1 / 24

Породично стабло фамилије Поповић

У намери да оставим својим потомцима и рођацима податке о нашој веома

распрострањеној и великој фамилији Поповић, одлучио сам се на овај потез и у

прикупљању података радио повремено већ неколико година.

У прикупљању података дошао сам до закључка да о лози Поповића треба

истаћи неке чињенице ради разјашњења многих особина и карактеристика

фамилије. При томе, истакао бих неколико наших потомака који чине неку

окосницу карактера или стања у коме се наша лоза налазила или пролазила.

Као првог треба истаћи Пантелију-Панта Поповића, а то је отац мога

прадеде Лазара Поповића. Панто је био врло богат човек. Поседовао је велико

домаћинство са пуно хектара земље (чак је тзв. "Дичинско" подручје са

најбогатијом земљом у површини од преко 30 ha било његово). Имао је и две

воденице што је био знак великог богатства, а то се види и из пописа

домаћинстава села Лозња где је Панто био власник преко 10% од читавог села

Лозња. Захваљујући том богатству цела фамилија која се касније делила. и

раслојавала могла је имати иметак пристојан за свој живот и своју фамилију.

Захваљујући том богатству, Пантов син Лазар жени се са Саром

Јаковљевић. Сара је по мени била друга личност у нашем пореклу.

Захваљујући тој умној жени из богате и школоване фамилије из Бершића, из

подручја Галича, остао је ген у нашој фамилији о љубави и успеху у школи и о

томе да смо познати као школарци којима је школа полазила за руком и много

је њих изучило школу (њени су сви били генерали и адмирали. Њен рођени

брат Вељко Јаковљевић-Галичевац био је побратим краља Милана Обреновића

и био је у министарству његове владе. Он је донео онај пропис што су га

трговци "проклињали": "Што зави дуван у паклиће, што претвори оку у

килиће". Приписивали су му да је говорио: Пали хиљадарку, тражи динар.

Имали су познатог Рајка Галичевца, геометра који је био велики шаљивчина,

песник, боем и врло интересантан човек). Сара даје свога сина Светолика,

рођеног 1864. године, да иде у школу и да поред основне школе заврши и

четири разреда гимназије. Захваљујући томе, деда Светолик је постављен за

деловођу и као такав био је на служби и по Србији и по Македонији: Делчево,

Трабатовиште, Бели Манастир, Струмица, Свети Никола, Јанковац, Горњи

Балван, Битољ и Прилеп.

2 / 24

Деда Светолик је по мени трећа значајна личност нашег порекла из више

разлога: Прво захваљујући тој завршеној школи која је у то време била велика

школа, кад многи нису знали ни да читају ни да пишу, види колика је вредност

школе и школовања и своју децу шаље у школе јер види да је школа основ

напретка и богатства. Свог најстаријег сина Светозара шаље на правни

факултет у Суботицу јер у то време није било факултета у Београду. И другу је

децу дао на школовање.

Деда Светолик је био легенда за себе и интелигенција за себе. Он је био

врло духовит, разборит и друштвен човек. Његова духовитост се и дан данас

спомиње и препричава. Због тога, да неби све отишло у заборав, навешћу само

неке интересантне приче и догађаје из његовог живота.

Прва и најинтересантнија прича је зарађен орден легије части, а ево како

је то било:

Као учесник Солунског фронта, његова јединица, по кишном и магловитом

времену, запосела је положај испод једног шумарка. Како је он имао "потребе"

ради себе да оде у тај шумарак, нормално као сваки војник понео је и пушку са

собом. Чучећи, чуо је неке гласове на Бугарском. Захваљујући томе што је пре

војске службовао у Македонији, знао је нешто бугарског, па је сачекао да се

Бугари још приближе. Кад су се довољно приближили, викнуо је на бугарском

да су опкољени и наредио да баце оружије и да са подигнутим рукама крену ка

изласку из шуме. Потом је, онако сам под окриљем шуме и магле, почео

командовати да задњи вод прилази, а да десни и леви вод држе одстојање.

Његови су били удаљени на пар стотина метара. Кад су сви изашли из шуме са

подигнутим рукама, опалио је из пушке увис и његови другови су потрчали ка

њему да му помогну јер су видели шта се дешава и заробили су десетак Бугара.

Међу њима је био и један виши официр, јер је то била извиђачка јединица.

Преко заробљеника и њихових карата, открили су и потукли више Бугарских

положаје. Тако је наш деда зарадио орден легије части.

Када је краљ Александар обилазио положаје, сви одликовани су стајали у

једном реду, а краљ их је лично поздрављао и честитао. Кад је дошао до нашег

деде, питао га је:

- Ратниче, кога ти имаш код куће?

- Имам жену и шесторо деце.

- Да пошаљем неки динар тој твојој жени да прехрани децу? – питао је

краљ, а деда је одговорио:

3 / 24

- Немојте Ваше Височанство к'о Бога Вас молим, јер кад моја баба добије

те паре, њу ће Бугари да ухвате, узму паре и убију ми бабу. И тако остах

ја и без пара и без бабе.

Краљ се на то насмејао, потапшао га по леђима и рекао:

- У праву си ратниче! - и отишао даље.

Кад је био у војсци на стажу, имали су гађање из војничке пушке. Он је

служио са једним нашим земљаком из Лозња, Миливојем званим "Гујом". Tај

Миливоје је погодио све меткове у мету, а наш деда је све промашио. Кад му се

каплар обратио речима:

- Па Светоличе што срамотиш земљаке, видиш како је он све погодио, а

ти ниси?

Деда је одговори:

- Господине капларе он мора да погоди, а ја не морам.

- А што он мора, а ти не мораш? – упита га каплар.

- Па господине капларе, ја сам богат код куће и са тавана ми виси и месо

и пршута, а он ако не убије врапца за Божић, нема са чиме да се омрси.

Каплар се насмејао на то, а деду су једва одбранили да Миливоје и њега

не упуца.

Деда Светолик је био писар у војсци. Капетан му је наредио да прочита

списак присутних војника. Деда је читао и када је прочитао: Јевто Тотић из

Лозња, Живојин Шошић из Озрема и Милан Ботић из Теочина, склопио је

књигу. Кад му је капетон рекао да чита даље, деда је одговорио: Не бој се

господине капетане, кад су ова три лопова овде, сви су остали ту.

Деда је био члан демократске странке, а његов добар пријатељ Ђорђе

Петровић из Полома је био члан радикалне странке. Кад је на збору у Горњим

Бањанима Ђорђе кренуо да се попне на бину да одржи свој говор, деда му је

дошапнуо: Кад ти завршиш, реци народу да бих и ја имо неку да кажем. Кад је

Ђорђе завршио, обратио се народу: Народе саслушајте мога брата Светолика,

има нешто да Вам поручи. Кад се дода попео на бину обратио се народу:

Народе, рајо, видите ли Ви овога мога брата Ђорђа, обесио ове бркове као гаће

о плот, а све што Вам је рекао, све Вас је слагао. Неки од радикала су

4 / 24

реаговали и скочили да се и физички обрачунају са њим али његови пријатељи

су већ били спремни да то спрече.

По тадашњим правилима, ако два брата служе краљеву гарду, трећи не

мора зато што се краљева гарда служила дуже. Како су чича Тимотије и

Бранислав већ служили гарду, када су позвали и њиховог брата Драгомира,

деда се обрати Светозару, који је тад био срески начелник, да он напише

Округу војно Крагујевачком да се Драгомир ослободи служења краљеве гарде.

Чича напише и жалба му се одбије. Он резигнирано донесе жалбу деди са

приговором: "Ето тата, да си ми ти то рекао на време, ја сам могао да се

обратим мојим друговима и било би све у реду". Деда му је на то одговорио:

"Дај то сине тати. Ти имаш ситну децу, младу жену, имаш затворе и лопове у

њима, имаш сто проблема". Деда напише жалбу тако што je само превиo ону

одбијену и нагласи да се жалба не прихвата, већ да се по члану том и том

упути до онога ко је меродаван да то реши, па он ако одлучи, тадa ће се

усвојити. И дође жалба усвојена, а чича, срески начелник са положеним

судско-војно адвокатском титулом, надмудрен од једног среског ћате, није смео

доћи годину дана оцу на очи од стида.

Деда је од малена био духовит. Кад је био мали и учио школу, срео је

рођеног кума који га је питао шта је са оним богомољцем (тако су звали децу

која су учила школу). Деда је одговорио да је тај умро, на шта му је кум рекао:

"Е, Бог га курталисао јер је био глават и никако није могао да ухвати

равнотежу јер му се глава љуљала тамо-амо". Кад се кум поздравио и окренуо,

деда је пришао врзини, узео један бусен и погоди кума бусиком у леђа. Кад је

кум повикао: "Светоличе што ме удари?" - деда му је одговорио: "А, куме, сад

ме познајеш, а кад сам ти рекао да је умро, а ти вичеш: е Бог га курталисао".

И ко зна колико би простора заузеле дедине догодовштине и шале јер их

има безброј. Вицеве је правио и на свој и на рачун својих. Деда је био такав:

отворен, друштвен, интелигентан, речит. Волео је друштво, правду, шалу,

волео је дружење, пиће, цигаре, коцку и све што је живој души припадало.

Овај смисао за хумор вероватно потиче од његове фамилије по мајци.

Његов брат од ујака, познати Рајко Галичевац имао је хиљаде штосева, али ја

5 / 24

ћу испричати само један. Рајко је по струци био геометар. Имао је стан у Kнез

Михаиловој улици у Беогрду. Није волео да се баш кицошки носи, па онако

обично обучен дошао је у познату кафану Москва да попије кафу. Након три

обраћања конобару да му донесе кафу - није је добио. Рајко се извуче, оде у

стан, обуче фрак, цилиндар, лептир машну, белу кошуљу и штап са лакованим

ципелама и црним панталонама. Врати се у ресторан и седне у угао. Док му је

конобар придржавао фрак и штап он је повукао мало свеје црне панталоне.

Конобар га је упитао шта жели, а Рајко је рекао да му донесу шавољ кафе

(шавољ је дрвена посуда у коју стаје око 12 литара течности). Конобар, када се

консултовао са шефом сале, донео је шавољ пун кафе, а Рајко је одмах питао

колико треба да плати. Платио је, а конобару је рекао да кусур задржи за

напојницу. Он је устао, узео свој фрак са офингера, мућнуо га у шавољ са

кафом пред свим очевидцима и рекао: Пиј, ово ти пијеш. Јер кад нисам тебе

обукао, нисам могао добити ни кафу, а тебе кад сам обукао добио сам шавољ

кафе, па ти ово и пиј. Окренуо се и отишао оставивши свој фрак потопљен у

шавољу кафе.

Када се просецао пут од Горњег Милановца до Прањана, Рајко се као

геометар погодио да за добре паре измери тај пут. Он је узео чезу и на један

паоц везао конзерву. Повео је са собом једног који је знао да броји. Тај је

бројао кад конзерва удари у земљу и кад конзерва удари стоти пут, то саопшти

Рајку који упише црту. Када се тако првозао, сабрао је број окретаја точка,

помножио са обимом точка и тако добио дужину пута, а он је за то наплатио

добре паре.

Таквих и сличних Рајкових догодовштина је много. Неке од тих особина

имао је Светоликов син Бранислав, његов синовац Љубиша, а и многи други.

Мислим да су ово неки показатељи који одражавају менталитет и

интелигенцију једне породице. То потомци треба да знају, да се не постиде

својих предака и да их са поносом истичу и својим новопридошлим члановима

причају о тим успомеама и догађајима. Због тога сматрам да ови примери и

чињенице треба да нађу место у породичном стаблу наше лозе.

6 / 24

Порекло фамилије Поповић

Родоначелник фамилије Поповић и најстарији предак за кога има писаних

података је поп Симеон рођен у другој половини XVII века у селу Влаовини на

реци Ђехотини у источној Херцеговини (Херцеговина је тада припадала Црној

Гори). Кумови су им били Јоксићи из Влаовина.

Према расположивим подацима зна се да је Симеон имао три сина:

Јеврема, Мојсеја и Арсенија који су 1725. године због турског насиља и

убиства неких турских ага морали да беже у Србију. Зна се да је Јеврем имао

сина Тома (касније замонашен под именом Алексије), а Арсеније је имао сина

Димитрија (замонашен под именом Данило).

Игуман Алексије Јевремовић

Mанастир Вољавча, са црквом посвећеном Светим архангелима Михаилу и

Гаврилу, налази се на североисточним падинама Рудника, у близини Страгара.

Најстарија историја манастира обавијена је дубоким велом таме. По традицији,

забележеној крајем XVIII века руком тадашњег игумана Хаџи Рувима, основан

је средином XI века. Ако је то тачно, онда је, на темељима старе цркве,

руднички властелин Михаило Кончиновић сазидао своју задужбину, у време

српске деспотовине. Подаци о манастиру из времена турске владавине,

показују да је у манастиру настављен монашки живот. Више података имамо

тек за другу половину XVIII века, захваљујући вредном игуману манастира,

Алексију Јевремовићу.

7 / 24

Манастир Вољавча, цртеж Михаила Валтровића из 1871. године

Један од ретких људи свог доба са простора Шумадије, који је о себи и

свом времену оставио доста података, био је монах рудничких манастира

Благовештења и Вољавче, Алексије Јевремовић. Овај вредни монах, који је

имао угледан положај међу духовницима Београдског пашалука, бележио је

записе у књигама манастира Вољавче, који су делом сачувани. Његове

6елешке, иако несистематичне, садрже податке о готово свим његовим

савременицима. Покушаћемо да на основу њих реконструишемо његов животни

пут, као и догађаје везане за манастир Вољавчу и руднички крај уопште.

Рођен је 7. октобра 1722. године у селу Влаовини, на реци Ћехотини у

Херцеговини, у угледној свештеничкој породици, од оца Јеврема и мајке Ане.

Његов отац, као и деда Симеон, били су свештеници, док је стриц Мојсеј био

монах у манастиру Довоља на Тари. На крштењу, 6. децембра исте године,

добио је име Томо, а кум му је био Милован Јоксић. Године 1725. његова

породица се, бежећи од турског насиља, доселила у Србију, у рудничку нахију,

у село Лозањ на реци Дичини. Село под овим именом и данас постоји. Изгледа

да су по доласку, пошто су били свештеници. прозвани Поповићи. како се

њихови потомци и данас презивају. Под овим презименом забележен је

Јевремов брат Арсеније Поповић у аустријским пописима 1732. године. Убрзо,

8 / 24

са породицом, у руднички крај долази и други Јевремов брат, јеромонах Мојсеј,

који је свој монашки живот наставио у рудничком манастиру Благовештењу,

чији игуман постаје. У марту 1732. године, доводи у манастир синовца Тому да

би га научио писању и читању. Тома је брзо учио. али је истовремено

показивао жељу за монашким животом, па је од стране свог стрица Мојсеја

замонашен 30. јуна 1739. године под именом Алексије и презименом

Јевремовић, по оцу. Наредне. 1740 године, 22. августа, Алексије је

рукоположен за свештеника у манастиру Пиви. Чин је извршио херцеговачки

митрополит Филотеј. Наредне две деценије јеромонах Алексије проводи у

манастиру Благовештењу, због чега ће бити назван „Благовештенац".

Наредбом епископа ваљевског и ужичког Митрофана, јеромонах Алексије

је 17. маја 1760. године премештен из Благовештења у оближњи манастир

Вољавчу. Пре Алексијевог одласка у Вољавчу, игуман манастира је био

јеромонах Теодор Тепац, због чије је делатности манастир запао у незавидан

положај. Наиме, он је сарађивао са неком качерском хајдучком дружином и

када су Турци за то сазнали, у лето 1759. године, опљачкали су и запалили

манастир. Игуман је имао дуг Турцима од 300 аспри гроша, тако да су они

запечатили цркву и на манастирско имање ставили забрану. Игуман Теодор

успео је да побегне, али је 1762. године погинуо у једном унутрашњем сукобу

међу хајдуцима.

За игумана манастира Вољавче после јеромонаха Теодора постављен је

Максим Крушедолац. Одмах по доласку у манастир јеромонах Алексије је купио

књигу Номоканон коју је даровао манастиру. Године 1762. игуман Максим је

напустио Вољавчу и вратио се у Крушедол, а за новог игумана потављен је 12.

априла 1762. године јеромонах Алексије Јевремовић. Исте године у манастир

долази Алексијев блиски рођак, син његовог стрица Арсенија, дотадашњи

грошнички свештеник, Димитрије Арсенијевић, кога је јеромонах Василије,

духовник манастира Враћевшнице, замонашио 9. маја у манастиру Вољавчи под

именом Данил. Њих двојица су прилозима верника, а нешто сопственим

новцем, који су приложили за помен својим родитељима, а нешто зајмом,

успели да Турцима плате глобу и откупе манастирску земљу. Из записа такође

сазнајемо, да је игуман Алексије 23. априла 1762. године купио у Београду за

100 пара књигу коју је наменио да буде тефтер манастира.

Наредне године игуман Алексеј и јеромонах Данил проширују манастирски

посед куповином парцеле добра Лука од Мула Мустафе из Београда, на којој су

се налазиле воденица и виљарица. Купопродајни уговор закључен је

9 / 24

22. јануара 1763. године. Исте године засађен је и воћњак на Космају, 220

стабала шљива, а наредних година подигнути су нови засади. Повећава се и

манастирско братство доласком јеромонаха Силвестара. Током 1764/65. године

вршени су и обимни грађевински радови на зградама манастирског комплекса.

О њима је игуман Алексије оставио обиман запис на једном Псалтиру, који се

данас чува у цркви села Крчмара код Ваљева. Ту су забележени трошкови за

материјал, наднице мајстора, као и куповина имања, црквених и

богослужбених предмета и књига. Те године игуман Алексије дао је да се у

спомен својих родитеља, Јеврема и Ане, искује ковани кивот од сребра, што

сазнајемо из натписа урезаног на сребрном поклопцу кивота. О изведеним

радовима у манастиру том приликом, сачувана су документа која је издао

руднички кадија Хусеин 1765. године. У њима стоји да су извршене оправке

крова, тавана, соба, кухиње, подрума и штале учињене правилно и у складу са

везировом дозволом. У то време подигнут је и конак на источној страни

манастирског комплекса, што видимо из натписа уклесаног на надвратнику

западног улаза у конак. Радови су настављени и наредне 1766. године, када је

руднички кадија издао дозволу игуману Алексију да може довести воду у

манастирску башту. Новом исправом, издатом две године касније, дозвољено је

да се у башти озида чесма. Из више записа сазнајемо да је знатно обогаћен

фонд манастирске библиотеке новим књигама, куповином и прилозима

верника.

Бројни подаци о радовима извршеним на манастирском комплексу и

куповини имања. сведоче да је манастир између 1762. и 1768. године доживео

процват. За то највише заслуга има малобројно братство, и то пре свих игуман

Алексије и његов сабрат Димитрије, који су сво своје знање и умеће, као и не

мала финансијска средства, уложили у обнову и напредак манастира. Игуман

Алексије показао је да поседује и дипломатске способности. успевајући да од

турских власти издејствује дозволе за жељене радове, што је иначе у то време,

када је притисак на српску цркву био на врхунцу, било изузетно тешко. И тада,

у јеку напретка и процвата манастира, новембра 1768. године, игуман Алексије

се обрео у фрушкогорском манастиру Беочин.

10 / 24

Манастир Вољавча данас

После Јевремовог и Арсенијевог доласка, касније долазе и други њихови

рођаци из Херцеговине у Лозањ. Поп Јеврем их је насељавао и давао им

имања, а они су узимали његово презиме. Предање каже да су долазили неки

који нису род Поповића, али поп их је примао, давао им имања, насељавао у

Лозњу, а они су за узврат узимали његово презиме Поповић и његову славу

Никољдан. На тај начин заварали су траг Турцима који су их због освете

прогањали. Зато су данас Поповићи у Лозњу највећа фамилија, који нису сви

исти род између себе, али сви славе исту славу.

После ових података са почетка XVIII века који су сачувани у

манастирима, наступа период бурног времена у Србији (Аустро-Турски ратови,

Кочина Крајина, I и II Српски устанак) тако да близу сто година нема писаних

трагова о Поповићима из Лозња. Први штури подаци су спискови домаћинстава

за порез после II Српског устанака и попис средином XIX века.

11 / 24

1) После II Српског устанака у ослобођеној Србији појављују се у попису

домаћинстава Поповића: Мијаило, Величко, Јован, Атанасије и Петар. Они су

потомци прводосељених Јеврема и Арсенија и касније новодошлих насељеника,

што се не може утврдити из поменутих разлога.

Сви данашњи Поповићи су углавном потомци ових домаћина и деле се на

следеће гране, назване по надимцима који су изведени од давних значајних

предака:

1. Пантовићи или Пантовци

2. Јевремовци

3. Ђорђевићи

4. Маринковићи

5. Петровићи

6. Станојчићи

1. Пантовићи или Пантовци су најстарији род у Лозњу, односно први

досељеници из Херцеговине и први су потомци попа Симеона. Најстарији

предак Пантоваца, по пописима после II Српског устанака, је Пантелија-Панта,

рођен између 1811-1813. по коме је та грана добила надимак Пантовци. Наша

лоза потиче од овог претка.

2. Јевремовци су потомци Атанасијевог (1788.) сина Јеврема (1818.) по

коме су и добили надимак. Јеврем је имао жену Милицу (1823.) и зна се за

синове: Лоша (1848.), Сима (1859.) и ћерку Круну (1851.). Јевремовци су род

са Пантовцима преко заједниочких предака.

3. Ђорђевићи су потомци Ђорђа (1808.) Јевремобог брата од стрица који

је живео у домаћинству Атанасијевом. По женидби са Анђелијом (1818.)

засновао је своје домаћинство и имао је синове Алексија (1844.), Лазара

(1846.), Василија (1850.), Милосава (1854.) и ћерку Сару (1858.). Грана

Ђорђевића јесу најближи род старином са Јевремовцима јер је Ђорђе брат од

стрица Јеврему, а на тај начин и род Пантовцима.

4. Маринковићи су преци покојног Мијаила и његовог сина Тоша

Поповића. Маринковићи су касније досељени у Лозањ, а најстарији досељеник

је Јован Поповић (1763.) који је имао сина Маринка (1813.) по коме је грана и

добила надимак. Маринков праунук је нама познати воденичар Мијаило Поповић,

отац Тоша Поповића. Јован је имао два сина Маринка (1811.) и Ђорђа (1821.),

12 / 24

али нема података о њиховим потомцима по мушкој линији. Претпоставља се

да су од Ђорђа потомци Чедови и Жикановци, а такође се претпоставља да су у

Жикановце тј. за једног од његових предака удата је једна удовица из

Станојчића из Бруснице која је довела из првог брака свога сина и дала му

презиме Поповић.

5. Петровићи су грана Поповића која је касније досељена. Најстарији

познати предак је Петар Поповић (1783.) који је имао синове Уроша (1823.),

Илију (1828.) и унуке Новицу (1854.), Добрицу (1859.) и Богдана (1861.).

Претпоставља се да су преци тзв. Доџоваца, Бујроваца и Миленкових.

6. Станојчићи. Њиховог претка довела је у фамилију Поповић удовица из

фамилије Станојчића из Бруснице, примили су презиме и њихову славу.

13 / 24

Родослов Пантоваца

У родослову Поповића најстарији предак о коме има писаних података је

Пантелија-Панто. Панто и његова супруга Неранџа (1818.) су имали децу:

1. Лазар (1846. или 1833.-1923.),

2. Гаврило - Гајо (1849.) и

3. Ружа.

1. Лазар

Лазарева жена Сара потиче од Јаковљевића (из Бершића са Галича) из

врло умне и богате породице. Сарина рођена браћа су пуковник Јосо и Вељко

(побратим Милана Обреновића) који је радио у министарству. Поред њих,

имала је познате братаниће Рајка Галичевца и Малишу Јаковљевића судског

ђенерала.

Лазарова и Сарина деца су:

1.1 Светолик (1864),

1.2 Новица,

1.3 Павле,

1.4 Јовица,

1.5 Војислав,

1.6 Роса,

1.7 Милева,

1.8 Љубица и

1.9 Зорка.

14 / 24

1.1 Светолик и Андријана-Дринка.

Дринка потиче из фамилије Секулића од оца Сима и мајке Саве (рођена у

Горњим Бранетићима из породице Марић). Симо је рођен у Планиници али се

касније са продицом преселио у Моравце где се баба Дринка и родила. Био је

председник општине Горњи Бањани у којој је деда Светолик био деловођа.

Симо и Сава су имали Дринку, Радована (ћерке Даница удата у

Цветановце и Даринка удата у Мушиће), Михаила (Драгослав из Цветановца),

Аранђела (болничар у Ваљеву није имао деце) , Секулу (имао сина), Борку (син

у Берковцима, ћерка удата у Љигу у Спасојевиће, Нада Марић из Мионице,

ћерка удата у Радојчиће у Ракарима), Радојка (удата у Кадијиној Луци има

Михаила, Живојина, Божа и ћерку Раду) и Драгињу (удата у Лајковцу где има

сина Милоша).

Андријана - Дринка, син Драгомир и Светолик Поповић

На слици се виде Светоликове медаље и одликовања:

1. Орден легије части – Француско одликовање

2. Звезда са мачевима

3. Златна медаља Милоша Обилића

4. Медаља са два орла

5. Албанска споменица

15 / 24

Светоликова и Дринкина деца су:

1.1.1 Светозар (1900.),

1.1.2 Рада (1902.),

1.1.3 Ката (1905.),

1.1.4 Тимотије (1907.),

1.1.5 Драгомир (1908.),

1.1.6 Крстина - Лепа (1912.),

1.1.7 Бранислав (1914.) и

1.1.8 Жарко (1916-1917.).

Светозар, најстарије дете, рођен је 1900. године. Био је срески начелник.

Службовао је: у селу Ба пре завршеног факултета, потом у Краљеву, где је био

судија, Струмици, Битољу и Прилепу у Македонији, на Руднику као срески

начелник у Лазаревцу тј. Лајковцу, у Мионици где га је затекао рат као

назовимо га командант места. По наређењу немачке казнене експедиције,

требаоло је да сакупи одређену количину хране за потребе немаца. То је он

образложио људима: "Ајмо људи да сакупимо, боље него да нас побију". То је

био разлог да га неко пријави партизанима са образложењем да он тобоже

ради за немце. Убили су га без суђења у Ваљеву (сада је то насеље звано

"Бараке"). Његова мајка Дринка која је чула за то, тражила је његов гроб и

наишла је на јодну чобаницу која је упитала шта тражи. Кад јој је ова рекла,

чобаница јој је одговорила да се саћа таквога човека да су провели са другом

групом људи и за успомену поклонила јој је бусен магнолије. Ми смо то дрво са

плавим цветовима дуго чували, заливали и гајили као што је то радила и

његова мајка као успомену на њега. Нажалост то је једино обележје покојном

стрицу, иако га је његов син судским путем рехабилитовао. Од његове одузете

имовине ништа му није враћено осим што је остала једна омања кућица и око

0,60 hа имања у селу Петки код Лазаревца, које је његов син Негослав продао.

Светозар се оженио са Милицом, ћерком једног богатог и познатог

угоститеља Рапа из Чачка. Причали су ми да је стриц добио мираз у вредности

20 пари волова. Са женом Милицом добија децу и то: Љубишу Негослава,

ћерку Ацицу и сина Драгана. Љубиша је био у војсци код нас, па је једно време

био и у љотићевцима, а по завршетку рата прелази у иностранство и сада живи

у Канади. Тамо се оженио, али изгледа да није имао деце. Био је велики

бизнисмен и имао је велики број продавница тзв. "Батиних", у којима се

продавала обућа. Долазио је, бар се ја сећам, само једанпут у Југославију. Био

16 / 24

је тад висок, леп, са гргуравом косом и он је највише личио на свог покојног

оца Светозара. Слабо је контактирао са фамилијом тако да неке друге податке

о њему не могу знати.

Други син Светозарев, Негослав, био је учесник Сремског фронта, тамо је

рањен и обзиром на те заслуге, радио је у Министарству правде за стране

послове. Оженио се једном ветеринарком и са њом има ћерку Милицу која је

завршила медицински факултет, удала се и сада живи са мужем у Америци,

претпостављам негде у Канади. И она слабо контактира са фамилијом.

Негослав се развео и живи у Београду у свом стану. И он слабо контактира са

нашом фамилијом, јер то су "карактерне" особине његове мајке и тај ген је

прешао и на дeцу.

Треће дете је ћерка Биљана, коју смо ми сви у фамилији звали Ацица и по

том надимку је сви ословљавамо. Живи у Београду, има стан, развела се од

мужа Бранка са којим није имала деце. Најмлађи син Драган се женио два

пута: Први пут са јодном Чачанком која је већ умрла, и са њом има сина

Зарана, који је завршио поморску школу али због ратне ситуације није се могао

запослити, има стан у Чачку, још није ожењан. Драган одлази у Немачку и тамо

упознаје једну Пољакињу са којом има четворо деце. Јодно време је живео у

Крушевцу са породицом али убрзо су се вратили у Немачку. И он слабо

контактира са нама тако да ништа више не можемо знати о њему.

Друго дете деде Светолике је Рада. Рада се удала у село Мушиће, у

фамилију Максимовиће за мужа Богдана. То је била кућа преко пута куће моје

покојне мајке Јелке. Рада је и упознала нашег оцу Бранислава са нашом мајком

Јелком. Рада са Богданом има децу: сина Владету који је погинуо на Сремском

фронту у Товарнику 1944. године, а оженио се пре одласка са Ангелином

девојечко презиме Димитријевић и са њом имао децу Споменку и Косовку.

Косовка је удата у породицу Живковића, у селу Мушиће за мужа Михаила и

имају сина Милана и ћерку Наду. Нада је удата у Обреновцу и има сина и

ћерку. Милан живи у Мушићима са женом Миленом и имају ћерку и сина.

Ћерка Споменка удата је у Крњачи за мужа Вука Вукобрадовића. Рада са

мужем Богданом поред Владете има и две ћерке: Стојанку и Владанку. Стојанка

је удата у Горњим Мишићима за Миливоја Симића и са њим добија сина

Драгишу Симића, који сада живи са мајком и породицом у Доњој Топлици.

Познат је као певач и композитор (његова је песма "Куће мале кречене у бело,

тако нам је било увек наше село“). Драгиша се женио два пата. Први пут са

17 / 24

женом Ђином из Београда са којом има Данијелу и Дејана. У другом браку са

Мијаиловић Радмилом из села Ба. Са њом добија сина Горана, а потом близанце

Виолету и Жељка. Друга ћерка, а треће дете Владинка рођена 1934. године,

умрла је 2004. године. Она се удаје у Маркову Цркву за Александра Мићића

(1927.-1964.). Владинка са Алексадром добија два сина: Милана рођеног 1951.

године и Милована 1954. године. Милош са женом Павловић Велиборком из

Маркове Цркве добија ћерку Сању 1981. године, која је завршила факултет, а

син Саша 1978. је нажалост погинуо 1994. године. Син Милован је још момак.

Обадва сина живе у Словцу.

Треће дете деде Светолика је Ката рођена 1905. године. Била је позната

куварица. Радила је и у Бањанима, Трбушанима и другим местима. Ката се

удавала два пута. Први пут се удала за Видаковић Обрена 1896. и са њим

добила петоро деце: Бранко, Богдан-Ћућа, Богољуб-Вера, Лепосаву-Лепу и

Душанку-Цицу. Други пут се удала 28.05.1940. за познатог угоститеља Милана

Јовановића са којим није имала деце јер су обадвоје већ били у позним

годинама. Милан је био шеф ресторана "Москва" у Београду. Живела је у

Београду и радила у елитном ресторану "Три грозда" код Радио Београда и

Политике. Становала је у улици 29. Новембра.

Обрен Видаковић потиче из угледне породице из села Прањана од

Маринка (1870.) и мајке Марије. Од њих потичу деца: Обрен, Персида-Сида,

Љубивоје. О Обреновој фамилији навешћу касније, а сад наводим Персидине:

Персида-Сида била је удата у Леушиће за Уроша Ерића. Од Сиде потиче

Милица Павловић која је удата за Велибора Павловића из Бершића, а који

живи на Осећанским кривинама у истом селу. Они имају децу: Слободана,

ћерку Борисаву удату сада Максимовић и сина Борисава. Син Слободан има

велику фирму у Горњем Милановцу за грејање и сви га Милановчани зову

„Слобо грејање“, а код њега ради као возач његов брат Борисав. Обојица су

ожењени и имају своју породицу. Ћерка Борисава је удата за Мира

Максимовића и ради у Министарству просвете у Београду.

Од Љубивоја и Милице, прве жене Љубивојеве, потичу: ћерка Стаменка

удата у Банат у Избиште. Ћерка Добринка удата је у Чачку, син Светомир,

ћерка Вера удата у Недиће за Гојка Недића. Светомир има сина Милана, ћерку

Милицу. Милан има сина старог три године.

18 / 24

Од друге жене Милунке, која је иначе из Прањана, Љубивоје има децу:

Маринка Видаковића и ћерку Ангелину која је удата у Прањане у Браловиће, а

живи у Чачку

Потомство Катино:

Најстарији син Бранко, капетан I класе, пилот, радио је у више места. Са

женом Славном која је из Орловата из Баната добија сина Небојшу и ћерку

Бранку. Син Небојша завршава војну школу и постаје мајор са 32 године. Као

командант тенковске јединице код Постојнске јаме у Словенији губи живот.

Словенци су намонтирали као да је извршио самоубиство, а за то није имао ни

мало разлога јер је већ добио решење о премештају у Београд, и

највероватније да се ради о диверзији на њега јер су то биле припреме за

распад Југославије. Са женом Наташом добија сина Владимира који је због

канцера умро у својој 28 години живота и са њим се нажалост гаси Видаковића

лоза по Обреновој линији. Ћерка Бранка удаје са за шумарског техничара у

Краљеву и са њим добија сина Ивана, а свекар јој је Лука Јеремић

дугогодишњи директор осмогодишње школе у Краљеву.

Син Богдан, који је капетан I класе, кога смо сви звали Ћућа, са женом

Маријом добија ћерку Весну која у браку добија ћерку, а живи и ради у

Београду.

Богољуб, треће дете Кате и Обрена, учи учитељску школу у Краљеву и

тамо као јак и здрав почиње да се бави боксом. На тренингу је задобио ударац

испод појаса и од тога добија воду у плућима. Лечи се, одлази у Леушиће да се

лечи козијим млеком на чистом ваздуху, али не помаже. Умире у цвету

младости, неожењен и без потомства.

Лепа, четвто дете Катино без завршеног факултета, што је тетка жарко

желела, удаје се у Титоград, у фамилију Драговића, познату учитељску

фамилију. Њен муж Саво је био машински инжињер. Са њим Лопа у браку рађа

ћерке Миру, Снежану, Зорицу и сина Зорана рођеног 1965. године. Све су

удате, имају своју фамилију. Зоран је ожењен, има двоје деце. Саво је пре пар

година преминуо, а Лепа је преминула у јулу 2006 године.

Ћерка Катина Душанка-Цица удаје се два пута: Први пут за неког

аустриског спортисту, јер је и она била у репрезентацији глувономих за

Југославију, али тај брак се брзо растура и она се удаје за Миодрага

Сремчевића. Из тог брака од двоје глувонемих родитеља рађа се Оливера,

19 / 24

потпуно здраво и способно дете. Оља магистрира на правном факултету и са

мужем Драганом добија ћерку Марину. Сво троје одлазе у Канаду. После

преране смрти мужа који је био диван отац и изузетан програмер, завршава

колеџ за рачунаре и запошљава се у компанији "Cоgноs". После неколико

година рада прелази са ћерком Марином у Лондон у оквиру исте компаније.

Следеће дете деде Светолика и Дринке је Тимотије (1907.) који у браку са

Миленијом, која је родом из Теочина из фамилије Дринчића, добија децу и то:

Наду, Дмитру, Љубивоја и Градимира. Нада завршава вишу медицинску школу

и почиње да ради у Београду као виша медицинска сестра. У браку са

Љубомиром-Лалетом добија ћерку Снежану. Снежанаа у браку са Милорадом-

Батом Николић добија ћерку Сању.

Дмитра, друга ћерка Тимотијева и Миленије, удаје се у Београду за

Милана Каракашевића, оџачара из Мола. Добија сина Александра-Сашу, који је

завршио медицински факултет и ради у институту Винча. Милан за време

студија шаље сина Сашу на специјализацију у Енглеску, да усаврши језик и

знање. Енглезима никако није било јасно одакле једном српском оџачару

материјалне могућности да пошаље сина на специјализацију. Посматрајући

реално услове и могућности, ти енглези су били у праву, али ја не познајем

човека кога су више "хтеле" паре и који је имао сто вијуга и сто начина како да

заради паре. Умро је на рукама сина који је пошао на први радни дан свог

запослења, а Милан је пошао по своју документацију за одлазак у пензију.

Дмитра и Александар-Саша живе на Новом Београду у свом трособном стану.

Треће дете Тимотијево, Љубиша, није се женио и нема своју породицу.

Живео је боемски и за свој грош, тако се понашао и опходио. Иначе, врло је

интелигентан и најбољи је био ђак у школи од нас шесторо деце, али даљи

путови су му били разновразни и није много искористио своју интелигенцију.

Четврто дете Градимир радио је у Металцу и ту зарадио пензију. Живи у

Горњем Милановцу у свом трособном конфорном стану. Женио се два пута:

Први пут са Вером, родом из Црне Горе, која је живела и радила у Такову као

трговац. Са њом у Браку добио је ћерку Виолету која је сад познати и признати

спикер на телевизији Горњи Милановац, а и сарадник је неких локалних

дневних листова. У дргом браку Градимир са женом Надом, из Липовца,

кројачицом запосленој у Модној конфекцији Рудник, добија сина Небојшу и он

завршава у УМД за електромеханичарски курс, али више воли да живи и ради у

Липовцу са својим дедом.

20 / 24

Следеће дете деде Светолика и Дринке је Драгомир рођен 1908. године.

Завршио је школу за поднареднике и био је на служби у Македонији у

Скопљу. Ту је упознао неку лепу Македонку и заручио је али она је покушала

да изврда то и Драгомир је у једном парку Скопљу поред једне чесме извршио

убиство њено, а после тога је и сам себе убио и то је било 1939. годино, а то

значи у 21 години живота.

Следеће дете деде Светолика је Крстина или Лепа како су је звали јер је

кажу била јако лепа жена, а рођена је 1912. године. Лепа се удаје за

Драгослава Јевтића у село Доњи Лајковац и са њим има Милунку (1933.) и

Дрину (1934.). Милунка се удаје за Кикојевић Милутина у Доњи Лајковац и има

две ћерке Мирјану и Љиљану, а син Драган је умро. Мирјана је удата за

Мирослава Павловића и има два сина Драгана и Милша. Љиљана је удата за

Обућина Михаила и има са њим ћерку Јелену и сина Ивана.

Дрина се удаје за Јевтић Богољуба у Доњи Лајковац и са њим има децу:

ћерке Милицу и Бранку и сина Растка. Ћерка Милица има сина Дарка и ћерку

Јасмину, а друга ћерка Бранислава-Бранка удата за Зорана Петровића има

ћерку Бојану. Син Раско, ожењен са др. Нелицом која ради у Лајковцу као

доктор, има сина Алексу.

Бранислав Поповић, син Светолика и Дринке је остао на својој дедовини,

јер му мајка Дринка није дозволила да се запосли иако је покушао мало у

угоститељству, а нешто као откупљивач грађе на Руднику где га је брат

Светолик, начелник запослио. Међутим мајка Дринка му није то дозволила.

Отац Светолик је доста времена био са службом ван породице и ван родног

места. Бранислав у браку са Јелком рођеном у Горњим Мушићима добија два

сина Томислава (1938.) и Пантелију-Панта или Мила како му је име било на

водици, а и Јелки је било много симпатичније и ближе него Панто.

Томислав по завршетку гимназије у Горњем Милановцу, завршава

пољопривредни факултет у Београду. Ради 5 месеци у задрузи Озремица.

После војске запошљава се у Горњем Милановцу у Пољопривредном комбинату

"Таково" и ту остаје до одласка у пензију. У мају 1964. жени се са Јелисаветом-

Лелом (1945.) од оца Петра и мајке Милунке Василијевић. Добијају два сина

Зорана (1965.) и Бојана (1967.). Зоран се жени са Светланом Јаковљевич

(1967.), ћерком Миломира-Мића и Ирене Јаковљевић. Имају троје деце: сина

Душана (1994.), ћерке Љиљану (1995.) и Невену (1998.). Живе и раде у

Београду. Зоран није завршио саобраћајни факултет и ради као програмер у

21 / 24

информационом центру ЈП ПТТ саобраћаја "Србија", а Светлана је завршила

вишу педагошку академију и ради као учитељица.

Син Бојан је завршио средњу еконмску школу у Рачи Крагујевачкој и по

завршетку се запошљава. Краћи период ради у „Пролетеру“, а потом прелази у

"Беобанку". Оженио се са Анђелком Глишић. Имају два сина: Виктора и

Давида. Бојан и Анђа раде у "Беобанци" до ликвидирања банке. Бојан је

запослен у осигуравајућем друштву ДДОР Нови Сад.

Други син Бранислава и Јелке је Пантелија-Панто или Миле како га

половина мештана зове, са супругом Јулијаном, девојачко Сандић, има троје

деце: Милицу, Бојану и Александра-Сашу. Панто је после завршене

осмогодишње школе остао у селу. Запослио се у предузећу "Сигма" и после 16

година и наставка плаћања по основу социјалног осигурања пољопривредника

остварио минималну пензију. Ћерка Милица је завршила основну школу као

одличан ђак и уписала је средњу економску школу. Удаје се за Милутина-Мима

Брковића у Горње Бањане и са њим има двоје деце: Милену и Рајка. Милена је

завршила средњу школу али је остала у салу, а Рајко се определио да остаје на

селу и са дедом Драганом од малих ногу са љубављу се бави пољопривредом и

домаћинством. Имају врло јако и богато домаћинство и штета би било да га

запусте. Бојана, друго дете завршила је осмогодишњу школу и уписала је у

Горњем Милановцу шнајдерску школу. Удаје се за Петра Ерића, ветеринарског

болничара из Горњих Бањана и са њим има двоје деце: Владимира и Марину.

Владимир по завршетку осмогодишње школе остаје у селу да се бови

пољопривредом, а Марина уписује средњу медицинску школу фармацеутски

отсек у Чачку.

Последње дете деде Светолика и бабе Дринке Жарко живео је само једну

годину.

22 / 24

1.2 Новица

1.2.1. Љубивоје; Женио се два пута, из првог брака није имао деце, а из

другог брака са супругом Борком добијо је ћерку Милицу-Микицу,

која је добила сина Уроша са мужом Мишом који су после развода

отишли у Италију.

1.3 Павле се женио два пута. Деца са првом женом су:

1.3.1 Даница (живи у Македонији),

1.3.2 Радиша звани Цупин који има сина Слободана у Делчеву у

Македонији. Са другом женом македонком, Павле добија децу која

живе у Македонији:

1.3.3 Љубомира,

1.3.4 Филипа,

1.3.5 Дару и,

1.3.6 Љиљу.

1.4. Јовица са женом Стаменијом није имао децу, јер је погинуо на

Солунском фронту. Стаменија се преудала за Влаја Поповића,

Добривојевог оца, а Срећка Поповића деде.

1.5. Војислав са женом Машинком није има порода.

1.6. Роса удата у Цветановце.

1.7. Милева удата за Гаврила у Полому.

1.8. Љубица удата за Димитрија из Теочина.

1.9 Зорка удата за Добросава у Трбушане. Деца су:

1.9.1 Крстомир,

1.9.2 Мирослав (1943.) који са женом Крстином има 6 синова и две ћерке,

1.9.3 Љубиша (умро као дете),

1.9.4 Душан жени се са Надом

1.9.5 Љубинка (умрла као дете),

1.9.6 Десанка (1912.) није имала деце,

1.9.7 Момир са женом Милијанком има децу Радишу и Радмилу,

23 / 24

1.9.8 Миодраг (1922.) Бојовић са женом Милијанком има Милана и

Милицу. Милан има два сина са супругом Стојанком: Ненада и

Предрага-који је поп у Горњем Милановцу, парохија Брусничка.

Ненад има два сина са супругом Данијелом: Николу и Вељка.

Предраг са супругом Радмилом има сина Лазара.

2. Гајо

Гајова прва жена се звала Тодора и са њом је имао децу:

2.1 Драгутин,

2.2 Стаменка,

2.3 Ангелина,

2.4 Стана

2.1 Драгутин са женом Драгињом из Коштунића имао је Добринку. Са

женом Емилијом из Горњих Бранетића имао је: Душанку удату у

Теочин за Душана Поповића и сина Веља који је умро у трећој години.

Душанкина ћерка Нада живи у Панчеву, а син Драган је умро 2004.

Драган има два сина у Црној Гори и једног сина у Теочину. Трећа

Драгутинова жена је Јулка са којом нема порода. Четврта жена

Цмиљка која је из Ракове довела је сина из првог брака Светолика-

Пурња, а у браку са Драгутином родила је Стаменку и Гвоздена

Поповића. Стаменка има са Таћином ђерку Раду. Гвозден са женом

Надом има сина Миша који је у Француској са породицом и ћерку Веру

удату за Милоја Ћурчића из Дренове живе у Горњем Милановцу сви

имају своју породицу;

2.2 Стаменка удата у Горње Бранетиће за Радивоја Дамјановића има

синове Тиосава, Драгишу и Гвоздена. Тиосав са женом Гроздом има

Милену (живи у Новом Саду) и Милана. Драгиша и прва жена Стојка из

Горњих Бањана из породице Алемпијевић имају Миљку (која живи у

Љубљани). Са другом женом Даницом има ћерку Стаменку која се

удала за Томислава Челиковића и сина Гвоздена који је погинуо на

Сремском фронту који је са женом Десанком из Глишовића из Горњих

24 / 24

Бранетића има Милорада и Миливоја. Миливоје живи у Горњим

Бранетићима и има три ћерке:Ангелину, Миму и ?.

2.3 Ангелину удата у Горње Бањане породица Николић, има сина Огњена,

Витомира и Милојку. Витомир са Радмилом има Будимира и Богдана.

Огњен са Иванком из Жижовића има Драгана (није имао деце, живи у

Панчеву), Предрага (умро са 12 година), Чедомира и Милицу. Чедомир

са женом Десанком из Ерића има Зорицу и Олгицу. Милица је удата у

Диће и има Верицу и Мића.

2.4 Стана се није удавала, али има сина Радича (презиме?). Радич са

женом Винком има ћерку Десанку удату у Челиковиће.

3. Ружа (удала се у Теочин у Козодере)