ЈАСЕНОВАЦ - jasenovac-donjagradina.org · () За издаваче Мр Милорад БУКВА Зоран ЛЕВИ Главни уредник Проф. др Здравко

Прва међународна конференција о Јасеновцу

1

ЈАСЕНОВАЦ Зборник радова

Прве међународне конференције и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима


2

Издавачи Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина, Козарска Дубица Удружење Јасеновац – Доња Градина, Бања Лука (www.jasenovac-donjagradina.org.ba) За издаваче Мр Милорад БУКВА Зоран ЛЕВИ Главни уредник Проф. др Здравко АНТОНИЋ, дописни члан АНУ РС Извршни уредник Јанко ВЕЛИМИРОВИЋ Редакциони одбор Жељко ВУЈАДИНОВИЋ Зоран ПЕЈАШИНОВИЋ Лектор Ранко ПАВЛОВИЋ Превод са енглеског на српски Бранислава Покрајац Данијела Кулић Бланка Благојевић Припрема и штампа

LAKTA[I За штампарију Светозар ЋЕРКЕТА Тираж 500


3

ЈАСЕНОВАЦ

Зборник радова Прве међународне конференције и изложбе о јасеновачким концентрационим логорима

29-31. октобар 1997. године Општински колеџ Кингзборо (Kingsborough)

Градског универзитета у Њујорку

Бања Лука 2007.


4


5

ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

У вријеме када су сјећања на посљедњи рат на простору бивше Југославије била још свјежа, идеја да се на дневни рад ставља и проблематика из II свјетског рата била је више него добродошла и неопходна. Дотадашњи напори и резултати су показали да смо и након 50 година од затварања јасеновачког логора још далеко од праве истине, а до тада општеприхваћене чињенице доведене су у питање. Догодило се да је распадом Југославије, простор јасеновачког логора припао Хрватској, новонасталој држави која је готово рехабилитовала ондашњу Независну Државу Хрватску, под чијим су окриљем оснивани концентрациони логори и чињени злочини. На сцени су били историјски ревизионизам, те посебно манипулација бројем стра-далих жртава.

Захваљујући прије свега ентузијазму групе људи која се до тада бавила овим питањима и која се није мирила стањем да се истина о јасеновачком логору потисне у заборав, а свијету пла-сира нека „нова истина“, прије свега пласирана из новонастале Хрватске, у Њујорку је 29-31. октобра 1997. године одржана Прва међународна конференција о Јасеновцу у склопу које је била организована и изложба дијела документације и предмета о страдању Срба, Јевреја, Рома и других у систему јасеновачких логора од 1941. до 1945. године. Иако је било прошло 52 године од затварања логора, био је то први скуп међународног каракте-ра о овој теми с циљем да се не остане само на њему.

Резултати Конференције били су повод да се констатује неопходност наставка расправа на међународном нивоу, што је практично и остварено кроз још двије одржане конференције и сазивање четврте у Бањој Луци у мају 2007. године, којом при-ликом излази и ова публикација, односно превод на српски језик енглеског издања стенограма и докумената с Прве међународне конференције, одржане у Њујорку у октобру 1997. године.


6

Иако је прошло готово десет година, све што је тада речено није изгубило на актуалности, штавише, подстиче нас да се што сериозније посветимо овој проблематици. Из тих разлога дајемо на увид и нашој јавности ова вриједна излагања и свједочења, суочени и с болном чињеницом да неки од учесника нису више међу нама.

Ова публикације је пред нашом јавности захваљујући, прије свега, труду и напорима ентузијаста који су припремили издање на енглеском језику, као и разумијевању власти Републике Срп-ске на чијој је територији највећа масовна гробница Доња Гра-дина проистекла из злочина почињених у јасеновачком логору. Суочени с чињеницама да ће нове генерације бити ускраћене за сазнање о пресудним догађајима из ближе прошлости ако се о овим питањима научно и објективно не говори, Влада Републи-ке Српске учиниће све напоре да се овакве конференције и даље одржавају.

Јанко Велимировић


7


8


9

У знак сећања на жртве геноцида на Балкану

1941 – 1945


10


11

САДРЖАЈ

Организатори и спонзори ........................................................................ 13 Конференције о Јасеновцу и In memoriam ............................................. 13 Настанак Прве конференције о Јасеновцу ............................................. 15 Фотографије са изложбе .......................................................................... 16 Мапа: Подручје јасеновачких логора ..................................................... 19 Мапа: Нацистичка подела Југославије; подручје Јасеновца ................ 21

СВЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЕЛИХ ЗАТОЧЕНИКА Трећа и пета сесија; интервјуи након конференције; писане изјаве ............................................................................................. 25

Гђа Мара Вејновић............................................................................. 27 Гђа Љиљана Иванишевић ................................................................. 45 Г. Саво Петровић ............................................................................... 52 Г. Џорџ Живковић ............................................................................. 56 Г. Божо Шварц ................................................................................... 69 Г. Милош Деспот ............................................................................... 74 Г. Цадик Данон................................................................................... 81 Г. Чедомил Хубер ............................................................................ 106 Г. Јосип Ерлих .................................................................................. 132 Гђа Штефица Сердар-Саболић ....................................................... 151 Г. Едо Шајер ..................................................................................... 162 Г. Саво Делибашић .......................................................................... 175

РЕФЕРАТИ И РАСПРАВЕ

Интервју, др Бернард Клајн (Bernard Klein) ........................................ 183 Отварање конференције......................................................................... 184 Председавајући, др Бернард Клајн .................................................. 184 Г. Мајкл Зибрин (Michael Zibrin) ..................................................... 186 Г. Владимир Јовановић ..................................................................... 187 Др Милан Булајић ............................................................................. 190 Прва сесија .............................................................................................. 195 Г. Антун Милетић ............................................................................. 196 Г. Владимир Жерјавић ...................................................................... 205 Др Милан Булајић ............................................................................. 212 Дискусија ................................................................................................ 224 Др Саво Боснић ................................................................................. 224


12

Др Александар Мошић ..................................................................... 227 Др Томас Поповић............................................................................. 228 Разговор са публиком........................................................................ 232 Друга сесија (радни ручак) .................................................................... 238 Др Мајкл Беренбаум (Michael Berenbaum) ..................................... 239 Питања и одговори ............................................................................ 249 Четврта сесија ......................................................................................... 255 Др Хенри Хутенбах (Henry Huttenbach) .......................................... 255 Г. Драгољуб Ацковић........................................................................ 262 Др Ета Најфелд (Eta Najfeld) ............................................................ 274 Г. Џон Ранц (John Ranz) .................................................................... 278 Питања и одговори ............................................................................ 280 Шеста сесија ........................................................................................... 289 Др Томас Поповић............................................................................. 291 Г. Ели Розенбаум (Eli Rosenbaum)................................................... 297 Г. Кристофер Симпсон (Christopher Simpson) ................................ 307 Г. Чарлс Р. Ален (Charles R. Allen) .................................................. 316 Дискусија............................................................................................ 321 Седма сесија (радни ручак) ................................................................... 338 Др Александар Мошић ..................................................................... 339 Питања и одговори ............................................................................ 344 Осма сесија.............................................................................................. 347 Др Вилијам Дорић ............................................................................. 347 Др Владимир Умељић....................................................................... 354 Разговор са публиком; Затварање .................................................... 356 Конференција за штампу у Уједињеним нацијама ............................. 380 Епилог: Слике геноцида: Цитати из западне литературе ................... 389 Јасеновац: некад и сад (Jasenovac: Then and Now) аутора Била Дорића (припремљено као поклон Првој међународној конференцији) ......................................................... 1


13

ОРГАНИЗАТОРИ И СПОНЗОРИ

Општински колеџ Кингзборо (Kingsborough Community College), Одсек за историју, филозофију и политичке науке; др Бернард Клајн, шеф одсека Др Бернард Клајн, организатор и председавајући конференције Др Милан Булајић, изложба Координатори: др Милан Булајић, г. Бари Литучи (Barry Lituchy), гђа Синди Аделстин (Cindy Adelstein) Видео-снимци: г. Владимир Бибић, г. Џо Френдли (Joe Friendly), гђа Тереза Гулд (Tereza Gould)

(Видео-снимци 1-12 на располагању код Џоа Френдлија – Joe Friendly, 203 West 107th St., Apt. 8A, New York, NY 10025)

Интервјуи након конференције: г. Владимир Бибић, гђа Нађа Тесић Превод текста [на енглески]: др Весна Најфелд, г. Петар Макара, гђа Снежана Виторовић, гђа и г. Душко Драгић, г. Тика Јанковић Прва верзија записа реферата: Институт за истраживање Јасеновца (1998-2002) Коначна верзија записа реферата и расправа: г. Петар Макара, гђа Снежана Виторовић, др Ванда Шиндли (Wanda Schindley) Издавачи: др Ванда Шиндли, г. Петар Макара Спонзори: Друштво јеврејско–српског пријатељства Америке, г. Петар Макара, г. Младен Селак, др Михаило Петровић, др Александар Миловановић

КОНФЕРЕНЦИЈЕ О ЈАСЕНОВЦУ

Прва међународна конференција и изложба Општински колеџ Кингзборо

Бруклин, Њујорк, 30-31. октобар 1997. године Др Бернард Клајн,

организатор и председавајући


14

Друга међународна конференција Спомен-подручје Јасеновац

Бања Лука – Градина, Босна, 8-10. мај 2000. године Др Милан Булајић,


Трећа међународна конференција Јеврејски универзитет

Јерусалим, Израел, 30-31. децембар 2002. године Др Бернард Клајн,


Сваке године (око) 22. априла, на дан пробоја логораша из Јасеновца – Логора III, православни, јеврејски и ромски лидери

одржавају комеморације жртвама јасеновачких логора.

***

In memoriam Преживели заточеници који су преминули након сведочења

на Првој међународној конференцији о Јасеновцу

Саво Делибашић 22. август 1998. године Чедомил Хубер 2. фебруар 1999. године Едуард „Едо“ Шајер 30. новембар 2001. године Саво Петровић 6. фебруар 2003. године Љиљана Иванишевић 8. август 2003. године

У знак захвалности Посебну захвалност дугујемо Друштву јеврејско-српског пријатељства

Америке за помоћ у издавању ове књиге.

_______________________________________________________

Читаоци који нису упознати са историјом јасеновачких концентрационих логора у Хрватској у Другом светском рату можда

би желели да прво прочитају: „Слике геноцида: Цитати из западне литературе“, на стр. 389-406, и

„Конференција за штампу у Уједињеним нацијама“, стр. 380-387. _______________________________________________________


15

Настанак Прве конференције о Јасеновцу

На Трећој конференцији у Јерусалиму др Клајн и др Булајић су говорили о настанку Прве међународне конференције о Јасеновцу.

Др Бернард Клајн: Ова конференција јесте наставак онога што смо започели 1996. године када сам први пут срео доктора Булајића, који је дошао на једну од наших конференција у Јерусалим, где је излагао о Јасеновцу, о ком ја нисам много знао. Тада, као и након конференције разговарали смо о могућностима организовања конференције о Јасеновцу када ми је Булајић указао и на проблеме с којима се он до тада суочавао – да нико ни у Лос Анђелесу ни у Вашингтону није желео ово да учини. Људи су се плашили. И ја сам му рекао: „Види, ако ће то помоћи, ја сам спреман да то урадим.“ Тако сам започео организовање конференције и упркос претњама и упозорењима да то не радимо и противљењима са разних страна, ми смо то ипак урадили и то је била једна од најбољих конференција које смо икада имали. Конференција је трајала три дана, на њој је присуствовало двесто људи и на њој су говорили неки од најистакнутијих личности из Сједињених Држава и других земаља, а касније смо имали још једну конференцију у Бањој Луци и сада је ово трећа конференција, која је изненађујуће добро посећена.

Др Милан Булајић: Доктора Клајна сам замолио за помоћ на Конференцији о холокаусту у Израелу 1996. године и он ми је веома смело рекао да ће он организовати конференцију. И одржао је реч. Многи други врло истакнути људи то нису.


16

Фотографије са изложбе

Јеврејска деца су носила прње Православне цркве и јеврејске пре него што су убијана. синагоге су биле у рушевинама.

Анте Павелић и заборављени фирер Наређење Јеврејима и Србима са Хитлером да се клоне хрватских улица

Усташе с поносом приказују Усташка средства за успостављање главу једног свештеника. чисте католичке Хрватске


17


Сељаци на путу за Јасеновац Католичке новине: Кватерник објаснио фашистичку политику

Стражари су у Јасеновцу Србо–резач: специјално унапређивани за своју окрутност конструисан нож за брзо клање

Павелићев изасланик осигурава Личне ствари жртава Јасеновца подршку босанских Муслимана.


18


Роми (Цигани) су 1942. године сакупљани са целе територије Независне

Хрватске. Осим гробара сви су одмах убијени. Роми су изгубили око 98% свог становништва у Независној Хрватској.

Православни Срби су убијани, протеривани из земље или

покрштавани у римокатоличку веру. Горе: фрањевац Владо Маргетић покрштава православне Србе

међу којима је и Џорџ Живковић и његова мајка. Мајка Џорџа Живковића: горе лево.


19

Леви део МАПЕ Река Сава раздваја оно што је данас Хрватска (лево) и Босну (десно). Пет концентрационих логора под Јасеновцем су се простирали од Крапја до Старе Градишке на подручју од 131 квадратне миље [од око 210 квадратних километара].


20

Десни део МАПЕ Остали логори од укупно 24 концентрациона логора у Хрватској били су повремено такође под управом Јасеновца. (Извештај Земаљске комисије Хрватске из 1946. године)


21

Југославија након освајања Сила осовине (1941–1945) U.S. Department of State, Documents on German Foreign Policy. Series D (1937–1945), Vol. XII, Washington, DC: USGPO, 1962


22


23

СВЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЕЛИХ ЗАТОЧЕНИКА


24


25

СВЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЕЛИХ ЗАТОЧЕНИКА на Првој међународној конференцији и изложби о јасеновачким концентрационим логорима

Сведочења се овде наводе по оном редоследу по ком су пре-

живели заточеници говорили на конферецији током треће и пете сесије. Овде су иза сваког сведочења преживелих заточеника поднетог на конференцији дати и записи интервјуа са њима који се обављени након конференције, као и њихове писане изјаве. Сва сведочења су доступна и на видео-касетама. (Види страну са Заслуге.) Трећа сесија: Пета сесија:

Гђа Мара Вејновић Г. Милош Деспот Гђа Љиљана Иванишевић Г. Цадик Данон Г. Саво Петровић Г. Чедомил Хубер Г. Џорџ Живковић Г. Јосип Ерлих Г. Божо Шварц Гђа Штефица Сердар Саболић Г. Едо Шајер Г. Саво Делибашић

КАКО СУ ПРЕЖИВЕЛИ – РЕЗИМЕ

Побегли из Јасеновца у пробоју 22. априла 1945. године: Саво Делибашић Милош Деспот Јосип Ерлих Чедомил Хубер Саво Петровић Едо Шајер

Побегли из Феричанаца након што су пребачени из Јасеновца:

Цадик Данон Божо Шварц

У размени са партизанима за заробљене фашистичке официре: Штефица Саболић Мара Вејновић

Сакривана у Јасеновцу – Стара Градишка и касније ослобођена:

Љиљана Иванишевић

Одведен са мајком на рад у Немачку: Џорџ Живковић


26

Др Абрахам Еделхајт (Abraham Edelheit) [председавајући треће сесије, фотографија на стр. 337]: Желим вам свима добродошлицу на поподневну сесију наше конференције о концентрационом логору Јасеновац, логору истребљења, месту ужаса – како год желите да га назовете. Место одакле бих желео да почнем – само да направим врло кратак увид у ствари – јесте да цитирам свог пријатеља, свог колегу, свог бившег шефа, доктора Мајкла Беренбаума [директор Фондације Шоа, бивши директор Музеја холокауста САД, Вашингтон, Дистрикт Колумбија], који је рекао да, рећи ћу другачије, јер нажалост нисам запамтио дословно, онако како је он рекао, па ћу парафразирати: Постоје два вида историје. Један вид представља историја статистике, историја докумената, историја коју ми – и ја сам син особе која је пре-живела холокауст, нека почива у миру – историја коју они који нису доживели таква искуства могу да разумеју само индиректно, по-средно. Други вид јесте историја оних који јесу доживели таква искуства, о чему овде и говоримо.

Да бисмо разумели историју трагичних догађања која су се десила у ономе што је данас бивша Југославија у периоду између 1941. и 1945. године, сматрам да је једини начин да то учинимо – кроз сведочења оних који су тамо били. О статистици можемо дискутовати ad infinitum, ad nauseum. Не верујем да ће иједна од страна икада успети да увери ону другу. Питам се да ли је цела та ствар само једна јалова работа.

Мој отац је једном написао да ако желимо да схватимо историју холокауста, морамо почети тиме што ћемо прво увидети да то није само једна прича. Да су то, пре, шест милиона прича оних који су нестали и милиони прича оних који су преживели. Ако је то истина, а ја верујем да јесте, онда ми данас овде стојимо и седимо у присуству историје.

Имам велику част да данас овде представљам говорнике. Пред-стављаћу их сваког појединачно, једног за другим, када на сваког од њих дође ред. Замолићу их да свој говор ограниче на приближно двадесет минута тако да бисмо на крају наше, до краја наше сесије могли одржати и сесију питања и одговора. Знам да смо почели мало касније, али останите са нама.

Желео бих сада да представим госпођу Мару Вејновић, која ће говорити о судбини жена и деце у Старој Градишки. Верујем да ће она излагати на српском језику, али ће на табли бити приказан и енглески превод.

Захваљујем се и, молим вас, поздравимо госпођу Мару Вејновић.


27

Гђа Мара Вејновић

Преживели заточеник логора Јасеновац – Стара Градишка

Сведочење на конференцији

Напомена: Гђа Вејновић је свој исказ читала на српскохрватском језику. Енглески превод овог текста је за публику пројектован на табли.

Данас ћу говорити на тему „Патње деце и њихових мајки у

усташком концентрационом логору Стара Градишка – Јасеновац“. Прво бих желела да поздравим све учеснике овог догађаја, председа-вајућег, организаторе, научнике, историчаре и све моје колеге, односно заточенике концентрационог логора, преживеле логораше – мученике. Желим овој конференцији да буде веома успешна.

Рођена сам 4. септембра 1923. године у Жумберку, Дољани, Ра-датовићи, у Хрватској. Девојачко презиме моје мајке Марије било је Дућић. Мој отац се звао Никола Смиљанић.

Жумберак се налази на падинама једне високе планине некада познате као Света Гера, а сада као Трдинов врх, која данас означава границу између Словеније и Хрватске.

Моје претке – некадашње ускоке, граничаре – су у XVI веку аустријске власти изместиле и настаниле у Жумберак како би се њима оформила војна граница, односно Војна крајина између Аустрије и Турске ради заштите од Турака.

Жумберак је чувен по својим природним лепотама, али је читав крај недовољно развијен. Тамошњи људи су веома вредни и радни.


28

Под огромним притиском хабзбуршке власти и католичке цркве, православна епархија у Жумберку је у XVIII веку признала папу као врховног црквеног поглавара. Од тада су православни Срби постали унијати, тзв. гркокатолици. Међутим, они су сачували своје право-славне црквене обреде и вековима дуг фолклор и обичаје.

Моји родитељи су се борили за бољи живот наше породице. Го-дине 1931. преселили смо се у Славонију, у Стари Грабовац близу Новске. Град Јасеновац је на само дванаест километара од Новске.

Са појавом фашизма и непосредних опасности које је он са собом доносио, моја породица, жељна слободе, одмах је одлучила да се укључи у антифашистичку борбу. Са великом одлучношћу је учество-вала у свим видовима борбе против фашистичког угрожавања.

Почео је рат. И Југославија и њена војска су се распали. Од 6. априла 1941. године непрестано смо са великим запрепашћењем по-сматрали југословенску војску како пролази поред нас – запрежна кола и изгладнеле, промрзнуте и утучене војнике који су ишли према Београду и Србији. Земљу су поробили немачки окупатори. На сцену су ступиле усташе. Мачекова цивилна гарда је сарађивала са усташком владом. Десетог априла 1941. године објављена је декларација о усташкој држави – НДХ или Независној Држави Хрватској на челу са Антом Павелићем.

Немачки окупатори и усташе угрожавали су пре свега Србе, а онда и Јевреје, Цигане и све антифашисте без обзира на њихову нацио-налност.

Моја старија браћа су се прикључили партизанима. Никица, који је тада имао 23 године, прикључио им се у јесен 1941. године, а Ђука је имао 21 годину и партизанима се прикључио у фебруару 1942. године, али је у пролеће те исте године погинуо.

Преостали чланови моје породице су заједно са другим добро поз-натим антифашистима наставили антифашистичке активности у илегали. Међутим, антифашисти из Новске и околине су били издани.

Четвртог марта 1942. године усташе су опколиле нашу кућу у Старом Грабовцу и ухапсиле нас – моје родитеље, мог брата Душана, који је тада имао седамнаест година и који је у јесен 1943. године погинуо у партизанима, моју сестру Десанку, која је тада имала пет-наест година и која је 1973. године погинула у саобраћајној несрећи, и мене. Усташе су нас под јаком стражом одвеле у Новску. Моја најмла-ђа сестра је остала код куће гласно плачући у дворишту крај бунара. Тада је имала само тринаест година.

У исто време су у Новској и у околини похапшени и многи дру-ги антифашисти и њихове породице.


29

Наредног дана усташе су ослободиле моју сестру Десанку, јер је била малолетна. Моје две малолетне сестре су живеле саме и бринуле о кући. Доносиле су нам храну и чисту одећу у затворе у Новској и Новој Градишки.

Око 10. марта 1942. године усташе су моје родитеље, мог брата Душана и мене пребациле из затвора у Новској у затвор у Новој Гра-дишки, где сам остала до 30. маја 1942. године. Тринаестог марта 1942. године покушала сам да заједно са групом затвореника и мојим бра-том Душаном побегнем из овог затвора у намери да се прикључимо партизанима. Међутим, усташе су ме поново ухапсиле.

Довели су ме натраг у затвор у Новој Градишки, где су ме див-љачки тукли и мучили. Онда сам пребачена у концентрациони логор Стара Градишка, где сам остала до фебруара 1943. године.

У исто време моји родитељи и моја најмлађа сестра су заједно са осталим антифашистима и њиховим породицама из Новске, Паклени-це и других оближњих места одведени у концентрациони логор Сисак. Мојим родитељима је то било друго хапшење.

Усташе су нам тада опљачкале све наше ствари и имовину. По-кушали су и да нам спале кућу и да заувек униште наш топли дом. Непосредно пред тај догађај моја сестра Десанка се прикључила партиза-нима.

У логору сам претрпела све страхоте пакла једног концентра-ционог логора. Била сам очевидац стално присутног страха од смрти, масовних убистава заточеника, понижавања, глади и изгладњавања. Преживела сам тифусну грозницу и неколико напада дизентерије. Ми, заточеници, осећали смо се као робље. Била сам очевидац многих болести и смрти деце и одраслих. Најтеже од свега ми је било да преживим патње деце и њихових мајки у Старој Градишки. То је било најболније. Често сам имала ноћне море. Стално сам се питала, али никад нисам успевала да пронађем одговор на то како једно људско биће може да постане такав злочинац, кољач, крволок и убица. Како су усташе могле да побију толика људских бића, поготово толико деце? Ипак, призори пакла су се настављали. Они су били наша стварност.

У јуну и јулу 1942. године у логор су из дана у ноћ допремане нове композиције вагона пуних људи. Стизале су читаве породице које су носиле беле заставе. Били су то заточеници углавном са Козаре, али и са Баније, Кордуна, из Славоније, Лике, Далмације, Срема и Зе-муна. У тим поворкама су се налазили мушкарци, жене, млади људи и деца. Заробили су их усташе и Немци током офанзива и напада на села и градове. Ми, заточеници, смо из дана у ноћ, збуњени и у тишини, по-сматрали композиције сточних вагона пуних личних ствари. Мушкарци и жене су корачали обучени у народне ношње. Мушкарци су носили


30

црне шешире, а жене су имале беле мараме. Гледали смо босоногу и изнемоглу децу како долазе у логор под јаком усташком стражом са упереним бајонетима.

Логор се брзо пунио, а фашисти су постајали све окрутнији и све креативнији у својим методама уништавања деце и одраслих. Ови свакодневни призори унакажене и заклане деце и одраслих били су стравични.

Једном приликом усташе су одвојиле мушку децу између седам и петнаест година старости. Обукли су их у црну униформу са усташ-ком капом на глави и са белим словом „U“ [симбол усташа] зашиве-ним на њој. Данима су колоне ове изгладнеле, бледе и изнемогле деце са великим, изгубљеним очима марширале унаоколо по огромном простору логора. Деца су морала да следе наређења усташких војника који су их обучавали да постану, како су то усташе звале, главна усташка потпора или, другим речима, „њихови јаничари“. Деца су морала да певају усташке песме. Док сам их посматрала, често су и она гледала мене. Чинило ми се да их је било срамота што певају ове песме. Посматрали смо једни друге са обостраним разумевањем. Очи те деце могу се видети у књигама и публикацијама Драгоја Лукића, до сада најјачих доказа о деци-заточеницима концентрационог логора Стара Градишка – Јасеновац. Те очи, симбол срамоте и пркоса, и данас представљају најбоље упозорење.

Касније сам чула да су ова деца током ноћи у баракама, или због поспаности или чак и из ината, наглас певала чувене партизанске песме као што су „Иде Младен, води партизане“, „Ој, Козаро, ти си пуна листа“ и друге. Ово је разјарило усташе и они престадоше да обучавају децу да буду главна усташка потпора. Уместо тога су их једноставно побили или послали у друге логоре – Јастребарско и др.

Кад год су усташе отимале децу од својих мајки, по целом ло-гору се чула ужасна кукњава пуна бола, жалости, беспомоћности и лудила. Често би групе усташа са бајонетима присиљавале мајке са децом да се окупе у велике кругове. Онда би прво затражили од мајки да се добровољно одвоје од своје деце, па од деце да се добровољно одвоје од својих мајки. Пошто нико од њих није био у стању да то учини, усташе би онда пушкама и бајонетима насртале на децу и мајке силом их раздвајајући у две групе.

Мајке и њихова деца би се чврсто стискали једни уз друге и гласно плакали док су их раздвајали. Неке од мајки које нису могле да поднесу да буду одвојене од своје деце насртале би директно на усташе и падале мртве од бајонета. Усташе би онда газиле по њихо-вим телима гњечећи их чизмама. Затим би децу вукли на једну страну, а преживеле мајке на другу.


31

Болни крици су постајали све јачи. Руке деце и њихових мајки су се истезале што су више могле, све док их на крају нису раздвојили у најжалоснијем болу, у њиховој жудњи да остану заједно. Очи су им се шириле што су јаче могле да би запамтили и најситнији детаљ с лица својих вољених. Ипак, удаљеност између деце и њихових мајки поста-јала је све већа, а у већини случајева она је била и заувек. Ова надљудска туга, неизвесност и крајње безнађе никада нису били јачи и суровији.

У то време сам заједно са групама младих заточеница добила зада-так да током дана и ноћи негујем болесну децу. Ове дужности је организовала Ружица Штајнер, партијски вођа из логора за хрватске жене. Обављајући тај посао постала сам очевидац масовног истребљења деце у логору које се вршило на најокрутније начине. Ово је укључи-вало сву децу, од беба до петнаест година старости. Била сам очевидац најужаснијих облика уништавања хиљада и хиљада млађе деце и адолесцената.

Усташе би одвојиле велике групе деце. Онда би их поскидали голе и грозно исмејавали оне који су имали неке физичке недостатке. Децу би „прегледали“, а онда их класификовали у мање групе, да би их на крају све уништили – побили.

Масе деце су угурали у једну огромну логорску зграду напунив-ши њима сваку просторију. У једну просторију би убацивали по педе-сеторо или више деце у којој би она могла само да стоје.

Кад год би децу убацили у ове просторије, долазиле би три или четири опатице у тамносмеђим одорама и са белим капама. Улазиле би у зграду носећи кофе са неком течношћу коју би онда наносиле на дечије усне. Кад год би их ја или неке друге заточенице питале каква је то течност, говориле би нам да је то течност која спречава жеђ.

Међутим, сат или два касније деца би почињала да вриште и јаучу дозивајући своје мајке, очеве, сестре и браћу или имена својих тетака и других рођака. Превијала би се од болова.

Њихови крици су постајали све ужаснији и ужаснији. Викали би: „О, мајко, умирем.“, „Ах, сестро, боли ме.“, „Ах, драга моја тетко, жедна сам.“

Од превијања би падали једни преко других, јер није било места. Њихове руке, ноге, тела, главе би се испреплитале. Њихова полужива тела су се распадала. Фекални отпаци су се мешали са овим полужи-вим дечијим телима у распадању. На телима ове јадне деце биле су отворене ране. Затим би само умирала скичећи и мучећи се у најстраш-нијим боловима. Ово је трајало данима.

Усташе би наложиле једној групи заточеника да уђу у те просто-рије, ставе у ћебад мртву децу или децу на самрти и однесу их на одређена места где ће бити уништена. Како су дани пролазили, остаја-


32

ло је све мање и мање деце. На крају је само неколико најснажнијих преживело, једва.

Онда су усташе извршиле своју највећу злочиначку подвалу. То мало преостале полуживе деце преместили су на таван исте логорске зграде. Друге собе испод тавана, у којима су она деца поубијана, пре-уређене су у дечију болницу. Ове собе су опремили лежајима и белом постељином. Опране су и очишћене, а у кревете су смештена здрава деца. Ову децу су засипали бомбонама. Лекари и болничарке на дуж-ности носили су беле униформе. А онда су у посету логорској, тзв. дечијој болници усташе довеле делегацију Међународног црвеног крста заједно са немачким официрима и усташким лидерима.

Усташе су се хвалисале одличном негом коју пружају болесној деци у логору. Међутим, усташе ову делегацију никада нису одвеле на таван где је неколико преостале болесне деце остављено да се распада.

Ми, заточенице на дужности, помагале смо овој деци речима утехе. Брисале смо их и давале им воде и чаја. Али све то није имало никакве користи, јер су фашисти, усташе, одлучивали о судбини ове деце.

Коначно, била сам и очевидац када су децу стављали у гасне коморе. Ово је било језиво. Чак и данас ми је доста тешко да о томе причам или пишем.

Једног дана након дужности тумарала сам по логору и наишла на једну монтажну зграду са гасном комором. Комора је била пуна голе, полуживе деце која су била набацана једна преко других. Усташе су на ову хрпу и даље бацале полужива дечија тела. И даље су у ћебадима доносили нову и нову децу. Док сам ово посматрала, телом ми је струјала хладна језа. Стајала сам тамо укопана посматрајући дно људског живота. У ту гасну комору је убачено око пет стотина деце. Стигла је и усташка патрола на челу са једним капетаном да прегледа комору. Тај заповедник је био човек ниска раста, уредно одевен, али зао човек. На прагу коморе је лежала једна гола беба стара свега не-колико дана. Својим чистим и угланцаним чизмама овај усташки за-поведник је стао на једну бебину ногу, док је другу ухватио руком и затим је рашчеречио. Онда ју је бацио на гомилу псујући јој српску или комунистичку мајку. Усташе су све антифашисте називале „комуни-стима“. Ми, антифашисти, смо се у ствари само борили за слободу наше земље. Капетан је онда наредио да се просторија затвори и да се пусти плин. Потом је отишао са групом осталих усташа.

Ја сам била утучена, ожалошћена, огорчена и разорена. Након што сам успела да скупим мало снаге, напустила сам ово место питајући се у себи шта су та деца учинила фашистима. Такође сам се


33

питала да ли ћемо овакав крај имати и сви ми – Срби, Јевреји, Цигани и антифашисти.

У лето 1942. године многе жене и девојке из женског логора су умрле од тровања храном. Усташе су стављале цеђ и друге отрове у храну. Настале су нове муке и болести у логору. Жене су падале мртве на голу, испуцалу логорску земљу која се натапала крвљу и гнојем из њихових тела у распадању.

Лето 1942. године је било веома топло и преко целог дана смо гореле на врелом сунцу. Заточенице које су још увек биле здраве покушавале су да помогну онима које су умирале дајући им мале гутљаје воде или само речи утехе.

Умрети на овакав начин било је као сам пакао. Патњама није било краја. Заточенице је дрмала веома јака грозница. Усне су им биле испуцале и пуне рана. Своје последње мисли и последњи умирући плач често су упућивале својој деци која су била у партизанима. Гово-риле су тихо, нежним, тепајућим речима пуним љубави попут „паче моје мило“ или их дозивале именима. А у исто време би их храбриле да се одважно боре за своју слободу.

Нарочито је било тешко гледати жене чију су децу управо одводили. Такође је веома болно било посматрати младе жене које су „припремали“ за транспорт у Немачку на принудни рад. Голе су их „прегледали“ и сву им косу одсекли. Обријали су им сваку длаку на телу. Онда су морале да обуку логорашку одећу. На крају су транспор-товане теретним возовима на принудни рад у логоре у Немачкој.

Док сам посматрала све ове призоре ужаса у логору, често сам била забезекнута и шокирана. Кад год се сетим тих стравичних призо-ра из концентрационог логора, дођем до закључка да се истина о свим фашистима мора рећи без обзира на њихову врсту и сој. Свет мора знати за њихове злочине како би добио праву и комплетну слику о овим починиоцима зла, монструмима и зверима.

Читаво човечанство треба да постане свесно усташких злочина како би било у стању да се избори за право на живот и слободу чове-чанства, а нарочито за права деце.

Док сам била у овим логорима, била сам убеђена да из тог пакла никада жива нећу изаћи и поново бити слободна. Никада нисам ми-слила на стално присутну опасност од смрти у таквим ситуацијама, па чак ни у оним најстрашнијим. Никада нећу заборавити шта смо све преживели у том концентрационом логору.


34

Интервју са госпођом Вејновић у хотелу

након конференције Зовем се Мара Вејновић-Свирић. Рођена сам у Жумберку. Онда

сам од седме године живела у Новској. На конференцији која се одржала овде у Њујорку говорила сам о почецима мог укључивања у антифа-шистички покрет и о патњама деце и мајки у концентрационом логору Стара Градишка. Због тога ћу сада говорити о другим битним стварима које се тичу мог заточеништва.

Дванаестог марта 1942. године покушала сам да са једном гру-пом затвореника побегнем из затвора у Новој Градишки и прикључим се партизанима. Затвореници који су организовали бекство то су уради-ли тако што су затворским стражарима запленили пушке. Трчали смо улицама Нове Градишке према падинама Слуња. Ја сам у то време била у доброј кондицији.

Тада сам имала око деветнаест година. Стално сам била на челу групе. Међутим, са нама је покушала да побегне и прикључи се парти-занима и једна млада жена која је претходно провела месец дана у самици и која је још била у завојима због батина, а која је сада пала иза нас. Позвала ме је именом:

„Марија, не могу даље.“ Другови који су били са мном на челу групе замолили су ме да

се вратим натраг и помогнем овој младој жени. Одгојена сам тако да свакако нисам могла да то одбијем и не вратим се натраг. Покушала сам да јој помогнем. Нисам успела, јер су нас усташе опколиле. Група је умакла, а за нас сада више то није било могуће.

Завезали су нас и одвели натраг у затвор у Нову Градишку. Била је то недеља поподне. Шеталиште у Градишки је било пуно девојака, младића, немачких и усташких војника и официра.

Млатили су нас док смо ми биле везане. Када су нас довели у затвор у Новој Градишки, наставили су да нас туку целог поподнева. Групе усташа су се смењивале и ужасно нас мучиле. Моја другарица се звала Љубица. Ухватили су ме због ње, када сам покушала да јој по-могнем.

Онда су нас усташе раздвојиле. Сада су нас млатили појединачно. Ударали су посебно Љубицу, а онда посебно мене. Немилосрдно су нас ударали кундацима пушака. Лупали су нам главе о зид, вукли за косу и називали разним именима.

У то време сам у ствари још увек била дете. Иако сам подизана у патријархалној породици, усташе су ми говориле да сам кренула да се прикључим партизанима, јер сам неморална. Било ми је теже да се


35

изборим са тим што ме оптужују да сам неморална него са самим ба-тинама. Нисам могла ни да замислим да ћу икада проћи кроз такво једно искуство.

Престали су да ме туку у један сат ујутру. Одвели су ме у самицу. Била сам сва црна и модра од батина. Пала сам у стање делиријума. Идућег дана у подне ушао је затворски стражар и рекао да ми је рођак из села Ковачевац, који је стигао из оближњег града, близу Градишке, донео ручак. Био је то заиста диван ручак. Међутим, кад сам покушала да подигнем руку како бих јела, нисам могла ни да је померим – била сам тако жестоко претучена.

Остала сам у том затвору идућих месец дана. Нису ме тукли након тога.

Моји мајка и отац су, такође, били затворени. Мој брат Душан је био са мном када смо покушали да побегнемо. Он је на крају успео да побегне и прикључи се партизанима.

После неког времена, уствари 13. маја 1942. године, са групом антифашиста, углавном жена које сам познавала из Новске и околних градова, пребачена сам у концентрациони логор Стара Градишка. Тог истог дана је мој отац ослобођен, након чега је отишао кући, док је моја мајка задржана у затвору.

Када смо камионом стигли у концентрациони логор Стара Гра-дишка, чекале су нас усташе Дрбањ и Беванда. Ово су биле озлогла-шене усташе из Старе Градишке, добро познате по својим крволочним окрутностима. Прочитали су нам пресуде. Нису навели да ли сам осуђена или не нити колика ми је казна. Суђења у ствари није ни било. Рекли су ми да су из једног документа који су држали у руци сазнали да су моја браћа у партизанима и да ће за дан или два бити доведена у логорски комлекс Стара Градишка – Јасеновац.

Једино чему сам се надала било је то да нећу видети и своју браћу заробљену. Чинило ми се да сам већ доста искусила и успевала да издржавам све те ужасе. Да сам морала још и своју браћу да видим тамо, било би ми много теже да преживим све те страхоте, можда зато што сам их много волела и што сам желела да они буду слободни.

Касније сам пребачена из Куле. Прво су нас ставили у концен-трациони логор за хрватске жене. Услови ни тамо нису били ништа бољи. Тамо сам пребачена само зато што сам била унијат. То је зато што су усташе унијате сматрале Хрватима. Људи из Жумберка су били некадашњи ускоци, граничари, представници Војне границе – Војне крајине између Турске и Аустроугарске. Ми који смо долазили из Жумберка сматрали смо себе Србима и православним хришћанима. Ја сам исповедала своју православну веру, славила православне обре-де и обичаје.


36

Услови у логору за хрватске жене били су ужасавајући. Тамо уопште није било места. Прво сам спавала у једној бараци са много жена. Барака је била препуна, па су многе жене морале да спавају напољу на земљи.

У јуну или јулу 1942. године немачке, усташке и четничке једи-нице извршиле су велику офанзиву на Козару и друге области у Хрватској – на Банију, Кордун, Славонију, Лику, део Далмације, Срем и Земун.

О овом сам говорила у свом ранијем излагању, као и о деци у логорима. Желим само да кажем да су животни услови били изузетно лоши. Прво, смрт је стално висила над нашим главама, јер су усташе без престанка вршиле терор по логорима. Убијали су људе сасвим произвољно, према свом расположењу, без икаквог повода и разлога.

Биле су ту и четири усташице. Звале су се Маја Буждон, Милка Прибанић, Божица Обрадовић и Нада Лубурић. Маја Буждон би насу-мице пуцала у заточенице док су оне, на пример, чекале у реду за одвратну неслану храну. Ову храну је углавном чинила вода са по-неким мањим комадом кромпира и са неколико листова купуса и била је помешана са песком. Многе, многе жене су убијене на овај начин. Ово је једноставно био њихов начин да ’умире’ људе.

Онда је владала и епидемија тифуса. Жене су падале мртве по дворишту. То је било одвратно. Грозно су се мучиле. Данима би се бориле са јаком грозницом. Данима би биле у делиријуму да би на крају умрле. Њихова тела су се буквално распадала.

Лето 1942. године је било веома топло. Земља је пуцала. Сав гној из рана ових јадних болесних жена би цурила у пукотине у земљи. Ми, заточенице, нарочито млађе, покушавале смо да помогнемо овим болесним женама. Давале би им по чашу млаке воде, упућивале им лепе речи.

Нарочито ме је погодила смрт мајке Наде Драгосављевић. Наду сам познавала из партизана. Њена мајка ми је дала свој прстен који сам требала предати Нади као последњу успомену на њу. Нажалост, никада нисам успела да Нади предам тај прстен. Нада је убијена. Осим тога, прстен сам морала и бацити када су усташе претресале логор. Прстен сам зашила у шареницу, врсту ћебета, коју сам понела са собом из затвора. Тако, док је усташица Милка Прибанић претраживала руб једног ћебета, ја сам потајно извукла прстен из шаренице. Затим сам га бацила, јер сам знала да би ме убила да га је пронашла.

На крају сам и ја добила тифус. Доктор Буки, Јеврејин из Сара-јева, веома добар човек, водио је бригу о болесним женама. Лежале смо на некој врсти дрвених кревета у некој врсти бараке. Ја сам све време била у делиријуму. Ми, заточенице, организовале смо своје


37

болничарке. Ове болничарке су нам давале воду. Наносиле су нам је на усне како бисмо лакше преживеле грозницу и бол на испуцалим уснама. Доктор Буки нас је стално обилазио. Његове топле очи и брижан поглед били су као окрепљујућа снага.

Претпостављам да то што су млађе заточенице преживеле тифус мора да има везе са тим што смо биле доста младе и што смо имале јаку жељу за животом. Усташе су мислиле да болујемо од затворског грипа. Да су знали да је ово био тифус, све би нас побили. Биле смо веома захвалне доктору Букију, Јеврејину из Сарајева, који је успео да од јеврејске заједнице добије неке основне лекове као што је аспирин, па чак и лекове за срчане болеснике. Никада га нећемо заборавити.

Једног дана била сам веома близу смрти. Овај немили догађај ме је могао извући из бараке. Једна група усташа је дошла заједно са доктором Букијем и болничаркама да обиђе бараке. У то време сам била у стању да седим. Била сам веома слаба и веома бледа. Тен ми је и иначе био веома светао, а коса црна. Вођа усташке групе ме је погле-дао и упитао доктора Букија да ли сам ја Јеврејка. Доктор Буки је рекао да нисам. Усташа је поставио исто питање још два или три пута и сваки пут је доктор Буки рекао не. Усташе су отишле. Да је доктор Буки рекао да сам Јеврејка, то би ме одвело у смрт. Убили би ме као и већину младих јеврејских девојака. Доктор Буки ми је још једном спасао живот.

Након што сам изашла из бараке и осећала се боље, још цео месец нисам била у стању да ходам. По концентрационом логору сам могла да идем само четвороношке. Изгубила сам сву косу. Било ми је доста тешко да повратим снагу.

После сам премештена и сврстана у нову групу у тзв. Млада-лачку собу. Звали смо је младалачком собом, јер су све заточенице у њој биле младе. У концентрационом логору смо имали тајну организа-цију Комунистичке партије. Ова организација је водила бригу о болесним друговима. Такође је покушавала и да нас све заједно окупља и да нам даје савете како да се чувамо и истрајемо. Она нас је и храбрила. Гово-рили би нам да ћемо преживети и да ће све поново бити лепо као што је било пре, док смо били на слободи. Дакле, партијска организација је бринула о нама, иако смо сви непрестано гледали у смрт и суочавали се са новим немилим догађајима.

У једном таквом догађају усташе су шетале поред строја и из њега издвајале сваку трећу особу. Ја сам имала среће што нисам била трећа. Због тога сам, још једном, остала жива.

Добро се сећам ужасних последица тог догађаја. Тада је убијено тридесет Јевреја које су држали изван овог строја. Ти Јевреји су били из Новске. Ја сам их знала. Срели смо се на улазу када су их доводили


38

у концентрациони логор. Погледали смо једни друге. Поздравили смо се само погледима. Нисам хтела да им кажем здраво, јер нисам желела да их изложим опасности пошто сам ја већ била у концентрационом логору. Ни они мени нису могли рећи здраво, јер су се плашили. Ови људи су били наочити, дотерани и лепо обучени. Са собом су носили тешке торбе.

Четири дана касније десило се ово постројавање које сам управо поменула. И као што сам рекла, ових тридесеторо људи нису били у строју него су се налазили у колони за ликвидацију. Дакле, видели смо се поново. Опет смо се поздравили само погледима. За само четири дана они су претворени у лешеве. Били су тровани, тако да су сада једва били у стању да ходају. Једва су могли да носе свој пртљаг. Тако је усташама требало свега четири дана да униште ове добро ухрањене и јаке људе.

Дакле, они су постројени у ову колону. Посматрала сам ту коло-ну људи када су одлазили. Ужасно сам се осећала због свих тих људи. У колони се налазило 3.500 људи, мушкараца и жена. Усиљеним кора-ком су ходали према Градини. А онда су их тог поподнева вратили у запрежним колима која су тог јутра ишла испред колоне. Ова запреж-на кола су сада била пуна њихових мртвих тела. Такође су била пуна и пртљага и личних ствари заточеника који су отишли у тој колони од 3.500 људи.

Усташе су се затим понапијале. Певали су. У ствари, нису певали него су се драли као да певају. Целе те ноћи су славили – извршавају-ћи наређење да славе. Добили су наређење да прославе убијање 3.500 невиних људи и антифашиста.

Овај инцидент ми је донео много боли. Тешко ми је било да се од тога опоравим – и не само тада него и у многим другим ситуација-ма када сам била очевидац ужаса.

Једном другом приликом усташе су нас, заточенице, позвале у строј испред једне зграде у дворишту концентрационог логора. Стајале смо наспрам зида. Један усташа је седео за неким столом. Био је то усташки официр, или капетан, који је читао наше пресуде. Тада сам први пут чула да сам због својих антидржавних активности осуђена на годину дана затвора у концентрационом логору. Претпостављам да су тада намеравали да ме убију, јер су ми рекли да се окренем према зиду те зграде.

Тако сам заједно са онима који су исто тако били одабране ту стајала пола сата чекајући да будем смакнута. Изненада – можда је ово било психолошко мучење – усташе су нам рекле да смо сада слободне и да се можемо вратити у своју бараку. Ово искуство је на мене утицало тако да сам од тада изгубила сваки страх од смрти. Све што


39

сам преживела у концентрационом логору било је тако грозно, тако погубно и тако тешко. На пример, моји другови, браћа Цар и њихова сестра Јелена, били су добро познати партизани из Новске. Гледала сам њихову мајку када је умирала. Била је тако мршава и тако слаба да је као дух пружала своје руке према зиду. Водила сам бригу о њој све до самог краја. Она би дозивала имена своје деце, нарочито Петрово, који је био партизански херој, један од првих у Славонији. Касније је постао и народни херој. Умела је да дозива „Перо, паче моје мало, драго моје дете. Драга моја децо, чувајте се. Ваша мајка умире. Ви се морате борити за слободу.“

Била је у страшним боловима када је умирала. Наравно, људско биће не може ово лако да поднесе. Све те смрти утицале су на нас, заточенике, а утицале су и на мене саму. Овако је било све време док сам била у логору.

У логору нисам никада обављала неке послове. У ствари, мој посао је био да негујем болесне заточенице и децу. О томе сам већ говорила приликом свог сведочења на конференцији, тако да се не бих понав-љала.

Умела сам да из једне логорске зграде посматрам људе како ше-тају поред реке Саве. Иако сам била убеђена да из логора никада жива нећу из�