваца. Он се према превозницима јавља у улози комитента јер врши избор и вида транспорта и превозника за извршење конкретног транспорта. Закључујући уговор о превозу у своје име а за туђ рачун, шпедитер доводи у посредан уговорни однос свога комитента и превозника.

Из наведеног се може закључити да међународна шпедиција има велики значај на тржишту транспортних услуга као битан регулатор запослености транспортних капацитета како појединих видова транспорта, тако и појединих превозника. 6. ОДНОС МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ И ОСТАЛИХ УЧЕСНИКА У

ТРАНСПОРТУ

Поред превозника, у процесу транспорта робе учествују бројни извршиоци осталих активности које су у вези са транспортом, као и овлашћени државни органи који обављају прописане радње у вези са контролом робе у увозу, извозу или транзиту. У извршиоце осталих активности спадају: транспортни терминали, луке, складиштари, осигуравачи, контролне куће и др. Према овим учесницима шпедитер наступа на исти начин као и према

104

превозницима појављујући се као корисник њихових услуга у своје име, али за рачун комитента.

У државне органе укључене у међународни робни промет спадају органи јавноправне контроле (овлашћени савезни инспекторати за контролу квалитета и здравствене исправности робе) и царински органи. Према овим органима шпедитер се појављује као опуномоћеник увозника или извозника, наступајући у њихово име и за њихов рачун. Према царинским органима шпедитер наступа у својству овлашћеног заступника царинског обвезника, односно царинског посредника. Царинско посредовање је шпедитерски посао заступања комитента пред царинским органима у поступку царињења робе.

7. ЗНАЧАЈ МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ

Значај међународне шпедиције може се посматрати у ужем и ширем смислу. У ужем смислу, значај међународне шпедиције огледа се у изналажењу најповољнијег транспортног решења чиме се значајно утиче на смањење транспортних трошкова. То има за директну последицу смањење цене робе која се превози, односно повећање њене конкурентности на тржишту.

У ширем смислу, значај међународне шпедиције огледа се у функционалном повезивању производње и потрошње преко система међународног робног промета. Унутар њега међународна шпедиција обавља функцију посредника између спољне трговине и саобраћаја. Спољна трговина добија помоћника за транспортни део купопродајног посла, стручног консултанта за бројна питања тог посла и заступника њених интереса према осталим учесницима у транспорту. Међународни транспорт добија значајног корисника његових услуга и пропагатора како делатности у целини, тако и појединих видова транспорта и појединих превозника.

Без међународне шпедиције, систем спољнотрговинске размене и систем међународног транспорта не би могао оптимално функционисати. То међународној шпедицији омогућује да нађе своје место у систему друштвене репродукције. 8. ПРАВНА РЕГУЛАТИВА МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ

Шпедитерска делатност правно је регулисана законским прописима, трговачким узансама, обичајима и судском праксом. Предузећа за међународну шпедицију у нашој земљи послују на основу одредби Закона о спољнотрговинском пословању, Закона о облигационим односима и Општим условима пословања међународних шпедитера Србије.

Закон о спољнотрговинском пословању под пословима међународне шпедиције подразумева организацију отпремања и допремања робе у међународном робном промету које обавља предузеће у своје име, а по налогу и за рачун комитента, као и обављање прописаних или уобичајених споредних послова у вези са тим пословима.

Закон о облигационим односима дефинише уговор о шпедицији, по коме се шпедитер обавезује да, ради превоза одређене ствари, склапа у своје име и за рачун налогодавца уговор о превозу и друге уговоре потребне за извршење превоза, као и да обави остале уобичајене послове и радње, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду.

105

Општи услови пословања међународних шпедитера Србије представљају посебне узансе које је донела Групација за међународну шпедицију Привредне коморе. Групација за међународну шпедицију је удружење шпедитера које је члан Међународног савеза удружења шпедитера (FИАТА). Општи услови пословања међународних шпедитера дефинишу шпедитера као организатора отпреме и допреме робе свим превозним средствима и на свим превозним путевима. Они се примењују на уговоре о шпедицији када се уговорне стране на њих позову.

У међународном праву постоје три система у третирању правне природе шпедитерског посла: француски, немачки и англосаксонски.

Француски правни систем третира посао шпедитера као најприближнији комисионом послу, односно као подврсту комисионог посла. Ово схватање је присутно у швајцарском и скандинавском праву. Сличност између шпедитерског и комисионог посла састоји се у наступу у правном промету у своје име, али за туђи рачун. Међутим, постоји и битна разлика јер је предмет комисионог посла купопродаја робе на специфичан начин, а предмет шпедитерског посла организација транспорта робе. Према овом правном систему, шпедитер одговара за рад возара и осталих учесника у транспорту, иако ради у своје име, али за рачун комитента.

Немачки правни систем или правни систем средње Европе третира посао шпедитера као самосталан посао трговинског права. По њему, шпедитер не одговара за рад возара и осталих учесника у транспорту, већ само за њихов избор. Наш правни систем је прихватио овакво схватање.

Англосаксонски правни систем (енглеско и америчко трговачко право) убраја шпедитере у агенте који закључују уговоре у туђе име и за туђи рачун.

До сада је било покушаја унификације права из области међународне шпедиције у смислу израде нацрта међународне конвенције која би на јединствен начин регулисала правне односе из уговора о шпедицији, али ти нацрти нису усвојени због великих разлика у појединим правним системима. Међутим, постоје бројни разлози да се на томе и даље ради, па се може очекивати да ће ускоро један такав међународни правни акт бити усвојен.

106

Глава II

ПОСЛОВИ И ПРЕДРАДЊЕ ШПЕДИТЕРСКОГ ПОСЛА 1. Послови међународне шпедиције. 1.1. Основни шпедитерски послови. 1.1.1.Консултативни послови. 1.1.2. Пројектни послови. 1.1.3 Оперативни послови. 1.1.4 Контролни послови. 1.1.5. Информативни послови. 2. Предрадње шпедитерског посла. 2.1. Дефинисање извозно-увозног статуса робе. 2.2. Шпедитерска преткалкулација. 2.3. Анализа елемената будућег купопродајног уговора. 2.3.1. Уговарање транспортне клаузуле. 2.3.2. Документи који служе као доказ о испоруци робе. 2.3.3. Уговарање транспортног паковања. 2.3.4. Уговарање динамике испоруке. 2.4. Калкулација транспортних трошкова. 2.5. Шпедитерска понуда. 2.6. Закључење уговора о шпедицији. 2.6.1. Обавезе шпедитера из уговора о шпедицији. 2.6.2. Одговорност шпедитера из уговора о шпедицији. 2.6.3. Права шпедитера из уговора о шпедицији. 1. ПОСЛОВИ МЕЂУНАРОДНЕ ШПЕДИЦИЈЕ. Делокруг рада и дијапазон послова међународне шпедиције је врло широк и сложен. Класификација шпедитерских послова није могућа на основу само једног критеријума. Најважнији критеријуми су: врста спољнотрговинског посла, вид транспорта, правни статус шпедитера и значај у спољнотрговинском и транспортном систему.

Према врсти спољнотрговинског посла, шпедитерски послови могу бити извозни, увозни и транзитни.

Према фази извршења спољнотрговинског посла, шпедитерски послови се деле на припремне и оперативне.

Према виду транспорта, шпедитерски послови могу бити поморски, речни, авио, копнени или комбиновани.

Према правном статусу, шпедитерски послови могу бити комисиони, агентски и самостални.

Према значају у спољнотрговинском и транспортном систему, шпедитерски послови могу бити основни и специјални. Основни послови су они које шпедитер редовно обавља ради задовољења основних, уобичајених захтева организације транспорта у извозу, увозу или транзиту робе. Специјални шпедитерски послови су они које шпедитер обавља повремено, од случаја до случаја, као допуну основним пословима, па се због тога још називају и допунским. 1.1. Основни шпедитерски послови

Основни шпедитерски послови су база шпедитерске делатности у целини и они су веома бројни. Њих није једноставно систематизовати, чак ни онда када се као критеријуми користе исти параметри као и за све шпедитерске послове. Према правној природи, сви основни шпедитерски послови су комисиони јер их шпедитер обавља у своје име, али за рачун комитента.

107

Према функцији коју имају у односу на потребе и захтеве комитента, основни шпедитерски послови могу се груписати на: консултативне, пројектне, оперативне, контролне и информативне.

1.1.1. Консултативни послови

У ове послове убрајају се стручни савети и упутства које шпедитер даје комитенту пре, у току и после обављеног спољнотрговинског посла, а тичу се свих питања из делокруга рада шпедитера. Према Општим условима пословања међународних шпедитера Србије, сви стручни савети и упутства су бесплатни и чине један од важних адута шпедитерског маркетинга.

У консултативне послове спадају стручни савети и упутства у вези са: • уговарањем најповољније транспортне клаузуле, • избором вида транспорта и превозног пута, • адекватном припремом робе за транспорт, • царинском и правном регулативом, • решавањем проблема насталих у току извршења посла и др.

2.1.2. Пројектни послови

Пројектни послови су најважнији припремни послови којима се осмишљава и пројектује начин извршења конкретног транспорта робе. Ово су уједно и најкреативнији шпедитерски послови у којима највише долазе до изражаја шпедитерска знања и искуства. Због тога је шпедитер добио назив „архитекта транспорта”. То значи да се од шпедитера као доброг познаваоца спољне трговине, транспортног тржишта, робно-транспортних токова, карактеристика робе која ће се превозити, с једне, и захтева и жеља комитента, с друге стране, очекује да „пројектује” најоптималнију солуцију транспорта. Од тог пројекта директно зависе укупни трошкови, брзина и сигурност транспорта.

Најважнији пројектни шпедитерски посао је инстрадација. Под тим појмом се подразумева одређивање врсте превозног средства, превозног пута, времена и начина превоза или избор најповољније комбинације тих елемената.

У пројектне послове спада: • избор превозног средства за извршење транспорта, • избор најповољнијег превозног пута, • одређивање начина и времена превоза, • избор комбинације видова транспорта за мултимодални транспорт, • избор превозника и осталих учесника у транспорту и • обезбеђење повластица код извршилаца транспорта.

1.1.3. Оперативни послови

Оперативни или послови извршења спадају у групу најбројнијих шпедитерских послова и они чине окосницу шпедитерске делатности. То су послови којима се спроводи у дело све што је претходно уговорено, односно то су послови извршења уговора о шпедицији или налога (диспозиције) комитента.

108

Почетак ових послова поклапа се са ступањем на снагу купопродајног уговора, од када почињу да теку рокови испоруке робе, плаћања и осталих обавеза шпедитеровог комитента. Припрема шпедитерског посла некада може трајати веома дуго; међутим, оперативни послови трају релативно кратко и зато морају бити ефикасни, брзи и прецизни, јер свака грешка или пропуст могу да изазову озбиљне последице. Зато је, поред искуства и познавања технике посла, потребна максимална одговорност, прецизност и кооперативност извршилаца ових послова.

У оперативне послове спадају: • закључивање уговора о транспорту робе, • закључивање уговора о мултимодалном транспорту, • закључење уговора о претовару и ускладиштењу робе, • закључивање уговора о осигурању робе у транспорту, • опозив робе у увозу, • пријем робе ради отпреме (у извозу), • предаја робе превознику, • испостављање или обезбеђење транспортних докумената, • организација инспекцијских прегледа робе, • организација царињења робе, • авизирање пошиљке примаоцу, • праћење извршења транспорта, • обезбеђење документације у случају мањка или оштећења на роби, • предаја робе примаоцу и • полагање рачуна комитенту.

1.1.4. Контролни послови

Контролни шпедитерски послови се, пре свега, односе на испитивање исправности појединих докумената или обрачунатих трошкова за поједине операције током извршења транспорта. Поред тога, у њих спадају и послови надзора или контроле које шпедитер обавља над појединим манипулацијама са робом (утовар, истовар, препакивање, сортирање и сл.) у циљу заштите интереса комитента на тој роби.

У контролне послове спада контрола: • утовара, истовара или претовара робе, • транспортне документације, • обрачунатих трошкова превоза и • царинске документације и обрачуна царинских и других дажбина.

1.1.5. Информативни послови

Под информативним шпедитерским пословима подразумева се стална обавеза шпедитера да обавештава комитента о свим важним моментима извршења транспорта, и то на благовремен и потпун начин. Информација по правилу треба да буде писмена, јасно срочена и проверена.

У шпедитерском послу важи правило да је благовремено, потпуно и истинито информисање комитента више од половине обављеног посла. Информисање је од великог

109

значаја за успешно извршење посла јер омогућује комитенту да предузима благовремене потезе у испуњењу својих обавеза и остваривању својих права из купопродајног уговора.

Информативна функција је једна од најважнијих шпедитерских функција не само у извршењу, него и у припреми спољнотрговинског посла. Назив помоћника спољне трговине међународна шпедиција је добила, између осталог, и захваљујући овој функцији. Осим тога, информативни послови су у тесној вези са консултативним пословима јер уз информацију обично иде и савет или сугестија како поступити у датој ситуацији.

2. ПРЕДРАДЊЕ ШПЕДИТЕРСКОГ ПОСЛА

Међународна шпедиција, као помоћник спољне трговине, има веома значајну улогу у свим фазама спољнотрговинског посла. Сваки спољнотрговински посао има три основне фазе: припремну, фазу уговарања односно закључења купопродајног уговора и фазу извршења, односно реализације посла.

Припремна фаза обухвата низ значајних активности које треба да дају одговор на питање да ли је будући посао рентабилан. Ту се пре свега ради о истраживању и анализи тржишта конкретних роба, избору начина и канала куповине или продаје, провери бонитета пословног партнера и предкалкулацији спољнотрговинског посла. У овој фази је неопходно укључење шпедитера који ће својим стручним саветима, идејама о могућем транспортном решењу и преткалкулацијом транспортних трошкова дати комитенту значајан материјал за оцену рентабилности посла и тиме разрешити дилему да ли треба улазити у следећу фазу или не треба.

У фази уговарања посла у којој се прецизирају сви детаљи у вези са транспортом робе, неопходна је активна улога шпедитера, чиме се омогућава комитенту да уговори она транспортна решења која ће заштитити његове интересе и избећи било какве нејасноће у купопродајном уговору. Из тако закљученог купопродајног уговора веома је лако касније доћи до одредби уговора о шпедицији којим ће шпедитер остварити циљ свог ангажовања у припреми и уговарању спољнотрговинског посла.

Све активности шпедитера у припремној и фази уговарања спо-љнотрговинског посла чине предрадње шпедитерског посла. У те предрадње спадају:

• дефинисање извозно - увозног статуса робе и висине трошкова по том основу, • преткалкулација транспортних трошкова, • анализа елемената купопродајног уговора који су значајни за транспорт робе, • калкулација транспортних трошкова, • шпедитерска понуда, • закључење уговора о шпедицији.

2.1. Дефинисање извозно-увозног статуса робе

Дефинисање извозно-увозног статуса робе даје одговор на питање да ли се и под којим условима одређена роба, са становишта важећих прописа, може извозити, односно увозити. То се постиже поступком сврставања робе по Царинској тарифи која садржи следеће поступке:

• одређивање наименовања по Царинској тарифи, • одређивање тарифног броја и тарифне ознаке, • одређивање режима увоза или извоза,

110

• одређивање висине царинске стопе и • одређивање висине осталих дажбина.

2.2. Шпедитерска преткалкулација.

Под шпедитерском преткалкулацијом подразумева се преглед очекујућих или познатих трошкова за организацију транспорта одређене робе. Њен циљ је пружање комитенту значајних елемената за трговачку преткалкулацију. Шпедитерска преткалкулација треба да садржи више варијанти транспорта, уз више транспортних клаузула са трошковима који су реални или се реално могу предвидети за период извршења посла. Преткалкулација може бити извозна, увозна или транзитна и има прелиминарни карактер, односно базирана је на условима и ценама које важе у том тренутку на тржишту.

Преткалкулација садржи следеће битне елементе: • висину царинских, пореских и других дажбина, • трошкове преузимања робе од испоручиоца, • трошкове превоза у земљи извоза, • трошкове успутних претовара, • трошкове главног превоза, • трошкове осигурања робе у транспорту, • трошкове превоза у земљи увоза, • трошкове прописаних инспекцијских прегледа и • шпедитерску услугу.

2.3. Анализа елемената будућег купопродајног уговора.

Елементи купопродајног уговора, значајни за транспорт робе, су: • уговарање транспортне клаузуле, • уговарање документа који служи као доказ о испоруци робе, • уговарање транспортног паковања робе, • уговарање динамике испоруке робе.

2.3.1. Уговарање транспортне клаузуле

Транспортна клаузула је веома важан елеменат купопродајног уговора у регулисању односа између продавца и купца, а истовремено кључна тачка и полазна основа целокупне организације транспорта и укупних транспортних трошкова.

Савети шпедитера по питању избора транспортне клаузуле могу бити веома значајни за комитента. Ти савети треба да дају јасну слику о предностима или недостацима уговарања било које клаузуле. Анализа шпедитерске преткалкулације даје више одговора на то питање, а једно од најважнијих је разлика у сношењу ризика и цени транспортних трошкова између појединих клаузула.

Пример: куповина 20 000 тона руде фосфата у Мароку. По клаузули FOB (лука Казабланка, INCOTERMS 2000) цена робе је 100 долара по

тони, а по клаузули CFR (лука Бар) 130 долара. Из упоредне анализе одредби клаузула

111

FOB и CFR произлази да је разлика у трошковима од 30 USD цена поморског превоза. По обе клаузуле прелаз ризика је у моменту преласка робе преко бродске ограде у луци Казабланка. Уколико шпедитер може да обезбеди поморски превоз по цени од 28 долара, очигледна је разлика од 2 долара по тони, односно на целу количину 40 000 долара колико ће комитент мање платити ако уговори клаузулу FOB. Уколико је цена поморског превоза на тржишту изнад 30 долара, комитенту ће више одговарати CFR клаузула.

2.3.2. Документи који служе као доказ о испоруци робе

У међународној продаји веома је чест случај да се роба плаћа пре него дође у физички посед купца. Да би купац испунио обавезу плаћања, треба да поседује документ који ће му омогућити право располагања робом. Осим тога, тим документом продавац доказује да је извршио обавезу испоруке.

Уговорена транспортна клаузула сугерише који је документ уобичајен као доказ о испоруци, мада има клаузула које не дају потпун одговор на то питање (EXW, FAS, DEQ). То никако не значи да се купопродајним уговором или условима документарног акредитива не може уговорити неки други документ. Сви документи који служе као доказ о испоруци робе могу бити категорисани на: транспортне, шпедитерске и остале документе.

У транспортне документе спадају: • поморски коносман или теретница, • поморски товарни лист, • речни коносман или теретница, • речни товарни лист, • међународни железнички товарни лист, • међународни друмски товарни лист, • међународни ваздухопловни товарни лист. У шпедитерске документе спадају: • шпедитерска потврда пријема, • шпедитерска транспортна потврда, • шпедитерска теретница за мултимодални транспорт, • шпедитерска складишна потврда. У остале документе спадају:

• складишница, • капетанска потврда, • налог за испоруку, • обалска потврда.

Основна улога шпедитера јесте да упути комитента на документ који му обезбеђује највећи степен сигурности за остварење својих права из будућег уговора. То је посебно важно уколико комитент намерава да уговори доказ о испоруци робе који није транспортни документ. Тада ће му шпедитер препоручити неки други документ, који одговара условима уговора. Сви шпедитерски и остали документи имају функцију замене транспортних докумената и комитенту могу да служе као доказ о испоруци робе.

112

2.3.3. Уговарање транспортног паковања

Уговарање паковања робе један је од значајних фактора који утичу на сигурност и на трошкове транспорта. Основна сврха паковања јесте заштита робе од спољних утицаја и оштећења у превозу и успутним манипулацијама, као и да омогући оптимално коришћење товарног простора у превозном средству. Треба разликовати комерцијално и транспортно паковање. Комерцијално паковање чини амбалажа која се са робом продаје купцу.

Транспортно паковање чини амбалажа независна од комерцијалног паковања, која служи да заштити робу током транспорта. Она је израђена од одговарајућег материјала у димензијама које су усклађене са већим јединицама терета (палета, контејнер) и превозним средством.

Шпедитер препоручује комитенту уговарање конкретног транспортног паковања, које задовољава све поменуте критеријуме, како би се избегла оштећења робе током транспорта. Уобичајено је схватање да трошкове транспортног паковања треба да сноси продавац робе, што није тачно. Комерцијално паковање је обавеза продавца, а транспортно паковање се уговара у зависности од вида транспорта и дужине превозног пута.

2.3.4. Уговарање динамике испоруке

Под динамиком испоруке подразумева се распоред мањих испорука у одређеним временским интервалима или терминима, до потпуног извршења уговора. Мање испоруке називају се лотови и зависе од могућности испоручиоца да припреми робу за отпрему, транспортних могућности и могућности пријема примаоца робе. Усклађивање тих могућности је услов да се уговори одговарајућа динамика.

Улога шпедитера се састоји у препоруци оног транспортног решења које може да одговори и динамици отпреме и динамици пријема. Уколико комитент прихвати динамику отпреме за коју нема довољно транспортних могућности, мораће да сноси све последице, које могу знатно да повећају његове трошкове и доведу у питање рентабилност посла. Сличне су последице и у случајевима када се уговори транспорт а роба није спремна за отпрему, јер ће се платити трошкови кашњења у испоруци, као и трошкови прекомерног задржавања превозног средства постављеног на утовар.

2.4. Калкулација транспортних трошкова.

Под шпедитерском калкулацијом подразумева се детаљан и систематски преглед свих трошкова једне или више могућности организације транспорта робе која је предмет транспорта. По правилу, она се презентира комитенту у писменој форми и представља базу за његову трговачку калкулацију. Понекад се може саопштити и усмено, али ће је сваки шпедитер, у маниру добрих пословних обичаја, писмено потврдити иако се то од њега не захтева. То је, уствари, анализа шпедитерске преткалкулације, са конкретним параметрима и ценама датим на бази актуелних тржишних услова. Шпедитерска калкулација је заснована на стручној и рационалној комбинацији једне или

више транспортних могућности, са појединачно исказаним трошковима. Транспортна могућност или транспортно решење је она комбинација транспортних путева, превозних средстава и успутних активности која омогућује рационално извршење транспорта.

113

Шема калкулације транспортних трошкова

1. Трошкови преузимања робе од испоручиоца: • постављање превозног средства на утовар • инспекцијски преглед робе и анализа узорака • трошкови утовара робе • трошкови организације извозног царињења • царинске, пореске и друге дажбине

2. Трошкови превоза у земљи извоза: • трошкови превоза до транспортног терминала или • трошкови превоза до границе

3. Трошкови претовара у земљи извоза: • истовар робе из возила • ускладиштење робе • трошкови складишнине • укрцај робе у превозно средство

• остали трошкови

4. Трошкови главног превоза • поморска, речна, авио или железничка возарина

5. Трошкови осигурања робе у транспорту

6. Трошкови претовара у земљи увоза: • трошкови искрцаја • трошкови ускладиштења • складишнина • трошкови утовара у превозно средство

7. Трошкови превоза у земљи увоза

8. Трошкови предаје робе примаоцу: • инспекцијски преглед робе и анализа узорака • организација увозног царињења робе • царинске, пореске и друге дажбине • трошкови истовара робе код примаоца

9. Шпедитерска услуга: • услуга за организацију транспорта • услуга за царинско посредовање

2.5. Шпедитерска понуда

Шпедитерска понуда је коначна калкулација транспортних трошкова и свих услуга које шпедитер нуди комитенту као транспортно решење. Она показује спремност шпедитера да организује транспорт под најповољнијим условима које је постигао на транспортном тржишту. То је уједно и позив комитенту на закључење уговора о шпедицији.

114

Поред цена свих трошкова и цене шпедитерске услуге, понуда садржи услове и рокове плаћања појединих трошкова, могућности кредитирања и остваривања одређених повластица код појединих учесника у транспорту. Такође садржи скицу превозног пута, вид транспорта и превозног средства којим ће роба бити транспортована, време за које се може обавити транспорт и низ других детаља који понуду чине комплетном и конкурентном.

У пракси, шпедитерска калкулација се веома често поистовећује са понудом, што је могуће прихватити под условом да се нису промениле околности на тржишту. Међутим, свака понуда мора да садржи опцију важења цена и услова из ње, јер то правило важи и на транспортном тржишту, а калкулација значи услове и цене у моменту њеног давања. Зато понуда значи потврђену калкулацију.

Када комитент потврди прихват понуде, стекли су се услови за закључење уговора о шпедицији.

2.6. Закључење уговора о шпедицији.

Уговор о шпедицији је уговор привредног права којим се шпедитер обавезује комитенту да организује транспорт робе, као и све потребне радње, царинске и друге формалности у вези са тим транспортом. Предмет уговора о шпедицији јесте организација транспорта робе коју шпедитер обавља у своје име, али за рачун комитента.

Уговор о шпедицији је неформалан уговор, што значи да није обавезна писмена форма, али се у пракси инсистира да се закључује писменим путем. Уколико је комитент обавестио шпедитера да је прихватио његову понуду и дао диспозицију (налог) за организацију транспорта усменим путем, а овај то прихватио, сматра се да је уговор о шпедицији закључен.

У пракси, шпедитер ће увек тако добијени налог потврдити писменим путем што је истовремено и потврда о закљученом уговору о шпедицији. Уколико су прихват понуде и диспозиција у писменој форми, онда је то потврда о закљученом уговору. Међутим, интерес и комитента и шпедитера јесте да се јасно прецизирају међусобна права и обавезе, па се уговор о шпедицији најчешће закључује у писменој форми.

Уговор о шпедицији може бити генерални и појединачни. Генерални уговор о шпедицији закључује се када комитент поверава све послове организације транспорта једном шпедитеру. Појединачни уговор о шпедицији закључује се за извршење једног посла и траје до његовог завршетка. 2.6.1. Обавезе шпедитера из уговора о шпедицији

Шпедитер преузима исте обавезе без обзира да ли је уговор о шпедицији закључен у писменој форми или је прихват понуде саопштен усмено. То произилази из Закона о облигационим односима и Општих услова пословања међународних шпедитера Србије.

Обавеза закључења уговора са трећим лицима. Шпедитер је дужан да закључи, у своје име а за рачун комитента, један или више уговора о превозу и обављању других радњи које су у вези са превозом. У оквиру ове обавезе, шпедитер врши и избор трећих лица која ће обављати поједине послове у вези са транспортом, одређује превозни пут и врсту превозног средства.

115

Обавеза поступања са пажњом доброг привредника. Поред обавезе стриктног придржавања уговорних обавеза и заштите комитентових интереса, шпедитер је дужан да поступа према пословним обичајима, принципима пословног морала, правилима лојалног понашања у својој струци и околностима конкретног уговора. Свако поступање које излази из оквира поступања са пажњом доброг привредника сматра се шпедитеровом кривицом. Ово произлази из схватања да је шпедитер не само познавалац принципа поступања са пажњом доброг привредника, већ да је то основ његовог пословног понашања.

Обавеза пријема и чувања робе. Шпедитер је дужан да, од комитента или трећег лица, прими робу чију је отпрему уговорио, као и да је чува ако се налази у његовом складишту ради припреме за даљи транспорт. Уколико роба има видљивих оштећења или мањак, шпедитер је дужан да предузме све да заштити интересе комитента.

Обавеза прихвата и предаје робе. Прихват робе је њен пријем од превозника, када је шпедитер прималац по транспортном документу. Предаја робе је обавеза шпедитера да крајњем кориснику, који је назначен у диспозицији или уговору, стави робу на располагање.

Обавеза преноса права на комитента. Шпедитер је дужан да пренесе на комитента сва права и правне захтеве према трећим лицима са којима је закључио уговоре од тренутка када је комитент изразио намеру да се користи тим правима.

Обавеза полагања рачуна комитенту. Шпедитер је дужан да, по обављеном послу, положи рачун комитенту на документован и подробан начин. Документован начин значи да се рачуну прилажу сви документи којима се доказује извршење посла, а подробан да је обрачун трошкова сачињен тако да комитенту омогућава потпун увид у трошкове извршења посла. 2.6.2. Одговорност шпедитера из уговора о шпедицији

Питање одговорности шпедитера третира се на исти начин као и његове обавезе, без обзира на начин закључења уговора.

Одговорност за штете. Шпедитер је одговоран за штете настале неизвршавањем или непотпуним извршавањем обавеза из уговора о шпедицији. У свим случајевима када шпедитер није извршио уговорне обавезе, а штета је настала, претпоставља се да постоји узрочна веза између шпедитеровог пропуста и настале штете. Шпедитер ће сносити одговорност за оне штете које комитенту неће надокнадити неко треће лице, уколико не докаже да је до њих дошло услед више силе, због скривених мана робе или кривицом комитента. У случајевима када је шпедитер дужан да надокнади штету комитенту, штета се обрачунава на основу декларисане вредности робе, односно вредности робе исказане у трговачким документима.

Одговорност за избор и рад трећих лица. Шпедитер је одговоран за избор превозника и осталих учесника у транспорту са којима је, у извршавању налога комитента, закључио потребне уговоре. Шпедитер је дужан да изабере солидне учеснике у извршењу транспорта, што подразумева проверен бонитет и репутацију на тржишту. У тим случајевима шпедитер није одговоран за њихов рад, али је дужан да предузме све потребне мере ради обезбеђења права на накнаду штете.

Међутим, шпедитер је одговоран за рад трећих лица када наступа као оператер мултимодалног транспорта, при чему издаје један транспортни документ за целу релацију,

116

без обзира на број учесника у извршењу транспорта. Исту одговорност сноси и у случају када је за извршење целокупног транспорта уговорен тзв. форфетни став (јединствена збирна цена, паушални или фиксни износ, који укључује све трошкове транспорта и све услуге). Шпедитер је одговоран за рад трећих лица и код организације збирног транспорта.

Одговорност за рад својих радника. Шпедитер је одговоран за немарне поступке својих радника. Полази се од чињенице да шпедитерско предузеће остварује зараду од делатности својих радника и због тога мора да сноси ризик њиховог рада.

Одговорност за рад међушпедитера. Међушпедитер је други шпедитер кога је ангажовао уговорни шпедитер, када није у стању да испуни неке од обавеза из уговора о шпедицији, при чему се не доводи у питање заштита комитентових интереса. То је случај када је неопходно организовање претовара или пружања других услуга у иностранству или у земљи на транспортним терминалима или граничним прелазима где уговорни шпедитер нема своју филијалу или испоставу. Шпедитер је одговоран за савестан и стручан избор међушпедитера, као и за штету насталу у случају када није на одговарајући начин пренео налог међушпедитеру.

Одговорност у поступку царињења робе. Шпедитер у поступку царињења робе наступа као квалификована особа, у својству овлашћеног заступника царинског обвезника. Шпедитер не може преузети одговорност царинског обвезника, али је одговоран за исправност података које уноси у царинску декларацију. Такође је дужан да утврди да ли су документи и подаци потребни за царински преглед и друге формалности исправни или довољни. 2.6.3. Права шпедитера из уговора о шпедицији

На основу уговора о шпедицији, поред обавеза и одговорности, шпедитер има и одређена права, која су истовремено обавезе комитента.

Право на добијање прецизног налога. Шпедитер има право на добијање благовремене, потпуне и прецизне диспозиције од комитента, као и свих докумената који су неопходни за извршење посла. Шпедитер има право да затражи допуну и објашњења у вези са диспозицијом.

Право на накнаду трошкова. Шпедитер има право да захтева накнаду стварно учињених, односно корисних и нужних трошкова ради испуњења уговора. Шпедитер такође има право на аванс (предујам) за очекиване трошкове.

Право на наплату услуге. Шпедитер има право на провизију или накнаду за обављене услуге. Она може бити уговорена по јединици тежине (по тони робе), по превозном средству (по камиону или вагону) или по вредности. Уколико се уговара форфетни став, услуга је садржана у њему.

Заложно право. Шпедитер има законско право залоге на роби комитента ради наплате услуге и трошкова, али само оних која се односе на исти уговор о шпедицији. Ранија шпедитерова потраживања не могу бити предмет залоге по каснијем уговору.

117

Глава III

ИЗВРШЕЊЕ ШПЕДИТЕРСКИХ ПОСЛОВА ИЗВОЗА, УВОЗА И СПЕЦИЈАЛНИ ШПЕДИТЕРСКИ ПОСЛОВИ

1. Извршење шпедитерског посла извоза. 1.1. Пријем диспозиције од комитента. 1.2. Отварање предмета. 1.3. Закључење уговора о превозу. 1.4. Пријем робе ради отпреме.1.5. Организација инспекцијских прегледа робе. 1.6. Закључење уговора о осигурању.1.7. Организација извозног царињења робе. 1.8. Авизирање пошиљке. 1.9. Праћење извршења транспорта. 1.10. Полагање рачуна комитенту. 1.11. Наплата трошкова и закључење предмета. 2. Извршење шпедитерског посла увоза.2.1. Пријем диспозиције. 2.2. Отварање предмета. 2.3. Опозив робе. 2.4. Закључење уговора о превозу. 2.5. Организација успутног претовара и складиштења. 2.6. Праћење извршења транспорта. 2.7. Организација инспекцијских прегледа робе. 2.8. Организација увозног царињења робе. 2.9. Предаја робе примаоцу. 2.10. Полагање рачуна комитенту. 2.11. Наплата трошкова и закључење предмета. 3. Специјални шпедитерси послови. 3.1. Организација збирног транспорта. 3.2. Паковање и маркација робе. 3.3. Вагање и сортирање робе. 3.4. Узорковање робе. 3.5. Долеђивање робе. 3.6. Храњење и појење живих животиња. 3.7. Контрола квалитета и квантитета робе. 3.8. Издавање FIАТА докумената. 3.9. Издавање гарантних писама. 3.10. Заступање комитента. 3.11. Кредитирање комитента. 3.12. Саобраћајно-агенцијски послови. 3.13. Сајамски послови. 3.14. Консигнациони послови. 3.15. Лизинг послови. 1. ИЗВРШЕЊЕ ШПЕДИТЕРСКОГ ПОСЛА ИЗВОЗА Извршење сваког шпедитерског посла започиње закључењем уговора о шпедицији и добијањем диспозиције од комитента. Најзначајније радње шпедитерског посла извоза су: пријем диспозиције, отварање предмета, закључење уговора о превозу, пријем робе од испоручиоца, организација инспекцијских прегледа робе, закључење уговора о осигурању робе у транспорту, организација извозног царињења робе, авизирање пошиљке, праћење извршења транспорта, полагање рачуна комитенту, наплата трошкова и шпедитерске услуге и закључење предмета. 1.1. Пријем диспозиције од комитента

Диспозиција је налог који комитент даје шпедитеру ради организације транспорта робе. Она је, по правилу, у писменој форми и садржи прецизне податке о роби, условима продаје и начину транспорта. То је конкретизација уговора о шпедицији, ако је закључен. Уколико уговор није закључен, диспозиција га замењује.

Диспозиција садржи следеће основне податке: • врсту, количину и вредност робе, • име и адресу домаћег испоручиоца, • место и тачку испоруке у земљи,

118

• датум спремности робе за транспорт, • име и адресу купца у иностранству, • одредиште робе и рок испоруке, • уговорену транспортну клаузулу, • начин отпреме ( вид транспорта ), • осигурање и др. Шпедитер је дужан да примљену диспозицију детаљно проучи и, уколико има

недостатака или нејасноћа, дужан је да без одлагања писмено обавести комитента и затражи додатне информације и упутства која су му неопходна ради ваљаног и благовременог испуњења својих обавеза. Уколико шпедитер нема таквих примедби, уобичајено је да комитенту писмено потврди пријем диспозиције, чиме потврђује своју спремност да у потпуности професионално изврши све налоге комитента. Тиме су се стекли услови за почетак извршења шпедитерског посла. 1.2. Отварање предмета Сваки шпедитерски посао почиње отварањем предмета, тј. евидентирањем у посебној књизи, чиме предмет добија евиденциони број који се зове позиција. Сва документација се, од почетка до краја посла, мора уредно и хронолошки одлагати у фасциклу која се зове позициони мантил. Ако се ради о обимнијем послу, отварају се посебни подмантили, у којима се одлаже документација по сегментима (транспортна, царинска, финансијска итд.).

Код отварања предмета већ се поседује уговор о шпедицији, диспозиција и потребни документи добијени од комитента. Референт који обрађује посао мора до детаља бити упознат са садржином уговора, диспозиције и пратеће документације, на основу чега сачињава роковник својих обавеза, којих се мора стриктно придржавати. 1.3. Закључење уговора о превозу

Шпедитер је преткалкулацију и калкулацију транспортних трошкова, односно понуду према комитенту, базирао на понудама које је добио од превозника. Сада шпедитер бира једног или више превозника и са њима закључује појединачне уговоре о превозу. Сваки вид транспорта има своје специфичности, које шпедитер мора детаљно познавати да би закључио уговор који ће обезбедити благовремен и сигуран транспорт и омогућити комитенту да се може користити правима из тога уговора.

Из сваког уговора о превозу проистиче одговарајући транспортни документ који представља потврду возара да jе примио робу на превоз и његову обавезу да је у непромењеном стању преда примаоцу у месту одредишта. Уговор о превозу може бити закључен у поморском, речном, железничком, друмском, ваздушном или мултимодалном (комбинованом) транспорту. 1.4. Пријем робе ради отпреме.

Шпедитер је дужан да прими робу од испоручиоца или извозника ради њене отпреме у земљу одредишта. Он то може обавити на два начина. Први је када шпедитер прима робу у свом складишту или у складишту испоручиоца ради њене припреме за транспорт или чекања на даље налоге комитента. У овом случају шпедитер издаје испоручиоцу потврду о

119

пријему робе, која значи да он њоме више не може располагати. Други начин пријема робе је путем превозника. Тада шпедитер даје налог превознику да постави превозно средство на утовар робе код испоручиоца и истовремено врши пријем робе од испоручиоца и предају робе превознику. Испостављањем транспортног документа превозник је потврдио да је примио робу на превоз.

1.5. Организација инспекцијских прегледа робе

Роба намењена извозу подлеже тзв. јавноправној контроли, односно законски прописаним прегледима и анализама ради утврђивања квалитета и здравствене исправности као услова да се дозволи њен извоз. Ову контролу спроводе овлашћени инспекторати, којима је шпедитер дужан да пријави робу и омогући приступ ради обављања прегледа. Након обављених анализа инспекторати издају одговарајућа уверења или сертификате којима се дозвољава или забрањује извоз. Ови сертификати се не могу поистовећивати са дозволама и сагласностима надлежних министарстава која се издају када је извозна роба на режиму дозволе, квоте или неком другом ограничењу. 1.6. Закључење уговора о осигурању

Шпедитер закључује уговор о осигурању робе у транспорту само по захтеву или налогу комитента, јер та обавеза не произлази из уговора о шпедицији сама по себи. Шпедитери имају развијене односе са осигуравајућим компанијама и уговорене опште услове осигурања па им закључење уговора не представља проблем. Тај уговор шпедитер закључује у своје име, али за рачун или комитента или трећег лица, које има осигуравајући интерес на роби. Документ о осигурању зове се полиса, која значи потврду да је закључен уговор о осигурању и обавезу осигуравача да накнади штету, уколико се осигурани случај догоди и докаже на документован начин.

1.7. Организација извозног царињења робе.

Роба се не може извести у иностранство пре него што се извозно оцарини. Она подлеже царинском надзору од момента царињења до момента изласка из царинског подручја наше земље, односно преласка царинске линије. Поступак извозног царињења обухвата следеће радње:

• пријављивање робе за извозно царињење, • подношење декларације, • пријем декларације, • преглед робе, • сврставање робе по Царинској тарифи, • утврђивање царинске основице, • израчунавање дажбина које се плаћају при извозу, • наплата царинских дажбина, • накнадни обрачун царинских дажбина и • накнадно проверавање података о извезеној роби.

120

1.8. Авизирање пошиљке.

Авизирање пошиљке је писмено обавештење шпедитера примаоцу робе или његовом шпедитеру у земљи увоза о превозном средству, врсти и количини робе, датуму отпреме и очекиваном времену доласка на одредиште. Уз авизо се обично шаље копија превозног документа и његова сврха је да омогући примаоцу да се припреми за прихват робе. Тиме и извозник има доказ да је извршио или почео да извршава уговорне обавезе.

1.9. Праћење извршења транспорта

Шпедитер може, по посебном налогу комитента, прибављати информације о дневном или недељном кретању пошиљке. Захваљујући савременим средствима комуницирања, у свим видовима саобраћаја и код свих већих превозника могуће је свакодневно доћи до информација где се које превозно средство налази. Те информације шпедитер може као дневни авизо достављати на исти начин као и авизо о отпреми, што је од великог значаја не само за продавца и купца, већ и за међународни промет робе у целини. Овај шпедитерски посао није ни у каквој вези са физичким праћењем транспорта, који подразумева потпуно другачији поступак и који се спроводи када је то прописано за специјане пошиљке (живе животиње, опасни терети, вангабаритни терети и сл.).

1.10. Полагање рачуна комитенту

По обављеном послу шпедитер је дужан да положи рачун комитенту на документован и подробан начин. Документован начин значи да се за све обављене радње и остварене трошкове морају приложити одговарајући документи. Подробан начин значи јасну спецификацију учињених трошкова, са приложеним доказима да су били оправдани. Шпедитер нема право да у погледу поступака, а нарочито обима трошкова, излази из оквира уговора без посебне сагласности комитента, сем у изузетним случајевима. Уколико је до тога дошло, шпедитер је обавезан да сваки тако учињени трошак посебно образложи, документује и докаже да је учињен ради заштите интереса комитента.

Комитент има право да затражи од шпедитера полагање рачуна и током извршења посла, што је овај дужан да уради без одлагања. Код обимнијих послова уобичајено је да се рачун полаже по појединим фазама отпреме робе или по протоку одређеног времена. Заједно са рачуном, шпедитер је дужан да комитенту преда све документе којима се доказује извршење посла. Предајом тих докумената шпедитер је дужан да пренесе на комитента сва права из њих, чиме је своје обавезе као комисионар у потпуности испунио. 1.11. Наплата трошкова и закључење предмета

Шпедитер стиче право наплате своје услуге након положеног рачуна комитенту. Накнада за шпедитерску услугу или шпедитерска провизија је награда за рад шпедитера. Шпедитер има право на наплату услуге и када није извршио посао до краја, али само на пропорционални део. Шпедитерски предмет се закључује после наплате потраживања од комитента и извршених плаћања према осталим учесницима у послу, са којима је шпедитер у уговорном односу. Разлика између потраживања и дуговања је салдо предмета, који треба да буде позитиван и представља шпедитерову зараду на том послу.

121

2. ИЗВРШЕЊЕ ШПЕДИТЕРСКОГ ПОСЛА УВОЗА

Шпедитерски посао увоза сличан је извозном послу, али постоје и битне разлике у погледу редоследа радњи и улоге шпедитеровог комитента у односу на организацију транспорта. У овим пословима шпедитеров комитент се јавља у улози купца и његова пажња је усмерена на то да продавац што пре испуни обавезу испоруке робе како би се он припремио за њен прихват.

Шпедитерски посао увоза укључује следеће поступке: пријем диспозиције, отварање предмета, опозив робе, закључење уговора о превозу, организацију успутног претовара и складиштења, праћење извршења транспорта, прихват робе од последњег превозника, организацију граничних формалности, организацију инспекцијских прегледа робе, организацију увозног царињења, предају робе примаоцу, полагање рачуна комитенту, наплату трошкова и шпедитерске услуге и закључење предмета. 2.1. Пријем диспозиције

Давањем диспозиције шпедитеру, комитент потврђује да је уговор о шпедицији закључен и да организацију транспорта поверава шпедитеру. Диспозиција за организацију допреме робе треба да садржи следеће податке:

• врсту, количину и вредност робе, • име и адресу продавца у иностранству, • име и адресу страног испоручиоца, • уговорену транспортну клаузулу, • место и тачку испоруке, • динамику и рок испоруке, • акредитивне услове, • начин транспорта, • услове осигурања робе у транспорту, • име и адресу примаоца у земљи увоза и • место увозног царињења. Шпедитер је дужан да примљену диспозицију детаљно проучи и потврди њен пријем.

Потврђивање пријема диспозиције јесте прилика да уједно затражи додатне инструкције или упутства, уколико диспозиција није потпуна и јасна. Шпедитер је такође дужан да детаљно проучи приложене документе и укаже комитенту на евентуалне недостатке у њима, као и да затражи друге документе, уколико су они неопходни за несметано извршење посла. 2.2. Отварање предмета

Овај поступак је исти као и код извозног посла. Предмет се заводи у позициону књигу чиме добија свој број тзв. позицију. Сва коресподенција и сви финансијски документи циркулишу позивом на тај број све до закључења посла. Фасцикла у којој се одлажу и чувају документи зове се позициони мантил. Основни документи сваког шпедитерског посла су уговор о шпедицији и диспозиција, из којих проистичу све обавезе референта који обрађује предметни посао. Упознавање са сваким детаљом из уговора и диспозиције је не само дужност, већ и основни услов за квалитетно и благовремено обављање посла. Зато је референт обавезан да сачини прецизан роковник обавеза, којих се мора безусловно

122

придржавати. Комитентова диспозиција садржи рокове испоруке робе, на чије се поштовање обавезао купопродајним уговором и за њихово непоштовање дужан је да сноси све последице. Он је диспозицијом пренео те обавезе на шпедитера, чија је основна дужност да штити његове интересе.

2.3. Опозив робе

Прва обавеза шпедитера, по пријему увозне диспозиције, јесте да на одговарајући начин опозове робу. То је писмено обавештење страном испоручиоцу или његовом шпедитеру о битним подацима за транспорт робе, па се отуда опозив још зове давање транспортних инструкција. Пошиљалац не може отпремати робу без транспортних инструкција и свако закашњење због тога терети купца. Опозив мора садржати све податке везане за примаоца, одредиште, превозни пут, превозно средсво, обављање царинских формалности и сл. и према њима се попуњава транспортни документ. Сваки вид транспорта има своје специфичности, па се отуда и транспортне инструкције унеколико разликују. Транспортне инструкције морају бити јасне, прецизне и потпуне, поготово ако је плаћање робе уговорено путем документарног акредитива. Услови из акредитива који се тичу транспортног документа морају бити дословце, без и најмањих измена, унети у транспортни документ, јер у противном такав документ банка неће прихватити као основ плаћања или наплате робе. Опозив робе садржи и инструкције на који се начин транспортни и други документи шаљу по обављеној отпреми.

2.4. Закључење уговора о превозу

Уговорена транспортна клаузула дефинише услове, начин и место преузимања робе од стране купца. У припреми посла шпедитер је већ понудио транспортна решења, а комитент је диспозицијом изабрао оно које је за њега најповољније. Сада је задатак шпедитера да релизује тај транспорт. Шпедитер поседује понуде возара, на којима је градио своју калкулацију. Он тада обавештава возара ког је изабрао да је прихватио његову понуду за превоз и тражи закључење уговора. Специфичности уговора о превозу по видовима транспорта морају се уважавати, што је шпедитер дужан да зна. Сваки уговор о превозу мора да садржи следеће битне елементе:

• врсту, паковање и количину робе, • релацију и превозни пут, • динамику и рок извршења превоза, • време утовара и време истовара, • обавезе превозника, • цену превоза (возарину), • услове и рок плаћања превоза. Уговор мора садржати клаузулу којом се шпедитеровом комитенту омогућује

коришћење права из тога уговора. По основу сваког превоза возар издаје одговарајући превозни документ који значи његову потврду да је примио робу на превоз и обавезу да је у истом стању преда примаоцу у месту одредишта. Возар такође потврђује да је уговор о превозу закључен. Уколико се издаје преносиви транспортни документ, он има функцију хартије од вредности јер омогућује његовом имаоцу право располагања робом. Значи, роба се током транспорта може продавати преносом тога документа без њеног присуства.

123

2.5. Организација успутног претовара и складиштења

Уколико за реализацију транспорта треба користити више видова транспорта, онда се приликом промене превозног средства мора организовати претовар робе. Још при изради преткалкулације шпедитер је обавио контакте са транспортним терминалима на којима је могуће обавити претовар (морске или речне луке, контејнерски терминали и др.). Њихове понуде су основ за закључење уговора о претовару и складиштењу. Иако се ради о два уговора који су правно самостални, они се у пракси закључују као један уговор јер је складиштење само допуна уговора о претовару. То је уговор који се закључује између два превоза и треба да садржи:

• услове истовара робе у доласку, • услове складиштења, • услове утовара робе у одласку. Услови истовара код пријема робе са долазећег превозног средства саставни су део и

уговора о превозу, а услови утовара у одласку саставни део следећег уговора о превозу, па се они морају претходно усагласити. Све то указује на сложеност задатака које шпедтер има у организацији транспорта. 2.6. Праћење извршења транспорта

Као и код извозног посла, шпедитер је код увоза у могућности да обезбеди информације о току одвијања транспорта готово свакодневно. Размена информација са превозницима од великог је значаја у том погледу. Могуће је информације добијати и од пошиљаоца робе или од његовог шпедитера, али само ако је то њихова уговорна обавеза. Готово је незамисливо организовати транспорт са променом превозног средства без праћења транспорта на овај начин.

2.7. Организација инспекцијских прегледа робе

Роба намењена увозу, пре стављања у промет, односно пре увозног царињења, подлеже јавноправној контроли. Одговарајућим прописима наше земље регулисана је обавеза утврђивања квалитета и здравствене исправности робе која се може увозити. Већ је речено код извозног посла да такву контролу врше овлашћени државни инспекторати.

За контролу квалитета задужен је републички тржишни инспектор, а за контролу здравствене исправности републички санитарни инспектор. Уколико је роба биљног порекла, за њену контролу је задужен гранични инспектор за заштиту биља, а за робу животињског порекла гранични ветеринарски инспектор. Шпедитер мора за сваку конкретну робу да зна којим прегледима подлеже. Инспекцијски прегледи се организују у месту царињења, али их је могуће организовати и на граници, уколико је то прописима дозвољено.

Шпедитер је дужан да пријави робу сваком инспекторату посебно, приложи одговарајућа уверења или сертификате о квалитету и здравственој исправности из земаља отпреме и омогући приступ роби ради узимања узорака. Након прегледа и добијених резултата анализа узорака, инспекторати издају одговарајућа уверења или сертификате. Поред тога, за све робе из источноевропских земаља прописана је контрола радиоактивности на улазном граничном прелазу. Уколико роба има степен радијације

124

изнад дозвољеног, не дозвољава се њен физички улазак у земљу. Организација тог прегледа такође је обавеза шпедитера. 2.8. Организација увозног царињења робе

У поступку царињења робе шпедитер се појављује као пуномоћник, односно заступник комитента, који је царински обвезник. У поступку царињења робе шпедитер наступа по овлашћењу царинског обвезника, односно у његово име и за његов рачун, као подносилац декларације, али не и као странка у поступку. Поступак увозног царињења робе обухвата следеће међусобно повезане радње:

• пријављивање робе за царињење, • подношење декларације и прописаних докумената за царињење, • пријем докумената за царињење, • царински преглед робе, • сврставање робе по Царинској тарифи, • утврђивање царинске основице, • израчунавање царинских и других дажбина које се плаћају при увозу, • наплата царинских дажбина, • накнадни обрачун царинских дажбина, наплата или повраћај дажбина и • накнадно проверавање података о увезеној роби.

2.9. Предаја робе примаоцу

Шпедитер завршава организацију транспорта робе њеном предајом примаоцу, сходно транспортном документу или диспозицији комитента. Начин предаје робе зависи од вида транспорта и места царињења. Уколико је увозно царињење обављено на превозном средству друмског или железничког транспорта на граници или успутној царинарници, роба истим возилом наставља до одредишта према транспортном документу. Уколико је царињење обављено на морском броду или речном пловилу у домаћој луци, оно се такође сматра царињењем на граници. Роба се може предати примаоцу на броду или пловилу после царињења, а може се након претовара, домаћим возилом упутити примаоцу. Могућности предаје робе примаоцу бројне су и за сваку постоји уобичајени поступак, који је шпедитер дужан да испоштује и обезбеди доказ да је роба предата или упућена примаоцу.

2.10. Полагање рачуна комитенту

Након обављеног посла, шпедитер је дужан да положи рачун комитенту. Веома често се полагање рачуна обавља после сваке фазе транспорта на захтев комитента, што би се могло назвати фазно полагање рачуна. Без обзира на динамику полагања рачуна, оно мора бити документовано, што значи да се све предузете радње, и по том основу учињени трошкови, морају правдати одговарајућим документом. Подробно положити рачун значи јасно и прегледно приказати све учињене трошкове и доказати или детаљно образложити њихову оправданост. Поред тога, шпедитер је дужан да комитенту преда и пренесе сва

125

права из уговора које је склапао у своје име, а за његов рачун, као и документе који су из њих проистекли.

2.11. Наплата трошкова и закључење предмета

Шпедитер има више могућности за наплату трошкова транспорта. Прва могућност је узимање аванса, друга је наплата по учињеном трошку, а трећа кредитирање комитента. Уговором о шпедицији прецизирају се услови плаћања свих трошкова, као и накнада за шпедитерску услугу. С друге стране, шпедитер је уговорима са осталим учесницима у транспорту преузео обавезе плаћања за њихове услуге, које мора у потпуности испунити.

Предмет увозног посла закључује се након предаје свих докумената комитенту, наплате свих потраживања и плаћања свих обавеза. После закључења, предмет се сређује и одлаже, а по протеку календарске године архивира. Шпедитер је дужан да чува документацију пет година.

3.СПЕЦИЈАЛНИ ШПЕДИТЕРСКИ ПОСЛОВИ

За разлику од основних послова које шпедитер редовно обавља, специјалне послове обавља повремено, као допуну у пружању услуга или као посебне шпедитерске услуге. Ове послове могу да обављају само она шпедитерска предузећа која располажу кадровима, средствима и регистрацијом за обављање таквих послова. 3.1. Организација збирног транспорта

Организацију збирног транспорта (збирна шпедиција) чини сакупљање мањих пошиљки од више пошиљалаца из једног места или земље на неком транспортном терминалу или у складишту, одакле се једним превозним средством и по једном транспортном документу шаљу на шпедитера у другу земљу или место, који тако примљену робу распоређује и предаје појединим примаоцима.

Пример: Један шпедитер у Београду сакупља у свом складишту мање пошиљке за Немачку од разних пошиљалаца из Србије (мала пошиљка значи количину робе која није довољна да би се транспорт само те пошиљке обавио једним превозним средством). Када сакупи довољно робе, рецимо 20 тона, он уговара превоз једним вагоном или камионом до Франкфурта, рецимо, и шаље робу једним транспортним документом на тамошњег шпедитера, с којим има уговор о збирном транспорту. Да би шпедитер-прималац знао коме треба да испоручи робу, уз тај документ му се шаље спецификација робе по примаоцима која се зове бордеро. По пријему робе, немачки шпедитер разврстава робу и сваку појединачну пошиљку предаје њеном примаоцу. Код развијеног збирног транспорта постоје тачно одређени дани или седмице када по једно возило саобраћа између два града или две земље са тако сакупљеном робом. 3.2. Паковање и маркација робе

У вези са паковањем и маркацијом робе, шпедитер се може појавити у улози уговарача и улози извршиоца паковања, у зависности од захтева или налога комитента.

126

Као уговарач паковања, шпедитер закључује уговор са специјализованим предузећем за паковање у своје име, али за рачун налогодавца. Одговоран је за избор извршиоца паковања и дужан да врши надзор над паковањем комитентове робе.

Као извршилац паковања, шпедитер је дужан да сам обави паковање и маркацију робе, под условом да има за то оспособљену пословну јединицу, која располаже простором, опремом и квалификованим људима за те послове. У том случају шпедитер преузима и одговорност предузећа за паковање. 3.3. Вагање и сортирање робе

Вагање робе је утврђивање тежине прописаним званичним мерним инструментима - вагама. У вези са утврђивањем тежине робе јесте и утврђивање димензија (мерење) и броја јединица паковања (бројање). Сортирање је разврставање робе по врстама или подврстама, као и одвајање оштећене, покварене или неупотребљиве робе пре или у току транспорта.

Шпедитер нема обавезу вагања или сортирања робе. Он то ради само онда када је са комитентом склопио посебан уговор или од њега добио посебан налог. Шпедитер и у овом случају може бити уговарач или извршилац ових послова. Као уговарач он закључује уговоре са специјализованим предузећима за ове послове у своје име, али за рачун комитента. Као извршилац, он мора да има одговарајућу опрему и квалификоване извршиоце. 3.4. Узорковање робе

Под узорковањем се подразумева узимање мање количине робе како би се потврдила одређена својства робе која је предмет купопродаје. Узорак је репрезентативан ако је по основним обележјима идентичан укупној количини робе, тј. ако је њена умањена слика. Узимање узорака јс стручан, сложен и одговоран посао. Просто узорковање је узимање узорака робе за податке и документацију, док је контрадикторно узорковање узимање узорака ради утврђивања својстава робе, како би продавац и купац регулисали међусобне односе.

Шпедитер обавља узорковање робе по изричитом налогу комитента, као стручно лице и са пажњом доброг привредника. Шпедитер је одговоран само за узимање узорака на основу података и упутстава из налога. 3.5. Долеђивање робе

Долеђивање робе је додавање сувог леда у специјалне коморе, односно резервоаре превозног средства ради одржавања сталне унутрашње температуре. Оно се врши током транспорта лако кварљиве робе (свеже месо, воће, поврће, млечни производи и сл.) у топлијем периоду године на већим удаљеностима у међународном транспорту. Долеђивање се може вршити у местима која су опремљена за обављање таквих послова и унапред договорена. Ово је веома чест случај када се роба превози железницом у вагонима - хладњачама без специјалног уређаја за одржавање сталне температуре, али са резервоарима за лед (тзв. машинске хладњаче).

Шпедитер се код обављања ових послова појављује не само као уговарач, већ и као извршилац долеђивања, а на основу налога комитента. Уколико се ради о роби која је под царинским надзором, долеђивању присуствује и царински радник.

127

3.6. Храњење и појење живих животиња

Уколико се живе животиње превозе на већим удаљеностима, односно ако транспорт траје дуже од 12 сати, неопходно је организовати успутно храњење и појење, а ако превоз траје дуже од 24 сата, храњење и појење се мора организовати након сваких 24 сата. Животиње се могу превозити свим превозним средствима, а у свим видовима транспорта прописани су посебни начини храњења и појења. У зависности од дужине трајања транспорта, прописано је која количина хране и воде мора бити обезбеђена по свакој животињи.

3.7. Контрола квалитета и квантитета робе

Контрола квалитета и квантитета робе у међународном робном промету има двојак карактер. Прво је јавноправна контрола, која је законска обавеза. Она се не обавља ни за рачун продавца ни за рачун купца. Овлашћени државни органи утврђују да ли роба одговара квалитету и здравственом стању које је прописано и, на основу налаза, издају одговарајући документ (сертификат), без кога није могуће обавити царињење робе, што практично значи дозволу извоза или увоза. Шпедитер је дужан да пријави робу ради инспекцијског прегледа у месту царињења, а комитент да плати трошкове прегледа и одговарајућих анализа узорака робе. Организација ових прегледа не спада у специјалне, већ у основне шпедитерске послове.

Друго је уговорна контрола квалитета и квантитета робе као слободна воља уговорних страна, односно обавеза продавца или купца из купопродајног уговора. Смисао ове контроле јесте да се утврди да ли роба по квалитету и количини одговара одредбама купопродајног уговора и спроводи се у месту испоруке. Да би то утврдили, уговорне стране ангажују неутралну контролну кућу, која је специјализована и регистрована за те послове, и која је дужна да обави све прописане радње контроле, како би утврдила квалитет и количину робе и издала одговарајући документ о резултатима контроле. На основу тог документа стичу се услови за плаћање, односно наплату робе.

Контролна кућа назива се неутралном због тога што је њена законска обавеза да контролу обавља стручно и непристрасно, а на њен налаз не може утицати чињеница да ли контролу плаћа продавац или купац. У свету постоје бројне контролне куће, а код нас је најпознатија „Југоинспект” Београд.

По питању уговорне контроле квалитета и квантитета робе, шпедитер се може појавити у двострукој улози: као извршилац и као уговарач контроле. Као извршилац контроле, шпедитер мора бити уписан у регистар за обављање такве делатности, односно мора испуњавати услове као и било која специјализована контролна кућа. Шпедитер се као уговарач контроле појављује када закључује уговор о контроли са неутралном контролном кућом у своје име, али за рачун комитента, при чему одговара за њихов избор, али не и за њихов рад.

Контрола квалитета и квантитета веома често се погрешно поистовећује са квантитативним и квалитативним преузимањем робе. Преузимање робе (пријем испоруке) поступак је пријема или примопредаје робе између продавца и купца у уговореном месту испоруке. Контрола квалитета и количине робе не значи примопредају робе. Након обављене уговорне контроле робе, овлашћени представник купца даје изјаву да роба одговара уговореном квалитету и да је испоручена у уговореној количини. На тај начин је извршена

128

испорука, односно пренос власништва на роби са продавца на купца, после чега купац нема право стављања приговора на квалитет и количину робе. 3.8. Издавање FIАТА докумената

FIAТА је међународна унија националних шпедитерских удружења, односно међународна шпедитерска асоцијација која има задатак да унапређује шпедитерску делатност у међународним размерама. Она заступа интересе шпедитера у међународним економским и правним организацијама по питањима из делокруга шпедитерских послова. Посебну активност FIАТА је испољила у креирању једнообразних шпедитерских докумената који су прихваћени у међународном робном промету. FIАТА документи могу заменити транспортни документ или, ако није уговорен или није уобичајено да се издаје, имају улогу доказа о испоруци робе. Они се све чешће траже као документи за наплату робе по документарном акредитиву. Такође је уобичајено да се у поступку царињења робе FIАТА документ прихвата као транспортни документ.

У главне FIАТА (шпедитерске) документе спадају : • шпедитерска потврда пријема (FCR – Forwarders Certificate of Receipt), • шпедитерска транспортна потврда (FCT – Forwarders Certificate of Transport), • преносива шпедитерска теретница за мултимодални транспорт (FBL – Negotiable

FIATA Multimodal Transport Bill og Lading) и • шпедитерска складишна потврда (FWR – FIATA Warehouse Receipt). Шпедитерске документе могу издавати само они међународни шпедитери који су

чланови светске шпедитерске асоцијације FIАТА. Издавање ових докумената подразумева одређен степен одговорности шпедитера, која је изван његових одговорности за извршење основних послова из уговора о шпедицији. Због тога се издавање ових докумената посебно уговара и плаћа као специјална шпедитерска услуга. 3.9. Издавање гарантних писама

Гарантно писмо је документ који садржи обавезу гаранта и услове под којима се гаранција пружа. Шпедитери послују с гарантним писмима нарочито у организацији поморског транспорта, при чему се најчешће издају две врсте гарантних писама - за искуп робе са брода и за издавање чистог коносмана.

Гарантно писмо за искуп робе је гаранција шпедитера бродском превознику или његовом агенту у луци искрцаја да могу дозволити искрцај робе без презентације оригиналног коносмана (теретнице). Шпедитер гарантује бродару да преузима све последице које би могле настати због преузимања робе без презентације коносмана. То значи да је бродара ослободио било какве обавезе у вези са испоруком робе. Шпедитер у том случају не сме робу испоручити пре него дође у посед оригинала коносмана.

Гарантно писмо за издавање чистог коносмана је гаранција шпедитера бродару или његовом агенту у луци укрцаја да ће сносити све штете које би бродар био дужан да надокнади примаоцу робе, уколико је издао чист коносман. Ово је случај када бродар унесе у потврду утовара примедбе у погледу тежине, броја комада, спољног изгледа или квалитета паковања робе, из чега следи издавање коносмана у коме постоји примедба, што значи да је тај документ нечист.

129

Уколико је плаћање робе уговорено путем документарног акредитива, овакав документ не омогућује продавцу наплату робе. Шпедитер неће издати гарантно писмо у случајевима када је очигледно да је примедба бродара основана, а тиче се количине и квалитета робе, већ ће обавестити комитента и тражити налог да се недостаци на роби отклоне или оштећена роба замени новом. Најчешће се гарантна писма издају када је примедба бродара спорна или није прецизно формулисана и ваљано образложена. 3.10. Заступање комитента

Шпедитер може заступати комитента само по његовом изричитом налогу или овлашћењу и према трећим лицима наступати у његово име и за његов рачун. У пословима организације транспорта то може бити у два случаја: у регресном поступку према трећим лицима и у случају генералне хаварије.

Заступање комитента у регресном поступку према трећим лицима значи обавезу шпедитера да поднесе одштетни захтев и води спор против једног или више учесника у транспорту који је изазвао штету. Регрес је право комитента да захтева надокнаду штете до које је дошло на роби током транспорта. Трећа лица су учесници у транспорту са којима је шпедитер закључио комисиони уговор (превозници, складиштари, транспортни терминали и др.).

Заступање комитента у случају заједничке хаварије у вези је са уговором о осигурању робе у поморском транспорту. Заједничка (генерална) хаварија је ванредна штета, губитак или трошак који задеси поморску имовину (брод, робу и возарину) до које је дошло свесним, намерним деловањем заповедника брода ради спасавања свих имовинских вредности од опасности која им заједнички прети (избацивање робе у море, штете при гашењу пожара на броду, намерно насукање брода да не би потонуо и сл.).

Последице ове хаварије сносе сви учесници у поморском подухвату, сразмерно вредности којом су учествовали у том подухвату. Обрачун штете којим се утврђује појединачна штета сваког учесника, ликвидација штете којом се утврђује коначна деобна основа и наплата штете, фазе су у којима шпедитер може заступати комитента. 3.11. Кредитирање комитента

Кредитирање комитента је специјални шпедитерски посао којим шпедитер финансира трошкове или део трошкова комитента у вези са транспортом или царињењем робе. Ту се пре свега мисли на трошкове превоза, претовара, инспекцијских прегледа и анализа робе, као и на царинске дажбине које шпедитер плаћа за комитента у уговореним роковима, које ће од комитента наплатити накнадно. Кредитна функција је важна шпедитерска функција и представља једну од главних конкурентских предности шпедитера.

3.12. Саобраћајно-агенцијски послови

Саобраћајно-агенцијски послови су послови заступања и посредовања у превозу робе, као и уобичајени послови који су у вези са тим. Заступање обухвата послове прихвата превозног средства и заступање превозника пред државним органима и другим правним лицима. То је најчешћи случај у поморском и речном транспорту.

130

Послови посредовања обухватају и довођење у везу превозника и корисника превоза ради закључења уговора о превозу. У овом случају превозник и корисник превоза закључују уговор директно, док је шпедитер само посредовао, не преузимајући никакве обавезе из тако закљученог уговора. Уколико шпедитер обавља ове послове, мора бити уписан у регистар и тада не наступа као комисионар већ као агент, односно у туђе име и за туђ рачун. 3.13. Сајамски послови

Шпедитерски сајамски послови имају специфичан карактер и разликују се од стандардних шпедитерских послова организације транспорта. Страни излагачи на сајмовима у нашој земљи потенцијални су шпедитерови комитенти када се ради о сајамским пословима у земљи. Ови послови обухватају: прихват сајамских експоната, организацију привременог увозног царињења, смештај експоната у изложбени простор, паковање и отпрему експоната по завршетку сајма, раздужење привременог увоза експоната, организацију увозног царињења продатих експоната и сл.

Шпедитери могу пружати услуге и нашим излагачима на сајмовима у иностранству. Шпедитер у земљи пружа следеће услуге: паковање сајамских експоната за транспорт, организација привременог извозног царињења експоната, организацију транспорта до места одржавања сајма у иностранству и др. Преко свог кореспондента у земљи одржавања сајма може организовати пријем и смештај експоната на сајму, као и њихов повраћај са сајма, тако да наш излагач у иностранству има јединствену услугу и растерећење свих брига у вези са транспортом експоната у оба правца. 3.14. Консигнациони послови

Консигнациони послови шпедитера обухватају држање консигнационог складишта, продају робе са консигнационог складишта, пружање услуга приликом пријема и отпреме робе, као и организацију царињења консигнационе робе. Консигнација (лат. consignatio) јесте облик пословног односа у коме власник робе шаље робу свом заступнику у другој земљи, који ову робу продаје у његово име и за његов рачун.

Консигнационо складиште отвара домаће правно лице регистровано за заступање иностраних фирми, у које се смешта роба страног власника. Та роба је, до коначне продаје или враћања у иностранство, под царинским надзором. Када се део робе прода домаћем купцу, шпедитер организује увозно царињење и за ту количину, односно вредност, раздужује привремени увоз. Уколико се део робе враћа у иностранство, онда се привремени увоз раздужује извозним царињењем. 3.15. Лизинг послови.

Под шпедитерским лизинг пословима (енгл. Leasing - изнајмљивање) подразумевају се послови закупа превозних средстава или контејнера ради организовања транспорта одређене робе. При томе закупљено превозно средство или контејнер не прелази у власништво шпедитера, већ га овај користи на одређено време или за одређени транспорт, након чега га враћа власнику. Од превозних средстава најчешћи је лизинг вагонских цистерни за превоз хемикалија и течних терета, као и специјалних вагона или камиона за

131

превоз тешких и вангабаритних терета. Данас у свету постоји много компанија које се искључиво баве давањем у закуп превозних средстава или контејнера.

Шпедитер се у пословима лизинга може јавити у двострукој улози. Прва је улога закупца, а друга је улога посредника у закључењу уговора о закупу. Улога закупца може бити такође двојака: шпедитер као закупац у своје име и за свој рачун (самосталан уговор) и шпедитер као закупац у своје име, али за рачун комитента (комисиони уговор).

132

ДЕО III

ТРАНСПОРТНО ОСИГУРАЊЕ

133

Глава I

ТРАНСПОРТНО ОСИГУРАЊЕ

1. Појам, елементи, субјекти, документи и врсте осигурања. 1.1. Појам осигурања. 1.2. Елементи осигурања. 1.2.1. Ризици. 1.2.2. Премија осигурања. 1.2.3. Накнада из осигурања. 1.3. Субјекти осигурања. 1.4. Документи осигурања. 1.4.1. Полиса осигурања. 1.4.2. Лист покрића. 1.4.3. Сертификат осигурања. 1.4.4. Потврда о склопљеном осигурању. 1.5. Врсте осигурања. 2. Осигурање робе у међународном транспорту. 2.1. Појам транспортног осигурања. 2.2. Значај карго осигурања. 2.3. Начела транспортног осигурања. 2.4. Развој транспортног осигурања и значај Лојда. 2.5. Врсте карго осигурања. 2.6. Ризици у међународном карго осигурању. 2.6.1. Основни ризици. 2.6.2. Допунски ризици. 2.6.3. Осигурање против свих ризика. 2.6.4. Ризици који нису ванредни спољни догађаји. 2.6.5. Ризици штете из било ког разлога. 2.6.6. Ратни и политички ризици. 2.7. Штете у карго осигурању. 2.8. Уговор о осигурању робе у међународном транспорту. 2.8.1. Закључење уговора о осигурању робе у међународном транспорту. 2.8.2. Дужности уговарача осигурања и осигураника. 2.8.3. Дужности осигураника код наступа осигураног случаја. 2.8.4. Накнада штете као дужност осигуравача. 2.9. Франшиза. 3. Реосигурање. 3.1. Појам реосигурања. 3.2. Уговор о реосигурању. 3.3. Врсте уговора о реосигурању. 3.4. Основни типови уговора о реосигурању. 4. Осигуравајуће организације код нас и у свету. 4.1. Осигуравајуће организације у Србији. 4.2. Осигуравајуће организације у свету. 1. ПОЈАМ, ЕЛЕМЕНТИ, СУБЈЕКТИ, ДОКУМЕНТИ И ВРСТЕ ОСИГУРАЊА

1.1. Појам осигурања

Осигурање је заштита од штетних последица насталих услед ванредних догађаја којима су изложени имовина, живот и телесно здравље људи.

Осигурање је економска категорија, односно институција која надокнађује штете настале услед рушилачког дејства природних сила или несрећних случајева. Суштина осигурања као економске категорије састоји се у удруживању свих који су изложени истим или сличним опасностима ( тзв. ризичне заједнице), са циљем да заједнички поднесу штету која је задесила само неке од њих. На тај начин сваки члан ризичне заједнице, уместо целе штете која би погодила само њега, сноси само мали део сваке штете која погађа било којег члана те заједнице.

На пример, 100 власника аутомобила који плаћају осигурање чине једну ризичну заједницу да би се заштитили од штетних последица саобраћајних удеса. Тако се формира сума осигурања из које се надокнађује штета само онима који претрпе последице саобраћајног удеса. Претпоставимо да у току једне године само један аутомобил претрпи штету од саобраћајног удеса, а осталих 99 не претрпе никакву штету. Сваки осигураник би на тај начин учествовао у надокнади штете само са 1%. С друге стране, оштећени власник плаћа такође 1% штете, уместо да плати целу штету, што би за њега био велики издатак.

134

Осигурање је не само економска, већ и правна категорија. Најчешће се спроводи закључењем уговора о осигурању, којим се регулишу права, дужности и односи између осигуравача и осигураника. Поред тога, односи у овој области регулисани су пословним обичајима, узансама осигурања и законским прописима.

1.2. Елементи осигурања

Садржај осигурања одређују елементи, који могу бити општи, специфични и елементи технике осигурања. Најзначајнији елементи, као предуслов, економска основа и сврха осигурања, су:

• ризици • премија осигурања • накнада из осигурања

1.2.1. Ризици

Под ризицима се подразумевају ванредни догађаји услед чијег остварења може доћи до економски штетних последица.

То су будући неизвесни догађаји који могу имати непожељне последице, без обзира како су настали или чиме су изазвани. Реч „ризик” (итал. risicо, енгл. risk) означава неку опасност, губитак, могућност неуспеха, одважан подухват и сл. Сви ризици не могу бити предмет осигурања.

Да би један ризик био предмет осигурања, мора да задовољава следеће услове: • могућност настанка одређене ванредне опасности (напр. избијање пожара, судар возила, потонуће брода, смрт човека). То значи да предмет осигурања могу бити само догађаји који се могу десити и чије је наступање уопште могуће;

• економску штетност догађаја, тј. материјалну процењивост последица настанка догађаја и одредивост у новчаном износу било на основу процене штете било на основу уговорене вредности предмета осигурања;

• неизвесност догађаја, што значи да се унапред не може знати да ли ће се одређени осигурани догађај уопште десити, али се зна да таква могућност постоји;

• будући догађај, значи да је уговор о осигурању неважећи ако је у тренутку његовог закључења осигурани догађај настао, односно био у наступању или је било извесно да ће наступити;

• независност од воље осигураника, значи да штетни догађаји изазвани преваром, намером или непажњом осигураника, не могу бити предмет осигурања;

• просторну и временску дисперзију, што значи да догађај не може да погађа све на једном одређеном простору нити све у исто време. У том случају осигурање не би могло функционисати јер би обавезе накнаде штета премашиле уплаћене износе премија осигурања;

• доступност статистичкој евиденцији, значи да се догађај мора понављати и не сме бити изолован, јер у противном не постоји економска потреба за заштитом од штетног догађаја нити могућност за одређивање висине премије. Статистика је наука која проучава, класификује и анализира масовне појаве. Када један догађај постане предмет статистике, онда он може бити узет у осигурање. С друге стране, на основу вероватноће догађања осигураног случаја одређује се висина премије осигурања;

135

• допуштеност по закону, значи да ће осигурање надокнадити штете само за оне догађаје који су прописани законским актима.

1.2.2. Премија осигурања

Премија осигурања је износ који осигураник плаћа осигуравачу за осигуране ризике. То је цена за пружено осигурање или цена за осигуране ризике.

Термин премија потиче од латинске речи ргаеmium, што значи награду, главни добитак, стимулацију. Премија осигурања је награда коју осигураник даје осигуравачу у замену за обећану накнаду штете као последице осигураног случаја.

Премија осигурања утврђује се пре почетка осигурања и плаћа се унапред. Висина премије утврђује се на основу степена вероватноће остварења ризика н вероватних одступања од тога степена. Степен вероватноће остварења ризика је однос између броја остварених ризика и укупно могућих ризика у истом временском периоду. На пример, ако у току једне године од 100 осигураних аутомобила обично 10 претрпи мања или већа оштећења као последице саобраћајних незгода, онда је степен вероватноће да ће један аутомобил бити оштећен у току године 10%. Вероватна одступања од степена вероватноће је закономерност позната као закон великих бројева. Ако је степен вероватноће оштећења аутомобила 10%, онда је могуће да у току једне године буде оштећено 8%, а у току друге 12%, што значи да је вероватно одступање +/- 2%. Тако утврђени степен вероватноће и вероватна одступања служе као основа за одређивање премије осигурања.

Структура премије осигурања може се изразити формулом

П = Цк + Цу + Р,

при чему је П - премија, Цк - цена коштања осигурања, односно цена ризика, Цу - цена услуге осигурања и Р - резерве сигурности.

Цена коштања осигурања или цена ризика назива се нето премија и служи за испуњење обавеза из уговора о осигурању, односно за изравнање или компензацију ризика. Из наплаћених нето премија формира се фонд осигурања, из којег се плаћају накнаде осигураницима који су претрпели штету. Нето премија има још неколико назива у теорији и пракси осигурања: техничка премија јер служи за техничко изравнавање ризика, чиста или теоријска зато што теоријски одговара величини ризика, ризико премија због тога што служи за покриће ризика остварених у осигурању, а функционална због тога што је функција ризика и зависи од околности, услова и фактора који утичу на утврђивање величине ризика.

Цена услуге осигурања је онај део премије осигурања који служи за покриће трошкова пословања, неопходне инвестиције и плате запослених у осигуравајућим друштвима.

Резерве сигурности се формирају из вишкова нето (техничке) премије када се исплате све накнаде штета у току једне године, односно када су приходи од нето премије већи од расхода. Тако формиране резерве сигурности користе се за покриће ванредних штета које се могу догодити у току године, а које се не могу покрити од наплаћених нето премија у току исте године. Ове резерве су веома важне за нормално функционисање осигурања у случајевима када су настале штете веће од предвиђених просечних штета.

136

Цена коштања осигурања (нето премија), цена услуге и резерве сигурности чине бруто или укупну премију осигурања. То је укупан износ који осигураник плаћа за склопљено осигурање. Она се још назива тарифна или комерцијална премија.

1.2.3. Накнада из осигурања

Накнада из осигурања је стварни циљ осигурања, односно испуњење основног задатка осигуравача када се догоде економски штетни догађаји. Она се огледа у накнади материјалне штете за претрпљени губитак, оштећење или уништење услед настанка осигураног догађаја на осигураном предмету или имовини, односно имовинском интересу осигураника. Код животног осигурања, накнада из осигурања плаћа се у износу претходно уговорене суме осигурања. Обавеза плаћања одштете настаје када се деси осигурани случај, а осигураник пружи веродостојне доказе о настанку и последицама тога случаја. Обавеза осигуравача да плати одштету утврђује се поступком који се зове ликвидација штете. Ликвидација штете може се извршити на два начина:

• исплатом одштете или осигуране суме осигуранику или трећем лицу које има осигуравајући интерес на предмету осигурања и

• успостављањем стања на осигураном предмету пре настанка штете, тј. поправком (репарацијом) или заменом (реституцијом) оштећеног предмета.

1.3. Субјекти осигурања.

Субјекти осигурања су физичка или правна лица која, директно или индиректно, показују интерес за пружање или коришћење осигурања. Главни субјекти осигурања су: осигуравачи, осигураници, уговарачи осигурања и посредници у осигурању.

Осигуравачи су субјекти који пружају услуге осигурања против одређених ризика уз наплату премије осигурања која одговара величини ризика. Они преузимају на себе ризике којима је изложен предмет осигурања и обавезују се да ће исплатити накнаду за штете које могу настати услед остварења осигураних ризика. Овим пословима могу се бавити правна лица која испуњавају строго прописане услове пословања или су овлашћена да се баве пословима осигурања.

Осигураник је лице које, по основу уговора о осигурању, има или може имати осигуравајући интерес на осигураном предмету, тј. интерес да осигурани предмет не пропадне или не буде оштећен за време трајања осигурања. У случају настанка осигураног случаја, осигураник има право да од осигуравача захтева накнаду штете.

Уговарач осигурања је лице које са осигуравачем склапа уговор о осигурању у своје име, али за рачун осигураника. Уговарач осигурања је дужан да осигуравачу саопшти све чињенице везане за оцену ризика и да плати премију осигурања, али није дужан да каже ко је осигураник. Уколико се осигурани случај догоди и уговарач осигурања поднесе захтев за накнаду штете, том приликом се морају пружити докази о томе ко има интерес на осигураном предмету, односно ко је осигураник.

Посредници осигурања су лица која закључују уговоре о осигурању у име и за рачун осигураника. Посредовањем се обично баве специјализоване фирме које морају имати овлашћење осигураника и испуњавати одређене услове за бављење тим пословима.

137

1.4. Документи осигурања.

Најзначајнији документи осигурања су: полиса осигурања, лист покрића, сертификат осигурања и потврда о склопљеном осигурању. Заједничка карактеристика ових докумената јесте да служе као доказ о закљученом уговору о осигурању, било да се ради о прихватању документа као понуде осигурања, било да се ради о акту његовог потписивања.

1.4.1.Полиса осигурања

Полиса осигурања је документ који се издаје у одређеној форми приликом склапања осигурања, а садржи све битне елементе осигурања. То је документ о склопљеном уговору о осигурању. Полиса служи и као документ којим њен ималац доказује својство осигураника. Уговор о осигурању је склопљен када уговарач и осигуравач потпишу полису осигурања. Она представља документ о дугу, односно обавези осигуравача да надокнади штету уколико до осигураног случаја дође.

Основни елементи полисе осигурања су: • уговорне стране (осигуравач и уговарач осигурања), • предмет осигурања, • ризици обухваћени осигурањем, • трајање осигурања, • свота осигурања, • премија осигурања • датум издавања и • потписи уговорних страна. Полиса осигурања није хартија од вредности, али је инструмент преноса права из

осигурања. Ималац полисе нема право на накнаду штете зато што је у поседу полисе, већ зато што је осигураник и што је претрпео штету услед наступа осигураног случаја. Приликом продаје осигураног предмета трећем лицу, осигураник може уступити своја права из осигурања индосаментом, цесијом или предајом. Полиса може гласити на име, на доносиоца или по наредби. 1.4.2. Лист покрића

Лист покрића је потврда о склопљеном уговору о осигурању која се издаје када нису познати сви битни елементи за закључење уговора. Он има привремени карактер и важи до издавања полисе. Његов значај је у томе што осигураник добија заштиту из осигурања одмах, а осигуравач стиче право на наплату премије осигурања. Издавањем полисе осигурања престаје његова важност.

1.4.3. Сертификат осигурања

Сертификат осигурања је скраћени облик полисе осигурања, који садржи само основне податке о условима по којима се врши осигурање. Иако не садржи све услове осигурања као полиса, овај документ се у пракси користи и прихвата као сама полиса. Код нас до сада није био обичај да се издају сертификати осигурања.

138

Сертификат се најчешће издаје на основу важећег уговора о осигурању, када осигуравач из техничких разлога није у стању да одмах изда полису осигурања или је уговарачу осигурања хитно потребан доказ о склопљеном осигурању.

1.4.4. Потврда о склопљеном осигурању

Потврда о склопљеном осигурању је документ којим се потврђује да је уговор о осигурању закључен. Она нема форму нити функцију полисе, али је у потпуности замењује као доказни документ о склопљеном осигурању јер у скраћеном облику садржи све елементе уговора о осигурању. Издаје се у оним случајевима када испостављање полисе није неопходно.

Пракса закључивања уговора о осигурању без испостављања полисе показала се врло корисном јер скраћује време око закључења осигурања и захтева мање података, што није случај код испостављања полисе осигурања. 1.5. Врсте осигурања

Осигурање се може класификовати према бројним критеријумима. Најважнији критеријуми су:

• предмет осигурања, • покриће ризика, • подручје делатности и • обавезност. Према предмету осигурања, разликују се: 1. имовинско осигурање

• осигурање имовине у ужем смислу, • транспортно осигурање, • кредитно осигурање;

2. осигурање лица • осигурање живота, • осигурање лица од несрећног случаја.

Према покрићу ризика, разликујемо: • узајамно осигурање и • премијско осигурање.

Према подручју делатности, осигурање се може поделити на: • осигурање индустрије и занатства, • осигурање пољопривреде, • осигурање домаћинства, • транспортно осигурање, • осигурање моторних возила, • осигурање кредита и • осигурање лица.

Према обавезности осигурања, постоје: • добровољно осигурање и • обавезно (законом прописано) осигурање.

139

2. ОСИГУРАЊЕ РОБЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ТРАНСПОРТУ

2.1. Појам транспортног осигурања.

Транспортно осигурање је посебна област осигурања коју чине осигурање превозних средстава, осигурање робе у превозу, осигурање одговорности возара и осигурање других интереса који се појављују у транспорту.

Осигурање превозних средстава, тзв. каско осигурање, посебна је област транспортног осигурања и покрива ризике којима је изложено превозно средство, али не и роба која се превози. Осигурање аутомобила и шинских возила не сматра се транспортним осигурањем, већ оно спада у имовинска осигурања.

Осигурање возара од одговорности део је транспортног осигурања којим превозници осигуравају своју одговорност за штету на роби коју су примили на превоз, као и за закашњења у превозу и предаји робе примаоцу. Ово осигурање покрива одговорност возара само према законским прописима, односно међународним конвенцијама. Осигурањем одговорности возара није покривен интерес корисника превоза, већ само интерес превозника. Интерес корисника превоза потпуно може бити осигуран путем посебног осигурања робе у превозу.

Осигурање робе у транспорту, тзв. карго осигурање, јесте грана транспортног осигурања, а бави се осигурањем робе у превозу. Ствари или живе животиње које се превозе са једног места на друго (од места производње до складишта у месту продаје или потрошње) било којим транспортним средством јесу роба, карго или терет у превозу. Превоз робе унутар погона, фабрике, складишта и сл. није предмет транспортног осигурања. За робу, односно терет, и код нас је уобичајен назив карго (шп. сагgо - бродски товар, терет). 2.2. Значај карго осигурања

Основни циљ осигурања робе у транспорту јесте заштита имовинског интереса осигураника или корисника осигурања на роби путем накнаде евентуалне штете услед настанка економски штетног догађаја у току транспорта. Пружање сигурности свим учесницима у међународној трговини од непроцењивог је значаја за њено нормално одвијање и један од услова њеног опстанка.

Значај карго осигурања лежи и у томе што омогућава трговцима да сачине тачне калкулације сваког посла јер су им, поред цена робе, транспортних и других трошкова, познате и цене ризика којима је роба изложена за време транспорта. На тај начин трговац зна да, поред сигурности да ће му бити надокнађена евентуална штета, има и сигурност да неће бити изложен непредвиђеним трошковима, чиме би рентабилност његовог посла била доведена у питање.

Захваљујући томе карго осигурање постало је инструмент спољне трговине, а полиса осигурања робе у транспорту документ без кога се данас не може ни замислити купопродаја путем документарног акредитива. Данас је неосигурана роба у међународном транспорту веома ретка појава.

Слично као и остала осигурања, и карго осигурање има значајну акумулаторску функцију. Од плаћених премија осигурања формирају се значајни фондови осигурања који, поред тога што служе за накнаду штета, служе и за кредитирање привреде, било директно или преко банкарских механизама.

140

2.3. Начела транспортног осигурања.

Нормално функционисање транспортног осигурања данас се не може замислити без примене основних начела (начело - основно правило, принцип, правило које није потребно доказивати). То су начело обештећења и начело максимално добре вере.

Начело обештећења подразумева пружање гаранције осигураницима да ће, у случају остварења осигураног случаја, добити накнаду за евентуалне штете које су услед тога претрпели. Да би се ово начело примењивало у пракси, морају се испунити следећи услови:

• осигураници могу бити само лица која имају или могу имати оправдани материјални интерес на роби, тј. интерес да не наступи осигурани случај;

• накнаду за насталу штету могу тражити само лица која су стварно и претрпела штету, односно имала интерес на роби у моменту настанка штете или су стекла такав интерес у току трајања осигурања;

• предмет осигурања може бити само она роба која има одређену вредност која се може проценити у новцу;

• осигураници могу добити накнаду до износа штете коју су претрпели јер се по овом основу не може остваривати зарада;

• ако је иста роба осигурана код два или више осигуравача против истих ризика, а за рачун истог осигураника (тзв. двоструко осигурање), накнада се може тражити од једног или другог осигуравача само до износа стварне штете. То значи да се претрпљена штета може накнадити само једном, без обзира на број осигуравача.

Начело максимално добре вере (лат. bona fides - добра вера, добра намера; uberrima fides - максимално добра вера или намера) подразумева дужност савесног и поштеног поступања приликом закључења уговора о осигурању, као и остваривању права и извршења обавеза из њега. Ово начело посебно долази до изражаја у дужностима уговарача осигурања или осигураника да пријаве све околности које су од значаја за оцену тежине ризика којима роба може бити изложена у току транспорта. Такође су дужни да дају осигуравачима тачне податке у вези са врстом робе, начином паковања, превозним средством, релацијом, вредношћу робе и сл. Ово начело је предвиђено енглеским Законом о поморском осигурању, који каже да једна уговорна страна може поништити уговор ако се друга страна не придржава овога начела. Енглеско право је један од најзначајних извора права за транспортно осигурање јер се у тој земљи најпре развило. Наш закон о облигационим односима такође предвиђа примену овог начела. 2.4. Развој транспортног осигурања и значај Лојда

Транспортно осигурање је најстарији облик осигурања, из кога су се развиле остале гране осигурања. Његови појавни облици датирају из античког доба и везани су за поморско осигурање. Осигурање се састојало у самопомоћи од економских штета, физичког обезбеђења и других примитивних облика поделе ризика. Трговци су се удруживали да би заједнички путовали ради физичког обезбеђења каравана, чиме су настале прве ризичне заједнице. Кинески трговци су пре више од 3.000 година приликом преласка преко великих река делили робу у више чамаца, рачунајући да штета неће наступити у сваком чамцу.

141

Развојем трговине на копну и мору, нарочито после открића Америке, развијало се и транспортно осигурање, које временом постаје самосталан институт. Појављују се богати трговци и банкари који закључују осигурање са већим бројем осигураника, уз мању вероватноћу да ће до штета долазити код сваког путовања, чиме је омогућено формирање ширих ризичних заједница и значајних фондова осигурања.

Лојд је име које се данас помиње као синоним за осигурање, при чему се погрешно мисли на велику осигуравајућу компанију. Име потиче од Едуарда Лојда, који је био власник једне кафане у Лондону у другој половини XVII века. Његова кафана је била стециште трговаца, бродовласника и осигуравача који су имали интереса у поморској трговини. Ту су се свакодневно могле добити информације из свих крајева света. Сналажљиви кафеџија је издавао чак и новине које су садржале вести из поморства и осигурања. Трговци и бродари у намери да осигурају робу или брод свраћали су у кафану, где су сретали осигураваче и склапали уговоре. Тако је Лојдова кафана постала централно тржиште за поморска осигурања.

Зачеци модерног система транспортног осигурања везани су управо за Лојд. Енглеска се развила у прву трговачку и поморску силу света па се тржиште поморства и осигурања сели у њу. Захваљујући томе Лојд је постао најмоћнија асоцијација осигуравача и главно тржиште поморског осигурања, која функционише на специфичан начин. Он није осигуравајуће друштво него скуп појединачних осигуравача који закључују послове осигурања у своје име и за свој рачун.

Данас Лојд има око 34.000 чланова удружених у преко 450 синдиката. Чланом Лојда може постати осигуравач који испуни прописане услове, буде предложен од неког од постојећих чланова и уплати депозит који износи 12.500 фунти. Сваки Лојдов члан - осигуравач сноси обавезу за свој део покрића. Уколико није у стању да накнади целу штету насталу остваривањем ризика покривеног његовим осигурањем, Лојд ће измирити обавезе из депозита свог члана. Уколико ни то није довољно, користе се депозити осталих чланова његовог синдиката, јер је синдикат гарант за сваког свог члана.

Сваки синдикат именује по једног професионалног осигуравача (leader underwriter - главни осигуравач), који ради у име синдиката и за његове чланове преузима ризике. Главно тржиште осигурања налази се у Лојдовој Дворани осигурања у Лондону.

Техника закључења осигурања у Лојдовом систему састоји се у следећем: чланови Лојда, осигуравачи, не преговарају са потенцијалним осигураницима већ са акредитованим брокерима, професионалним посредницима. Брокери на документу који се зове слип (писмена понуда за осигурање или захтев за склапање осигурања) уписују услове под којима желе да закључе осигурање и иду у преговоре са главним осигуравачима.

По правилу, главни осигуравачи прихватају само неке од жељених ризика, па брокер преговара са више њих, све док не покрије све ризике. Када осигуравач прихвати неки од ризика, потписује се слип, а потом се подноси осталим осигуравачима који преузимају остале уделе у осигурању, све до потпуног покрића тражених ризика и осигураног износа. Када је слип комплетиран, брокер припрема полису коју односи у Лојдово одељење за потписивање полиса, где се врши упоређење испостављене полисе и слипа, након чега се полиса потписује у име свих синдиката, чиме је осигурање закључено.

Захваљујући великој концентрацији капитала, успешности у пословању, стручним кадровима и пословном угледу који ужива у свету, данас је немогуће замислити светско тржиште осигурања без Лојда.

142

2.5. Врсте карго осигурања

Осигурање робе у транспорту може се поделити према више критеријума. Најзначајнији су:

• карактер транспорта, • вид транспорта, • врста спољнотрговинског посла и • валута плаћања. Према карактеру транспорта, сва карго осигурања могу се поделити на:

• осигурање робе у домаћем транспорту и • осигурање робе у међународном транспорту.

Према виду транспорта, карго осигурање се дели на: • поморско, • речно, • копнено (осигурање робе у друмском и железнич. транспорту), • авио осигурање (осигурање робе у ваздушном транспорту), • комбиновано непоморско осигурање (ако се транспорт робе у било којој

фази обавља морем, онда се осигурање рачуна као карго осигурање у поморском транспорту) и

• осигурање робе у поштанском саобраћају.

Према врсти спољнотрговинског посла, карго осигурање може бити: • осигурање увозног карга, • осигурање извозног карга и • осигурање робе у транзиту.

Према валути плаћања, карго осигурање се дели на: • девизно и • динарско.

2.6. Ризици у међународном карго осигурању

Ризике у карго осигурању представљају неизвесни ванредни будући догађаји у току транспорта, који за последицу могу имати губитак, уништење или оштећење робе која се превози. Ризици којима је роба изложена зависе од природних својстава саме робе, релације на којој се превози, превозног средства које се користи за њен транспорт и климатских услова у подручјима кроз која пролази у току транспорта. Поред тога, има и субјективних фактора од којих зависи величина ризика, као што су: квалитет произведене робе, одговарајућа амбалажа, технологија утовара у превозно средство и сл.

Ризици који се покривају у међународном карго осигурању могу бити: • основни, • допунски, • ризици који нису ванредни спољни догађаји, • ризици штете „из било ког разлога” и • ратни и политички ризици.

143

2.6.1. Основни ризици

Под основним транспортним ризицима подразумевају се опасности губитка, оштећења или уништења робе током осигураног превоза, које су везане за сам транспорт, односно превозно средство. И поред извесних разлика у технологији превоза код појединих видова транспорта, основни ризици се могу свести на следеће опасности: сабраћајну незгоду, елементарне непогоде, пожар, експлозију и разбојништво.

Саобраћајна незгода подразумева судар превозних средстава, удар превозног средства у непокретан предмет, превртање или исклизнуће превозног средства, рушење мостова, тунела и других саобраћајних објеката, насукање или потонуће поморских или речних бродова, пад авиона и сл.

Елементарна незгода обухвата олује, снажне ветрове и таласе, провале облака, поплаве, снежне мећаве, ударе грома, земљотресе, одрон земље, клизање тла и сл.

Пожар је свака ватра која може настати услед спољашњег утицаја (удар грома, несрећни случај, непажња, експлозија или неки други узрок). Уколико до пожара дође услед самозапаљења робе, то није основни већ допунски ризик. Експлозија спада у основни ризик ако је изазвана спољашњим ванредним узроком. Разбојништво такође спада у основне ризике и подразумева одузимање робе или транспортног средства уз употребу силе или претњу.

Штете услед основних ризика не дешавају се често, али ако се десе могу бити веома знатне при чему роба може у потпуности да пропадне. Основни ризици се редовно осигуравају код сваког осигурања и садржани су у сваком уговору о осигурању. Да би се осигурао неки други ризик, претходно морају бити покривени основни ризици.

2.6.2. Допунски ризици

У савременим транспортним условима и достигнутом степену развоја трговине, осигураници нису у потпуности заштићени ако је њихова роба осигурана само од основних ризика. Роба је изложена и додатним ризицима, који се могу сматрати типичним транспортним ризицима. Они чине групу допунских ризика, који настају чешће од основних, али су штете по правилу мање. Ови ризици се могу систематизовати на следеће групе:

• крађа, делимична крађа и неиспорука, • манипулативни ризици, • ризици спољашњег утицаја и • баратерија. Крађа, делимична крађа и неиспорука су ризици који спадају у допунске ризике у

поморском осигурању, али у непоморском спадају у основне ризике. Крађа, делимична крађа и неиспорука осигуравају се заједно зато што се међусобно допуњују. Крађа је противправно одузимање пошиљке или целих јединица терета од стране трећег лица, а делимична крађа је одузимање дела пошиљке или дела јединице терета (колета, сандука, вреће и сл.). Неиспорука значи да превозник није предао примаоцу у месту одредишта пошиљку или цела колета које је примио на превоз, без обзира на узрок који је до тога довео. У случају настанка штете довољно је да осигураник докаже неиспоруку, не упуштајући се у то да ли је до ње дошло услед крађе или нечег другог, па се због тога крађа и неиспорука осигуравају заједно.

144

Манипулативни ризици обухватају ризике којима је роба изложена приликом утовара, истовара, претовара, слагања у превозно средство, ускладиштења, сортирања и сл. Заједнички назив за све те операције су манипулације робом, па су отуда и ови ризици добили име. Осигурањем робе против ових ризика покривене су штете од лома робе, лома и оштећења амбалаже, цурења и расипања робе, штете услед удара и додира са чврстим предметом и сл.

Манипулативне штете су врло честе, нарочито код роба које су осетљиве и које захтевају пажљиво руковање. Код неких роба ове штете представљају тежак ризик (стакло, керамички производи, цемент) уколико се не води рачуна о квалитету амбалаже. У пракси је правило да се штете настале услед неодговарајуће амбалаже не покривају осигурањем, без обзира што су покривени манипулативни ризици.

Ризици спољашњег утицаја су специфични и зависе од врсте робе, превозног средства, релације, годишњег доба и сл. У ову категорију ризика спадају: повећање влаге, утицај слатке воде, ризик мора, покиснуће, рђа, примање страног мириса, бродско знојење, цурење течног терета, угинуће животиња које се превозе и сл. (утицај слатке воде и ризик мора су штете настале услед додира робе са слатком и сланом водом, пада робе у воду, таласа, продора воде у превозно средство и сл.; рђа услед додира са водом или влагом, али не рђа у нормалним условима транспорта; бродско знојење је кондензовање водене паре у бродском складишту због разлике у температури). Карактеристика ове групе допунских ризика је у томе што су везани за својства робе и до штете може доћи услед једног ванредног спољашњег узрока. Ако таквог узрока нема, штета која је настала није покривена осигурањем допунских ризика.

Баратерија (енгл. barratry) је злонамерно или противзаконито поступање заповедника брода или посаде услед којег је нанета штета броду или роби. У те поступке спадају кријумчарење, због чега буду заплењени роба или брод, затим крађа или неовлашћена продаја робе која се превози, намерно потапање или уништење брода и сл. Међутим, поступак заповедника или посаде брода који је учињен са знањем или уз сагласност бродара или осигураника, не сматра се противзаконитим.

Допунски ризици се не могу осигурати независно од основних ризика већ само уз њих и само ако уговарач осигурања то изричито захтева. 2.6.3. Осигурање против свих ризика (ААR – Аgainst All Risks)

У пракси се веома често срећу услови осигурања по клаузули ААR, односно покриће против свих ризика, што не значи покривање свих ризика у правом смислу речи. Прво, када се говори о свим ризицима, под њима се подразумевају само сви транспортни ризици. Друго, када се каже да су покривени сви транспортни ризици, мисли се на основне и допунске ризике којима је роба изложена током превоза.

Захтевом за осигурањем против свих ризика уговарач осигурања тражи покриће против основних и допунских ризика, при чему му морају бити познати Општи услови осигурања групације осигуравајућих друштава или Услови осигурања поједине осигуравајуће компаније. У тим општим актима јасно су наведени основни и допунски ризици који су обухваћени осигурањем против свих ризика. Ово треба знати због тога што постоје извесне разлике у категоризацији допунских ризика јер, када поједини ризик није наведен у Општим условима осигурања, он није покривен иако је роба осигурана против свих ризика.

145

2.6.4. Ризици који нису ванредни спољни догађаји

Ова категорија ризика је специфична због тога што узрокују штете које настају без утицаја било којег неочекиваног, ванредног спољног догађаја. Узрок штета на роби лежи у манама и природним својствима саме робе. Мане робе су настале у њеној производњи или после производње (поправка, преправка, неодговарајуће паковање), али у сваком случају пре почетка осигурања. Природна својства робе изазивају штете у транспорту независно од ванредних спољашњих узрока. То су: нормални кало, растур, испаравање, кварљивост, самозапаљивост, експлозија која није изазвана споља, рђа услед нормалне влаге у атмосфери, нормални лом лаколомљиве робе, угинуће стоке итд.

Ови ризици не представљају ванредне спољашње догађаје и, према томе, нису ризици у правом смислу речи, али се редовно догађају, што значи да угрожавају имовински интерес осигураника. Због тога се у новије време покривају осигурањем, али по посебним условима. Премијске стопе су високе јер је тешко оценити висину ризика. Да би се осигурао један или више ових ризика, услов је да се претходно закључи осигурање ААR (против свих ризика). На пример, свеже месо спада у лако кварљиву робу и постоји ризик од кварљивости, поготово у топлијем делу године. Осигурање треба, у том случају, уговорити са покрићем: ААR + кварљивост. 2.6.5. Ризици штете из било ког разлога

Најшире покриће које се у осигурање робе може пружити су накнаде за штете које настану из било ког разлога. Ово покриће се у пракси често назива проширено Аll risks осигурање или осигурање изнад покрића ААR, јер се ови ризици могу осигурати само као допуна на ширину покрића ААR. У ове ризике спадају: одбијање пошиљке, бомбажа, загревање и/или знојење, мањак, оштећење етикета, расипање, стврдњавање, лом унутрашњих елемената електронских цеви или сијалица и др.

Одбијање пошиљке из било ког разлога покрива продавца ако инокупац одбије да прими пошиљку иако роба одговара купопродајном уговору. Разлози одбијања могу бити ограничење или забрана увоза, који су ступили на снагу током транспорта робе. Овим осигурањем су покривени трошкови дораде, препакивања, превоза на друго тржиште итд. Бомбажа (фр. Bombage - испупченост покварене конзерве) је ризик кварљивости прехрамбене робе у лименкама. Загревање и/или знојење је ризик у транспорту сирове сољене коже. Мањак из било ког разлога је веома често покривени ризик у карго осигурању, јер осигураник није дужан да доказује узрок због кога је настао мањак као услов да би му штета била надокнађена, већ је довољно да пружи доказе да је до њега дошло. 2.6.6. Ратни и политички ризици

Под ратним и политичким ризицима подразумевају се ризици од ратних дејстава, ризици грађанских немира и ризици штрајка. У ратне ризике спадају: дејства мина, торпеда, ратних оруђа и сваки акт који се може подвести под ратни. Изузетак је дејство нуклеарног оружја, које се искључује из осигурања због катастрофалних последица које употреба таквог оружја може да има. Ризици побуна и грађанских немира обухватају штете услед аката војних или политичких власти као што су заплена брода и робе, разне наредбе, забране испловљења брода, задржавање брода и други поступци који могу

146

изазвати оштећење или губитак робе. Ризици штрајка обухватају оштећења која могу настати услед дејства штрајкача или радника отпуштених са посла. Комерцијалне штете настале услед штрајка (напр. задржавање брода због немогућности истовара) нису покривени ризиком штрајка.

Од ратних и политичких ризика осигурава се роба у поморском, ваздушном и поштанском транспорту и то само док је у превозном средству. Роба у копненим превозним средствима обично се не осигурава против ових ризика. Ови ризици се не осигуравају само у рату, грађанском рату, побунама и револуцијама, већ и у миру. Премијске стопе за ратне и политичке ризике у миру су релативно ниске, али за време рата оне су веома високе. 2.7. Штете у карго осигурању.

Под штетом у карго осигурању подразумева се настанак штетног догађаја који је проузроковао материјална оштећења или губитке на роби, као и трошкове настале услед остварења осигураних ризика. Ове штете могу бити:

• стварни потпуни губитак, • изведени потпуни губитак, • заједничке (генералне) хаварије, • засебне (партикуларне) хаварије и • награда за спасавање. Стварни потпуни губитак подразумева потпуни материјални губитак целе пошиљке

која је предмет осигурања. До стварног потпуног губитка може доћи услед потпуног уништења целокупне робе (нпр. ако роба у пожару потпуно изгори), таквог оштећења да то престаје да буде роба одређене врсте (нпр. ако се цемент услед дејства воде стврдне или воће потпуно иструли), нестанка робе (нпр. ако је брод са робом потонуо и нема никавих вести о њему три месеца) и ако је осигураник лишен робе, без могућности да дође до ње.

Изведени потпуни губитак подразумева економски губитак робе за осигураника. Роба и даље постоји, али за осигураника она више не представља никакву економску вредност. То је случај када су трошкови поправке или спасавања робе, као и њеног превоза до одредишта, већи од њене вредности. Тада осигураник нема никаквог интереса да предузима било какве активности ради поправке или спасавања робе, већ је напушта и она се третира као стварни потпуни губитак.

Заједничке (генералне) хаварије подразумевају материјалне штете и издатке који настају као последица свесног жртвовања дела терета или брода ради спасавања људи, брода и робе од заједничке опасности. Ако се такав случај деси, заповедник брода проглашава заједничку хаварију и о томе обавештава власника брода и све власнике робе на броду. Суштина заједничке хаварије јесте да сви учесници у поморском подухвату сносе део штете који је пропорционалан њиховом уделу у вредности тога подухвата (брод, роба и возарина).

Засебне (партикуларне) хаварије подразумевају делимичне губитке и оштећења робе које у потпуности сноси власник робе или осигуравач, уколико је роба осигурана. Губици или оштећења су последица остварења осигураног ризика, за разлику од генералне хаварије, која је последица свесних поступака да се избегне још већа штета. Најчешћи случајеви партикуларне хаварије су штете настале на броду или роби услед насукања, судара, пожара, невремена, продора воде у брод, крађе и сл.

147

Награда за спасавање је делимична штета коју трпе учесници у поморском транспорту дајући награду онима који су на мору пружили драгоцену помоћ да би се спасли људи, брод и роба. Ова врста награде, као и обавеза пружања помоћи броду, регулисана је Бриселском конвенцијом из 1910. године. 2.8. Уговор о осигурању робе у међународном транспорту

Уговор о осигурању робе у међународном транспорту представља сагласност воља између осигуравача и осигураника или уговарача осигурања, при чему се осигуравач обавезује да у уговореном обиму накнади штету на роби која је настала услед осигураног ризика, а осигураник или уговарач осигурања се обавезује да плати премију осигурања.

Уговор о осигурању робе у међународном транспорту је неформалан, што значи да није обавезна писмена форма, јер је за његову пуноважност довољна сагласност воља уговорних страна о битним елементима уговора. Ипак, у пракси се овај уговор најчешће закључује у писменој форми.

Основни (битни) елементи овог уговора су: предмет осигурања (роба у превозу), осигурани ризици, превозно средство, осигурано путовање, трајање осигурања, осигурани износ и премија осигурања.

Предмет осигурања је роба која се превози. Подаци о врсти, количини, паковању и вредности робе од пресудног су значаја за утврђивање величине ризика којима је роба изложена током транспорта. Давање тачних података о роби обавеза је уговарача осигурања.

Осигурани ризици чине ширину покрића и морају бити прецизно дефинисани. Најужим покрићем су обухваћени само основни ризици и они су наведени у условима осигурања за сваки вид транспорта појединачно, јер су типични за њега. Допунски ризици су везани више за робу и они се осигуравају само на тражење уговарача осигурања. Клаузулом ААR (против свих ризика) обухваћени су сви основни ризици, а допунски се донекле разликују у зависности од врсте робе и вида транспорта, али је обухваћена њихова већина. ААR клаузули могу се додати ризици услед мана и природних својстава саме робе, ризици штета из било ког разлога, као и ратни, политички и ризик штрајка.

Превозно средство је важан елемент уговора јер транспортни ризици зависе од вида транспорта. На обим ризика утиче и квалитет превозног средства. Давањем детаљних података о превозном средству омогућава се индивидуализација осигуране робе.

Осигурано путовање је релација на којој се роба превози. Обавеза уговарача осигурања је да назначи место отпреме робе, место одредишта робе и превозни пут. Уколико се користи више превозних средстава или видова транспорта, неопходно је прецизирати релације по сваком виду транспорта.

Трајање осигурања може се дефинисати на више начина. Ако се ради о закључењу осигурања на одређено време, онда се почетак и завршетак прецизирају навођењем тачног дана и сата почетка и завршетка трајања осигурања. У осталим случајевима најчешће се одређује од складишта до складишта, од утовара до истовара, од предаје возару до испоруке са навођењем места почетка и завршетка трајања осигурања.

Осигурани износ је, по правилу, вредност робе из трговачке фактуре увећана за 10%. У ствари, то је осигурани интерес на роби (вредност робе увећана за очекујућу просечну профитну стопу). С друге стране, осигурани износ означава горњу границу коју је

148

осигуравач дужан да плати у случају да роба потуно пропадне. Осигурани износ је такође основица за израчунавање премије осигурања.

Премија осигурања је цена коју плаћа уговарач осигурања за покривене ризике. Она се израчунава на основу уговорене премијске стопе осигурања, која се изражава у процентима од осигураног износа. На пример, вредност робе је 100 000 динара, а уговорена премијска стопа 0,75%. Осигурани износ је 110% од 100 000 = 110 000 динара, а премија 0,75 % од 110 000 = 825 динара.

3.8.1. Закључење уговора о осигурању робе у међународном транспорту

За закључење уговора о осигурању робе у међународном транспорту није потребна никаква посебна формалност. Уговор је закључен, односно пуноважан чим се постигне сагласност воља између уговарача осигурања и осигуравача по свим битним елементима уговора. Он се може закључити и усмено, а у случају потребе и путем телефона, али је ипак у пракси уобичајен писмени начин.

Уговор о осигурању робе у транспорту склапа се на тај начин што једна страна чини понуду, а друга страна је прихвата. Специфичност праксе транспортног осигурања је у томе што понуду могу чинити и осигуравачи и уговарачи осигурања.

Понуда осигуравача (квотација) чини се на тражење (упит) уговарача пре склапања осигурања. Упит садржи све битне елементе осигурања (роба, ризици, превозно средство, релација, трајање осигурања, вредност робе и сл.), на основу којих осигуравач може да оцени тежину ризика и сачини одговарајућу понуду која садржи услове осигурања и премијску стопу. Прихватање квотације врши се обично на тај начин што уговарач осигурања даје пријаву (налог) за осигурање, са позивом на услове из те квотације. Моменат доставе пријаве осигурања осигуравачу од стране уговарача осигурања сматра се моментом закључења уговора о осигурању робе у транспорту.

Понуда уговарача осигурања чини се онда када су уговарачу осигурања унапред познати услови и стопе осигурања. То је, у ствари, давање пријаве (налога) за осигурање без претходног тражења квотације. Осигуравач прихвата понуду издавањем полисе осигурања, која је доказ да је уговор о осигурању закључен.

Привремена пријава осигурања или осигурање на основу привременог налога у пракси је веома честа појава. То је налог који садржи само минимум података о роби, њеној вредности и ризицима против којих се пошиљка жели осигурати. Овакав вид пријаве осигурања практикује се између осигуравајућих друштава и шпедитера на основу посебног споразума. Наиме, шпедитери воде тзв. књигу привремених пријава, у коју уносе све налоге за осигурање као привремене. Подаци се уписују у књигу у дупликату, с тим што се један примерак шаље осигуравачу. Уношењем налога у књигу сматра се да је осигурање склопљено. Када шпедитери добију дефинитивне податке о свим елементима осигурања, сачињавају налоге за осигурање, на основу којих се издаје полиса. 3.8.2. Дужности уговарача осигурања и осигураника

Дужности уговарача осигурања и осигураника могу се поделити на: • основне, • дужности за време трајања осигурања и • дужности код наступа осигураног случаја.

149

Основне дужности уговарача осигурања су плаћање премије и давање података важних за оцену тежине ризика.

Плаћање премије је основна обавеза уговарача осигурања на начин и у року утврђеном у уговору о осигурању. Ово је једина обавеза уговарача осигурања чије се испуњење може тражити судским путем.

Давање података важних за оцену тежине ризика обавеза је уговарача приликом склапања осигурања. Она се састоји у давању тачних, потпуних и на документима заснованим подацима о роби, амбалажи, превозном средству, релацији, ризицима и осталим елементима и околностима на основу којих осигуравач одлучује да ли ће, против којих ризика, уз које услове и по којој премијској стопи примити конкретну робу у осигурање. У случају давања нетачних података осигуравач има право да тражи поништење тако закљученог уговора или да уговарач накнадно плати разлику између премије која одговара стварној тежини ризика и раније наплаћене премије.

Дужности за време трајања осигурања су вођење бриге о роби и обавештавање осигуравача.

Вођење бриге о осигураној роби с пажњом уредног привредника значи да се не сме предузимати ништа што би могло имати за последицу остварење неког осигураног ризика, односно настанак штете, при чему осигуравач има право да одбије исплату накнаде.

Обавештавање осигуравача о свим променама ризика током транспорта робе (пријава промене превозног средства, промене превозног пута и сл.). 3.8.3. Дужности осигураника код наступа осигураног случаја

Када током трајања осигурања дође до опасности остварења ризика, односно могућности настанка штете на роби, говори се о наступу осигураног случаја. Према уговору о осигурању робе у међународном транспорту, осигураник у таквом случају има следеће дужности:

• предузимање мера да се штета избегне, односно смањи, • констатација настале штете, • обавештавање осигуравача и • обезбеђење регресног права. Предузимање мера да се штета смањи, поступање према роби и превозном средству

као да осигурање није ни закључено, спасавање робе и избегавање штете све су то обавезе осигураника. Пре свега, то су штете које могу настати приликом утовара, истовара или претовара робе; током самог транспорта осигураник ретко може предузети било што. Уколико не поступи на такав начин, излаже се опасности да осигуравач одбије да надокнади тако насталу штету.

Констатација настале штете на роби, утврђивање природе, обима и узрока штете, односно доказа да је штета настала за време трајања осигурања и услед ризика који су покривени осигурањем такође су обавеза осигураника. Ако се роба превози поморским или речним бродовима, штету треба да констатује хаваријски комесар (овлашћени представник осигуравача), а ако се превози железницом констатацију штете врши сама железница у присуству примаоца робе и испоставља тзв. записник о извиђању. Код превоза робе друмским превозним средством, штету констатују прималац робе и возач камиона потписивањем одговарајућег записника. Код авио-транспорта штету констатују прималац робе и представник авио превозника.

150

Обавештавање осигуравача обавеза је осигураника чим је сазнао за штету, независно од њене констатације. Ако то пропусти, осигуравач може да одбије накнаду оног дела штете који се могао избећи да је благовремено био обавештен.

Обезбеђење регресног права посебно је важна обавеза осигураника. Он је обавезан да обезбеди доказе да је штета настала у току превоза, на основу којих ће осигуравач стећи право да од починиоца штете тражи одговарајућу накнаду. Чињеница да је роба осигурана не ослобађа превозника или другог учесника у транспорту одговорности за штету на роби која се десила док је роба била код њега. Осигуравач ће накнадити штету осигуранику, али тиме не престаје одговорност починиоца штете. Он је, уместо кориснику превоза који је осигураник, дужан да штету накнади осигуравачу. Право осигуравача да тражи ту накнаду зове се регресно право. Осигураник је дужан да, после пријема накнаде штете, сва права по том основу пренесе на осигуравача. 3.8.4. Накнада штете као дужност осигуравача

На основу закљученог уговора о осигурању робе у транспорту, основна дужност осигуравача јесте накнада штете осигуранику, уколико су се за то стекли услови. Да би осигуравач био у обавези да накнади штету, потребно је да се испуне следећи услови:

• да је штета настала као последица осигураних ризика, • да је осигураник имао или стекао интерес на осигураној роби, • да је осигураник или уговарач осигурања испунио све дужности у току трајања осигурања и у моменту настанка штете,

• да до штете није дошло кривицом осигураника или лица за које он одговара, • да су испуњени сви посебни услови из уговора о осигурању и • да је осигураник поднео одговарајући одштетни захтев. Одштетни захтев је захтев осигураника којим прецизира своје тражење за штету која

је настала на роби као последица осигураног ризика и као таква покривена осигурањем. Уз одштетни захтев обично се прилажу следећи документи:

• документ о осигурању ( полиса, сертификат или потврда осигурања), • транспортни документ (товарни лист, коносман), • записник о штети на роби, • комерцијална фактура и • цесија права према лицима одговорним за штете. Ликвидација штете је поступак којим се утврђује основаност одштетног захтева, а

затим утврђује, обрачунава и исплаћује настала штета. Штета се може ликвидирати на бази потпуног губитка осигуране робе када је у питању стварни или изведени потпуни губитак, након чега сва права која је осигураник имао на роби прелазе на осигуравача. Штета се може ликвидирати на бази процента губитка вредности робе у случају када је дошло до губитка одређеног броја јединица паковања робе или губитка одређене количине робе која се превози у расутом стању, као и када не постоји могућност да се оштећена роба поправи и доведе у првобитно стање. Исплатом штете осигуравач је испунио своје обавезе из уговора о осигурању, а осигураник је остварио осигурани интерес.

151

2.9. Франшиза

Франшиза (фр. franchise – повластица, дозвола) је део штете који сноси сам осигураник, односно најнижи износ штете да би осигураник стекао право на накнаду из осигурања. Она се најчешће уговара у процентима у односу на вредност робе. На пример, уговорена је франшиза од 5% што значи да штету до 5% вредности робе сноси осигураник; ако је штета већа од 5%, осигураник стиче право на накнаду штете.

Постоје интегрална и одбитна франшиза. Интегрална франшиза је део штете који сноси осигураник ако целокупна штета није

прешла уговорену франшизу. Ако је штета већа од уговорене франшизе, осигуравач ће накнадити целокупну штету осигуранику, укључујући и франшизу.

Одбитна франшиза је износ штете коју сноси осигураник без обзира на укупну штету. Ако је штета већа од уговорене франшизе, осигуравач ће накнадити само разлику између укупне штете и франшизе. 3. РЕОСИГУРАЊЕ 3.1. Појам реосигурања

Данас готово да не постоји ризик који прети делимичним или тоталним уништењем материјалних или културних добара који се не може заштитити путем осигурања. Међутим, много је ризика чијим би остварењем настале штете које не би могле да надокнаде ни највеће осигуравајуће компаније на свету. Из тих разлога осигуравачи траже решење да преузете ризике осигуравају код других осигуравача преко института реосигурања.

Реосигурање је осигурање осигурања, односно преношење дела обавезе из уговора о осигурању у покриће другог осигуравача.

Склапањем уговора о реосигурању осигуравач постаје „осигураник”, а осигуравач осигуравача постаје реосигуравач.

Реосигурањем дела обавеза осигуравача остају непромењени односи између осигураника и осигуравача из уговора о осигурању. Реосигуравач није директно одговоран осигуранику, а осигураник не зна и не мора да зна за реосигурање, јер он своја права остварује директно и искључиво од осигуравача, на основу уговора о осигурању.

Уговорне стране у уговору о реосигурању су реосигуравач и осигуравач. Реосигуравач преузима обавезу да осигуравачу плати део износа или цео износ који је овај платио или треба да плати осигуранику као накнаду штете, а осигуравач се обавезује да реосигуравачу плати премију реосигурања.

Основни предуслов за постојање функције реосигурања јесте закључени уговор о осигурању. Осигуравач преузима ризике, а у оним случајевима где оцени да би штета услед остварења преузетих ризика угрозила његову солвентност, задржава за себе део ризика који у случају штете може исплатити а да не доведе у опасност сопствене фондове осигурања. Тај део ризика који осигуравач задржава за себе зове се самопридржај, а остатак ризика предаје у реосигурање. С друге стране, реосигуравач овако преузети део ризика или у потпуности задржава за себе као самопридржај или, што је у пракси веома

152

чест случај, задржава део који може да покрије сопственим фондовима, а део предаје другом реосигуравачу. 3.2. Уговор о реосигурању

По својој природи, уговор о реосигурању је осигуравајући посао у којем реосигуравач, уз уговорне услове, преузима у своје покриће део обавезе осигуравача из уговора о осигурању. Обавеза реосигуравача темељи се на обавези осигуравача из уговора о осигурању, што значи да без осигурања нема ни реосигурања.

Реосигурање се спроводи закључењем посебног уговора, који се знатно разликује од уговора о осигурању како по форми и садржају, тако и по техници спровођења. Уговор о реосигурању закључује се на тај начин што осигуравач нуди другим осигуравајућим организацијама у реосигурање извесне ризике које је осигурао или има намеру да осигура, а реосигуравач такву понуду прихвата. Понуда и прихват понуде редовно се обавља писменим путем, а само изузетно, у хитним случајевима, усмено, у ком случају се закључени уговор потврђује писменим путем. Уколико су у питању значајнији ризици, најпре се воде преговори па се закључује уговор.

Уговори о реосигурању темеље се на неколико битних начела. Једно од основних начела јесте начело савесности и међусобног поверења, које посебно долази до изражаја због тога што се ради о односу између професионалних организација чија је основна делатност осигурање. Начело обештећења, као код директног осигурања, подразумева накнаду из реосигурања само ако је осигуравач претрпео штету по неком ризику који је реосигуран.

Начело дељења исте судбине осигуравача и реосигуравача проистиче из њихових истоветних интереса, при чему реосигуравач следи судбину осигуравача како у погледу ризика, тако и у погледу начина на који је штета ликвидирана. 3.3. Врсте уговора о реосигурању

Основна подела уговора о реосигурању је на појединачне и опште.

Појединачни уговори су најстарији облик реосигурања који се односе само на један уговор о осигурању, односно један осигурани предмет. Реосигуравач се упознаје са свим елементима ризика и на основу тог сазнања доноси одлуку да ли ће или не тај ризик или део ризика узети у покриће. Они се склапају након закључења уговора о осигурању.

Општи уговори се закључују на одређено време, најчешће једну годину, и обухватају већи број ризика, односно предмета осигурања које ће осигуравач осигурати у том периоду и уступити у реосигурање. Они су данас више у употреби јер пружају већу пословну сигурност уговорним странама. 3.4. Основни типови уговора о реосигурању

Постоје четири основна типа уговора о реосигурању. То су: уговори о реосигурању сразмерног дела ризика, уговори о реосигурању вишка ризика, уговори о реосигурању вишка штета и уговори о реосигурању вишка губитака.

Реосигурање сразмерног дела ризика уговара се уз унапред одређен проценат свих ризика осигуравача једне врсте осигурања. Од свих закључених полиса у тој врсти

153

осигурања реосигурава се подједнак проценат ризика који се зове квота, по чему се још зову квотни уговори.

Реосигурање вишка ризика подразумева осигурање само ризика код којих осигурани износ прелази самопридржај осигуравача. Реосигуравач сноси ризик само за вишак преко самопридржаја осигуравача, при чему имају сразмерно право на одговарајућу премију реосигурања и обавезу учешћа у сношењу евентуалне штете.

Реосигурање вишка штета одређује непосредно учешће реосигуравача у штетама без обзира на величину ризика који су обухваћени реосигурањем. Код овог типа уговора утврђује се део настале штете који остаје на терет осигуравача (самопридржај), с тим што вишак изнад самопридржаја пада на терет реосигуравача.

Реосигурање вишка губитка обухвата само технички резултат у једној грани осигурања у току одређеног периода времена. Ако су укупне штете у једној врсти осигурања у том периоду биле веће од техничке премије за та осигурања, реосигуравач је дужан да накнади осигуравачу целокупан или део тог губитка. 4. ОСИГУРАВАЈУЋЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ КОД НАС И У СВЕТУ

4.1. Осигуравајуће организације у Србији.

Полазећи од равноправности свих облика својине, осигуравајуће организације код нас могу бити у друштвеној, приватној, задружној, државној и мешовитој својини. Друштвена својина је све мање присутна, и кроз процес приватизације све је већи број приватних осигуравајућих организација.

Према Закону о осигурању имовине и лица, послове осигурања у нашој земљи обављају организације за осигурање. Њихов делокруг рада обухвата послове осигурања, саосигурања, реосигурања и пружања других услуга у осигурању.

Послове осигурања имовине и лица чине закључивање и извршавање уговора о осигурању имовине и лица и предузимање мера за спречавање и сузбијање ризика који угрожавају осигурану имовину и лица.

Послове саосигурања имовине и лица чине закључивање и извршавање уговора о осигурању са више осигуравача који су се споразумели о заједничком сношењу и расподели ризика, тако да сваки осигуравач назначен у полиси осигурања одговара осигуранику за потпуну накнаду.

Послове реосигурања имовине и лица чине закључивање и извршавање уговора о реосигурању осигураних вишкова ризика изнад износа самопридржаја једне организације за осигурање код друге организације за осигурање, регистроване за послове активног реосигурања.

Послови пружања других услуга у осигурању су посредовање и заступање у осигурању и реосигурању, снимање ризика, снимање и процена штете и пружање интелектуалних и техничких услуга у пословима осигурања.

Модели оганизација за осигурање у нашој земљи су акционарско друштво и друштво за узајамно осигурање.

Акционарско друштво за осигурање типично је акционарско друштво тржишне привреде, које обавља делатност искључиво ради остваривања добити. У његовој основи је акционарски капитал оснивача, који могу бити домаћа и страна правна или физичка лица. Његов почетни фонд сигурности може бити само у новцу, а Закон је лимитирао

154

минимални износ од 200 000 до 1 200 000 САД долара у динарској противредности, у зависности од врсте осигурања којом се акционарско друштво бави.

Друштво за узајамно осигурање је правно лице које обавља делатност осигурања имовине и лица у интересу својих чланова (осигураника) и не оснива се ради стицања добити. Овај тип друштва је развијен у земљама тржишне привреде (САД, Немачка, Француска). Његове основне карактеристике су прикупљање средстава путем доприноса а не премија, а средства и њихови вишкови на крају пословне године припадају осигураницима. Друштва за узајамно осигурање су специјализована за покриће одређених ризика (осигурање живота, моторних возила, пољопривредне производње и сл.). Лакше се формирају од акционарских друштава јер се захтева мањи износ почетног фонда сигурности. Друштво се може основати ако уговор о оснивању закључи најмање 250 оснивача за осигурање живота или најмање 300 оснивача за остала осигурања. 4.2. Осигуравајуће организације у свету.

Осигуравајуће организације у свету веома су бројне, а осигурање је веома значајна и високо профитабилна делатност. У појединим развијеним земљама број осигуравача мери се стотинама, а почивају углавном на приватном капиталу. Готово да нема ризика који се не може осигурати, а најразвијенији видови осигурања су животно, здравствено, имовинско и осигурање одговорности. Фондови осигурања располажу огромним капиталом који представља веома значајан извор финансирања привреде.

Приватно осигурање достиже висок степен развитка захваљујући израженим потребама појединца и породице за економском и социјалном сигурношћу. Најважнија функција осигурања у капиталистичким земљама је накнада штета којима се осигураник делимично или у потпуности враћа у претходно финансијско стање, чиме се директно штити његова економска сигурност.

Главни модели осигуравајућих организација у свету су: • акционарско осигуравајуће друштво, • узајамно осигуравајуће друштво, • реципрочно узајамно друштво и • Лојдове асоцијације. Акционарско осигуравајуће друштво је корпорација акционара који учествују у деоби

профита и штетама осигураника пропорционално уложеном капиталу. Акционари бирају борд директора који поставља извршиоце, односно руководиоце корпорације. Борд директора одговара искључиво за финансијски успех корпорације. Претежна делатност акционарских друштава су имовинско и осигурање одговорности.

Узајамно осигуравајуће друштво је корпорација власника полиса осигурања. Власници полиса бирају борд директора, који именује руководиоце друштва и врши контролу пословања друштва. Постоји неколико модела ових осигуравајућих друштава. Најпознатија су: осигурање на бази процене, осигурање са плаћањем премије унапред, тзв. фабричко осигурање - осигурање имовине великих вредности и тзв. Братско осигурање - колективно здравствено и животно осигурање чланова друштвених и религиозних организација.

Реципрочна узајамна осигурања су неудружена узајамна осигуравајућа друштва у којима чланови осигуравају један другог. Они то постижу разменом обвезница осигурања и отуда се ово осигурање још зове реципрочна размена. Фондови осигурања формирају се

155

од премија осигурања које уплаћују чланови и зарада које се остваре инвестирањем слободних средстава. Када се од тог износа одузму исплаћене штете и трошкови пословања добија се биланс из кога се члановима исплаћује дивиденда. Овим друштвом руководи пуномоћник на основу овлашћења чланова. Он наплаћује премије, плаћа штете, прима нове чланове, закључује реосигурања и управља фондовима, али није одговоран за плаћање обавеза друштва и није осигуравач.

Лојдове асоцијације су најпознатије организације осигурања у свету почев од поморског осигурања преко реосигурања до осигурања, рецимо, прстију пијаниста, ногу фудбалера и руку кошаркаша. Данас су познате две Лојдове асоцијације. Прва је Лондонски Лојд о коме је довољно речено раније, а друга је Амерички Лојд.

Амерички Лојд је сличан Лондонском Лојду, али се од њега ипак разликује. Амерички лојд има знатно мањи број индивидуалних осигуравача чија је одговорност ограничена. Он не функционише преко синдиката, већ преко пуномоћника, а његова финансијска снага не може се мерити са Лондонским Лојдом.

156

ЛИТЕРАТУРА

1.Адамовић Љубиша: Међународни економски односи - савремене тенденције, „Савремена администрација”, Београд, 1981.

2. ДРАШКИЋ, др Младен: Међународно привредно уговорно право, „Савремена администрација”, Београд, 1988.

3. ЂУРОВИЋ, др Радомир.: Међународно привредно право ,„Савремена администрација”, Београд, 1997.

4. Збирка сољнотрговинских, девизних и царинских прописа, Београд, 1998. 5. ЗЕЛЕНИКА, др Ратко: Међународна шпедиција, „Истарска наклада”, Пула, 1985. 6. JONES, Реter: FIАТА 1еgа1 handbook on Forwarding, Тоronto, 1993. 7.Југословенски национални одбор Међународне трговинска коморе:Званична правила

МТК за тумачење трговинских термина, INCOTERMS 2000, Београд, 2000. 8. КАПОР, др Владимир, ЦАРИЋ др Славко: Уговори робног промета, „Научна књига”,

Београд, 1990. 9. ЛАПЧЕВИЋ О., Вујачић В.: Међународна шпедиција, „Завод за учбенике и наставна

средства”, Београд, 2003. 10. МАЂАРИЋ, др Јурај: Међународна шпедиција, Саобраћајни факултет, Загреб, 1991. 11. МАРКОВИЋ, др Миодраг: Осигурање, Виша пословна школа, Београд,1995. 12. МАРОВИЋ, др Борис: Осигурање, „А - Ш Дело”, Београд, 1993. 13. МИЈУШКОВИЋ Иво: Међународна шпедиција, „Желнид”, Београд,1997. 14. ПАВИЋ, др Драго: Поморско осигурање, ЗОИО „Croatia”, Загреб, 1986. 15. ПЕТРАНОВИЋ, Инг. Владимир: Осигурање и реосигурање, „Информатор”, Загреб,

1984. 16. СТАКИЋ, Милан: Међународни транспорт и шпедиција, Виша школа за економику и

информатику, Београд, 1990. 17. СТАНКОВИЋ, М., КУЗМАНОВИЋ, М., ПУШАРА, К.: Царине и основи царинског

сисшема, Београд, 1981. 18. СТАНКОВИЋ Миодраг: Међународна шпедиција, „Завод за учбенике и наставна

средства”, Београд, 2002. 19. СТАНКОВИЋ Миодраг: Царински системи и царинске политике, „Наша књига”,

Београд, 1987. 20. СТАНКОВИЋ М., СТАНКОВИЋ С.: Царински систем и царински поступак, „Завод за

учбенике и наставна средства”, Београд, 2002. 21. ТЕШИЋ, др Милорад: Спољнотрговинско пословање, „Савремена администрација”,

Београд, 1990. 22. ТОДОРОВИЋ Т.: Царински систем и царински поступак, „Завод за учбенике и

наставна средства”, Београд, 2004. 23. ТОДОРОВИЋ Томислав: Утицај царинског система на формирање произвођачких

цена, „Савремена администрација”, Београд, 1980. 24. ТОДОРОВИЋ Томислав: Спољнотрговинска размена Југославије, „Царински преглед”,

Београд, 1986.

157

25 ТОДОРОВИЋ.Томислав: Царински систем и политика, Виша пословна школа, Београд, 2001.

26. ТОДОРОВИЋ Томислав: Царинско пословање, Београдска пословна школа, Београд, 2004.

27.ТОМАШИЋ, др Вељко: Транспортно осигурање, „Савремена администрација”, Београд, 1987.

28. ТУРИНА, др Анте: Међународна шпедиција, Виша поморска школа, Ријека, 1966. 29. УНКОВИЋ, др Милорад: Међународно пословање, ДБР, Београд, 1994. 30. УНКОВИЋ М., Тодоровић Т.:: Девизно и царинско пословање, Завод за уџбенике и

наставна средства, Београд, 1999. 31. Царински закон и пратећи прописи, Београд, 1999. 32. ЦАРИЋ,др Славко: Међународни транспорт робе, Правни факултет, НовиСад,1972. 33. ЦАРИЋ, др Славко и др: Саобраћајно право, „Привредна штампа”, Београд, 1979. 34. ШУЛЕЈИЋ, др Предраг: Право осигурања, Правни факултет, Београд, 1997.

ЗАКОНИ: Царински закон Закон о Царинској тарифи Закон о спољнотрговинском пословању Закон о девизном пословању Закон о општем управном поступку Закон о слободним зонама