Душан БерићЛИСТА ИСПИТНИХ ПИТАЊА ИЗ НАСТАВНОГ ПРЕДМЕТА ОПШТА ИСТОРИЈА НОВОГ ВЕКА 2 (1789 – 1918.)По „Болоњи“: „Први део“ и „Други део“

1. Идејна кретања у предреволуционарној Француској, узроци Револуције и непосредни поводи за њу.

— Просветитељство: Волтер, Монтескје, Русо, енциклопедисти, физиократе— Три сталежа— Тирго и Некер

2. Почетак Француске револуције 1789. и њен даљи ток (до формирања „револуционарних комитета“, у мају 1793. године).

— 5. маја 1789. Скупштина Сталежа— 17. јуна 1789. Проглашава се Народном скупштином— 20. - 27. јуна 1789. Тениска дворана— 9. јула 1789. - 30. септембра 1791. Уставотворна скупштина— 14. јула 1789. Бастиља— 5. августа 1789. Укидање феудализма— Декларација о правима човека и грађанина— 3. септембра 1791. Устав и уређење Француске— 1. октобра 1791. - Законодавна скупштина— Јакобинци, Жирондинци, Монтањари, Кордиљери— 20. априла 1792 — 1797 Рат Прве коалиције — 11. јула 1792. Отаџбина у опасности — Јакобинци организују отпор— Париска комуна— 10. јула 1792. Ухапшен краљ, — августа 1792. Избори за Конвент— 20. септембра 1792. проглашена Република — 20. септембра 1792. - 26. октобра 1795. Национални Конвент— 21. јануара 1793. Погубљен краљ — Порази Француске— 31. маја - 2. јуна 1793. Јакобинска револуција

3. Даљи ток револуције до „Термидора“, и од њега ка владавини „Директоријума“.— Комитет јавног спаса— Комитет јавне безбедности— прогон ројалиста и Жирондинаца— 1793. Јакобински устав није ступио на снагу— Култ разума уместо хиришћанства— Револуционарни суд— 1794 Закључен мир са Првом коалицијом— 27. јула 1794, Термидорска реакција— 17. августа 1795 Усвојен нови устав „Устав године треће“ — 2. новембра 1795. - 11. новембар 1799. Директоријум

4. Продор Наполеона Бонапарте у „живот“ Револуције.— генерал у рату Прве коалиције— 1796. Директоријум га именовао за команданта у Италији— 1797. Мир са Аустријом у Кампоформију— 1797 Египат— 1. август 1798. пораз флоте код Абукира и повлачење— 1798-1802 Друга коалиција— 1799 Суворов осваја северну Италију— 9—10. новембар 1799. Наполеонов државни удар, власт тројици конзула— државни савет, трибунат, законодавно тело и сенат— законе објављивао први конзул— 1801. Конкордат— Русија, Шведска, Данска – Лига неутралних— 1802 Мир у Амијену— 18. маја 1804. Нови устав – Царство— 2. децембра 1804. крунисање у Нотр Даму

5. Бонапартини ратови у средњој Европи и њен прелазак у нови облик постојања. — 1805 Трећа коалиција— 21. октобра 1805. Трафалгар— 13. новембра 1805. заузет Беч— 2. децембра 1805. Аустерлиц— 26. децембра 1805. Пожунски мир— 1806—1807. Рат Четврте коалиције— новембра 1806. Континентална блокада— у јулу 1807. Тилзитским миром – Створено Варшавско војводство— 1807. Португалија— 1808. Мадрид— 10. април - 14. октобар 1809. Рат пете коалиције— Битка код Ваграма – Шенбрунски мир

6. Инвазија Наполеонових армија на Русију 1812. године, прерастање руске одбране у Велики отаџбински рат и слом Наполеонове војне.

— 23. јуна 1812. Наполеон прешао Њемен— 650.000 војника— 7. септембра 1812. Бородинска битка— 14. септембра 1812. Наполеон освојио Москву— Повлачење

7. Даљи порази француских армија у средњој и западној Европи 1813-1814. године и пад Наполеона с власти.

— Рат Шесте коалиције— 2. маја 1813. битка код Лицена — примирје— 16. октобар - 19. октобар 1813. битка код Лајпцига— 9. мартa 1814. Споразум из Шомона— 30. марта 1814. Савезници ушли у Париз. — 6. априла 1814. Наполеон абдицирао— 26. фебруара 1815. побегао са Елбе.— 100 дана— 18. јуна 1815. Ватерло

8. Бечки конгрес (1814-1815): Припреме за његово сазивање, његов рад и последице.— 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815.— председавајући Клеменс Метерних— Француска губи све територије освојене од 1795. до 1810.— Увећање Русије, која је добила већину Варшавског војводства— Увећање Пруске, која је добила Вестфалију и северну Рајнску област— Консолидација Немачке конфедерације од 39 држава, којом је било много лакше

управљати него са претходних 300 држава. Немачком конфедерацијом су управљале Аустрија и Пруска.

— Хабзбурзима север Италије— Норвешка – Шведској

9. ''Света алијанса'', њено оснивање и улога у историји Европе и света; њено супротстављање националном начелу и револуцији.

— Основа – коалиција против Наполеона— 26. септембра 1815. потписан Манифест цара Александра І— гушење револуција— искључење Османлија из Свете лиге (због источног питања)— Руси за укључење Француске, Метерних за искључење— октобра 1818 Конгрес у Ахену (Александар І укључио Француску јер је платила

репарације)— 1820. Конгрес у Тропау— 1821. Конгрес у Љубљани — 1822. Конгрес у Верони— Покрет за самосталност у Јужној Америци и Грчки устанак— Револуције у Италији, Шпанији, Португалији, — 1830 Јулска револуција крај Алијансе

10. '''Света алијанса'' и руска политика.— 26. септембра 1815. потписан Манифест цара Александра І— Принцип легитимизма— 1821 Грчки устанак, Александар І оклева— Пажњу усмерио на немачке универзитете— Русија губи првенство у решавању Источног питања— 1822 Устанак у јужној Италији— 1825 Николај І— Лондонски договор 1827 обавезује Русију да се не шири на рачун Турске— 1828-29 Руско-турски рат и Једренски мир

11. ''Света алијанса'' и Први српски устанак, као и Други.— Аустрија држала се пријатељски према Турској. — Порта се ипак бојала заједничке акције Аустрије и Русије, — Неповерење Порте према свима хришћанским силама појачало се кад је образована

Света алијанса и кад су Јонска Острва стављена под енглески протекторат.— Метерних је умиривао Порту, — Он је избегавао свако компромитовање код Порте. — Метерних је оставио Србију њеној судбини. — Бечки конгрес и Света алијанса учинили су Русију важним фактором европске политике. — отпор Енглеске и кочење од стране Аустрије. — Милош политичким средствима, тежио да постигне свој циљ. није давао повода за

сукобе с Аустријом.12. ''Света алијанса'' и револуција у Шпанији, Португалији и у Америци.

— Рат за независност Јужне Америке— 1808 Наполеонов напад на Шпанију— Хунте преузимају власт у Америци— Рестаурација Бурбона, Фернандо VII гази устав— Американци се боре за независност— октобра 1822. Веронски конгрес Свете Алијансе— Канинг и Велингтон се плаше слања француске војске у Америку— 1823 Монроова доктрина

— Револуција у Шпанији— 1814 Повратак Бурбона – Фердинанд VII— Укинуо устав из 1812— 1820 Побуна пуковника Ријега— Конгрес у Верони – Французи да угуше побуну— 1823 Француска војска побеђује побуњенике

— Револуција у Португалији— 1807 to 1811 Три Наполеонова напада на Португалију— Краљевска породица бежи у Бразил— Португалија је постала покрајина Бразила— Португалци траже повратак династије и претварање Бразила у колонију— 1820 Револуција под утицајем Шпаније— 1821 Краљ се враћа— 1822 Устав— 1822 Независност Бразила— 1826 Принц Мигуел – побуна против уставне владе и краља Педра

— Револуција у Италији— 1920 Револуција у Напуљу против Фердинанда І— Карбонари— 1821 Побуна у Пијемонту-Сардинији — устав— Конгрес Свете алијансе у Опави, а затим у Љубљани— 1821 Света алијанса послала војску у Напуљ и Сардинију

13. Грчки рат за независност и руско-британско ривалство.— 1814. Хетерија – Одеса— 6. марта 1821. Ипсиланти диже устанак у Јашију— 17. марта 1821, Устанак на Пелопонесу— 25. марта 1821. Митрополит Патре, Герман благословио заставу— 22. јануара 1822. устаници у Епидаурусу, проглашују независност, — први Устав Грчке — влада Димитрија Ипсилантија (брат Александра Испилантија)— Грађански рат у Грчкој 1823 – 1825— Поход Ибрахим паше египатског 1826-27— 1827 Председник Каподистрија— 20. октобра 1827. Битка код Наварина— 1828-29 Руско-турски рат— 1829 Мир у Једрену (грчка аутономија)— 1832. Лондонска конференција – независност – Баварска династија

14. Револуција у Француској и политика Луја Филипа 30-их година ХIХ в.— 1841-1824 Луј XVIII— Уставна повеља— 1824-1830 Шарл X— покушавао парламенту да одузме законодавну власт — краљ доноси уредбе са законском снагом. — 26. јула 1830. објављује указе зване ордонансе — Бирачко право ограничено само на крупне велепоседнике. — Укида се слобода штампе. — Револуција у Паризу. — парламент бира Луја Филипа (1830-1848), — Укинут горњи дом као заступник старог феудализма

15. Трећа подела Пољске и сукоб интереса Великих сила.— Пољска подељена крајем XVIII в. између Аустрије, Русије и Пруске. — Варшавско војводство успоставио Наполеон — 1814. поновна деоба Пољске. — У руском делу Пољске устанак 1830. — 1846. устанак у аустријском делу у Кракову.

16. Русија у доба Александра Првог.— 1801. установио Стални савјет— 1810. преуређен је у Државни савет.— 8. септембра 1802. Проглас о оснивању министарстава и Указ о правима и обавезама

Сената— 25. јуна 1811. завршена је министарска реформа— Руско турски ратови— Српска револуција и Грчки устанак— Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. — У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. — Три године касније, припојена је Бесарабија, — Бечки конгрес Русији доделио источне и централне делови данашње Пољске. — Почиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан

1813-1828). — Аутономна управа и персонална унија за Варшавско војводство (Пољска) и Велику

кнежевину Финску — Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. — Руске власти онемогућиле разбојништво на Кавказу. — Заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних

одбрамбених утврђења подељених у три линије) и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање.

— Слободно исповедање хришћанске вере у Грузији и Јерменији — Поштована верска права муслиманских народа.

17. Русија у доба владавине Николаја Првог.— 25. децембра 1825 крунисан— 26. децембра 1825. Декабристичка побуна— 1830 У руском дијелу Пољске устанак. — 1853 Кримски рат

18. Даљи ток Прве индустријске револуције.— 1764. Џејмс Ват. парна машина.— 1807. Роберт Фултон пароброд— 1814. Џорџ Стивенсон парна локомотива.— 1825. у Енглеској саграђена је прва железничка пруга— 1837. Семјуел Морзе изумео је телеграф— 1815 рударска Дејвијева светиљка, 1839 Фотоапарат, 1839 вулканизација гума од

каучука, 1829 Брајево писмо, 1854 поштанска марка, бицикл, минерално вештачко ђубриво

19. Велика Британија и њен успон до прве индустријске силе света. — у ваневропском и прекоморском свету учвршћење и проширење британске

хегемоније. — Стварање нових колонија настаје на сам подстицај државе, — од 1773. г. у Индији одговорност прелази на британску владу, — 1858. г. створено је поткраљевство Индија. — 1788. г. формиран је Нови Јужни Велс као кажњеничка колонија у Аустралији. — Британија је задржала Малту — протекторат над републиком Јонског подручја. — Од Француске је узела Маурицијус, Сејшелске отоке и Малдиве, — од Низоземске Цејлон и Капланд, а касније стиче и Малакку и Сингапур. — Трговинским споразумима са ФРА, ШПА и НИЗ осигурала је ВБ своје трговачке интересе

у преосталим колонијама тих поморских сила. — обогатила се новим колонијалним поседима и изворима прихода за своју индустрију,

чијим је производима био отворен највећи део још индустријски неразвијеног европског тржишта.

— Бечким конгресом је успела Аустрију и Пруску поставити као европске чуваре старог поретка насупрот Француској и Русији,

— Русија је била најопаснији такмац Енглеској због свог територијалног ширења (Финска, Аљаска).

20. Егалитарни покрети у западној Европи, утопијски нацрти једнакости и чартистички покрет на британским острвима.

— После 1815. трговачко-индустријску премоћ у Европи. — у рату имала огромне трошкове и пред 1815. — влада је повећала порезе — захтеви за извођењем демократских реформи. — 1816. Вилијам Кобет издаје лист ''Политички регистар''. Он побољшање положаја маса

види у реформисању енглеског државног уређења, али није био за оштрије методе борбе.

— 1816. иступања Лудита, — Сен Симона социјалистичке идеје, — Роберта Овена (1771-1858). 1800. године Овен је сувласник и управник текстилне

фабрике у Њу Ланарку. — смањио је радни дан на 10 и по часова, уз забрану рада деци млађој од десет година. — повећао је плате радницима, отворио школе, заједничке кухиње и увео пензије за случај

болести и старости. — Овакви потези су имали великог одјека у Европи, — 1815. године, Овен је почео агитацију за законску форму. — 1824. године отишао у Северну Америку и у држави Индијани купио земљиште и

основао комунистичку заједницу „Нова хармонија“ која се брзо распала. — обраћао са својим пројектима Светој алијанси, привременој влади Енглеске, краљици

Викторији, али без резултата.— Индустријска криза 1836. — борба радних маса добија на жестини, — чартистичком покрету. — 1835. масовни покрет за изборну реформу. — 1836. лондонско удружење радника на чијем се челу налазио Ловет — почетком 1837. године са великог радничког митинга упућена петиција парламенту — захтеве за увођење општег бирачког права, — одржавање избора једном годишње, — укидање имовинског цензуса за посланичке кандидате… — 8. маја 1838. је објављена народна повеља „Чартер“ — активно учешће у покрету узели су и фабрички радници на северу — у Лидсу је организован тзв. Велики северни савез чији је руководилац био адвокат

О’Конор, уредник тада веома популарног листа „Северна звезда“. — 12. децембра 1838. године били забрањени, нарочито ноћни митинзи. — „Свеопшти конвент“, фебруара 1839. године у Лондону. — Присталице прве странке признавале су само мирне легалне методе борбе за повељу,

пропаганда преко штампе, организацију радничких митинга. На челу је стајао Ловет. — На другој страни, присталице странке физичке силе, захтевале су примену свих

средстава борбе, чак и општег штрајка и оружаних сукоба у случају да парламент одбије повељу. Ову струју предводио је О’Конор а истицали су се још О’Брајан и Гарни.

— индустијска криза 1841-1842. довела је до јачања покрета а може се рећи да је 1842. година представљала врхунац његовог успона.

— центар покрета постаје Манчестер, — 1840. године основано национално удружење чартиста — 1842. године отворен је II конвент и парламенту је већ почетком маја упућена петиција

са преко 3.300.000 потписа. — чартисти посегли за штрајковима организованим у читавој Енглеској на шта је влада

одговорила репресалијама. — У марту 1843. године, суђење О’Конору и његовим сарадницима а постепено

побољшање економских прилика у Енглеској довело је до опадања чартистичког покрета у Енглеској.

— Нови успон чартизам доживљава 1848. године након велике економске кризе и почетка револуције у Француској и другим европским земљама.

— 3. априла 1848. године у Лондону је одржан III чартистички конвент и парламенту је већ 10. априла предата нова петиција са преко 5 милиона потписа.

— Револуција 1848. представља заправо и крај чартистичког покрета. 21. Карл Маркс (и Фридрих Енгелс) и њихов утицај на свет, а посебно на развој радничког покрета.22. Покрет за немачко уједињење и његове развојне фазе (до 1850. године).

— Свето Римско Царство Њемачког Народа се распало 1806. г. — Бечким конгресом започиње процес формирања просторно заокружених држава

средње величине — секуларизација црквених имања, стављање сталежа под царском влашћу под сталеж

неке друге земље — продирање Пруске у средишње и западне крајеве, те повлачење Аустрије с рајнске

линије. — Њемачки савез основан је 1815. и код његовог уређење водило се рачуна највише о

пруско-аустријском дуализму и државном регионализму. — Њемачки је савез био лабав савез у којем је државност његових чланица потпуно

очувана. — Савезне је послове обављао Бундестаг у Франкфурту састављен од опуномоћеника

држава чланица под предсједањем Аустрије као президијалне силе. — Тај ново успостављени савез осигурао је Аустрији премоћ у Средњој Еуропи насупрот

Француској и Русији.— као посљедица расцјепканости јавља национални покрет, — Носитељ националног покрета у Њемачкој била је студентска омладина. — У једном дијелу Њемачке уводе се устави (4 државе: Баварска, Wüттенберг, Баден и

Хессен Дармстадт) који се темеље на Француској Цхарти.— До 1830. г. уставе је добило 15-ак држава. — У Аустрији и Пруској стање је било другачије. Тамо није било устава. — Аустрија се у страху од продора либерализма све више изолира од осталог дијела

Њемачке, — пруски краљ Фридрик Виллим III. под утјецајем Меттерницха одустаје од доношења

устава. — У Пруској либерална грађанска опозиција јаче тек 1840.-их година када на пријестоље

ступа Фридрик Виллим IV. којег су приморали 1847. г. да учини прве кораке према уставу за цијелу државу.

— Револуција је 1848. у југозападним дијеловима Њемачке владари не пружајући отпор прихваћају захтјеве либерала и демократа.

— Доносе се устави и формирају се владе у којима већину имају либерали и демократи. — Револуцијом се тражи уједињење Њемачке и радикално укидање преосталих

феудалних односа. — Убрзо након револуције у Бечу, долази 18. III. до демонстрација и устанка у Берлину у

којима се тражи устав и остале либерално-демократске реформе. — Пруска војска пуца на демонстранте, али их не може свладати. — Краљ пристаје на формирање либералне владе и на изборе за уставотворну скупштину

коју је требало изабрати ограниченим правом гласа. — Пруски краљ Фридрик Вилим IV. (1840-1861) након пораза листопадске револуције у

Бечу одлучује поништити тековине револуције из ожујка 1848. — Распушта либералну владу и именује нову из конзервативних редова. — државним ударом у Пруској ликвидирана револуција. — Друго битно питање у Њемачко је било питање њемачког уједињења. — Расправе о томе воде се у њемачком парламенту Бундестагу за којег се 1848. проводе

избори. — Постојала су два приједлога њемачког уједињења: — малоњемачки програм (Њемачка без Аустрије под водством Пруске) и — великоњемачки програм (савезна држава с Аустријом на челу која би сезала од

Балтика до Јадрана). — Долази до све већих супротности између Аустрије и Пруске око водства у Њемачкој.

Тако Пруси одбијају могућу либералну владу с аустријским надвојводом Иваном као регентом.

— свењемачки парламент у Франкфурту круну нуди пруском краљу, но он одбија ту понуду.

— Пруска се одбија свакој идеји да Аустрија уђе у састав јединствене Њемачке. — 1849. г. парламент прихваћа нови устав према којем је Њемачка требала бити савезна

држава с царем на челу. — Владу би именовао парламент и њему би била одговорна. Слабост те централне владе

била је у томе што није имала властити управни апарат, већ је била зависна од добре воље влада појединих држава.

— Револуција у Њемачкој не остварује задане циљеве. Легитимистичке конзервативне снаге побиједиле су поновно, потпомогнуте савезницима у Еуропи.

— Њемачка остаје разједињена на аустро-пруски кондоминиј у којем је Аустрија још неко вријеме имала превласт.

23. Покрет за немачко уједињење од 1850-1871. године, и последице.— након завршетка револуције 1848. у свим државама немачког савеза завладала је

жестока реакција. — Земљопоседничка аристократија (јункери) повратила је део привилегија које је изгубила

током револуције 1848. године. — у Аустрији у којој је 1851. године у септембру формално укинут устав који је донет 1849— Словенске земље и највећи део Румуније потпуно су отцепљене од Угарске и потчињене

Хабзбуршкој монархији. — немачки је поново постао обавезан језик а значајно је што је црква један од стубова

монархије, стекла право на имања на духовну цензуру а истовремено је вршила огроман утицај на систем просвећивања у монархији.

— Противтежа аустријској доминацији била је Пруска. — борбу за хегемонију у немачком савезу. — Аустрија је имала превласт, углавном захваљујући подршци руског цара Николе I — Био је и незадовољан пројектом са стварање тзв. Пруске уније, тј. уједињења Саксоније,

Хановера и још 17 мањих немачких држава под вођством Пруске. — Наравно да су пруска буржоазија и пруски двор свим силама радили да се извуку из

овако тешког стања у коме су се нашли под притиском Русије и Аустрије. — Основан је царински савез међу највећим бројем немачких држава и Пруска је, како је

време одмицало, економски сустизала Аустрију. — Односи између Аустрије и Пруске заоштравају се јуна 1859. када су заратиле Аустрија и

Француска. — Аустрија се за помоћ обратила Пруској која је ту помоћ условила преузимањем команде

савезничке војске од стране пруског принца Регента. — Рат из 1859. изазвао је јачање покрета за национално уједињење у Немачкој. — 1859. године у Франкфурту основан национални савез — Ото фон Бизмарк (1815-1898), познат још као ''гвоздени канцелар''. — Године 1848. као посланик месног ландтага (скупштине) — Године 1864. заратио је са Данском присајединивши Шлезих Холнштајн Пруској. За овај

рат придобио је Аустрију, — Пруска избацила Аустрију из Холштајна као и пројекат за реформу немачког савеза у

коме би главни захтев био да се Аустрија искључи из њега. — рата 1866. године код Садове (у северној Чешкој). — Аустрија је била приморана да склопи мир у Прагу исте године којим су Пруској

присаједињене неке дотле самосталне немачке државе као Хановер, део Баварске и Франкфурт на Мајни.

— на иницијативу Наполеона III основан је јужнонемачки савез. — 1870-71 пруска војска је ушла у Француску а сам чин уједињења извршен је у Версају.

24. Покрет за италијанско уједињење до 1850-их година ХIХ века.— 1920 Револуција у Напуљу против Фердинанда І— Карбонари— 1821 Побуна у Пијемонту-Сардинији — устав— Конгрес Свете алијансе у Опави, а затим у Љубљани— 1821 Света алијанса послала војску у Напуљ и Сардинију— После 1830 године почела у Италији препород или рисорђименто; Он је представљао

борба за слободу Италије од аустријских власти и за њено поновно уједињење. Тај циљ су покушале да постигну две групе:

i. Млада Италија, коју предводи Ђузепе Манцини, који је желео да уједини Италију у буржоаско-демократску републику, првенствено револуција против Аустрије.

ii. део крупне буржоазије и племства који су желели уједињење Италије у оквиру споразума између владе појединих земаља.

— Револуција у Италији почела је у јесен 1848. године на Сицилији и проширила се широм Италије.

— Владари Напуљске Краљевине, Пијемонта и Тоскане су се обавезали да ће дозволити увођење устава. У Венецији и Милану су око на побуну против Аустрије, али нису успели. У Риму и Тоскане су прогласили републику. У пролеће 1849. године Пијемонт је објавио рат Аустријском царству, али је опет поражен. Због интервенције Француске, Римска република је пропала и обновљена је папска власт.

— Шездесетих година 19. ст. питање уједињења Италије поновно се актуализира. — премијер Краљевине Сардиније и Пијемонта Камило Кавоур, — Своју тактику Кавур почиње примјењивати у Кримском рату — Кавур се највише ослања на Француску и њеног цара Наполеона III. — Наполеон III прихваћа Кавурову понуду да помогне уједињење Италије, — договорено је да ће Пијемонт добити Ломбардију и Венецију, а Француска Ницу и

Савоју. — У биткама код Магенте и Солферина 1859. г. француска и пијемонтска војска поразиле

су аустријску војску. — Швицарац Хенри Дунант настоји им помоћи, те 1863. г. оснива у Женеви Црвени крст. — Устаници јужно од Ломбардије (Парма, Модена, Тоскана) проглашавају њихово

сједињење с Краљевином Сардинијом и Пијемонтом. — Рат завршава миром у Цириху 1859. г. Наполеон је добио обећану Ницу и Савоју, а

Ломбардија, Модена и Тоскана уједињују се с Пијемонтом након одржаног плебисцита.

25. Додирне тачке између италијанског Ризорђимента и Српског Препорода (1848 -1878), као и продор покрета за српско уједињење у европску политику.

— Ратом од 1859 и процесом талијанског уједињења скренута је главна пажња Аустрије и Француске на Италију, а Балкан и источно питање били су од интереса само толико колико су могли имати утицаја на ток и свршетак тих главних догађаја. Тај рат је желела да употреби мађарска емиграција да побуни Угарску. Генерал Клапка склопио је у ту сврху и конвенцију с румунским кнезом Кузом, па је на истој основи повео преговоре и с кнезом Михаилом.

— Тим путем је кнез Михаило сазнао да је Наполеон III склон да помогне мађарску ствар, па је пошао у Париз не би ли заинтересовао цара да овом приликом покрене и источно питање. Он се састао с Наполеоном управо пред његов одлазак војсци у Италију.

— Цар је одлучно одбио Михаилове планове. Он је држао да је опасно заплетати талијанско питање с источним. У талијанском питању ограничен је рат само на подручје аустриске куће. За проширење рата и на Мађарску, која не припада ни Немачком Савезу, не би се могло наћи довољно разлога, којим би се оправдала та европска интервенција, За тај случај требало би да пре Кошут осигура неутралност Енглеске, која се одлучно изјаснила за локализацију рата. Кад би се рат комплицирао с источним питањем, Енглеска не би сигурно остала неутрална. Али, независност Угарске је у интересу Србије, — наставио је Наполеон III, — па он зато позива Михаила да даде мађарским родољубима прилике и помоћи у Србији за њихове припреме.

— Кнез Михаило састао се иза тога у Лондону с Кошутом и уговорио план за ту мађарску акцију из Србије с резервом да то одобри Наполеон III. Кошутов повереник Лудвиг био је већ и почео с припремним радом у Београду, кад закључење прелиминарног мира у Вилафранки сав рад обустави. Кад је наследио кнеза Милоша на престолу, кнез Михаило је наставио пријатељске везе с Мађарима и радио је на споразуму између Мађара и Срба у Угарској.

— Аустриска дипломатија је била нарочито подозрива на амбициозне планове кнеза Данила па је пред талијански рат и за време његова трајања удвостручила пажњу према Црној Гори. У Црној Гори је као и у Србији настало комешање и везивале су се велике наде на пораз Аустрије, с којим се са сигурношћу рачунало. Прилике на граници Црне Горе и Херцеговине нису се средиле ни после цариградске конференције амбасадора. Та област је увучена у планове талијанских и мађарских револуционара против Аустрије, шта више и после завршеног талијанског рата. Чак су се шириле и фантастичне вести да ће се искрцати једна талијанско-француска војска под воћством Гарибалдија.

— Пошто се талијански и српски покрет оснивао на револуционарном начелу народног самоопредељења, које је Француска узела за основицу своје спољашње политике, то су разумљиве везе и између оба покрета, којих се веза Аустрија толико бојала.

— Данилову ратоборну политику која је довела до граховске победе, наставио је после његова убиства (12 августа 1860) његов синовац и наследник кнез Никола. Он је такођер тражио признање независности Црне Горе, излаз на море и исправку границе.

— Аустрија је била солидарна с Турском јер је била уверена да постоји веза између припремане акције мађарских и талијанских револуционара преко Црнне Горе, Србије или Румуније и херцеговачко-црногорског покрета који је поново оживео од 1860 године.

26. Завршне деценије покрета за италијанско уједињење (1859-1870). — није ослобођена Венеција зато што се Наполеон повукао из рата изненађен јаким

националним покретом у средњој Италији и Папинској држави (чији је он био заштитник). Незадовољни резултатима рата с Аустријом и останком Венеције у ХМ, Италија наставља процес уједињења.

— Друга етапа талијанског уједињења било је рушење Краљевина обију Сицилија. — Гарибалди је најприје успио срушити власт Бурбона на Сицилији, а затим је пренио

борбе на јужни дио Италије и срушио власт Бурбона у Напуљској краљевини. — Гарибалди је намјеравао срушити и Црквену Државу, али је то спријечио Кавоур. — референдумом уједињење, створена је 1861. г. Краљевина Италија, без Црквене

Државе и Венеције. — Након уједињења Италија је постала парламентарна монархија. Талијански парламент у

Торину проглашава Виктора Емануела II. (1861-1878) првим краљем Италије.

— Трећа етапа - прикључење Венеције и Црквене Државе. — Венецију је Италија добила 1866. као резултат аустро-пруског сукоба, где се укључила на

страну Пруске. — Венецију је добила иако је њена војска доживјела тежак пораз код Кустоце и у

поморској битки код Виса. — За коначно уједињење Италије недостајао је још једино Рим. — У њему су се још од 1849. г. налазили одреди Наполеона III. који су чували папу. — Италија је искористила пораз Наполеона III. у рату с Пруском 1870. г. Француска војска

повлачи се из Рима, а Италија довршава уједињење. — Након уласка талијанске војске у Рим, папа се повукао у Ватикан, а талијански краљ

пријестолницу преноси у Рим. Просвједе папе нитко није прихваћао, а — 1871. Италија доноси Закон о гаранцијама којим папи осигурава стални новчани

приход, — односи остају заоштрени до 1929. г. када се рјешавају Латеранским уговором између

Мусолинија и папе Пија XI. којим је папа добио сувереност у мало Ватиканској држави.27. Источно питање од последње четвртине ХVIII века до 1849. године.

— Кучук-кајнарџијски мир 1774— Грчки пројекат— Кочина крајина— І српски устанак и Руско-турски рат 1806-1812— Грчки устанак— Египат и Ункјар Искелесијски уговор 1833— Лондонски договор о мореузима 1841

28. Западне силе и даљи развој борби за увећање њихових колонијалних поседа у првој половини ХIХ века.

— Утрка за Африку је процес колонијалне експанзије којим су у другој половици 19. стољећа западноеуропске силе установиле своју власт над готово цјелокупним афричким континентом. Иако су еуропске силе, почевши с Португалом, утемељиле своја прва упоришта на обалама Африке још у 15. стољећу, експанзија у унутрашњост била је ограничена због цијелог низа климатских, политичких и војних разлога. Колонизатори, за разлику од афричких домородаца, нису развили имунитет на разне тропске болести, односно нису располагали довољним снагама за сузбијање јачих отпора домородачких племена и држава. Умјесто тога контрола над афричким обалама вршена је посредно, уз помоћ обалних тврĎава и морнарицом, односно сурадњом с пријатељски расположеним племенима и државама којима су оружје и друга западна роба давали предност у односу на супарнике. Унутрашњост континента остала је неистражена. Тек је индустријска револуција, а с њом развитак модерног оружја и медицине омогућио прво западним истраживачима, потом мисионарима, а на крају и војскама продор у унутрашњост афричког континента. Откриће пространих територија, великих природних богатстава и становништва које је било релативно лако покорити дало је велики потицај експанзији, особито државама које су у статусу заостајале за Британским Империјем и које је мамила могућност стварања великог тржишта за производе домаће индустрије. Тај је процес још у првој половици 19. стољећа започела Француска освајањем Алжира, из чега се наставило ширење према југу континента. У другој половици 19. стољећа агресивно су ширење започеле новоуједињене државе Њемачка, Италија и Белгија. То је с временом натјерало Британце, забринуте за своја дотадашња упоришта у Јужној Африци и могуће угрожавање стратешких поморских путова према Индији, да такоĎер започну с убрзаном експанзијом. Тиме се цјелокупни афрички териториј нашао под контролом западних држава, уз изузетак Етиопије и Либерије. Незадовољство Њемачке, а мањим дијелом и Италије, резултатима Утрке за Африку било је једним од главних узрока првог свјетског рата.

29. Норвешка, Шведска и Данска у првој половини ХIХ века.— До Наполеона – Шведска (са Финском) и Данско - Норвешка— 1808–1809: Русија преузима Финску од Шведске у Финском рату.— После Наполеонских ратова, Скандинавија је подељена на три дела:

a. Данска, заједно са Гренландом, Фарским Острвимаb. Унија Шведске и Норвешке (до 1905)c. Финска, која је припала Русији (до 1917)

30. Западне силе и њихова ривалства око превласти на далеком Истоку средином ХIХ века.31. Кина и Јапан, као и Индија средином ХIХ века.

— Британска Индија (енгл. Бритисх Рај, а од 1876. Индијско Царство) био је од 1858. до 1947. назив за земље индијског потконтинента које су биле под изравном управом британске колонијалне власти, данашње Индија, Пакистан и Бангладеш. Од 1886. до 1937. била је и Бурма у саставу Британске Индије. Енглези су овдје још у 17. стољећу основали своја прва трговинска представништва. Тијеком 18. стољећа Источноиндијска компанија уздигла се до водеће силе потконтинента, но службено је дјеловала у име индијаца. Након великог Индијског устанка 1857. Источноиндијска компанија 1858. своја права преноси на британску круну. 1877. проглашен је савез Индијског Царства с Великом Британијом. Британска владавина престала је 1947. с независношћу двају држава, Индије и Пакистана. Касније, 1971. дотадашњи Источни Пакистан постаје самостална нова држава Бангладеш. Успјешан су отпор пружали Кореја и Јапан, у тим је земљама колонизација била неуспјешна. Британци, Французи и Руси закупљивали су дијелове кинескога територија и њима управљали. Будући да нису имали таква подручја, Американци су поткрај стољећа прогласили политику „отворених врата“ (слободна трговина великих сила) према Кини, чиме су искориштавали земљу. На самоме крају стољећа, 1899. године, Кинези су се подигли на устанак против еуропске доминације. У томе је устанку било много жртава на обје стране, а Кинези су ипак изгубили те су морали пристати на неповољне увјете мира.

32. Меиџи реформе у Јапану и почеци његовог позападњачења (вестернизације).— Шогунат води изолационистичку политику— Комодор Пери 1853/54— Трговински уговор 1858— Немири— Протеривање странаца 1863— Интервенција— Меиџи реформе 1868

33. Хабсбуршка монархија и њени проблеми до 1848. године.34. Румуни и њихов покрет за национално уједињење до 1848. године.35. Холандија/Низоземска и Белгија од 1800. до средине ХIХ века.

— Проглашена је 19. јануара 1795, дан након што је Виљем V од Орањеа побегао у Енглеску после инвазије француске револуционарне армије. Француска револуционарна армија је нашла у Холандији довољно савезника. Осам година пре тога догађаја у Холандији је био мали грађански рат у коме су оранжисти победили захваљујући помоћи пруског краља. Многи револуционари су тада побегли у Француску и вратили су се са француском војском спремни да остваре своје идеале.

— Батавијска Република, као француска вазална држава, била је француски савезник у ратовима са Великом Британијом. Због тога је Холандија изгубила већину Холандског колонијалног царства, а холандска флота је била поражена у бици код Кампердауна 1797. године. Пропаст холандске трговине изазвала је серију економских криза. Тек у другој половини 19. века ће се Холандија вратити на стање некадашњег богатства.

— Краљевину Холандију (1806—1810) (хол. Koninkrijk Holland, фр. Royaume de Hollande) је створио Наполеон Бонапарта као вазално краљевство за свог трећег брата, Луја Бонапарту, како би боље контролисао Низоземску. Име Холандија, које је припадало

само једној низоземској провинцији, узето је за име целе државе. Луј није испунио Наполеонова очекивања — покушао је да опслужује низоземске интересе, уместо интереса свог брата, па је краљевина укинута 1810, када је Француска анектирала Низоземску све до 1813. године. Краљевина Холандија је покривала површину садашње Холандије, изузев Лимбурга и делова Зеланда, које су биле француске територије. Источна Фризија (која се сада налази у Немачкој) је такође била део краљевства.

— Уједињена Краљевина Низоземска или Краљевина Уједињене Низоземске (1815—1830/1839) је било неслужбено име које се односило на нову уједињену европску државу, која је настала од делова Наполеоновог царства за време Бечког конгреса 1815. године. Та држава службено се звала Краљевина Низоземска, а састојала се од: бивше Низоземске републике (Републике Уједињених Провинција) бивше Аустријске Низоземске бискупија Лијеж

— Династија Орање-Насау је давала краљеве за ново краљевство.— Идеја Бечког конгреса је била да се створи јача држава северно од Француске, која ће

представљати противтежу француским амбицијама у том смеру. Међутим држава се није дуго одржала, јер су се јужне провинције одвојиле 1830. године и формирале Белгију. Белгијска независност није формално призната све до 1839. године. Од 1839. године преостали део носи данашњи назив Краљевина Холандија. Великим војводством Луксембурга владала је кућа Орање-Насау до 1890, када је умро Вилијам III од Низоземске. Пошто женски чланови нису могли да наслеђују због Салијског закона, Луксембургом од тада влада кућа Насау-Вајлбург.

— Уједињена Краљевина Низоземска распала се 1830. године после белгијске револуције, када је створена независна Белгија. То нову фактичко стање није било признато девет година, све до 1839. године.

36. Промене у европском капитализму и развој либерализма као идеологије.37. Европске револуције 1848-1849. године38. Мађарска револуција 1848/49. и српски покрет у јужној Угарској.39. Политика аустријског канцелара Метерниxа и националне супротности у Хабсбуршком царству.40. Русија и европске револуције 1848 – 1849. Године.41. Свесловенски конгрес у Прагу 1848. и његове визије преуређења Хабсбуршке монархије.

— 2 – 12 VI 1848. Франтишек Палацки— Конгрес по узору на Франкфуртски свенемачки конгрес— Преуређење Хабзбурше монархије на федералистичким основама— Меморандум европским нацијама— 12 VI 1848 борбе у Прагу

42. Пруска и остале немачке земље у европској револуцији 1848-49. године— Pod vplivom februarske rev.v Franciji in rev.na Dunaju je prišlo v številnih Nemških državah do

gibanj proti fevdalno-absolutističnemu režimu.— Revolucionarno vrenje je zajelo tudi Prusijo. 18.marca L.1848 je vojska razgnala

demonstrante, ulice Berlina so se prekrile z Barikadami. Kralj je bil prisiljen postaviti novo vlado v kateri so bili tudi predtavniki velike buržoazije. Naloga vlade je bila da prepreči nadaljni razvoj revolucije in da obvaruje monarhijo.

— V Berlinu in drugih krajih so nastajali demokratični klubi in delovne organizacije. Jeseni L.1848 je kralj imenoval novo vlado-predstavnico fevdalnega plemstva. Odpravljena je bila narodna skupščina,ter vse demokratične organizacije.

— Poglavitna naloga nemške buržoazne-demokratične revolucije je bila želja po združitvi Nemčije. Pojavili sta se dve ideji:

Večji del buržoazije je bil za malonemški program, torej za združitev pod vodstvom Prusije in brez habsburške monarhije.

Manjši del buržoazije pa je bil za velikonemški program, torej za združitev vseh nemških dežel z Avstrijo na čelu.

Maja L.1848 se je sestal parlament v Frankfurtu, ki je izglasoval ustavo po kateri naj bi Nemčija postala Zvezna država pod vodstvom Prusije.

43. Крај револуције у Француској и прве године владавине Наполеона Трећег.— Децембра 1848. године Француска је добила председника -Луја Наполеона Бонапарту.

Француска је тада добила најдемократскији Устав, којим је уведено опште право гласа.

Друга република, међутим, није дуго трајала. Укинута је 1852. године, када се председник прогласио за цара Наполеона III.

44. Слом револуције у Хабсбуршком царству и Бахов апсолутизам. — razdoblje između 1850. i 1859. godine nazvano po imenu austrijskog ministra Alexandera

Bacha za režim u tadašnjoj Austro-Ugarskoj poznat po centralizaciji i germanizaciji (u Hrvatskoj je ukinut Sabor, samouprava županija, a uveden je njemački kao službeni jezik). Naziv je za sustav vladavine u Monarhiji u desetogodišnjem razdoblju poslije revolucije 1848.–1849.

— U Hrvatskoj su u početnoj fazi raspušteni Bansko vijeće i Hrvatski sabor, ukinuta samouprava županija i uvedeno oružništvo. Od 1852. započinje doba otvorenog apsolutizma te je Hrvatska u cijelosti u pravnom smislu izjednačena s ostalim austrijskim zemljama: zabrana uporabe hrvatske zastave, podjela na pet okružja na čelu s predstojnicima (1854.), otvorena germanizacija i zatiranje hrvatskoga jezika. Bachov apsolutizam negativno se odrazio na rodoljubiv zanos političara ilirskoga pokreta te postupno ustupio mjesto realnijim sagledavanjima konkretnih političkih prilika. U doba apsolutizma izgrađuje se osnova politike koja će nakon ukinuća apsolutizma postati nosiocem političkoga razvoja u Hrvatskoj.

45. Крај ''Свете алијансе'' и Кримски рат (1853-1856).— Русија се углавном окреће ратовима са Турском која је показивала велике знаке

слабости желећи да је потисне првенствено са Кавказа и Балканског полуострва. Због тога 1853-1856. покреће рат против Турске, тзв. Кримски рат. У првој фази рата до 1854. г. Русија је уништила турско-црноморску флоту и освојила значајна утврђења на Кавказу. Међутим, Енглеска и Француска нису дозволиле даље напредоваље Русије и ушле су у рат на страни Турске. Русија је у овом рату претрпела тежак пораз и приморана је на склапање мира у Паризу 1856. г. који је био врло неповољан по Русију. Осим што је изгубила неке освојене територије, у првом реду мисли се на Бесарабију, Русија се обавезала да уништи црноморску флоту. Једино су јој призната освајања на Кавказу.

46. Париски конгрес 1856. године и његове последице.— Париски мировни споразум је мировни споразум потписан 30. марта 1856. године

у Паризу од стране Русије, с једне стране, и савезника на челу са Отоманским царством, Француском иВеликом Британијом, с друге страна. Потписивањем овог Споразума окончан је Кримски рат [1].

— Овај споразум се једним делом односио и на Дунав који се ставља на располагање свим великим силама као целини. Такође, велике силе су се обавезале да поштују независност и територијални интегритет Отоманског царства и да неће угрожавати унутрашњу политику тог царства. Црно море је постало неутрална територија, а његове луке су затворене за ратне бродове, док је на његовим обалама поново забрањена изградња утврђења или распоређивање војних снага. Проглашава се и слободно кретање дуж Дунава, али под контролом међународне комисије. Молдавија и Влашка остају под јурисдикцијом Османског царства, али им је, слично Србији дата широка аутономија.

— Овим Споразумом, Оландска Острва су демилитаризована и припојена су руској аутономној кнежевини Финској.

— Париски мировни споразум је добрим делом измењен, када је Француска поражена од Пруске, након чега је Русија поново успоставила своју црноморску флоту.

47. Турско царство и његови проблеми: корупција и неспособност да се спроведу реформе, даљи пораст финансијске задужености код западњачких банака, укључујући и ватиканску банку у Риму.

— Sa propadanjem Carstva poklopili su se procesi reorganizacije i transformacije u svim vidovima života Carevine, dakle ne samo u životu Turaka Osmanlija, nego i ostalih podanika unutar ove ogromne države. Karikatura slijeva je iz tog perioda, vjerno slikajući osjećanja tadašnjih Osmanlija. Na karikaturi, Jusufbeg, u stvari patak, u gro planu, ismijava činovnike u jednom od pravnih ureda unutar osmanlijskog Ministarstva za spoljne poslove. Papagaj, majmun i svinja, koji predstavljaju Britance, Italijane i Nijemce, dakle glavne zastupnike i tumače evropskih sila, očito gnjave Jusufbega, koji ne zna šta će s njima. Rusi su u pozadini, predstavljeni kao medvjedi. Ovaj šaljivi umjetnički i politički komentar, slika je stanja

Carevine: s jedne strane, modernizacija i promjena, s druge, nemogućnost ili nevoljnost da se bilo šta uradi.

— Tanzimat je bio period reformi koje su trajale od 1839-1876. Tokom ovog perioda oformljena je moderna vojska i reformisan bankovni sistem, dok su moderne fabrike zamijenile zanatska udruženja tipa gilde. Ekonomski, Carevina je vodila muku kako da evropskim bankama otplati dugove, dok je vojno imala problema da se odbrani od strane okupacije (Egipat je, na primjer, 1798. okupirala Francuska, dok su Kipar zauzeli Britanci, 1876).

— Značajna promjena ovog vremena je sljedeća: Osmanlijsko carstvo je prestalo ulaziti samo u konflikte, a počelo sklapati saveze, kao i evropske zemlje. Sklopljeni su mnogi savezi sa zemljama kao što su Francuska, Holandija, Velika Britanija iRusija. Kao primjer može se navesti Krimski rat, u kojem su se Britanci, Francuzi, Osmanlije i drugi, ujedinji u alijansu, borili protivi carske Rusije.

— Od svih ideja koje su Osmanlije usvojili sa zapada, najuticajnija ideologija je bila etnički nacionalizam, ili kako se u to vrijeme zvao, religija modernog svijeta. Nisu Osmanlije imale posla sa etničkim nacionalizmom samo u granicama svog carstva, nego i van njih. Pobune su imale veliki uticaj na mnoge grupe tokom 19. vijeka. Tvrdi se da su ove pobune odredile put kojim su Osmanlije morale krenuti tokom 20. vijeka, ali je retorika o razlogu pobunama u 19. vijeku oštro podjeljena. Osmanlije tvrde da se izvor međuetničkim konfliktima treba tražiti u njihovoj dinamici koja je podržavala konflikte sa skrivenim ciljevima. Period pada carstva je postigao mnoga dostignuća, kao što je organizacija ekonomije, vojske, komunikacije itd, ali da je Osmanlijsk država bila jaka i uticajna, pitanje je koliki efekat bi imale etničke pobune.

— Brojne ključne odredbe Tanzimata navedene su u Hatišerifu iz Gülhane (Carski dekret iz crvene sobe) - 1839. Taj dokument je bio poziv na uspostavu novih institucija koje će garantirati imovinu, siguran i dostojanstven život svim stanovnicima carstva, bez obzira na njihovu religijsku pripadnost ili rasu. Njime je također najavljen razvoj standardiziranog sistema oporezivanja, koji je trebao uklonili korupciju i zloupotrebe, ravnopravniji sistem služenja vojnog roka, regrutacije i školovanja. Dekret je najavio i jednakost kaurima (nemuslimani uglavnom kršćani i židovi) koja nikad do kraja nije provodena. [1]

— Tanzimat je proveden uglavnom pod vodstvom Mustafe Rešid Paše, koji je bio veliki vezir u ravno šest mandata od 1846. do 1858. Reforme su obuhvatile razvoj novog sekularnog školskog sistema, reorganizacijuvojske po uzoru na Prusiju, osnivanje biranih vilajetskih skupština, kao i reformu trgovačkog i kazneneg prava, najvećim dijelom po uzoru na Francusku. Provođenje tih zakona, bilo je u ingerenciji novoosnovanih državnih sudova, nezavisnih od dotad svemoćih ulema (Islamski vjerski savjet). [1]

— Tanzimat je počeo jenjavati sredinom 1870-ih, tokom posljednjih godina Abdul Azizove vladavine. Rezultat reformi na kraju se sveo na vrlo visok stupanj centralizirane uprave, jer je sva zakonodavna moć postala koncentrirana u rukama sultana. Ono što je na kraju ispalo apsurdno, nitko u carstvu nije ništa mogao poduzeti, kad je Abdul Aziz počeo zloupotrebljavati svoj položaj i provoditi potpuno revizionističku politiku. [1]

— Usprkos svemu na Tanzimat se može gledati pozitivno, jer su njegove reforme položile temelje za postepenu modernizaciju turske države.

48. Општи пораст незадовољства и устаничких покрета у српским и грчким земљама 50-их и 60-их година ХIХ столећа као кључних аспеката у историји источне Европе и нове етапе Источног питања.

49. Фридрих Виљем и Немачке замље тих деценија.50. Спољна политика Наполеона Трећег и ново прегруписавање у односима између Великих Сила.51. Талијански рат (ови) и Велике Силе (1858-1861).52. Италијанско уједињење и његове последице.53. Пољска криза и крај француско-руске алијансе, 1861-1863.54. Слом Баховог апсолутизма, и промене у Хабсбуршком царству у смеру обнове уставних система

у њему (Фебруарски патент и Октобарска диплома).— Bachov apsolutizam definitivno je srušen nakon teških poraza austrijske vojske na talijanskom

bojištu kod Magente i Solferina (1859.), Listopadskom diplomom (1860.).

— Oktobarska diploma (njemački: Oktoberdiplom, mađarski: Októberi diploma, češki: Říjnový diplom, poljski: Dyplom październikowy) bila je povelja od 20. oktobra 1860. kojim

je car Franjo Josip obznanio noviustav austrijske monarhije [1] , i time obilježio kraj svoje devetogodišnje apsolutističke vladavine.

— Oktobarska diploma vratila je stare feudalne Dijete po krunskim zemljama carstva (pokrajinske parlamente) i predvidila zajednički centralni parlament Reichstag od sto članova, koji bi bio sastavljen od delegiranih poslanika iz pokrajinskih Dijeta. On je i nadalje trebao imati samo savjetodavnu funkciju, sa proširenim ovlastima po pitanju financija. On praktički uopće nije zaživio jer su pokrajinske Dijete odbile raticifirati njegov status.

— S druge strane ni rad proširenog Reichsrata (Carevinskog vijeća) nije zadovoljio nikog, jer su državne financije i nadalje su tonule, austrijska strana nije bila zadovoljna količinom ovlasti koje su dane pokrajinskim dijetama, a ugarsko -slavenski dio je bio razočaran količinom vlasti koja je ostala u rukama cara.

— Od samog početka taj novi ustav dočekan je na nož od strane austrijskih liberala ali i ugarskog stanovništva, koji su masovno u znak protesta prestali plaćati porez.

— Kad je krajem 1860. Anton von Schmerling postao državni sekretar, njemu je car povjerio zadatak revizije Oktobarske diplome u novi ustav koji je trebao zadovoljio sve. Tako da je ubrzo Oktobarsku diplomu zamjenio novi centralistički ustav nazvan - Februarski patent objavljen 1861.[1]

— Februarski patent, priredio je državni sekretar liberal Anton von Schmerling, na osnovu starije - Oktobarske diplome od 20. oktobra 1860. (uz izmjene i dopune), njim su stvoreni temelji za reformu carstva uUstavnu monarhiju.

— Nakon carskog dekreta u februaru 1861., - Februarski patent je usvojen kao Carski ustav iz 1861 Na osnovu njega je osnovan dvodomni parlament, koji se nadalje zvao Carevinsko vije ć e - Reichsrat , sa gornjim domom čije je poslanike (doživotno) imenovao car iz redova plemstva, biskupa i istaknutih građana i donji dom sa 343 poslanika, koje su birale dijete krunskih zemalja carstva . Od njih je 120 bilo iz Ugarske [2] , 20 iz Kraljevstva Lombardija - Venecija a preostalih 203 iz ostalih dijelova carstva.

— Ugarski poslanici odbili su od samog početka rad u novom Carevinskom vijeću, jedini koji su dolazili na sjednice iz tog dijela carstva bili su malobrojni delegati njemačke i rumunjske nacionalnosti. Ugarski bojkot ozbiljno je narušio svrhu Carevinskog vijeća, koje je putem zastupljenosti trebalo ujediniti različite dijelove carstva.

— Zbog tog je car Franjo Josip u septembru 1865. suspedirao Februarski patent. Na tu vijest su austrijski poslanici protestirali, a slavenski slavili.

55. Стремљења Мађара у Угарској и италијанско, српско и румунско питање.56. Успон Ота фон Бизмарка на власт у Пруској и нова (и завршна) фаза покрета за немачко

уједињење.57. Битка код Садове 1866. године и нови однос снага у германском свету.58. Нагодба између аустријских Немаца и угарских Мађара 1867. и крај Хабсбуршког царства као

царске државе.59. Мађаризација и помађаривање немађарских народа као део развоја према једнако насилним

стремљењима Мађара у правцу насилног претварања вишенационалне Угарске краљевине у ''Велику Мађарску''.

60. Покрет Румуна за стварање румунске националне државе (1856-1877).61. Унутрашња револуција у Шпанији 1868. и међу династијска ривалства у западној и средњој

Европи.62. Португалија и њене колоније као европско питање 60-их година ХIХ века.63. Ривалства између Великих Сила око Средоземног мора и доминације на њему.64. Ослобођење градова у Кнежевини Србији 1867. и Велике Силе.65. Цариград (од 1453, Истамбул) и супарништва између Великих Сила око контроле над њиме и

мореузима.66. Суецки канал: његово прокопавање и последице.67. Нови успон Русије 60-их и 70-их година ХIХ века, револуционарна ситуација у њој и питање

земљорастерећења.68. Лига трију императора (Тројецарски савез руског, аустроугарског и немачког владара) из 1872. као

контролор обнове устаничке ситуације у српским земљама, као и у земљама око истих.

69. Политика Русије и стварање бугарског Егзархата као део развоја према стварању ''Велике Бугарске'': мотиви и последице.

70. Блиски и средњи Исток у другој половини ХIХ века и западне Силе.71. Кина и околне земље у плановима Великих Сила.72. Сједињене Државе, грађански рат у њима (1861-1865) и став Велике Британије и Француске према

њима.73. Велика Британија од 1849-1875. године.74. Канада у другој половини ХIХ века.75. Мексико и његова унутрашња ситуација, као и интриге француске и немачке политике.76. Прва интернационала (осн. 1864.) и међународни раднички покрет уочи и након ње.77. Ослободилачки покрети у Јужној и Средњој Америци.78. Велика источна криза 1875-1878; улога српског фактора у њој, Андрашијева Нота (децембар 1875);

Берлинска конференција из маја 1876: Цариградска конференција у зиму 1876/1877.; Конференција из Будимпеште, јануар 1877.; Први и други Руско-турски рат, 1876. и 1877.; Санстефански уговор из фебруара-марта 1877.; Берлински конгрес (јун-јул 1877. године) и окупација Босне и Херцеговине, као и признање независности Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе и одгађање српског уједињења за гора времена.

79. Предоминација Аустроугарске и Немачке у српским земљама и заоштравање супротности у југоисточној Европи уопште.

80. Јапан: његово уздизање и ривалства Великих Сила на Далеком истоку.81. Опадање Велике Британије као Силе након 1878., успон Сједињених Држава.82. Даље ојачавање Немачке и картелизација њене привреде као део пута према освајањима у

Африци, уз задржавање слободе акције на Далеком истоку.83. Међународна конкуренција од 1880. до 1901. године и улога осталих Сила у томе.84. Продор Италије у круг колонијалних Сила на прелазу ХIХ века у ХХ век.85. Даље заоштравање сукоба између западних Сила и Немачке око нових освајања у Африци и нови

устанци тамошњих народа против тога.86. Империјализам и ривалства банака, као и даљи успон процеса картелизације привреде Великих

Сила.87. Утврђивање Руса на Кавказу и око њега и у Централној Азији.88. Друштвена превирања у Русији почетком ХХ века и Руско-јапански рат.89. Аустријско-руски споразум из Мирцштета, 1903. и ривалства Великих Сила утицаја у Турском

царству на штету српског, бугарског и грчког народа и по цену неуспеха турских реформи (1903-1908.).— У октобру 1903. године руски и аустро-угарски цар Николај ІІ и Фрањо Јосип І, на састанку у

Мирцштету код Беча, договорили су се о програму реформи у Македонији, познатом као Мирцштетске реформе. Програм је садржао девет тачака и предвиђао је да се генералним инспекторима у три вилајета доделе по један руски и један аустроугарски цивилни званичник због контроле реформи. Турска је прихватила програм реформи пошто је италијанском генералу Де Ђорђису поверена реорганизација жандармерије, уз помоћ шест војних експерата, представника великих сила: у Косовском вилајету, официре-инструкторе дала је Аустро-Угарска; у Битољу - Италија; у Солунском санџаку - Русија, у Драми - Енглеска и Серском санџака - Француска. Влада Србије направила програм за заједнички српско-грчки наступ у Цариграду, како би се спречило да дају нове привилегије Бугарима, да се уклоне препреке и да се успостави сарадња између Срба и Грка у Македонији, да се разграниче интересне сфере Срба и Грка и да се постигне договор да се уништи бугарштина у Македонији. Међутим, 29. маја, 1903. у Београду је убијен краљ Александар Обреновић и династија Карађорђевића је дошла на власт, која је почела нову фазу српске политике и односа између Србије и Грчке, нарочито по питању Македоније.

90. Младотурски покрет (1908) и његово лавирање између Великих Сила, а највише на штету поробљених народа.

— Mladi Turci su bili grupacija Osmanlija koji su bili obrazovani na zapadnim univerzitetima i koji su vjerovali da konstitucionalna monarhija može ublažiti socijalno nezadovoljstvo u Carstvu. Mesrutiyet Era objašnjava političku i socijalnu dinamiku prvog ustrojstva koje je napisao İttihat ve Terakki Cemiyeti, kao i njegove socijalne i ekonomske posljedice. Kroz vojni udar, İttihat ve Terakki Cemiyeti je prisilio sultana Abdulaziza da napusti svoj tron u korist Murata V. Ipak, Murat V se pokazao mentalno bolesnim i morao se skinuti s vlasti nakon nekoliko

mjeseci. Princ Abdulhamid je pozvan da preuzme vlas pod obećanjem da proglasi konstitucionalnu monarhiju, što je on i učinio 23. novembra 1876. Ustav je nazvanKanun-i Esasi na turskom (Osnovni Zakon).

91. Савез Краљевине Србије и Краљевине Бугарске 1912. и супарништва Великих Сила, Први Балкански рат 1912. и покушаји Аустроугарске, а иза ње и Немачке, да стратешки осујете победу оружја Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке.

92. Други Балкански рат 1913. и склад империјалних интереса Велике Британије и германских Сила као део развоја према Првом светском рату.

93. Први светски империјалистички рат 1914-1918. и крај грађанског света.94. Јулска криза из 1914. и сукоб два међународна Савеза и немачко охрабрење Аустроугарској.95. Надвојводе Франца Фердинанда провокација и војни маневри код Сарајева 1914. и Сарајевски

атентат на њега – Лице и наличје тога.96. Аустоугарски и немачки војни планови и порекло Првог светског рата.97. Аустријска офанзива на Србију и немачка офанзива на европски запад.98. Пангермански планови и улазак Турске у рат.99. Лондонски уговор (26.априла) и питање уласка Италије на страну Антанте 1915. године.100. Савез Бугарске и Централних Сила; захлађење њених односа са Србијом и даље последице.

После балканских ратова Бугарска се налазила изолована на међународној позорници, окружена непријатељским суседима и лишена подршке великих сила. Антибугарско расположење било је нарочито јако у Француској и Русији, чији политички кругови су Бугарској приписивали кривицу за распад балканског савеза. Услед те чињенице као и неуспеха бугарске спољне политике реваншизам је постао жаришна тачка у спољним односима Бугарске.Када је рат избио августа 1914. Бугарска се још опорављала од негативне економског и демографског потреса од претходних ратова и избегавала директно учешће прогласивши неутралност.[1] Стратешко-географски положај и јака војска чинили су је пожељним савезником за обе ратујуће стране, али бугарске аспирације било је тешко задовољити пошто су укључивале територијалне претензије према четворо балканских држава. Како је рат напредовао Централне силе су се нашле у бољој позицији да испуне бугарске захтеве, па су је приволеле да им се придружи 1915.Мада је била најмања чланица савеза што се тиче површине и становништва, доприноси Бугарске у рату били су од виталног значаја. Њеним уласком у рат Србији и Румунији је такорећи одзвонило,[2] а осигурано је и непрекидно ратно ангажовање Турске тим пре што је отворен пут за толико потребну материјалну помоћ Немачке.[3]

С почетка (1915 и 1916) рат се одликовао брзим и веома успешним походима, али чим је већина бугарских територијалних аспирација задовољена свео се на рововско ратовање како на северном тако на јужном фронту. Тај другим речима позициони рат битно је ослабио економију, створио разне проблеме што се тиче снабдевања и погоршао здравље и морал војника на фронтовима. Под оваквим околностима савезничке војске у Грчкој, сачињене од контигената готово свих чланица Антанте, успеле су да пробију солунски фронт и изазову брз слом једног дела бугарске војске, који је попримио облик отворене војне побуне и проглашење републике од стране бунтовне војске у Радомиру.[1] Бугарска је била присиљена да тражи и прихвати примирје 30. септембра 1918. По други пут у другој половини друге деценије земља је доведена у стање националне катастрофе за коју је краљ Фердинанд прихватио одговорност, абдицирао и препустио Бугарску свом наследнику 3. октобра 1918.

101.Фебруарска и Октобарска револуција у Русији 1917. и излазак ове из рата.У Русији почетком економска криза што је довело до развоја револуционарних организација. Почетком 1914. године Русија се укључује у Први светски рат. Порази изазивају незадовољство у народу, а цар Николај размишља и о склапању сепаратног мира са Немачком. Најрадикалнији бољшевици су желели да такво стање искористе за долазак на власт.Дана 8. марта 1917. године немири се претварају у побуну. Цар распушта Државну думу, али је део посланика формирао Привремени извршни комитет. Дана 12. марта део војске отказује послушност и прелази на страну побуњеника. Побуњеници заузимају Адмиралитет, Зимски дворац, Петровпавловску тврђаву и хапсе последње чланове царске владе. Комитет се прогласио за привремену владу, а истовремено се формирао Петровградски совјет од 250 чланова који је такође желео да делује као влада, па је у Русији тако почео период двовлашћа. Дана 14. марта Привремена влада добија подршку у односу на Совјет који је био под контролом

бољшевика. У ноћи између 14. и 15. марта император Николај II је абдицирао, што су урадили и остали чланови царске породице. Привремена влада је имала власт са Александром Керенским као најутицајнијим чланом, али је стање све више ишло на руку радикалним бољшевицима.Привремена влада није успела да реши економску кризу у Русији. Бољшевици захтевају да Русија одмах иступи из рата. Улице Петрограда 2. и 3. маја поново су биле поприште немира, који су захватили и Москву.На свом четвртом конгресу бољшевици доносе одлуку о оружаном преузимању власти. Септембра 1917. године њихов вођа, Владимир Иљич Уљанов Лењин, разрађује план побуне и методе освајања власти. „Црвени комесари“ даноноћно ургирају за прекид рата и потписивање сепаратног мира са Немачком. Дана 7. новембра почела је побуна. Тада је био заказан Други сверуски конгрес совјета. Наоружани устаници крећу у акцију још у зору и заузимају најважније тачке Петрограда. Отпора није било, па је град већ ујутру био у рукама бољшевика, Влада је још увек држала Зимски дворац. Керенски је узалуд покушавао да пређе у контранапад јер трупе нису извршавале његова наређења. Крстарица „Аурора“' одбија да исплови и усмерава топове ка Зимском дворцу.Дана 8. новембра 1917. године Конгрес совјета прихватио је да се до Уставотворне скупштине образује привремена влада „радника и сељака“, под називом Совјет народних комесара (Совнарком), која је била састављена искључиво од бољшевика. Председник је био Лењин, комесар спољних послова Троцки, а унутрашњих Алексеј Иванович Риков. Створен је и посебан одбор за питање националности чији је председник био Стаљин, будући совјетски вођа. Програм ове владе био је утемељен на Декретима о миру и земљи. Дана 12. децембра бољшевици су поражени на изборима, али нису ни помишљали на предају власти.Дана 18. јануара 1918. године састала се Уставотворна скупштина у Таврическом дворцу. Бољшевишко руководство убрзо је одлучило да забрани рад скупштини, па је 19. јануар донет декрет о распуштању Уставотворне скупштине којим се Совјети, као класне установе, проглашавају за оне који једино могу да победе отпор имућних класа и да поставе темеље социјалистичком друштву.

102.Улазак Сједињених држава у рат.Сједињене Државе су испрва водиле политику изолационизма. Када је немачка подморница 1915. потопила британски путнички брод Лузитанија, на коме је било 128 Американаца, Вудро Вилсон је захтевао да се прекину напади на путничке бродове. Немачка је послушала. Вилсон је учестало упозоравао да САД неће толерисати неограничени подморнички рат, то јест кршење међународног права и америчких схватања људских права. Вилсонова жеља да буде важан учесник преговора на крају рата како би промовисао Друштво народа је такође играла важну улогу. Јануара 1917, Немачка је наставила неограничени подморнички рат. Британска тајна краљевска морнаричка криптоаналитичка група, Соба 40, је разбила немачку дипломатску шифру. Пресрели су немачки предлог Мексику (Цимерманов телеграм) да Мексико уђе у рат као немачки савезник против Сједињених Држава у случају да САД уђу у рат. Након што је објављен Цимерманов телеграм, Вилсон је позвао на рат са Немачком, а Конгрес је рат објавио 6. априла 1917.

103. Солунски фронт и прекретничка улога армије Краљевине Србије у његовом пробоју на своју и западњачку корист.

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске.Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

104. Брестлитовски уговор (3. марта 1918.) и његове последице.

Споразум у Брест-Литовску је био мировни споразум потписан 3. марта 1918. године у Бресту, Белорусија (ранији назив Брест-Литовск) између Русије и Централних сила, што је означило излазак Русије из Првог светског рата. Због унутрашње нестабилности и изостанка подршке сила Антанте, совјетска власт присиљена да направи велике територијалне уступке и пристане да Немачкој плати ратну одштету. Споразум је постао беспредметан практично већ пре краја исте године, али је значајан као главни, мада ненамерни, допринос независности Финске, Естоније, Летоније, Литваније и Пољске.

105. „Четрнаест тачака“ Вудроа Вилсона и победа националних начела у Европи.1. Отворени мировни споразуми, до којих се дошло на отворен начин, након чега неће бити

тајних међународних споразума било које врсте, већ ће дипломатија наставити да се одвија увек искрено и пред очима јавности.

2. Апсолутна слобода пловидбе морима, изван територијалних вода, како у миру тако и у рату, изузев у водама које су затворене у целости или делом у оквиру међународне акције за осигурање међународних споразума.

3. Уклањање свих економских баријера и успостављање једнакости трговинских услова између свих држава које прихватају мир и њихово повезивање зарад очувања тога.

4. Адекватне гаранције дате и преузете да ће национално наоружање бити умањено на најнижу тачку која је у складу са домаћом безбедношћу.

5. Слободно, отворено и потпуно равноправно прилагођавање свих колонијалних захтева, базирано на строгом поштовању принципа да у одлучивању свих таквих питања суверенитета, интереси становништва ког се ова питања тичу морају имати једнаку тежину као и праведни захтеви влада чији статус треба да се одреди.

6. Напуштање свих руских територија, и такво решење свих питања која се тичу Русије, које ће осигурати најбољу и најслободнију сарадњу свих осталих држава у свету у стварању неометане и непонижавајуће прилике за њу за независно одређивање свог сопственог политичког развоја и државне политике, и осигурати јој искрену добродошлицу у друштво слободних држава на начин који она одабере; и, више него добродошлу, помоћ сваке врсте која може да јој затреба и коју може да пожели. Опхођење према Русији од стране њених сестринских држава у месецима који следе ће бити лакмус тест њихове добре воље, њиховог разумевања њених потреба одвојеног од њихових сопствених интереса, и њиховог интелигентног и несебичног саосећања.

7. Белгија, цели свет ће се сложити, мора да буде напуштена и поново успостављена, без било каквих покушаја да се ограничи суверенитет који она ужива заједно са свим другим слободним државама. Ниједан други појединачни акт неће служити као што ће ово служити у сврху враћања поверења међу државама у законе које су оне саме поставиле и одредиле за владавину њихових међусобних односа. Без овог чина оздрављења, читава структура и валидност међународног права би била заувек оштећена.

8. Све француске територије треба да буду ослобођене и делови који су претрпели инвазију буду враћени, и неправда учињена Француској од стране Пруске 1871 по питању Алзаса и Лорене, која је узнемиравала светски мир готово педесет година, треба да буде исправљена, како би мир поново могао да буде осигуран у интересу свих.

9. Прилагођавање граница Италије треба да буде спроведено дуж јасно препознатљивих линија националности.

10. Народ Аустроугарске, чије место међу народима желимо да заштитимо и осигурамо, треба да добије најслободнију прилику за аутономни развој.

11. Румунија, Србија, и Црна Гора треба да буду напуштене; окупиране територије да буду врађене; Србији треба дати слободан и сигуран приступ мору; и међусобни односи неколико балканских држава треба да буду одређени пријатељским саветовањем дуж историјски успостављених линија припадности и националности; и треба да буду дате међународне гаранције политичке и економске независности и територијалног интегритета неколико балканских држава.

12. Турском делу садашњег Отоманског царства треба да буде осигуран безбедни суверенитет, али осталим народностима које су сада под турском влашћу треба да буде осигурана несумњива безбедност живота и апсолутно неузнемирена прилика за аутономни развој, а Дарданели треба да буду стално отворени за слободан пролаз бродова и трговину свих нација под међународним гаранцијама.

13. Независна пољска држава треба да буде успостављена, тако да укључује територије које насељава неспорно пољско становништво, и овој држави треба да буде осигуран слободан и сигуран приступ мору, а њену политичку и економску независност и територијални интегритет треба да гарантује међународни споразум

14. Општа асоцијација нација мора бити формирана по специфичним споразумима у циљу остваривања узајамноих гаранција политичке независности и територијалног интегритета како великих, тако и малих држава..