Обучавање и тренинг играча у ватерполу захтијева систематски и континуирани

рад кроз читаву годину. С обзиром на специфичности ватерпола као спортске игре у

води, уз обучавање различитих елемената технике, тактике и теорије игре, у процесу

тренинга посебна се пажња придаје обучавању специфичних локомоторних кретања у

води, као и развијању свих психомоторних способности, које долазе до пуног изражаја

у тој игри.. Зато постоје пионирске и омладинске ватерполо школе у којима полазници

таквих школа планским, стручним и систематским радом стјечу основна знања из

Сувремени ватерполо тражи свестрану спортску личност, па је стога потребна рана

специјализација технике, тактике и теорије ватерпола, што је први предувјет да се

млади играчи успјешно укључе у даљњи процес спортског тренинга. Узимајући у

обзир физиолошке и антропометријске карактеристике дјечјег организма, као и

специфичност захтјева ватерполо игре основна техника усваја се примјеном

једноставних вјежби. Поједини елементи технике најприје се описују и демонстрирају

у цјелини, а затим се увјежбавају. У обучавању елемената технике примарна је

синтетичка метода. Улога тренера у процесу обучавања долази до изражаја код

уочавања и исправљања грешака. Указујући на грешке, тренер се често служи

аналитичком методом. Нарочито је важно да почетници усвоје основни начин кретања

у игри — ватерполо краул, те базичне елементе технике с лоптом: вођење лопте,

подизање лопте из воде на руку, хватање лопте на руку и основни ударац на врата.

Основне елементе технике треба увјежбавати најприје одвојено, а затим у склопу

комплексних вјежби, у почетку без пратње противника, а касније уз полуак-тивног

противника. У даљњем процесу обучавања елементи се увјежбавају различитим

елементарним играма, као и игром на једна врата и на двоја врата, тј. примјењује се

метода ситуационог вјежбања.

Рађање и заазвој ватерпола

Igre u vodi postojale su u mnogim mjestima na svijetu krajem 19. stoljeća. U moru, kao

i u bazenima, plivači i kupači uglavnom  su uživali  u ovim rekreacijskim  aktivnostima. Ta

baština postala je dio vodenih festivala koji su se odvijali uglavnom u Velikoj Britaniji

sredinom 19. stoljeća. Zaista, takvi događaji tijekom vodenih festivala i drugi plivački mitinzi

bili su pozitivni faktor za privlačenje publike i motiviranje  plivača koje nisu uvijek posebno

privlačila i uzbuđivala organizirana natjecanja. Uključene su igre s loptom preuzete s

„kopna“, aktivnosti koje su, zbog vodenog okoliša, bili su vrlo zabavne.

    Pojam jahanje je često korišten u odnosu na ove događaje. U „vodenom derbiju“, plivači su

sjedali na  bačvama na koje su bile pričvršćene drvene konjske glave i nazivali su ih  po

velikim trkaćim konjima tog doba. Kretali su se pomoću provizornih vesala. Ponekad su te

vodene igre imitirale igru polo. Smješteni na bačvama, igrači su se borili za loptu koja je

plutala na vodi i koristili su se veslima s kojima su je gurali i bacali. Jedino je ime sačuvano

od ove forme „vaterpola“, koji je imao jednaku ulogu u oživljavanju i izrugivanju pola, kao

vodene borbe u doba viteških turnira.

    Konačno, pojmovi smišljeni za nogomet, kao i sam naziv, su se bez razlike koristili prije

1870. god. za opisivanje postojećih igara. Postojale su dvije vrste: u jednoj su igrači rukama

kontrolirali loptu, a u drugoj je samo dozvoljeno „vođenje“ lopte nogom. Za prvi od ta dva

oblika su 1871. god definirana službena pravila i nazvan je ragbi („rugby football“), a za

drugi još i prije, 1863. god i nazvan je nogomet („football“). Kako je igračima u vodi

nemoguće kontrolirat loptu nogama, igra „nogomet u vodi“ je jednostavno uključivala dvije

ekipe koje su težile loptu dovest do nekog mjesta (najčešće male barke) koristeći se svim

mogućim, često i nasilnim, metodama(op. izgleda da još od onda potječu potezi tipa prst u pak-šu, lakat u rebra, depiliranje prsa...) .

Ovaj „vodeni nogomet“ posebno je zaintrigirao direktore MSA (Metropolitan Swimming

Association). Nakon što su sastavili pravila za amatersko plivanje 1869. god., 12. svibnja

1870. ustanovili su odbor koji je bio zadužen da napiše pravila za „vodeni nogomet“.

Golovi su primitivni, a sudac stoji na pontonu

 

    Međutim, izvan Londona, u Glasgowu nastaju 1877. prva pravila, kada je

predsjednik plivačkog kluba „Bon Accord“ William Wilson zatražio od predsjednika

udruženja plivačkih klubova Škotske (ASCS) da preporuči tj. smisli način na koji bi se

povećao interes za godišnja klupska natjecanja. On je stvorio skup pravila za igru koju je

nazvao „vodeni nogomet“ („aquatic football“, dok je u Engleskoj korišten naziv „football in

water“). Vjerojatno inspiriran popularnim igrama koje je već upoznao, predložio je da se

ekipe sastoje od tri igrača te da kao loptu koriste napuhanu kesu (najčešće kesa za duhan i

sl.).

    Wilson je s vremenom mijenjao pravila kako bi igra dobila na zabavi. Tako je na primjer

uveo poziciju golmana (po uzoru na nogomet) i povećao broj igrača na devet. Ova pravila su

svojom jednostavnošću popularizirala igru na „vodenim događanjima“ kao fizički zahtjevan

sport. Njihova jednostavnost je bila još više na cijeni zbog činjenice da su pravila preuzeta iz

nogometa koji je u to doba postajao sve popularniji. Kad je Amatersko plivačko udruženje

(ASA) u Engleskoj 1886. god.  kreiralo nova vaterpolo (tada je usvojen pojam „vaterpolo“)

pravila bilo je pod velikim utjecajem Wilsonovih Škotskih pravila. Konačni izgled pravila je

postignut 1888. god. Natjecateljski vaterpolo tj. vaterpolo prvenstva privukla su publiku i

doživjela su veliki uspjeh u Engleskoj na kraju 19. st. Generalizacijom pravila, engleskog

modela, postalo je moguće organizirat utakmice između Engleske i Škotske. Prva takva

utakmica je odigrana u Londonu 28. srpnja 1890. 1895. Irska je igrala protiv Engleske, a

dvije godine kasnije organizirana je utakmica između Walesa i Škotske. 1891. došlo se na

ideju o organiziranju utakmica između članica Commonweltha  koje je realizirana 1911. god.

na Prvenstvu Carstva.

    U 1880-tim i 1890-tim poveznice s nogometom su postale češće nego one s ragbijem, iako

su pravila i oprema morali bit prilagođeni vodenom okružju. Ipak su učinjene samo manje

promjene u pravilima sve do 1900. Ipak vaterpolo nije nogomet i da bi se očuvala osnovna

obilježja igre, pravila su se morala precizirati. Tako je, na primjer, nakon 1990. god. dubina

vode u bazenu morala bit najmanje 3 stope (91 cm). Iz istih razloga i kako bi se izbjegla

dotadašnja praksa kombiniranog trčanja i ronjenja, što je odvelo igru u drugom smjeru,

igračima je, s iznimkom golmana, 1886. god. zabranjeno ponovo uskočit u bazen ako bi ga

napustili, niti su se više smjeli držat za rub bazena ili stajat na dnu (osim kada su se

odmarali). Zanimljivost igre je ovisila o uvjetima u kojima se igralo i to je bilo vrlo važno jer

su loši uvjeti prijetili opstanku igre.

Vaterpolo utakmica na Olimpijskim igrama 1904.

 

Lakša pravila

    Na kraju stoljeća pravila su se također razvijala u smjeru veće zabave za gledatelje

što je često ujedno i olakšavalo suđenje. Vodeno okružje u kojem se igralo otežavalo je i

gledateljima i sucima da prate što se sve događa. Zato se igra morala učinit jednostavnijom i

„čišćom“. To je bio glavni razlog zašto se smanjivao broj igrača s vremenom: s „otprilike

devet“ 1879., preko ne više od osam 1885. pa sve do obavezno sedam 1886. god.

    Kao vodeni ragbi, vaterpolo je u svojim počecima imao ista obilježja kao i „obični“ ragbi,

kroz koje se viktorijanska mladež, koja je u bila u potrazi za trgovačkim i kolonijalnim

avanturama,  željela fizički razvit: fizička borba, element rizika, napor, razvoj snage. U tom

smislu, preko pravila i tehnika, kulturna ograničenja su bila vrsta socijalne dominacije. I

plivači i vaterpolisti su, međutim, često su pripadali nižim klasama od onih koji su vodili

plivačke organizacije. Oni su bili bliži nogometašima čija je popularnost rasla 1890-tih. U

dvadeset godina, promjena iz „ragbi vaterpola“ u „nogometni vaterpolo“, može se promatrati

u tri različita, ali potencijalno komplementarna načina: kao posljedica dogovora o opće

prihvaćenim pravilima koja daju više prostora socijalno i zemljopisno dominantnim grupama

(op. narodski rečeno, ko jači taj tlači), kao direktni utjecaj popularizacije igre ili možda najvjerojatniji, kao

relativni neuspjeh nametanja modela vaterpola kad su se suočili s onima koji su imali

drugačiju viziju kako bi se trebalo igrati.

Prva verzija vaterpola

 

    Vaterpolo je predstavljao različite vrste igara u vodi i kao takav se širio i izvan

Britanskog otočja. Početak širenja dogodio se 1890-tih i to u SAD, Njemačku, Austriju,

Mađarsku, Francusku i Belgiju. Širenje ovih Britanskih igara je bilo lakše u kulturama u

kojima su vodene igre već postojale i ljudi su ih odmah prihvatili.    Ipak, iza ovog prividnog

zajedništva, postojalo je nekoliko različitih stavova. Neki su insistirali na pozivanju na ragbi

tj. da se stavi naglasak na kolektivnu borbu i gdje je voda jednina promjena u odnosu na

borbu na ragbi terenu. Ipak su utjecajniji bili oni koji su bili skloniji da se pravila oblikuju

prema nogometnim. Tada se odredilo da vaterpolo usvoji tehnike i pravila koja će stavit

naglasak na dodavanje i protok lopte umjesto na fizičku borbu (op. pitanje je koliko se u tome uspjelo, barem u

današnjem vaterpolu). Neki su imali i drugačije mišljenje i smatrali su vaterpolo, prije svega, kao neku

vrstu potope plivanju tj. da se koristi u treningu ili za učenje plivačkih tehnika. Njegova

institualizacija nije bila garancija da će bit priznat kao sport, nego način kontrole i nametanja

određenih standarda igre.

Lopta u gledalištu Bath Cluba u Londonu

 

    Ovaj standard je također opće prihvaćen kao i konačni oblik pravila koja su vaterpolo

približila nogometu. U toj formi se dalje širio u kontinentalnu Europu i u SAD, gdje je jedino

prihvaćen u mjestima gdje je bila razvijena svijest u pogledu higijene i objekata za plivanje.

1908. god. Engleska pravila su definitivno bila prihvaćena kao jedini svjetski standard s

legitimitetom koji je donijela FINA.

 * prijevod teksta koji je napisao Thierry Terret prezidente Međunarodnog udruženja za povijest tjelesnog odgoja i sport

Претеча ватерпола је спортска игра која се први пут појавила 1869. у В.

Британији, захваљујући настојањима спортских стручњака, да се у тада већ једноличан

програм пливачких натјецања унесе више живости.

Утакмица, која је тада одиграна врло је мало наликовала на данашњу игру, али је

побудила велик интерес међу окупљеном омладином. Игру су назвали фоотбалл ин тхе

wатер (»ногомет у води«). Годину дана касније Лондонски пливачки савез (Лондон

Сwимминг Ассоциатион) формира посебну комисију са задатком, да изради правила

игре. У покушајима брже популаризације ове нове игре, значајну је улогу одиграо

Веслачки клуб Боурнемоутх, који је 1876 одредио величину игралишта од 50 јарди и по

7 играча једне екипе, главног суца и два линијска суца. Будући да је игралиште било

без врата, задатак је играча једне екипе био да лопту положе на сплав противничке

екипе.

Прва правила ватерполо игре издао је Wиллиам Wилсон 1876. у Гласгоwу, гдје се

1877. на ријеци Дее одиграла прва утакмица, у којој су по први пут омеђене границе

игралишта. Већ у својим почецима ватерполо осваја све више гледалаца и налази се на

програмима пливачких натјецања и разних поморских свечаности. Правила прописују

врата; играчи се не смију одупирати од дна игралишта, хватати и бацати лопту са двије

руке, а погодак се признаје онда, када лопта читавим својим обујмом уђе у врата.

Слиједе међусобни сусрети шкотских и енглеских клубова, а ускоро се одржавају

првенства Енглеске, Шкотске и Ирске по јединственим правилима, по којима, између

осталог, вратар не смије бацити лопту преко средине игралишта, а играчи не смију

носити лопту под водом. Према правилима из 1883. утакмица траје 20 мин. До

утакмице између Бирмингхама и Портс-моутха, одиграној 1885, свака је екипа имала

по 12 играча.

Слика 1. Почеци ватерпола у енглеској.

Ватерполо се крајем стољећа појављује и на амер. континенту. Игра се у

затвореним пливалиштима, а умјесто погодака у врата, задатак је игре био да играч с

лоптом у руци додирне означено мјесто на огради пливалишта.

У Европи се ватерполо појављује 1894., и то најприје у Њемачкој, а затим у

Аустрији, Белгији, Француској и Мађарској.

Од 1900. ватерполо се непрестано (осим 1904.) налази у програмима ОИ. Први

олимпијски побједник на ОИ 1900., у Паризу, била је В. Британија (Осборне Цлуб,

Манцхестер). Највише успјеха на ОИ имали су ватерполисти Мађарске који су

закључно са ОИ 1976 у Монтреалу освојили шест златних медаља (1932., 1936., 1952.,

1956., 1964. и 1976.), В. Британија са 4 златне медаље (1900., 1908., 1912. и 1920.),

Италија са 2 златне медаље (1948. и 1960.), а САД (1904.), Француска (1924.), Њемачка

(1928.), Југославија (1968.) и СССР (1972.) освојиле су по једну златну медаљу.

Прво ПЕ одржано је 1926 у Будимпешти, гдје је прво мјесто освојила

репрезентација Мађарске, испред Шведске и Њемачке.

ПС у ватерполу одржано је први пут 1973. у Београду, а први свјетски прваци

постали су репрезентативци Мађарске, испред СССР и Југославије.

 

Slika 2. Vaterpolo na OI 1932., Los Angeles.

Ватерполо су у наше крајеве пренијели студенти, који су студирали у Мађарској,

Аустрији и Њемачкој, гдје је ватерполо већ био прилично развијен. Год. 1907.

Сомборско спортско удружење прво уводи ватерполо у свој програм активности.

Оно 1911. у Сомбору организира првенство јужне Мађарске уз судјеловање екипа

из Војводине и Будимпеште. Год. 1908. група је сплитских студената, који су

ватерполо научили у Прагу, демонстрирала ту игру у ували купалишта »Бачвице« у

Сплиту; 1921. загребачки студенти, који су студирали у Бечу, оснивају ватерполо

секцију у -> ХАШК. Исте године оснива се и секција за ватерполо у -> СШК Илирија

(Љубљана) и у -> ХСК Вицториа (Сушак); 1922. уводе ватерполо Поморско-спортски

клуб Балуни у Сплиту (-> ПК Јадран), а 1924. -> ШК Југ (Дубровник), СК Приморац

(Котор) и Карловачко спортско удружење. Прво ПЈ у ватерполу одржано је 1921 у

Бледу, гдје је првак била екипа Сомборског спортског удружења. Због врло повољних

климатских увјета у љетним мјесецима, ватерполо се у Југославији брзо развија,

посебно у градовима на Јадрану: Ријеци, Сплиту и Дубровнику. Одржавају се ПЈ, у

којима највише успјеха у раздобљу између два рата имају ватерполисти ШК Југ из

Дубровника.

У периоду послије Ослобођења ватерполо у Југославији доживљава пуну

афирмацију. Оснивају се пливачки клубови широм земље, па се редовито одржавају ПЈ

и у ватерполу, а од 1961. и зимска ПЈ, која се од 1973. одвијају као натјецања за Куп

Југославије. Највише успјеха у борбама за ПЈ имали су ватерполисти -> ЈСД Партизан

из Београда који су 10 пута освојили наслов првака, ПК Јадран (Сплит) 6 пута и АВК

Младост (Загреб) 4 пута.

Од својих првих наступа на 0И 1936, у Берлину, репрезентација Југославије

освојила је једну златну медаљу (Мексико 1968.) и три сребрне (Хелсинки 1952.,

Мелбоурне 1956. и Токyо 1964.).

Развој правила

У развоју ватерпола као спортске игре правила су се често морала мијењати, јер

су неријетко спутавала динамичност и брзину акција. Важна промјена у том смислу

донесена је 1950. укидањем члана правила, који је забрањивао слободно кретање

играча у тзв. »мртвом времену«

(играчи су морали остати на мјесту, гдје су се налазили у часу прекида игре —

звиждука суца). Игра од тада постаје знатно бржа и динамичнија, па у њој брзи и

покретљиви играчи нарочито долазе до изражаја. Према правилима из 1961. игра траје

4 x 5 мин, с одмором од 2 мин између сваке четвртине игре; допушта се измјена играча

послије поготка или за вријеме одмора, између појединих четвртина игре. Ова је

промјена придонијела бржем темпу кроз читаво вријеме трајања игре, а честим

измјенама играча омогућила већи избор тактичких варијанти у обрани и нападу. Год.

1967. нова правила умјесто искључења играча до поготка, уводе личне грешке. Након

три тешка прекршаја једне момчади изводи се казнено бацање, а играч са три личне

грешке мора напустити игру и бива замијењен другим играчем. Игра од тада постаје

знатно сиромашнија комбинацијама, јер играчи теже изнуђивању тешких прекршаја,

умјесто постизавања погодака из комбинације игре. Најчешће побјеђује екипа с добрим

вратаром, увјежбаним за обрану казненог бацања и играчем, специјалистом за

извођење казненог бацања. Тиме интерес гледалаца за ватерполо опада, па се 1969.

уводе нове промјене у правилима. Ограничује се трајање посједа лопте код једне екипе

на 45 сек и поново се за тешке прекршаје уводи казна искључења, и то на вријеме од 1

мин, или до поготка с било које стране. Ове промјене правила знатно су утјецале на

развој тактике у обрани и у нападу игре, а посебно на тактику игре с играчем више,

одн. с играчем мање, што је игру учинило бржом и занимљивијом.

Правила ватерпола (од 1.1.1977.) садрже 23 члана: Организација; Игралиште;

Вратнице; Лопта; Заставице; Капе; Екипа; Службене особе; Вријеме; Вратари; Почетак

игре и почетак послије поготка; Бацање с врата, гол-аут; Бацање из угла — корнер;

Неутрално бацање; Обични прекршаји; Слободна бацања; Тешки прекршаји; Личне

грешке; Казнено бацање (четверац); Лопта изван игралишта — аут; Излазак из воде и

замјена играча; Продужење игре.

Слика 4. Игралиште за ватерполо.

Игралиште (пливалиште) има облик правокутника, димензија од 20м X 8 м до 30

м x 20 м; оно мора бити дубоко најмање 1,80 м. Игралишни простор мора с обје стране

имати линије које обиљежавају врата, линије 2 м, линије 4 м и линије средине

игралишта. Врата су широка 3 м, а висока 90 цм изнад површине воде. Вратнице и

пречка израђене су од дрва, ковине или пластике квадратичног пресјека од 7,5 цм.

Лопта је непромочива, опсега од 68 до 71 цм, тежине од 400 до 450 г. Суци имају 70 цм

дуги штап, на чијем се једном крају налази бијела, а на другом плава заставица,

величине 35 цм x 20 цм. Суци на голу имају једну бијелу и једну црвену заставицу,

истих димензија, свака на посебном штапу дужине 50 цм. Тајник утакмице има једну

бијелу и једну плаву заставицу, којима даје знак за улазак у игру искључених играча.

Други тајник има црвену заставицу којом показује трећу личну грешку. Играчи једне

екипе носе бијеле, а играчи друге екипе плаве капице, а вратари црвене. Капице имају

бројеве од 1 до 11. Екипа се састоји од 7 играча, од којих један мора бити вратар и 4

резервна играча, који могу улазити у игру након поготка или између појединих

четвртина игре. Службене особе које сачињавају руководство утакмице јесу: два

главна суца, два суца на голу, мјерилац времена и два тајника утакмице, од којих један

обавља дужност записничара. Вријеме трајања игре износи 4x5 мин стварне игре. Једна

екипа смије у нападу држати лопту у посједу највише 35 сек. Погодак је постигнут,

када лопта цијелим обујмом преде врата. Прекршаји се дијеле на обичне и на тешке

прекршаје. Обични прекршаји јесу: одбијање играча од вратница, непомичних направа

или крајева игралишта; стајање или ходање по дну; ударање лопте стиснутом шаком;

прскање воде у лице противника; намјерно сметање или ограничавање слободних

покрета противника, осим када држи лопту; додиривање лопте истовремено објема

рукама (осим вратара); гурање противника (или се од њега одгурнути); симулирање

прекршаја; непрописно извођење слободних или казнених бацања; задржавање лопте у

посједу дуже од 35 сек; вратарево бацање лопте преко противничке линије од 4 м.

Такви прекршаји кажњавају се слободним бацањем у корист противничке екипе, које

може извести било који играч те екипе с мјеста гдје је прекршај начињен. Тешким

прекршајем сматра се: држање, потапљање и повлачење противника, који не држи

лопту, унатраг; ударање противника ногом или руком; устрајање у извођењу обичног

прекршаја; отказивање послушности суцима; непристојно понашање, ометање

извођења слободног бацања или казненог бацања; неправилно улажење искљученог

или резервног играча у игру. Тешким се прекршајем такођер сматра сваки обичан

прекршај учињен за вријеме прекида игре. Тешки прекршај се кажњава слободним

бацањем у корист противничке екипе, а прекршитељу се уписује лична грешка и бива

искључен из игре на 45 сек или до поготка. Осим казне искључења на 45 сек постоје и

казне искључења до краја утакмице са или без права замјене, већ према тежини

прекршаја. Када је учињен тежи прекршај унутар линије 4 м на нападачу,

прекршитељу се уписује лична грешка, а противничка екипа изводи казнено бацање.

Казнено бацање изводи се ударцем на врата противника са линије од 4 м, а може га

извести било који играч, осим вратара.

Слика 5. Врата.

Када играч екипе која је у посједу лопте за вријеме прекида игре учини прекршај,

досуђује му се лична грешка, а противничка екипа изводи слободно бацање. При

досуђивању слободног бацања суци се служе заставицама, и то показивањем оне боје,

у чију корист је оно досуђено. Када суци истовремено донесу двије различите одлуке

против исте екипе, примјењује се тежа казна; ако су одлуке судаца супротне у односу

на учињене прекршаје екипа. игра се наставља неутралним бацањем. Суци на голу за

почетак игре дају знак црвеном заставицом, бацање лопте с врата подизањем бијеле

заставице, а бацање с угла, црвеном. Погодак означују истовременим подизањем

бијеле и црвене заставице. Суци морају имати потпуну контролу над игром; њихове

одлуке су коначне и треба да се поштују за вријеме игре.

Техника ватерпола

Извођење елемената технике у ватерполу увјетовано је основном

карактеристиком те спортске игре, будући да се она одвија у води. За разлику од

осталих спортских игара лоптом (кошарка, одбојка, рукомет), хватање, бацање и

вођење лопте изводи се само. једном руком.

У односу на базичне ситуације, у игри постоје ова средства технике: техника

пливања, техника кретања играча без лопте, техника руковања лоптом и техника

вратара. Основу за извршавање тактичких задатака у обрани и у нападу увјетује

познавање свих начина пливања, а нарочито прсног и леђног краула. Она се стјечу

средствима за развијање функционалних и психомо-торних способности у процесу

тренинга ватерполиста. Играчи без лопте крећу се углавном прсним и леђним

ватерполо краулом.

Ватерполо краул је основни начин кретања играча у води у току игре. Одликује

се високо уздигнутим положајем тијела и главе изван воде, што играчима омогућује

добар преглед игре. Завеслаји рукама су кратки и брзи, а надлактица са подлактицом

приближно затвара прави кут, чиме се постижу брзи прелази и промјене правца

кретања и ефикасност у руковању лоптом. Рад ногу је неуједначен, с малим

амплитудама. Снажни покрети ногама омогућују оптимални положај тијела. При

честим промјенама правца кретања, краул техника рада ногу измјењује се са техником

»шкара« прсног пливања.

Леђни ватерполо краул карактеризира сједећи положај играча, с главом изван

воде, и кратким и снажним завеслајима руку; играчи га најчешће примјењују онда кад

се желе ослободити противника, те при спречавању и праћењу протунапада. Нагле

измјене ситуације у игри изискују од играча способност свих промјена праваца

кретања, прелаза из једног начина кретања у други, промјена брзине и ритма ватерполо

кретања, заустављања и експлозивних стартова с мјеста или лаганог пливања, те

бацања на леда и искока из воде.

Старт као елемент технике кретања играча без лопте примјењује се често онда

кад играч из релативног мировања (плутања), прелази у основно кретање — ватерполо

краул. Старт слиједи послије припремног положаја, који може бити изведен из

водоравног прсног положаја или из водоравног бочног положаја. Руке морају бити

згрчене у лакатном зглобу, плитко уроњене у воду, а ноге широко размакнуте и згрчене

у кољеном зглобу. Глава мора бити високо издигнута изван воде. Кретање се

успоставља истовремено, кратким и снажним завеслајима руку и снажним замасима

ногу, као код прсне технике.

Слика 7. Подизањ лопте (горе: потхватом; доле: натхватом).

Промјена правца кретања постиже се успоравањем ватерполо краула, прекидом

завеслаја под водом те примицањем ногу и усмјеравањем руке у нови правац кретања.

Слиједи први завеслај и поновно успостављање ватерполо краула.

Пливање у мјесту или плутање важан је елемент технике игре без лопте.

Примјењују га двојица супарника кад се боре за што повољнији положај пред голом,

при блокирању удараца на гол те при кретању вратара испред врата. Играч се налази

при том у косом или окомитом прсном положају. Ногама наизмјенично изводи тзв.

»шкаре«, тј. покрете као у прсној техници пливања, док потискивањем раширених

дланова руку одржава висок положај тијела. Подизање играча из воде ради блокирања

противника, или искакања из воде у борби за високом лоптом, постиже се истовремено

»шкарама« ногу и снажним притиском руку према доље.

Подизање лопте из воде у мјесту и након вођења основни је елемент технике с

лоптом. Изводи се потхватом руке испод лопте, и натхватом, тј. обухваћањем лопте

раширених прстију одозго и притиском према доље.

Слика 8. Кинограм вођења лопте.

Вођење лопте јавља се у игри при продору играча према голу, или у колективном

протунападу. Играч води лопту на валу испред главе примјењујући технику ватерполо

краула, с наглашеним издигнутим и косим положајем тијела, главом изван воде, те

кратким и брзим завеслајима руку.

Слика 9. Вођење лопте, М. Сандић (ЈВК Партизан, Београд).

Хватање лопте на руку из зрака најчешћи је начин којим се долази у посјед лопте.

Основни принцип тога хватања је амортизација брзине лета лопте. Опруженом руком и

раширеним прстима изводе се покрети усусрет лопти. Најприје се лет лопте успорава

вршцима прстију, а затим зглобом шаке, лакатним зглобом и на крају раменим

зглобом, покретима према назад, док се коначно лопта не заустави у руци. Лопта се

хвата из различитих положаја, праваца и одстојања: у мировању и у кретању, након

искока из воде, или бацања на леда, у вертикалном, бочном или водоравном положају

тијела у односу на воду, те у односу на високе и ниске лопте или оне додане у

параболичном лету. Ради даљег дјеловања у игри, играч након хватања лопте заузима

основни положај с лоптом у руци. Радом ногу и одупирањем друге руке, играч се

подиже изван воде, ослобађа рамени појас изван разине воде, а лопту држи уназад

испруженом руком. Из тог основног положаја лопта се додаје суиграчу или упућује на

врата противника.

Слика 10. Борба за лопту.

Додавање лопте мора бити точно, погодно за суиграча, а изненађујуће за

противника. Додавање се разликује по начину додане лопте у правој линији или у

параболи, према растојању додане лопте из мале, средње или велике удаљености и

према правцу лета лопте на окомите и дијагоналне лопте или оне додане са стране.

Ударци на врата одликују се прецизношћу и брзином лета лопте. Точност удараца

постиже се завршним покретима прстију шаке који, у моменту када лопта напушта

руку играча (пуцача) дају лопти жељени правац и путању. Брзина лета лопте овиси о

путу, тј. дужини полуге, и о сили којом се дјелује на том путу.

Слика 11. Основни ударац, О. Боначић (АВК Младост, Загреб).

Основни ударац изводи се из основног положаја овако: лопта се држи уназад

испруженом руком, а затим се снажним замахом руке избацује према напријед. Тај

ударац често се примјењује у игри из средњих или већих одстојања, а нарочито у

ситуацијама напада с играчем више. Ударац се одликује снагом и точношћу, али тражи

више простора за извођење.

Слика 12. Блокирање ударца на врата.

У ситуацијама када играч с малом предношћу води лопту према голу, ударац

изводи тако, да руком незнатно подигне лопту изнад воде, а затим вршцима испружене

друге руке удари по лопти. То су брзи, изненадни, али и често непрецизни ударци. Из

статичких позиција када је нападач леђима окренут у непосредној близини врата,

ударац изводи с леђа, тј. из лежећег косог положаја. Из тог положаја играч се наглим

»шкарама« окрене на леђа, подиже истовремено испруженом руком лопту с воде и

изводи ударац на врата противника. Ударци испруженом руком с воде преко супротног

рамена, као и ударци замахом с оне стране руке којом се они изводе, примјењују се

када је играч леђима или бочно окренут према вратима. Посебну групу чине преноси

лопте дланом или подлактицом, којима се већ упућеним ударцем на врата мијења

правац и повећава брзина лета, чиме се изненађује вратара.

Слика 13. Различити начини извођења удараца.

Техника вратара обухваћа елементе хватања лопте једном руком, или објема

рукама, заустављање лопте спуштањем на воду и одбијање лопте. У обрани удараца

упућених у параболич-ној путањи вратар мора снажним искоком и испруженом руком

ухватити лопту. Ударци из средњих и већих удаљености хватају се објема рукама

испруженим у смјеру лета лопте; прсти морају бити раширени, само се кажипрсти и

палци додирују вршцима формирајући облик трокута. Након првог контакта с лоптом

врше се амортизирајући покрети према назад, све до смирења лопте у руци вратара.

При оштрим ударцима које вратар не могне ухватити, он лопту зауставља једном

руком или објема рукама истовремено. Лопта удари у раширене прсте руке, које се

косо и напријед пружају у смјеру лета лопте и пада на воду испред вратара. Оштре и

изненадне ударце упућене из непосредне близине врата, вратар одбија у игралиште,

или преко властитих врата у корнер. Да би вратар могао брзо и правилно дјеловати у

сваком моменту, важно је да прати акцију. Асиметричним покретима ногу вратар се

бочно креће непосредно пред вратима, тако да је стално чеоно постављен према лопти.

Ударци упућени у горњи угао врата одбијају се вршцима прстију једне руке; томе мора

претходити искок у ону страну у коју је ударац био упућен. Ударци упућени ближе

вратару одбијају се подлактицом или надлактицом. Истовремено с искоком вратар

широко раширеним рукама изводи покрет одоздо према горе, што му омогућује

одбијање лопте. Лопте упућене изнад главе вратар одбија главом. Након што ухвати

лопту, вратар је убацује у игру, и то најчешће, основним начином, једном руком. У

ситуацијама када хвата лопту објема рукама, вратар додаје лопту суиграчу, и то објема

рукама, у висини груди или изнад главе.

У Југославији се у сврху одгоја и развоја младих ватерполиста редовито

одржавају зимска и љетна натјецања на републичком нивоу, као и ПЈ у пионирској и

омладинској конкуренцији. У разради годишњег циклуса тренинга ваља се бринути о

календару натјецања. С обзиром на организирана службена натјецања у зимском

периоду, као и на натјецања, која се претежно одвијају у љетним мјесецима, једна

натјецатељска сезона дијели се на два одвојена циклуса. Сваки циклус садржи

припремни, натјецатељски и прелазни период. Планира се тако да играчи једне екипе

постигну максимум своје спортске форме у вријеме одржавања најважнијих натјецања,

а затим се настоји да се она одржи на тој разини. Подизање спортске форме и њено

одржавање постижу се на различите начине и различитим методама спортског

тренинга. На развијању функционалних способности нарочито се ради у првом дијелу

припремног периода, и то примјеном методе континуираног пливања и методом

интервалног тренинга.

Према фази и стању припремљености играча мијења се дужина дионица,

интензитет пливања, број понављања и вријеме трајања одмора. Интервалном методом

тренинга посебно се утјече на развој психомоторне издржљивости и на развој тзв.

брзинске издржљивости, фактора, који је доминантан у сувременом ватерполу.

Својства психомоторне брзине постижу се примјеном кратких пливачких спринтова

максималног интензитета, уз одмор до потпуног опоравка између појединих серија или

броја понављања. Та је метода погодна за одржавање спортске форме у натјецатељском

периоду, када се знатно смањује опсег и интензитет интервалног тренинга, а повећава

број спринтова краћих дионица максималног интензитета. Као и у осталим спортским

играма, гдје је доминантан фактор снаге, и ватерполисти се у тренингу служе

помоћним справама: утезима, медицинкама, гуменим тракама за растезање, оловним

појасевима и си. којима се развија снага раменог појаса и руку, снага леђне и трбушне

мускулатуре те снага ногу.

Тактика и теорија игре разрађују се на тренингу игром на једна врата или игром

на двоја врата. Игра се према потреби прекида и указује на грешке појединца или

екипе. Ради припремања различитих варијанти тактике обране и напада, екипе у

припремном периоду играју пријатељске утакмице. У натјецатељском периоду

појединог годишњег циклуса у разради тактике против конкретног противника,

филмски или магнетоскопски, снима се игра противника, да би се могла анализирати

игра истакнутих појединаца, а затим се разрађује начин игре у обрани и у нападу.

Прелазни период намијењен је потпуном опоравку ватерполиста и припреми за

наредни период путем допунских активности минималних интензитета.

Слика 1 Фазе основног ударца

Слика 2 Одбрана голмана: Горе- заустављањем, средина – одбијањем, доле – хватањем лопте

У својим првим почецима ватерполо је била спора игра, у којој су се истицали

снажни и тешки играчи, а спори пливачи. Томе су придонијела и правила игре, која

нису допуштала кретање након сучева звиждука. У систему игре, постојали су, према

мјесту и улози: браничи, играчи средине и центар напада, који се налазио испред врата

противника.

актика напада састојала се од пребацивања лопте од вратара до центра напада,

тзв. »сидраша«, који је разноврсним ударцима настојао постићи згодитак. Тактички

задаци обране сводили су се на покривање играча у игралишту и на спречавање

»сидраша« у његовим акцијама, стартом на лопту, или блокирањем удараца дизањем

руку. Резултат утакмице често је овисио о исходу међусобних дуела »сидраша« и

бранича.

времену послије Другога свјетског рата, а посебно на ПЕ у Монте Царлу 1947. и

на ОИ у Лондону 1948., тактику напада најприје обогаћују Мађари, а затим и Талијани,

Низоземци и репрезентација Југославије, и то увођењем офанзивног бранича, спојке-

помагача и двају нападача, који се распоређују у цикцак-линији. Овај систем, познат

као систем 2-2-2 донекле омогућава, да се у игри истакну брзи и спретни играчи,

вјешти у руковању лопте у мјесту и у кретању. Друга карактеристична фаза у развоју

тактике у обрани и нападу везана је уз промјену правила игре, која су се почела

примјењивати 1950. Тада је играчима допуштено слободно пливање и за вријеме

прекида игре, након сучева звиждука. У разради система игре, играчи се више не

дијеле на играче обране и играче напада. Улога »сидраша« није више искључиво

везана на директно угрожавање врата противника. »Сидраш« постаје организатор

напада, додавач лопти својим суиграчима.

Нападачи упливавањем остварују предност пред браничем, а затим ударцима на

врата завршавају своју акцију. У систему игре обране примјењује се индивидуална

обрана, у којој је основно то да се браничи постављају између врата и нападача. Даљни

напредак у тактици ватерполо игре постигнут је 1961 од када игра умјесто 2 x 10 мин

траје 4x5 мин, уз право да се резервни играчи уводе у игру након поготка или за

вријеме одмора, између појединих четвртина игре.

Измјене играча омогућиле су честе промјене начина игре, прелаза из једног

система обране у други, различите комбинације напада већ према игри противника и

кретању резултата. Тактика честих измјена ефикасна је у игри против пливачки

неприпремљених екипа, када се сталним протунападима диктира темпо игре, којег

противник није у стању пратити. Тактика и концепција игре битно се мијењају послије

1968, када нова правила игре ограничавају право на посјед лопте једној екипи до 45

сек, а искључени играч након 1 мин поновно улази у игру. Лопта се брзо преноси пред

врата противника, гдје играчи, учесталим упливавањем, настоје у релативно кратком и

ограниченом времену створити шансу за постизавање поготка. Нападачи су нарочито

активни у прекиду игре, када настоје изборити искључење неког противничког играча

на 1 мин; у том случају њихова екипа стиче право на нови напад у трајању од 45 сек.

При истеку тог времена поклања се пажња тактици завршне акције. Ударци на врата из

средњих и већих удаљености у горње углове врата морају бити снажни и прецизни, а

вратар их одбија у игралиште или у корнер; тиме екипа у нападу постиже право на

нови напад у трајању од 45 сек. Да би екипа пред крај игре задржала лопту у свом

посједу, један од њених нападача намјерно учини прекршај у прекиду игре; стога мора

напустити игру на 1 мин, а његова екипа остаје и даље у посједу лопте нових 45 сек. У

колективној тактици напада с играчем више, треба водити рачуна о рационалном

кориштењу времена ради успјешне реализације напада; ако екипа не постигне згодитак

и изгуби лопту, противничка екипа ће је задржати све до повратка искљученог играча у

игру. Осим индивидуалног система обране, примјењује се и зонска обрана, којом се

успјешно неутрализира систем напада са сидрашем; таква обрана онемогућује

прекршаје за вријеме прекида игре и омогућује брзи протунапад са свих шест играча.

Посебно се разрађује тактика покривања играча у игралишту и пред вратима са

захтјевом за »чистом« игром без непотребних прекршаја. Усавршава се колективна

тактика обране с играчем мање, с разрађеном тактиком кретања играча на појединим

играчким мјестима у зони.

Правила ватерпола која важе од 1.1.1977. унијела су многе промјене у разради

тактике за обрану и за напад. За вријеме трајања напада од 35 сек, играчи се морају,

након освајања лопте, брзо пребацити у поље напада. Комбинације у нападу зато

морају бит: брзе и изненадне. Правила омогућују да слободно бацање изведе било који

играч екипе. Посебна пажња придаје се игри у обрани, с наглашеним захтјевом да игра

буде »чиста«, тј. без тешких прекршаја.

Повезано с основним захтјевима сувременог ватерпола, тактика игре дијели се на

тактику обране и тактику напада, док се у односу на принципе организираних акција

појединаца или екипе као цјелине разликује индивидуална, групна и колективна

тактика. Обрана је фаза игре, у којој се лопта налази у посједу противничке екипе, а

циљ игре је спречавање противника да постигне погодак. Три су основна система игре

у обрани: индивидуална обрана, зонска обрана и комбинирана обрана.

Под индивидуалном обрамбеном тактиком подразумијева се борба с

противником, без помоћи суиграча, у којој појединац настоји својим способностима

учинити све да се постигне заједнички циљ. Свестрана припремљеност играча, која

долази до изражаја у борби између два играча у ватерполу има велико значење.

Основни индивидуални тактички захтјеви игре у обрани јесу: праћење и покривање

играча без лопте, ометање играча у вођењу и додавању лопте, старт и одузимање лопте

те блокирање удараца на врата. При праћењу нападача, играчи обране настоје изборити

најпогоднију позицију у игралишту, а то значи, да треба заузети положај између

нападача и властитих врата. Своје кретање усклађују с кретањем нападача, пратећи

истовремено и кретање лопте, ради евентуалног изненадног старта и одузимања

неточно доданих лопти. Главна сврха покривања нападача пред вратима је та, да се

нападачу онемогући примање лопте. То се постиже борбом за повољнији положај; при

томе играчи обране настоје покрити нападача сприједа, или са стране, одакле он

очекује лопту од својих суиграча. Стартом на играча с лоптом у руци играчи обране

спречавају нападача да правовремено и точно додаје лопту свом суиграчу или

успјешно баци лопту на врата. Нападача се у вођењу лопте настоји ометати праћењем

са стране, а у моменту подизања лопте настоји се стартом на руку онемогућити његову

даљњу акцију. Ударци на врата блокирају се високо испруженом руком, тако да се у

сурадњи с вратаром покрива само одређени дио врата.

Групна тактика обране је начин којим се спречава протунапад противника с

играчем више. Бројчано ослабљена екипа у обрани вјештим и синхронизираним

повлачењем појединих играча, финтира-њем старта на играча који води протунапад

или вјештим преузимањем играча у нападу настоје у првој фази успорити кретање

нападача. Тиме се омогућује заосталом играчу да сустигне непокривеног противничког

играча. Важно правило тактике је и у томе, да првенствено треба покрити играче

напада, који се налазе у првој линији, тј. у непосредној близини врата, а оставити

непокривеног најудаљенијег играча, који је у најнеповољнијој ситуацији за упућивање

удараца на врата.

Зонска обрана представља примјер колективне тактике у систему игре у обрани.

Свих шест играча обране чувају точно одређени простор испред својих врата; они

истовремено покривају или преузимају нападаче, када дођу у тај простор. Примјењује

се против екипе, које нападају искључиво »сидрашем« -реализатором, или против

играча екипе, који имају мање снажне и прецизне ударце из вањских позиција. У

зонској обрани важна је сурадња између играча обране и вратара, која нарочито долази

до изражаја при блокирању удараца. Постоје двије варијанте зонске обране: покривање

»сидраша« са два играча, један одострага и један напред, а остала четворица покривају

простор испред врата; у другој варијанти сви се играчи распоређују у полукругу

испред гола. Избјегава се старт и ометање нападача у њиховом међусобном додавању;

ударци упућени на врата из вањских позиција блокирају се само подизањем руку.

Зонска обрана са пет играча примјењује се, када екипа остаје у игри с играчем

мање, који је био искључен на 45 сек. Када се напад распоређује у основну формацију

4 : 2, најчешће се формира зонска обрана са три играча у првој линији (линији 2 м) и са

два играча у другој линији (линија 4 м), дакле формација 3 : 2. Играчи прве линије

обране постављају се између четири нападача, да би пребацивањем према лопти,

стартом на играча с лоптом у руци и блокирањем удараца из крилних и вањских

позиција ометали и спречавали акције нападача. Ударци из крилних позиција

блокирају се тако, да браничи подизањем руке покривају ближи угао врата, што

вратару омогућује ефикаснију обрану преосталог дијела врата. Двојица играча друге

линије бране простор у којем дјелују вањски нападачи. Они се непрестано крећу

између вањских нападача и нападача прве линије у висини статива, спречавајући их у

откривању и примању лопте.

Варијанта 4:1, примјењује се, када се жели спријечити напад преко прве линије. У

првој линији дјелују 4 бранича, који се постављају испред нападача, док се пети бранич

поставља између двојице нападача друге линије. Напад распоредом 3 : 3 спречава се

тако, да се стриктно покрију три нападача прве линије, док се двојица бранича

постављају између тројице нападача друге линије.

Напад је фаза игре, у којој екипа долази у посјед лопте на један од ових начина:

пливањем на лопту на почетку сваке четвртине игре, пошто је противничкој екипи

истекло вријеме од 35 сек за напад, након примљеног поготка, грешком противника

или одлуком судаца. Трајање напада ограничено је временом од 35 сек. Прва фаза

организираног напада је протунапад, који може бити индивидуални, групни или

колективни, у којем судјелују сви играчи једне екипе. Прелаз из игре у обрани у брзи

протунапад може започети из различитих позиција у игралишном простору, и на

различите начине. Нарочито је ефикасан протунапад, који започиње одузимањем лопте

противнику, након успјешне обране вратара или након прекршаја противника у нападу.

У првој фази протунапада важна је улога вратара. Након обране врата он може

додавати нарочито дуге лопте слободним суиграчима. Након досуђеног слободног

бацања у корист играча обране, сви играчи брзим пливањем освајају простор, а вратар

брзим пливањем стиже на мјесто прекршаја и изводи слободно бацање.

Основни тактички захтјев протунапада је постизање вишка играча, што

омогућује стварање шансе за упућивање ударца на врата противника. Различити

облици протунапада представљају примјере групне тактике напада. За успјешну

реализацију протунапада, као најефикаснијег средства игре у нападу важан је правилан

распоред нападача у завршној фази, пред вратима противника. Када се двојица

нападача против једног бранича приближе вратима противника, они настоје честим и

брзим међусобним додавањима лопте надиграти бранича и вратара, а затим ударцем из

непосредне близине, у небрањени дио врата, реализирати створену шансу за погодак.

Тројица нападача према двојици бранича распоређују се тако, да двојица без лопте

допливају до прве линије на крилне позиције, а трећи с лоптом зауставља се на

средишњој позицији друге линије. Играч с лоптом привлачи браниче, додаје лопту

слободном суиграчу, а ако није нападнут одлучује се на ударац. Распоред играча у

завршној фази четворице нападача према тројици бранича може бити двојак: у првој

варијанти тројица играча заузимају позиције прве линије а четврти, с лоптом у руци,

зауставља се на линији 4 м, док се у другој варијанти двојица играча распоређују у

првој линији, а двојица у другој линији. Ефикасну реализацију протунапада петорице

нападача према четворици бранича постиже се распоредом тројице играча у прву

линију, а двојица заузимају позиције у другој линији. Два вањска нападача међусобним

брзим додавањем лопте на руку настоје надиграти бранича, стварајући шансу за ударац

из вањске позиције.

Друга фаза напада одвија се организираним нападом с једнаким бројем играча.

Најчешће се примјењује систем напада са једним истуреним нападачем. Варијанте у

игри са »сидрашем«-реали-затором све мање се употребљава у сувременом ватерполу,

јер је то статички облик напада, у којем се непрестаним додавањем лопте »сидрашу«

настоји угрозити врата противника. Варијанта са »сид-рашем«-додавачем представља

динамичан облик напада. Нападачи се честим упливавањем из средишњих позиција

настоје ослободити бранича и лопту додану од »сидраша« упутити на врата

противника. У систему напада без истуреног нападача оставља се пред вратима

противника слободан простор у који упливавају нападачи из средишњих позиција, а

испливавају преко крилних позиција. Систем игре у нападу са два истурена нападача

ефикасан је против екипе која се брани системом зонске обране. Таквим распоредом

играча у нападу присиљава се обрана на стриктно покривање двојице »сидраша« што

омогућује осталим нападачима, да се приближе вратима те да откривањем и

међусобним додавањем лопте створе шансу за ударац на врата. Напад с играчем више,

након искључења играча на 45 сек, најчешће се проводи распоредом играча у нападу у

формацији 4 : 2, што значи, да се четворица играча распоређују у прву линију, а

двојица играча у другу линију.

При одређивању играча на поједина мјеста у игралишту води се рачуна о

психомоторним способностима играча. На позиције вањских нападача постављају се

играчи који имају добар преглед игре и снажне, прецизне ударце, а у прву линију

играчи с одличним техничким знањем у руковању лоптом. Након постављања играча

на поједина мјеста у нападу слиједи припремна фаза, у којој се лопта додаје од једног

крила, преко вањских нападача, до другог крила; на тај начин приморава се обрану да

се непрестано креће према лопти. Брзим и прецизним додавањем лопте на руку, при

којима се примјењује финтирање удараца на врата, проналазе се слабости у зонској

обрани и припрема се повољна ситуација за упућивање удараца на врата. Ударац се

изводи након добре, унапријед смишљене комбинације и то из најповољније ситуације

за постизавање згодитка. Типични примјери комбинација јесу: крило—супротна

статива, крило—ближа статива, вањски нападач—супротна статива, вањски нападач—

крило. Напад у којем се тројица играча распоређују у прву линију, а тројица у другу

линију ефикасан је за реализацију поготка и то снажним и прецизним ударцем из

вањске позиције. Вањски нападачи међусобним додавањима стварају најповољнију

шансу за упућивање ударца на врата. У изненадним комбинацијама, којима се настоји

изненадити обрану, могући су прелази из система 4 : 2 у систем 3 : 3. Крилни играчи и

играчи прве линије у висини статива изненадним извлачењем у позицију трећег

вањског нападача хватају лопту додану на руку и, из те повољне ситуације, изводе

ударац на врата. Прелаз из распореда 3 : 3 у распоред 4 : 2 изводи се на тај начин, да

вањски нападач додаје лопту на крило, упливава на позицију прве линије у висини

стативе, хвата лопту додану на руку и изводи ударац на врата.

Vaterpolo (eng. water polo tj. polo u vodi) je ekipni, vodeni sport s loptom koji danas

uživa veliku popularnost širom sveta i, uz fudbal, predstavlja najstariju ekipnu disciplinu

Olimpijskih igara ( u program je uvršćen još 1900. godine.).

U vaterpolo utakmicama učestvuju dva tima s po 7 igrača od kojih je jedan golman. Igra se

odvija u bazenu a njen osnovni cilj je ubaciti loptu u gol protivničke ekipe. Ekipa koja u toku

utakmice da najviše golova protivničkoj momčadi pobednik je okršaja. Meč se odvija pod

kontrolom sudija.

Vaterpolo je i ženska i muška disciplina koja zbog kretanja tela kroz vodu zahteva veliku

fizičku izdržljivost ali, ujedno pruža i veliku mogućnost pravilnog oblikovanja tela i jačanje

muskulature.

Deca koju roditelji žele uključiti u neki vaterpolo klub ili školu vaterpola trebala bi imati

barem osnovno plivačko iskustvo i biti slobodna u kretanju kroz vodu.

Prostor za igru i rekvizita

Za takmičenja u organizaciji FINA-e (međunarodne vaterpolo organizacije) vrede

jedinstvena pravila. Nacionalne lige i šampionati ipak imaju pravo delimično modifikovati

ova pravila.

Prema pravilima FINA-e, propisana veličina bazena je:

-za muški vaterpolo: širina od 20m i dužina (udaljenost između golnih linija) od 30m.

Minimalna dubina vode je 1,80m a optimalna 2,00m.

-za ženski vaterpolo: širina od 17m i dužina od 25m. Preporučena dubina vode jednaka je kao

i kod muškog vaterpola.

Svaki bazen na kom se odigrava vaterpolo meč mora imati sledeće obavezne oznake:

- bele oznake (stubići) koje označavaju gol liniju i polovine igrališta,

- crvene oznake koje označavaju liniju 2 metra (od gola) te,

- žute oznake koje označavaju liniju 5 metara (od gola).

Takođe moraju biti označene uzdužne linije i to; od gola pa do linije 2m (crvenom bojom), od

linije 2m pa do linije 5m (žutom) te od linije 5m pa do centra tj. polovine terena (zeleno). Na

svakom kraju igrališta, 2m od ugla bazena i na strani suprotnoj od zapisničkog stola, mora

postojati i crvena oznaka za mesto ulaska igrača u igru.

Gol je konstrukcija pravougaonog obilka, sastavljena od dve stative (čiji je unutrašnji

razmak 3m) i jedne prečke podignute na visinu od 0,9m iznad vode. Po jedan gol se nalazi na

oba kraja igrališta (uzdužno), jednako je udaljen od uzdužnih granica igrališta i nalazi se bar

0.30m ispred granice igrališta. Vrata gola moraju biti bele boje.

Vaterpolska lopta je okrugla, teška 400-500g i za muški vaterpolo mora biti dimenzija

0,68 - 0,71m s pritiskom 90 - 97 kPa. U ženskom vaterpolu, lopte su dimenzija 0,65 - 0,67m s

pritiskom 83 - 90 kPa. Vaterpolske lopte moraju biti vodonepropusne, bez vanjskih šavova i

bez ikakvih vanjskih premaza. Svaka lopta ima vazdušnu komoru i samozatvarajući ventil.

Takmičarska oprema

Svi igrači u bazenu moraju imati neprovodive kupaće gaćice (ili kostime tj. gaćice s

dodatkom u ženskom vaterpolu) te kapice sa specijalnim štitinicima za uši. Kapice su ujedno

i znak raspoznavanja dvaju timova pa je neophodno da budu u različitim (ili kontrastim)

bojama te da se razlikuju od boje lopte. Dok su stara pravila zahtevala da se koriste isključivo

plave i bele kapice, današnja dopuštaju korišćenje različitih boja i amblema koji uglavnom

predstavljaju klub ili nacionalnu reprezentaciju. Golmani uvek nose crvene kapice.

Svaki igrač obavezan je imati kapicu na glavi, zavezanu ispod brade tokom cele utakmice.

Ukoliko se desi da je tokom igre izgubi, mora je ponovo staviti ili zameniti novom čim se za

to ukaže prva prilika.

Sem što se igrači dvaju timova međusobno razlikuju po boji kapica, raspoznavanje je

olakšano je i brojem koji se uvek mora nalaziti s obe strane kapice i biti veličine ne manje od

10cm. Dok golman uvek nosi kapicu s brojem 1, ostali igrači nose brojeve od 2 - 13 s tim da

crvena kapica br.13 uvek pripada rezervnom golmanu. Sem u slučajevima kada sudija za to

izda dopuštenje, brojevi se tokom igre ne smeju menjati.

Na međunarodnim takmičenjima, sem broja, svaka kapica mora imati i službenu

međunarodnu slovnu oznaku (sa slovima ne manjim od 4cm) te zastavu države za koju

takmičar igra.

Tokom utakmice, igrači na sebi ne smeju imati nikakve predmete koji bi mogli njima ili

ostalim igračima naneti ozlede. Zabranjeno je i nanošenje masnih ili bilo kakvih drugih

sredstava na kožu.

 

 

Pravila igre

Svaka vaterpolska ekipa ima 7 aktivnih igrača u bazenu tokom igre i 6 rezervnih igrača

koji tokom meča mogu ulaziti u bazen kao zamena. Rezervni igrači tokom utakmice sede u

prostoru predviđenom za igrače koji nisu u igri te pomoćne trenere (tzv."klupa"). Ekipe mogu

zameniti klupe samo u poluvremenu i pre početka drugog nastavka produžetaka.

Svaka vaterpolska ekipa uvek mora imati kapitena ili kapetana tj. igrača koji je tokom

igre zadužen za disciplinu svojih igrača.

Meč počinje postavljanjem lopte u sam centar bazena. Ekipe bacanjem novčića pre

početka utakmice određuju svoje početne strane.

Vaterpolske utakmice u pravilu su podeljene na četvrtine a svaka četvrtina traje po 8 minuta.

(Varijacije ovog pravila javljaju se u američkim unvirzitetskim ligama pa je, prema NCAA,

utakmica podeljena u tri trećine).  Pauza između prve i druge te treće i četvrte četvrtine traje

2min dok pauza u poluvremenu igre traje 5min.

Sem toga, svaki trener ima pravo zatražiti jednominutnu pauzu (tzv. "time out" ili tajmaut) tri

puta u toku svake utakmice.

Pred početak svake četvrtine, igrači obeju ekipa nalaze se uz svoju go liniju u razmacima od

najmanje 1m. Između dveju stativa gola smeju se nalaziti maksimalno dva igrača. Na sudijin

znak, po jedan od igrača svake ekipe kreće od ruba bazena ka lopti koja se nalazi na centru.

Pravo da izvede prvi napad dobija ekipa čiji je igrač prvi dotakao loptu. Svaki napad može

trajati do 30 sec.

U slučajevima nerešenog rezultata na takmičenjima ili u fazama takmičenja u kojima je

neophodan odlučujući rezultat, nakon poslednje četvrtine nastupa nova petominutna pauza

nakon koje igrači igraju dva produžetka tj. dva puta po 3 minuta igre (s dvominutnom

pauzom između svakog produžetka).

U slučaju da rezultat i nakon toga bude nerešen, odigravaju se "peterci" tj. slobodni udarci s

linije 5 metara.

Udarac s linije 5m može se dosuditi i tokom igre kao penal tj. kazneni udarac.Ovakva

se kazna dosuđuje kada neki od igrača učini teži prekršaj između linije 5m i gola na igraču

čija je ekipa u napadu.

U vaterpolo postoje i tzv. slobodna, kornerska i neutralna bacanja.

U slučajevima povlačenja, potapanja i sličnih prekšaja (faulova) nad protivničnim igračem,

sudija dosuđuje prekršaj kog sledi kazna isključenja igrača koji  je napravio faul na 20sec iz

igre. Igrač se tada povlači u prostor za isključene igrače ne ometajući igru a njegov tim u tom

periodu igra s igračem manje.

Jedini igrač koji ima pravo uhvatiti loptu s obe ruke rokom igre je golman i to samo unutar

prostora od 5m.

Golman loptu može hvatati (braniti gol) samo unutar svoje polovine terena za igru.

 

 

Kratka istorija vaterpola

Preteča današnjeg vaterpola, igra je koja se pojavila još 1869. godine u Velikoj Britaniji

a koja je nastala iz želje da se novim, dinamičnim ekipnim sportom u vodi obogate pomalo

monotona plivačka takmičenja.

U početku, neki su ovu igru zvali "fudbal u vodi" i vrlo je brzo počela dovoditi veliki

broj ljudi u gledalište.

Prepoznavši potencijal ove igre, Londonski plivački savez (LSA; London Swimming

Association) već je iduće godine sastavio komisiju čiji je zadatak bio da ustanovi osnovna

pravila igre. U popularizaciji vaterpola učestvovale su i sportske institucije zadužene za druge

sportove na vodi pa je tako prva pravila vezana za veličinu igrališta i sastav ekipe doneo

Veslački klub iz Burnmauta, Engleska (eng. Bournemouth). Igra je uskoro postala popularna

kao "polo na vodi" ili "water polo" (nemački naziv za vaterpolo je "wasser-ball"). 

Tokom godina pravila su se menjala i, u nekim fazama razvoja ovog sporta, vredelo je čak

pravilo da svaka ekipa tokom igre ima 12 aktivnih igrača a utakmice su trajale po 20min.

Prva zvanična pravila nastala su 1876. godine kada se u Glazgou (Glasgow), u Škotskoj,

odigrala prva utakmica na pravom terenu, omeđenom neophodnim oznakama i to na reci Di

(Dee).

Krajem 19. veka vaterpolo se počinje širiti Evropom i severnim američkim kontitnentom i

sve se češće igra u zatvorenim prostorima.

Izuzev 1904.godine, vaterpolo se nalazi na programu Olimpijskih igara od 1900 god.

Prvi olimpijski pobednik bila je reprezentacija Velike Britanije 1900. god.

Prvo Evropsko prvenstvo u vaterpolu održano je 1926. god. u Budimpešti gde su domaćini,

Mađari, odneli pobedu i postali prvi evropski vaterpolski prvaci u istoriji. Mađari su ujedno i

prvi svetski prvaci zahvaljujući pobedi na prvom Prvenstvu sveta u vaterpolu održanom

1973. godine u Beogradu.

ZAŠTO JE

PLIVANJE DOBRO

OBRAZOVANJE, SPORT - Škole plivanja

PLIVANJE JE JEDAN OD NAJZDRAVIJIH SPORTOVA

Autor:

Asist. dr. Dorica Šajber

Plivanje je ujedno i druženje, korišćenje slobodnog vremena,

jačanje samopouzdanja, pozitivno utiče na psiho-socijalni i fizički razvoj deteta.

 

Plivanje je veoma značajno u životu. Umeće plivanja jako je važno kao preventiva

pred davljenjem. To znanje omogućava nam da se bavimo različitim sportovima u vodi,

kao što su sinhrono plivanje, ronjenje, brzo plivanje, skokovi u vodu, vaterpolo …

Plivanje je ujedno i druženje, korišćenje slobodnog vremena, jačanje samopouzdanja,

pozitivno utiče na psiho-socijalni i fizički razvoj deteta.

Rano učenje plivanja utiče na telesni razvoj:

- Disanje:

Pritisak vode uzrok je za jače izdisanje vazduha – dete je zbog njega prisiljeno jače udahnuti.

Tako mu jačaju dišni mišići, a vitalni kapacitet poveća se za skoro 20 %.

- Kardiovaskularni sistem:

Pritisak vode pozitivno utiče i na kardiovaskularni sistem, jer deluje i na delove tela koji su u

vodi,

te preko kože na vene. Pod uticajem tog pritiska dotiče oko 20 % više krvi u desni deo srca i

preko pluća u levi deo srca. Tako se povećavaju i jačaju mišići srca.

- Skelet:

Na razvoj skeleta utiče dečje intenzivno kretanje u vodi, što za posledicu ima intenzivni rast

kostiju

i njihovo dobro oblikovanje. Takvom detetu se i kičma počne pre menjati iz okruglog u dupli

S oblik.

- Mišići:

Plivanje dovodi i do oblikovanja kompletnog mišićnog sistema. Ortopedi u tome vide osnovu

za zdrav

razvoj deteta bez lošeg držanja tela. U položaju na stomaku u vodi jačaju mišići leđa, ramena i

drugi mišići.

- Termoregulacija:

Razlika između temperature tela i temperature vode (između 32 i 37 °C) poticaj je za

uspostavljanje

termoregulacije i otpornosti tela. Redovnim vežbanjem popravi se: reakcija detetove kože na

hladno,

sposobnost termoregulacije i jača se imunitet.

Važne su prve informacije o vodi i rano učenje

 

Roditelji su prvi učitelji plivanja, jer već kod kuće, u kadi, daju detetu prve informacije o vodi

i prijatnom,

i neprijatnom doživljavanju tog medija. Zato je odnos roditelja i okoline prema vodi za dete

vrlo važan.

Nikada ne terajmo dete! Potreban je pravilan, stručan način. Deca koja su uključena u tečajeve

plivanja

pod stručnim nadzorom mogu, kada sama postanu roditelji, svoje znanje preneti na svoju

decu.

Učenjem plivanja treba početi što ranije, pod uslovom da dete voli vodu i da se je ne plaši.

Strah od vode

nije urođen, nego nastane zbog negativnog iskustva. Zato je na početku učenja plivanja veoma

važno da

dete dobije pozitivna iskustva i da se oseća sigurno. Tako je u stvari početak priprema za

plivanje već kod

kuće u kadi, još mnogo pre nego što dete krene na bazen.

Fredov metod i klasičan oblik učenja

Učenjem plivanja, po Fredovom metodu, bi trebalo početi što pre – još dok je dete beba, dok

se još zna

odgurnuti nogicama, jer taj refleks izgubi kada prohoda. Osnova za ovu metod su Fredovi

obruči koji imaju

deo za stomak na kojem dete leži u položaju za plivanje. Ovaj program izvodi se u dubokoj

vodi, tako da

dete zavezano za ovaj obruč već prvi sat oseća snagu i klizanje vode, i samostalno se kreće u

vodi. Beba

se oseća sigurno i opušteno i zato brzo napreduje.

Osim Fredovog metoda, plivanje se uči i po klasični metodom koji se zasniva na 6 stepena

navikavanja na vodu:

- navikavanje na otpor vode,

- ronjenje,

- gledanje pod vodom,

- izdisanje u vodi,

- plutanje,

- klizanje.

Kada deca savladaju klizanje po vodi, možemo početi sa učenjem jedne od tehnika plivanja,

prvo na suvom,

zatim na rubu bazena, s partnerom, sa pomagalima, i na kraju samostalno. Igre koje izvodimo

po klasičnom

metodu sadrže premalo elemenata plivanja, jer se izvode u plitkoj vodi gde deca mogu stajati,

tj. u

vertikalnom položaju. Igre bez elemenata plivanja neće dovesti do umeća plivanja! Za umeće

plivanja važno

je što više ponavljanja pravilnih pokreta ruku i nogu prilikom plivanja (udaranje nogama i

veslanje rukama).

U plitkoj vodi dete stalno traži i staje na dno. Istraživanja su pokazala da su rezultati učenja

Fredovim

metodom bolji i da najčešće i predškolska deca na taj način nauče plivati. Sadržaj klasičnih

tečajeva

treba se promijeniti u tom pravcu da što manje vremena utrošimo na navikavanje na vodu, i

što više

 na izvođenje pravilnih pokreta, da bi na taj način došli do automatizacije pravilnog plivanja.

Vežbe kao što su umivanje, tuširanje glave, ronjenje, gledanje pod vodom, izdisanje u vodi i

slično može

dete izvoditi i kod kuće, u kadi. Tako možemo skratiti vreme navikavanja na vodu na

»tečajevima plivanja«

 i posvetiti se učenju plivanja. Reč učenje ne smemo razumeti kao prinudu, jer je učenje

plivanja uz igru

vrlo prijatno i zabavno i za najmlađe. Igra je priprema za život, u ovom slučaju priprema na

plivanje.

Deci treba puno ponavljanja pravilnih pokreta i zato se preporučuje učenje plivanja po

Fredovom metodu

 u prvoj godini ili između četvrte i pete godine života, jer je tada najefikasnije. Istraživanja su

pokazala da

je najslabije vreme za učenje plivanja između prve i treće godine starosti. Zato preporučujemo

da Fredov

 metod uče u vrtićima, jer bi deca posle završenog programa već znala plivati. U školi bi tako

samo

dograđivali njihovo znanje i učili ih drugim tehnikama, skokovima i bezbednosnim vežbama

kao

preventivi pred davljenjem … 

 http://adresarfirmi.com/obrazovanje-sport/skola-plivanja/187-zasto-je-plivanje-

dobro.html

Vaterpolo je sport iz grupe sportskih igara, a po strukturi kretanja spada u kompleksnu

aktivnost. Osim osnovnog telesnog razvoja, dete se uči ekipnoj igri, strategiji i improvizaciji. Deca

mogu da počnu da se bave ovim sportom čim krenu u školu.