Квалитет земљишта као основ за одрживу ...polj.uns.ac.rs/wp-content/uploads/2016/07/Radovanovic_D... · 2016. 7. 19. · Органски угљеник

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

Департман за ратарство и повртарство

Драган Радовановић

Квалитет земљишта као основ за одрживу

интензификацију пољопривредне производње

Мастер рад

Нови Сад, 2016

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

Департман за ратарство и повртарство

Кандидат: Ментор:

Дипл. инж. Драган Радовановић Доц. др Владимир Ћирић

Квалитет земљишта као основ за одрживу

интензификацију пољопривредне производње

Мастер рад

Нови Сад, 2016.

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

КОМИСИЈА ЗА ОДБРАНУ И ОЦЕНУ МАСТЕР РАДА

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Доц. Др Владимир Ћирић, доцент

Научна област: Педологија и агрохемија

Пољопривредни факултет, Нови Сад

-Ментор-

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Проф. Др Љиљана Нешић,редовни професор



-Председник-

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Проф. др Миливој Белић, редовни професор



-Члан-

РЕЗИМЕ

Проблеми који су настали као последица савременог управљања обрадивим

земљиштем су повезани са поспешивањем глобалних климатских промена, нарушавањем

биодиверзитета, пејзажа, као и погоршањем квалитета земљишта, воде и ваздуха.

Земљиште је необновљиви ресурс који представља основу пољопривредне производње и

пружа суштинску потпору екосистему, људском животу и друштву. У циљу задовољења

потреба за храном растућег становништва на Земљи потребно је одржати ниво

интензификације пољопривредне производње. Као интегрално решење последњих година

се појавио концепт одрживе интензификације (sustainable intensification - SI) који

подразумева повећање приноса без штетног утицаја на животну средину и даље

култивације нових земљишних површина. Циљ истраживања је био да се установе

индикатори квалитета земљишта у 150 узорака који потичу из различитих типова

земљишта АП Војвдине (органски угљеник, прах и глина, рН вредност, капацитет

адсорпције катјона (СЕС), дубина земљишта и нагиб терена) и да се на основу њихових

вредности одреди погодност различитих типова земљиштаза SI пољопривредне

производње. Наведених шест индикатора квалитета земљишта су за сваки узорак

оцењивани од 1-4 бода. Збир бодова свих индикатора за појединачан узорак би сврстао

земљиште у одређену категорију. Категорија 1 (6-10 бодова) је препоручљива само за

екстензификацију; категорија 2 има више од 10 бодова, али један или чак више индикатора

су у лошем стању (1 бод), и зато је интензификација могућа само уз високи ризик;

категорија 3 (11-15 бодова) има низак потенцијал за SI и интензификацију треба

спроводити са много опреза; категорију 4 (16-20 бодова) представљају земљишта која могу

да компензују утицај пољопривредне производње на животну средину. Према

анализираним својствима земљишта и њиховој категоризацији, прелиминарно је утврђено

да 25% испитиваних узорака земљишта није погодно за SI, док је 75% узорака земљишта

погодно за SI. Код земљишта која нису погодна за SI, главни ограничавајући фактор био је

органски угљеник. У највишу категорију према погодности за SI спадају групе Vertisols,

Solonetz i Solonchaks, а у најнижу Arenosols и Cambisols. Највећи број бодова имају

земљишта веће дубине, и већег садржаја праха, глине и органског угљеника, а то су

земљишта у полоју реке Тисе и глејна и глиновита земљишта источног и средњег Баната,

док је најнижи број бодова евидентан на пешчарама и на планинама. Черноземна зона се

налази у средини по броју остварених бодова у погледу SI.

ABSTRACT

The problems originated from modern land management are closely linked to global

climate changes, loss of biodiversity, landscapes disturbance, as well as the deterioration soil,

water and air quality. Soil is a nonrenewable resource that acts as a foundation for agricultural

production and provides essential support to the ecosystem, human life and society. In order to

meet the increasing food demand of a growing population on the Earth, it is necessary to maintain

the level of intensification of agricultural production. As an solution in recent years the concept

of sustainable intensification (SI), has appeared. This concept means increasing yields without

harmful effects on the environment and further cultivation of new land. The purpose of this study

was to establish soil quality indicators (SQI) in 150 samples originated from different soil types

in Vojvodina province (soil organic carbon, silt and clay, pH value, cation exchange capacity

(CEC), soil depth and slope) and to determine the suitability of different soiltypes for of SI of

agricultural production. Six SQIindicators for each sample were evaluated from 1-4 points. The

sum of points of all SQIindicators for a single sample classified soil in a particular category.

Category 1 (6-10 points) is recommended only for extensification; category 2 has more than 10

points, and one or even several indicators are in poor condition (1 point), which suggest that

intensification is possible only with high risk; category 3 (11-15 points) has a low potential for SI

and intensification should be undertaken with great attention; category 4 (16-20 points)

represents soils that can compensate negative impact of agriculture on the environment.

According to the analyzed characteristics of the soils and their categorization, preliminarily

results showed that 25% of soils is not suitable for SI, while 75% of the soils is suitable for SI.

When soil was not suitable for SI, the main limiting factor was organic carbon. The top category

recommended for SI includes Vertisols, Solonetz and Solonchaks, while Arenosols and

Cambisols are not recommended for SI. The highest number of points has deep and heavy

textured soils rich in organic carbon, such as soils in the Tisa river valley and gleyic and clayey

soils of eastern and central Banat, while the lowest score was evident in the sandy terrain and

mountains. Chernozemic zone is considered as intermediate in terms of SI.

Садржај:

1. УВОД ....................................................................................................................................................... 1

1.1.Квалитет земљишта ........................................................................................................................... 1

1.2.Одржива интензификација пољопривредне производње .............................................................. 5

2.ЗАДАТАК И ЦИЉ РАДА ..................................................................................................................... 9

3.МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА ......................................................................................................... 10

3.1. Просторни распоред мреже узорака, узимање и припрема узорака .......................................... 10

3.2. Одређивање хемијских својстaва .................................................................................................. 11

3.3. Одређивање физичких својстава ................................................................................................... 14

3.4. Метод за оцењивање земљишта .................................................................................................... 15

3.5. Метод којим је прављена карта одрживе интензификације ....................................................... 18

3.6. Статистичка обрада података ........................................................................................................ 18

4.КАРАКТЕРИСТИКЕ ИСТРАЖИВАНОГ ПОДРУЧЈА ............................................................... 19

4.1.Основне агроеколошке особине Војводине .................................................................................. 19

4.2.Климатски фактори ......................................................................................................................... 19

4.3.Рељеф ................................................................................................................................................ 20

4.4.Матични супстрат............................................................................................................................ 21

5. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА .......................................................................................................... 35

5.1. Прелиминарна истраживања погодности земљишта Војводине за SI ...................................... 35

5.2. Погодност земљишта Војводине за SI према RSGs WRB 2014 ................................................. 40

5.3. Погодност земљишта Војводине за SI према Класификацији земљишта Југославије ............ 45

5.4. Koрелације међу индикаторима SI ............................................................................................... 49

6. ЗАКЉУЧЦИ ......................................................................................................................................... 51

7. ЛИТЕРАТУРА ..................................................................................................................................... 53

Радовановић Драган Мастер рад

1

1. УВОД

1.1. Квалитет земљишта

Пољопривредна производња одликује се низом специфичности. Ова производња

представља начин искориштавања слободне природе од стране човека. Отуда се ова

производња јавља као живи систем смишљене и организоване производње одређених

продуката, који својом количином и квалитетом обезбеђују човеку опстанак на нашој

планети. Ниједан други начин искоришћавања слободне природе не може се по својој

поузданости поредити са пољопривредном произвоњом, те она представља најсигурнију

егзистенцију за човека. Она се заснива на способности биљака да производе органску

материју – ту незамењиву компоненту у људском и животињском организму. Човек је

научио да испуни захтеве различитих биљних врста према условима средине, а све у циљу

постизања високих и стабилних приноса доброг квалитета.

Земљиште је природни и необновљиви ресурс, на коме се одвија пољопривредна

производња и који настаје хиљадама година, док се процесима деградације може врло брзо

уништити, природним или антропогеним путем (Ličina et al., 2011).Земљиште испуњава

различите функције животне средине, као и социјалне и економске: продукција биомасе,

пречишћавање подземних вода, резервоар гена, основа за инфраструктуру, извор сировина

и као културно наслеђе (Blum, 2005).Квалитет земљишта је дефинисан као способност

земљишта да остварује своје функције у границама екосистема, одржавајући биолошку

активност и обезбеђујући животну околину за биљке и животиње (Doran et al., 1994).

Сматра се да појам квалитет земљишта укључује физичка, хемијска и биолошка својства.

Хемијска својства земљишта подразумевају pH вредност, садржај органске материје,

садржај калцијум карбоната, хранива и способност земљишта да веже и акумулира

хранива. Физичка својства земљишта се односе на структуру, текстуру, водна и ваздушна

својства земљишта. Биолошка својства земљишта укључују бројност и микоробиолошку

активност микороорганизама. Земљиште високог квалитета дугорочно обезбеђује

продуктивност биљака са минималним утицајима на животну средину (Baere et al., 1997).

Плодност земљишта је уско повезана са квалитетом земљишта и представља способност


2

земљишта да омогући задовољавајућу производњу усева уз минимално коришћење

ђубрива и стајњака. (Hansen et al., 2001).

Органског угљеника у земљишту има најчешће до 5%. Захваљујући својим

специфичним особинама, које му омогућавају велику физичку и хемијску активност,

хумусне материје обављају низ веома значајних улога у земљишту. Тако оне утичу на ток

многих процеса, као и на многе особине земљишта, међу којима и на његову плодност.

Органски угљеник је једно од водећих својства земљишне средине који одређују степен

њене плодности (Живковић и Ђорђевић, 2003) и делује као кључни цементниагенс у

агрегационим процесима (Ćirić et al., 2013).

Реакција земљишта (рН), представља однос концентрације Н+

и ОН-

јона у

земљишту. Граничне вредности рН за пољопривредна земљишта је од 3,5 до 9,5. У тесној

вези са рН вредности земљишта су и интензитет микробиолошке активнисти, растварање

земљишних минерала, трансформација продуката њиховог распадања, усвајање

хранљивих материја од стране биљака, коагулација и пептизација колоида, оксидативно –

редукциони и други физичко – хемијски процеси у земљишту. Реакција земљишта је

прилично стабилна величина и у првом реду зависи од климатских фактора, матичног

супстрата, услова дренаже, биљног покривача и човекове активности. Расположивост и

приступачност хранива је најповољнија у условима слабо киселе и неутралне реакције

земљишта.

Калцијум карбонат (CaCO3) је распрострањен у земљишту, али у неједнаким

количинама, и под утицајем угљен-диоксида и воде се раствара, при чему гради калцијум

бикарбоат растворљиви и покретни облик Са. Земљишта чији је адсорптивни комплекс

засићен калцијумовим јонима имају добре физичке особине – водно – ваздушни режим,

боље се из њих користе други елементи и већа им је микробиолошка активност. Калцијум

има велику пуферну способност и регулише рН вредност земљишта.

Фосфор (Р2О5) спада у групу неопходних макрохранљивих елемената,

конститутивни је, пошто улази у састав многих органских једињења, као што су

нуклеинске киселине, нуклеотиди и др. У земљиштима укупан садржај азота и калијума је

по правилу већи него фосфора. Количина фосфора у земљишту варира од 0,03 до 0,3%, ова


3

варијабилност је првенствено условљена његовим неједнаким садржајем у матичним

супстратима на којима су земљишта формирана.

Калијум (К2О5) је веома распрострањен у природи. Количине у земљишту су

варијабилне и то од 0,5 до 3,0. Сав калијум у земљишту потиче из матичног супстрата –

геолошке подлоге, те у зависности од те подлоге имамо различит садржај калијума у

земљишту. За калијум је занимљиво да није конститутивни елемент, не улази у састав

биљних органских једињења. Он у ћелији врши неутрализацију органских киселина које

настају у процесу метаболизма и регулише рН у ћелијском соку.

Сорптивна способност земљишта омогућава да у површинском слоју земљишта

задрже ослобођене храњиве материје процесом минерализације, или унете у земљиште

ђубривима, и да касније процесом мобилизације постепено прелазе у земљишни раствор, у

количинама које су најповољније за исхрану биљака. Када земљиште не би имало

способност да веже хранљиве материје, оне би се у високим концентрацијама налазиле у

земљишном раствору, што би штетно утицало на биљке. У већини случајева, укупне

резерве хранљивих материја у земљишту су велике, али не и директно приступачне

биљкама. Распадањем стена и минерала, као и минерализацијом органске материје,

ослобађају се храњиве материје у приступачном облику за биљке (мобилизација). У

зависности од својства земљишта, ослобођене храњиве материје могу да усвоје биљке, или

могу да се вежу за глинене минерале и органску материју земљишта и остану у облику

који је приступачан за биљке (адсорптивни комплекс земљишта).

Утицај капацитета адсорпције катјона на плодност земљишта а паралелно с тим и

на принос чини одређивање ове особине земљишта веома важном за пољопривредну

производњу (Богдановић и Убавић, 1995).Адсорптивна способност земљишта је веома

важна особина земљишта и у великој мери утиче на његову плодност. Капацитет

адсорпције катјона представља укупан број адсорпционих места за катјоне, а изражава се у

еквивалентима милимола Н на 100g земљишта (Богдановић и Убавић, 2001).У неким

сличајевима, приступачни облици храњиве материје, процесом имобилизације, прелазе у

тешко растворљиве и самим тим и неприступачне облике за биљке (Манојловић ет ал.,

2014).


4

Механички (текстурни, гранулометријски) састав спада у физичка својства

земљишта и представља важан параметар у проучавању генезе, еволуције и систематике

земљишта. У процесима педогенезе под дејством физичког, хемијског, физичко-хемијског

и биолошког распадања и разлагања матичног супстрата стварају се механички елемент

(примарне честице). Механички елементи су елементарне честице земљишта различите

величине која се под дејством благих сила не могу уситњавати. Процентуална

заступљеност механичких елемената различитих димензија назива се механички састав

земљишта. У процесима повезивања примарних честица – механички елементи (песак,

прах, глина) стварају се крупније честице – микро и макро структурни агрегати (Белић et

al, 2014 ).

Структуру земљишта чине примарне честице које се у природним условима не

налазе појединачно, већ ступају у узајамне односе, изграђујући секундарне честице.

Просторни распоред и узајамни однос примарних и секундарих честица представља

структуру земљишта. (Белић et al., 2014). Структура је важна физичка особина земљишта

која има велики утицај на животну средину и пољопривреду (Ciric et al., 2012).

Дубина земљишта спада међу еколошки најважније физичко-морфолошке

карактеристике земљишта. Када говоримо о дубини земљишта мисли се, пре свега, на

дубину читавог земљишног слоја, или солума, од површине до неизмењеног С хоризонта.

Дубина наших земљишта варира од неколико центиметара до 2 – 3 метра.

Нагиб земљишта има највећи утицај на премештање честица земљишта текућом

водом по површини. Наиме што је нагиб стрмији и дужи, интензитет премештања честица

је јачи. Нагиб земљишта је важан модификатор климе.

Микроорганизми су живи део земљишта. Они га потпуно прожимају и активно

учествују у формирању његових својстава. Микроорганизми чине од 0,1 до 3 % целокупне

органске материје у земљишту. Биомаса микробиолошког порекла у просеку износи 1 – 5

тона по хектару, а у неким земљиштима и више. Бројност микроорганизама креће се од

неколико десетина до неколико милијарди у једном граму земљишта. У земљишту се

налазе све групе микроорганизама (Јарак и Говедарица, 2003).


5

Када говоримо о квалитету земљишта са аспекта одрживе интензификације

пољопривреде потребно ја да узмемо у обзир следеће особине земљишта: органски

угљеник, прах и глину, рН вредност, капацитет адсорпције катјона (СЕС), дубину

земљишта и нагиб терена.

1.2. Одржива интензификација пољопривредне производње

Зелена револуција која је почела 1960.довела је довеликог повећања приноса

последњих 40 година на основу веће употребе ђубрива, наводњавања, нових сорти,

машина и других технологија (Tilman et al., 2002).Повећање приноса обезбедило је

напредак у пољопривредној науци, као и све већа употреба минералних ђубрива и

пестицида. Интензификација пољопривредне производње је углавном оставила негативне

последице на квалитет земљишта. Услед интензивне обраде земљишта и сталне аерације

земљишта дошло је до смањења органске материје у земљишту. Смањем хумуса у

земљишту и сталном обрадом тешким машинама дошло је до нарушавања структуре

земљишта (сабијање земљишта), а поред тога земљишта су постала подложнија ерозији.

Минерална ђубрива и пестицидне материје често у себи садрже и тешке метале и друге

загађујуће материје, тако да имамо и хемијску контаминацију земљишта. У циљу смањења

негативних последица по земљиште и животну средину појавили су се нови начини

производње хране (одржива пољопривреда, органска пољопривреда...), који се

карактеришу нижим приносима, што би применом на глобалном нивоу довело да

недостатка хране за нарастајуће становништво планете.

До 2050, светска популација ће достићи 9 милијарди становника према актуелним

прорачунима UN (Alexandratos and Bruinsman, 2012). Поред раста популације расту и

потребе становништва за храном. Продуктивност земљишта расте спорије од раста

популације којарастегеометријском прогресијом (Federico, 2005). Досадашња истраживања

показују да повећање приноса у садашњем тренутку неће моћи да покрије будуће захтеве

за храном. (Ray et al., 2013).Због тога се поново појавила потреба за интензификацијом

пољопривредне производње. Међутим, даља интензификација подразумева већа улагања у

погледу енергије, ђубрења, наводњавања и пестицида, што би довело до повећања степена

деградације земљишта. Деградација земљишта узрокована човековом активношћу се може


6

дефинисати као скуп процеса, који смањују садашњи и будући потенцијал земљишта као

услов опстанка живог света на нашој планети и она је један од важнијих проблема у

савременој екологији (Hadţić et al., 1993). С друге стране, студије показују да висок принос

пољопривредне производње може заштити природна станишта од конверзије у

пољопривредна и стога смањити негативан утицај на биодиверзитет дивљих животиња

(Phalan, Balmford, Green, and Scharlemann, 2011).Као решење проблема предложена је

одржива интензификација (sustainable intensification -SI) пољопривредне производње,

што подразумева повећање приноса без штетног утицаја на животну средину и без даље

култивације нових земљишних површина (Тhe Royal Society London, 2009).Oвакав облик

производње комбинује проток енергије и кружење хранљивих материја у ланцу исхране,

механизме за регулисање популације и отпорност система на интензификацију постојећих

обрадивих површина без штетног утицаја на животну средину и остале економске и

социјалне факторе (Pretty, 2008). Док је интензификација пољопривреде дуго била објекат

анализа, (Boserup et al., 1965), SI је новији концепт пољопривредне производње, који се

разликује од високо конвенционалне пољопривредне производње, органске

пољопривредне производње и других система пољопривреде.

Термин SI се све више користи у дискусијама око пољопривредне производње и

сигурности исхране становништва планете. То је нови појам који се у протеклих неколико

година појаво у извештајима Уједињеног Краљевства (Reaping the Benefits), које је

истраживало будућност призводње хране и у великом броју најновијих научних радова. Не

постоји генерално прихваћена дефиниција SI. Сам назив потиче из 1990 године када су

истраживачи покушавали да нађу пут до производње хране у земљама у развоју (Hazell,

1995). Већина литературних података је фокусирана на мала пољопривредна газдинства

која су типична по умањеним приносима са високим степеном еколошких бенефиција

(Garnett and Godfray, 2012). Термин SI први пут је споменут у контексту пољопривреде

Африке, где су приноси често врло мали, а животна средина и њено очување је главна

брига.

Интензивна пољопривредна производња дуго коришћени термин SI тек треба да се

анализира и представља будућност пољопривредне производње. Још увек није јасно шта и

како би SI изгледала на терену, како би се уклопила у системе производње на различитим


7

местима у различитим условима, да ли била исплатива. Како год она обезбеђује темељ за

истраживање са различитих аспеката, (биофизичких, биолошких, економских,

културолошки, социолошких), све то треба испитати на терену.

SI не иде у једном развојном правцу за све агроеколошке системе или фарме.

Правац кретања или акција које треба да се испуне ће зависити од иницијалних услова

средине (земљишта, тренутне пољопривредне производње, еколошких услова

појединачног система или фарме). SI може значити повећање производње по хектару

газдинства или повећање продуката пољопривредне производње.

Индикатори којима меримо погодност за интензификацију пружају информације за

разумевање и управљање земљиштем према флексибилности и перформансама.

Критријуми за индикаторе одржавају процесе у екосистему, интегришући физичка,

хемијска, биолошка својства и њихову осетљивост на климатске промене (Doran,

Sarrantonio, and Liebig 1996). Шта више индикатори морају бити лако мерљиви и

разумљиви како специјалистима тако и политичарима, доносиоцима одлика и примарним

пољопривредним произвођачима (Doran et al., 1996). Да би смо разумели капацитет

земљишних система у производњи морамо знати да ни један индикатор не може да покрије

све аспекте, нити би се тај утицај индикатора могао анализирати (Kibblewhite, Ritz and

Shift 2008 ).

Методолошки концепт SI се заснива на чињеници да плодно земљиште са

специфичним карактеристикама има високу отпорност на физичке, хемијске и биолошке

поремећаје и показује максималне перформансе када је у питању производња

пољопривредних производа, када се њиме безбедно управља. На основу доступне

литературе и експертских сазнања изабрано је 6 специфичних карактеристика земљишта,

које указују на његову отпорност и перформансе: органски угљеник, прах и глина, рН

вредност, капацитет адсорпције катјона (СЕС), дубину земљишта и нагиб терена (Schiefer,

еt аl., 2015).Ове карактеристике су комбиноване како би се дефинисале 4 класе земљишта,

с обзиром на њихову подобност за SI пољопривредне производње.

Интензивирање еколошки прихватљиве пољопривреде треба избегавати на

падинама које су стрмије од 25 %. Повећање опасности од ерозије може довести до

непоправљивих губитака по земљиште. Генерално дубока земљишта са високим садржајем


8

глине и праха, задржавају остатке храњивих материја и на тај начин се избегава

загађивање подземних вода. Ова земљишта боље подносе периоде суше. Важан фактор SI

је органска материја земљишта, који одређује особине земљишта као што су филтрирање,

транспорт материја и задржавање воде. Органска материја земљишта се дефинише као сав

органски материјал у или на земљишту, као што су остаци биљног и животињског порекла,

укључујући лишће, остатке дрвета мртве животиње (Sollins, Homan and Caldvel 1996). Што

је од важности јер утиче на продуктивност земљишта и приносе (Smith and Pan, 2009).

Органска материја је такође извор енергије за биолошку активност и обезбеђује бољу

доступност нутријентима. Капацитет адсорпције катјона (СЕС) је важан фактор који утиче

на перформансе земљишта. Могућност размене јона и рН вредност одговорне су за

мобилност храњивих материја и њихову доступност биљкама. Земљишта са ниском рН

вредношћу и смањеном активношћу микроба показују присуство растворених метала што

загађује надземне воде. На земљиштима са добрим вредностима наведених параметара

негативан утицај на животну средину се може смањити кроз адекватан начин производње.

Неколико студија је урађено у свету на тему SI, једна од њих се бави земљиштем

како фактором за SI (Schiefer, еt аl., 2015). Ова студија се базира на теорији да само

фертилна земљишта са специфичним карактеристикама имају високу отпорност према

одређеним физичким, хемијским и биолошким поремећајима , која би такође показале

високе перформансе и способност да дају подршку широком опсегу пољопривредне

производње, ако се сигурно управља њима. Још није утврђено како би SI изгледала у

пољским условима, како би се уклопила у остале системе производње на различитим

местима и особинама земљишта. (McDermott et al., 2010).


9

2. ЗАДАТАК И ЦИЉ РАДА

Задатак истраживања је био да се установе индикатори квалитета земљишта АП

Војвдине у 150 узорака који потичу из различитих типова земљишта: органски угљеник,

прах и глина, рН вредност, капацитет адсорпције катјона (СЕС), дубина земљишта и нагиб

терена.

Циљ истраживања је био да се на основу индикатора квалитета земљишта одреди

погодност различитих типова земљишта за SI пољопривредне производње и да се у малом

формату карте прелиминарно просторно одреде површине земљишта АП Војводине према

погодности да поднесу SI пољопривредне производње.


10

3. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА

3.1. Просторни распоред мреже узорака, узимање и припрема узорака

Ова истраживања су спроведена на теритирији АП Војводине која заузима

површину од 2 150 600 хектара. Територија АП Војводине заузима јужни део Панонског

(Карпатског) басена (46º11’- 46º37’Н, 18º51’- 21º33’Е) који представља његов најтоплији и

најсувљи део (Marković еt аl., 2008).

Узорци који су узети са 0-30 cm дубине у нарушеном стању са 150 локалитета на

територији АП Војводине, тако да је број узет са одређеног типа земљишта приближно

пропорционалан његовој заступљености. Локалитети са којих су узети узорци лоцирани су

помоћу GPS апарата (Слика 1). Узорци донешени са терена су сушени у слоју дебљине 1

до 2 cm до ваздушно сувог стања, а затим су самлевени помоћу млина за млевење

земљишта просејани кроз сито отвора 2 mm (за анализу органског угљеника кроз 0,25 mm).

Слика 1 - Педолошкла карта Војводине( IUSS Working Group WRB, 2014) са

локалитетима на којима су изведена теренска истраживања.


11

Лабораторијска испитивања земљишта урађена у лабораторији, Института за

ратарство и повртарство, и лабораторији за Педологију и водни режим земљишта

Пољопривредног факултета у Новом Саду.

У оквиру овог истраживања урађене су следаће анализе земљишта, а које су од

сустинске важности када је реч о оцени квалитета земљишта за SI пољопривредне

производње.

3.2. Одређивање хемијских својстaва

Метод за одређивање капацитета адсорпције катјона (СЕС)

Одређивање капацитета адсорпције катјона (СЕС) се ради на два начина у

зависности да ли земљишта садрже калцијум-карбонат или не.

Одређивање СЕС у карбонатним земљиштима се одређује на седећи начин:

Прибор за рад: техничка вага, центрифуга, центрифугалне ускогрлне кивете са

заобљеним дном од 50 ml и мућкалица која мућка повратно.

Реагенси: А – натријум-ацетат 1,0 М (рН 8,2), В – Етанол, 95%, С – амонијум-ацетат

1,0 М (рН 7,0).

За анализу одмерено је 5 грама ваздушно сувог земљишта. Мерење је вршено

техничком вагом са тачношћу од 0,1%. Након мерења узорак је стављан у центрифугалну

кивету са поклопцем. Узорци су затим третирани са по 30 ml натријум-ацетата, кивете су

затваране поклопцем и стављане на хоризонталну мућкалицу на 5 минута. Након тога

поклопац са кивете се скида и узорци се стављају у центрифугу на 1000 обртаја у минути,

у трајању од 5 минута. Након тога узорци се ваде из центрифуге и горња течност која је

постала бистра се декантира, а на дну кивете остаје узорак земљишта. Овај поступак

третирања земљишта натријум-ацетатом поновљен је 4 пута.На исти начин ови исти

узорци земљишта се испирају етанол алкохолом. Испирање се врши 3 пута тако што се

додаје по 30 ml алкохола, а после центрифуге се горња течност такође декантира. Након

алкохола узорци се третирају раствором амонијум-ацетата. За разлику од натријум ацетата

и алкохола, након центрифуге ова течност се не просипа већ се филтрира кроз филтер


12

папир у мензуре. Овај поступак са амонијум-ацетатом такође је био поновљен 3 пута

додавајући сваки пут по 30 ml овог реагенса. Када је течност после сва три пута сипана у

мензуре, у сваку мензуру доливана је дестилована вода до запремине од 100 ml. Након тога

добијени екстрат после троструке екстракције и после доливања дестиловане воде

пресипан је из мензура у пластичне боце запремине 100 ml. Из тог екстрата на пламеном

фотометру одређена је количина натријумових јона. Број натријумових јона који су

добијени као резултат овог истраживања представља капацитет адсорпције земљишта.

Одређивање СЕС код бескарбонатних земљишта одређено је као сума база

методом по Kappen-u.

Прво је одређена хидролитичка киселост земљишта. За одређивање хидролитичке

киселости одмаравали смо 40 грама ваздушно сувог земљишта и стављали у пластичну

флашу са чепом од пола литра. Затим је додаван калцијум-ацетат, флаша је затварана

пластичним чепом и стављана на ротациону мућкалицу 1 сат. Након мућкања флаше се

остављају до следећег дана. За то време врши се хидролиза соли, ствара се слабо базична

реакција и калцијум постепено продире у комплекс из кога истискује водоникове јоне. Као

резултат ове реакције ствара се сирћетна киселина, која слабо дисосује и реакција се

наставља даље, наиме, молекули соли се даље хидролизују. Следећег дана суспензија је

филтрирана кроз филтер папир. Од филтрата се отпипетирало 50 ml (аликвот-део

филтрата) и ставило у ерленмајер боцу, додавали смо 5-6 капи индикатора фенофталеина и

титрисали 0,1 М раствором NaOH до појаве слабо ружичасте боје која се одржава током 1

минута.

Поступак израчунавања хидролитичке киселости Н или (Т-Ѕ), изражена је у

еквивалентима милимола Н/100 g земљишта или meg/100g земљишта, израчунава се по

формули:


13

H =

y1 – утрошак NaOH у cm3 за титрацију;

1,5 или 3,25 - коефицијенти: 1,5 када су земљишта кисела или јако кисела, 3,25, код

слабо киселих и неутралних земљишта;

5 – коефицијент када је аликвот 50 ml.

Након одређивања хидролитичке киселости одређивали смо суму адсорбованих

базних катјона. Одмерили смо 10,0 грама ваздушно сувог земљишта и пренели у пластичне

флаше од пола литра. Након тога додавали смо 0,1 М НСl и мућкали један сат на

ротационој мућкалици. Након мућкања филтрирали смо и од бистрог филтрата

отпипетирали 50 ml и пренели у ерленмајер боцу. При томе додавали смо 3 капи

индикатора фенофталеина, загревали смо на пламену да кључа 5 минута и титрисали у

врелом стању са 0,1 М NaOH до појаве слабо ружичасте боје, која се одржава бар један

минут. Очитавали смо утрошак 0,1 М раствора NaOH у cm3.

Поступак израчунавања суме адсорбованих базних катјона. Број cm3

тачно 0,1 М

NaOH утрошеног на неутрализацију преостале тачно 0,1 М НСl из 50 cm3

филтрата, што

одговара 5 g земљишта, одузме се од 50 ml HCl и добијена разлика даје cm3

утрошене n/10

HCl на замену база. Тада се множи са 20 да се добије утрошак HCl на 100 g земљишта и

још се подели са 10 да се вредност изрази у meq/100 g земљишта.

Метод за одређивање органског угљеника

Органски угљеник је одређен методом мокрог спаљивања (Tyurin, 1931) у модификацији

(Simakov, 1957) (K2Cr2O7);

Одмери се 0,1-0,5 g ваздушно сувог земљишта пренесе се у ерленмајер тиквицу од

100 ml и прелије са 10 ml 0,4 N K2Cr2O7. Тиквица се покрије малим левком, садржај

промућка и загрева до врења, па се пусти да тихо кључа 5 минута. Скине се са грејне плоче

и остави да се охлади. Левци се мало сперу водом. У тиквице се дода по 3 капи индиактора

фенилантранилне киселине. Титрише се 0,1 N раствором Морове соли до прелаза боје из


14

вишњево-љубичасте у зелену. Уз сваку серију узорака постави се и слепа проба. На исти

начин се поступа и са слепом пробом. Концентрација органског угљеника се израчунава

помоћу формуле:

gde je: a - ml Морове соли утрошене за титрацију код слепе пробе ×

нормалитет × 10, b - ml Морове соли утрошене за титрацију узорка × нормалитет × 10, c –

oдвага земљишта у грамима.

Метод за одређивање рН вредности

рН вредност је одређена у суспензији земљишта са Н2О потенциометријски, помоћу

рН-метра.

3.3. Одређивање физичких својстава

Метод за одређивање механичког састава земљишта

Механички састав је одређен пипет методом, а припрема узорака за анализу са Nа-

пирофосфатом по Тhun-u. Укратко, одмери се 10 g ваздушно сувог земљишта у пласитчну

боцу за мућкање. Прелије се са 25 ml 0,4 раствора Nа-пирофосфата и 225 ml дестиловане

воде. Промеша се и остави да стоји 24 часа. Следећи дан се мућка 1 час на ротационој

мућкалици. Суспензија се преспе кроз претходно одвагано метално сито у цилиндар за

седиментацију и допуни се дестилованом водом до ознаке 1 l. Сито се суши у сушници 1

сат на температури 105°C и мери на техничкој ваги. На ситу су се задржале честице

крупног песка. Цилиндар се енергично мућка 1 мин. и остави се да мирује. Првим


15

пипетирањем са дубине од 10 cm након 4 минута и 48 секунди издвајају се честице праха и

глине заједно. 10 ml извучене суспензије сипа се у измерену стаклену посуду за упаравање

и ставља на решо за упаравање, па у сушницу на сушење 2 часа на 105°C. Хлађење се врши

у ексикатору. Другим пипетирањем са дубине од 5 cm након 4 часа од ручног мућкања

издвајају се честице колоидне глине. Поново се вади 10 ml суспензије у другу посуду и

даље исти поступак.

3.4. Метод за оцењивање земљишта

SI је заснована на суштинским параметрима квалитета земљишта, као и на његовој

отпорности на негативан утицај еколошких фактора у смислу дуготрајне продуктивности.

Метод за оцењивање земљишта дефинисан је у шест параметара: органски угљеник (ЅОС),

глина + прах, рН у Н2О, капацитет адсорпције катјона (СЕС), дубина, и нагиб земљишта.

Показатељи приказани у табели су бирани на основу доступне литературе и стручних

знања. Они су оцењени у складу са дефинисаним нивоима у смислу сиромашних, средње

добро, добро а у неким случајевима и одличним условима за SI.

Tabela 1. Граничне вредности и оцењивање индикатора квалитета земљишта.

Одлично (4) Добро (3) Средње (2) Лоше (1)

Орг. угљеник (%) ≥ 4 2 – 4 1 – 2 ≤ 1

Прах + глина (%) ≥ 50 35 – 50 15 – 35 ≤ 15

рН у Н2О 6.5 - 7.5 5.5 -6.5; 7.5 - 8.5 ≤ 5.5; ≥ 8.5

СЕС (cmol/kg) > 25 10 – 25 ≤ 10

Дубина (cm) ≥ 60 30 – 60 ≤ 30

Нагиб (%) ≤ 8 8 – 15 15 – 25

(Број бодова за сваки показатељ је дат у заградама)


16

Табела 2. Групе земљишта и резултати за дубину земљишта узети из WRB 2006.Опис

земљишта. 1= < 30cm дубине; 2= 30 – 60cm дубине; 3= >60cm дубине.(J. Schiefer et al.,

2015).

Група земљишта Број бодова Група земљишта Број бодова

Histosols 3 Chernozems 2

Anthrosols - Phaeozems 2

Technosols - Calcisols 2

Cryosols - Albeluvisols 2

Leptosols 1 Alisols 3

Vertisols 3 Acrisols 3

Fluvisols 2 Luvisols 3

Solonetz 3 Umbrisols 2

Solonchaks 3 Arenosols 2

Gleysols 2 Cambisols 2

Andosols 2 Regosols 1

Podzol 2

У циљу сврставања земљишта Војводине у једну од четири категорије према

погодности за SI коришћена су анализирана својства земљишта односно индикатори за SI

(1. pH вредност, 2. органски угљеник, 3. садржај праха и глине, 4. капацитета адсорпције

катјона) у комбинацији са постојећим 5. нагибом и 6. дубином земљишта која је прописана

правилом за сваку појединачну референтну групу земљишта (RSG) према најновијој

светској класификацији земљишта WRB 2014. Наведених шест индикатора се бодовало на

четири нивоа: лош (1 бод), средњи (2 бода), добар (3 бода), и у неким случајевима одличан

(4 бода). За сваки појединачни узорак извршило се бодовање према овим правилима, па се

на тај начин добило четири категорије земљишта према погодности за SI. Земљиште са

најнижим квалитетом има између 6 и 10 бодова (категорија 1). То значи да земљиште има

унутрашња својства која не могу да подрже еколошки SI, и стога се на овој категорији

препоручује екстензификација. Земљиште у категорији 2 има више од 10 бодова, и

показује средње или добре особине, али један или чак више индикатора је у лошем стању


17

(1 бод), и зато је интензификација могућа само уз високи ризик. Од 11-15 бодова има

средња категорија 3, где је потенцијал за SI низак, што значи да интензификацију треба

спроводити са много опреза тј. уз одређена ограничења. Земљишта која се у потпуности

могу препоручити за SI (категорија 4) представљају земљишта која могу да компензују

утицај пољопривредне производње на животну средину и која имају укупан збир од 16-20

бодова. Оваква земљишта се препоручују за интензивну пољопривредну производњу под

условом да се њима управља на одржив начин. Овакав систем рангирања земљишта

доприноси ефикасности коришћења земљишта као ресурса и значајно ће помоћи у

доношењу одлука приликом управљања ресурсом у циљу спровођења SI пољопривредне

производње на еколошки одржив начин.

Табела 3. Граничне вредности категорије земљишта према погодности за одрживу

интензификацију на основу оцењених индикатора квалитета земљишта.

Бодови

6

Категорија 1: Препорука за екстензификацију (6–10 бпдпва)

7

8

9

10

>10 Kaтегорија 2: Није препоручљива интензификација,

(бпдпви>10,али најмаое један пд индикатпра је лпш- oцена 1)

11

Kaтегорија 3: Препорука за интензификацију уз ограничења ( 11–15 бпдпва)

12

13

14

15

16

Kaтегорија4: Препорука за интензификацију ( 16–20 бпдпва)

17

18

19

20


18

3.5. Метод којим је прављена карта одрживе интензификације

Као основ за израду карте класа SI је коришћена дигитализована Педолошка карта

Војводине. У првом кораку су постојећи типови, подтипови и варијатети земљишта из

класификације ове карте, према својим карактеристикама били разврстани у класе SI. У

другом кораку су сваком полигону (површини) под одређеним типом, подтипом или

варијатетом у бази података били придружени атрибути о класи SI. Трећи корак је

представљао повезивање суседних полигона у истој класи интензификације у један

полигон. Након тога је извршена анализа заступљености појединих класа

интензификације земљишта за територију Војводине (површине, проценти од укупне

површине). Просторна презентација заступљености класа интензификације земљишта

Војводине је извршена израдом тематске карте, где су различитим бојама биле издвојене

површине класа SI.

3.6. Статистичка обрада података

У циљу дескрипције измерених индикатора SI коришћене су мере централне

тенденције. Ради утврђивања зависности између својстава земљишта урађена је

корелациона анализа. Где су установљене корелације биле значајне, значајност је

тестирана за p <0,05, p<0,01 и p<0,001 ниво значајности. Комплетни прорачуни су

извршени применом софтверског система Statistica 12.0, StatSoft, Inc.


19

4. КАРАКТЕРИСТИКЕ ИСТРАЖИВАНОГ ПОДРУЧЈА

4.1. Основне агроеколошке особине Војводине

Војводина припада јужним деловима Панонске низије и заузима простор између 44°

38’ и 46° 10’ северне географске ширине и 18° 10’ и 21° 15’источне географске дужине. Са

своје северне стране граничи се са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на западу са

Хрватској и на југу са Савом и Дунавом. У оквиру поменутих граница, укупна површина

Војводине износи 21.506 km2. Укупна обрадива површина је 1 646 507 ha што је око 83%

њене укупне површине што чини пољопривредну основном привредном граном ове

покрајине.

Војводина је изразито зарављена низија с надморском висином од 68 до 120 m.

Изнад простране низије, благо нагнуте ка југоистоку, издижу се Фрушка гора (538 m) и

Вршачке планине (639 m). У хидрографском погледу, најзначајније реке су Дунав, Сава,

Тиса, Тамиш. Све четири имају међународни карактер. Прве три су пловне целим током

кроз Војводину. Сава, Тиса и Тамиш су притоке Дунава, који сву воду преко Ђердапске

клисуре одводи у Црно море. Ове реке су имале и имају значајан учинак у морфолошком

обликовању рељефа Војводине. Мање значајни речни токови су развијени на Фрушкој

гори и Вршачким планинама. То су кратки речни токови, који се одликују повећаном

ерозијом у брдским, односно повећаном акумулацијом еродованог материјала у

равничарским деловима терена.

4.2. Климатски фактори

Клима као просечно стање метеоролошких елемената утиче на процесе формирања

и еволуције земљишта. Од свих чинилаца педогенезе клима и природна вегетација

издвајају се као активни доминантни педогенетски фактори. Клима је комплексни чинилац

педогенезе јер делује преко својих елемената како у прошлости (палеоклима) тако и у

садашњости (рецентна клима-холоценог периода). Битни елементи климе су:

1) Температура - делује на правац и интензитет физичких и хемијских процеса у

земљишту и предодређује биљни и животињски свет.


20

2) Падавине - Вода у било ком агрегатном стању делује директно и индиректно на

образовање земљишта. Количина падавина испољава велики утицај на распадање и

синтезу минералног и органског дела земљишта и миграцију у педосфери.

3) Ваздушна струјања - Непосредан утицај ваздушних струјања испољава се на

еолску ерозију - дефлацију, која као штетан процес утиче на педогенезу, док се посредан

утицај испољава преко степена испаравања и транспирације.

Климатски услови у Покрајини су релативно повољни и обезбеђују довољне

количине светлости, топлоте и влаге за гајење разноврсних пољопривредних култура и

постизање њихових високих приноса. Преовлађујућа је умерено-контнентална клима.

Гледано у глобалним светским размерама, Војводина као део Србије заједно са другим

јужноевропским и балканским земљама, спада у исту агроклиматску регију као

черноземна зона Русије и Украјине. Основне карактеристике овог макрорегиона су:

релативно дуги вегетациони период, високи број часова сунчевог сјаја и недовољна

количина и расподела падавина, посебно у његовим низијским, најплоднијим деловима,

који стога траже наводњавање.

Средња годишња температура у Војводини је 11,0 ° С, средња годишња учесталост

мразних дана (минимална дневна температура испод 0 °С) износи 87,9 дана или 24%

годишње, средња годишња влажност ваздуха 76%, просек падавина 602 mm, суме

испаравања 856 mm (90% у вегетационом периоду).

4.3. Рељеф

Рељеф Војводине је формиран дејством ендогених и егзогених сила. Посредством

ендогених сила формирани су морфоструктурни облици у рељефу, односно створене су

основне контуре данашњег рељефа. Морфоструктурни облици рељефа су, међутим, у

великој мери егзогено преобликовани. Завршни облици рељефа Војводине су резултат

периодичног насејавања леса, ерозионог утицаја падавина и река као и акумулације

флувијалног материјала на речним терасама. У рељефу Војводине разликују се следеће

геоморфолошке целине: нископланински облици (Фрушка Гора и Вршачке планине), лесне


21

заравни (платои), пешчане заравни (Суботичко-хоргошка и Делиблатска пешчара), лесне

терасе, алувијалне терасе и алувијалне равни. (Манојловић и Нешић ет ал., 2014)

Рељеф као педогенетски фактор утиче на образовање земљишта тако што ствара

специфичне услове за прерасподелу енергије из атмофере, биосфере и литосфере. Рељеф

може значајно да утиче на ерозију, прерасподелу падавина и топлотне енергије и режим

подземних вода. (Нешић и сар., 2012)

Територија Војводине у складу са условима образовања, представља специфични

педогеографски реон тј. степско и шумско-степско подручије Панонске низије и њен

ободни део коју у геоморфолошком погледу покривају. (Хаџић ет. aл.,2005)

Алувијални наноси на речним терасама, на којима се развијају флувисоли,

семиглејна земљишта, ритска црница, мочварно-глејна и халоморфна земљишта

Лесни платои с черноземом и лесне терасе на којима се развијају черноземно

оглејно земљиште и слатине (солончак, солоњец и солођ),

Еолски песак с типовима: ареносоли, рендзине и черноземи,

Фрушка гора и Вршачке планине с хетерогеним супстратом на коме зависно од

њега и рељефа развијају: рендзине, ранкери, еутрични и дистрични камбисоли, лесивирана

и колувијална земљишта.

Као резултат одређене констелације педогенетских фактора и различитог

интензитета њиховог деловања јавља се разнолик земљишни покривач Војводине.

Хетерогеност земљишног покривача се нарочито јавља у Банату и Срему, док је у Бачкој

мање изразена. (Живковић ет.ал., 1972).

4.4. Матични супстрат

Код земљишта минералног карактера матични супстрат као растресита зона изнад

матичне стене учествује са више од 90% у земљишној маси, тако да од њега зависе многа

својства земљишта, пре свега дубина, физичка својства, минералошки и хемијски састав и

правац развоја земљишта. Карбонатни матични супстрати јако успоравају еволуцију


22

земљишта јер је потребно испирање карбоната да би узнапредовали процеси који доводе

до јаче диференцијације хоризоната. Зато су карбонатна земљишта млада земљишта, тј.

налазе се у почетним развојним стадијумима. Седиментне матичне стене, које су као

невезане или полувезане стене уситњене геолошким процесима и преталожене, значајне су

за почетну генезу као дубљи реголити на којима процеси педогенезе започињу одмах. У

оваквим случајевима одвојене су геолошка и педолошка фаза распадања па се термин

матична стена користи као синоним за матични супстрат односно за реголит.

Наслаге леса покривају велике површине у Панонској низији. Више од 60% низије

Војводине је прекривено лесом и лесоликим седиментима (Марковић ет ал., 2009). Типски

лес се јавља као матични супстрат за образовање највећих површина земљишта и јавља се

на лесним платоима. Типски лес је кластична, седиментна, полувезана стена која се

састоји, претежно из реликтног кварца (50-70%), затим фелдспата и глина (10-20%) и

CaCO3 (0-30%), који се налази у лесу у виду ситног кречног праха, те се лако раствара

ослобађајући Ca2+

јон који неутралише разне киселине и врши коагулацију органских и

минералних колоида. Богат је калијумом и фосфором. Типски лес је порозан (34-52%),

лако пропушта воду, иловастог је механичког састава - садржи 50-55% ситног песка, 30-

35% праха и око 11% глине. Терасни (преталожени) лес је тежег механичког састава и

садржи 16-17% па и до 32% глине. Светло жута боја леса потиче од хидроксида гвожђа.

Преталожени лес као матични супстрат представља добру подлогу за образовање

земљишта али се ипак разликује од типског сувоземног леса који је карактеристичан за

лесне платое. Услед утицаја високих стагнирајућих подземних вода и због испирања

CaCO3, преталожени или терасни лес је метаморфозиран, јер је у њему дошло до

слепљивања глиновитих честица и до алкализације.

Алувијални наноси чинећи 15-20% укупне површине Војводине су после леса

најзначајнији матични супстрат. Јављају се у полојима река или на речним терасама а

карактеришу се израженом слојевитошћу, као и земљишта која настају на њима. Наноси

Дунава су махом песковити, Саве иловасти а Тисе финијег механичког састава (Живковић

и сар., 1972). Алувијална тераса Дунава је изграђена од песка и преталоженог леса сиве до

мутносиве боје. Таложење глиновитог материјала и интензивна дисперзија грубог речног

наноса у условима превлаживања доводи до стварања тешких потиских смоница, поготово

на банатској страни (Живковић и сар., 1972).


23

4.5.Органски свет

Живи организми су један од најважнијих фактора који контролишу све

педогенетске процесе. Њихова функција се састоји у размени материја и трансформацији

енергије у земљишту, као њиховом примарном станишту. Органски свет чине флора и

фауна у земљишту - едафон и на површини земљишта вегетација - више биљке, који

везани за своју животну средину и међусобно чине животну заједницу - биоценозу. Улога

живих организама у земљишту може бити активна, јер учествују у распадању стена и

минерала и синтези и разградњи и трансформацији органске материје, а такође и пасивна

јер се након изумирања њихови органски остаци разлажу и учествују у стварању хумуса.

Војвођанске природне ливаде су сачињене првенствено од мезофита (Poa pratensis,

Dactylis glomerata, Bromus mollis, Festuca pratensis, Cirsium arvense) и трава (Poa sp., Stipa

sp., Festuca sp., Cynodon sp., Panicum sp.). У подручјима заслањених и алкализованих

земљишта доминирају халофите (Agropyrum repens, Matricaria chamomilla, Chenopodium

rubrum, Rumex crispus). Некадашња травна вегетација степског карактера је разорана и

једно постојање земљишта типа чернозем указује на њено раније постојање. Таква

вегетација је довела до стварања моћног хумусно-акумулативног хоризонта, са стабилним

органоминералним комплексом и одличном структуром. Пре привођења култури, на

земљиштима у Војводини су преовлађивале степске, ливадске и ритске траве и дрвеће

низинских поплавних шума (Живковић и сар., 1972). Постојањем шумо-степа у Војводини

се објашњава процес огајњачавња чернозема. На површинама под природним шумама су

заступљене врсте Fagus sp., Quercus sp., Populus sp., Robinia sp.,Salix sp.

Као представници педофауне јављају се бескичмењаци (нематоде, кишне глисте,

инсекти), кичмењаци (мишеви, слепо куче, хрчак, текуница, кртица), а такође и

једноћелијски организми (протозое). У нашим черноземима, ритским црницама,

смоницама и забареним алувијалним и делувијалним земљиштима установљен је знатан

број кишних глиста, које доприносе мешању земљишта, аерацији и хумификацији.


24

4.6. Утицај човека

Неки аутори убрајају човека као педогенетски фактор у биљни и животињски свет.

Међутим имајући у виду чињеницу да ниједан педогенетски фактор не може да начини

тако брзе и велике промене у земљишту као човек, сасвим је сигурно да он заслужује

посебно разматрање. Човек може да утиче на земљиште позитивно - поправком

деградираних земљишта и негативно - деградацијом постојећих. Човек мења земљиште

обрадом, мелиорацијама, применом пестицида, изменом природне вегетације и педофауне.

Главни правци човекове активности у Војводини су били коришћење и мелиорације

земљишта (Живковић и сар., 1972). Исти аутор наводи да се тек последњих 200 година

пољопривреда Војводине развија у правцу ратарства, док су се мелиорације на нижим

теренима вршиле у сврху одбране од поплава и исушивања бара и мочвара путем изградње

насипа и регулацијом водотока и у сврху наводњавања и одводњавања изградњом

каналске мреже дужине око 10000 км. Коришћењем земљишта у савременој

пољопривредној производњи, долази до поремећаја равнотеже између појединих

педогенетских фактора, а човек својом активношћу може да повећа или смањи природну

отпорност земљишта према различитим видовима његове деградације. Деградација

земљишта се може дефинисати као скуп процеса узрокованих активношћу човека, који

смањују садашњи а и будући потенцијал земљишта који представља услов опстанка

живога света на нашој планети.

4.7. Доминантни типови земљишта на испитиваном подручју

Изабрани узорци земљишта, укупно 150, репрезентују 10 типова земљишта на

испитиваном подручју. Према класификацији земљишта Југославије (Škorić et al., 1985)

анализирани узорци земљишта на индикаторе SI су у највећем броју потицали из

земљишта типа ливадска црница (30%) и чернозем (25%) па затим ритска црница (16%),

алувијално земљиште (10%), гајњача и солоњец (5%), ритска смоница (4%), солођ (3%),

антропогенизовани (риголовани) песак (2%) а најмање из типа солончак (1%).


25

Ливадска црница (Phaeozems) A – C – G профила

Ливадске црнице припадају реду хидроморфних земљишта, класи флувијална и

флувиоглејна земљишта. Назив је везан за појам ливадског педогенетског процеса и

учешћа ливадске вегетације у образовању предметног типа земљишта. Међународни назив

(Humofluvisol) указује да је реч о хумусном флувијалном земљишту. Ливадске црнице

настају на алувијалним равнима речних долина. У Србији их имао око 110.000 ha.

Матични супстрат ливадских црница је лес и преталожени лес богат кречом. Ова

земљишта код нас су веома распрострањена и карактерише их ливадска вегетација. Пошто

je образовање овог земљишта везано за природне услове у речним долинама, то је појава

воде и њена динамика у вертикалном пресеку топографски условљена. Наиме поплавни

талас траје мање од 30 дана, а подземна вода задржава - осцилира на 1 – 2 m. У образовању

ливадског земљишта истичу се две компоненте педогенетских процеса:

Хумификација органских остатака ливадске и предходно шумске вегетације, те

стварање хумусног А хоризонта, који у брањеном подручју тече неометано, услед

смањеног степена таложења свежих наноса.

Оглејавање на дубини испод 1 m, где је земљиште у краћем или дужем периоду

засићено водом.

На тај начин се између хумусног и глејног хоризонта налази С хоризонт, који није

захваћен педогенетским процесима.

Ливадске црнице су дубока земљишта са моћним хумусно-акумулативним

хоризонтом. Лакшег су механичког састава од ритских црница, по текстури су иловаче до

теже иловаче, ређе тешке глине. Водно ваздушне особине су повољне. Ливадске црнице су

земљишта са осредњим садржајем хумуса 3-4%. Реакција земљишта је неутрална или

слабо алкална са високим садржајем калцијум-карбоната. Семиглеј се углавном користи

као пољопривредно земљиште. ( Антић и сар., 1982.).

Чернозем (Chernozems) A – C профила

Чернозем припада реду аутоморфних земљишта, спада у класу хумусно-

акумулативних земљишта која имају изражени хумусни хоризонт са добро

хумифицираном органском материјом. Назив чернозем потиче од руског термина


26

чернозјом = црна земља који је међународно прихваћен. Чернозем је навише

распрострањен у Војводини где га имао око 1 милион ha, а има га и у поморављу и Стигу.

Најчешће се образује као акумулација хумуса у степским семиаридним подручјима где

влада континентална клима. Код чернозема у Војводини влада нешто топлија и влажнија

клима. Природна вегетација су шумске степе и прерије и степске траве. Чернозем се

најчешће образује на лесу.Војвођански лес има 20-30% калцијум карбоната и иловастог је

састава. Чернозем је земљиште равнице, у Војводини се образује на лесним платоима и

лесним терасама. Пошто ово земљише има кратак период биолошке активности, у периоду

суше и зиме изостаје процес минерализације и хумуса па долази до његове акумулације те

се на тај начин образује овај хумусни хоризонт. Хумусни хоризонт је дубок због корена

степских трава а присуство јона калцијума обезбеђује зрнасту структуру. Глина у овом

земљишту је наслеђе из супстрата. Чернозем на лесу је иловастог састава, на лесним

терасама је тежег састава а на еолским песковима и алувијалним наносима је песковит. На

просторима Војводине чернозем има иловасту текстуру и зрнасту структуру најчешће је

карбонатан, повољних физичких, хемијских и водно-ваздушних особина. Садржај хумуса

се креће од 3-5%. Чернозем има висок капацитет адсорпције и износи од 50 до 100 cmol/kg.

Има неутралну до слабо алкалну реакцију, рН у Н2О од 7 до 8,5. (Антић и сар., 1982.).

Чернозем је веома плодно земљиште и обезбеђује висок и стабилан принос. Једини

проблем овог земљишта јесте тај што је, у равничарским подручјима у којима се најчешће

образује, изложен еолској ерозији (Дугалић и Гајић 2012.).

Ритска црница (Glejsols) A – Gso профила

Ритска црница припада реду хидроморфних земљишта, а класи глејна земљишта.

Назив потиче од речи рит која се односи на притерасну зону унутар које је образовано ово

флувиоглејно земљиште. Ритска црница (Humoglej) је слична чернозему, распрострањена

је у ритовима и има јако изражен хумусни хоризонт. У Србији је регистровано око 370.000

ha ритских црница у различитим варијатетима.

Представља иловасти до глиновити флувијални нанос, преталожени карбонатни

лес. Настаје у близини река, има пуно органске материје тј. велики проценат хумуса од

чега и потиче његова црна боја. Насељава га бујна хидрофилна вегетација. То је претежно


27

глиновито земљиште али пошто је већи део године презасићено водом стварају се

анаеробни услови па је ово земљиште мале продуктивности ( Дугалић и Гајић 2012.).

За ритске црнице је карактеристично присуство подземне воде у профилу али оне

не допиру до површине. Често ритске црнице трпе плављење од површинских вода.

Матични супстрат ритских црница је измењени лес или алувијални нанос.

Ритске црнице заузимају најниже терене у речним долинама са израженим

микрорељефом у којем се манифестује колебање нивоа подземне воде у вези са водостајем

у датој реци.

За ово земљиште су карактеристична два педогенетска процеса:

Услед повољних услова за хидрофилне биљке које имају бујну вегетацију долази до

стварања зрелог хумуса у моћном А хоризонту.

Други типичан педогенетски процес је оглејавање у зони осцилације нивоа подземне воде

унутар које се образују два подхоризонта, горњи у додиру са кисеоником, секундарно

оксидисани Gso и доњи, перманентно засићен водом, те трајно редукован Gr хоризонт.

Хумоглеј је тежег механичког састава, глина или глиновита иловача, крупно

зрнасте структуре и располаже обиљем влаге. Хумоглеј је дубоко и плодно земљиште.

Хемијске особине ритске црнице су у целини повољне. Хранљиве материје углавном

потичу од подземних и поплавних вода. Реакција је неутрална до слабо алкална а садржај

калцијум-карбоната је око 20% (Антић и сар., 1982.). Хумоглеј има висок водни капацитет

захваљујући капиларном пењању. Највише се користи као пољопривредно земљиште али

постоје потешкоће приликом обраде због мале филтрационе способности.

Алувијална земљишта и ритске црнице потребно је заштитити од високог нивоа

подземних и поплавних вода, код глиновитих обезбедити дренираност да би се спречило

забаривање, а по потреби применити мелиоративно ђубрење и неке друге мере.У већини

случајева ова земљишта се у сушном периоду наводњавају а у влажном одводњавају а уз

побољшање водног, ваздушног и топлотног режима могуће је постићи висок принос

гајених биљака.(Дугалић и Гајић 2012.).

Алувијално земљиште (Fluvisols) A – I – II профила

Флувисол или флувијално земљиште припада реду хидроморфних земљишта, спада

у класу флувијалних и флувиоглејних земљишта. (Дугалић и Гајић 2012.).


28

Међународни назив потиче од латинске речи fluvius = река, чиме се објашњава

порекло земљишта. Ова земљишта настају на плавној тераси река и за њих је

карактеристично да имају трајно или повремено влажење једног дела профила.Флувијално

земљиште (флувисол) или алувијални нанос се образује у приобалном делу реке, где река

таложи различити материјал. То је неразвијено земљиште, због неповољног водног

режима, али га насељавају врсте којима одговара већа количина воде па се брзо образује

хумусни хоризонт.Одликује се хетерогеним механичким саставом песковито, иловасто и

глиновито. ( Дугалић и Гајић 2012.).

Алувијално земљиште се налази под сталним утицајем подземних и поплавних вода

које тако са собом доносе различити педогенетски материјал. Флувисол има лакши

механички састав па слабо задржава воду. Песковитог је карактера, ређе песковита

иловача. Водни капацитет је мали док је ваздушни знатно већи (Антић и сар., 1982.). Наши

алувијуми су мање или више карбонатни песковито-иловастог састава. Због грубог

механичког састава мобилизација хранљивих материја је врло успорена и снабдевање

вегетације храном долази од подземне воде (Антић и сар., 1982.).

Гајњача (Cambisols) A – (B) – C профила

Гајњача припада реду аутоморфних земљишта, класа камбична земљишта. За ово

земљиште у Србији постоји народни назив гајњача, по заосталим листопадним шумама

гајевима. Распростирање је везано за суве области Медитерана, а код нас за источне делове

Србије, у Шумадији, Поморављу и Мачви. У Србији сви подтипови и форме заузимају

простор од око 800.000ha. Гајњаче су образоване под утицајем мешовите листопадне

шумске вегетације, углавном храстове. Ова земљишта се образују на различитим

супстратима богатим базама. Гајњаче су распрострањене на нижим надморским висинама

50 – 500 метара, углавном на зарављеним и благо заталасаним теренима. Највећим делом

заузимају ободни део Панонског басена. Количина падавина је око 700 mm, а средња

годишња температура је између 8 – 12 °С. Познато је да се на нашим гајњачама, које су

дуго под ораницама, једва може одвојити хумусно – акумулативни хоризонт од (В) –

хоризонта иако у њему има око 3 – 4 % хумуса. Физичка својства гајњача карактерише пре

свега њихов механички састав који је по правилу редовно лакши од смоница, а тежи од

чернозема.


29

Хемијске особине гајњача указују на земљишта високе потенцијалне способности.

Оне резултирају с једне стране из богатства матичног супстрата у Ca и Mg, као и у другим

елементима, а с друге стране из високе биолошке активности земљишта. Иако немају

висок садржај хумуса гајњаче су релативно богате и биогеним елементима. Гајњаче

припадају земљиштима високе еколошко-производне вредности. Међутим, ограничавајући

фактор у реону гајњача су климатски чиниоци, релативно висока температура и невелике

падавине. (Антић и сар., 1982.).

Ритска смоница (Vertisols) А – С профила

Смоница припада реду аутоморфних земљишта, а спада у класу хумусно

акумулативних земљишта. Смоница је народни назив за земљиште које је црно, глиновито,

лепљиво и сјајно као смола. Док међународни назив vertisol потиче од речи verto =

окренути. У нашој земљи, највише је има у Шумадији, Поморављу, источној Србији и

Метохији све укупно око 1 милион ha. Смонице се јављају на теренима где се вршило

најинтензивније таложење језерских седимената. Сасвим је вероватно да су смонице у

својој генези биле изложене јаком влажењу. Тако се једино може и објаснити

хидроморфни карактер који се и данас огледа на смоницама. Матични супстрат је имао

значајну улогу у формирању смоница. Терцијарни, каткад веома глиновити седименти,

мање или више богати CaCO3, представљају најчешћи супстрат на коме су се образовале

смонице. Оне се поред тога јављају на лакшим седиментима, али увек довољно богатим

монтморилонитном глином.

У сувом стању подлога са монтморилонитном глином се скупља (смањује

запремину) при чему се образују дубоке вертикалне пукотине, које се манифестују и на

површини у виду полигоналне мреже. Кроз широке и клинасте пукотине пропадају ситни

агрегати хумусне земље под утицајем ветра и кише. Овај додатни материјал при влажењу

бубри и ствара појачани бочни притисак тј. трење између агрегата, отуда на њима глатке и

сјане површине. Тај процес се назива аргилопедотурбација. Због бубрења у кишном

периоду ствара се џомбаст микрорељеф.

Климатски услови у зони образовања смоница били су слични данашњој клими

тропа и субтропа. Овакви услови погодовали су интензивном процесу трансформације

примарних у секундарне минерале претежно монтморилонитског типа чијем је настајању


30

погодовало присуство CaCO3 у супстрату, односно неутрална и слабо алкална реакција.

Овакве климатске прилике погодовале су и развијању бујне барске вегетације и

акумулацију хумуса у анаеробним условима. Вегетација смоница су шуме јове и јасена

може се претпоставити да су сличне шуме и раније имале доминантну улогу. Садашњи

биљни покривач смоница има карактер топлих храстових шума. Профил смоница по

правилу карактерише моћан хумусно-акумулативни хоризонт (А=60 – 120 cm), црне боје,

крупне полиедричне структуре у површинском, а призматичне у доњем делу профила. У

сувом стању карактеристичне су широке (6 – 12 ) вертикалне пукотине дубоке чак и до 1

метар. У влажном стању смонице представљају једноличну црно-сјајну пластичну масу на

којој је тешко издвојити хоризонте. Смонице припадају земљиштима најтежег механичког

састава код нас. По текстури оне су глине или тешке глине. Значајно је да у фракцији

укупне глине+прах, која се креће најчешће између 70 и 80%, а у неким случајевима и 90%.

Све остале физичке особине смоница стоје под јаким утицајем тешког механичког састава.

Смонице имају висок водни а мали ваздушни капацитет (мање од 5%). Због

неизбалансираног односа водног и ваздушног капацитета смонице имају неповољне

услове за развој биљака. Хемијске особине смоница највећим делом одређује матични

супстрат. Смонице карактерише благи хумус, јер су настале у условима неутралне

реакције и у присуству обилних количина земноалкалних метала (Ca и Mg). Садржај

хумуса је релативно низак (од 3 до 5%), али је боја изразито црна због хидромрфног

порекла. (Антић и сар., 1982.).

Солоњец (Solonetz) A/E – Bna - CG или A – E – Bna - C – CG профила

Солоњец припада реду халоморфних земљишта, а класи алкализованих земљита.

Назив је руског порекла и формиран је од основне речи солон, од сол = со и наставка „ец“

за деминутив (умањеница). Дакле сам назив истиче да је у овом земљишту умањена

количина соли. Солоњец као најраспрострањенија слатина код нас заузима око 120.000ha.

Највише у Банату, затим у Бачкој и Срему. Иако је разноврснија вегетација него код

солончака и што се користе као пашњаци, солоњец је и поред тога земљиште ниске

продуктивности(Дугалић и Гајић 2012.).

Солоњеци се од солончака разликују само по одсуству слободних соли, нарочито у

горњем делу профила.Распрострањенији су и сложенијег профила од солончака.Јављају се


31

на седиментним супстратима лесоликим, иловастим и глиноликим. Настаје процесом

унедривања натријума у адсорптивни комплекс.(Антић и сар., 1982.). Реакција раствора је

јако алкална, изнад 8 а често и до 11.Под утицајем натријумовог јона долази до јаке

пептизације органских и минералних колоида и њиховог премештања у профилу. Матични

супстрат садржи већу или мању количину соли. Солончасти и елувијални хоризонт

солоњеца се поприлично разликују, солончасти је тешког механичког састава, алкалне

реакције а елувијални лакшег механичког састава и неутралне реакције. Водно-ваздушни

режим их се такође јако разликује тако да је развој вегетације немогућ у природним

условима на солоњецу. Без мелиораије не може се користити за производњу.

У површинском слоју солоњеца, у зависности од испитиваног локалитета, садржај

хумуса варира од 1.49 до 3.89 % (Миљковић, 1976.).

Солођ (Planosols) А – Е – В – СG

Солођ припада реду халоморфних земљишта, а класи деалкализована земљишта.

Солођи су с почетка сматрани као посебна подгрупа алкализованих земљишта, мада могу

сачињавати и издвојену класу халоморфних земљишта, јер су они сачували дубоке

последице ранијег дејства соли и адсорбованог Na+ јона. Према томе, генетска припадност

солођа слатинама не може се доводити у питање. Солођ је такође руски термин, који је

опште усвојен у литератури.

Код нас солођи заузимају најмање пространство у односу на солончак и солоњец,

свега 7.715 ha у јужној Бачкој и Срему, док остала осоиђена земљишта заузимају

површину од око 11.675 ha претежно у Срему.

Појава солођа везана је за локалне услове појачаног површинског влажења и

извесне природе вертикалне дренираности земљишта као и за ниже залегање нивоа

подземних вода на дубини од 230, 280 и до 400 cm. Овакав режим подземних вода условио

је интензивно испирање не само лако већ и теже растворљивих соли. Дуготрајним

процесом излуживања и процесом елувијално-илувијалне акумулације, солоњеци прелазе

у солође, који носе обележје псеудооглејавања. Солођи заузимају негативне микрорељефе

где су услови влажења нешто повишени и где је појачано лесивирање.

По правилу скоро да немају никакву вегетацију на себи, а супстрат најчешће чине

растресити седименти, иловаче, па и глинуше. (Антић и сар., 1982.).


32

Производна способност солођа је мала, првенствено звог лоших физичких особина,

док су хемијске особине за разлику од солоњеца повољније. Садржај хумуса у солођима у

хумусном Аoh i Aoh/Eg хоризонту износи 2,73 – 4,43%, а са дубином се нагло смањује

(Nešić, 2004). Реакција средине се битно разликује од предходних група слатина које су

биле више-мање алкалне. Наиме рН вредности се крећу у горњим испраним хоризонтима

од 5,2 – до 6,95; дакле у распону од јако до слабо киселе реакције, а у доњим слојевима В

хоризонта од 7,7 до 8,4 рН – у распону од слабо до умерено алкалне реакције. При свему

томе солођи су једино натријумово земљиште на коме од природе може да успева

дрвенаста вегетација. Мелиорација солођа у извесном смислу је слична са мелиорацијом

псеудоглејева. Наиме и овде хумификација и калцификација имају прворазредну улогу.

Све ово разуме се претпоставља један предходни поступак дубоке обраде којим би се

захватио g/B хоризонт. (Миљковић, 1996).

Антропогенизовани песак (Аrenosols) P – C или I слој - II слој – III слој - IV слој

профила

Антропогенизовани песак припада реду Аутоморфних земљишта, а класи

антропогена земљишта. Под овим називом подразумева се песак у обема пешчарама у

Војводини у којем се највише огледа утицај човека. Он је у циљу изградње плантажних

лозних и воћних засада равнањем терена булдожерима, риголовањем и уношењем тресета

знатно изменио не само физиографију пресека еолског песка већ и изглед његовог, иначе,

немирног рељефа. Површине под антропогенизованим песком је тешко тачно утврдити, јер

се оне повећавају сталним привођењем нових делова пешчаног подручија под културу

винове лозе и воћњака. Међутим као што је на педолошкој карти приказано, ипак је овај

песак лоциран око већих или мањих насеља – Суботице, Палића, Бачких винограда,

Хоргоша и Таванкута, односно у делиблатској пешчари око Шушаре, Банатског Карловца,

Мраморка, Кајтасова.

Некадашњи рељеф пешчара и на површинама приведеним култури био је дински,

али су дине и међудинске депресије биле различитих размера. Равнањем терена

булдожерима и риголовањем на различитој дубини, често и до 80 – 100cm, првобитни

изглед песка знатно је промењен. У многим локалитетима слојеви песка су сасвим

испретурани: тамо где су биле дине жутог или сивог песка булдожери су разнели у


33

депресије, разоткрили хумусни слој тзв. црног песка. Риголовањем су наступиле и друге

промене. На пример, површински слој црног песка доспео је доле, а на површину је

избачен жути или сиви песак из доњих слојева. Риголовањем овог песка рељеф је постао,

више – мање, заравњен, али је држао благо валовит изглед. На изглед рељефа сем дубине

утицало је и време риголовања. Примена осталих захвата обраде и ђубрења такође је

оставила последице. Наиме, на знатним површинама овог песка примењен је и тресет ради

његовог везивања и побољшавања услова минералне исхране.

Механички састав укупан песак 94 – 98%, праха 0,5 – 2% а глине 1 – 4,8%.

Недостатак глине у овим овом земљишту чини његову посебну карактеристику која се

одражава на степен хемијске активности и низ водно-физичких својстава. Количина

хумуса у овим земљиштима је врло ниска и не прелази 1,5% а просечно садрже 0,5%

хумуса.

Својим даљим рационалним утицајем нарочито ђубрењем (минералним и

органским ђубривима) и применом тресета човек ће још више овај супстрат

антропогенизовати и знатно му повећати производни потенцијал (Ţivković et al., 1972).

Солончак (Solonchaks) Asa – G или Аsa – CG профила

Типови земљишта солончак, солоњец и солођ припадају реду халоморфних

земљишта која настају под утицајем лакорастворљивих натријумових соли. Солончак

припада класи акутно заслањених земљишта. Назив солончак је руског порекла и усвојен

је као међународни назив. Састављен је из две речи сол = со и татарске речи чак = много.

Солончаци су највише распрострањени у Војводини (око 25.000 ha у Бачкој и Банату),

мање на Косову. Због сталног влажења од подземниих и површинских вода ова земљишта

су постала заслањена и алкализована. Ова заслањеност је посебно изражена у аридним

подручјима где услед испаравања соли прелазе из подземних вода у земљиште.Ова

земљишта су неповољних физичких и хемијских својстава па се користе углавном као

природни пашњаци. Да би постала обрадива земљишта потребно их је мелиорисати

(Дугалић и Гајић 2012).

Солончак је земљиште са много соли која потиче из минерализованих вода које

долазе до њега. Те соли су резултат седимената морског порекла и продукт распадања

магматских стена. Заслањивање је карактеристично за аридну климу јер вода услед


34

испаравања пролази кроз ове стене и носи со у земљиште где и остаје а вода испари.У

Војводини постоји доста оваквих земљишта где има 1-2% соли. Дрвеће може да повећа

транспирацију и тиме смањи ниво воде а заједно с тим и количину соли (Дугалић и Гајић

2012.).

Солончак или заслањено земљиште садржи лако растворљиве соли у концентрацији

која је штетна за нормалан развој виших биљака. Солончацима припадају земљишта која

имају више од 1% растворних соли. Солончак настаје акумулацијом соли изазваном

процесом капиларног пењања земљишног раствора и испаравањем са земљине површине.

На тај процес знатно утиче матични супстрат јер је он извор соли. По правилу, солончаци

су богати глином која захвата скоро цео профил. Солончак има лоше физичке особине али

не само због соли већ и због тешког механичког састава и израженог хидрофилног

карактера монтморилонитске глине као и због извесне количине натријума присутног у

адсорптивном комплексу.(Антић и сар., 1982.). Солончак је по правилу богат калцијум-

карбонатом. Садржај укупних соли се креће од 1-2%. Реакција земљишта је од 7,8 до 10,45.

Солончаци су сиромашни органском материјом и садржај хумуса је од 1-2%. За биљну

производњу готово је немогуће користити их без мелиорације.


35

5. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА

5.1. Прелиминарна истраживања погодности земљишта Војводине за SI

На графикону 1 и 2 је приказана погодност земљишта Војводине за SI на основу

испитаних 150 узорака са ораничних површина из различитих типова земљишта. Резултати

показују да је од свих испитаних узорака 72 узорка погодно за SI, 40 узорка је погодно за

SI уз ограничења, 38 узорака је непогодно за SI, док ни један узорак није показао лоше

карактеристике где би се препоручила екстензификација пољопривредне производње.

Посматрајући релативни удео појединих категорија земљишта, може се констатовати да

25% обрадивих површина Војводине није погодно за интензификацију (категорија 1+2) и

да би се таква земљишта требала користити на екстензивнији начин (нпр. органска

производња). Улога органске пољопривреде је одржавање или побољшање квалитета

земљишта (Ekvue, 1992), допринос очувању и побољшању биодиверзитета (Paoletti еt аl.,

1992). Плодоред је кључни сегмент органске пољопривреде а његова примена варира у

зависности од врсте производње и плодности земљишта (Bengtsson, 2005). Стабилност

структурних агрегата је већа на органским фармама него у конвенционалној

пољопривреди (Nešić еt аl., 2013).

Графикон 1. Број узорака земљишта према погодности за SI од 150 укупно.


36

Графикон 2. Релативни удео узорака земљишта према погодности за SI.

На 75% обрадивих површина Војводине може се вршити интензивнија

пољопривредна производња (категорија 3+4). Ова земљишта имају високу отпорност

према штетним утицајима интензивне пољопривредне производње, показују високе

перформансе (пре свега категорија 4), а јављају се углавном у алувијалним равницама Тисе

и у источним деловима Баната (Слика 2). Стога, оваква земљишта се могу користити са

мањим еколошким ризицима у погледу контаминације ресурса као што су подземне воде и

ланца исхране због интензивнијег коришћења ђубрива и средстава за заштиту биља. Према

истраживањима Schiefer еt аl. (2015), 61% обрадивих земљишта Немачке није погодно за

SI, док је на 39% обрадивих површина могућа SI.


37

Графикон 3. Индикатори SI као ограничавајући фактор

Посебан вид ограничења при интензификацији се мора примењивати на категорију

3 (27% земљишта) где су уочене добре карактеристике, али је број бодова испод 16. За ову

категорију је најважније доносити одлуке на локалном нивоу, односно применити

детаљнији увид у ограничавајуће факторе (индикаторе) и према њима определити начин

управљања земљиштем. Примећено је да је у овом истраживању главни ограничавајући

фактор био садржај Corg (Графикон 3). Због тога је значајан број узорака (25%), који потиче

из земљишта која имају добре особине сврстан у категорију 2, која није погодна за

интензфикацију, јер је најмање један индикатор SI оцењен лоше (оцена 1). То су углавном

земљишта прве надполојне терасе Дунава, огајњачени и заруђени черноземи према

националној класификацији (Škorić еt аl., 1985) или Phaeozems према класификацији

(WRB, 2016) (Слика 3). Садржај Corg се повећава гајењем махунарки, жбунастих усева и

конзервацијском производњом при којој се органски остаци враћају земљишту, док

махунарке додатно помажу фиксацију азота у земљишту редукујући потребу наредних

култура за минералним азотним ђубривима (Pretty еt аl., 2011).

Иако се тежило равномерном распореду према типовима земљишта у 150

приступачних узорака, сматра се да су и мала одступања довела до другачијих закључака

од реалних. Наиме, већи број узорака узет у разматрање из RSG Phaeozems, а мањи из

Chemozems је довео до повећања процента земљишта у категорији 2 на конто смањења

њиховог процента у категорији 3 и 4. Тачније, због коришћења релативно малог броја

узорака (150) у овим прелиминарним истраживанима дошло је до тога да је погодност

землишта Војводине за SI процењена на нижем нивоу. Претпоставља се да би се на 85%


38

обрадивих површина Војводине могла вршити интензивнија пољопривредна производња

(категорија 3+4), односно да би барем 10% земљишта из категорије 2 могло бити

разматрано у категорији 3 или 4. Такође, одређени број земљишта (1%) би сигурно спадао

у категорију која је препоручљива само за екстензификацију (категорија 1). Дакле

процењена ситуација са погодности земљишта Војводине за SI би могла да изгледа као на

Графикону 4.

Сигурно је да би се анализом својстава за SI у 4000-5000 узорака распоређених

према полигонима педолошке карте Војводине, дошло до много прецизнијег резултата. У

сваком случају, установљене разлике у погледу погодности земљишта за SI дају

оправданост за даља опсежнија и детаљнија истраживања. Међутим, важно је да свака

одлука у вези SI треба да буде предузета на локалном нивоу.

Графикон 4. Релативни удео узорака земљишта према погодности за SI (процењени

резултати).

На слици 2. се види просторна дистрибуција земљишта Војводине на основу броја

бодова према индикаторима SI која је добијена тако што је просечан број бодова према

типу, подтипу и варијетету земљишта је пројектован на све исте полигоне педолошке


39

карте Војводине. У Банату доминирају земљишта која имају високу отпорност према

штетним утицајима интензивне пољопривредне производње (зелено) и показују високе

перформансе према SI (алувијална раван Тисе и рељефске депресије источног Баната.

Нешто ниже вредности бодова (бледожуто и наранџасто) показују земљишта у полојима

Дунава, Саве и у одређеном степену Тисе, као и черноземна зона (лесне терасе и платои).

Најниже вредности су регистроване на следећим геоморфолошким целинама: Фрушка

Гора и Вршачке планине, Суботичко-хоргошка и Делиблатска пешчара, као и део полоја

Саве.

Слика 2. Прелиминарна мапа погодности за интензификацију на основу 150 постојећих

анализираних и бодованих узорака.


40

5.2. Погодност земљишта Војводине за SI према RSGs WRB 2014

Према актуелној Светској референтној бази за земљишне ресурсе (WRB, 2014), у

Војводини се могу издвојити 13 референтних група земљишта. Најзаступљенија је група

Chernozems (50%) а затим следе Glejsols (12%), Phaeozems (11%), Fluvisols (9%), Vertisols

(6,5%), Solonetz (3,75%), Cambisols (3,42%), Solonchaks (1,12%), Planosols (0,93%), Regosols

(0,86%), Leptosols (0,74%), Arenosols (0,48%), Histosols (0,02%). (Слика 3 и Табела 4)

Слика 3. Педолошка карта Војводине према класификацији (IUSS Working Group WRB,

2014).


41

WRB2014 RSG Број полигона P [ha] (%)

Arenosols 22 10566.50 0.48%

Cambisols 210 75756.50 3.42%

Chernozems 813 1102696.30 49.78%

Fluvisols 454 199535.00 9.01%

Gleysols 547 269623.00 12.17%

Histosols 8 400.40 0.02%

Leptosols 39 16433.80 0.74%

Phaeozems 494 248555.00 11.22%

Planosols 84 20642.60 0.93%

Regosols 103 18983.40 0.86%

Solonchaks 171 24701.70 1.12%

Solonetz 368 82991.10 3.75%

Vertisols 104 144166.00 6.51%

Укупно: 3417 2215051.30 100.00%

Табела 4. Процентуална заступљеност референтних група земљишта (RSGs) у Војводини.


42

Анализирани узорци земљишта на индикаторе SI су у највећем броју потицали из

референтне групе земљишта Chernozems (41%), па затим Gleysols (16%), Phaeozems (14%),

Fluvisols (10%), Solonetz (5%), Cambisols (4%), Vertisols (4%), Planosols (3%), Arenosols (2),

Solonchaks (1%).

Графикон 5. Процентуална заступљеност анализираних узорака земљишта према

референтним групама земљишта (RSGs).


43

У табели 5. су приказане средње вредности анализираних индикатора SI према

различитим референтним групама земљишта. Садржај праха и глине се кретао од 34,89-

73,52%, pH вредност од 6,30-8,34, вредност CEC од 23,58-36,24 cmol kg-1

и садржај

органског угљеника 0,97-1,89%.

Вредности праха и глине су биле највише у групи Vertisols, a најниже у групи

Arenosols. Реакција земљишта односно рН вредност је била највиша у групи Solonchaks,

док је најнижа у групи Cambisols. Вердност капацитета адсорпције катјона СЕС била је

највиша код групе Solonetz, а најнижа у групи Chernozems. Проценат органског угљеника

SOC био је највиши у групи Solonchaks, а најнижи у групи Cambisols.

RSG

(WRB 2014)

Прах + глина

(%) SD

pH

(H2O) SD

CEC

(cmol kg-1

) SD

SOC

(%) SD

Fluvisols 61.42 14.66 7.64 0.75 28.86 9.27 1.37 0.49

Arenosols 34.89 0.00 7.72 0.20 27.71 4.54 1.44 0.29

Chernozems 56.51 13.19 7.97 0.46 23.58 5.95 1.67 0.41

Phaeozems 62.62 5.01 7.43 0.69 27.97 6.48 1.03 0.35

Cambisols 58.82 16.54 7.20 1.01 32.35 9.05 0.97 0.13

Planosols 63.51 3.96 6.30 0.73 31.88 7.46 1.15 0.40

Gleysols 61.93 14.96 7.43 0.94 25.81 10.31 1.78 0.64

Vertisols 73.52 4.66 7.23 0.95 32.24 3.40 1.88 0.32

Solonchaks 54.56 - 8.34 - 26.10 - 1.89 -

Solonetz 67.38 8.89 7.32 0.88 36.24 4.89 1.42 0.41

Средња

вредност 59.80 13.01 7.63 0.77 26.68 7.99 1.51 0.52

Табела 5. Средње вредности и SD анализираних индикатора SI према референтним

групама земљишта (RSG).


44

На Графикону 6. су приказани само бодови, док категорија 2 према SI која има

један или више изразито лоших индикатора није разматрана јер је приказ дат по бодовима.

Уочљиво је да према броју бодова у највишу категорију према погодности за SI спадају

групе Vertisols, Solonetz i Solonchaks, док у нешто нижу категорију спадају остале групе.

Поменуте три групе које су оствариле највећи број бодова су стекле предност у односу на

остале групе због вишег нивоа бодовања ових група за дубину земљишта од осталих

(Buckwell et al., 2014). Наиме ове вредности за солончак и флувисол су вероватно

неодговарајуће за подручје Војводине и требале би бити ниже за 1 бод. Најниже вредности

бодова су показале групе Arenosols због ниже количине фракције праха и глине и

Cambisols због ниске количине органског угљеника.

Графикон 6. Референтне групе земљишта према бодовима у погледу погодности за SI


45

5.3. Погодност земљишта Војводине за SI према Класификацији

земљишта Југославије (Škorić et al., 1985)

Према класификацији земљишта Југославије, анализирани узорци земљишта на

индикаторе SI су у највећем броју потицали из земљишта типа ливадска црница (30%) и

чернозем (25%), па затим ритска црница (16%), алувијално земљиште (10%), солоњец

(5%), гајњача (4%), ритска смоница (4%), солођ (3%), антропогенизовани (риголовани)

песак (2%) а најмање из земљишта типа солончак (1%).

Графикон 7. Процентуална заступљеност анализираних узорака земљишта према

класификацији земљишта Југославије (Škorić et al., 1985).


46

Слика 4. Педолошка карта Војводине(Nejgebauer i sar., 1971).

У табели 6. дата је заступљеност типова земљишта у Војводини према

класификацији земљишта Југославије (Škorić et al., 1985). Најзаступљенији је тип

земљишта је чернозем (42%), а следе ливадска црница (Semiglej) (16,3%), ритска црница

(Humoglej) (15,4%), алувијалнa земљиштa (Fluvisol) (8,6%), псеудоглеј (5,7%), .солоњец

(3,5%), гајњача (Eutrični Kambisol) (2,5), смоница (Vertisol) (1,6%), солончак (0,9),

иницијална земљишта (Litosoli, Arenosoli i Regosol) (0,8%), антропогенизовани риголовани

песак (Rigisol) (0,5%), солођ (0,3%). Остали типови земљишта који су минимално

заступљени нису анализирани.


47

Tabela 6. Типови земљишта на простору АП Војводине са основним податцима о

бонитетним карактеристикама (Hadžić i sar. 1993).

Тип земљишта Површина

(ha) Бонитетне карактеристике (%)

Ау

том

ор

фн

и р

ед

1. Иницијална земљишта (Литосоли

Ареносолии Регосоли) 17 054

Знатна ограничења – слабо до средње продуктивна земљишта

0.8

2. Делувијална земљишта (Коловијум) 3 806 Умерена до знатна ограничења – условно

продуктивно земљиште 0.2

3. Парарензине рензине (Рензине) 14 481 Умерена до знатна ограничења – условно продуктивно земљиште

0.6

4. Хумусно-силикатно земњиште (Ранкер) 10 Умерена до знатна ограничења-продуктивно

земљиште за ливадско-пашњачку производњу 0.0

5. Чернозем 953 839 Без ограничења – високо продуктивно

земљиште 42.1

6. Смоница (Вертисол) 36 139 Умерена ограничења –високо продуктивно

земљиште 1.6

7. Гајњача (Еутрични Камбисол) 56 164 Умерена ограничења - продуктивно земљиште 2.5

8. Кисело смеђе земљиште (Дистрични

Камбисол) 1 412

Знатна ограничења – слабо до средње

продуктивно земљиште 0.1

9. Антропогенизовани риголовани песак

(Ригосол) 10 510

Умерена до знатна ограничења – условно

продуктивна земљишта 0.5

Хи

др

ом

ор

фн

и р

ед

10. Псеудоглеј 130 176 Умерена до знатна ограничења – условно


11. Алувијална земљишта (Флувисол) 194 522

Без ограничењадо озбиљних ограничења-

условно могу бити високо продуктивна

(мелиорације)

8.6

12. Ливадска (Семиглеј) 370 496 Умерена ограничења – високо продуктивна земљишта

16.3

13. Ритска црница (Хумоглеј) 348 846

Без ограничењадо озбиљних ограничења-

условно могу бити високо продуктивна (мелиорације)

15.4

14. Мочварно глејна земљишта (Еуглеј) 15 269 Знатна ограничења – слабо до средње


15. Тресетна земљишта 420 Знатна ограничења – слабо до средње


Ха

ло

мо

рф

ни

ред

16. Солончак 19 865 Знатна ограничења – слабо продуктивна земљишта

0.9

17. Солоњец 80 333 Знатна ограничења – слабо продуктивна

земљишта 3.5

18. Солођ 6 424 Знатна ограничења – слабо продуктивна


Су

ба

кв

ал

ни

19. Земљишта на дну језера, бара и мочвара

(Гитја, Дај, Сапропел). 8 564

Знатна ограничења – слабо продуктивна


Посматрајући установљене средње вредности бодова добијених на основу

индикатора SI за поједине типове земљишта према класификацији (Škorić еt аl., 1985),

такође се може констатовати знатна различитост имајући у виду да се вредности крећу од

14,50 до 17,50 (Графикон 8 и Слика 2). Највећи број бодова (зелено) имају земљишта веће

дубине, и већег садржаја праха и глине и органског угљеника, што имплицира и више


48

вредности CEC, а то су земљишта у полоју реке Тисе и глејна и глиновита земљишта

источног и средњег Баната (ритске црнице, солоњеци и солончаци). Најнижи број бодова

је евидентан на пешчарама и на планинама (Фрушка Гора и Вршачке планине) и то код

гајњаче и антропогенизованог песка који имаји низак садржај органског угљеника,

односно праха и глине. Черноземна зона (черноземи и ливадске црнице), ритске црнице,

алувијуми и солођ се налазе у средини по броју остварених бодова. На графикону 3. су

приказани само бодови, док категорија 2 према SI која има један или више изразито лоших

индикатора није разматрана јер је приказ дат по бодовима.

Графикон 8. Tипови земљишта према бодовима у погледу погодности за SI.


49

5.4. Koрелације међу индикаторима SI

У циљу потпунијег сагледавања међузависности појединих својстава земљишта,

односно индикатора SI у табели 7. су приказани корелациони коефицијенти и на

графикону 9. приказани су линеарне регресије, дијаграми растурања, једначине регресије.

Садржај праха и глине је у високо значајној корелацији са pH вредности (-0,31), CEC (0.30)

и садржајем органског угљениика (0,30). Капацитет адсорпције катјона је у високо

значајној корелацији са pH вредности (-0,51), док између садржаја органског угљениика и

CEC, као и садржаја органског угљениика и pH вредности нема значајних корелација.

Taбела 7. Крелациони матрикс са припадајућим корелационим коефицијентима

индикатора SI.

прах + глина pH u H2O CEC SOC

прах + глина 1.00 *** *** ***

pH u H2O -0.31 1.00 *** Ns

CEC 0.30 -0.51 1.00 Ns

SOC 0.30 0.14 -0.01 1.00

*** значајно при p≤ 0.001; ns – није значајно.


50

Прах и глина = 46,591 + 0,49481 * CEC ; r = 0,30 pH u H2O = 8,9254 – 0,0486 * CEC ; r = -0,51

SOC = 1,5216 –0,5*10-3 * CEC ; r = -0,01 Прах и глина = 48,438 + 7,5304 * SOC ; r = 0,30

pH у H2O = 7,3159 + 0,20675 * SOC; r = 0,14 pH у H2O = 8,7131 –0,0182 * прах и глина; r = -0,31

Графикон 9. Зависност између индикатора SI (линеарне регресије, дијаграми растурања,

једначине регресије).


51

6. ЗАКЉУЧЦИ

На основу 150 анализираних узорака земљишта са подручја АП Војводине са

дубине од 0 – 30 cm код различитих систематских јединица земљишта, а у циљу

одређивања погодности датих типова земљишта за SI, дошло се до следећих закључака:

o Најзаступљенија референтна група земљишта у анализама је била Chernozems

(41%), па затим Gleysols (16%), Phaeozems (14%), Fluvisols (10%), Cambisols i

Solonetz (5%), Vertisols (4%), Planosols (3%), Arenosols (2), Solonchaks (1%).

o Најзаступљенији анализирани типови земљишта према класификацији земљишта

Југославије, су у највећем броју потицали из земљишта типа ливадска црница (30%)

и чернозем (25%), па затим ритска црница (16%), алувијално земљиште (10%),

гајњача и солоњец (5%), ритска смоница (4%), слођ (3%), антропогенизовани

(риголовани) песак (2%) а најмање из земљишта типа солончак.

o Садржај праха и глине кретао се од 34,89-73,52%, највише вредности измерене су

у групи Vertisols, a најниже у групи Arenosols.

o рН вредност земљишта кретала се у распону од 6,30-8,34, рН вредност је била

највиша у групи Solonchaks, док је најнижа у групи Cambisols.

o Вредност капацитета адсорпције катјона CEC кретала се од 23,58 до 36,24 cmol kg-1

,

највиша измерена вредност била је код групе Solonetz, док је најнижа у групи

Chernozems.

o Садржај органског угљеника кретао се од 0,97 до 1,89%. Проценат органског

угљеника SOC био је највиши у групи Solonchaks, а најнижи у групи Cambisols.

o Анализом следећих параметара: прах + глина, рН у Н2О, СЕС, СОС, дубина

земљишта и нагиб, установило се да су 72 испитивана узорка погодна за SI, 40

узорака погодно уз ограничења, а 38 непогодно, док ни један узорак није био за

екстензификацију пољопривреде.

o Према релативном уделу, 25% испитиваних узорака земљишта није погодно за SI,

док је 75% узорака земљишта погодно за SI.

o Код земљишта која нису погодна за SI, главни ограничавајући фактор био је Сорг.

Због тога је значајан број узорака (25%), који потиче из земљишта која имају добре


52

особине сврстан у категорију 2, која није погодна за интензфикацију, јер је најмање

један индикатор SI оцењен лоше (оцена 1).

o Према броју бодова у највишу категорију према погодности за SI спадају групе

Vertisols, Solonetz i Solonchaks, мада су предносту односу на остале групе стекле

због вишег нивоа бодовања ових група за дубину земљишта од осталих.

o Према броју бодова у најнижу категорију према погодности за SI припадају групе

Arenosols због ниже количине фракције праха и глине и Cambisols због ниске

количине органског угљеника.

o Вредност бодова за SI кретала се у распону од 14,50 до 17,50. Највећи број бодова

имају земљишта веће дубине, и већег садржаја праха,глине и органског угљеника,

што имплицира и више вредности CEC, а то су земљишта у полоју реке Тисе и

глејна и глиновита земљишта источног и средњег Баната (ритске црнице, солоњеци

и солончаци). Најнижи број бодова је евидентан на пешчарама и на планинама

(Фрушка Гора и Вршачке планине) и то код гајњаче и антропогенизованог песка

који имају низак садржај органског угљеника, односно праха и глине. Черноземна

зона (черноземи и ливадске црнице), ритске црнице алувијуми и солођ се налазе у

средини по броју остварених бодова.


53

7. ЛИТЕРАТУРА

1. Alexandratos, N. and J. Bruinsma. (2012) World Agriculture Towards 2030/2050: The

2012 Revision. ESA Working paper No. 12-03. Rome: FAO.

2. Aнастасијевић Небојша (2007): Подизање и неговање зелених површина. Шумарски

факултет, Београд.

3. Beare, M. P., Cameron, K. C., Wiliams, P. H., Doscher C. (1997):

http://www.hortnet.co.nz/publications/nzpps/proceedings/97/97_520. htm, Crop & Food

Research, Cantebury Agriculture & Science Centre, Lincoln.

4. Bengtsson, J., J. Ahnström and A. C. Weibull, 2005. The effects of organic agriculture on

biodiversity and abundance: a meta‐analysis. Journal of Applied Ecology, 42(2), 261-269.

5. Blum, W.E.H.2005. Functions of Soil for Society and the Environment. Reviews in

Environmental Science and Bio/Technology 4: 75-79.

6. Boserup, E. 1965/1993. The Conditions of Agricultural Growth: The Economics of

Agrarian Change Under Population Pressure. London: Routledge.

7. Buckwell, A., Heissenhuber, A., & Blum, W. (2014). The sustainable intensification of

European agriculture. A review sponsored by the RISE Foundation. pp. 95.

8. Ciric, V., Manojlovic, M., Nesic, L., & Belic, M. (2012). Soil dry aggregate size

distribution: effects of soil type and land use. Journal of soil science and plant nutrition,

12(4), 689-703.

9. Ćirić, V., Manojlović, M., Belić, M., Nešić, L., & Šeremešić, S. (2013). Effects of land

use conversion on soil aggregate stability and organic carbon in different soils.

Agrociencia, 47(6), 539-552.

10. Doran, J.W., Sarrantonio, M., & Liebig, M. A. (1996). Soil health and sustainability. In:

Donald L. Sparks (Ed.), Advances in agronomy (pp.1–54). Academic Press: Academic

Press, 1996.

11. Ekwue, E.I., 1992. Effect of organic and fertilizer treatments on soil physical properties

and erodibilities. Soil and Tillage Research, 22. 199-209.

12. Federico, G. 2005. Feeding the World: An Economic History of Agriculture, 1800-2000.

Princeton: Princeton UniversityPress.

http://www.hortnet.co.nz/publications/nzpps/proceedings/97/97_520


54

13. Garnett, T., & Godfray,C. (2012). Sustainable intensification in agriculture. Navigating a

course through competing food system priorities. Work shop results. Food Clim. Res.

Netw. Oxf. Martin Programme Future Food Univ. Oxf. UK.

14. Hadţić, V., Ćirović, M., Ubavić, M., Govedarica, M., Dragović, S., Verešbaranji, I.,

Kastori, R. (1993): Kontrola plodnosti zemljišta i utvrđivanje sadrţaja štetnih i opasnih

materija u zemljištima Vojvodine. Zbornik radova, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi

Sad, sv. 21, str. 43-48.

15. Hadţić, V., Sekulić, P.,Vasin J., Nešić, Lj. (2005). Geološka osnova zemljišnog pokrivača

Vojvodine. Ekonomika poljoprivrede 52(4), 428-438.

16. Hansen B., Fjelsted A. H., Kristensen E. S. (2001): Approches to access the

environmental impact of organci farming with particular regard to Denmark. Agriculture,

Ecosystem and Environment 83: 11-26.

17. Hazell, P. 1995. Managing Agricultural Intensification IFPRI 2020 Brief 1. Washington,

DC: IFPRI.

18. IUSS Working Group WRB. 2014. World Reference Base for Soil Resources 2014:

International soil classification system for naming soils and creating legends for soil

maps. World Soil Resources Reports No. 106. FAO: Rome.

19. Kibblewhite, M.G., K. Ritz and M. J. Swift.2008. Soil Health in Agricultural Systems.

Philos. Trans. R. Soc. B Biol. Sci. 363: 685–701.

20. Ličina, V., Nešić, L., Belić, M., Hadţić, V., Sekulić, P., Vasin, J., & Ninkov, J. (2011).

The soils of Serbia and their degradation. Ratarstvo i povrtarstvo, 48(2), 285-290.

21. McDermott JJ, Staal S J, Freeman HA, Herrero M and Van de Steeg J A (2010).

Sustaining intensification of smallholder livestock systems in the tropics, Livestock

Science 130 (2010) 95–109.

22. NEŠIĆ Lj. , M. BELIĆ, L. SAVIN, V. ĆIRIĆ, M. STEFANOVIĆ, M. MANOJLOVIĆ

(2013): EFFECT OF ORGANIC PRODUCTION ON SOIL STRUCTURE. Bulgarian

Journal of Agricultural Science, 20 (No 5) 2014, 1168-1174.

23. Nešić, L. (2004): Kvantitativne i kvalitativne karakteristike humusa solođa. Letopis

naučnih radova Poljoprivrednog fakulteta, 28(1), 16-24.


55

24. Pan, G., Smith, P., & Pan, W. (2009). The role of soil organic matter in maintaining the

productivity and yield stability of cereals in China. Agriculture, Ecosystems &

Environment, 129, 344–348.

25. Paoletti, M. G., D. Pimentel, B. R. Stinner and D. Stinner, 1992. Agroecosystem

biodiversity: matching production and conservation biology. Agriculture, Ecosystems and

Environment, 40, 3–23.

26. Phalan, B., Balmford,A., Green,R.E., & Scharlemann, J. P. W. (2011). Minimising the

harm to biodiversity of producing more food globally. Food Policy, 36(Suppl. 1),S62–

S71.

27. Pretty, J. 2008. Agricultural Sustainability: Concepts, Principles and Evidence. Philos.

Trans. R. Soc. B Biol. Sci. 363: 447–465.

28. Pretty, J., Toulmin, C., & Williams, S. (2011). Sustainable intensification in African

agriculture. International journal of agricultural sustainability, 9(1), 5-24.

29. Ray, D.K., Mueller,N.D., West,P.C., & Foley,J.A. (2013). Yield trends are insufficient to

double global crop production by 2050. PLoS ONE, 8, e66428.

30. Schiefer, J., Lair, G. J., & Blum, W. E. (2015). Indicators for the definition of land quality

as a basis for the sustainable intensification of agricultural production. International Soil

and Water Conservation Research, 3(1), 42-49.

31. Simakov, V.N. 1957. The use of phenylanthranilic acid in the determination of humus by

Tyurin's method. Pochvovedenie, 8:72–73.

32. Sollins, P., P. Homann and B. A. Caldwell. 1996. Stabilisation and Destabilisation of

Organic Matter: Mechanisms and Control. Geoderma 74: 65-105.

33. The Royal Society. 2009. Reaping the Benefits: Science and the Sustainable

Intensification of Global Agriculture. London:The Royal Society. Reaping the Benefits.

34. Tilman, D., Cassman, K.G., Matson, P.A., Naylor R., Polasky, S., (2002): Agricultural

sustainability and intensive production practices. Nature 418, 671-677.

35. Tjurin, I.V. 1931. Novoe vidoizmenenie objomnovo metoda opredelenija gumusa s

pomošću kromovoj kisloti. Počvovedenie, Moskva.

36. Viktor Nejgebauer et al., (1971) Pedološka karta AP Vojvodine.

37. Ţivković, B., Nejgebauer, K. V., Tanasijević, Đ., Miljković, N., Stojković, L., Drezgić, P.

(1972). Zemljišta Vojvodine, Institut za poljoprivredna istraţivanja, Novi Sad.


56

38. Белић М., Нешић Љ., Ћирић В., (2014): Практикум из Педологије.

39. Дугалић Ј. Горан, Гајић А. Бошко (2012): Педологија. Агрономски факултет, Чачак.

40. Јарак М., Говедарица М., (2003): Микробиологија.

41. Манојловић М., Богдановић Д., Лазић С., Нешић Љ., (2014): Плодност и

оптерећеност земљишта у пограничном подручју.

42. Марковић М., Предић Т. и сарадници (2009): Основа заштите, коришћења и

уређења пољопривредног земљишта Републике Српске као компоненте процеса

планирања коришћења земљишта. Пољопривредни институт РС Бања Лука, Завод

за агрохемију и агроекологију.

43. Миљковић С. Н. (1996) Основи Педологије.

44. Миодраг Д Живковић, Александар Р Ђорђевић (2003): Педологија.

45. Убавић М. Богдановић Д. 2001. Агрохемија. Пољопривредни факултет, Нови Сад.

Documents

Квалитет земљишта као основ за одрживу ...polj.uns.ac.rs/wp-content/uploads/2016/07/Radovanovic_D... · 2016. 7. 19. · Органски угљеник