ДЕЛАЊЕ ПЕТО

I Расуђивање О казнама којих су због греха допали анђели

Као што се према сенци може проценити величина телâ, тако се и на основу казне, која се одређује за грех, може на неки начин појмити величина греховног зла, јер је казна као каква сенка греха, на основу које свако може да види величину преступа. Процени сада тежину прве казне којом су због греха кажњени отпадник Светлоносац и његови демони, па на основу тога тачно расуди у каквом су стању били демони пре греховног пада и какви су постали пошто су пали. Бог их је створио на небесима, као првине својих божанских дела, створио их је преиспуњеним мудрошћу, обдареним премногим благодатним даровима невештаствене природе, спремним да према настројењу приме натприродне дарове божанске благодати. Створио их је као чисте духове, обогаћене оштроумљем, савршене и моћне, блиставе и прекрасне, украшене анђелоподобним врлинама и свим добрим својствима, како би увек били блажени и срећни, као што и Сам Бог каже кроз Језекиља за личност краља Тирског, како то тумачи блажени Августин1: „Ти си печат савршенства, пун си мудрости и сасвим си леп. Био си у Едему врту Божијем; покривало те је свако драго камење... онај дан кад си се родио... ти си био херувим, помазан да заклањаш; и ја те поставих; ти беше на светој гори Божијој, хођаше посред камења огњенога. Савршен беше на путовима својим од дана кад се роди докле се не нађе безакоње на теби (Језек. 28, 12-15). Али чиме су анђели узвратили своме Творцу за толика доброчинства? Неки од њих су, не желећи да се потчине Богу, отпали, а слободу самовласности, коју им је Бог подарио зато да би Му службовали и служили Га за праведну плату, злоупотребили су против божанске воље“.

Расуђуј сада о томе колико је зло када неко скрене са пута који води до крајњег циља и када се тешко огреши о Бога. Јер Бог је демоне, не отрпевши толику незахвалност и непослушност, све заједно бацио у бездан: И анђеле који не одржаше своје достојанство,

1 Овај блажени отац говори Богу о ђаволу: „Тај, Господе, први и последњи разбојник, који је хтео да уграби славу Твоју, кад је пао у преузношење и гордост, пао је у сопствену замку и Ти си га удаљио са своје свете горе, међу огњено камење, којим сада ходи“ (Кекрагарион 25. или 17.). И божански Јероним је сматрао да су ове речи Језекиљеве односе на Светлоносца (28. поглавље Књиге пророка Језекиља), па и божански Амвросије (Књига о рају, погл. 2.), као и Григорије Двојеслов (Magna Moralia – Изложење Књиге о Јову, књ. 22, погл. 28.). А блажени Августин у свом делу О Божијој држави (15. погл.) огњено камење сматра анђелима који изгарају у богожудњи.

него напустише своје боравиште, оставио је за суд великога Дана у оковима вечним под мраком (Јд. стих 6). Казна која их је снашла има три страшне особине: а) извршена је брзо, б) била је свеобухватна и в) била је тешка. Извршена је брзо, јер их је одмах, чим се у њиховом уму заметнула само једна горда помисао, не дајући им ни времена ни помоћи да се покају, бацио са небеса у огањ вечни већом силом и брзином, него што падају муње, као што вели Господ: Видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Била је свеобухватна јер од тог небројеног мноштва ни једног није изузео. Да је, претпоставимо, казнио само Светлоносца, или да је казнио десети део оног великог мноштва преузвишених духова, као што обично бива са одметнутим војницима, казна неколицине била би пример праведности сасвим довољан да утера страх свим људима који сагрешују против Божије воље. Расуђуј сада, драги мој, какве је правде доказ пресуда коју је извршио Бог над свим оним злим анђелима? Јер Он уопште није мислио ни на њихову благородност, ни на њихову мудрост, нити на готово безмеран њихов број, па ни на добра и славословља која су могли да Му принесу да су се покајали, као ни на безмерна зла која ће узроковати људима ако остану отпадници. Било како било, казна извршена над демонима била је велика, јер су изгубили све оне натприродне благодатне дарове које су могли да приме и том пресудом снашле су их безмерне муке без икакве наде да ће се икада више ослободити.2

На основу тога, дакле, изведи закључак колику мржњу гаји Бог према греху, јер чим је видео греховним отровом оскврнута најбоља своја дела, Он их је, уместо да их очисти, све бацио у вечни огањ без наде у исцелење. И ко може да се не плаши таквог страшног судије? Ко би Га пожелео себи за непријатеља? Ко би толико застранио да Га раздражи? Као што вели пророк Јеремија: Ко се не би тебе бојао, царе над народима! Јер теби то припада (Јер. 10, 7)3. Упореди сада своје грехе са грехом злосрећних демона и замисли се над тим што се Бог другачије опходи према теби. Демони су сагрешили један једини пут, а ти си сагрешио толико пута. Они су сагрешили само помишљу, а ти и помишљу и речју и делима. Они се сагрешујући нису потчинили створењима ништавнијим од себе, а ти си се сагрешујући још ниже пао и гори си од бесловесних животиња. Они никада нису добили благодат да се подигну, а ти си ту благодат, пошто си је примио, злоупотребио ко зна колико пута. Они нису презрели многодрагоцену 2 Јер блажени Августин каже да су демони, чим су пали, запали у безнађе и очајање, а божански Јован Дамаскин дефинише: оно што је за људе смрт, то је за анђеле пад: „Јер после пада за њих нема покајања, као што ни за човека нема покајања после смрти“ (Тачно изложење православне вере, II, 18. погл. Никшић 1997, стр. 184. )3 Примети да то место недостаје у тексту Септуагинте, али се налази у Миловом [D. Mill] издању текста Септуагинте објављеном у Амстердаму 1725.

крв Христову, јер она није њих ради проливена, а ти си је толико пута погазио. Поврх свега тога, њима није био дат ни један једини часак да се покају, а теби је дато толико година. А онај исти Владика, који се према њима показао неумољив, за тебе не само да је умро, него је Он први Који те позива да се покајеш и жудно пожелиш опроштење грехова и први Који од тебе тражи мир и кроз свето Откривење те позива да Му отвориш врата свога срца да уђе у њега да би те обогатио својим благодатним даровима и учинио те својим сином и наследником свога Царства. Ево, стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном (Отк. 3, 20). О, неизрециве ли доброте Божије! А ти још имаш срца, брате, опет да се вратиш и опет да пограбиш оружје против тако преблагог Оца, против свог Доброчинитеља и најблискијег пријатеља! О, незахвалног, незахвалног ли људског рода! „Проклети да су“, реци, драги брате, „хиљаду пута нека су проклети моји греси!“ Одлучи да казниш самога себе сваким видом покајања због греха које си починио. Признај да ниси достојан ни очи да подигнеш и погледаш небо и да се, као цариник, суочиш са лицем свог небеског Оца. Задрхти од страха и трепета, не само због почињеног дела, него и при самом помену речи грех, чак и само кад га се сетиш, завапи и ти као Јов: Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје (Јов 4, 14), јер и сама грешна помисао је мрска и гнусна Богу, по речима Соломоновим: Мрске су Господу мисли зле (Прич. 15, 26).

Топло замоли Владику, Који се према теби показао као Бог милости, а не као Бог одмазде, да ти подари снаге да се делима истинског покајања одазовеш Његовим позивима и да у твом срцу оснажи твоју неодступну одлуку да Га више не раздражиш ни једним јединим грехом, говорећи заједно са Давидом: Оснажи, Боже, ово што си учинио међу нама (Пс. 67, 29).

II Расуђивање О казни Адамовој

Расуђуј о томе колико је тежак и страшан Адамов грех ако је судити према казни коју је заслужио и пажљиво размисли о ове три ставке: а) О добрима која је Адам од Бога примио; б) о зло којим је узвратио Богу и в) о казни коју је добио.а) Бог је саздао Адама по свом обличју и подобију и сместио га у рај на земљи обогативши га свим благодатним даровима, украсивши га свим врлинама: био је изнад сваке страсти, господар свих земаљских створења, слободан од смрти, без икакве патње и јада, усред толиких

наслада одакле би прешао на небеса да би био за свагда и савршено блажен.4 б) Али, каквом је захвалношћу он узвратио за толике дарове? Показао је према Богу безверје, јер је више веровао ђаволовим речима него Божијим; пре је послушао своју жену Еву него свог сопственог Творца; узгордио се према Богу и прекршио Његову заповест: појео је плод са забрањеног дрвета познања и за тако ситно задовољство изгубио је, бедник, пријатељство свога Бога и Творца.в) Чим је грех изашао у свет, повукао је са собом сву силу најразличитијих зала, јер сва та зла (недостатак правде и врлине, пропадање природе, тешко постизање врлина, склоност ка злоби и страстима, ратови, помори, земљотреси, најразличитије несреће, поплаве и напокон смрт, а после смрти утамничење у аду толике невине мале деце и муке паклене толиких грешних душа) била су последице Адамове непослушности, изникле као изданци и израсле као гране из оног горког и отровног греховног корена. И премда је Адам деветстотина и тридесет година свог живота проживео у строгом покајању, због чега му је Бог опростио његов грех, као што каже Премудрост Соломонова: „Она (Премудрост) првосазданог оца света, јединог створеног, сачува и избави га од његовог греха“ (Премудрост Соломонова 10, 1)5, отров тог греха ипак је затровао корен, то јест Адама, а он трује потом и све своје изданке, то јест потомке. И кад би овај свет вечно трајао, свагда би га тровао. Зар све ово што сам ти рекао није довољно, брате, да више него опипљиво осетиш до 4 Богослови кажу да је у том блаженом стању и чистоти Адамова душа, заједно са свим својим силама, била непрестано потчињена Богу, а да је његово тело, заједно са свим његовим силама, било потчињено души, као и да су сва створења и све четири стихије биле потчињене његовом телу: ништа и нико није био против њега. 5 То каже и блажени Августин: „Опростио му је, међутим, благодарећи вери у Месију који ће доћи. Адамов грех треба двојако посматрати: као онај који се односи на једну, Адамову, личност и који се назива личним, сопственим, то јест грехом по произвољењу и онај који се односи на целу човечију природу, који се стога назива природним и општим, то јест праотачким. Бог је Адаму опростио само његов сопствени грех, то јест онај који се односио на Адамову личност, али није опростио онај природни, општи и праотачки. Стога је тај грех разрешен домостројем ваплоћења и божанским Крштењем, а казна (Адамова), која још увек траје, разрешиће се свеколиким васкрсењем. Рекао сам да је Адаму грех био опроштен због вере у Христа, јер је тајна домостроја ваплоћења била откривена првозданима одмах након сагрешења, садржавала се, наиме, у оним речима која је Бог рекао змији: И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твојега и семена њезина; оно ће ти на главу стајати (1. Мој. 3, 15). То значи да ће једино Христос и нико други до Христа, Који није рођен од семена мушкарца, већ од крви приснодјеве, на главу стајати, то јест сатрти змији главу.“ Тако ове речи тумаче Иринеј, Кипријан, Јероним и многи други оци. Али Григорије Богослов каже: „Не постоји такво тајновито учење (вероватно за мене и за сваку богољубиву душу) по којем они који су остварили савршенство пре доласка Христовог, нису то учинили без вере у Христа. Реч Божја, иако се јасно открила касније, у одређено време, ипак је чистим умовима била доступна и раније.“ (Свети Григорије Богослов – дела, Реч XVI, изд. Хришћанска мисао, Београд 2004, стр. 162.) То исто вели и божански Златоуст (8. Омил. На Јеванђеље по Јовану и 10. Омил. На Посланицу Ефесцима).

које мере су грех и непослушност према Богу велико зло? Како је могуће да свом својом вером у то верујеш, а да не устрептиш од страха, него се поново враћаш греху?

Величину своје злобе можеш, драги мој грешниче, да спознаш још и тако што ћеш је упоредити са Адамовим грехом и казном. Праотачки грех је настао у околностима које саме по себи нису за осуду, јер му је позавидео ђаво: „завишћу ђаволовом смрт је ушла у свет“ (Премудрост Соломонова 2, 24). Осим тога, почињен је само једном, то јест Адам је скривио што је поступио супротно Божијој вољи, а да није био у прилици да види да је неко други био кажњен због непослушности, а осим тога, то је било пре но што је видео Бога како умире да би уништио грех. Расуди сада, брате, не би ли било праведно да ти будеш кажњен много више него Адам, јер си га превазишао и врстом греха и бројем сагрешења, као и дужином грешења, јер ти си се безброј пута, пошто си примио опроштење за своје грехове, поново њима вратио, премда си видео казне које је добио Адам и сви они који су од њега рођени. Ниси се умудрио, како је доликовало, као што вели Соломон: Удри потсмевача да луди омудра (Прич. 19, 25), него си поново раздражио свога Творца, а да ти није после тога дошло до свести да треба већ једном истински да се покајеш6, нити си се бринуо због својих грехова, као што вели Давид: Бринућу се за грехе своје (Пс. 37, 19), већ си показао толику равнодушност према њима, као да нису твоји, него туђи.

Али када ћеш, брате, када ћеш већ једном да отвориш очи и увидиш шта је твојој души на добит? Докле ћеш чекати да се освестиш? Нека то буде сада, овога часа, па дођи к себи, драги мој, јер је писано: „Не оклевај да се обратиш Господу, и не одлажи то од дана до дана“ (Премудрост Сирахова, 5, 8). И Василије Велики каже: „Премда су много размишљали, многи нису схватили сутрашњи дан“ (Посланица 22, О савршенству монашког живота). И на другом месту: „Ко има у својој власти исцелење зла, па га својевољно ниподаштава, с правом се осуђује као самоубица“ (Беседа изговорена у време глади и суше). Одсада се гнушај греха више него било ког другог зла и обећај да ћеш свим својим добрим настројењем одужити свох греховни дуг према Богу. Донеси одлуку да ћеш одсада придавати исто онолико пажње и бриге врлини и служењу Богу, колико си до сада придавао греху, а онда припадни ногама Његовим као кривац и осуђеник. Заблагодари му због Његове превелике доброте и дуготрпељивости 6 Зато и велики Григорије Солунски каже следеће: „Можда многи осуђују Адама што се лако дао убедити да послуша савет злога и што је прекршио Божију заповест, па нам је тим прекршајем узроковао смрт. Није, међутим, исто, када неко без претходног искуства окуси неку смртоносну биљку и када пожели да је поједе након искуства, пошто већ зна да је та биљка смртоносна... Зато је свако од нас много више заслужио проклетство и осуду него Адам“ (Омилија изговорена 1. августа).

коју је толико времена према теби показивао и топло Га замоли да ти улије снаге да са Њим успоставиш чврсто пријатељство, које се више никада неће разврћи, као што је писано: „Богу усмерише љубав“ (Премудрости Соломонове 7, 14).

III Расуђивање

О казни безгрешног Исуса Христа

Размишљај и расуђуј о казни којом је ради људских грехова и по божанској правди пострадао Исус Христос, о казни у поређењу са којим је свака друга, било на небесима, било на земљи, или у аду, готово сасвим ништавна. А да би то у потпуности схватио, имај у виду ово троје: личност која страда, страхоту мука које трпи и кривицу због које страда. Кривица због које Христос страда није Његова, јер Он је безгрешност по себи: Он греха не учини, нити се нађе превара у устима његовим (1. Пт. 2, 22, уп. Иса. 53, 9), већ је кривица наша, па Он, поставши наш јемац, страда и трпи муке ради нас: Он болести наше носи и немоћи наше узе на се (Иса. 53, 4). Муке које подноси цело су бескрајно море болова и патњи, а не наносе Му их само споља Његови непријатељи, него Он трпи и унутрашње муке, муке због своје љубави. Али нису само Његове муке нечувене, него су таква и понижења и увреде које је Он трпи, јер таква понижења и поруге ни један човек никада није доживео, нити их је икада било на земљи: Сви који пролазите овуда, погледајте и видите, има ли бола какав је мој? (Плач 1, 12). Личност која страда је личност јединствене, безмерне достојности (то јест Он је Бог, а уједно и човек), па отуда само једну лаку повреду Његовог свесветог тела треба да сматрамо већом казном од свих казни свих на муке осуђених заједно и од свег зла које може снаћи Божија створења. И премда се Владар свега унижава зарад људи и премда молећи се свом небеском Оцу открива природну слабост свога тела да поднесе тако сурову и бешчасну смрт, говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26, 39), ипак је одлучено да умре. Упркос томе што би само једна једина кап Његове пречисте крви била преобилна и више него довољна да откупи све наше грехе, ипак је одлучено да буде проливена сва Његова крв зарад задовољења божанске правде (ради испуњења домостроја тајне ваплоћења) и одлучено је да оно што је могла да учини једна једина Његова суза буде извршено целим потопом мукâ.

Па ако мржња Божија према греху и строгост са којом Бог кажњава грех у човечијој природи сопственога Сина није довољна да нас наведе да познамо безмерно зло греха, онда треба да кажемо да нам недостаје моћ расуђивања или вера. Да ли је онда могуће, брате,

да ти, без обзира што видиш безмерну премудрост Божију у томе што Он грех сматра злом већим него што је губитак сопственог живота у бездани страдања и увреда, још увек мислиш да је грех нешто добро, па би поново да га починиш? Уздрхти од страха и трепета, драги мој, због тога што си до сада био толико слеп и што ниси ни помишљао да је грех зло тако велико да је за његово исцелење требало да буде проливена сва крв твога Господа. Из тога треба да ти постане јасно са колико ревности и жара треба самога себе да осуђујеш за то што си својим гресима хулио на Бога. Нека те буде стид због начина на који си се огрешио о божанско величанство користећи се својим телом. Одсада предај своје срце Исусу Христу и Његовој Пресветој Матери и топло их обоје замоли да никада више не допусте ни да те се дотакне, а камо ли да уђе у тебе та звер, то јест грех: Да ми не дође нога охола, и рука грешника да ме не потресе (Пс. 35, 12). И ако те икада ђаво, или телесно умовање потакну да задовољиш неку телесну жељу противну закону Божијем, ти им се супротстави и реци им: „ја сам откупљен многодрагоценом крвљу Бога свога, ја сам слуга Исуса Христа и зато ја не владам ни својим очима, ни рукама, ни ногама, нити другим својим телесним удовима ни својим чулима, па чак ни телом својим да би их користио за грех, већ све припада Њему, а не мени, јер Он је све то откупио: Нисте своји... Јер сте купљени скупо (1. Кор. 6, 19-20)“.