стр. 12

Лист студената Правног факултета у Новом Саду ISSN 1452-0265 Година XXXVII Број 94

Месец издања - Децембар

стр. 3

Основне сервисне информације и факултетске организације

Место за диван, новосадских шора

Посета најученијег Србина данашњице

Криви смо!

стр. 8стр. 6 стр. 25

e 2 f

Универзитетске организације

Драги читаоци,

Поново се сусрећемо преко нашег студентског часописа. Надам се да ни овога пута неће изостати позитивне критике плода духовног рада наше редакције. Нагласио бих да је овај број тематски, и као такав посвећен бруцошима који ове године

уписују наш факултет. Редакцију часописа чине студенти, aмбициозни, вредни и изузетни млади људи. Без компромиса, ни лево ни десно, већ право у центар, циљ нам је да вам информације и знања значајне за свакодневни живот учинимо доступним на брз и једноставан начин као и да вам боравак на странама нашег Правника буде пријатан и користан у животу и у студирању.

Посебно нам је задовољство што странице овог броја нашег листа красе и текстови наших колега са нишког Правног факултета. Иво Андрић је рекао да приповедач и писац своју причу тка разним методима: једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште, други пажљивим проучавањем историјских података; једни пак понирањем у суштину и смисао минулих епоха, други каприциозном и веселом лакоћом. Управо тако је настао овај број Правника, кроз сплет мисли и размену идеја чланова наше редакције у коју су добродошли сви који имају добру вољу и жељу да допринесу богатијем садржају студентских новина. Желим вам много успеха у школској години која је пред нама.

Милош Галић

РЕЧ УРЕДНИКА

На Универзитету у Новом Саду постоји велики број студентских организација, друштава и установа које раде

у циљу решавања проблема студената и њиховог учешћа у раду и управљању на УНС-у. До оснивања Студентског парламента Универзитета, највише студентско представничко тело на УНС-у, основано у децембру 2002. године било је Координационо тело студената УНС-а сачињено од 18 чланова: студент проректор, студенти продекани и по два члана Савета УНС-а из редова Савеза студената и Студентске уније.

Први Студентски парламент Универзитета у Новом Саду основан је на седници 26. децембра 2006. године. У складу са Законом о високом образовању на Универзитету у Новом Саду студенти бирају своје представнике у студентске парламенте факултета и Студентски парламент Универзитета. Чланове СПУНС студенти бирају на тајним непосредним изборима који се организују истовремено са изборима за студентски парламент факултета. Избор чланова Студентског парламента Универзитета одржава се по правилу сваке године у априлу, тајним и непосредним гласањем. Мандат чланова Студентског парламента Универзитета је годину дана.

За председника Парламента 27. маја 2013. године у Сомбору изабран је Александар Кобиларов, студент Медицинског факултета. Александар Кобиларов је рођен 06. септембра 1985. године у Сомбору. Председник је Савеза студената Медицинског факултета, члан Студентског парламента и студентски члан Савета факултета.

На седници 11. јуна за представника свих студената на Универзитету-студента проректора изабрана је Кристина Праштало, студенткиња Правног факултета. Кристина Праштало је рођена 01. септембра 1989. у Сомбору. Била је члан Студентског парламента Правног факултета и у једном од мандата представљала је студенте на Наставно-научном већу. Студент проректор представља студенте и заступа њихова мишљења, предлоге и захтеве пред свим органима Универзитета који се односи на квалитет образовног процеса. Студентски парламент Универзитета бира Студента проректора по претходном прибављеном мишљењу ректора, већином гласова од укупног броја чланова Студентског парламента Универзитета са мандатом од годину дана. Студент проректор је члан ректорског колегијума Универзитета.

Институција Студент омбудсман је уведена 2006. године у виду пројекта Савеза студената Универзитета у Новом Саду који није у потпуности реализован. У таквом неформалном облику функционисало је до 2009. године када се избор Студента омбудсмана преноси на Студентски парламент Универзитета у Новом Саду који бира Студента омбудсмана за цео Универзитет на предлог Студентског парламента Правног факултета. Од тада је било два предлога, да би тек други пут био изабран Студент омбудсман у оном облику како то и функционише на одређеном нивоу државне власти. На седници Студентсков парламента одржаној 11. Јуна 2013. године у Сомбору изабран је за Студента омбудсмана Владимир Симић, студент Правног факултета. Владимир Симић је рођен 28.07.1990. живи у Црвенки. Активан је члан

e 3 f

Основне сервисне информације и факултетске организације

Савеза студената Правног факултета, био је члан Студентског парламента Правног факултета и у једном од мандата представљао је студенте на Наставно-научном већу, учествовао је у организовању Конференције европског удружења омбудсмана која се одржала пре две године на нашем факултету.

Шта је Студент омбудсман?

Студент омбудсман јесте вид студентског орванизовања тј независан студентски орган Универзитета који се бави заштитом права студената Универзитета у Новом Саду. Бира га Студентски парламент Универзитета у Новом Саду на период од две године. Студенту омбудсману могу се обратити сви студенти Универзитета у Новом Саду уколико сматрају да су им радом студентских организација и њихових представника, органа и служби факултета и Универзитета повређена права. Пре обраћања Омбудсману, подносилац притужбе мора тражити заштиту својих права у одговарајућој правној процедури, осим ако природа ствари подразумева тренутно деловање. Подносиоци притужбе се Студенту омбудсману могу обратити усмено или писаним поднеском. Анонимне притужбе има право да одбаци, с тим што је на захтев подносиоца притужбе дужан да као тајну чува податке о њему. У случају да омбудсман открије да је притужба основана и да је дошло до повреде права, не може да налаже ништа обавезујуће него надлежним органима, организацијама и представницима упућује препоруку како да се реше конкретан проблем.

Јелена Стојић

Студентски дани јесу дани када треба да се дружимо и обогатимо наш друштвени живот, али и дани када

треба највише да улажемо у себе, рекла нам је једна професорка на почетку нашег студирања. Током студирања биће и положених и неположених испита, успона и падова, али на крају ће доћи и тај дан када ће бити готово и када ћемо само сабрати и одузети све оно што смо радили и за шта смо се трудили. А док тај дан не дође, драги бруцоши, могли бисмо да вас упознамо са неким основним правилима студирања, начином пријаве испита, местом где се подижу стипендије и чекови, факултетским организацијама, итд...

Да бисте остварили услов за буџет од ове године потребно је да имате 48 бодова (иначе на свакој години максималан број бодова је 60). Студенти који су у целокупном трајању студија остварили 72, односно 73, односно 74 бода, за безусловни упис треће године уписују се безусловно уз плаћање посебне накнаде за упис у висини од 4.900 динара по боду. Студенти који су у целокупном трајању студија (до четврте године) остварили 108, 109 односно 110 бодова, уместо 111 бодова ѕа безусловни упис четврте године студија, уписује се безусловно плаћање посебне накнаде за упис у висини од 4.900 динара по боду.

БУЏЕТ

d c fe

e 4 f

Савез студената представља организацију са основним циљем да побољша и заштити права и интересе студената. У оквиру својих надлежности пружа све врсте сервисних информација и спроводи конкурс пријаве и расподеле стипендија и кредита, спроводи хуманитарни рад, редовне акције давања крви, организовање журки. Радом Савеза руководи његов председник. Он управља његовим радом, прима молбе и жалбе студената и заједно их са Студентом продеканом упућује управи факултета. Председник Савеза Студената Правног факултета је Иван Станић.

У оквиру Савеза постоје две секције: новинарска и спортска.

Иако наизглед представља само комад папира плаве боје који се може купити у банци за 50 динара, оно што се

унесе на тај папир а за шта позитивно законодавство везује одређена правна дејства, заправо чини меницу вероватно најзначајнијом а свакако најдетаљније регулисаном хартијом од вредности код нас. Студент права се сусретне са њом већ на другој години, попуни је вероватно први пут као корисник студентског кредита, а заиста је упозна тек на четвртој.Под меницом се подразумева хартија од вредности по наредби на основу закона којом се њен издавалац (трасант) обавезује да ће одређеном трећем лицу (ремитенту) о доспелости бити исплаћен менични износ и то на одређеном месту од стране лица коме је упућена наредба за исплату (трасат) или од стране издаваоца менице. Најчешће се користи као средство обезбеђења, но не треба заборавити ни њен значај као средство плаћања нити кредитну функцију коју има. Некада је имала нарочито мењачку функцију па отуда и

ЊЕНО КРАЉЕВСКО ВИСОЧАНСТВО МЕНИЦА

Пријава испита за „буџетске” студенте износи 275 динара, а за самофинансирајуће 660 динара. Пријава испита фукционише по систему електронске пријаве. Обавезно обратите пажњу на то, да ли имате довољно пара на рачуну и колико желите испита да пријавите.

ПРИЈАВА ИСПИТА

Студентски парламент је орган високошколске установе који се оснива у циљу остваривања права и заштите интереса студената. Право да бирају и да буду бирани имају сви студенти, а избори су тајни и непосредни. На челу Студентског парламента нашег факултета, као његов председник налази се Александра Милошевић. Ова институција ја уведена Законом о високом образовању Републике Србије 2005. године.

Студент продекан је представник студената кога бира Студентски парламент на период од годину дана. Ова функција је предвиђена Статутом факултета. Студент продекан учествује у раду Деканског колегијума, Савета и Наставно-научног већа када се разматрају питања од интереса за студенте. Студент продекан представља студенте и заступа њихова мишљења, предлоге и захтеве пред свим органима факултета који се односе на подизање квалитета образовања и наставе.

Европско удружење студената права – Елса Нови Сад је удружење грађана. Представља самосталну, неполитичку и непрофитабилну организацију студената права и младих правника окупљених ради успостављања, развијања и унапређења међународног разумевања, сарадње, правне етике и веза између студената права различитих земаља и правних система ради припремања за будући професионални рад правника по међународним стандардима. Радом Елсе руководи њен председник, Димитрије Копривица.

На Правном факултету постоје Правна клиника за заштиту животне средине и Правна клиника за борбу против трговине људима. Учешће у раду клинике је слободно и бесплатно. Студенти могу постати сарадници клиника остављањем својих података на основу конкурса објављеног на интернет страници Правног факултета и на местима предвиђеним за оглашавање на Правном факултету. Учешће у раду Клинике због нужности постојања елементарних знања ограничено је на студенте 2, 3. и 4. године студија. Координатор рада обе клинике тренутно је др Татјана Бугарски, а асистент Милана Писарић је сарадник на Клиници.

Јелена Стојић

d c fe

њен назив (немачки: Wechsel, италијански: cambio, енглески: Bill of exchange). Меница се преноси индосаментом што заправо претставља писану изјаву законитог имаоца менице која се ставља на полеђину исте и којом он преноси права из менице и право на меницу на друго лице које тада постаје њен ималац. Управо ова неодвојивост права из менице и права на меницу представља можда најзначајније менично начело које се примењује и на друге хартије од вредности - начело инкорпорације. Како је меница строго формална хартија од вредности, њено издавање свакако захтева како познавање њених битних и небитних елемената тако и стрпљење приликом попуњавања. Распоред меничних клаузула је прописан законом и не може бити произвољан, а изјаве које нису дате у прописаној форми неће производити правно дејство или ће имати другачије значење. Стога посветите се овој хартији!

e 5 f

У одељку испод наведени су битни елементи трасиране менице као најзначајније. Пронађи одговарајуће место сваком битном елементу на меници на слици. У поље испред сваког елемента напиши број од 1 до 9.

Омладинске волонтерске

организације

d c fe

безусловни упут да се плати одређена свота новцаозначење доспелостидатум издавања меницепотпис лица које је издало меницеиме лица које треба да плати

означење да се ради о менициместо плаћања меницеместо издавања меницеиме лица коме се или по чијој наредби мора платити

Омладинска теренска јединица “Јован Јовановић Змај”, која броји више од 100 младих волонтера нашег града, специфично делује и ради унутар саме градске организације Црвеног крста Новог Сада. Својим деловањем и активностима доприноси

потпунијем остварењу циљева и задатака наше организације, негујући хуманизам, солидарност, другарство и сарадњу на свим пољима ангажовања младих. Иза нас је дугогодишње искуство у обучавању младих за пружање прве помоћи и реалистичког приказа повреда, обољења и стања, а најбољи доказ за то су високи пласмани наших екипа на Државном такмичењу, али и деловање наших младих у различитим ситуацијама где су својим знањем утицали на смањење последица повреда. Поред тога, неки од основних програма којима се наши волонтери баве су превенција трговине људима, промоција хуманих вредности, превенција болести зависности и ХИВ/АИДС-а, као и промоција добровољног давалаштва крви. Чланови програма борбе против трговине људима су већ низ година посвећени примарној превенцији овог глобалног феномена, коју спроводе кроз различите радионице у сарадњи са припадницима МУП службе града Новог Сада и активности вршњачке едукације, а такође су тренери нашег програма реализатори и пар семинара за обучавење нових едукатора на задату тему. Програм промоције хуманих вредности посвећен је млађим генерацијама, односно деци у вртићима и у нижим разредима у основним школама, где се малишани уче толеранцији, прихватању разлика, борби против дискриминације, али и ненасилном решавању сукоба, што је у прелазном периоду њиховог развоја јако битно. Како су млади данас често подложни утицају друштва у погледу психоактивних супстанци и ризичног понашања,

Црвени крст Новог Сада

e 6 f

Савез студената Правног факултета, уз подршку Управе факултета и помоћ професора др Драгише Дракића, имао

је част да организује трибину коју је 18. јуна 2013. одржао академик Владета Јеротић, професор, лекар, психијатар и књижевник. Професор је говорио на тему “Између ауторитета и слободе“. Амфитеатар је био пун, а тражило се и седиште више. Дубокоумно, занимљиво и са великом дозом хумора, само њему својственом, професор нас је научио понешто о човеку и друштву некада и данас, слободи, ауторитету, животу. Академик Владета Јеротић је духовна и научна величина нашег друштва и студентима је била посебна част да присуствују предавању. Човек који је пре свега мудар, одмерен и разумљив. Академик Јеротић служи за узор свима, како студентима, тако и професорима и осталим грађанима наше државе. Ово је било вече о којем ћемо причати својим унуцима.

Tамара Добричанин

Посета најученијег Србина данашњице

наши волонтери се баве и превенцијом болести зависности и ХИВ/АИДС-а, са намером да се овај проблем сведе на минимум међу младима нашег града. Добровољно давање крви са циљем спасавања људских живота је хумани чин који у потпуности одговара принципима Црвеног крста, те наши млади у сарадњи са Заводом за трансфузију активно учествују у мотивацији младих. Такође, наша организација има добру сарадњу са низом других организација, са којима реализује различите семинаре, предавања, трибине и акције на различите теме.“Кућа целог света” у нашој земљи држи своја врата отворена већ више од 137 година свим људима добре воље, а сви млади који су заинтересовани да волонтирају у нашој организацији су добродошли. Још нешто је битно знати: у обављању послова усмерених на остваривању циља и извршавање задатака, наша организација делује у складу са: 1)

d c fe

Основним принципима, а то су: • хуманост, • непристрасност, • неутралност, • независност, • добровољност, • јединство и • универзалност; 2) Ратификованим међународним уговорима и општеприхваћеним правилима из области међународног хуманитарног права, а нарочито женевским конвенцијама и допунским протоколима; 3) Статутом Међународног покрета, Статутом Међународне федерације и другим актима и правилима које усваја Међународни покрет и 4) Циљевима и задацима националног друштва. (У остваривању својих циљева и задатака, национално друштво врши јавна овлашћења поверена Законом о Црвеном крсту Србије)

волонтери Црвеног крста Новог Сада,Јована Милић и Жељко Жировић

e 7 f

Eутаназија – кривично или милосрдно дело?

Еутаназија годинама уназад мучи лекаре и правнике широм света. Свет је о овоме углавном подељен у две групе – једну која сматра да легализација еутаназије даје лекарима „дозволу за убијање“ и другу групу која то сматра „убиством из милосрђа“.

Будући да је ова тема комплексна можемо јој приступити са више аспеката – медицинског, правног и религијског.

Данас медицина омогућује све успешније савладавање бола и болести, али у исто време због апарата који одржавају само функције система дисања и крвотока ствара нове проблеме и етичко морална питања. То доводи до разликовања више врста еутаназија – активна и пасивна, позитивна и негативна, добровољна и недобровољна. Овде првенствено говоримо о активној еутаназији која се односи на тешке случајеве неизлечивих болесника који трпе болове и већ су ушли у ток умирања који може бити краћи, али и дужи. Активна еутаназија тада значи медицински захват којим се задаје превремена и безболна смрт.

Звучи правилно, но да ли је? Правно гледано већина законодавстава инкриминише еутаназију као крвично дело убиства. Међутим постоје земље у којој је она дозвољена. Белгија, уз Луксембург, Холандију и Швајцарску спада у европске земље у којима је еутаназија легализована, али само под условом да је пацијент одрасла особа, способна за расуђивање и која трпи неподношљив физички или ментални бол који медицина не може да отклони. У нашој земљи еутаназија или лишење живота из самилости представља кривично дело против живота и тела и гласи: „Ко лиши живота пунолетно лице из самилости због тешког здравственог стања у коме се то лице налази, а на његов озбиљан и изричит захтев казниће се затвором од 6 месеци до 5 година“.

Са аспекта православног хришћанства еутаназија је потпуно неприхватљив поступак. Господ је створио човека по своме обличју. Тело човека је храм Духа Светога, те сваки атак на живот човека представља и атак на самог Бога. Заговорници легализације еутаназије обично налазе оправдање за свој став у постојању терминалних болесника, но истина је да се данас у ери савремене медицине болови могу елиминисати лековима и хируршким методима. Сваки човек има права на живот ма какав тај живот био. Уосталом у медицини су познати случајеви изненадног, необјашњивог, потпуног излечења људи који су били у терминалној фази малигних оболења. Докле год човек живи има наде, излечење је могуће. Православље нас учи да свако носи свој Крст и да се морамо покоравати вољи Божјој ма каква она била.

С обзиром на предочено можемо закључити да је став нашег законодавства и Цркве да се мора учинити све што је у моћи лекара да се живот спасе и продужи. Ни један човек, био он лекар или не, не сме ни на који начин да убрзава нечију смрт, а дужан је да укаже помоћ болеснику у мери својих могућности докле год то има смисла са медицинског, односно православног аспекта.

Тамара Добричанин

e 8 f

Истина је једна. Не постоји више различитих истина, полуистина, релативизација и пребацивања

одговорности на другог. Истина често зна да буде сурова зато што је немилосрдна. Истина је да смо криви. Сви ми, или бар већи део нас. Криви смо за загађење наше планете и уништење многих чуда креације. Колико год се нама чинило да је то сувише апстрактно и да одговорност сносе само велики, истина је да се свет врти око појединца и да се све догађа због појединца. Али нажалост појединац често није одговоран према својој заједници. Крив је сваки онај који је икада бацио најлон кесицу у реку, уништио биљку, згазио инсекта. Оштре и сурове реченице, али истините. Бацити пластичну флашу у реку је тежак злочин против будућих покољења, иако последице нису одмах видљиве. Учинилац и не размиишља да ће се та флаша разграђивати од 100 до 1000 година, у зависности од врсте пластике и тако читав један миленијум тровати воду којом се наводњавају усеви а које опет ми једемо. Троваће се десетине будућих генерација том једном једином флашом која може да садржи тешки метал антимон и многе друге отровне супстанце. Загађење воде у Србији је један од највећих еколошких проблема. Само десет процената отпадних вода се прерађује док остатак одлази у реке. Велики бачки канал познатији и као канал „Дунав – Тиса – Дунав“ је најзагађенији канал у Европи. Њиме одавно не тече вода, већ одређена сива течна маса чудног мириса. Покрајински секретаријат за животну средину као највеће загађиваче природе у Војводини наводи рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду као и погоне хемијске индустрије у Панчеву у коме одавно већ нема црвених кровова. Појединци обично пребацују одговорност на другог и говоре како сви загађују. То наравно ни мало не оправдава учиниоца, јер једнога дана, како многи наизглед „песимистични“ стручњаци

Криви смо

предвиђају ( ја бих пре рекао реални), планета Земља неће бити погодна за живот услед загађења. Филтер од цигарете се разграђује и трује околину од 1 до 2 године, лименка од 10 до 100 а пластична кеса од 450 до рекордних 1000 година. И ко ће онда бити крив ? Многи, рекли бисмо, али међу тим многима наћи ће се и тај појединац који је некада давно бацио флашу у реку. И оправдано ће бити осуђен од судског већа потомака. Да ли бисте желели да се ваше име нађе на тој пресуди ? Неке ствари које је људски род учинио су непоправљиве. Врсте које су изумрле не могу се вратити. Али постоји нешто што можемо. Можемо да престанемо да уништавамо нашу планету јер другог дома ми немамо. А и да имамо, ја и многи други га не желимо. Сваки од нас може да престане са загађивањем и да допринесе планети. Свако од нас може да се прикључи покрету младих горана и да посади неколико биљака. Онда се нећемо наћи на оптуженичкој клупи већ у хвалоспевима потомака којима смо не оставили, него сачували једно предивно место за живот које човек да је маштао милионима година не би лепше и савршеније направио него што је сада. Изгледа да је тога више него свестан био поглавица индијанског племена Сиетл када је у писму америчком председнику рекао:“ Како можете купити или продати небо, топлину земље ? Та идеја нам је страна. Ако не поседујемо свежину ваздуха и бистрину воде, како ви то можете купити „ . „Морате научити своју децу да је тло под њиховим стопама пепео њихових дедова. Тако да би они поштовали земљу, реците вашој деци да је земља с нама у сродству. Учите вашу децу као што ми чинимо са нашом да је земља наша мајка. Што год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човек пљује на тло, пљује на себе самога.

Милош Галић

Милански едикт је законски акт, који су донели цареви Константин Велики и Лициније, а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћана, који је трајао три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано), 313. године. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али је хришћанима дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру, а да за то не сносе никакве последице.

e 9 f

МИЛАНСКИ ЕДИКТ

Легенда о цару Константину и хришћанству

На путу за Вечни Град, Константин је доживео мистично искуство, након кога се отворено определио за хришћанску веру.

По Лактанцију, чији је спис „О смрти прогонитеља“ настао већ око 317/8. године, Константину је у сну, у ноћи која је претходила бици код Милвијског моста, наложено да на штитове својих војника стави слово Х, с вертикалном цртом закривљеном при врху, тако да формира христорам. По Константиновом биографу, епископу Евсевију Цезарејском, који је цареву биографију саставио нешто после 337. године, Цар му је лично и под заклетвом неколико година касније испричао читав догађај. По Евсевијевој причи у Vita Constantini, Цар се молио богу, кога је поштовао и његов

Крстовдан или Воздвижење (поздизање) часног крста је црквени и народни празник, којим се прославља догађај, када је цар Константин поставио крст у Риму, у част победе над царом Максенцијем. Српска православна црква слави Крстовдан 27. септембра.

отац, и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст, с натписом „овим побеђуј“ (τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије, док га у сну није посетио Христос, и препоручио му да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан, Константин је наредио да се искује војни стег (labarum), с венцем на врху, у коме су се налазила спојена грчка слова Х и Р, у виду Христовог монограма. Након тога, Цар је одлучио да следи бога, који му се указао и окупио је око себе хришћанске свештенике, од којих је затражио да га упуте у Христову веру. Константин није био ни први, ни последњи римски владар, који је пре одлучујућег догађаја тражио и добио конкретну помоћ неке више силе. Новина

Naissus

e 10 f

је била у томе што је Константинова визија из 312. године, имала јаку хришћанску црту. Почетак 4. века био је доба, када се чврсто веровало, и с паганске и с хришћанске стране, да небеске силе готово свакодневно утичу на људске судбине.

И сам Максенције, охрабрен пророчанством из Сибилских књига, упустио се у отворену битку с малобројнијом Константиновом војском, 28. октобара 312. године. Стари Милвијски мост на Тибру, северно од Рима, срушен је, како би се наступајућој војсци отежао приступ граду, док су бранитељи подигли понтонски мост од чамаца. Већ приликом прве озбиљније чарке, Максенцијева војска је натерана у безглаво повлачење и понтонски мост је попустио, под теретом њиховог дезорганизованог преласка реке. Међу многима, који су се том приликом удавили, био је и Максенције. Константин је наредног дана победоносно ушао у Рим, а Максенцијева одрубљена глава је ношена на копљу улицама града

Победник је поздрављен као „ослободилац, спаситељ и доброчинитељ“, а Сенат је пораженог Максенција прогласио за тиранина и наложио брисање сваке успомене на њега (damnatio memoriae). Константину су указане многе почасти, између осталог Сенат је изгласао постављање победникових статуа по Риму. Статуа Цара, који у десној руци држи „симбол Спаситељевог страдања“, уз натпис, којим се Цару приписују заслуге за „ослобађање сената и народа Рима“, била је колосална мермерна статуа, чији се остаци данас чувају у ватиканској Палати конзерватора (Palazzo dei Conservatori). Сенат је Константину изгласао и титулу Maximus Augustus, захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском колегијуму, који су сада чинили још Лициније и Максимин. Константин је у Италији обнародовао Галеријев едикт о толеранцији из 311, а затим је наредио и да се цркви врати одузета имовина. У оправданост своје верске политике желео је да убеди и свог савезника Лицинија, када су се у фебруару 313. састали у Милану, где се Лициније оженио савезниковом полусестром Констанцијом. Овај састанак послужио је као основа Миланском едикту, којим је Константин хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио равноправним с осталим религијама Царства.

Историјске чињенице о Миланском едикту

Оригинални документ, који су цареви Константин Велики ( 337) и Лициније ( 324) издали у фебруару 313. године у Милану (Медиоланум), до данас није сачуван. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски ( око 340.), у свом делу Црквена историја, доноси неколико докумената, које је превео са латинског језика, а којима се регулише однос државе и хришћанске Цркве. Оно што данас имамо као Милански едикт, код Јевсевија Кесаријског и Лактанција је у ствари Лицинијев рескрипт, који је он обнародовао 13. јуна 313. године на Истоку, у Никомедији. У том рескрипту, он се позива на претходни договор двојице царева, који се догодио на Западу, у Милану.

Из садржаја текста Миланског едикта види се, пре свега, да је и пре 313. године на државном нивоу, разматрана могућност да хришћанство буде, пред римским државним законима, признато за слободну и дозвољену веру. Чак су, у том погледу, били издати одређени законски прописи. Међутим, назире се чињеница да сви релевантни државни фактори нису били сагласни с тиме да хришћанство добије статус слободне и признате вере. И после доношења тих закона, било је много случајева „да су неки између њих (хришћана) били прогнани и спречавани да исповедају своју веру“. С друге стране, из овог истог документа се види како је велики значај и важност, пред римским државним законима, имала религија, уопште као таква. Хришћанима, али и свима осталима, без изузетка, даје се и потврђује слобода избора и следовања вере, јер је то, између осталог корисно и за саму државу: „… на тај начин нам Божанство (Бог) и небеска моћ могу помоћи, нама и свима онима који су под нашом влашћу“.

Што се пак тиче самих хришћана, законодавци у Милану својом одлуком истовремено увиђају да су хришћани до тада били неправедно прогоњени и материјално оштећени само зато што су исповедали, по државним прописима, недозвољену веру. По Миланском едикту, хришћани су, не само постали равноправни као и сви други верујући људи, већ се према њима сада исправљају раније учињене неправде. Наиме, конфисковану и одузету имовину, материјална добра у поседу хришћана и њихових заједница, по овом закону, треба безусловно вратити. Пре свега, овде су имали у виду „њихова места, на којима су они (хришћани) имали обичај да се раније окупљају (на молитву)“. Реч је о богослужбеним местима, храмовима, односно црквама и другим објектима и местима, која су имала функцију храма или цркве, а која су била одузета, продата, поклоњена, или пак на неки други начин отуђена. Захтевало се од тренутних власника таквих места и имовине хришћана уопште, да бесплатно и без икакве надокнаде, ту имовину и поседе врате хришћанима. Тренутним власницима ће сама државна власт, преко месних судова (магистрата), надокнадити штету. Даље се јасно помиње хришћанска заједница, као корпорација, односно уређена асоцијација, тело или сабор хришћана.

Реч је дакле о постојању Цркве, као организоване институције и заједнице, која сем богослужбених места цркава, поседује у свом власништву, у имовинскоправном погледу, и друга материјална добра и некретнине, а која су им, по раније важећим законима одузета, односно без икакве надокнаде конфискована. Законодавац на крају инсистира да овај закон буде до краја испоштован и у дело спроведен, јер је, како се даље каже, од општег интереса: „… да би наше наређење било што је брже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир.“ Миланским едиктом, којим је омогућено да „свако верује како му срце хоће“, хришћанство добија стабилан ослонац и тачку из које може да настави развој, па је само неколико деценија касније (380. године), под царем Теодосијем Првим Великим, постало и државна религија.

Марија Живановић

Naissus

e 11 f

ЕРИСТИЧКА ДИЈАЛЕКТИКА (УМЕЋЕ КАКО ДА СЕ УВЕК БУДЕ У ПРАВУ)

Други пут заредом ове године, у оквиру опште обуке на Правној клиници Правног факултета Универзитета у Нишу, организује се радионица о ЕРИСТИЧКОЈ ДИЈАЛЕКТИЦИ. Право учешћа имају студенти треће и четврте године основних академских студија

права.

Шта је еристика? Чему нас учи? Да ли је забавно на радионицама? Да ли ћемо захваљујући вештинама које научимо на обуци, моћи да лакше комуницирамо са другима? То су само нека од питања која ми колеге радознало постављају, распитујући се пред први састанак групе. Управо из тог разлога одлучио сам да укратко представим овај програм обуке. Обука траје око три месеца. Две недеље пре почетка обуке расписује се конкурс за полазнике, а кандидати пишу мотивационо писмо, у коме образлажу мотиве због којих желе да учествују у раду ове радионице. Група се састаје једном недељно, у термину који студентима највише одговара. На сваком састанку учесници се деле у две групе, оне који су ЗА или ПРОТИВ онога што је задата тема на тој радионици, нпр. они који подржавају еутаназију, с једне стране и они који су против ње, с друге стране. Након тога, доц. др Марко Трајковић, који иначе води овај програм обуке, једној од група открива трик, који ова треба да примени према противницима. За то време остали, који чине публику, до краја расправе покушавају да одгонетну трик. У почетку, свака група броји четири или више чланова, да би се њихов број смањивао, а затим долази и најзанимљивији део (бар по мени), када смо лицем у лице са својим противником. За те састанке се везују бројне анегдоте, током дебате некадашњи пријатељи постају непријатељи, бранећи своје ставове и обратно. Наравно, на крају се све завршава смехом, нарочито када погрешно погодимо трик или из публике неко нешто смешно коментарише. За све нас, као будуће адвокате, судије, политичаре, овај вид обуке је јако важан. Тако вежбамо да бранимо своје личне интересе или интересе наше заједнице, чак и у оним ситуацијама када можда у потпуности не заступамо такве ставове, али из одређених разлога то морамо да чинимо.

Свим колегама препоручујем да се пријаве и учествују у овом програму обуке. На крају курса добија се сертификат који потврђује учешће и писмо препоруке.

Александар Михајловић

Овде ћу навести неке од трикова:

Сјајну смицалицу представља retorsio argumenti, када се аргумент који противник хоће да употреби за себе може боље применити против њега. На пример, он каже: "То је дете, зато се мора блаже поступати с њим". Retorsio: "Управо зато што је дете, морамо га строго васпитавати, да му се рђаве навике не би усталиле." -Када се при помену неког аргумента противник неочекивано наљути, на том аргументу ваља жестоко инсистирати, не само зато што је добро да буде бесан, него зато што се треба надати да смо дирнули у слабу страну његовог тврђења и да се на том месту може нанети више штете, него што смо то очекивали. -Захтева ли противник да признамо нешто из чега би онда непосредно следио проблем препирке, одбијамо то и означавамо као petitio principii, јер ће и он и слушаоци лако поистоветити неко тврђење које је у вези с проблемом, а на тај начин му одузимамо његов најбољи аргумент. -Изнервирати противника да побесни. Јер, у бесу није у стању да правилно расуђује и увиди своју предност. До беса га доводимо тако што му отворено наносимо неправду,шиканирамо га и уопште се непристојно односимо према њему. -Када приметимо да противник намерно негира питања чије би прихватање било од користи за наше тврђење, морамо да питамо за супротно од нашег тврђења, као да желимо да то потврди, или да му бар понудимо да бира и једно и друго, да не би приметио које од тврђења желимо да буде прихваћено.

Naissus

e 12 f

Панславизам је био покрет за уједињење словенских народа. Појавом романтизма дошло је до развоја

националне свести европских народа па самим тим и словенских народа. Може се рећи да је један од првих примера словенске солидарности био улазак Русије у рат на страни Србије за време Првог српског устанка 1806. године. Међутим, пансловенски покрет се развио међу словенским народима који су били под влашћу Хабзбуршке монархије. Пансловенски покрет се развио као реакција на јачање пангерманске свести која је од Бечког конгреса 1815. из дана у дан јачала што ће резултовати формирањем царинске уније између немачких држава (Zollverein) 1834. године. Основна идеја пангерманског покрета је била уједињење немачких држава. Сходно томе, идеја пансловенског покрета је била уједињење словенских народа. Међутим, та идеја о уједињењу словенских народа је била предмет разних тумачења. Неки су сматрали да треба формирати својеврсну конфедерацију словенских народа, док су други сматрали да се сарадња треба ограничити на културну размену. Држава која је требала преузети улогу лидера пансловенског покрета је била Русија као једина независна и суверена словенска држава у то време. 1848. дошло је до избијања грађанских револуција широм Европе што ће резултовати коначним скидањем феудалних окова у Европи (мада су и после тога неке државе и даље задржале феудални систем). Та револуција није заобишла ни Хабзбуршку монархију. Словенски народи у Хабзбуршкој монархији истакли су потребу да сви они имају једнак третман под аустријском влашћу, али убрзо је због распаљивања националних осећања добила карактер националне борбе за слободу. Ти ставови су изнети на Првом свесловенском конгресу 12. јуна 1848. године у Прагу. Конгрес је сазван као реакција на сазивање Свенемачког конгреса у Франкфурту. Занимљиво је да је у то време компонована химна „Хеј Словени“ коју је написао свештеник Само Томашик. Само Томашик је ту химну написао још 1834. јер је био згрожен што се више чуо немачки језик на улицама Прага но чешки. Русија у почетку није била заинтересована за панславизам, али је шездесетих година 19. века руска интелектуална елита, а напослетку и неки политички кругови почињу прихватати и заступати ту идеју. Треба напоменути да су велика научна имена попут професора Теодора Тарановског и Александра Соловјева чија лица нас гледају са зида амфитеатра нашег факултета били велики панслависти. Идеја Русије као лидера пансловенског покрета је добила на снази када је извршено уједињење Немачке под вођством Пруске 1871. Из претходно наведених случајева се сигурно може закључити да је свако јачање и интеграција немачких народа детерминисало приближавање и солидарност словенских народа. Русија је седамдесетих

година 19. века помогла Србији, а потом Бугарској (прво војна помоћ Србији у виду добровољаца, а потом заступање бугарских интереса на Берлинском конгресу). Једна од пансловенских идеја је била и идеја југословенства чији је основни циљ био окупљање јужнословенских народа у једну државу. Та идеја је била заступљена како у интелектуалним круговима тадашње Србије тако и у интелектуалним круговима јужнословенских народа у Аустроугарској. Међутим, крајем 19. века долази до првих знакова кризе југословенске идеје, а и саме пансловенске идеје. Избија конфликт између Србије и Бугарске око македонског питања што ће се деценијама захуктавати и коначно произвести конфликт ширих размера у војном, политичком па и у културном смислу. У Аустроугарској долази до покушаја формирања заједничке српско-хрватске коалиције што ће се и десити 1905. године, али је тај процес био константно ометан хрватским радикалистичким круговима у које су улазили Анте Старчевић, Јосип Франк и Еуген Кватерник. Њихова идеја је била уобличена у облику Хрватског државног права која је подразумевала формирање хрватске националне државе (дакле историјског права хрватског народа) на територији која ће обухватати све области које су биле у саставу хрватског краљевства до 1102. године (када су изгубили независност). Иако је Први светски рат довео до поновног зближавања словенских народа, ипак је његов крај ударио темеље пропасти панславизма. За југословенско питање је то било стварање Краљевине СХС, иако је био постигнут циљ југословенске идеје, ипак су разна тумачења о уређењу државе и решавању националних питања довела до сукоба ширих размера који ће доживети врхунац четредесетих година, а потом и деведесетих година 20. века. Са аспекта пансловенске идеје уопште, пропаст је почела да се назире распадом Руског царства, а потом избијањем грађанског рата када су многе нације које су живеле у Русији искористиле прилику да крену путем независности. Пољска је успела да се избори за независност после рата са руским бољшевицима, Украјина је покушала исто, али није успела. Сукоб Русије и појединих словенских земаља ће се продубљивати годинама, а поготово са Пољском. На основу ових чињеница се може закључити да је главни узрок пропасти пансловенске идеје било нерешено национално питање појединих словенских народа, јер неки словенски народи су имали већ развијену националну свест и национални програм, док су други тек били у процесу формирања националне свести што је довело до стварања идеолошког раскорака између словенских народа. То је водило у сигуран сукоб и пропаст пансловенске идеје.

Мандић Александар

e 13 f

Петар Петровић Његош

Раде Томов Петровић, или Петар Петровић Његош је рођен 13. новембра 1813. године на падинама Ловћена.

Млади Раде је детињство провео на Ловћену чувајући очеве овце. Проводио је вечери на Ловћенским висовима, уз гусле, слушајући народне песме. Слушао је како је море, које се види са Ловћена, узето од стране Латина, а поља од стране Турака. Црногорцима су остале само камените и неплодне горе. Слушао је и да се тамо, према истоку, иза снежних планина налази Косово и Душанова престоница Призрен. Такође је слушао и о земљама које су некада биле у саставу Душановог царства. Једнога јутра, испред његове куће чуо се глас и поклич: “Ђе је Раде Томов? Нека одмах иде на Цетиње јер зове га господар.“ Та реченица ће променити живот младог Рада Томова. Тог лета Господњег 1825. позвао га је стриц владика Петар који је био господар Црне Горе. Владика Петар га је тада именовао за наследника и наложио му да се школује. Раде је веома брзо научио да чита и ускоро је прочитао све књиге у библиотеци његовог стрица. Стриц га после шаље у манастир Савину код Херцег Новог, али тамо Раде није био задовољан јер је по знању веома брзо превазишао монахе. На крају се враћа на Цетиње јер је добио за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сима ће управо младом Раду улити љубав према књижевности који ће већ тада почети да пише прве песме. 1830. године умро је владика Петар. Веома брзо Раде је постао господар Црне Горе и био је замонашен под именом Петар. Међутим, за живота народ га је звао владика Раде. Његошева владавина је била веома бурна. Кроз целу владавину био је под притиском Турака, али и Аустријанца који су господарили Боком Которском. Такође је имао и проблема са племенским сукобима и крвним осветама. Управо Његош ће започети реформе којим ће ударити темеље модерне црногорске државе. Протерао је гувернадура, основао судове, градио школе и путеве и увео је опорезивање. Неколико пута се сукобљавао са Турцима, а најпознатији сукоб је Бој на Мљетичку 1840. где је живот изгубио Смаил-ага Ченгић. Овај бој ће после опевати Иван Мажуранић у свом епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Стално је указивао на то како све српске земље треба да раде на свом ослобођењу, што је нарочито истакао за време револуције у Војводини 1848. Међутим, Његош је више познат као песник него као владар. Његош је успео да на основу народне поезије и историје напише једно оригинално и квалитетно уметничко дело које заправо представља круну његовог песничког стваралаштва. То је Горски вијенац. У Горском вијенцу су сакупљене све оне мисли и осећања које су тичу судбине српског народа у Црној Гори. Његош је у Горском вијенцу исплео целу историју Црне Горе, од Немањића па до 17. века. У Горском вијенцу су добро описана и народна веровања, народни обичаји као и свакодневни живот становништва Црне Горе тога времена. Његош је поред Горског вијенца написао и збирке песама као што су: „Лијек јарости турске“, „Пустињак цетињски“, „Огледало српско“ и друге. Ту је и спев „Луча Микрокозма“ која због веома присутне философске димензије, Његоша сврстава не само у песнике већ и у философе. Владика Раде је у народном сећању остао упамћен као човек велике физичке снаге као и велике физичке и умне лепоте. У неким крајевима Црне Горе и данас се каже за лепог човека да је „лијеп ка владика Раде“. Међутим, упркос његовој лепоти Његоша је пратила усамљеност јер његов позив владике искључује постојање жене у његовом животу. Та усамљеност је и испољена у неким његовим делима, а поготово види у његовом коментару о Милици Стојадиновић Српкињи где каже: “Ја појета, она појета. Да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.“ 1850. владика се разболео па је доста путовао по Италији тражећи лека. Његово здравствено стање се погоршавало и на крају је умро на Цетињу 31. октобра 1851. године. Данас, 200 година након његовог рођења, Петар Петровић Његош остао је највећи српски песник. Захвално се клањамо имену твоме, теби који вечно живиш тамо - „Ђе Обилић над сјенима влада“.

Мандић Александар

200 година од рођења српског Хомера

e 14 f

50%

15%

20%

15%

WintershallНемачка

ENIИталија

„Гаспром“Русија

EDF Француска

1455 km – копнене деонице 925 km – морска деоница

South Stream Transport AG 536 kmБугарска

411 kmСрбија

229 kmМађарска

266 kmСловенија

11 kmИталија

маршрута гасовода „Јужни ток“Русија-Бугарска-Србија-Мађарска-Словенија-Италија

огранци

компресорске станице

ка Хрватској (из Србије)ка Републици Српској* (ентитет Босне и Херцеговине) (из Србије)

*„Гаспром“ је потписао „мапу пута“ са Републиком Српском у оквиру пројекта „Јужни ток“ у јуну 2013.

„Гаспром“

ЕАД

„Гаспром“

„Гаспром“

MVM„Србијагас“

„Гаспром“

Plinovodi d.o.o.

„Гаспром“

100 km огранакка Хрватској „Плинакро“

50%

50%50%50%

50%50%

50%50%51%

49%

South Stream Bulgaria AD

South Stream Serbia AG

South Stream Hungary Zrt

South Stream Slovenia LLC

16 млрд евра

почетак транспорта гаса

компресорске станице (КС)

дужина

капацитет

максимална дубина (на деоници испод Црног мора)

63 млрд m³ годишње

2 380 m

општи буџет пројекта

2 250 m

2015. године

8

Црноморе

Аустрија

СловенијаХрватска

Србија

Бугарска

Грчка

Мађарска

РУСИЈА

Италија

Турска

ексклузивна економсказона Русије

ексклузивна економсказона Турске

ексклузивна економсказона Бугарске

КС-1КС-2

КС „Руска“

КС „Казачја“

КС-4

КС-5

КС-7КС-6КС-8

КС-3Босна и

Херцеговина

www.ruskarec.ru

e 15 f

Да ли је Србија некада напала Русију?

Историја руско-српских односа не састоји се само од изузетних

историјских личности и примера сарадње и узајамне помоћи. Има у њој и спорних, али готово заборављених и веома мало истражених догађаја. Експерт „Руске речи“, историчар Михаил Вашченко, прича о Руском грађанском рату (1918-1922/3), учешћу српских војних јединица у интервенцији на територији Русије и војно-правном статусу ове акције. Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте (о чему ће сада бити говора), тако и на страни Црвене армије (њима ће бити посвећено наше следеће историјско истраживање). У данашем тексту ћемо обратити пажњу на евентуално званично учешће Београда и војно-правни статус таквих евентуалних акција.

Историјат српског учешћа у Руском грађанском рату почиње још 1916, када су у Русији од ратних заробљеника из Југославије, углавном Срба који су ратовали у аустроугарској војсци, формиране 1. и 2. добровољачка српска дивизија, да би исте године од њих био формиран Српски добровољачки корпус. Било је планирано да се он искористи на фронтовима Првог светског рата против земаља Тројног савеза. Српске дивизије су учествовале у биткама на подручју Добруџе против немачких, бугарских и турских трупа.

У фебруару 1917, када се после револуционарних догађаја у Петрограду одрекао од престола император Николај II, а сутрадан и његов брат Михаил Романов, власт је прешла у руке Привремене

владе. И она је, међутим, у октобру исте године (по старом календару) срушена и власт је прешла у руке Привременог револуционарног комитета који су формирали бољшевици и који је предао власт Другом сверуском конгресу Совјета. После победе Револуције у Петрограду и Москви и краткотрајног успостављања совјетске власти на већем делу територије Русије постепено су почела да се формирају жаришта отпора новој бољшевичкој влади. Против бољшевика су

устали људи из политичких и војних кругова који су припадали различитим, често међусобно супротстављеним идеолошким таборима. Било је ту монархиста, либерала-републиканаца, социјалиста небољшевичке оријентације (Есера) и анархиста, а такође представника националистичких покрета у балтичким земљама, Украјини, Закавказју и Средњој Азији, као и стихијски формираних удружења сељака и козака, незадовољних политиком бољшевика.

Српски војници стражаре на прузи у околини града Мурманска. Ови војници су били у саставу британских Снага подршке Северној Русији (квазидржавна творевина са центром у Архангелску, која је постојала 1918-1920. уз подршку белогардејаца и страних интервентних трупа).

www.ruskarec.ru

e 16 f

Совјетска власт није одмах успела да се учврсти у Поволжју, на Уралу, у Сибиру и на руском Далеком Истоку. После такозваног „тријумфалног напредовања Совјетске власти“ по читавој земљи крајем 1917. и почетком 1918. (тј. мање-више мирног преузимања контроле), ту власт су већ средином 1918. на великом делу територије збациле антибољшевичке снаге. Сложену ситуацију у Русији искористиле су државе и Антанте и Тројног савеза, које су одлучиле да се војним путем умешају у догађаје и уведу своје армије на територију Русије.

Када се ово почело дешавати, српске јединице које су се налазиле у регионима где бољшевици још нису били на власти кренуле су да се различитим путевима (преко Украјине и севера европског дела Русије) пребацују на Солунски фронт. Међутим, нису све српске јединице успеле да се евакуишу из Русије.

Немачка, Аустроугарска, Велика Британија, Француска, Италија, Грчка, Румунија, Пољска, Јапан и Кина су учествовале у војној интервенцији од 1918. до 1921, заузевши територије бивше Руске Империје (балтичке земље, Украјину, Белорусију, Закавказје, север европског дела Русије и руски Далеки Исток).

Тако, на пример, у саставу британских Снага подршке Северној Русији (Северна Русија или Северна област је квазидржавна творевина са центром у Архангелску, која је постојала 1918-1920. уз подршку белогардејаца и страних интервентних трупа) дејствовао је и Српски одред, формиран у Архангелску. Он се састојао од српске брдске батерије и Српског резервног пешадијског батаљона. Од јула 1918. одред је учествовао у борби против јединица Црвене армије. У јесен исте године Српски одред је евакуисан из Архангелска заједно са осталим страним интервентним трупама.

Срби се против бољшевика нису борили само на Северу, него и у другим деловима бивше Империје. У Сибиру су били на страни чувеног Чехословачког корпуса, формираног 1917. од заробљених Чеха и Словака из аустроугарске војске, слично као у случају са српским добровољачким одредима. Одреди овог корпуса кретали су се на руски Далеки Исток са циљем да се пребаце у Француску и тамо наставе рат на фронтовима Првог светског рата (одустало се од пребацивања корпуса преко Архангелска или Мурманска због опасности од немачког напада, а и због тога што је руководство Чехословачког корпуса склопило

споразуме са совјетским властима о одласку корпуса на Далеки Исток преко територија које су средином 1918. још увек биле под њиховом контролом). Међутим, када је народни комесар за војна питања Лав Троцки издао наређење да се корпус разоружа, војници из састава корпуса подигли су устанак у Поволжју, на Уралу и у Сибиру и допринели доласку антибољшевичких снага на власт у тим регионима.

У резолуцији „Скупштине југословенских група и организација“, одржане 1918. у Чељабинску, каже се да Срби, Хрвати и Словенци треба да помогну чехословачким јединицама да „обнове Русију“, јер „само уз помоћ слободне Русије ми можемо да се вратимо у нашу ослобођену отаџбину“. Та „Скупштина“ је одржана под руководством српског конзула у Омску Јована Миланковића, који је од децембра 1918. био званични представник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца при влади адмирала Александра Колчака.

И поред тога што су Колчакову владу по хитном поступку признале земље Антанте, Финска, Пољска и балтичке земље, тешко је говорити о њеној легитимности чак и у поређењу са Привременом владом која је функционисала од фебруара до

Америчка војска маршира по Владивостоку 1918. Упоредо са Американцима делове руског Далеког Истока окупирали су и Јапанци.

www.ruskarec.ru

e 17 f

октобра 1917. У неком смислу се легитимним органом власти могао сматрати такозвани Директоријум (Привремена сверуска влада) који је постојао од септембра до новембра 1918. и у чији састав су улазили бивши чланови Привремене владе. Адмирал Колчак је, међутим, у новембру 1918. похапсио чланове Директоријума и прогласио себе за Врховног владара Русије.

Званично ни Србија ни Краљевина СХС нису упутиле своје војне јединице на територију Русије. Када је Антанта 1918. поставила питање учешћа српских војних јединица у интервенцији, српска влада је била против, јер су такве јединице биле потребне пре свега за борбу против Немачке, Аустроугарске и Бугарске на Солунском фронту. У прво време су српске званичне власти изражавале жаљење због учешћа српских добровољачких одреда у Грађанском рату у Русији, јер им је и сама мисао да Срби могу ратовати против Руса изгледала потпуно неприродно. У „Меморандуму о учешћу Срба у интервенцији у Русији“, који је по налогу Живојина Мишића написао бивши пуковник Драгутин Милутиновић, команидир једне српске добровољачке дивизије, стоји: „Нама је било жао што смо се уплели у борбу против Руса, јер су и у Црвеној гарди служили Руси“.

Ипак, после формирања Краљевине СХС влада ове државе дала је своју званичну сагласност да се све српске добровољачке јединице у Сибиру покоравају француском генералу Жанену који је командовао трупама Антанте, и на тај начин су озваничиле учешће српске војске у интервенцији страних армија. Током читавог Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, све до потпуног пораза беле армије.

Намеће се очигледан закључак да је Краљевина СХС заједно са другим страним државама учествовала у Грађанском рату на територији Русије као агресор против државног субјекта једне стране у унутрашњем руском конфликту (тј. против Совјетске републике) на страни сила које, као и совјетска власт, нису били легитимни наследници ни царске ни републиканске Привремене владе (ове владе су управљале Русијом до 1917).

Занимљиво је да ни царска Русија ни СССР нису предузимали сличне акције мешања у унутрашње конфликте у Србији или Југославији. У Србији је распрострањено мишљење да је Црвена армија извршила интервенцију у Југославији 1944, и да је „на својим бајонетима довела Титове комунисте на власт“, али такво мишљење је погрешно. Прво, Црвена армија је водила ратна дејства пре свега против јединица Вермахта, тј. против нацистичке Немачке, која је за СССР била агресор. И у званичној изјави совјетске стране ступање Црвене армије на територију Југославије образложено је неопходношћу „развоја борбених дејстава против немачких и мађарских трупа у Мађарској“. И заиста, крајем 1944. и током 1945. совјетске трупе су напустиле Југославију и прешле у Мађарску, после чега се више нису појављивале на југословенској територији. Друго, у Југославији је после ослобођења формирана коалициона влада у којој су учествовали политичари Краљевине Југославије. Прелазак целокупне власти у руке КПЈ остварен је без било каквог учешћа Совјетског Савеза и последица је унутарполитичке борбе у самој Југославији.

Михаил ВашченкоАутор је доктор историјских наука и научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Може ли се Крим легалним путем вратити Русији?

Млаки покушаји Русије да поврати Крим увек су били чисто

декларативни и углавном су се сводили на апеловање на савест Украјинаца, у смислу: „вратите нам Крим, и сами знате да је наш, а не ваш, да га је наша матушка царица припојила нашој, а не вашој територији, и да вам га је затим поклонио Никита Хрушчов, који је у том тренутку очигледно био пијан“.

Указ Президијума Врховног Совјета СССР-а од 19. фебруара 1954. о предаји Кримске области из састава РСФСР у састав УССР проучаван је готово под лупом, али према међународном

праву не постоје никакви разлози да се он поништи. У тренутку његовог доношења Украјинска Совјетска Социјалистичка Република била је исто тако република у саставу Совјетског Савеза као и РСФСР, и чак је имала свог представника у УН. Нису уродили плодом ни покушаји да Русија извуче бар Севастопољ. У поменутом указу нема ни речи о њему.

У Русији је бол због губитка Крима временом почео да јењава, али је свеопште расуло на сада већ украјинском полуострву увек изазивало снажан осећај сатисфакције,

Катарина Велика у руској одежди. Рад непознатог уметника (око 1780).

d c fe

www.ruskarec.ru

e 18 f

док су злонамерни потези против наше Црноморске флоте дочекивани са исто толико снажним осећајем искреног негодовања.

Постепено је постало јасно да имамо бар једну главобољу мање, тј. не морамо да решавамо проблем кримских Татара који су се вратили у постојбину. Али када су Татари с времена на време, тј. у пролеће, на годишњицу припајања Крима Русији, јавно спаљивали Катаринин манифест, а званичне украјинске власти на све то гледале кроз прсте, тј. нису оштро реаговале, грађани Русије су поново негодовали због очигледне историјске неправде.

Међутим, узалуд су негодовали, јер са гледишта међународног права управо поништавање документа којим се Великоруси толико поносе (манифеста Катарине Велике) једини је легитиман пут за повратак Крима у састав Русије.

Тајна манифеста

Са правног становишта проглашавање манифеста неважећим значило би да аутоматски ступа на снагу Кучук-Кајнарџијски мировни споразум из 1774, и да Крим прелази у састав Русије са статусом кримско-татарске аутономне области. Обратите пажњу: не у састав Украјине, јер је Украјина у то доба и сама била аутономна област Руске Империје, као што је био татарски Крим.

Не би се морало смишљати чак ни име за нову руску аутономну област, јер већ постоји назив „АРК“. Могла би се само додати повлака и транслитерација назива на језику кримских татара (као Саха и Мариј Ел у јакутској

или маријској варијанти у Руској Федерацији), и онда би назив изгледао овако: АРК – Куирим џумхуриет (Къырым джумхуриет).

Поред тога, никако не би било могуће дозволити Татарима да у истој ватри спале Катаринин манифест и Кучук-Кајнарџијски споразум, јер би укидањем оба ова документа ступио на снагу трилатерални Бахчисарајски споразум из 1681. између Москве, Истамбула и татарског Крима, по коме меџлис као законити представник кримских Татара добија јурисдикцију отприлике над трећином садашње Украјине.

Према томе, украјински националисти не би требало да скрнаве споменике наше царице, него да полажу на њих цвеће сваког 19. априла.

Другим речима, боље је не дирати у манифесте, споразуме и указе који се тичу Крима, јер то само изазива пометњу. Уосталом, ти документи и нису одлучивали коме ће припасти власт на Криму. О томе је увек, по терминологији саме царице, одлучивао „знатан корпус“ оружаних снага, упућен на полуострво „у најсуровије време“.

Сада време није најсуровије, и зато је 230-годишњица манифеста Катарине Велике само повод да се присетимо тог јуначког периода наше историје.

Сергеј ПетуховАутор је дописник РИА „Новости“.

Иван Ајвазовски: Битка за Синопу (1853). У Бици за Синопу, која се одиграла 18. (односно 30) новембра 1853, Русија је уништила турску флоту за само неколико сати. Неки историчари сматрају ову битку првим сукобом Кримског рата. Овај напад је послужио као повод Великој Британији и Француској да објаве рат Русији.

www.ruskarec.ru

e 19 f

Од геолошке историје до геополитике Арктика

Русија је припремила нове аргументе за Комисију УН за границе континенталног шелфа (CLCS) како би доказала

своје право да прошири своју територију на велику област Арктичког подводног континенталног прага (шелфа) и на дубоководне делове Северног леденог океана. „Руска реч“ детаљно представља најновије схватање геолошке еволуције Арктика руских научника које подупире претензије наше земље.

Према Конвенцији УН о поморском праву (UNCLOS) из 1982, одређене земље могу да прошире своју приобалну економску зону од 200 миља ако докажу да су узвишења океанског дна (гребени) у области на коју полажу право – повезана са континентом и да су уствари његов продужетак. Међутим, ту постоји ограничење: проширење је могуће највише за додатних 150 миља. Другим речима, уколико докажемо да су Гребен Ломоносова и Гребен Мендељејева на које полажемо право – продужетак континента, можемо да се проширимо за 150 миља дуж оба гребена. Не више од тога. Међутим, код те одредбе постоји изузетак који омогућава да се иде и преко ограничења од укупних 350 миља. Потребно је доказати да Евроазијска континентална плоча залази у океан. У том случају ће Русија моћи да присвоји не само Гребен Ломоносова и Гребен Мендељејева него и Котлину (океански басен) подморничара која се налази између њих, као и део Котлине Макарова. Уколико успемо да убедимо опоненте, а то су првенствено амерички научници, онда можемо да превазиђемо ограничење од 350 миља и да остваримо право на далеко већу површину – од преко милион квадратних километара.

Американци тврде да поменути гребени нису наставак континента, већ да су се сами по себи појавили у океану. На који начин? На пример, тако што се из подводних вулкана изливала магма. У сваком случају би било добро имати податке о саставу геолошког материјала тих гребена ради упоређивања са саставом континенталног тла. Али да би се дошло до тих узорака, потребно је спровести изузетно сложене радове и бушити дно океана и по неколико километара. За сада се нико не решава на тако скупе подухвате. Када је реч о много јефтинијим геолошким и геофизичким истраживањима, такви подаци могу бити различито тумачени, па самим тим и оспоравани.

У таквим околностима најбољи начин да се изађе на крај са неистомишљеницима јесте да се развије реалан модел еволуције Арктичког региона који би објаснио како се он образовао у последњих 150 милиона година. Који блокови коре су одакле стигли у поларну област, где се Земљина литосфера раздвајала, а где су се, насупрот томе, њени делови спајали.

У 2010. је на иницијативу академика Николаја Лавјорова Федерална агенција за експлоатацију земних богатстава („Роснедра“) укључила Руску академију наука у припрему захтева који Русија треба да преда Комисији УН за границе континенталног шелфа (CLCS). У питању је рад на моделу еволуције Арктичког региона. Тај модел показује да је пре 150 милиона година у Земљиној приполарној области

постојао континент Арктида, који се налазио између Северноамеричког и Евроазијског континента. Арктида је затим почела да се распада и њен источни део, који је обухватао континенталне блокове Аљаске, Чукотке и Новосибирских острва, одвојио се од канадског пограничног дела и, окрећући се супротно од казаљке на сату, почео је да се приближава Сибиру, са којим се на крају сударио, затворивши Јужно-Ањујски океан. Због тога се на месту некадашњег источног дела Арктиде у периоду од пре 150 до 120 милиона година образовала Канадска котлина.

Ипак, тиме се не завршава прича о распаду Арктиде. Њено „тело“, односно литосфера у њеном средишњем и западном делу почела је да се истеже у меридијалном правцу. Тај процес се наставља све до данас. Као последица такве еволуције, од древне Арктиде је остао само њен средишњи део, који је нека врста моста између Северне Америке и Евроазије. Тај мост се састоји од Гребена Ломоносова, Гребена Мендељејева и гребена Алфа, као и Котлине подморничара и Котлине Макарова које се налазе између њих.

Наш модел се заснива на огромном броју геолошких и геофизичких података до којих се дошло током дугогодишњих истраживања Арктика од стране руских и страних научника. Пре свега, било је неопходно да се схвати механизам који управља кретањем плоча и блокова Земљине коре у арктичком региону. Кључну улогу су у томе имали подаци сеизмичке томографије Земље. На основу њих је и развијен модел еволуције тог региона. Тихоокеанска плоча урања у Земљину мантију (омотач испод коре). Материјал плоче се постепено топи и, када достигне дубину од око 670 километара, наставља да тече хоризонтално ширећи се далеко испод континента. Затим се поново подиже и тече назад према Тихом океану образујући тзв. конвективну ћелију, која попут покретне траке вуче плоче и блокове Земљине коре. На то се заправо и своди сав механизам кретања плоча и блокова.

Најбољи начин да се изађе на крај са неистомишљеницима јесте да се развије реалан модел еволуције Арктичког региона који би објаснио како се он образовао у последњих 150 милиона година. Извор: Росијска газета.

www.ruskarec.ru

e 20 f

Због те конвекције је и дошло до одвајања источног сегмента Арктиде од Северноамеричког континента пре 150 милиона година. Али када је он повучен према Сибиру, конвекција није утихла, него је променила смер. Она је почела да растеже Арктиду у меридијалном правцу, што је довело до одвајања Гребена Ломоносова од пограничног дела Баренцовог мора и до образовања, почев од пре 50 милиона година, Евроазијског басена. Услед тих тектонских промена у средишњем делу Северног леденог океана образован је преостали велики део древног континента Арктиде у виду подводног тектонског моста који чине Гребен Ломоносова, Гребен Мендељејева и гребен Алфа, заједно са Котлином подморничара и Котлином Макарова. Тај мост, који се протеже преко Северног пола, повезује крајеве Евроазије и Северне Америке. И то би укратко била научна основа за знатно проширење права на подводни континентални праг (шелф).

Овај модел служи само у корист Русије, Канаде и Данске, које су у овом случају стратешки савезници. Како ће то прихватити остале земље тешко је рећи. Вероватно да ће се противити, јер тешко да ће пристати да се подела Арктика врши само између поменутих држава. У сваком случају, разматрање нашег модела еволуције Арктика је пре свега задатак светске научне заједнице и она треба да дâ коначан суд о томе. У 2014. Русија треба да поднесе захтев Комисији УН за границе континенталног шелфа (CLCS).

Леополд Лобковски

Шта 2013. може да научи од 1913?По чему су сличне, а по чему различите 1913, година која је

претходила Првом светском рату, и 2013? Буре барута се тада налазило на Балкану, а сада је оно на Блиском Истоку. Људи 1913. нису веровали у судбоносне катастрофе, баш као и данас. Ипак, онаквог светског рата не може бити, јер данас постоји нуклеарно оружје.

Магија бројки не делује на свакога, мада се уз мало труда поређењем историјских епоха у константним временским размацима увек могу повући извесне паралеле, нарочито ако је реч о почетку века, јер је то период у коме се свет обично налази у несигурном прелазном стању.

Кога год је „закачио“ СССР, тај се сећа да је 1913. година све до периода „развијеног социјализма“ била главни оријентир када се одмеравало колико далеко је земља напредовала за време совјетске власти. Tа 1913. није случајно одабрана. То је била година највећег успона Руске Империје, заустављеног већ наредне године избијањем Првог светског рата. Затим су уследили и остали потреси, који су на неки начин још увек међу нама. Али 1913. године ти догађаји још нису наступили, и царски дом Романових помпезно је прославио 300-годишњицу династије.

Уосталом, та година није само за Русију била ивица провалије. На Балкану су се већ водили ратови, додуше локални, без непосредног учешћа великих сила, али већ је била припремљена огромна гомила суварака за велики конфликт – недостајала је само једна варница. И младу Кинеску Републику је тресла грозница: политичка убиства, преврати, устанци...

У Месксику се у току једне године власт променила неколико пута. У САД подноси заклетву Вудро Вилсон, председник који ће одлуком да се умеша у рат у Европи ускоро извести Америку на глобалну арену, а после рата ће наставити да успоставља либерални светски поредак, који у то доба није био потребан ни свету ни његовој сопственој земљи. Уочи инаугурације у Вашингтону је

одржана грандиозна парада феминисткиња за еманципацију жена, што је била само увертира у жестоке битке за равноправност које су вођене током 20. века. Америчке трупе под командом генерала Џона Першинга у крви су угушиле устанак на Филипинима: убијено је преко 2000 људи.

Отоманска империја се већ озбиљно љуљала, и у Паризу је одржан Арапски конгрес на коме су арапски националисти разматрали могуће перспективе њене поделе. Махатма Ганди, који ће касније сахранити Британску Империју, тада је као правник у Јужној Африци почео активно да учествује у борби за грађанска права и стао на чело покрета рудара индијског порекла.

У ретроспективи многи догађаји изгледају као провиђење, али тешко да је неко тада могао претпоставити како ће се све завршити. Стари свет се трудио да не обраћа пажњу на катастрофу која се ближила, мада је атмосфера у свету постајала све тмурнија још од краја претходног столећа. И ми данас, на почетку 2013, предосећамо промене до којих ће доћи, али као и увек, не можемо предвидети који догађаји ће окренути точак историје.

У 2013. години можемо очекивати наставак арапске обнове, која задобија све опасније размере. Буре барута се пре сто година налазило на Балкану, а сада је оно на Блиском Истоку. Настављају се жестоки сукоби у Сирији, директно на удару је Јордан, где је смена власти све извеснија, док палестински проблем прелази у нову фазу, када се питање реалне државности практично више не поставља.

Египат се консолидује под влашћу „Муслиманске браће“. Сви догађаји се одвијају у знаку конфронтације између двају огранака ислама – Шиита и Сунита. И ту је паралела са Балканом очигледна. На Балкану је националистички и национално-ослободилачки покрет увек био дубоко прожет верским мотивима.

Па ипак, Блиски Исток данас неће постати детонатор светског рата, као што је то био Балкан пре сто година.

www.ruskarec.ru

d c fe

e 21 f

Парадоксално је што и поред све експлозивности блискоисточне ситуације главна линија геополитичког напона није провучена кроз ово подручје, него кроз Источну Азију и Тихоокеански регион.

Две највеће економије света, САД и Кина, налазе се у стању неке чудне симбиозе: са једне стране, међу њима влада политички, а све више и војни ривалитет, док их са друге стране везује нераскидива билатерална финансијско-економска сарадња.

Светски рат не може избити ни на овом подручју, јер постоји нуклеарно оружје, тај смртоносни изум претходног столећа, који је ипак приморао политичаре да далеко озбиљније размишљају о последицама него што су то чинили 1913-1914. И мада су претње које доноси са собом 2013. година много разноврсније и несхватљивије него оне из 1913, ипак је свет извукао извесну поуку из догађаја који су потресли 20. век.

Као да лебди у ваздуху осећање опасности и ерозије свих правила, и по томе је слична ситуација онога и овога доба. Додуше, сличност је и у томе што људи не желе да верују у могућност катастрофе после које ништа више неће бити као пре. Био је један од последњих децембарских дана 1913, када је Рајнер Марија Рилке из Париза писао свом аустријском пријатељу: „Мир и спокојан живот са мени блиским људима негде на селу – то је квинтесенција мојих жеља у 1914. години, као и у 1915, 1916, 1917. итд“. До светског рата који ће уништити добру стару Европу у том тренутку је било остало непуних осам месеци.

Фјодор ЛукјановАутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“ и шеф Савета за спољну и одбрамбену политику.

Карикатура: Нијаз Карим.

d c fe

www.ruskarec.ru

e 22 f

Данас је Алекс Фергусон познат као бивши тренер Манчестер Јунајтеда и један од најуспешнијих фудбалских тренера света. За 26 проведених година колико је био тренер Манчестер Јунајтеда освојио је 38 трофеја од чега је 13 пута био шампион

Енглеске и 2 пута шампион Европе . Након рекордних 26 година проведених на клупи Манчестера Фергусон је отишао и иза себе оставио бројне успомене којих ће се навијачи сећати . Али ко је Алекс Фергусон био пре свих тих година ? Какав је био његов пут до успеха који га је учинио бесмртним ? Алекс Фергусон рођен је у Глазгову 31. децембра 1941. године у делу града Кован у ком је живела радничка класа. Ту је завршио основну и средњу школу. Био је добар ђак али како то и он сам каже више је волео тада лопту него књигу због чега је почео да се озбиљније бави фудбалом. Почео је у аматерском Квинс Парку као нападач. Дебитовао је са 16 година и свој први меч описао је као ноћну мору, иако је дао гол у поразу Квинс Парка. Док је играо за Квинс Парк истовремено је радио да би се издржавао. Иако је у Квинс Парку био ефикасан и постизао голове није био у првих једанаест . Одлази је у Сент Џонстон 1960. године, али ни ту није добио праву прилику, иако је редовно тресао мреже улазећи са клупе. Због тога затражио је да оде из клуба.Тада је размишљао да оде у Канаду да живи и ради и прекине да се бави фудбалом, али је ипак наставио даље.

За Данфермлајн 1964. потписао је први професионални уговор. Фергусон је имао шансу да већ прве сезоне у клубу освоји први трофеј, јер је његов тим играо у финалу Шкотског купа али је његова екипа изгубила од Селтика.У следећој сезони је дао 45 голова на 51 утакмици за Данфермлајн и делио је прво место најбољег стрелаца Шкотске лиге. Након успешне сезоне Ренџерс га је купио за 65 хиљада фунти, што је тада била рекордна сума која је плаћена између два Шкотска клуба. После Ренџерса играо је још за Фалкирк и Ејир Јунајтед у ком је 1974. године завршио своју играчку каријеру.Те исте године започиње своју тренерску каријеру у друголигашу Ист Стирлингштеру где је одмах добио репутацију веома сторог и оштрог тренера. Тадашњи нападач клуба Боби Мек Кули каже да се пре Алекса никада никога није толико плашио као њега. Захваљујући његовом раду и тактичким замислима клуб је био све бољи и бољи. Након четири месеца славнији клуб Сент Мирен му је понудио посао , иако је тада био испод Ист Сирлингштера на табели .Сир Алекс је прихватио посао.У Сент Мирену остаје четири сезоне и успео је да тим уведе у Шкотску Премијер лигу иако је просек година играча био 19 година. Напустио је тим због несугласице са управом и преузима Абердин.У првој сезони је имао проблема да стекне поштовање од играча од којих је био мало старији .Због тих несугласица Абердин је те сезоне завршио као четврти на табели и није успео да освоји куп.

ФЕ

РГИ

e 23 f

Моралне дилеме једног студента/Двоглед

Пробудим се једне касне јесење суботе, бацим поглед кроз прозор. Лепо време. Можда би неко од друштва

напоље. Окренем неколико бројева. Ту смо. Одлично. Стижем кући. Дан проведен као да је последњи. Задовољно трљам руке. Имаћу добру концентрацију можда и ноћу. Сад могу нешто и да читуцкам. Хајде на брзака да прелистам канале на ТВ-у. Звони телефон. Излазак? Ма немам снаге, други пут. “Где? Ко иде? Где се налазимо? Ок, видимо се”. Будим се ујутро, сунце бије у очи. Човече, време је за ручак. Мама нешто гунђа. Шта сад не ваља? Цео дан тетурам по кући. Не могу да дођем себи. Синоћ је било баш добро. Не жалим. Пијем воду као у пустињи. Друштво ми је пресолило пљескавицу? Како да не. Прелазим за комп, мора да је неко објавио слике од синоћ. Враћам филм, ма баш је било добро у изласку. Залази сунце, могло би се учити. Гасим тон на телефону, да ми не одвраћа пажњу. Намештам се сат времена. Покушавам да пронађем најудобнији положај за учење. Успевам. После пола сата глад ме омета. Вечерам. Могло би и нешто слатко, кажу да је добро за концентрацију. Спава ми се. „Мама, дај кафу. Нек буде јача“. Размишљам. Имам још месец, два до испита, има времена. Реално, два семестра имају укупно шест испитних рокова. Ако у сваком положим по један, а ја могу и више, следеће лето је само моје. Живела слобода. Изводљиво је. Ух, треба ми мало свежег ваздуха. Да прошетам? Ма, боље да отворим прозор. Ух, каква је ово кафа?! Спава ми се. Не вреди да се форсирам, само се нервирам. Идем да спавам. Од понедељка окрећем нови лист. Лето. Ако за два месеца добро загрејем столицу, имаћу услов. Следеће године ћу на море са екипом. Мислим да могу преко лета хонорарно

да зарадим неки динар. Ипак, не могу по цео дан да учим. Септембар. Долазим на испит. Испред факултета, лица која као да живе ту. Стално су исред факултета. Колико ови студирају? Зашто себи то дозвољавају? Необавезно ћаскам са њима, чисто да убијем нервозу. Човече, овај има више година него што сам мислио. Шта тај ради у животу? Учим, али шта вреди кад немам среће. Који малер, не иде све по плану. Добро, немам шансе да „упаднем на буџет“. Само да стекнем „услов за самофинансирање“. Могу ја то. Обнављам годину. Моји су ми говорили да све треба радити са мером. Како да кажем мојима? Јуче ме срела једна колегиница. Никад није била нешто интeлигентна. Не могу да верујем, на буџету је?! Како то да је боља од мене? Шта је са правдом? Бес ме обузима. Шта, сад са клинцима треба да излазим на испите?

Александра Станић,Координатор ССПФ за хуманитарне активности

Ипак следеће сезоне Фергусон са Абердином осваја титулу првака Шкотске и успева да разбије доминацију Селтика и Рендзерса дугу 15 година. Ипак највећи успех је остварио чудесне 1983. када је успео да освоји са Абердином Куп победника купова. Након постигнутих успеха са Абердином прелази у Манчестер Јунајтед 1986. године. Почетак није био баш сјајан , имао је проблема са играчима који су више били у пабовима него на терену. После прве сезоне успео је да промени састав екипе и направи чудо завршивши као други на табели. Било је пуно успона и падова у наредним сезонама Манчестера али се упорност и рад Алекса на крају исплатио освајањем титуле 1993. и будућност клуба је изгледала светло . Фергусон је успео да осваја трофеје не само са афирмисаним играчима већ и са младим играчима који су представљали будућност клуба. Од свих генерација остаће упамћена чувена “златна” у којој су били Бекам ,Бата,Сколс и браће Невил са којима се Јунајтед дигао у небеса. Врхунац његове каријере по његовом мишљену нису силне титуле које је освојио већ играчи које је он направио као што су Сколс и Гигс. Он је тренер који је посвећен екипи, који има воље, жеље и снаге да стално води екипу у нове победе. Увек му је битан био тим и никада није допустао да играч буде већи од тима јер су на терену њему сви они исти. Из тих разлога лако се одрицао великих играча као што су били Бекам ,Кин, Роналдо. Сир Алекс је Манчестер учинио најтрофејнијим енглеским клубом, а себе једним од најтрофејнијих фудбалских тренера на свету .

Никола Дурутовић

d c fe

e 24 f

Столећа бурне историје наших крајева брисала су читава племена и народе; рушили су нам утврђења, спаљивали

манастире, бомбардовали су библиотеке и прекрајали границе. Више не користимо исто писмо нити исти језик као пре неколико векова. Ишчезли су, дакле, многобројни мостови који су нас повезивали са прецима. Међутим, један феномен попут извите искре није дозволио да буде спутан у запећак историје. Једина непрекинута нит која спаја садашње Србе као наслеђе предака од пре читавих хиљаду година јесте прослављање крсне славе. Поред тога што је један од најстаријих и најчешћих обичаја, слава је уједно и светковина која српски народ у потпуности издваја од свих других хришћанских, којима она није позната.

Према најприхваћенијој теорији, за крсну славу узиман је онај светац који се на дан примања хришћанства од стране предака прослављао по црквеном календару, а сама слава потомак је прослављања кућних заштитника из словенске правере. Не би ли што дубље у свест Срба усадио хришћанство и навео их да забораве жилаве реликте паганских веровања, архиепископ Сава Немањић детаљно је утврдио начин прослављања славе и потпуно га свео под окриље православне цркве.

Данас се чак седамдесет осам светитеља може пронаћи на крсним иконама. Разноликост се огледа и у богатству свечарских обичаја. Наиме, у различитим крајевима наших земаља основ прослављања јесте исти – одлазак на литургију са крсним колачом, кољивом и вином, али се време и начин веома разликују. Понегде се слава прославља

Славе као наслеђе предака

вече уочи литургије, док се у другим областима то чини тек по повратку са богослужења. Није реткост видети да свештеник неке крсне колаче током литургије сече и ломи, док друге оставља несломљене, јер припадају домаћину који то ради у свом дому са кумом. Крсни колач данас је обично украшен једноставно и скромно - крсним знаком са огњилима. Међутим, и дан - данас се могу пронаћи вредне домаћице које колач украшавају крунама, крстовима, зрнима пшенице белице, голубовима и сличним мотивима од теста. У питању је права уметност која изискује сате мукотрпног рада. О значају славе за Србе најбоље говори чињеница да су је почела прослављати читава села и градови уз велике литије, али и разна удружења – од опанчарских, преко здравствених, па све до политичких.

Узевши у обзир да ниједна наша политичка организација - краљевина, царство, кнежевина, није трајала ни упола колико траје слава, схватићемо да је управо она једна од највећих националних вредности. Она је суштаствени део наше традиције, али свакако и део светске нематеријалне културне баштине, за шта се наша држава сада бори пред органима Унеска. Управо због тога дужни смо да спречимо да се некадашње скромно прослављање славе претвори у безочно опијање и расипничко весеље уз гласну музику до касно у ноћ. Тиме нећемо спасити само део нашег идентитета који нестаје у таласима глобализације, већ ћемо пред читав свет изаћи подигнуте главе, као богат и цивилизован народ.

Јован Жугић

Не знам се не пише одвојено, него са запетом

Пре много година, током летовања у Црној Гори, док смо је још могли назвати нашим приморјем, од бркатог комшије сам чуо једну анегдоту. Рекао ми је како је за живота Његошу понуђено да буде сахрањен на највиши врх Ловћена, али је он то

одбио, рекавши како се нада да ће бити и већег од њега, те се задовољава другим по висини. Тако је његова капела направљена на Језерском врху, док је, стотињак метара виши Штировник, остао го, чекајући већег. – И, шта мислиш, јесмо дочекали већег? Нисам знао шта да му одговорим. Рекао ми је да погледам ка планини. Највиши врх красио је, и још га краси, телевизијски трансмитер црногорске радио-телевизије. Био сам, и још увек јесам, тиме разочаран.

d c fe

e 25 f

Места за диван, новосадских шораДа ли сте се икада нашли у ситуацији да 'одате шором, а притом немате куда ни издиванити као сав поштен свет? У Новоме

Саду, да вам ја кажем, богами има ди и издиванити и добру кафу попити. Поред многобројних и разноврсних диван-места, неколико њих се издваја по својој посебности и аутентичности. Прво такво, које бих вам топло препоручио, је једно од мојих омиљених места – Абсолут. Посебан по свом ентеријеру, аутентичан... па по свом ентеријеру! О удобности њи'ових фотеља вам нећу причати, то вам остављам да се сами уверите. Разноврсност свакојаких напитака и бућкуриша које праве, уз јединствен ентеријер, доприносе томе да ово место заиста има један специфичан и старовечан стил, који одудара од класичних места на које можете наићи по разноразним шорама. Друго место, које је изузетно пријатно и веома посећено, издваја се од сличних кафића тог стила. У питању је Ајриш паб (Irish pub). Свим заљубљеницима у келтску културу, ово диван-место ће поред веома великог избора пива, понудити и штогод за јело! Ово место заиста функционише у једном келтском духу. Пробајте да не платите рачун у једној келтској биртији...последњи који су то урадили били су Енглези – што је довело до одвајања Ирске!

Наравно, не воле сви баш та мирнија места, ди можете диванити до миље воље, Нови Сад такође пружа један широк дијапазон ноћних клубова и дискаћа. Пар таквих које бих издвојио су свакако Ђардино, где поред провода имате и одличан поглед на град, пар сплавова попут Кристала и Два Галеба, за оне којима је Београд далеко, и наравно ту је и Трчика, једини трамвај у Новом Саду који „ради“. На Петроварадинској тврђави се, поред многобројних галерија, налазе и два музеја. Један је музеј историје града Новог Сада, а други...па Музеј. Клуб Музеј тренутно пружа једну од најбољих ноћних забава у граду. Често домаћин одличних музичара, проглашен је оазом добре музике и провода. За све преко Дунава, Тисе, Дрине и Саве, добијате прилику да поред добре забаве, посетите и најпознатију новосадску знаменитост. Најслађе за крај - два места која имају и успешно одржавају стари новосадски дух, су свакако Лазин Салаш и Вински подрум Пашићеве улице. Ова места, поред изврсног вина која нуде, пружају вам могућност да чујете старе новосадске староградске тамбурашке песме. Додуше, из неког разлога не певају баш све песме у једном од њих, те често можете чути – изем ти кафану која ми ни песме не да певати!

Милош Алексић

“Ако краљ воли музику, тој ће земљи бити добро.“

Менције

Питао ме је: – И, шта је наравоученије ове приче? Гледао сам га збуњено.

– Од лажне скромности нема ништа, одговорио ми је.

И добро је рек'о.

Више пута сам се присећао тог разговора. С временом сам дошао до закључка да треба више да ценим себе, своје родитеље и своју земљу, па и наизглед тривијалне навике и обичаје које су нам током столећа претходници преносили. Јер ако ништа не наследимо и ништа од нас не науче, уколико је свеједно какву кућу остављаш детету, онда зидање куће и нема велики значај. Треба више размишљати, жвакати, а не гутати већ прежвакану храну. Тим пре је цинични тријумф телевизијског торња тужнији.

Колико је скрушеност врлина, толико су недостатак самопоштовања и лажна скромност промашаји. Бабе су нам понављале да ко високо лети, ниско пада. Али истина је и да онај ко лети највише види најдаље. Не вреди скупљати крила у страху од Икарове судбине.

То смо своје ја и као појединци и као народ трагично запоставили.

Петар Лука Баришићd c fe

e 26 f

Факултетске анегдоте

Кажу да је мало оних који на испит одлазе без присуства треме. Тачно је, сложићемо се. Доласком на одредиште

она бива све интезивнија. Ништа боље за њено разбијање од доброг расположења професора који савршено уме склопити угодно са корисним. Свака генерација памти барем једног духовитог професора. Надалеко су чувене анегдоте са испита истакнутог професора Радомира Лукића. Поред свог великог академског успеха, захваљујући којем његово име носи и један амфитеатар факултета у Београду, професор Радомир Лукић је био изузетно духовита особа.Студенти и професори још увек препричавају анегдоте са испита проф. Лукића.

Један студент права седео је у Ташмајданском парку и покушавао да понови лекције из Увода у право.Пришао му је старији човек и питао га да ли је слободно да седне. С обзиром на то да је имао још много тога да понови, студент се много и није обазирао на човека до себе. Овај би, као за инат, да започне разговор. Како не би испао непристојан према доконом пензионеру, како му је овај човек деловао, студент је невољно одговарао на његова питања. Разговор поче о књизи коју студент чита и томе колико је тежак испит. Као да му је ово добро дошло, наш колега креће да се жали и на књигу и на испит, а највише на професора Лукића који је књигу написао. Човеку би помало жао, па се понуди да помогне и да студента преслиша материју, пошто је и он некада био студент па и сам „зна које су то муке“. На крају преслишавања, „пензионер“ се обраћа студенту: „Хвала Вам,колега, то ће бити довољно. Дајте ми индекс. Ја сам професор Лукић.“

Ипак, професор је много чешће испитивао у амфитеатру, а студенти су, неретко, врло лоше одговарали.

У току једног таквог одговарања улази кафе куварица да прими поруџбину од Лукића. „Једну кафу и један нарамак

сена", каже професор показујући на студента. „Нека кафа буде слатка!“, рече студент не трепнувши.

Професор Лукић се слатко насмејао и дао му шестицу. Урбана легенда је постала још једна прича.

Студент опет врло лоше одговара, сасвим заслужено треба да падне испит. Професор љут због незнања, каже студенту да ће му дати шестицу ако погоди колико има сијалица у амфитеатру.Студент, збуњен, погледа у плафон, преброји сијалице и одговори: „Седам.“ „Није колега“, отвара професор фиоку свог стола и из ње вади још једну сијалицу, „има их осам“. У следећем року студент је био нешто бољи, али професор га је запамтио из претходног рока. „Колега“, упита га на крају Лукић, „реците ми колико сада има сијалица?“. „Девет!“ „Како девет?“ , погледа професор у плафон и преброја оних седам сијалица и извади своју осму.“ „Девет професоре“, рече студент и извади из своје торбе још једну. Шестицу је овог пута, ипак, заслужио.

Исти професор је био познат и као човек који је често збијао шале и на предавањима.

Извјесну колегиницу Ружицу Гузину, која није имала своје место у клупи, јер су предавања била добро посећена, па је морала да седи на радијатору, опоменуо је речима:“Пазите, колегинице, да Вам не изгори презиме!“

Много је симпатичних ситуација које обележе нашу студентску свакодневицу. Бележите их, пишите нам. Поздрављам Вас до следећег броја, са жељама за успешан и берићетан испитни рок.

Мирјана Шљивар

e 27 f

Поглед на свет очима уметника

Огден Неш – Приручни зоолошки врт (одломак) у преводу Драгослава Андрића

КорњачаКорњачин пол, између два фишбајна,

За сваког практично остаје тајна.Сналажљива је богме и згодна,

У таквом шкрипцу, ипак је плодна.

Гусан и гускаГусан се састоји од кљуна и љутине,И зато се чувајте његове близине.

Он сав свет мрзи из дна душе;Сем гуске, сви су за њега шуше.А њу безмерно воли – да млати,

Ако је суседима веровати.Је л' гуска срећна? Забога људи,

Зар вреди да се ико трудиДа психоанализира гускине ћуди!

Кобра

Кобра таложи гнев у свом зевуА хода на дванаестопалачном цреву.

Ко само покуша да је голица,Брзо се отрезни, тужна лица.

Нилски коњРугамо се, зацело,

Нилскоме коњу сви,Али кад зрело

Размислим о свему,Питам се како ми

Изгледамо њему . . .О, нилски коњу,Спокојан буди –Нама су сасвим

Допадљиви људи,Ко што си и ти

Кицош без грешкеУ очима своје

Сабраће тешке.

Образовање је подвиг!Ко зна да ли се може назвати образованом једна варошка дама пре него једна

стидљива чобаница у планини! Ту се никад неће доћи до сагласности, док год се не вратимо на народни појам образованости, и не кажемо: образован је онај ко има образа. А ко нема образа, није образован, па ма где живео, ма какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио. (др Владета Јеротић)

Људи малог формата никада нису разумели људе великог формата, осим, наравно, ако се кроз процес образовања човек не припрема за једну врсту подвига. А мислим да то данас није случај, зато што се данас човек од најранијих дана припрема само на једну ствар, а та ствар није подвиг – та једна ствар је потрошња. (др Слободан Владушић)

Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. (Слободан Јовановић)

Ако касно устанеш изгубио си дан, ако у младости не учиш изгубио си живот. (Свети владика Николај Охридски и Жички)

Не заборави своје неуспехе у часу успеха. (Конфучије)

Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може. (Јован Дућић)

Знање има границе, док незнање нема. (Бранислав Нушић)

Нема већег мрака од незнања. (Вилијам Шекспир)

Libri quosdam ad sciеntiam, alios ad insaniam deduxеre. (Petrarca) – Књиге су једне начиниле ученим, а друге довеле до лудила.

Frustra sápiens qui sibi non sapit.

СТУДЕНТУ

Интелигенција ничему не служиНа свеучилишту, где се знање тражи.У рад снагу сву, све од себе пружи –Без тога даровитост ништа не важи!

Доценту Др Драгутину Аврамовићу

IGNORANTIA IURIS NOCET

Немој да те лењост слепа водиНеучење иде ти на штетуЈер непознавање права шкодиПосебно на Правном факултету

Бранислав Чурчов

Илустрација - Катарина Златић

e 28 f

ИМПРЕСУМ

ПРАВНИКЛист студената Правног факултета у Новом Саду

Уредник листаМилан Милутин

Уредник бројаМилош Галић

РедакцијаМилош Алексић, Александар Аранђеловић, Никола

Дурутовић, Јован Жугић, Јелена Стојић, Петар Лука Баришић, Милош Галић, Милан Гушавац, Тамара Добричанин, Маја

Ковачевић, Александар Мандић, Гордана Маринковић, Игор Мршић, Александра Станић, Вања Тица, Бранислав Чурчов,

Мирјана Шљивар

Конкурс за нове чланове редакцијеПријаве са основним подацима слати на pravnik@pf.uns.ac.rs

ИздавачСавез студената Правног факултета

Контакт редакцијеПравни факултет у Новом Саду

Трг Доситеја Обрадовића 121000 Нови Сад

телефон: 021.485.3103e-mail: pravnik@pf.uns.ac.rs

ДизајнMAD Soulkitchen

Штампаштампарија Футура, Петроварадин

Тираж500 примерака,

Лист излази семестрално и дели се бесплатно

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 378.12(497.113), ПРАВНИК: лист студената Правног факултета у Новом Саду/главни и одговорни уредник Милан Милутин. – Год. 1 (1975) -.- Нови Сад: Правни Факултет, 1975-.- Ис лутр.; 30cm Прекиди у излажењу. ISSN 1452-0265 COBISS.SR-ID 19467010

О ЉУБЕЗНИ ДРУЖЕ!Душа те иште због забаве ретке,Само се тобом може помоћиКад дођу мисли тмурне и тешке,Утехо мојих студентских ноћи.

Душа те иште због памети васколикеШто ме глупих избавља обманаИ чува од сваке неприлике,Утехо мојих студентских дана.

Душа те иште због чисте искрености,Пријатељу најбољи од скора!Што те нисам раније слушао, опрости,Утехо мојих студентских зора. Бранислав Чурчов

О ЉУБЕЗНИ ДРУЖЕ!Јовану С. Поповићу