BibliotekaNemušti jezikKnjiga druga

Urednik BibliotekeNemanja Mitrović

Nemanja Mitrović

ŠKRINJA KRALJICE TEUTE

Beograd, 2012

emlja je ravna kao knjiga! – de -rem se u mrak sa brodske os -matra čnice i nečujna dreka mebudi, zanemelog od saznanja,crno na belo potvrđenog ovom

rečenicom, da sam samo lik u priči, prazni pancirod slova kroz koji zviždi neizrecivi uzdah promaje,mutavi odjek oluje.

Dižem pokrivač. Više liči na poklopac. Danije od mrtvačkog sanduka? Ne porede džabe sansa svakodnevnom smrću. Ipak je bolje što nije po-klopac mrtvačkog sanduka nego korice knjige. Od-bacujem prednju koricu i ustajem sa postelje odpapira.

Rastem iz knjige i stajem pred ogledalo. To jestarinsko, crno-belo ogledalo u kojem vidim jasnoodštampano svoje neumiveno lice tetovirano slo-vima. Letimičan pogled na ogledalo objašnjava mida nisam opisan nego tek zapisan. Umesto licaimam crni, udovički veo od slova.

5

Kroz crnu čipku vidim da je ogledalo belo ibez sjaja, jer je od papira, i mnogo više liči naknjigu nego na ogledalo, pa moram da se čitamumesto da se lepo ogledam.

Džabe se trudim da odvežem kravatu, to jemoja stara, maturska kravata, mada to nije jedinirazlog što ne mogu da se odvojim od nje. Ne moguda je skinem jer je deo mene. Što znači da spavamsa kravatom. I u cipelama. Zvuči malo izveštačenoi mnogo glupo, ali ja drugačije ne mogu.

Isto je sa odelom. To je matursko odelo, a nijeposivelo zato što ga ne skidam godinama, negozbog pušenja, loše ishrane i nedovoljno kretanja nasvežem vazduhu. Kažu da sam detinjast, ali, šta ječudno u tome da čovek mojih godina podetinji.

Ne samo da spavam obučen, nego se tako ikupam. To nekome može da izgleda čudno, ali menije zgodno, jer o istom trošku operem i odelo. Nemogu da ga nazovem rođenim odelom samo zatošto ni sam nisam rođen.

– Kako to nisi rođen? – pita neko. Obaziremse levo-desno po kupatilu, ali nikog nema. Pitanjeje, očigledno, postavio neko nevidljiv. Možda Čeli-čna Kandža? Već sumnjam da sam čuo glas čitaoca,neviđenog neznanca koji se u moj plošni svet probioiz druge, to jest iz treće dimenzije. Pod mi se zalju-ljao pod nogama, ogledalo je zašuštalo, a slova u

6

njemu prebledela pod talasima zvuka i vremena izspoljnog sveta.

Sigurno mi se učinilo, jer ovde nema ni zvukani vremena. Ovo je nema priča, povorka bezglasnihslova. Mapa raskršća koje povezuje javu i san. Ovapriča u kojoj ćutim kao riba u mreži ili zametak uutrobi, kao knjiga u đačkoj torbi, može da se pročitaza sat, a može i za dva, ona ne prati vreme, kako točine film, pozorišna ili muzička predstava.

– Jednostavno nisam rođen nego sam, izvinitena izrazu, zabeležen. Nisam čak ni nacrtan, u od-nosu na mene junaci stripova su skoro živi ljudi,nemam ni lice ni stas, jedan čitalac zamisliće meovako, drugi onako jer sam samo odjek koji leži za-nemeo na papiru, nevidljivo stvorenje, kao Horla iProkletinja, kao Eha i Čelična Kandža, bezlični likkojeg ocrtava, umesto svetla i senki, mreža ispletenaod slova – odgovaram nevidljivom sagovorniku.

7

*

Ponavljanje je majka znanja, a ja sam pona-vljač. Celog veka sam ponavljao i zahvaljujućiupor nom ponavljanju, pošteno sam učvrstio gradi -vo. Postao sam iskusni ponavljač.

Crno matursko odelo stoji u besprekornoj su-protnosti s mojim sedim vlasima, na kojima bi mipozavideo i Deda Mraz.

– Sad na engleskom znači setan, mada pridevsad bez razloga i sluha prevode kao tužan, dok sr-pski pridev setan sa isto toliko duha i sluha prevodeengleskim pridevom melancholic. Čujem, a nevidim razliku između tuge i sete! Sadness je setnost.Ja sam mučenik... ja sam doživotni učenik, jerčovek se uči dok je živ! Čak i ako nije živ, kao štoje moj slučaj. Bio sam na mnogo maturskih večeri,a još nisam maturirao – uzdišem.

– Dobro, bar si omatorio! – teši me Tata ka-rambolom kalambura, i ja vidim da je ta opackaizraz neobičnog zadovoljstva, tako žestokog da segraniči sa patnjom. Mama i Tata sve slabije čujuono što im kažem, ali zato sve razgovetnije čuju štamislim. Začudo, ja ne čujem šta oni misle! Kao unekom naopakom snu, ja sam snevač izložen pogle-dima najrođenijih, pa ipak nevidljivih snoviđenja...nevidljivih i za sklopljene oči.

8

– Mator se na engleskom kaže old, a engleskipridev mature ne znači mator nego zreo – ispravljaMama Tatu.

– On je mator, a nije zreo! Kad je pošao uškolu imao sam crnu kosu i bele zube, a on sad imabe lu kosu i crne zube. I još sam dužan da ga izdrža-vam, jer po zakonu mora da završi osnovnu školu!

– Nemoj da mu govoriš da je mator, on nijemator nego zreo! Koliko sam ti puta ponovila da jeozbiljan i pošten, nimalo mu nije stalo do ocenanego do stvarnog znanja! – objašnjava Mama Tati,a ja je podržavam školskim primerom:

– Stara izreka glasi – Što je brzo, ono je ikuso!

Na maturskim večerima je zabavno, ali to nijejedini razlog što nisam završio školu. Nisam višedete iako sam od silnog školovanja i lumpovanja pomaturskim večerima sasvim podetinjio.

U svetu sazidanom od knjiga postoje samodve dimenzije. Vreme je promenljivo, zavisi od ra-spoloženja čitaoca. Kad se knjiga otvori, svetlostoba sja stranicu i nama svane novi dan. U stvari, sva -ne nam isti dan koji sviće kad god neko uzme knjiguu ruke, jer se priča ne menja. Pomalo ličimo naglumce koji u pozorištu godinama ponavljaju istupredstavu. Na svu sreću, sasvim nam je svejedno.

9

*

Ovde nema senki, jer nema stvari. Samo reči.Reči nemaju senke, jer su same senke. Ja sam senkau maturskom odelu, sa lutkom u naručju, dečkićsede, prašnjave kose. Zašto nisam odrastao? Da lije to hir mog tvorca, ili ni on sam nije odrastao? Ali,je li moguće da čovek odraste? To mi izgleda vrloneizvesno, nimalo privlačno, prilično opasno i kraj-nje izveštačeno.

Rekoh da sam zabeležen, što je sasvim priro-dno za nekog ko nije rođen, ako pridev prirodno pri -sta je nečem ovako papirnatom i, izvinite na izrazu,protivprirodnom. To, ipak, nije sasvim neprirodno,i moj tvorac, taj što me je s nekim pravom zabele-žio, a ne bi znao da me nacrta, jer nema ni najbleđupredstavu o tome kako izgledam, pa čak ni potrebuda me živo zamisli, i on sam pati i zato što je rođen,i zato što je zabeležen.

U svetu živih stvorenja, samo je najužemkrugu bližnjih važno to što su rođeni i što su živi, aostatku društva, šalterskim službenicima u ministar-stvima, opštinama, sudovima, poštama, menjačni-cama i domovima zdravlja, svim tim uniformisanimi zastakljenim neznancima, svečanim kao fotogra-fije okačene na zid, važnije je to što su stvorenja ko-jima posluju zabaležena nego to što su živa.

10

Očigledno je važnije biti zabeležen nego živ.Živa stvorenja to verovatno muči, jer je moj tvoracpoželeo nešto da zabeleži, da se rastereti, da ne be-leže samo njega, nego da i sam nešto beleži.

Papiri su važniji od života! Ako nema života,nema problema, ali kad ima života a nema papira,to je ozbiljna poteškoća. Izvod iz matične knjige ro-đenih, potvrda o državljanstvu, zdravstvena knji-žica, đačka knjižica, svedočanstvo, lična karta,članska karta, vojna knjižica, prijava boravka...Možda se ljudski vek produžio jer ljudi nesvesnobrinu kako će da se odjave kad umru.

Carstvo beleži svaki potez svojih podanika, alii samo teži da bude zabeleženo. Rimu nije bilo dostašto drži u rukama čitavo Sredozemlje, morao jeknjiževno da se potvrdi i ovekoveči u spevu o dobustarijem od Rima, pa je Vergilije napisao Eneidu pokojoj Rimljani potiču iz Homerove Troje.

Kamen nije izgledao dovoljno čvrst oslonacza utemeljivanje carstva. Šta je tvrđe od kamena?Prošlost. Prošlost je nemoguće promeniti, osim akose o njoj ne laže ili ne nagađa. Ali, gde naći neštošto je prošlo?

U knjigama! U što starijim knjigama. Vergili-jeva Eneida proširuje granice Rima nekoliko ve-kova pre njegovog stvarnog nastanka, jer ga gradiod ruševina Troje.

11

*

Šta su reči? Jedni kažu da su reči glas, daklezvuk, a drugi ih vide kao sasvim nečujne. Ja spadamu ove druge. Ne mislim da su reči nečujne zato štoniko više ništa ne sluša i ne čuje, nego mislim nanapisane i odštampane reči.

Ako reči izjednačimo sa pojmovima koje ime-nuju, dolazimo do toga da se isti pojam označavarazličitim rečima. Kako se ne radi o različitim poj-movima, a reči se razlikuju, jasno je da reči nisu istošto i pojmovi s kojima se olako poistovećuju... i daima mnogo više reči nego pojmova koje imenuju.

I zvučne i nečujne, i nevidljive i čitljive, rečistoje na granici dva čula, povezujući čulo sluha sačulom vida. Pismo i jezik su kristalisana svetlost izvuk, tvar skrivene, unutrašnje strane sveta, po-dzemne zemlje senki – misli i snova.

Reči opisuju deo onoga sa čime je moj nesa-vršeni tvorac već bio raščistio, ali su pokazale i du-blju moć da mu otkriju nepoznato. Pišući, usmeriose na predmet priče, izneo ga iz podzemlja gde jekao ruda čamio izmešan sa osećanjima, sav od ne-izgovorenih pitanja i nedoumica, pretresao ga i pre-čistio od svega suvišnog, da bi ga najzad sagledaou pravom svetlu. Ne samo da je pričao ono što jeznao, nego je pričajući doznao nešto što nije znao.

12

Tako i crtač zadržava pogled na pojedinostimakoje crta i prvi put sagledava neku pojavu o kojojvećina ljudi ima letimičnu, nepotpunu predstavu.

Čitaoci hoće uzbudljivu radnju, a tamo gdetakva radnja počinje, razgovor prestaje. Za razlikuod čitalaca, mene kao književnog junaka ne zanimajunaštvo. Više mi leže beskrvne nego krvave priče.Ne zanose me ni strasti ni strahovi, zanimaju mesamo reči, pre svega reč kojom počinju i kojom sezavršavaju sve priče.

– U početku najstarijih poznatih priča beše rečaum, što znači prvobitni zvuk. Sinonim joj je Om.Na početku priče piše se velikim O, a Om znači bo-žanski slog. Na kraju priče piše se malim o, a om seprevodi sa amin ili amen. Om liči na srpsku imenicušum... šum šume reči... pozadinski šum, disanje sve-mira. I, još više, a posebno još dublje, liči na srpskuimenicu um! Ne um tvog tvorca, nego um njegovogTvorca, koji budan sanja i njega i tebe, i sav svet –kaže mi glas nevidljivog sagovornika, čitaoca ilimožda i samog pisca koji je i sam čitalac ove pričei lik u njoj.

Kao Penelopa tkam i param tkanje, kao pijanplota držim se svake reči, kao davljenik za slamkuhvatam se za poslednje slovce, bezlični i nemi slo-vac... lovac na reč koja će me osloboditi iz požarapriča i kaveza slova.

13

*

Kako da se ispetljam iz okova slova, kako daustanem sa papira na kojem ležim kao senka? To jejedini način da pročitam priču u kojoj sam samojedan od likova. Ta priča je skrivena od mene, kaoda sam položio obraz na zid pa iz mrtvog ugla nevidim sliku koja visi na njemu. Kao što je potrebnoda odlepim obraz od zida i da se odmaknem da bihugledao sliku, kao što ranoranilac odvaja obraz odjastuka i ustaje iz podzemnog sveta senki u nebeskisvet sunčeve svetlosti, moram nekako da odlepim...da otrgnem obraz od odraza, da ga dignem sa belog,slepog ogledala bez sjaja i bez slika i lika, sa suvogi sedog, i kao pustinja posnog lista papira.

Nekad je svet bio otvoren za bezbrojne mo-gućnosti, ogroman, osvetljen i prazan kao nebo, do-voljno veliko i prohodno da se u njega smestinajživahnija zamisao. Tada su sve mogućnosti bilejoš ravnopravne, a ravnopravne su i danas jer nije-dna nije ostvarena. Desilo se zato nešto drugo, očemu nisam ni sanjao i sada, kad se život bliži is-hodu, rekao bih da se neomeđeni i neodređeni dečjidoživljaj mogućeg, sličan nebu nad glavom, pret-vorio u starački omeđen i određen doživljaj ostva-renog, sličan zemlji pod nogama.

14

Uostalom, nije mnogo drugačije ni sa onim kostoji pred papirom i niže ove redove, ni on nije ništaslobodniji od mene, a moje postojanje je mera nje-govih jadnih moći, ja sam njegovo stvorenje kojene zna za sebe, iako je moj tvorac mojim likom hteoda izrazi nešto duboko lično. Ali, kako to izvesti salikom bez lika, sa likom koji ne samo da nikako neizgleda, nego ništa ne vidi, ništa ne čuje, ne oseća ine shvata? Ne treba ni od mog sirotog tvorca pre-više očekivati, i on je samo lik u priči iz koje nemože da se ispetlja, koju najvećim delom ne vidi ine razume.

Čak i onaj neznatan delić sveta dostupan nje-govom iskustvu, toliko prevazilazi mogućnosti mogbednog tvorca, da on ni tog proživljenog delića ži-vota najvećim delom nije svestan. I ono malo mislišto se u svakom času prepliću u svesti, liče mu nakovitlac koji zašiljenim znacima pitanja rastrže iz-mučeni duh.

Ne samo da je njegovo iskustvo nesrazmernomanje od života, ono je najvećim delom papirnato.Moj tvorac zna kako izgledaju ostaci piramida u Ti-kalu, i kako izgledaju pojedini delovi kineskog zida,iako ih nikad nije video.

– Kako to? – čudi se Mama, koja još od trud-noće čuje moje misli.

15

– Lepo, video je slike u knjigama i novinama.Dakle, on u suštini nije manje suv i papirnat od nas.Najveći deo njegovog života je beživotan. Tako jedanas sa svekolikim životom, slike su kule... kuliseizmeđu ljudi i divljine. A iza šarenila slika okačenihna zidove, zalepljenih za izloge, projektovanih namale i velike ekrane, kao u bajci zasnovanoj napraznovernom strahu od fotografisanja, zaista ne-staju predeli, narodi i životinjske vrste... papirnatoništavilo pustoši majku Zemlju.

16

*

– Mama i ja stojimo na rubu litice koju str-pljivo potkopavaju besni talasi – počinjem da zri-čem... da sričem reči iz knjige koju zbog vetruštinestežem oberučke i čitam na sav glas, ali me nekoprekida već posle prve rečenice.

– Lithos na starogrčkom znači kamen, a zvučena srpsku imenicu litica – krekeće... mekeće Pan,izranjajući iz zemlje kao neko ko se rađa iz groba,žablje buljavih i kosih kozjih očiju, a Tata na tosleće s nebeskih visina, iskače iz aviona i dovikujeu trku:

– Kamen se na engleskom kaže stone, a stenase kaže rock! Sasvim je jasno da je stena stone, dokje sasvim nejasna razlika između stene i kamena...

– Na holandskom se stone kaže steen, što jošviše liči na srpsku imenicu stena – s neba pa u rebraupada Kapetan Kuka. Letećom lađom pristaje uzvrh litice i kao Sneško Belić se topi u papirnato-bledu avet Holanđanina Lutalice. Ne znam može lise verovati nekom ko se tek tako preobražava, madapreobražaj može da se objasni time što su i KapetanKuka i Holanđanin Plutalica... Holanđanin Lutalicapomorci, a možda i time što ni jedan ni drugi nestare, Holanđanin Lutalica jer je besmrtan, a besmr-tan je, koliko se ja razumem u te stvari, zato što je

17

mrtav, dok Kapetan Kuka ne stari zato što živi u Ne-dođiji, zemlji večnog detinjstva, ili zato što je samolik u priči za malu decu. Tata se nadvikuje sa tala-sima koji tresu liticu:

– Val se na engleskom kaže wave, što nije bašisto. Val se valja, wave se savija, a savijati se na en-gleskom se kaže sway. Ali, ne znam otkud nam ime-nica talas.

– Thalasa na starogrčkom znači more – umi-ruje Tatu, ali ne i talase Panov olujni šapat.

– Znači, thalasa se talasa! – uzvikuje Tata –A vetar se na engleskom kaže wind, što takođe liči,mada engleski pridev wuthering još više liči na sr-pski pridev vetrovit.

– E, nećeš, majčin sine! Wuthering znači or-kanski, a ne vetrovit! – kara... kori ga Mama. Viševoli da vaspitava Tatu nego mene, što savršeno od-govara mojoj poslovičnoj neodgovornosti.

– Engleska imenica wind potiče od latinskeimenice ventus, što znači vetar – fijuče jezikom kobičem Deda Mraz koji za Tatom i KapetanomKukom letećim sankama sleće u zavetrinu izmeđulađe i aviona.

– Wuthering znači vetrovit, a ne orkanski!Orkan se na engleskom kaže hurricane – nastavljaTata da se nadvikuje sa vetrom i Mamom, vrlo za-

18

do voljan što je, osim prideva wuthering i vetrovit,uspeo da zbratimi i imenice hurricane i orkan.

– Meni hurricane više liči na uragan – ne damu Mama da dane, a on se pravi da je ne čuje iobrće... obraća se Kapetanu Kuki:

– Od engleske imenice wind postala je ime-nica window, što znači prozor, a prozor je zaštita odvetra, i imenica winter, što znači zima, jer je zimavetrovito doba godine.

– Na sanskritu, u dugom nizu naziva za vetar,postoji i imenica vatr, slična srpskoj imenici vetar iengleskom pridevu wuthering – uzdiše Krišna, crnkao noć, i s nebeskih visina nam namiguje zvez-dama uzdrhtalim od vetra koji briše oblačiće Tati-nog dvokrilca, a zatim sleće na rub litice i postajePetar Kan... Petar Pan.

19

*

– Vatr znači vetar a zvuče na srpsku imenicuvatra – pevuši Krišna – Vetar se na sanskritu jošzove agnisahaja, što znači saveznik ognja, jer, osimšto piri, on i raspiruje. Da ne bude zabune, agniznači oganj, a sahaja znači saveznik.

– Sanskritska imenica vatr liči i na engleskuimenicu water – mrmlja Kapetan Kuka, tužnogosmeha zalivenog... zaleđenog vrelim suzama.

– Piriti liči na burn! Mali bezvučni suglasnikp treba okrenuti naglavačke i dobija se zvučni sa-glasnik b, a ćirilični samoglasnik u pročitati kao la-tinični samoglasnik u, da bi srpski glagol pirnutipostao engleski glagol burn – kaže Kapetan Tata.

– I sanskritska imenica vatr i srpska imenicavetar i srpski glagol piriti i engleski glagol burn iengleska imenica weather, što znači vreme i engle-ski pridev wuthering, o kojem smo već govorili, ličena holandsku imenicu vuur, što znači vatra – hujiHolanđanin Lutalica.

– Vuur se na starogrčkom kaže pur – razjariose Pan.

– Otud srpska imenica furuna. I engleska ime-nica furnace. Srpski pravopis je ozakonio vezu iz-među zvučnog suglasnika b i bezvučnog suglasnikap, ali postoji nepriznata veza između bezvučnog su-

20

glasnika p i još bezvučnijeg suglasnika f, baš kao upomenutom odnosu engleskog glagola burn i sr-pskog glagola piriti, pa u odnosu starogrčke imenicepur i holandske imenice vuur, koja se čita fur... i iz-među srpske imenice plam i engleske imeniceflame. A zatim, između srpskog glagola piriti i ho-landske imenice vuur, koja se čita fur, ili engleskeimenice fire, koja se čita fajr, a znači vatra. U po-slednjem slučaju je suglasnik v, izgovoren šapatom,onako kako govori Holanđanin Lutalica, postao su-glasnik f. Ma koliko svedena, latinica je vrlo sliko-vito pismo, tako da se zvuk najkraćim putempretvara u sliku. Bučni suglasnik B ima dve rezona-ntne kutije, zvučni suglasnik P ima jednu, a bezvu-čni suglasnik F liči na provaljenu flautu... lautu –šišti Tata – a slično je sa malim bezvučnim sugla-snikom p koji pokazuje dole i sa malim zvučnim sa-glasnikom b čiji dignuti prst izražava povišen ton.

– Zapadni vetar se na starogrčkom zove zefu-ros, i tu se krije slog fur o kojem ste govorili – kažePan Tati.

– Na srpskom se zefuros zove zefir! – uzlepr-šao je Tata.

– A severni vetar se na starogrčkom zoveboras ili boreas – dodaje Pan, a Tata se na to savuzburkao i naježio:

– Pa to ti je na srpskom bura!

21

Nemanja MitrovićŠKRINJA KRALJICE TEUTE

BibliotekaNemušti jezikKnjiga druga

IzdavačiBeogradska izdavačko-književna zadruga

Autor

Za izdavačeOliver Knežević

Nemanja Mitrović

ŠtampaSimbol – Novi Sad

Tiraž500

821.163.41-31

МИТРОВИЋ, Немања, 1960Škrinja kraljice Teute / Nemanja

Mitrović. - Beograd : Beogradska izdavačko-književna zadruga : N. Mitrović, 2012 (Novi Sad : Simbol). - 112 str. ; 17 cm.- (Biblioteka Nemušti jezik ; #knj. #2)

Tiraž 500.

ISBN 978-86-88951-07-4

COBISS.SR-ID 195521036

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд