Општа историјаПИСМА, КЊИГЕ И БИБЛИОТЕКА

Што гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може

упоредити с писмомВук Ст. Караџић

Ранко Бугарски: Писмо, Нови Сад, 1996. Драган Бараћ: Општа историја писма, Београд, 2004. Петар Ђорђић: Историја српске ћирилице, Београд,

1990. Svend Dahl: Povjest knjige – Od antike do danas,

Zagreb, 1979. Јован Деретић: Културна историја Срба, Народна

књига, Београд, 2005. Звонимир Кулунџић: Како је постала књига,

Београд, 1955. Maršal Makluan: Gutenbergova galaksija - nastajanje

tipograf skog čovjeka, Beograd, Nolit, 1973. Пет векова српског штампарства, Београд-Нови

Сад, 1994. Aleksandar Stipčević: Povjest knjige, Zagreb, 1985.

Литература за предмет Историја писма, књиге и библиотека

ИСТОРИЈА ПИСМА

Лат. scriptura Нем. Schrift реч писмо најчешће се користи у значењу система за међусобно споразумевање

људи помоћу видљивих графичких знакова али и за: посебне системе, облике и технике писања (клинасто, египатско, грчко

писмо); за писану комуникацију између особа, просторно раздвојених (у литератури жанр се зове епистоларна књижевност); као метафора за калиграфско и лепо писање

у српском језику глагол писати највероватније је настао од старословенске речи псати ( урезивати знакове у камен или дрво)

писати= grafein(грчки), scribere(латински), schreiben(немачки), inscribe(енглески) Реч буква (отуда буквар) упадљиво има слично значење у више европских језика;

највероватније води порекло из језика индоевропске заједнице, јер су се речи урезивале на буковој кори

Дефиниције ПИСМА: - систем комуникације међу људима путем конвенционалних, видљивих знакова- уређен систем знакова за споразумевање- систем конвенционалних знакова којима људи изражавају своје мисли- графички приказ језикаНаука о писму Општа наука о писму – граматологија (бави се настанком, врстама, развојем писма,

дешифровањем старих писама) историја писма, зависно од материјала на којем се писало, дели се на: епиграфику (писмо на тврдим материјалима - камену, металу, керамици) и палеографију (писмо на меким материјалима - папирусу, пергаменту, тканини,

папиру)

Појам – порекло речи - значење

Латинска палеографија

помоћна историјска наука која се бави проучавањем настанка и развоја латинског писма

Жан Жак Мобион (Jean Jacques Mobillon 1632-1707) Шест књига о дипломатици, Париз 1681. Прва класификација типова латинског писма. Проучавао обе врсте лат. писма: књижно - scriptura literatoria и дипломатичко - scriptura diplomatica

Сципионе Мафеи (Scipione Maffei 1675-1755) Историја дипломатике, Мантова 1727. Тврдио да су национална латинска писма примљена од Римљана заједно са осталим тековинама римске културе.

У Немачкој проучавањем палеографије бавили су се: Јохан Бeсел (Johan Georg Bessel 1672-1749) и Кристофор Гатерер (Christofor Gaterer 1727-1799). Гатерер је оснивач катедре за палеолографију на Универзитету у Гетингену и писац уџбеника Основи дипломатике (студија о палеолографији и дипломатици).

У Европи се после Француске буржоаске револуције 1789. оснивају палеографске школе и заводи - прва Школа за палеографију основана је у Паризу 1821, друга Висока школа за палеографију такође у Паризу 1868.

У другој половини 19. века примат у латинској палеографији преузима катедра за палеографију на Универзитету у Минхену, под управом професора Лудвига Траубеа (Ludwig Traube 1861-1907). Он је дефинисао палеографију као дисциплину која учи како се чита старо писмо, како се транскрибује и разуме прочитани текст, како му се одређује старост и место настанка, и откривају и отклањају грешке у њему.

Код јужнословенских народа најзначајни латински палеографи били су: Фрањо Рачки, Иван Кукуљевић Сакцински, Ватрослав Јагић, Виктор Новак.

Палеографија

Словенска палеографија

Проучава постанак и развој словенских писама – глагољице и ћирилице Формирала се у Русији у 19. веку - проучавање и описивање средњовековних

ћирилских рукописа, као историјских извора, били су основни предмет интересовања словенске филологије.

Петар Алексеевич Лавров Југословенска палеографија, Сант Петербург 1904.• Енциклопедија словенске филологије (Палеографски преглед ћириличког

писма), Петроград 1915. – била методолошка основа палеографског описа ћириличких рукописа

Први уџбеници словенске палеографије Евгениј Федорович Карски Словенска ћирилска палеографија, Лењинград 1928. Вјачеслав Николаевич Шчепкин Руска палеографија, Москва 1967.

Ћириличка палеографија

Заједно са руским колегама, српски филолози почињу у 19. а настављају у 20. веку да се баве објављивањем писаних споменика – и њиховим палеографским описивањем

Ђура Даничић (1825-1882) Рјечник из књижевних старина српских, 1864. Стојан Новаковић (1860-1915) Хералдички обичаји у Срба у примени и

књижевности, 1884. Љубомир Стојановић (1860-1929) Стари српски записи и натписи и Граматика

старога словенскога језика Драгутин Костић Тајно писмо у јужнословенским ћириличким споменицима, 1913. Владимир Мошин Ћирилички рукописи Југославенске академије, 1952. и

Палеографски албум јужнословенског ћириличног писма, 1966.

Игнације Гелб (Ignatius J. Gelb), амерички научник, оснивач граматологије, установио је 1952. године хронологију настанка писама:

Сумерски систем клинастог писма у Месопотамији који је настао 3100 г. пре н.е. Египатски систем писма (хијероглифско, хијератско и демотско писмо) Протоеламитски систем писма у Еламу (доњи ток реке Тигар), настао између 3000 и

2200 г. пре н.е. Протоиндијски систем писма, настао у долини Инда око 2000 г. пре н.е. Критски систем писма, настао између 2000 и 1200 г. пре н.е. Хетитско писмо (хетитски хијероглифи), настало 1600 г. пре н.е. Кинески систем писма, настао 1300 г. пре н.е.

Гелбова хронологија преовладавала је у науци до краја 20. века.

Винчанско писмо

Пронађено у Подунављу на Балкану, на 40 локалитета, а названо према најбогатијем локалитету у Винчи крај Београда

За проналазак писма најзаслужнији су Милоје М. Васић, оснивач српске археологије и Драгослав Срејовић.

Аутохтоно балканско писмо, старије за више од два миленијума од сумерског клинастог писма

Потиче из млађег каменог доба, око 6000 година пре н.е. и претежно је сакралног карактера у употреби код слојева високог свештенства

На основу налаза керамике винчанске културе, реконструисан је најстарији фонетски алфабет

Допуна Гелбове хронологије писма: Прото писмо Лепенског вира, између 8000 и 6000 г. пре н.е. Винчанско писмо, између 5300 и 3200 г. пре н.е.

Хронологија писма

Споразумевање пре појаве писма – кинетички покрети - говор помоћу руке, ноге и главе – споразумевање наших предака пре 100.000 година

мнемотехничка средства - подсетници у говору, предмети за подсећање уместо записивања (чворови, нанизане шкољке и рабош)

чворовно писмо – о дрво или једну главну траку, везиване су друге траке разне дужине, ширине и боје

усавршили и користили јужноамерички Индијанци Назива се још и капуи (перуанско писмо) – у употреби код племена Инка до 16. века значење се одређивало према начину везивања чворова (једноструки, двоструки...),

према бoји траке, удаљености од траке итд. шкољке – нанизане разнобојне, различитих величина, дебљина и боја - служиле су

само за подсећање у говору, улога им је била тренутна – свака је била носилац одређеног значења – могле су да послуже само једном, када их говорник пребира по рукама присећајући се шта има да каже, после су служиле као украс (појас), амајлију или као новац

рабош - најраширеније мнемотехничко средство, код Германа, Скита, Скандинаваца, Монгола, Словена, Кинеза, Египћана

рабош – штап, најчешће сачињен од врбе, тополе или другог мекшег дрвета, дужине 20-80 см

у нашим крајевима користио се на следећи начин: лесков штап одређене дужине расцепљен је уздуж, до ¾ дужине – дужи део звао се квочка и остајао је код продавца или онога коме се нешто дугује, а краћи део звао се пиле и њега је добијао онај који узима дуг или робу. Када дужник узима поново робу, предаје продавцу своје пиле а овај га прислања уз квочку и направи на њима зарез – приликом обрачуна оба дела се прислањају један уз други и морају да се подударају - приликом исплате дуга, оба дела рабоша се ломе и бацају у ватру

Рабош је и данас у употреби код неких народа у Африци, Аустралији и Кини

Претече писма

сликовно писмо – прво писмо у правом значењу те речи разликују се две графичке фазе:

- пиктографска - идеографска

пиктограф је врста записа на камену, односно прича у сликама – цртежи приказују предмет или радњу, а више њих заједно приказују одређени догађај

најстарији пиктографи из млађег палеолита откривени су на зидовима пећина у Алтамири (Шпанија), Јамтланду (Шведска) и Дордоњи (Француска)

пронађени су и млађи пиктографи на кости, металу (бронзи) и на кожи пиктографи још увек нису писмо, јер не постоје никаква правила за бележење и читање

слика, али су први наговештаји писмапојмовно писмо Идеограм је симбол (знак) за одређени појам и основни је елемент писма – то је систем

конвенционалних знакова разумљивих свакоме, при чему сваки знак означава један појам

пример: уместо читавог човека, нацртана је само људска глава Идеографско писмо , измењено и усавршено јесте кинеско писмо (десетине хиљада

знакова-симбола) свакодневни примери: у математици (- и +), зодијачки знаци, хемијски, физички,

географски знаци и симболи Слоговно (силабичко) писмо – писмо речи, прелази у писмо гласова Фонетско писмо – знакови се употребљавају само за поједини глас – алфабетски

фонограм Једна графема (знак) представља један глас – то је најсавршенији облик писма –

алфабетско писмо

Етапе у развоју писма

Клинасто писмо појавило се између 5000 и 3000 г. пре н.е. код Сумераца (народ који је живео на југу

плодне долине Месопотамије, између река Еуфрата и Тигра Сумерска цивилизација је колевка писа (клинасто), књиге (од глинених плочица) и

библиотеке (збирка глинених плочица) употребљавали су неку врсту усавршенијег појмовног писма са системом знакова са

већим фонетским карактеристикама писали су утискивањем троугластог (тространог) клина у глину, комбинујући

положај клина; клин је био од тврдог материјала: дрвета, метала или кости; у глину су се утискивала 4 основна знака: клин, троугао, угао и стрелица; комбинацијом ових знакова добијало се више од 500 скупина знакова; смер писања је био одозго на доле до 2700 г. пре н.е, а од тада пише се водоравно

Клинастим писмом су прво записивани рачуни у трговини, порези, разна правила – касније су њиме написана књижевна, религиозна, филозофска, историјска и правна дела

у књижевности – могућност да се клинастим писмом бележе сложене мисли и осећања

најпознатије књижевно дело је најстарији еп у историји светске књижевности -- Еп о Гилгамешу из 2100 г. пре н.е. – сумерско-вавилонски спев о краљу и ратнику који покушава да освоји време и победи свет

Хамурабијев законик (Codex Chammurabi) из 1760 г. пре н.е. - зборник закона вавилонског цара Хамурабија

Из сумерског писма развила су се друга писма: - протоеламитско (око 3000 г. пре н.е. у Еламу) - угаритско клинасто писмо (1400 г. пре н.е. у граду-држави Угрит на северу Феникије)

- старо персијско клинасто писмо (у 6 веку пре н.е.), усавршено клинасто писмо, имало само 41 знак

Прва писма

Најстарији египатски писани споменици потичу из 3000. г. пре н.е. Три типа египатског писма: - хијероглифи, свето сликовно, монументално писмо које се уклесује - хијератско писмо, једноставних облика, користили га свештеници - демотско писмо, најједноставнији облик египатског писма, пословно писмо за свакодневну

употребу, развило се од 7 века пре н.е. из хијератског писма

Хијероглифи Сложено писмо које карактерише истовремено коришћење три врсте знакова петроглифа,

односно пиктографа и идеографа (цртежи људи, животиња и предмета), фонограма (додаци који уклањају двосмисленост) и детерминатива (семантички класификатори који означавају појаве на које упућује основни знак)

Хијероглифи су временом изгубили карактер сликовног писма, али никада нису прерасли у алфабетско писмо

Писани су здесна налево, и одозго према доле (у колумнама) и писани су само на једном језику – египатском

Споменици хијероглифског писма откривени су уклесани у камене блокове на зидовима првих пирамидама из 2600. г. пре н.е.

Дешифровао их је француски египтолог Жан Франсоа Шамполион 1822. године

Хијератско писмо Свештеничко писмо које се употребљавало за писање текстова на папирусу Књига мртвих – најзначајнији споменик – садржи молитве посвећене вечном животу Познате су две верзије ове књиге: Хелиопољска књига мртвих (посвећена богу сунца Ра), и Тебанска књига мртвих (посвећена богу Амону)

Papirus Pris – најстарији споменик писан хијератским писмом и најстарији папирус – чува се у Лувру (Националном музеју у Паризу)

Eгипатско писмо

Демотско писмо Користило се до 5 века пре н.е. Пословно писмо које није оставило велике писане споменике Касније коришћено за преписивање старих књига и значајнијих књиж. дела Из египатског писма развиле су се две групе писама:Прва мања група

Критско (око 1600. г. пре н.е.)Хетитско (око 1500. г. пре н.е.)

Друга из које су се развила сва светска писма (осим кинеског)

Из северносемитског писма настало: Ханаанско писмо (између 1400. и 1300. г. пре н.е.), а из њега Старо хебрејско писмо (око 100. г. пре н.е.) и Феничанско писмо (из истог периода), даље из њега европска писма: грчко (око 800 г. пре н.е.), из њега Етрурско (700 г. пре н.е.), латиница (600 г. пре н.е.) и Коптско писмо (200. година наше ере), јерменско и грузијско (400-600. година наше

ере), и на крају глагољица и ћирилица, око 800. година наше ере.

Арамејско писмо, настало око 1000 г. пре н.е. из кога су настала: - хебрејско - пахлави - индијска писма, и на размеђи нове ере - набатејско и - сиријско писмо Око 500 године нове ере настала су писма: - арапско, синајско и авестијско

Настало је од феничанског писма Феничани – трговци и морепловци, трговали са Грцима и пренели им свој алфабет,

почетком 9. века пре н.е. (највероватније прво прихватили становници Крита) Алфабет је у 7. веку пре н.е. био у употреби на целом грчком простору Феничани су писали здесна налево, па су и Грци у почетку писали у оба правца,

непрекидно до 6. века пре н.е, када прелазе на писање слева надесноФазе грчког алфабета

Лапидарно писмо – монументално писмо у којем су слова уклесана у камену, сва исте величине, усправна и међусобно неповезана (повеље и религиозни записи) – касније названо унцијално (уставно) писмо-најважније грчко писмо

унцијално (уставно) писмо прерасло је у брзописну варијанту курзивно писмо (искошен тип слова), употребљавало се од 3. века нове ере у два облика: мајускула и минускула

Мајускула (лат. maius=већи) – сва слова су обликована између две замишљене линије – најстарији тип грчког алфабета у којем су сва слова исте висине

Минускула (лат. minus=мањи) – писање слова између четири линије, а пише се изнад и испод ових линија

Потомци грчког алфабета Малоазијски народи Лакије, Лидије, Фригије, Карије прихватили су грчко писмо, уз

одговарајуће прилагођавање локалном говору Коптско писмо у Египту (преузето 25 графема од грчког алфабета) Византијско писмо (од 4. века наше ере) Словенска писма (глагољица и ћирилица), настала из грчког унцијалног писма,

крајем 9. и почетком 10. века нове ере

Грчко писмо

Римљани преузели слова од Грка (или од Етрураца?) после 7. века пре н.е. Најстарији и најпознатији латински натпис је Црни камен са Форума (Lapis niger) из 6. века пре н.е. У почетку имало 21 слово, од 1. века н.е. додају се слова Y и Z, а од 11. века слово W, и у 17. веку се

разликују I од J и U од V Латиница данас има 26 слова

Капитала Настала у време Римског царства као монументално епиграфско писмо. Епиграфска капитала се

дели на: - Квадратну капиталу (Lapis niger) - Рустичну капиталу - Курзивну капиталу

Књижна капитала (capitalis libraria) – јавља се у 4. веку Курзивна мајускула (писмо мањих димензија, брже писмо и више одговарало свакодневим

потребама; у употреби од 1. до 4. века) Унцијала (унцијално писмо), јавља се у књижевним споменицима од 5. века; њиме се пишу кодекси

све до 9. века; по неким ауторима настало са преводима Библије са грчког на латински Полуунцијала (полуунцијално писмо), настало у 5. веку; познати споменик Сплитски еванђелистар

(између 7. и 9. века) Курзивна минускула - основа свих каснијих европских писама; појавило се после 4. века; писано

зарезаним птичјим пером;као књижно писмо заступљено у кодексима од 7. до 10. века

Латиница у средњем веку Распадом Римског царства слаби културни утицај Рима, па латиница од 7. до 12. века добија

локално обележје Јављају се народна (национална) писма: беневентана и прекаролиншка минускула у Италији у 7.

веку; меровиншко писмо у Галији у 7. и 8. веку; визиготско писмо у Шпанији у 8. веку; прекаролина у делу Француске и Немачке у 7. и 8. веку; и англосаксонско или инзуларно писмо у Енглеској и Ирској у 7. веку

Латиница

Настанак глагољице и ћирилице везан је за браћу Константина (Ћирила) и Методија из Солуна

У расправи Сказаније о словјанских писменех Црнорисца Храбра, писца с краја 9. и почетка 10. века, тврди се да Словени пре појаве учене браће нису имали своје фонетско писмо. Били су пагани, читали су и писали цртама и резама, неком врстом сликовног или појмовног писма (отуда стрословенска реч псати, која је значила урезивање, уцртавање знакова у камен или дрво)

На позив великоморавског кнеза Растислава (842-871), браћа Ћирило и Методије са групом својих ученика, у пролеће 863. године крећу из Цариграда у Великоморавску

Константин је, пре одласка, превео са грчког на словенски језик најпотребније литургијске књиге (јеванђеље, псалтир и молитвеник) – створивши тако посебно словенско писмо - глагољицу

Покрштавају Словене, браћа служе у цркви на словенском језику, стварајући тако прву књижевност на том језику

Тако језик македонских Словена око града Солуна постаје од 9. до 12. века први књижевни језик свих Словена

Касније, путем тзв. рецензија, створени су посебни књижевни језици источних и језици јужнословенских народа

Глагољица Појавила се у другој половини 9. века Добила је име највероватније од словенске речи глагољати=говорити Научници сматрају да је саставио Константин, око 863. године Он је уз помоћ брата Методија и новог писма превео Нови завет (Јеванђеље) на словенски

језик У почетку глагољица имала 40, а касније 38 слова; свако слово је имало гласовну и бројну

вредност Од 9. до краја 12. века глагољица се ширила од Велике Моравске, преко Чешке и Паноније,

до Молдавије и Русије, на југ до Бугарске и Мекедоније, Рашке, Зете, и даље на запад до Босне, Хума, Далмације и Истре

У Македонији се задржала све до краја 12. века, на подручју Охридске школе Касније глагољица је опстала у западним јужнословенским крајевима

Словенска писма

Најпознатији споменици писани глагољицом су: Зоргафско јеванђеље (четворојеванђеље настало у Македонији крајем 10. или почетком 11. века) Маријино јеванђеље (четворојеванђеље од 174 листа, названо по манастиру у Светој Гори, налази се у Москви) Асеманијево јеванђеље (изборно или недељно јеванђеље, писано у Македонији у 11. веку, име по Јосифу Асеманију, службенику папске столице који га је пронашао, налази се у Ватиканској библиотеци у Риму, најлепша и најбоље очувана старослов. рукоп. књига) Охридско јеванђеље (писано у Македонији у 11. веку, сачувана два листа, чува се у библиотеци у Одеси) Синајски псалтир, Синајски молитвеник (требник), Клоцов глагољаш, Рилски одломци и Кијевски мисал

Типови глагољице Обла глагољица – њоме су писане књиге које су донели ученици солунске браће из

Моравске Угласта глагољица – у употреби у цркви у Босни, Далмацији и Истри Глагољицу су неговали и чували народни свештеници – глагољаши, из отпора

према туђинском утицају преко латинског писма у цркви – службу вршили на народном језику, писали глагољицом

Најпознатији и најстарији јужнословенски глагољски споменик је Башчанска плоча из 1102. године, писана обло-угластом глагољицом на каменој плочи. Пронађена у месту Башка на острву Крку.

Хрвојев мисал – глагољски кодекс на пергаменту, са илуминацијама, писао га је глагољаш Бутко око 1405. године, за кнеза Хрвоја Вукчића Хрватинића

Друго словенско писмо, настало после глагољице Најстарији ћирилични споменици потичу из 10. века Појавило се после Методијеве смрти (885. године); на позив бугарског цара Симеона

(893-925) долазе ученици Ћирила и Методија у Бугарску и преносе византијску културу – стварају ново писмо – ћирилицу

И сам образобан књижевник, цар Симеон подстиче ширење просвете, те у време његове владавине долази до процвата бугарске културе – златно доба књижевности. Иако на словенском језику, у основи је та књижевност византијска

За ново писмо – ћирилицу – ученици Ћирила и Методија су прилагодили грчко унцијално писмо. Притом су као полазиште имали глагољицу, јер је на њој већ формиран књижевни језик код Словена

Велики слависта Павле Јосиф Шафарик (1795-1861) сматрао је за редактора ћирилице Св.Климента Охридског (?-916), али руски слависта Григорије Иљински сматра да је творац ћирилице неки од млађих ученика Ћирила и Методија и да је настала у Преславу престоници Симеоновој – што подржавају бугарски научници

Петар Ђорђић, писац Историје српске ћирилице, подржава мишљење да је њен творац један од најбољих ученика Ћирила и Методија, и да је настала смишљеном, типолошки уједначеном допуном грчког унцијалног писма

Ћирилица је као и грчко писмо, задржала обележавање бројева словима, бројна вредност слова зависила је од његовог места у азбучном реду (прво слово – 1, друго – 2, и тако редом до 9 за јединице, у другом реду за десетице и у трећем за стотине)

Ћирилична азбука састојала се од 24 слова, преузета из грчког уставног писма, и од 12 слова прилагођених гласовним потребама словенских језика

Ћирилица

Устав - геометријски правилно, калиграфско писмо, са доследно спроведеним обликом за свако слово, у употреби од 12. до краја 14. века (од средине 14. века потискује га полуустав) – рашка писменост

Канцеларијско писмо – пословна варијанта уставног писма , карактерише га брзина, писмо повеља и уговора дубровачких писара, у употреби у 13. веку и у првој четвртини 14. веке, када га замењује калиграфска канцеларијска минускула

Калиграфска канцеларијска минускула – први тип канцеларијског устава, јавља се око 1330. године и користи се у току целог 14. века

Полуустав - карактеристична је разноликост варијанти за једно слово и више позајмица из грчког писма, јавља се од половине 14. до 15. века – ресавска писменост

Брзопис – популарно писмо са упрошћеним облицима полуустава, слова нису повезана, наставља традиције канцеларијске минускуле, формиран у 13. веку и у употреби до све до 18. века. Писари цара Душана користили брзопис за црквене повеље, убрзо потом се јавља и у црквеним књигама

Курзив – одликује се везаним писањем (повезана слова) и јавља се тек у 18. веку са појавом грађанске ћирилице (под руским утицајем)

Калиграфски полуустав – писмо литургијских књига, настало под утицајем руске калиграфије, у употреби између 15. и 17. века

Босанска ћирилица (босанчица) - тип ћирилице који се употребљавао у писаним споменицима Босне и Далмације, од 13. до 15. века, уставна ћирилица коришћена у књигама и дипломатичким списима

Ћирилични споменици (рукописни) Савина књига (непотпун јевађелистар) - настало у североисточној Бугарској у 11. веку,

име добила по попу Сави чије се име помиње у једном запису на маргини, чува се у Државној библиотеци у Москви

Супрасаљски зборник (зборник житија и црквених беседа за месец март) – писан у источној Бугарској у другој половини 11.века, пронађен у манастиру Супрасљу у Пољској и по њему добио име

Поред набројаних, постоје: Хиландарски листићи, Листићи Ундољског итд.

Типови ћирилице

Целокупна српска књижевност од 12. до 18. века писана је на српскословенском језику, а књиге писане овим језиком зову се србуље.

Најстарији сачувани српски рукопис је Мирослављево јеванђеље из 12. века, најлепши и најбоље очувани споменик српске редакције, чува се у Народном музеју у Београду

Вуканово јеванђеље – око 1200. године, има 189 листова и налази се у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургy

Сачуване су још литургијске и историјске књиге: Летопис попа Дукљанина, Призренски препис Душанова законика из 14. века, Минхенски псалтир с краја 14. века, Српске средњовековне биографије итд.

Епиграфски ћирилични споменици За разлику од рукописа, бројнији су и тачније датирани Самуилов натпис из 993. године, назван по цару Македонских Словена – Самуилу, пронађен крај Преспанског

језера на територији Грчке, чува се у народном музеју у Софији Темнићки натпис, почетак 11. века, нађен у селу Доњи Катун код Варварина у Србији, чува се у Народном

музеју у Београду Из друге половине 12. века су: Надгробни натпис жупана Грда из 1173-1189. пронађен код Требиња, Ктиторски натпис Кулина Бана из 1185,

пронађен код Високог (Федерација БиХ), Ктиторски натпис хумског кнеза Мирослава из 1170, на његовој задужбини у цркви св. Петра у Бијелом Пољу (Србија)

Ћирилица у штампаним књигама Словени започињу са штампањем књига крајем 15. века. Чаславац, појавила се 1491. у Кракову, прва штампана књига Српско штампарство започето на Цетињу 1493 (Октоих првогласник),јеромонах Макарије први штампао

цетињске инкунабуле од 1493. до 1496. године; штампање настављено у Венецији комерцијалним штампарством

Најпознатији штампари су војвода Божидар Вуковић Подгоричанин и браћа Љубовићи Штампарија у Горажду, 1519. године, оснивач Божидар Горажданин (пренета у Трговиште, у Румунију, 1544) Комерцијална штампарија радила је и у Београду – 1552. године После цетињске и горажданске штампарије, књиге су штампане и у манастирима: Рујну 1537, Грачаници 1539,

Милешеви 1544-6, и Мркшиној Цркви 1661-6- Код Словена се од почетка 16. века штампају ћириличке књиге и за припаднике западне цркве: Дубровчани 1512. и 1521. године у Млецима штампају Молитвеник на народном језику ћирилицом; у Млецима је 1583. штампан Наук кристијански познатог калиграфа Камила Занетија; 1611. године штампа се Наук кристијански Матије Дивковића са оригиналним калупом за ћирилична слова

(нека слова имају облик брзописне ћирилице и задржао се и у другим Дивковићевим књигама, али и других босанских фрањеваца)

У штампарији Приможа Трубара у Урху у Немачкој, штампано је 9 књига (за пет година) ћирилицом на народном језику

Реформу руске ћирилице извршио је Петар Велики – верзија тзв. гражданице била је прихваћена и у нашој славеносерпској култури

Руско писмо у данашњем облику формирано је тек почетком 20. века, када су 1918. године законом поједноставили ћириличко писмо, сводећи га на 32 слова

Наша првобитна ћирилица имала је и 39 слова (не рачунајући она за писање гласова преузетих из грчког језика)

Упрошћавањем гласовног система старословенског језика – српске редакције, од 13. века користила су се 33 слова, до Вукове реформе у 19. веку – када се азбука своди на 30 слова, како је и данас

све словенске ћирилице (руска, украјинска и бугарска развијале су се према њиховим редакцијама старословенског језика

Реформа српске ћирилице Вука Стефановића Караџића темељила се начелу ЈЕДАН ГЛАС – ЈЕДНО СЛОВО

Поред 24 слова ’’опште ћирилице’’ коришћене у свим раздобљима, додато је 6 слова карактеристичних за српску ћирилицу: ћ ђ љ њ џ ј

Реформисана српска ћирилица, штампани тип азбуке, појавио се први пут у издању Вуковог Српског рјечника 1818. године, али званично је дозвољена у Књажевини Србији 1868. године

Према овој години 1868. одређује се и ранг културних добара, па се старом (и ретком) српском књигом сматра све што је писано и штампано до 1868. године

Реформе ћирилице

То су писма прилагођена за одређене, нарочите потребе Таква су: стенографија, писмо за слепе, Морзеова азбука, пасиграфија и кодирано

писмо Стенографија – писмо са кратким знаковима слова, чешће за речи и реченице -

исписују само њихови делови – вештина брзог записивања говора. Била је позната и старим Грцима и Римљанима

Писмо за слепе Брајево писмо – слова се састоје од испупчених тачкица, писмо се састоји од 6 тачака, вертикално поређаних у 2 реда по 3 тачке чијом се комбинацијом добијају поједина слова – писмо се пише здесна налево - чита се у обрнутом смеру, слева надесно, помоћу чула додира, пипањем рељефних знакова јагодицама прстију – творац је учитељ за слепе Луј Брај (Louis Braille 1809-1852)

Морзеова азбука – Самјуел Морзе (Morse Samuel Finley Breese 1791-1872) амерички физичар и сликар, изумео је 1837. године електрични телеграфски апарат за опрему знакова састављених од тачака и повлака – Морзеова азбука се користила за преношење порука његовим телеграфским апаратом у поштама широм света

Пасиграфија – интернационално, универзално појмовно писмо, писмо које би разумели сви народи – идеју заступао немачки хуманиста Јохан Тритхајм крајем 15. века – подухват подржао филозоф и песник Готфрид Лајбниц и други – утопијски подухват

Кодирано писмо - писмо електронске технологије, настало развојем телекомуникација и рачунара крајем 20. века – велику количину информација памти машина, а не човек – традиционално штампани текст замењује се новим начином организовања визуелних информација, са хипербрзим преношењем на екране високих резолуција

Писмо у штампаним књигама Типографско писмо се развило у Европи као резултат усавршених варијанти латинице

из доба хуманизма и ренесансе Нова типографска писма стварана су за сва три европска алфабета: грчки, латиницу

и ћирилицу У почетку – ливена слова личила на рукописна – кроз пет векова штампари развијају и

усавршавају слова, крајњи циљ је што боља читљивост штампаног текста

Специјална писма

Жан-Жак Мобион, оснивач палеографије и дипломатике, истиче као материјале за записивање: камен, кости, глину, папирус, кожу и папир

Камен – користи се од палеолита до данас – најстарији петроглифи уклесани у стене на зидовима пећина у Северној Европи, Африци и Аустралији

Записи су се урезивали на стубовима и зидовима храмова (појавом хијероглифа); много је уклесивано на покретним каменим плочама, надгробним споменицима, саркофазима, стећцима и сл.

На камене плоче се писало (цртало) и сликањем бојом (графити) – први графити у палеолиту на каменим зидовима, светлим површинама – откривени у рушевинама Помпеје и римским катакомбама

Споменици на камену: Хамурабијев законик, Темнићки натпис, Самуилова плоча; у камену, односно у малтеру на црквеном зиду: Хиландарски типик, Грачаничка повеља

Кости животиња спадају у врло старе материјале на којима се писало – коришћене веће кости: оклопи корњача, шкољке, лобање, па и зуби већих животиња

Међу најстарије цртеже на кости спада део рога ирваса, чува се у Британском музеју у Лондону Кости за писање користили Кинези, сачувани примерци из 16. в. пре. н.е. – почетком нове ере

популаран и веома луксузан материјал је слонова кост – богати Римљани (4. век) имали књиге направљене од танких плоча слонове кости исписане црним тушем

Глина (плочице, ваљци од глине, посуде и сл.) – главни писаћи материјал у Месопотамији; захваљујући плодној и плавној речној долини, глину су за писање први користили Сумерци и Вавилонци; по угледу на њих: Хетити и Персијанци

За писање су коришћене глинене таблице око 2 цм дебљине, формата 8° (16-25 цм висине), које су након уписивања знакова сушене на сунцу или печене у пећи

Дело писано на глиненим плочицама садржало је десетине плочица које су обележаване кустодама (ради редоследа)

Месопотамски цар Асурбанипал (669-626) у Дому поуке и савета – библиотеци -имао је десетине хиљада глинених плочица, на некима пронађеним у рушевинама престонице Ниниве, налазио се Асурбанипалов царски печат

Материјали за писање и оруђе којим се писало

Дрво - коришћено је у више облика: као лишће, кора-лика, и y виду плоче од дрвета Прво лишће за писање употребљавали стари Римљани и Грци; користило се и у азијским

земљама као јефтин једноставан и веома доступан материјал; на лишћу се писало тушем, четкицом; у Кини нађене књиге сложених листова прошивених преко средине, тако да подсећају на данашњу књигу, свеску или албум

Кора-лика (унутрашњи део коре дрвета, нарочито липе, брезе, букве и бамбуса) – користили су је многи европски народи; књига од липове коре личила је на свитак папируса

Плоче од дрвета у античко доба служиле за писање наредби и огласа; прављене су као школске табле и дрвене плоче за писање

Воштане таблице - то су мање правоугаоне плоче од дрвета, незнатно издубљене и испуњене воском; употребљавале су се у античкој Грчкој и касније у средњем веку – оне су прелаз од тврдих материјала за писање ка меким

Више воштаних таблица спојених заједно тако да се могу отварати –наzивале су се КОДЕКС Кодекс од воштаних таблица је праузор данашње књиге Кодекс састављен од две таблице зове се – ДИПТИХ; од три – ТРИПТИХ, а од више таблица -

ПОЛИПТИХ Једине сачуване воштане таблице нађене су у рушевинама Помпеје у једној приватној

библиотеци Метал – од метала су се користили као материјал за писање: олово, гвожђе, злато и сребро На металним плочама писани су закони, натписи, војничке дипломе, разни записи, па и

читава књижевна дела Од метала су ливени египатски споменици и обележја На металу се писало урезивањем (гравира) или постојаним бојама; исписивани су

епиграфски записи и друга обележја Тканине – свила и ланено платно коришћени као материјал на којем се писало; ланено

платно користили Персијанци, Египћани и Етрурци Најдужи етрурски запис откривен је на платну (ланеним тракама) којим је била обавијена

мумија једне жене Књиге од платна су биле у форми свитка - у старом Риму звале су се liber lintea Свила се као луксузан материјал за писање користила највише у њеној постојбини - Кини

Направљен од јефтиног и приступачног материјала, од врсте трске раширене у мочварама делте Нила у Египту, којој су Грци дали име (лат. Cyperus papyrus); Египћани су још пре 5000 година користили папирус као материјал за сликање и писање

Срчика биљке је резана на танке траке, после сушења траке су слагане једна поред друге, влажене водом, а потом глачане да би се слепиле – сличан процес прављења папируса описао је римски писац Гај Плиније Старији у делу Природна историја

Папирус је био веома тражен материјал за писање и значајан извозни артикал старог Египта – извожен је у Феникију и Сирију (поч. 11. века пре н.е.), а касније и у Грчку и Рим

На папирусу се писало зашиљеном трском – каламусом; на крају каламуса је била четкица од влакана трске

Као средство за писање коришћен је туш, који се добијао од чађи растопљене у води, уз додатак лепка

Писало се усправно, одозго надоле у хоризонталним редовима, здесна налево Папирусне траке су се чувале, због своје дужине, омотане око дрвеног штапића и

тако се формирао свитак – свици су чувани у дрвеним или глиненим судовима, или у посебним кожним врећицама

Због свог биљног порекла папирус није био дугог века, страдао је од инсеката и влаге – од инсеката су га штитили употребом кедровог уља, али од влаге није било поуздане заштите

Најстарији папирусни свици пронађени су у 20. веку у глиненим ћуповима у Кумрану крај Мртвог мора – названи су Кумрански рукописи

Најдужи папирус јесте Папирус Хариса из 1200. године пре н.е. (Библиотека Британског музеја у Лондону), Тукидидова Историја Пелопонеског рата у 8 књига, имао је дужину 81 метар, Хомерова Илијада и Одисеја чак 150 метара

Папирологија – наука која се бави проучавањем споменика писаних на папирусу – групише папирусе у 3 групе: папируси нађени у Египту, у Херкулануму и Помпеји, и средњовековни папируси

Папирус

Као материјал за писање у употреби од најстаријих времена – од 2. века пре н.е на кожи су писали Египћани, Асирци и Јевреји (помиње се као материјал на коме се писало и у Библији)

У 4. веку пре н.е. кожа се користи за рукописне књиге, а од 8. века за састављање исправа; до средине 14. века скоро једини материјал за писање, када кожу постепено замењује папир

Пергамент се правио од коже коза, оваца, јагањаца, телади или од срна, антилопа и сл. Штављење коже: одрана кожа се умакала у растопину креча и воде да би се одстраниле

длаке и масноћа, потом се разапињала на оквир ради сушења, после сушења, кожа се глачала и тањила до провидности; понекад је бојена – тонирана, обично црвеном бојом, ређе црном и шафрановом бојом – овако припремљена кожа за писање назива се пергамент

Име је добила по малоазијском граду Пергаму у којем су је производили – историја њеног настанка везана је за оснивање познате библиотеке у Пергаму у 2. веку пре н.е.

Легенда каже да је до проналаска пергамента дошло тако што је египатски цар Птоломеј I Сотер спречио пергамског цара Еумена II (197-159 г. пре н.е.) да направи библиотеку по узору на велику Александријску – забранивши продају папируса изван Египта. Тада је пергамски цар Еумен II наредио поданицима да пронађу материјал за писање као замену за папирус – будући да се народ бавио сточарством, није дуго требало да се досети да животињску кожу користи као писаћи материјал – легенду бележи и Плиније Млађи

Пергамент је био скупоценији материјал од папируса, квалитетнији, трајнији, није се ломио, и најважније – могло се писати на обе стране

Палимпсест - писани споменик, рукопис на пергаменту са кога је стругањем избрисан првобитни текст, па написан нови – читају се помоћу лампе са ултраљубичастим зрацима – неки палимпсести су веома значајни за науку јер су на њима нађени непознати стари текстови

Најпознатији словенски палимпсест је Бојанско јеванђеље с краја 12. и почетка 13. века Појава пергамента условљава настанак кодекса Кодекс је настао када се више свешчица од пергамента увезивало у корице између две

дрвене плоче које су пресвучене кожом Поступак формирања свешчица за писање: један лист пергамента – фолио савија се по

средини и настаје аркус (аrсuѕ), када се аркус поново пресавије добија се четвртина, а када се повеже више свешчица настеје кодекс

Листови кодекса нису пагинарани, већ су обележене само свешчице од којих се кодекс састоји; да би се равно писало, писар је повлачио по пергаменту танке линије оштрим предметом или тушем; писало се тушем или другим мастилом

Кожа (пергамент)

Пронађен је у Кини почетком другог век наше ере – изумео га је Монг Тијан око 200 године пре н.е. који је израђивао материјал за писање од коре дрвета и млевене ланене тканине

Папир сличан данашњем откривен је тек 300 касније – око 105. године - мандарин Чаи Луну је правио папир од дудове коре, млевене конопље, лана и старих рибарских мрежа – оригиналност његовог изума више се огледала у начину намакања и избору лепила

Кинески папир – израђиван је по древног рецептури – збирка старог кинеског папира чува се у Британском музеју (неки примерци из другог века)

Кинези вековима чувају рецептуру израде папира - почетком 7. века тајну су сазнали Кореанци - почетком 9. века Јапанци, који су усавршили технологију и средином 9. века имају раширену производњу квалитетног папира

У Европу је папир вероватно дошао са Медитерана, тек пошто су Арапи овладали производњом папира

Арапски папир – средином 8. века када су Арапи заузели Туркестан, од кинеских војника сазнају вештину прављења папира

Почињу производњу папира у Самарканду, убрзо се шири на арапске центре Дамаск и Каиро, а век касније оснивају се радионице за производњу папира у северноафричким градовима Фесу и Мароку

Арапи преносе израду почетком 11. века у Шпанију и Ксативи (код Валенсије), потом ничу радионице у Толеду и Валенсији – традиција израде арапског папира одржала се и после повлачења Арапа

Арапи су усавршили производњу папира у погледу сировина (конопља, ланене тканине, памук) и алата и ливења папирне масе (метално сито, механички млинови)

У средњем веку арапски папир се користио у Европи у папској канцеларији, и у дворским канцеларијама у Визнтији

Папир

Оруђе (прибор) за писање зависило је од материјала на којем се писало Две основне технике писања: знакови урезивани у површину материјала по коме се

пише, и знакови наношени на површину материјала За утискивање знакова у меке материјале (на пр. глинене или воштане плочице)

употребљавали су се дугуљасти штапићи (stilusi) од метала, дрвета или кости Египћани су сликали своје хијероглифе по стубовима, храмовима и гробницама

писаљком од трске, зашиљеном на врху и зацепљеном – каламусом Каламус је, поред Египћана, био у употреби и код Грка и Римљана све до средњег

века У Европи, од почетка средњег до 19. века, штапиће од трске заменили су штапићи

од метала, а затим птичија пера (од гуске, лабуда, гаврана) – пера су чувана у посебној кутијици – перници (calamariu), а зарезивана су нарочитим ножићем (scalpellum librarium)

Прво модерно челично перо начинио је Немац А. Зенефелдер, 1790. године, проналазач литографије – прва фабрика металних пера подигнута је у Енглеској

Наливперо је конструисано у Америци 1884, а у Европи се проширило после 1900. године

Оловка је касно уведена у употребу, тек 1790. године – француски сликар Никол Жак Конт (Nicholas Jacques Conte) први је сачинио оловку, употребивши за њено језгро смесу графитног праха и глине

Писаћа машина појавила се у 19. веку – прву су сачинили Американци 1867. године у Милвокију, а прва фабрика којапочела израду писаћих машина, била је фирме ‘’Ремингтон’’, 1876. године

У двадесетом веку су усавршени рачунари за графичко штампање, и дигитализовани ласерски штампачи

Оруђе за писање

Туш и мастило – позната су кинеска и индијска мастила (тушеви), направљена од чађи и желатина или неке биљне гуме као везива – од њих је прављена густа паста, обликована у ваљке или колачиће, па сушена на сунцу, затим је писар осушене колачиће настругао, помешао са водом и потом користио као боју за писање

Најстарији сачувани текст написан тушем потиче из 2500. године пре н.е. Туш је имао недостатке: густоћа раствора, брзо се таложе честице чађи и

образују талог који смета при писању – па се прелази на употребу органских боја уместо чађи

Танинско мастило гвожђа ушло је у употребу у Европи у 12. веку и данас се употребљава – израђивало се тако што се екстракту од шишки (мале квргаве израслине на кори храста), додавала извесна количина феросулфата и гумиарабике (гуме из вишње, трешње или ког другог дрвета) – поред шишки, као извор танина коришћене су и коре јове, јасена, нара или боровнице, рујевине и др.

Од друге половине 18. века употребљавана су мастила од оксида метала – касније су напуштена јер су уништавала хартију

Половином 19. века промењена је технологија мастила: смеша феросулфата и екстракта од шишки чувала се од оксидације, па је мастило дуже остало бистро, продирало у влакна хартије где се оксидисало и постало нерастворљиво

У средњем веку је био обичај писања мастилима у боји, најчешће црвеном, а затим плавом, зеленом и златном бојом – за боју су коришћени природни и вештачки пигменти неорганског и органског порекла

Мастила израђена од угљена, односно чађи су најпостојанија – трајност мастила зависи и од тога у којој ће га количини хартија апсорбовати, од пера којим се пишед и притиска приликом писања и, наравно, од количине мастила која остаје на хартији

Средства за писање

ИСТОРИЈА КЊИГЕ

Књига је према дефиницији УНЕСЦО-а »духовно-стварна творевина која настаје као заједнички резултат делатности аутора, издавача и графичке индустрије. У техничком смислу књига се састоји из савијених и сашивених или лепљених делова ‚ штампаних арака и повеза. Одштампани делови књиге су насловне странице (прелиминарни - нулти отисак) и текстуални део с деобом на поглавља.«

Књигама се у смислу ове тачке сматрају непериодична издања која имају истовремено сва три следећа обележја: 1. имају стручни, научни, уметнички, културни и образовни садржај а не смеју имати

рекламни садржај. (Рекламним садржајем сматра се онај садржај у којем се као претежни део (више од 50%) појављују рекламне поруке);

2. израђене су у техничком смислу у облику књиге, одштампане на арцима папира или већ споменутим носиоцима текста или у облику слободних листова;

3. имају најмање 49 страница (дефиниција УНЕСЦО-а) не рачунајући корице и насловну страницу, осим дечјих књига - бојанки, сликовница без текста, и штампаних нота и уметака за књиге у облику слободних листова који могу имати и мање од 49 страница. Дечјим књигама сматрају се и бојанке као и сликовнице без текста.

Књига је скуп или колекција писаних, штампаних, илустрованих или празних листова, начињених од папира, пергамента или неког другог материјала, које су обично спојене са једне стране. Стране листова књиге зову се странице. У новије време постале су познате и електронске књиге.

Према УНЕСЦО-вој дефиницији књига мора имати минимално 49 страница. Публикација са мање од 49 страница назива се брошура.

Књига се користи за читање очима или врховима прстију, и у случају аудиокњига - слухом. На тај начин се прикупљају информације које су одштампане или снимљене.

Под називом књига се такође подразумевају литерарни радови који се састоје од одређеног броја томова, те се тиме разликују од часописа и магазина, који излазе периодично и на неодређено

време.

Књига

Претходница штампане књиге – писана и преписивана месецима, некад и годинама Украшавана је минијатурама (мале слике, руком рађене у тексту, заглављу, на крају текста

или на маргинама) У почетку су рађене само црвеном бојом – minium (црвен, боја оксида олова), отуд и име Код словенских народа, и код нас, употребљавала се реч заставица (руски: заставка) у

значењу украсне шаре у тексту – минијатуре На пергаменту, папирусу или хартији, минијатуре су рађене и растопљеним златом Минијатура је најчешће фигурална представа на целој страници рукописне књиге – негована

у средњем веку (јавља се још код Египћана и старих Индијанаца) У минијатурном сликарству разликују се стил, мотив и боје – зависно од националног

обележја – у античко доба: мотиви су птице, биљни мотиви, лозице и палме – у византијско доба: хришћански мориви рибе, стилизоване птице и људске фигуре

Код Словена је присутан изразито геометријски орнамент (двочлани тракасти преплет – две испреплетане траке) – код Јужних Словена трочлани преплет или плетеница

У византијским минијатурама употребљавају се следеће боје: љубичаста, ружичаста, боја злата, пурпура, људски ликови су издужени, интелектуални са израженим осећањима

До 12. века минијатура је искључиво манастирска уметност и карактерише је савршенство у изради орнамената и колорисање

Крајем 12. века минијатура постаје илустративана – убрзо је то прихваћено – најбољи пример за то су минијатуре у Мирослављевом јевађељу

Од 13. до 14. века минијатура поприма карактер световне уметности, а кулминацију доживљава крајем 15. и првим деценијама 16. века

Илуминације - украси, заставе и оквири састављени од минијатура и украсних шара – на маргинама страница рукописне књиге – радио руком уметник –илуминатор

Ова вештина нарочито негована у 14. и 15. веку, тада је раскош рукописне књиге досегао свој врхунац

’’илуминирати књигу’’ – значило је ’’осветлити ’’ је орнаментима и минијатурама (лат. illuminatio расвета) – уметност

илуминирања књига трајала је током целог средњег века, све до појаве штампе

Рукописна књига

Код Срба се илуминирање књига појавило крајем 12. века – поред иницијала, заставица или заглавља на почетку рукописа или испред поглавља, ситнијих винјета на крају текста или ма маргини – код Срба се среће и фигурални украс –

Илуминације се изводе пером и мастилом, па се накнадно боје – у луксузним примерцима књига употребљавало се злато (у лисићима или топљено)

Писањем и илуминацијом код Срба махом су се бавили калуђери или професионални преписивачи рукописа и илуминатори – дијаци и граматици

Најлепши сачувани илуминисани српски рукопис је Мирослављево јеванђеље с краја 12. века – иницијали у њему припадају романичкој уметности, а заставице на почетку текста везују се за оријенталне узоре

У Хрватској је најлепши сачувани примерак Сплитски еванђелистар из 8. века; у БиХ је Хагада и Кур’ан; у Словенији рукописи из самостана у Стични; у Македонији Асеманово јеванђеље, Супрасаљски зборник, Зографско јеванђеље

Ex libris – власнички печат Првобитно је то био знак или име које су уписивали власници или преписивачи

својом руком, а доцније – печат или репродукована налепница која је израђивана у скупим графичким техникама – бакрорезу, бакропису, дрворезу

Развитку гравираних еx librisа у Европи највише доприносе познати уметници : Албрехт Дирер (1471-1528), Лука Кранах (1472-1553) Ханс Холбајн Млађи (1497-1543) и дуги.

У 19. веку еx libris-и су отискивани на маргинама књига – данас се утискују на папир или се лепе на књиге

Super ex libris – појавио се са штампом (Super -на врх), печат отиснут на повезу или полеђини књиге

У нашим крајевима се први ex libris-и јављају у Далмацији, најпознатији је припадао Ђури Ђурковићу у 15. веку

Код Срба се јављају тек у 19. веку и једини до данас сачувани ex libris штампала је Његошева штампарија на Цетињу, за самог владику, са натписом

Најпознатија збирка ex librisа у свету налази се у Нирнбергу и садржи 38.000 примерака

Разноврсна по материјалу и облику: израђивана на пергаменту, хартији, папирусу, воштаним таблицама – имала је облик кодекса, ротулуса, таблица

Писана је за потребе цркве, владара и богатих феудалаца и била је религиозне и филозофско-религиозне садржине

Карактеришу је: иницијали – почетна слова појединих делова рукописа, два до три пута увећана слова, стилски цртана,увек обојена црвено и стоје изван текста – уметник се звао рубрикатор

Како средњовековна књига није имала насловне странице, ни друге наслове, свако ново поглавље одвајано је већим словима црвеном бојом и ти редови су називани рубрике, а свако ново поглавље у књизи почињало је богато украшеним словом – иницијалом

Ако је почетно слово било увећано 8-10 пута и више, богато украшено мотивима и сликама и налазило се у самом тексту – онда су то били верзали

Средњовековну књигу карактерише употреба кустода (лат. цустос: чувар) То је понављање почетне речи следеће странице, односно листа, својеврсно повезивање двеју

узастопних страница – има већу употребу у штампаној књизи због лакшег и исправнијег спајања свежњева у књижни блок

У књизи средњега века- кодексу, таква ознака називала се рекламанта Кодекс је увезиван у дрвене корице, пресвучене кожом, а на угловима окован металом Скупоцене књиге рађене по поруџбини, имале су инкрустације у повезу (корице: позлаћени

утиснути орнаменти, злато, сребро, драго камење, седеф, емајл, слонова кост) Књига средњега века није подавана, најчешће је рађена на поклон цркви, владару или феудалцу,

или по приватној поруџбини Књига је резултат тимског рада, умножаване су колективним радом на преписивању и

украшавању у манастирској писарници – скрипторију - посебним одајама у великим манастирима где је по диктату одједном писало неколико десетина писара

Примерци исток дела, ипак су се међусобно разликовали јер су преписивачи уносили у језик књиге локалитете свога краја, језик свог завичаја

У скрипторијима су се школовали преписивачи - школе су се међусобно такмичиле у погледу лепоте слова, калиграфског писања и уметнички израђених минијатура и иницијала

Чувене су преписивачке школе у најпознатијим манастирима средњега века: посебно у Ирској Код нас су биле светски познате писарнице у манастирима: Хиландар, Студеница, Жича, Манасија,

Милешева и Дечани – најпознатија је ресавска школа у манастиру Манасија,где су у 14. и почетком 15. века били окупљени најчувенији калуђери онога доба да преписују и поправљају старе рукописе

Књига средњега века

Вршено је преписивањем још од старога века – у Египту, Вавилону, Асирији поштовали и ценили писаре, занимљивост: овај посао обављале су и жене

У Атини су већ у 3. веку пре н.е. преписивали и умножавали оригиналне рукописе – преписивачи су се звали библиополи – бавили су се и продајом преписаних рукописа (они су претеча данашњих књижара-издавача)

Богати Римљани су држали робове (махом Грке) – либрариусе – који су се бавили преписивањем и писањем разних дела – преписи су вршени на тракама од папируса 15 X 25 цм, касније на пергаменту

На свицима су биле позоришне драме, стихови, литерарни састави и текстови, а чувани су у тзв. Библиотекама

Вавилонци су усавршили умножавање механичким путем – употребом посебних калупа за умножавање у негативу који су притиском глинене плоче на другу плочу остављали отисак текста

Египћани и Грци су за умножавање користили посебне ‘’шаблоне’’ који су премазивани бојом и притискањем су остављали отисак текста на слику изреска

У средњем веку умножавање се углавном вршило калигравским путем и било је ограничено на преписивање црквених и богослужбених књига

Умножавање књига у манастирским скриторијама развило се од 12. века (многе овако преписане и украшене књиге права су уметничка ремек-дела)

Претеча европског штампарства покретним словима (Гутенберг), је штампање са дрвених плоча у 14. веку

Реч је о механичком умножавању текста и слика на хартију помоћу пресе и ваљка – отискивање се вршило са клишеа, тј. са дрвене или металне плочеу коју је цртеж/текст угравиран у негативу

Клише се израђивао од дрвета, метала, а данас и од линолеума и друге пластике Зависно од материјала од којег је клише израђен – отисци су добили име: дрворез,

бакропис, литографија (отисак са литографског камена)

Умножавање књига

Дрворез или ксилографија је најстарија штампарска техника, употребљавана у 15. и 16. веку

Бакрорез (бакропис, бакротисак), у употреби од средине 16. века Цинкорез (користи се цинкана плоча) Литографија - појавила се посебна врста камена, кречњака, фине зрнасте структуре,

која упија масноће, смоле и сапун, а одбија их премазана отопином гумиарабике (проналазач Зенефелдер, Минхен 1796. године) – ово је новија техника штампања, користи се и данас, и без обзира на штампарски поступак сви отисци се називају графика

Према начину отискивања са клишеа, настала је: - висока (Гутенбергова) штампа - дубока (отискивање удубљеног реза) и - равна штампа (литографија, офсет...)

Књига 15. века Штампање са клишеа кинески изум – кинески ковач Пи Сенг у 11. веку правио је

покретана слова од печене глине (верује се и од метала), то су биле читаве речи, а не слова –

Штампање помичним словима на далеком истоку давно постоји – доказ странице исклесане у камену – касније уместо камена употребљавају се дрвене плоче

Најстарији сачувани кинески отисак са дрвене плоче потиче из 932. године Средином 14. века у Италији започиње ера просветитељства – шири се Европом, цветају

центри индустрије, занатства, трговине и културе – оквири феудалног дрштва пуцају – рађа се нова класа – буржоаска (грађанска класа) – ствара нову световну културу која одговара новом времену, изума, открића, просвете, науке и књижевности - насупрот црквених канона, средњовековног сујеверја и предрасуда

Ксилографија (блок књига) – развија се крајем 14. и у 15. веку као нова штампарска техника

Главну улогу има слика, а не текст – то је црквена књига са иконама, молитвама, молитвеницима, календарима, а штампају се и играће карте

Свака страница је посебно резана и отискивана, па су лепљењем суседних страница добијени листови – тако да је сваки лист књиге представљао физичку целину

Блоковне књиге су најстарије европске штампане књиге из прве половине 15. века - сачувано је само око 100 издања блоковних књига

Вечином су биле побожног садржаја, намење су школској употреби (на пр. латинска граматика)

Библија од 42 ретка – прва књига израђена у Гутенберговој штампарији у Мајнцу – штампање започело 1452, а завршено 1455. године – издата је у две књиге: Латинска Библија у два фолио формата свеска, укупно је отиснуо 1280 страница - први има 324 листа или 648 страна, а други 317 листова или 634 стране – свака страница има два ступца са по 42 ретка

Библија је рађена готицом на пергаменту у свега 150-200 примерака - украшена иницијалима, орнаментима у боји, цртежима рађеним руком посебних рубикатора

До данас је пронађено око 44 примерка, 12 на пергаменту, а 32 на папиру; 18 је комплетно, остали примерци су у фрагментима сачувани

Библија у 36 редака – 1457-1460. године штампа у Бамбергу (дело Гутенберга или штампара Албрехта Фистер или Хајнриха Кефера)

Гутенбергов проналазак штампања помоћу покретних слова – најзначајнији је проналазак од појаве писма

Прве штампане књиге налик су рукописној – блоковне књиге, само је техника израде другачија - изашле су из штампарске пресе, коју је изумео Гутенберг

Штампарство се великом брзином шири, најпре у Немачкој, а потом по другим земљама Европе – решен је проблем брже и јефтиније производње књига, а тиме је створено најефикасније средство за ширење научних и других информација

Штампарство се најпре проширило у Италији, прва штампарска преса прорадила је 1465. године у бенедиктинском самостану у близини Рима, заслугом двојице Немаца, који су занат изучили у Гутенберговој штампарији

Од свих италијанских градова, највећу славу као произвођач штампаних књига стекла је Венеција – град моћних трговаца и мецена - од 1469. године, када је прорадила прва штампарија, па до краја 15. века, у Венецији је радило 150 штампарских радионица у којима је отиснуто око 4000 књига – више него и било ком другом европском граду (у Паризу ради 56, у Лиону око 50)

До краја 15. века штампарске радионице су никле у свим значајним центрима Европе – у непуних 50 година основане су у 200 градова, у којима је радило око 1 100 радника

Јеромонах Макарије, који је изучио штампарски занат у Венецији и тамо излио ћирилична слова, штампао је Октоих 1493. године у Ободу на Цетињу, у штампарији коју је основао Ђурађ Црнојевић набавивши пресе у Венецији – то је прва српска инкунабула

Изум штампе покретним словимаЈохан Гутенберг (око 1397-1468)

У погледу опреме књига, ни једна се не може мерити са првим штампаним делом на свету – Библијом у 42 ретка, која је на аукцији достигла вртоглаву цену

По вредности може да јој конкурише само Кор’ан израђен за иранског шаха. Ова муслиманска света књига укоричена је у златне корице дебљине 6 мм и украшена са 800 скупоцених дијаманата и бисера

У књижне куриозитете убраја се и балада Blody Little написана 1483. године на свега осам страница – људском крвљу

Занимљивост је ни богати и слободни Дубровник, у време свог највећег економског и културног процвата, није имао штампарију – тек 1783. године млетачки штампар и трговац Карло Антонио Оки (Carlo Antonio Occhi) оснива штампарију из које је изашло 50 књига

У Црнојевићевој штампарији на Цетињу радило је 7-8 људи – сва издања су штампана на хартији – штампано је шест књига у духу венецијанских ренесансних издања – нису сачувана, осим најстаријег Октоиха (Осмогласник првогласник) из 1493

Реч је о богослужбеним књигама: Октоих 1-4 гласа (1493/4), Октоих 5-8 гласа (почетком 1494), Псалтир с последовањем (1495), Требник молитвеник (1495) и Триод цветни (највероватније доштампаван 1496)

Године 1496. штампарија на Цетињу престаје са радом – Ђурађ Бранковић напушта Црну Гору, а Макарије одлази у Влашку, у Трговиште и постаје први румунски штампар (после дугогодишњег рада у Влашкој, одлази за игумана у Хиландар)

Падом српске деспотовине 1459. године, Србија потпада под турску власт, и до појаве прве штампарије протекло је 77 година, до 1536. године

Турци настоје и добрим делом уништавају тековине средњовековне српске књижевности, економија стагнира, а са њом и културни развитак у духу ренесансних и хуманистичких идеја

Било је покушаја од средине до краја 16. века да српски калуђери оснују штампарске радионице – но економска и политичка ситуација, и недостатак стручног знања, искуства и вештине у новој занатској грани – онемогућавале су да се то оствари

У штампарији Рујанског манастира 1537. године печатано је Четворојеванђеље Коришћена су дрвена слова, изрезане целе старанице на дрвеним плочама – књига има

близо 300 страна, а на свакој око 500 слова – богата је украсима и иницијалима, знацима на маргинама и црвеним редовима који су посебно резани

Штампањем је руководио монах Теодосије, а књигу су радила два штампара, јер се разликују две врсте слова

Рујанско четворојеванђеље је отиснуто на формату хартије 21 X 29 цм – набављена највероватније у Млецима – свака страна има по 20 редова ширине 24 цицера – између реченица употребљавају се тачке, запете и мали крстићи – са стране су словне маргине, штампане црвеном бојом – иницијали су једноставни величине 2 цицера (има и од 6-7 цицера)

Штампа је двобојна црно-црвена, табаци су обележавани словним ознакама (као код рукописне књиге) - јер се арапске и римске цифре у то време код нас уопште нису употребљавале

Примерак се чува у архиву САНУ

Грачаничка штампарија У штампарији манастира Грачаница штампана је 1539. године једна једина књига –

Октоих од 5 до 8 гласова По налогу Никанора, митрополита Новобрдског, штампао је Димитрије – по узору на

издање октоихâ Божидара Вуковића из 1537. године и оног из Цетињске штампарије Формат грачаничког Октоиха је 21,5 X 31 цм, висина слога је 45, а ширина реда 30

цицера – на пуним странама је по 27 редова, а слова су ливена у величини данашњег текста

Особеност ове књиге је у слагању редова – сваки ред прних страна не почиње у истом низу, али се у истом низу не завршава, док је у непарним странама случај обрнут – редови почињу у истом низу, али се неједнако завршавају – на ова начин је избегнуто искључивање редака

На полеђини књиге је слика манастира Грачанице, рађена у дуборезу

Рујанска штампарија

У манастиру су у периоду између 1544. и 1557. године радиле две штампарије – прва је штампала две књиге (између 1544. и 1545): Псалтир, који су радили јеромонаси Мардарије и Теодор и Требник, којег су отиснули ђакони Дамјан и Милан

Штампарију су калуђери набавили у Венецији, где су дали да се излију ћирилична слова – слова нису личила ни по облику ни на једна дотадашњих штампарија – у Млецима су изгравиране нове матрице по укусу и потребама милешевских калуђера

Дванаест година после првих штампаних књига, 1557. године печатано је у новој милешевској штампарији, новоизливеним словима, допуњено издање Псалтира – на формату 14 X 20,5 цм, величина слога је 36, а ширина 22 цицера, са по 25 редова на страни – нема знакова интерпункције, а пагиниран је ћириличним словима – иницијали су са испреплетеним шарама у оквиру – штампа је веома лоша, неуједначена , боје бледе, водњикаве и црне и црвене

Ипак је ова књига реткост јер има две коректуре – превучена је танка линија преко погрешно сложеног или оштећеног слова, па се слово добро не види, али са стране, на празном простору, знак није поновљен, нити је означено слово – као се данас врши коректура

Београдско Четворојеванђеље Слова београдске штампарије немају никакве сродности са словима употребљаваним у

дотадашњим нашим штампаријама – нису ливена у Млецима, а ни у Београду, већ су можда донета из Трговишта у Влашкој – отуда претпоставка да је цела штампарија пренета из Влашке

Београдско Четворојеванђеље, претпоставка је, представља посрбљено прештампано издање влашког Четворојеванђеља из 1512. године, који је печатао инок Макарије у Трговишту

Штампање је започео кнез Радиша Дмитровић, а после њега рад на књизи наставио Тројан Гундулић – штампањем руководи јеромонах Мардарије из Мркшине цркве

Штампање Београдског Четворојеванђеља је, према записима Мардарија, завршено 4. августа 1552. године у Београду

Четворојеванђеље је израђено у формату 19,5 X 26,5 цм – хартија је набављена у Млецима – слова су ливена од два цицера, висина странице је 48, ширина реда 30 цицера, са по 24 реда на страници

Иницијала има двојаких, од већих слова (3-4 цицера) или испреплетених шара – штампаних црном и врвеном бојом – приликом слагања почетни редови нису абзерцовани (увучени), него почињу паралелно са осталим

Не зна се када је штампарија престала са радом

Милешевска штампарија

Последња стара српска штампарија која је радила за време Турака Штампаријом је руководио јеромонах Мардарије, пошто је напустио Београд, па слова

која је излио веома личе на она из Београдске штампарије На маргинама Јеванђеља које отепечатао 1562. године, Мардарије је оставио запис:

’’Ја, Христу раб јеромонах Мардарије рукоделисах сија слова од железа и меди и с великим трудом и напором сврших ову свету душеопасну књигу’’.

Друга књига у изашла из штампарије Мркшине цркве, Цветни триод, завршена је 1566. године – штампао је Мардарије уз помоћ попа Живка и ђакона Радулена

Триод је формата 18,5 X 28 цм, висина стране је 50, а ширина редова 30 цицера, са 26 редова на страни – на наким маргинама стављен су кажипрсти (величине 4 цицера, резани у дрвету),као упозорење на одељке који следе – књига има иницијале, а штампа је двобојна: црно-црвена, са добро нанесеном бојом

Од нестанка ове штампарије 1566, до Књажевскосрпске књигопечатње у Београду 1813. године проћи ће пуних 265 година!

Књажевскосрпска књигопечатња у Београду је касније добила име Државна штампарија

Штампарија Божидара Вуковића у Млецима По изгону Ђурђа Црнојевића из Црне Горе по доласку Турака, са њим у Млетке прелази

и Божидар Вуковић Вуковић 1520. године оснива сопствену штампарију за штампање српских књига –

штампарија располаже са више врста слова, ливених из матрица које су гравиране искључиво за потребе Вуковићеве штампарије

Техничка опремљеност штампарије је била одлична: располагала је са две пресе – на изради књига радио је јеромонах Пахомије и још десетак радника, вероватно наших људи – они су одштампали око 130 табака, што је за оно доба и ону технику био велики успех

Штампарија манастира Мркшина црква

Књиге штампане од 1520. до 1521. године: - Псалтир у 20 табака - Литургија у 30 табака и - Молитвеник или Зборник – садржала је и азбуку и часловац – по томе је била прва књига намењена и световној

употреби – штампана је у два издања (једно скраћено) Књиге штампане од 1530. до 1540. године: - Молитвеник или Зборник – 1530. друго издање – у 38 табака – на књизи радио ’’најмлађи међу иноцима

јерођакон Мојсије’’ из Будимље - Октоих петогласник – 1537. - представља велико штампарско занатско достигнуће, рађен на пергаменту и

руком накнадно колорисан – основна штампа црно/црвена, двостубачна, са две врсте слова, наслови писани руком: уским издуженим, декоративним словима; минијатуре рађене под утицајем млетачког сликарства у складу са духом хуманизма и ренесансе – књигу радили свештеници Теодосије и Генадије из Пријепоља

- Празнични минеј или Саборник – једна од главних Вуковићевих књига, рад започет 1536. а завршен 1538. – има 54 табака двостубачног слога, са две врсте слова и 54 лика светитеља – радио је јеромонах Мојсије из манастира Дечани

- Молитвеник или Требник - последња књига штампана за Вуковићева живота – рађена пре 1540.године - има 35 табака – уметничка опрема под јаким утицајем српске рукописне традиције

Штампарија Вићенца Вуковића Божидарову штампарију, после његове смрти, наслеђује син Вићенцо Вићенцове књиге су прештампавања ранијих очевих издања – нема очев таленат, ни приљежност у

штампарском раду Од 1546. до 1561. године прештампавао је три књиге: Псалтир, Зборник и Служабник Књиге су технички слабије опремљене и под западним утицајем (последица странаца који су били запослени

код Вићенца) Нови власник Вуковићеве штампарије, после прекида рада, био је Антонио Рампацето Књиге из његове штампарије значајне су за нашу културну историју Све три књиге печатане су у току једне године – 1597 - сва три ћирилична издања: - Зборник - радио га јеромонах Сава из манастира Дечани - Буквар прво и друго издање – први буквари у нашој књижевности Занимљиво је да се поново (после три деценије) појављују као штампари наши људи После власништва породице Вуковић над штампаријом, овим се завршава, после 77 година, рад штампарије

чији је први власник био Божидар Вуковић (од 1520. до 1597)

Према Јовану Скерлићу, 18. век је веома значајан за културну истојију Срба јер значи прелаз из средњег века у ново доба и улажење у западну европску културу, почетак живота у модерној цивилизацији

Просвећени Срби у аустријским земљама захтевају сопствене школе, књиге на српском језику, штампане ћирилицом – све молбе патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића негативно решене

Срби се служе руским књигама, црквеним и световним, богослужбеним и букварима – али упорно раде на оснивању сопствене штампарије – Павле Ненадовић 1751. године добио дозволу да оснује штампарију у Карловцима, под условом да књиге буду цензурисане у Бечу и да се штампају и унијатске књиге – одбио захтеве и штампарија није прорадила

Срби, иако без штампарије, издају књиге – од 1726. године у Епископској штампарији у Римнику у Румунији, основаној 1705. године за потребе румунске цркве – била је словенска ћирилична штампарија

Када је 1718. године Мала Влашка припала Аустрији, римничка епархија је припала под управу Карловачкој митрополији

У римничкој штампарији штампане су књиге за православне Србе: Первоје ученије отроком (1726), Граматика (1727) и Правила молебнаја (1734); у Ердељу, штампарији Семинара Регуламент и у Јашију Исправленије грешника духом кротости...

Други излаз, такође заобилазан и сасвим недовољан, нађен је у бакрорезним издањима, која су уз материјалну потпору цркве, издавали сами уметници бакроресци (Христифор Жефаровић у петој деценији 18. в., Захарије Орфелин у каснијем периоду). Публиковање српских књига добило је јачи замах од 1761, када је венецијански штампар Димитрије Теодосије, Грк , отворио и ћирилски одсек своје штампарије. Штампајући православне црквене књиге, он је, да би отклонио неповерење српског свештенства према књигама које долазе из католичке средине, на насловну страну стављао податак да је књига штампана у Москви, Кијеву или Санкт Петербургу. Упркос својој материјалној нетачности, те су тврдње биле близу истине. Наиме, Теодосије је за потребе српске цркве прештампавао руске црквене књиге. За десетак година из његовог предузећа изашло је преко четрдесет књига намењених Србима. Аустријске власти најзад су схватиле да је забрана оснивања српске штампарије контрапродуктивна јер отвара врата неконтролисаном руском утицају, а такође и пословној добити иностране (венецијанске) фирме, уместо да те приходе убере нека аустријска.

Српско штампарство у 18. веку

Године 1770. бечком штампару Јозефу Курцбеку одобрено је монополско право на штампање српских књига. Дајући такву привилегију бечком предузетнику, који уз то није био Србин, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом

Ипак успео да објави неколико књига намењених Србима, и уз то монументално дело Србина Захарија Орфелина Историја Петра Перваго, намењено руским читаоцима и писано руским језиком. После смрти Димитрија Теодосија његов наследник Пане Теодосије наставио је да издаје поред осталих и српске књиге

Године 1790. Емануел Јанковић и Дамјан Каулици поднели су, независно један од друга, молбе да им се дозволи оснивање српске штампарије у Новом Саду, али су наишли на одбијање бечких власти. Међутим, 1792. године, после смрти Курцбекове, његову ћирилску штампарију, заједно с њеним монополом, откупио је српски ентузијаста и новинар Стефан Новаковић. Он је, после финансијског неуспеха, 1796. продао то предузеће будимској штампарији Пештанског универзитета, веома развијеној фирми која је објављивала књиге на многим језицима и која је затим деценијама држала монопол на штампање српских публикација у хабсбуршким земљама. Само у ретким случајевима понеки аутор успевао је да штампа своје дело другде, у Аустрији или ван ње.

Преокрет је настао тек 1832. године, када је у Београду, под владом кнеза Милоша Обреновића, прорадила Књажевска српска печатња (касније Државна штампарија, данас Београдски издавачко-графички завод) Добро опремљена и агилна, та нова установа одмах је преузела на себе знатан део књижевне продукције међу Србима. Ускоро затим, и црногорски владар, владика и песник Петар ИИ Петровић Његош постарао се да његова мала и сиромашна земља стекне своју штампарију. Монопол штампарије Пештанског универзитета тако је изгубио смисао. Већ 1836. Павле Јанковић добија привилегију за отварање српске штампарије у Новом саду, а 1841. слично одобрење издато је Јовану Каулицију. занимљиво је да је први био синовац Емануела Јанковића, којем је 1790. била ускраћена таква дозвола, а други син Дамјана Каулиција, који је тада доживео исту судбину.

Све до 1786. године Курцбекова штампарија је српске књиге штампала искључиво црквеном ћирилицом тј. старим, из средњег века наслеђеним типом ћирилских слова. Тек тада изашло је из те штампарије прво издање штампано модерном ћирилицом тзв. грађанском азбуком, обликованом према стилу латиничких штампаних слова и уведеном у Русији почетком 18. века по наређењу Петра Великог. Сами српски писци, а и штампарије ван аустријске територије, показали су се много мање конзервативним. Тако је још 1754. изашла у Санкт Петербургу Историја о Черној Гори црногорског митрополита Василија Петровића, 1768. у Венецији Славено-сербски магазин Захарија Орфелина, 1772. у истом граду његова већ поменута биографија Петра Великог, а 1783. у Лајпцигу Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића - да поменемо само најзначајнија дела.

У периоду који је следио највећи део српских публикација штампао се у три града: Будиму и Новом Саду на територији Хабсбуршке монархије и Београду у Србији. Гашењем активности будимске штампарије у Мађарској буни 1848. године тежиште издавачко-штампарске активности дефинитивно се устаљује на српском етничком земљишту. Ослобођена бирократске стеге Србима углавном ненаклоњене Аустрије, српска књига нагло напредује. Док су у првој деценији 19. века, по Српској библијографији Стојана Новаковића, изашле само 194 српске књиге, а у четвртој деценији 386, у шестој деценији тај број је био 670. Удео књига штампаних у Србији брзо се повећава, да би у другој половини седме деценије премашио половину.

ИСТОРИЈА БИБЛИОТЕКА

Прве библиотеке Прве библиотеке се појављују у развијеним културама старог века које су настале у плодним

долинама река Тигрисa, Еуфратa и Нила. О томе сведоче натписи и остаци самих библиотека. На египатским храмовима и надгробним споменицима од пре готово 5000 година налазили су

се записи да је умрли био „Управитељ куће списа» или „управитељ куће књига» Библиотека у храму бога Рамзеса II (1292-1225.г. пре н.е.) у Теби у тзв. Рамзесуму. Библиотека је основана 1300 г. пре н.е. Над улазом имала je натпис „апотека за душу» Над раскошним вратима која су водила у здање, били је насликана богиња Сешат

покровитељица библиотека, називана „великом владарицом књига”. Пронаћен је њен каталог на самом зиду библиотеке а садржавао је попис 37 књига.

Вавилонске библиотеке Библиотеке се појављују при храмовима са књигама у облику глинених плочица. Најпознатија је библиотека асирског краља Асурбанипала (669-626. пре н.е.) која је

пронађена у рушевинама Ниниве. Откривено је 2000 плочица најразличитије садржине. Библиотека се звала „Дом поуке и савета». У њој су радили најпознатији асирски научници:

граматици, астрономи, астролози и математичари.

Угарит У Угариту је још у 14. веку пре н.е. постојала краљевска библиотека у којој су нађени

документи писани угаритским клинастим писмом. Заједничка особина старих библиотека је што су се налазиле уз светилишта или краљевске

палате. На челу библиотека при храмовима, били су свештеници

БИБЛИОТЕКЕ СТАРОГ ВЕКА

Прве збирке књига код Грка помињу се у 6. веку пре н.е. у поседу владара, Већ у 5. веку пре н.е. помињу се у Грчкој приватне библиотеке. Еурипид је имао личну библиотеку, затим грчки говорник Демостен. Аристотелова библиотека је била најпознатија (384-322. године пре н.е.). После освајања Александра Македонског (356-323. г. пре н.е.) дошло је до стапања

грчко-хеленске културе са оријенталним културама- хеленизам. Најзначајније библиотеке су Александријска и Пергамска библиотека.

ХЕЛЕНИСТИЧКЕ БИБЛИОТЕКЕ

АЛЕКСАНДРИЈСКА БИБЛИОТЕКА Александар Македонски највећи војсковођа Старог света је био Аристотелов ученик,

обдарен војном и политичком генијалношћу, а у исто време запамћен као човек широке културе и образовања.

Александар Велики је оснивао колоније које су проносиле хеленску мисао и културу, а 332. године пре н.е. у Египту, западно од делте Нила, на обали Средоземног мора оснива град који ће убрзо постати нова метропола света.

Највећа библиотека античког света основана је почетком III века пре.н.е. Александров наследник, Птоломеј II Сотер одлучује да од Александрије направи нову

Атину. По пројекту овог образованог египатског владара "рођена" је надалеко чувена

Александријска библиотека у коме је сигурно место нашло све до тада сакупљено људско знање, целокупно научно и литерарно благо Грка и источних народа.

Управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова Зенодот из Ефеса, песник и граматик Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх из Самотраке.

БИБЛИОТЕКЕ АНТИЧКЕ ГРЧКЕ И РИМА

Песник Калимах из Кирене начинио је каталог библиотеке у 120 књига. Процене броја књига у Александријској библиотеци се доста разликују и крећу до 700

хиљада. Учени људи су по позиву Птоломеја I и Деметрија долазили са свих страна света да

изводе дедуктичке опсервације на пољу астрономије, медицине, геометрије и математике. Наредних пола века већина открића западног света су била забележена и проучавана у Александрији.

Археолози нису открили локацију темеља Музеја, иако су ископали делове «ћерке библиотеке», у оближњем храму Серапис. По неким изворима био је смештен у Брукијуму – североисточном делу града, вероватно у близини палате.

Књиге су се налазиле у импозантном комплексу зграда, укључујући две главне: Музеј (Museion)и Серапис (Serapion).

Саме полице Библиотеке су можда биле смештене у једном од амфитеатара, у башти, или можда чак и у главној сали.

По Аристеју, Птоломеј I је задужио Деметрија да сакупља књиге и свитке и да надгледа огроман пројекат превођења дела других култура на грчки језик.

Пројекат је започет преводом Септуагинта, Старог Завета, на грчки. За овај подухват је по Деметријевом предлогу Птоломеј I ангажовао 72 рабина.

Методе којима су Птоломејеви наследници прибављали књигe су оригиналне. Птоломеј III је написао писма светским владарима у којима је тражио да позајме књиге

како би направио копије. Када је из Атине добио дела Еурипида, Есхила и Софокла дао је да се израде копије,

вратио копије у Атину и задржао оригинале. Сви бродови који би пристали у александријску луку су били претресани у потрази за

књигама и те књиге би биле копиране (власници би добили копије). Отуд израз ’бродска библиотека’ за колекцију која је чувана у Музеју.

Судбина библиотеке Уништење највеће библиотеке старога света. Ни данас није сигурно ко је одговоран за уништење највеће збирке књига, рукописа и

пергамената старога света. По једној претпоставци, Јулије Цезар се 48. године п.н.е. обрео у Александрији, где се

нашао у вихору грађанског рата Клеопатре и Птоломеја Диониса. У општем метежу Цезар је запалио бродове, бојећи се да флота не падне у руке

побуњеницима. У пожару који се хаотично ширио изгорео је и један део Александријске библиотеке.

Преко 40.000 томова је било похрањено у силосима близу луке коју су наводно изгорели када је Јулије Цезар запалио флоту свог највећег ривала - Клеопатриног брата.

Поред ове, постоји и теорија по којој је Цезарова војска 47. године пре нове ере уништила главни део, онај у Музеју.

Друга два потенцијална кривца која се помињу током многих векова - хришћански патријарх Теофил с краја четвртог века и муслимански калиф Оман из седмог века – уништили су остатак у Серапису.

Клеопатрина библиотека

Свесна непроцењивог губитка након пожара Клеопатра на другом крају града, подиже нову Александријску библиотеку, која ће у наредних 400 година бити центар писане речи, културе и науке све до 391. године и едикта императора Теодосија, великог поборника хришћанства који је забрањивао друге религије.

Те године, предвођена Теофилом, александријским патријархом, разјарена маса

хришћана је улицама Александрије уништавала све што је представљало везу са паганством.

На мети су се нашли храмови и уметничка дела везана за античке богове, али и

инситуције, а међу њима и Александријска библиотека.

То је био дефинитиван крај античког света и највећег храма знања и културе.

Пергамска библиотека Основана је као супарница Александријској библиотеци. Пергамско царство је као хеленистичка државна формација постојало 150

година као самостална држава (284-133. г. пре н.е.). Библиотека је основана у граду Пергаму и била друга по величини библиотека античког доба.

Имала је око 200.000 свитака. Оснивање библиотеке је у вези употребе коже (пергамента) као писаћег материјала.

Према предању, египатски владар је забранио извоз папируса ван Египта, па је пергамски владар Еумен II наредио својим научницима да пронађу неки други материјал за писање, тако долази до проналаска и употребе коже - пергамента, као скупљег али трајнијег и бољег материјала за писање и преписивање књига.

Судбина библиотеке Велики њен део поклонио је Марко Антоније египатској царици Клеопатри, 31.

г. пре н.е. Осим ових двеју библиотека, у хеленско доба биле су на гласу и библиотеке у

Сирији, затим на острву Родосу и другде. Постојао је читав низ мањих приватних библиотека.

Римско царство● Римско царство, типично за робовласнички период, било је на врхунцу у I и II веку. У

првом веку овде је јак утицај грчке културе. ● Прве римске библиотеке имале су књижне фондове састављене од чисто грчких

класика● Цезар је имао намеру да оснује јавну библиотеку, али га је смрт претекла, па ту

идеју остварује 39. године пре н.е., Азиније Полион Гај, римски политичар и писац.●Најважнију библиотеку у царско доба оснива цар Трајан 98-117. г. пре н.е., познату

под именом Улпија. ●Библиотека Улпија је имала два одељења: грчко и римско и служила је

истовремено и као архив за државне документе. ●Октавијан оснива 33. г. пре н.е. библиотеку под називом Октавијана и пет година

касније Палатину (на брежуљку Палатину уз Аполонов храм, 28. г. пре н.е.). ●Обе библиотеке су имале грчко и римско одељење књига. Пред крај римске државе,

било је у граду Риму, колико се зна, 28 јавних библиотека.

ХРИШЋАНСКЕ БИБЛИОТЕКЕ•Појавом хришћанских писаца формиралe су се и прве хришћанске библиотеке.

Најзнаменитија хришћанска библиотека била је у Цезареји Палестинској центру хришћанства, коју је основао Ориген после 231. године.

•Хришћанске библиотеке су мале по броју књига и једноличне по садржају фондова. •У 4. веку се оснивају и две важне хришћанске библиотеке :

Царска библиотека у Цариграду (основао је Константин Велики (владао од 306-337.Г.)

Папска библиотека и архив у Риму (основана око З50.г.) а уништена за време граћанских немира у 13. веку.

Почеци монаштва, Египат, 4. век Од 6. века почиње развој монашких заједница Манастир Виваријум - почетком 6. века Касиодор (Kasiodor Magnus Aurelius) увео је обавезу

монасима да преписују књиге Манастир МОНТЕ КАСИНО оснива 529. Св. Бенедикт из Нурсије Манастир Бобио и Монте Касино у Италији Остали манастири: Турс, Корбе, Клини, Св. Виктор у Француској, Сен Гален, Фулда, Лорш у Немачкој Манастирске библиотеке у Ирској и њихови скрипторијуми У Француској се манастирске библиотеке развијају у време Карла Великог (768-814) Алкуин из Јорка творац каролиншке ренесансе Дворска библиотека Карла Великог У 14. и 15. веку слаби манастирски живот и улога манастирских билиотека

ВИЗАНТИЈСКЕ БИБЛИОТЕКЕВИЗАНТИЈСКА КУЛТУРА ОД 395-1453

● КОНСТАНТИНОПОЉ - ЦАРСКА БИБЛИОТЕКАпочетак 5. века 120.000 књига. Страдала у пожару 456. године.

Манастирске библиотеке:Манастира св. Катарине на СинајуМанастира Студион у ЦариградуПатријарсијска библиотека у Јерусалиму

Светогорски манастириБилиотека манастира Хиландара

МАНАСТИРСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

У манастиру Хиландару у Cв. Гори постоји најстарија српска средњовековна библиотека, основана крајем 12 в., када и сам Манастир. У њој се данас налази највећи број српских рукописа (700, као и 100 грчких рукописа). Око 200 рукописа имају минијатуре, па је то најбогатија збирка српског минијатурног сликарства.

СРПСКЕ МАНАСТИРСКЕ БИБЛИОТЕКЕ• Библиотека манастира Студенице чувала је прва оригинална дела српске феудалне

књижевности.• Године 1813. један студенички калуђер спалио је рукописе, да не би пали Турцима у

руке.•Библиотеку је имао и манастир Жича, а када је архиепископија крајем 12 в.

пренесена у Пећки манастир, један део те библиотеке тамо је пресељен. У Пећком манастиру се данас налази 112 рукописа. •Манастир Крушедол у Фрушкој Гори имао је такође рукописну библиотеку (88

рукописа) која се данас налази у Патријаршијској библиотеци у Београду. •Од осталих манастирских библиотека била је позната библиотека манастира

Манасије у Ресави, у којој је деловала позната Ресавска преписивачка школа, организована од стране познатог биографа Константина Филозофа. •Током 18. в. истицале су се поред Крушедолске и друге манастирске библиотеке у

Срему, којих је било колико и манастира -16.

На развалинама манастирских библиотека, уништених религиозним ратовима раћају се нове краљевске и кнежевске библиотеке.

Штампана књига временом пуни полице нових библиотека литературом из различитих области знања на националним језицима и која све више потискује средњовековну латинску књигу.

Проповедник - реформатор Мартин Лутер 1524. г. у својој посланицистарешинама немачких градова пише: „ Залога најбољег развоја, благо и снага градова, састоји се у њиховим образованим, разумним и часним граћанима... Отуда градови, нарочито већи, који поседују средства, не треба да их жале за употпуњавање својих библиотека добрим књигама.

Нови читалац - поставља пред библиотеке нове захтеве. Још у 14. веку отварају се прве велике јавне библиотеке у Италији и Француској, а нешто касније и у Енглеској.

Крајем 17. века није било ниједног већег европског града који није имао своју јавну библиотеку.

У српској средњовековној држави су постојале библиотеке на двору Стефана Немање (1114-1200), док су његови синови Стефан (1196-1227.г.) и Сава (1174-1235.г.) нарочиту пажњу посвећивали књигама.

Извесне покушаје за оснивање библиотеке чинио је и цар Душан (1308-1355.г.), после своје посете Дубровнику.

• Такође се зна за деспота Ђypђa Бранковића (1375-1456.г.) да је имао библиотеку коју су наследили његови синови и други чланови породице Бранковића.

• Чувени Минхенски псалтир припадао је Ђурђу Бранковићу. Вероватно су и други српски феудалци имали своје библиотеке.

Дворске библиотеке

● Сем владарских библиотека и српска црква је имала своје библиотеке. ● Манастири су били центри културе код јужних Словена, као и у Византији и у

њима су књиге преписиване, писане и брижљиво чуване. ● Најстарији јужнословенски скрипторијуми су били у манастиру Св. Пантелејмона

у селу Нерези, који је основао Св. Климент Охридски и манастирима Слепчи, Хуму и Дукљи.

Приватне библиотеке су имале свештена лица и грађани. Темишварски епископ Петар Петровић имао је личну библиотеку световног

карактера. У 18.в. карловачки митрополит Стефан Стратимировић (1757-1836.г.) имао је највећу приватну библиотеку (2480 књига).

Библиотеку је имао и Захарије Стефанович Орфелин (202 књиге) чији се списак сачувао до данас, а већи њен део налази се у Патријаршијској библиотеци.

Највећа српска приватна библиотека 18. в. припадала је Сави Текелији, великом српском добротвору, оснивачу завода за српску омладину у Пешти Текелијанум (1761-1842.г.) и имала је 4000 дела са 9000 свезака из разних струка. Данас се чува у Библиотеци Матице српске у Новом Саду.

Почетком 19. вeкa, започело је оснивање јавних библиотека у Србији. Још је Доситеј Обрадовић (1742-1811.г.) желео да његова приватна библиотека буде основ за стварање народне јавне библиотеке.

После Другог српског устанка број библиотека у Србији расте. То су махом приватне библиотеке.

Библиотеке у новом веку БИБЛИОТЕКЕ У ФРАНЦУСКОЈ

Декретом од 2. новембра 1789. г. француска револуција је национализовала црквене и манастирске библиотеке, а касније библиотеке племића-емиграната. Тако се у поседу државе нашло око 12 милиона књига, а од национализованих библиотека створени су тзв. књижни депои који су доживели различите судбине. Један део је доспео у градске и школске библиотеке, а највећи део у Краљевску библиотеку у Паризу, која је 1792. г. проглашена Националном библиотеком Француске • Порасту фондова ове Библиотеке знатно је допринело и увођење обавезног достављања Библиотеци једног примерка сваке штампане књиге у земљи. • Овде је, а касније и у другим земљама, обавезни примерак имао двоструку функцију:служио је за потребе цензуре и за повећање библиотечког фонда „у библиотеци земаљског господара који је дао за то дозволу издавачу.• Од 1821. године у њој се издаје француска библиографија и годишњи попис француских докторских дисертација. • Од 1882. године је уведена размена докторских дисертација са осталим европским библиотекама, што је први случај на европском континенту • Благодарећи револуцији и остале научне париске библиотеке знатно обогаћују своје фондове: библиотека Арсенала, св. Женевјеве, Мазарина и друге. • Библиотека Мазарина, прва јавна библиотека Француске, радила је свакодневно са публиком од 1643. г., а у читаоници Библиотеке посетиоци су имали на располагању - столове, столице, мастило, папир и пера.

И даље су веома значајне манастирске библиотеке са вредним колекцијама књига. Библиотека опатије св. Женевјеве сматрана је у 18. веку једном од најлепших библиотека у Паризу, а библиотека манастира св. Жермен де Пре у 18. веку, била је отворена за публику сваки дан четири сата, иако није постала јавна библиотека.

Библиотека манастира св. Виктора представљала је у 18. веку значајну јавну библиотеку у којој је читаоница зими загрејавана, што је била ретка пракса у библиотекама тог доба

Библиотека колеџа Сорбоне, као и библиотека Париског универзитета, основана 1770. године била је три пута недељно отворена за јавност и из које су се развиле данашње факултетске библиотеке у Паризу

БИБЛИОТЕКЕ У НЕМАЧКОЈ И у немачком библиотекарству Француска револуција је изазвала значајне промене. Немачка је била састављена од низа држава и државица и није било могуће стварати

једну централну државну библиотеку, као што је то био случај у другим земљама. Од постојећих великих библиотека највише се развија дворска библиотека у Минхену која постаје највећа научна библиотека у Немачкој

Јохан Шмелер и Мартин Шретингер, нарочито овај други, заслужан је по томе што је 1819. г. израдио, поред ауторско-именског каталога и предметни каталог целокупног фонда Библиотеке, која је у његово доба имала светски ранг.

Његов предметни каталог је после предметног каталога Француза Бајеа, најстарији европски предметни каталог.

У време када је води Уго Блотије, правник, крајем 16 века, саставио је ауторско-именски каталог у две свеске. Блотије је захтевао од библиотекара да имају високошколско образовање, знање више језика, општу научну спрему и приврженост послу. Још средином 17. века у библиотеци започиње рад на штампаном каталогу књига, који је касније изашао у 10 свезака.

Године 1825. Библиотека добија назив Дворске библиотеке, а након 50-их година објављен је штампани каталог рукописних књига у 15 свезака.

Библиотека је значајна по томе што има вредне рукописе и књиге а међу њима и неколико наших издања (Брижински споменици из 10. века у рукопису, донесени овамо из манастира Фрајзинг у горњој Баварској - најстарији текст писан латиницом – каролиншком минускулом, затим чувени српски псалтир из 14. века, један примерак трећег издања „Јудите Марка Марулића из 1522. г., као и велики број издања хрватских и словеначких протестантских дела из 16. века).

Дворска библиотека у Берлину, настала је још око 1526. године, а нагло се развија почетком 18. века. Тада добија касно барокну дворану а право обавезног примерка стиче 1808. године.

Ова библиотека је језгро данашње Немачке државне библиотеке у Берлину, која је настала од дворске библиотеке Фридриха Вилхелма

Отварањем универзитета у Берлину, Краљевска библиотека постаје универзитетска, знатно увећава свој књижни фонд и ускоро као државна библиотека има задатак да сакупља сву немачку књижну продукцију.

Као централна библиотека Немачке израћује централне каталоге инкунабула и централни пруски каталог

У Пруској је обавезни примерак уведен 1699. г., што је такоће помогло да се увећа њен књижни фонд и временом постане једна од највећих библиотека у западној Европи.

Потреба за јединственим правилима за каталогизацију условила је доношење инструкција за ауторски-именски каталог 1892. г., а инструкција за ауторско-именске каталоге свих пруских библиотека 1899. године. Ова јединствена правила за каталогизацију позната су под називом „Пруске инструкције”

За нас је значајна јер поседује неколико јужнословенских старих рукописа (Задарски еванћелистар - рукопис из 11. века, старе српске рукописе и књиге које је у своје време продао библиотеци Вук Караџић).

У 18. веку је значајна научна библиотека у Дрездену, у којој ради познати библиотечки стручњак Фридрих Еберт, 1791-1834, који је објавио радове:

„О јавним библиотекама» из 1811. године и „Образовање библиотекара" из 1820. године.

У периоду револуције из 1848. године јавља се идеја оснивања националне библиотеке, а 1912. г. се оснива Немачка национална библиотека у Лајпцигу.

После пада фашизма развој библиотекарства је у складу са поделом Немачке на два дела - у Савезној републици Немачкој према западној пракси организације и делатности библиотечке струке, а у тадашњој Демократској републици Немачкој у складу са социјалистичким принципима.

Данас после пада Берлинског зида у Немачкој имамо две највеће библиотеке - Државну библиотеку у Берлину и Немачку универзитетску библиотеку у Лајпцигу. Ова друга је основана 1913. г., иницијативом удружења немачких књижара (ово проверити).

БИБЛИОТЕКЕ У ИТАЛИЈИ Централна национална библиотека у Риму, основана је после уједињења 1873. год. на

бази фондова 69 римских манастира. Националне библиотеке, којих у Италији има тридесетак, развијале су се у градовима - Напуљу, Торину, Риму и другим центрима појединих провинција.

Од црквених библиотека и даље је била водећа Ватикана, која је 1888. године отворена јавности.

У 20. веку на челу јој стоји кардинал коме помажу два стручњака библиотекара. Данас у Италији делује неколико типова библиотека -државне, масовне, градске,

библиотеке предузећа и школа и друге. У земљи не постоји јединствена централизовано руковођење мрежом библиотека. Иначе, градске-муниципалне библиотеке и народне библиотеке - комуна, још увек немају оно место које би требало да имају у развоју библиотекарства данас.

Карактеристика библиотечког система у Италији јесте постојање мреже националних библиотека које се налазе у разним деловима земље. (Национална библиотека у Фиренци са 3.700.000 свезака, Национална библиотека у Милану са 780.000 свезака, Национална библиотека у Напуљу са 1.500.000 свезака, Национална библиотека у Риму са 2.500.000 свезака и Национална библиотека у Венецији са 620.000 свезака).

3а разлику од западноевропских земаља, ниједна од њих није државни центар за сву штампану продукцију у земљи. Међутим, две од њих имају водеће место – Национална библиотека у Фиренци и Национална библиотека у Риму

БИБЛИОТЕКЕ У ЕНГЛЕСКОЈ Оснивањем Британског музеја у Лондону у новом веку Енглеска добија своју праву

националну библиотеку. С историјом ове библиотеке уско је везано име лекара и ботаничара Слоуна (Сир Ханс Слоане, 1660-1741) који својим завештањем оставља енглеској нацији уникатну збирку из ботанике, зоологије и минералогије (3.516 рукописа и више од 40.000 књига).

Парламент издаје 1753. године закон о оснивању Британског музеја у чији састав улази Слоунова збирка. Данас се у центру здања налази читаоница која је 1857. саграђена према пројекту А. Паниција

Библиотека Британског музеја има данас 12 одељења. Прво издање каталога штампано је 1888-1905. у 393 свеске (95 томова). Велика драгоценост

Библиотеке је богата колекција инкунабула и ретких књига (око 10.000 наслова). Величина књижног фонда Библиотеке износи 6.000.000 свезака.

Друга важна библиотека која је у 19. веку знатно проширена куповином читавих колекција књига, јесте Библиотека Бодлеана у Оксфорду

Основну групу научних библиотека у Енглеској данас представљају библиотеке универзитета, којих има око 20. Сваки универзитет има централну библиотеку и библиотеку појединих факултета, катедри и колеџа.

Уз Оксфордску, међу највеће универзитетске библиотеке долази и Кембриџска библиотека. У развоју библиотечке струке значајно је име Џемса Брауна који 1906. године ствара систем

Предметне класификације и Хенрија Евелина Блиса, аутора Библиографске класификације из 1910. г.

У јавним библиотекама се данас широко примењује систем децималне класификације који је утемељио Мелвил Дјуи, затим УДК, а научне библиотеке примењују систем класификације Конгресне библиотеке у Вашингтону, или УДК систем. Енглеска је прва земља која је увела систем слободног приступа књижним фондовима, сређеним систематски по гранама знања.

БИБЛИОТЕКЕ У С А Д-у Крајем 18. века јавља се нови тип библиотека, тзв. јавне библиотеке (Public Libraries ). Прве јавне библиотеке основане су у Питерсброу у Њу Хемпширу 1833. г. на основу

закона из 1821. г. који је допуштао да се један део пореза може употребити за те сврхе. Тридесетих година 20. века нагло су се развиле јавне библиотеке које су средишта

библиотечког услуживања у земљи. Ове библиотеке много су унапредиле и дотације разних корпорација, на пример

Карнеџијева корпорација која је на развој ових библиотека утрошила више од 65 милиона долара.

У 20. веку посебно су се развиле универзитетске библиотеке као последица великог броја уписаних студената.

Данас више од 20 америчких универзитетских библиотека имају велике колекције књига, а највећа је библиотека универзитета у Харварду која има преко 6 милиона књига и у њој ради 170 службеника.

Типична америчка универзитетска библиотека има ова обележја: магацин са compactus полицама, општу читаоницу, просторије за уџбенике и приручнике са слободним приступом полицама, читаоницу за ретке књиге и читаоницу за забавну и сличну литературу.

У одвојеним библиотекама, филијалама, књиге су сређене по научним дисциплинама. Веома су развијене и специјалне библиотеке, често велике као универзитетске и служе за специјална изучавања и потребе егзактних и хуманитарних наука

У 19. веку започела је рад највећа библиотека у САД, Конгресна библиотека у Вашингтону. Основана је 1800. године, на предлог председника Џеферсона. Конгрес даје 5000 долара за куповину књига и организовање Библиотеке. Средином нашег века имала је око 1500 службеника и годишњи буџет од 10 милиона долара.

САД немају уведен систем обавезног примерка већ Конгресна библиотека добија два издања америчких издања које аутори по закону о ауторском праву морају доставити Библиотеци.

Прва правила за каталогизацију изашла су 1890., а 1908. године излази Англоамерички правилник за каталогизацију

У области класификације највише је у примени децимална класификација Мелвила Дјуија која се примењује у 80% америчких библиотека. Други познати систем библиотечке класификације је класификација Конгресне библиотеке од 1879. г., који се употребљава у око 13% америчких, најчешће великих научних библиотека.

БИБЛИОТЕКЕ У СССР-у, РУСИЈИ Руске библиотеке имају традицију још од 10. в. које се налазе у неким

манастирима, тада главним расадницима књига Прву манастирску библиотеку основао је кијевски кнез Јарослав Мудри (1037.)

при катедрали у Кијеву. Штампање књига почело је у Русији средином 16. века Реформе Петра II из области културе значајне су и за развој библиотека тог

времена Век просвећености имао је у Русији снажан одјек, па је то време оснивања руских

универзитета и академија наука са библиотекама у свом саставу. Царска јавна библиотека основана је 1828. у Петрограду (данас Санкт-Петербург), а 1861. г. пренесена је у Москву.

Московски универзитет основан је 1755. године, а годину дана касније Универзитетска библиотека.

После победе Октобарске револуције 1917., библиотекарство се развијало у складу саорганизацијом народног просвећивања. У овом захтевном послу велики значај је имао В.И. Лењин, који је одиграо пресудну улогу у развоју совјетског библиотекарства у годинама иза револуције.

У српској средњовековној држави су постојале библиотеке на двору Стефана Немање (1114-1200), док су његови синови Стефан (1196-1227.г.) и Сава (1174-1235.г.) нарочиту пажњу посвећивали књигама.

Српско средњовековно рукописно наслеђе (бројни сачувани рукописи, преписи и верзије старих текстова) потврђује претпоставку да су манастирске библиотеке, почев од 12. века, биле значајна средишта културног живота.

Формирање библиотеке било је могуће већ приликом оснивања манастира. О томе сведоче записани подаци у типицима св. Саве. У Карејском типику (1199)

прописан је посебан режим за књиге у манастиру и проглашено начело неотуђивости манастирских књига.

И у Хиландарском типику Св. Саве, упоредо са другим литургијским предметима, помиње се прилагање књига приликом оснивања манастира.

Манастирска библиотека је својим садржајем морала задовољити најнужније литургијске потребе, па је збирка обухватала најмање дванаест књига.

Било је и богатијих библиотека, од којих су неке делимично сачуване до данас: у манастирима Хиландар, Дечани, Жича, Пећка патријаршија и другим.

Сачувани извори сведоче да је у Расу, на двору Стефана Немање (12. век), постојала библиотека. Биографи св. Саве (1175-1235), Доментијан и Теодосије забележили су да су се на том двору рано почели бавити књигама.

После оснивања Хиландара и његове библиотеке, од 13. века надаље, осниване су библиотеке у манастирима Студеница,Жича, Сопоћани, Милешева, Дечани, Пећ, Грачаница, Манасија, Морача, Пива, Св. Тројица крај Пљеваља, те Ковин, Крушедол, Хопово и др.

Познато је да су поједини српски владари имали своје библиотеке. Сачувани су примерци књига из библиотека краљева Владислава, Уроша и Милутина

(добијали су књиге из Хиландара, наручивали преписе, даривали књигама цркве и манастире и неговали преписивачку делатност на својим дворовима).

БИБЛИОТЕКЕ У СРБИЈИ

Почетком 15. века у Београду је, на двору Стефана Лазаревића, постојала велика дворска библиотека.

Доказа за то има у летописима и другим изворима, а сачуване су и две књиге са записом да су припадале деспоту Стефану.

У манастиру Ресави (Манасија), његовој задужбини, радила је у то време велика скрипторија.

Рукописи настали у њој вековима познати су по добром квалитету преписа. С падом Смедерева и пропашћу деспотовине (1459) прекинут је плодан период у развоју

српског народа. Османлије уништавају све световне институције, па и библиотеке. Само су Црква и манастири наставили у скромним оквирима да чувају традицију

писмености и негују преписивачку делатност. Извесне покушаје за оснивање библиотеке чинио је и цар Душан (1308-1355.г.), после

своје посете Дубровнику. Има извесних доказа да је Стефан Лазаревић 1389-1427.г. који се и сам бринуо за

преписивање књига, имао своју библиотеку. Такође се зна за деспота Ђypђa Бранковића (око 1375-1456.г.) да је имао библиотеку коју

су наследили његови синови и други чланови породице Бранковића. Чувени Минхенски псалтир припадао је Ђурђу Бранковићу. Вероватно су и други српски

феудалци имали своје библиотеке. Најстарија црквена библиотека јесте она у манастиру Хиландар, у којој се осам векова без

прекида сакупља непроцењиво културно благо. Књиге и друге публикације стизале су као поклони, али је фонд увећаван и преписивањем

у самом манастиру. Данас фонд чине рукописи и штампане књиге, разврстани у неколико колекција.

Најпознатији део фонда су збирке ћирилских рукописа од 12. до 19. века са око 1000 јединица, као и збирке грчких рукописа са око 10 кодекса и "филада" од 11. до 19. века. Ту је збирка старе српске штампане књиге од 15. до 17. века.

Поред библиотеке у Хиландару и библиотеке Српске црквене православне општине у Трсту, Библиотека Српске православне епархије будимске у Сентандреји спада у ред најзначајнијих српских културних институција изван граница наше земље.

Фонд сентандрејске библиотеке обухвата књиге настале у раздобљу од 15. до 20. века писане у многим скрипторијама у Србији и Угарској и штампане у познатим старим штампаријама у Венецији, Бечу, Кракову, Лајпцигу, Халеу, Паризу, Трсту, Москви, Будиму, Београду, Солуну, као и ретка издања грађанске штампе 18. и 19. века, као и књиге из свих области науке на страним језицима и лепе књижевности.

На самом почетку 18. века постављени су темељи Патријаршијској библиотеци . Две збирке књига, једна српске митрополије у Сремским Карловцима, друга митрополија

у Београду, спојене су у једну библиотеку уједињењем двеју митрополија 1726. године. О тој библиотеци сведоче потписи из 1726. године. Због аустроугарског рата

Патријаршијска библиотека је почетком 1737. године пренета из Београда у Сремске Карловце.

Ратови су изазвали често сељење Патријаршијске библиотеке: 1790. у Сентандреју, 1848-1849. (за време мајске револуције) у Београд, а 1941. године у Загреб (усташе су је заплениле).

После 1946. године сачуване књиге враћене су у Београд. Фондови Патријаршијске библиотеке данас обухватају преко 120.000 књига и око 400.000

бројева часописа, велики број рукописних књига из раздобља 14-18. века, рукописе Јована Рајића, инкунабуле, старе карте и библиотеке Захарија Орфелина, Стефана Стратимировића, Илариона Руварца, Богословског училишта, Стефана Илкића и Стефана Ђурђевића.

Иако у доба Првог српског устанка није било услова за подизање просветних установа, ипак су тада учињени почетни кораци.

Осим основних школа, формирана је Велика школа којој је Доситеј 1808. године поклонио своју библиотеку. То је прва школска библиотека у Србији.

Међутим, прекретница у културном и просветном животу Србије настала је тридесетих година 19. века, када је, по добијању хатишерифа, створена могућност да се оснивају установе за образовање и културу.

Поред отварања школа покрећу се прве новине, оснивају се Лицеј, Музеј, Друштво српске словесности и неколико библиотека.

После прве државне библиотеке, основане 1815. године при Књажевској канцеларији, библиотека у канцеларијама нахијских старешина (1826. и 1829. г.) и скромних школских библиотека, оснива се библиотека у Београду 1832. године зачетак будуће Народне библиотеке.

У раздобљу снажнијег културног успона, од 1832. до 1845. године, поред Народне библиотеке, настају сви типови библиотека школске, специјалне, научне и читалишта, као претече јавних народних библиотека.

Основни фонд новоосноване Народне библиотеке чинили су поклони. Библиотека је у години оснивања одлуком кнеза Милоша добила и обавезни примерак, чиме су јој одређени статус и функција државне националне библиотеке.

Нарастала је постепено - у сталној борби за минималне радне услове и одговарајући смештај. Пресељена је у Крагујевац (1833), затим враћена у Београд (1835), а онда по Београду сељена

до 1853. године, када добија првог "правителственог" библиотекара Филипа Николића. Тада почиње стручно уређивање Библиотеке и развој српског библиотекарства. Николић је издвојио основне и посебне фондове, израдио инвентаре, ауторски и предметни

каталог и прва Правила за Библиотеку. Њега наслеђује Ђура Даничић, који је од 1853. до 1859. године обавио низ значајних послова,

утврдио концепцију набавне политике, започео израду текуће националне библиографије, проширио обавезни примерак на периодику, утврдио карактер и име Библиотеке, увео заштиту књижног фонда и редовно обавештавање јавности публиковањем годишњег извештаја о раду Библиотеке.

У периоду од 1870. до 1900. године Народна библиотека се развија у повољнијим друштвеним и културним приликама и постаје једна од најзначајнијих културних институција у Србији.

Њоме руководе и развијају је истакнути јавни и научни радници, од којих је Стојан Новаковић (1869-1874) учинио највише.

Поред унутрашњег уређења Библиотеке и унапређења стручних послова, Новаковић је успео да се законом 1870. године обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости.

Започео је издавачку делатност објављивањем серије штампаних каталога Народне библиотеке и наставио рад на текућој библиографији.

Његовом заслугом донет је 1881. године Закон о Народној библиотеци и Музеју. После Новаковића на челу Народне библиотеке били су Јован Бошковић, Нићифор Дучић,

Милан Ђ. Милићевић, Драгиша Станојевић, Стојан Протић и Љубомир Јовановић, који су обезбедили даљи развој Библиотеке.

Почетком 1901. године Библиотеком руководи Јован Томић. Осим заслуга за унапређење рада и за развој других библиотека, њему је припала дужност да обнови Библиотеку, која је тешко страдала у току Првог светског рата(1914 - 1918)

Уништен је већи део рукописа, књига, часописа, новина и архивске грађе; инвентарске књиге и каталози заувек су изгубљени, а зграда је делом разорена.

У немачком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године, Народна библиотека је изгорела до темеља.

Уништени су књижни фонд од око 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 18. века, картографска и графичка збирка са 1.500 јединица, збирке од 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, богати архив турских докумената о Србији и српско-турска преписка.

У пламену су нестали и сви инвентари и каталози Библиотеке. Народна библиотека је дочекала ослобођење (1944) са око 5000 књига и других публикација. Од маја 1945. године почиње интензивно обнављање и попуњавање фондова. Библиотеци су додељене Дворска библиотека, Библиотека Сената, део Библиотеке Народне

скупштине и Библиотека Друштва Св. Сава. Откупљене су многе приватне библиотеке, а стижу и поклони из земље и иностранства. Након стручног сређивања и отварања за јавност (1947. године), Народна библиотека усмерава

своју делатност и на формирање и развој мреже библиотека у Србији, преузимајући и старање о усавршавању библиотечких стручњака.

У нову, модерну, зграду Народна библиотека се уселила 6. априла 1973. године. Унапређује се библиотечка делатност, обнавља се издаваштво објављивањем штампаних

каталога, српске ретроспективне библиографије, описа ћирилских рукописа, фототипских издања; уводе се нове технологије и стандарди и ствара јединствени библиотечко-информациони систем.

Народна библиотека данас поседује око пет милиона библиотечких јединица. Посебну вредност представљају рукописне књиге од 13. до 18. века, инкунабуле и старе српске

штампане књиге од 1494. до 1638. године, збирка отисака са старих српских дрворезних плоча од 16. до 18. века, као и микрофилмови јужнословенских ћирилских рукописа из земље и иностранства.

Аутоматизовани каталог и базе података омогућавају брзо информисање корисника.

Срби у Угарској основали су 1826. године у Пешти Матицу српску, чији је основни циљ био "распрострањеније књижества и просвештенија народа србског, то јест да се књиге србске рукописне на свет издају и распрострањивају".

Ради остваривања овог циља, 1838. године отворена је за јавност Библиотека Матице српске.

Библиотека је свој фонд стварала поклонима (најзначајнији су поклони личне библиотеке Платона Атанацковића и Саве Текелије) и, посебно, разменом Летописа Матице српске, покренутог 1825. године.

Библиотека се, заједно са Матицом српском, пресељава у Нови Сад 1864. године и нараста захваљујући широко развијеној размени, куповини, откупу и завештањем приватних библиотека.

Обавезни примерак прима од 1948. године, а 1976. године проглашена је за централну библиотеку Војводине.

Носилац је библиотечко-информационог система. Библиотека Матице српске поседује највећу збирку ћирилских рукописних књига,

почев од 13. века, као и значајне рукописне и старе штампане руске, украјинске, грчке, француске, мађарске и румунске књиге.

Фондови обухватају око 200.000 књига, 220.000 годишта новина и часописа (25.000 наслова) и преко 400.000 јединица другог библиотечког материјала.

Опремљена рачунарском техником, Библиотека преко свог Рефералног центра обезбеђује све потребне информације за културно-историјска истраживања.

Библиотека Матице српске

Библиотека Српске академије наука и уметности

настала је из Библиотеке Друштва српске словесности 1842. године, као прва

научна библиотека. Брзи раст фондова Библиотека бележи од 1846. године, с публиковањем Гласника

Друштва српске словесности, који размењује за издања страних научних друштава и академија.

Библиотека је настојала да прикупи и сачува старе српске књиге и историјску грађу, као и савремене публикације из земље и иностранства.

После Другог светског рата Библиотеци Српске академије наука и уметности обезбеђени су услови за систематски раст фондова.

Рад с корисницима почео је 1952. године. Библиотека располаже фондом од преко милион књига, око 10.000 хиљада наслова периодике и друге грађе.

Главни део фонда чине издања домаћих и страних академија наука, научних друштава и универзитета.

Део фонда обухвата књиге о српском народу, а југославика је заступљена најважнијим издањима.

Фонд старе и ретке књиге садржи око 7.000 свезака, као и мноштво старих и ретких часописа и новина.

Значајне су и посебне библиотеке, легати истакнутих научника и јавних радника и богат фонд приручне литературе.

Из првих школских библиотека, које се оснивају по варошима и селима, формирају се и Библиотека Богословије (1836.г.), Библиотека Лицеја (1838. односно 1844.г.), Библиотека Војне школе (1837.г.) и Библиотека Артиљеријске школе (1850.г.).

До средине века јављају се и стручне, специјалне, библиотеке: Музичка (1835.г.), Позоришна (1841.г.) и библиотеке при министарствима (1842, 1847. и 1850. године).

Лицејска библиотека, "општа за све науке, за цео Лицеј", основана је 1844. године.

Основ библиотечких фондова чинили су поклони , иако је Библиотека одмах по оснивању добила право на обавезни примерак.

Приликом прерастања Лицеја у Велику школу, 1863. године, библиотека је предата Народној библиотеци на чување.

Задржана је само стручна литература, која је касније чинила основ Опште библиотеке Велике школе.

У међувремену, семинарске и кабинетске библиотеке шириле су се и развијале брже од Опште библиотеке.

Велика школа је прерасла у Универзитет 1905. али је одлука о оснивању Универзитетске библиотеке донета тек 1921. године на предлог професора Павла Поповића.

Почела је с радом 1926. године у првој наменски изграђеној згради, у којој је и данас.

За време Другог светског рата Библиотека је била затворена, сама зграда тешко оштећена, а из фондова су немачки окупатори однели преко 2.000 ретких књига.

У послератним годинама Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" обновила је рад, попунила своје фондове и постепено израстала у једну од највећих библиотека и информационо-реферални центар Универзитета у Београду.

Поседује фонд од око 1,500.000 библиотечких јединица, са аутоматизованим каталогом и другом савременом опремом и могућностима за on-line i off-line претраживања.

Библиотека располаже и вредним фондом старе и ретке рукописне и штампане књиге и архивском грађом.

Почев од четрдесетих година 19. века иницијативом грађана оснивају се читалишта, чији су циљ били заједничка набавка новина и књига, читање и састајање.

Убрзо су читалишта постала културни центри за образовање и просвећивање народа и неговање националне свести.

Читалишта се ангажују у оснивању позоришта, покретању новина и сакупљању народног и музејског блага.

Прво читалиште, Србско читалиште, основано је у Београду 1846. године, а затим се читалиста оснивају у Смедереву, Крагујевцу, Пожаревцу, Ужицу и Неготину.

До краја осамдесетих година основано је 79 читалишта, која су допринела просветном и културном напретку народа.

Крајем 19. века оснивање читалишта стагнира, те долази до њиховог постепеног гашења.

Оснивање већег броја школских и специјалних библиотека, те већа доступност књиге и штампе, учинили су да читалишта изгубе основни смисао.

Иницијативу грађана замењује држава отварањем јавних, народних, библиотека. Поред народних библиотека, осниваних уз сарадњу с гимназијама у Крагујевцу

(1866) и Крушевцу (1868), држава и Народна библиотека у Београду настоје да се библиотеке оснују и у другим местима.

Почетком 20. века отворено је више библиотека у градовима и варошима у којима су читалишта раније развила свест о значају књиге и читања - у Нишу (1903), Свилајнцу (1905) и још 74 библиотеке до 1912. године.

У Балканским ратовима и Првом светском рату уништен је велики број библиотека, које се обнављају после 1918. године.

Уз помоћ Министарства просвете и општинских власти до 1928. године основано је више од хиљаду библиотека свих типова, укључујући и библиотеке удружења, радничких друштава, као и певачких и других дружина.

ЧИТАЛИШТА

У току Другог светског рата уништено је или опљачкано 177 библиотека. Окупатор и усташе уништавали су српску ћирилску књигу, црквене библиотеке, а

добар део факултетских библиотека нестао је у пожарима. После рата библиотеке се обнављају и оснивају се нове свих типова, а највише је

народних библиотека. Повољне услове за оснивање и рад обезбеђује Закон о библиотекама (1960. и

1965), односно Закон о библиотечкој делатности (1994). Међу многим новооснованим библиотекама при министарствима, установама,

институтима, музејима, архивима, као и у свим градовима и општинама Републике Србије, издваја се Народна и универзитетска библиотека у Приштини (1962).

Њен књижни фонд, од око милион наслова, чине превасходно књиге на српском језику, уз велики број књига на албанском и турском језику.

Од краја деведесетих година прошлог века, њен фонд је измештен из Приштине.

Данас у Србији постоји око четири хиљаде библиотека повезаних у јединствен библиотечко-информациони систем Републике.